Cela ressemble fort à une erreur du protocole. Lors des cérémonies du 11 novembre à Paris, Aleksandar Vučić s’est retrouvé fort mal placé... Un « outrage » selon la Serbie, qui rappelle sa contribution essentielle à la Première Guerre mondiale et les très lourdes pertes alors subies...
понедељак, 05 новембар 2018
Француски председник Емануел Макрон, наравно, има права да позива у госте кога жели. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања, с обзиром на чињенице и околности, или позив - из намере или непажње - садржи и дозу цинизма, лицемерја па чак и понижавања.
Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, српског Председника и назови председника једне криминалне творевине, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара или медија. Суштински посматрано, то би било пристајање на понижавање Србије и српске нације, непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора и окупатора Србије укључујући Косово и Метохију.
Позивање и истоветан третман Председника Србије и њених вековних државних симбола као и назови председника једне незаконите, криминалне творевине и њених симбола на свечаности поводом 100 година од победе у Великом рату, представља ругање историји. Прихватање позива, у тим условима, и евентуални разговори Председника Србије и представника Приштине, значили би да Председник Србије, у име српског народа, потврђује исправност тезе домаћина да је представнику Приштине место управо међу 80 шефова држава и влада у тој јединственој прилици којом се обележава јубилеј једног од најважнијих догађаја у историји Европе. Да ли то српски народ, заиста, жели и није ли то саучествовање у покушају ревизије историје?
Покушаји релативизације указивањем на то да се застава и представници криминалне творевине појављују и на другим скуповима по Европи усмерени су да скрену пажњу са суштине и крајње неумесни. Политичке акробате европске елите производе масу догађања, али то не умањује изузетан историјски значај обележавања 100-годишњег јубилеја победе у Великом рату какав ових дана предстоји у Паризу. Ако о ичему, такви покушаји говоре о непрекидном снижавању нивоа поштовања јавности, здравог разума као и националног и државног достојанства.
Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем.
Поставља се питање када је српска дипломатија сазнала да ће српска и застава тзв. «Републике Косово» имати исти третман на свечаностима у Паризу и да ће тамо присуствовати и представник Приштине и шта је тим поводом предузето да Париз преиспита те елементе програма који су Србији неприхватљиви те, ако је то учињено, какав је био одговор званичног Париза?
«Један на један» у тзв.. преговорима у Брислу, уз комесара ЕУ, није исто што «један на један» у Паризу где су шефови универзално признатих држава или влада, односно, чланица УН. Ако састајања и разговори у формату који је једној страни испоручивао концесије без преседана а другој наметао само обавезе, одрицања од сопственог Устава и понижавања уопште имају смисла, онда свакако не може бити оправдања нити логички и морално одрживог објашњења да се они везују за тако узвишену прилику која се дешава само једном у 100 година и чији је основни смисао одавање почасти борцима палим за слободу од агресије и цивилним жртвама.
Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, једини даје прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.
Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате?
Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као пут ка самоизолацији Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних, политичких и цивилизацијских критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак није узео у обзир да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?
Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи које поштују основне норме међународних односа и одлуке СБ УН и које не прихватају преседане, једностране одлуке и било чији ексклузивитет.
Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?
Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.
Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?
Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење, као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, или климатског загревању.
Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не може се оправдати или гурнути под тепих данас – као што нешто слично недавно изјави чешки председник Милош Земан.
Живадин Јовановић
Oggetto: Malagurski: Francuska ponizila Srbiju, odgovorimo istinom!
Data: 12 novembre 2018 20:23:12 CET
A: Jugocoord
Da BELGRADO – Lo scorso 11 novembre è ricorso il centenario della fine della Prima guerra mondiale. Oltre 80 capi di stato si sono recati a Parigi per celebrare la firma dell’armistizio che mise fine a quella nefandezza che uccise oltre quindici milioni di giovani europei. Eppure, anche questa volta, l’Europa si è dimenticata dei Balcani e quello che sembra un apparente errore di protocollo si è tradotto in un’offesa per la storia della Serbia e il suo sacrificio nella Grande Guerra.
Sul palco installato sotto il maestoso arco di trionfo parigino, il presidente della Serbia Aleksandar Vucic è stato relegato in una posizione marginale, in seconda fila, dirimpetto ad Emmanuel Macron, Donald Trump e Vladimir Putin, rappresentanti delle forze vincitrici della guerra. A indispettirlo davvero, però, il fatto che il presidente del Kosovo Hashim Thaci sedesse proprio dietro i presidenti di Russia e Francia. Nonché la posizione della presidente della Croazia Kolinda Grabar-Kitarovic: in prima fila, spalla a spalla coi grandi del mondo.
Per Vucic – alchimista abile a trasformare il suo carisma internazionale in sostegno interno presentandosi come uomo della provvidenza – è stato un vero smacco. Oltre il danno la beffa, vien da dire.
L’importante è partecipare?
No, l’importante non è partecipare, ma ricordare. Ancora una volta, l’Europa, attraverso i suoi leader, dà l’impressione di non essere in grado di scindere la storia dalla politica. “Thaci aveva una posizione migliore della nostra. La posizione della presidente della Croazia Kolinda Grabar-Kitarovic qualcuno la motiverebbe con l’ordine alfabetico. Io non l’ho capito. Non voglio esporre i miei dubbi. Se mi chiedete se questo sia l’attuale rapporto di forze, no, non lo è”, ha dichiarato Vucic in conferenza stampa dopo la cerimonia. Eppure il dubbio resta.
Senz’altro, è chiaro che in Europa non si riesce a fare una cerimonia di ricordo senza darle una contestualizzazione con la politica odierna. E questo fa male alla memoria storica. La Serbia è stato il paese che più di tutti soffrì la Prima guerra mondiale. Si stima che i morti furono oltre un milione, di cui più dei due terzi civili, ovvero quasi il 30% della popolazione, il 60% degli uomini del paese, e più di un milione e duecentomila i feriti.
Inoltre, è in Serbia che cominciò la guerra, dopo un ultimatum di 48 ore di Vienna che non lascia dubbi su chi volesse annientare chi. E’ in Serbia – sul monte Cer e sul fiume Kolubara – che l’eroica resistenza serba, nonostante la netta inferiorità numerica, mostrò agli alleati che era possibile vincere le potenze centrali. Ed è soprattutto grazie alle truppe serbe se nel 1918 fu possibile sconfiggere gli eserciti dell’intesa grazie allo sfondamento del fronte macedone, portato avanti insieme ai generali francesi Franchet d’Esperey, Adolphe Guillaumat e Maurice Sarrail. E quindi perché la Francia di Emmanuel Macron mette Vucic in seconda fila, ovvero in secondo piano?
Memoria politica
Il dovere di ricordare il sacrificio della Serbia non ha nulla a che fare con le sue rivendicazioni nazionali, passate o presenti. Citare l’insoddisfazione di Vucic non significa in alcun modo fare eco alle sue politiche. La maggior visibilità di Croazia e Kosovo rispetto alla Serbia è poco rispettoso solo della storia, non dell’odierna sovranità di Zagabria e Pristina. Ed è un fatto storico, piaccia o meno, che la Croazia nel 1914 non esisteva come stato indipendente ma come provincia di quell’impero che iniziò la guerra, mentre il Kosovo era parte della stessa Serbia.
L’errore di protocollo, o peggio sciatteria, degli organizzatori del centenario purtroppo va a rafforzare quelle teorie del complotto che nella Serbia di Vucic sono sempre di moda. E sono errori che paga tutta l’Europa. Il palco installato sotto l’arco che celebra le vittorie di Napoleone rappresenta infatti la nostra memoria; l’ordine delle sue file il posto occupato dai nostri ricordi. E il messaggio trasmesso, più o meno involontariamente, è che oggi Croazia e Kosovo sono più importanti della Serbia, a prescindere dagli eventi storici. Forse perché si ritiene che Croazia e Kosovo siano più capaci della Serbia nel mantenere oggi quella pace conquistata cent’anni fa?
Chi scrive non ha alcun interesse a rivendicare la supremazia della Serbia, piuttosto la volontà di preservare una memoria che non sia ostaggio di convenienze politiche, giochi di potere e interessi di parte.
Cent’anni fa l’Europa ripartì con quei “quattordici punti” che vollero restituire centralità alle nazioni per secoli dominate da potenze straniere. Dimenticarci oggi di quella centralità è un errore grave che il nostro continente ha già commesso, garantirle il giusto spazio nella nostra memoria europea è invece un obbligo morale..