----- Original Message -----
From: Artel
Sent: Monday, June 24, 2002 12:24 AM
Subject: Novi tekst na ARTEL GEOPOLITIKA_ Akade3mik
Mihailo Markovic: Odnosi Srbije i Crne Gore
by www.artel.co.yu
office@...
Datum:23 jun 2002
AKADEMIK MIHAILO MARKOVI?: Odnosi Srbije i Crne Gore
Izlaganje na okruglom stolu Beogradskog foruma
odr?anom 15. 11. 2001. god. na temu "Odnosi Srbije i
Crne Gore"
Ja bih nesto rekao o strateskim pitanjima odnosa
Srbije i Crne Gore. Na?in na koji ?e biti reseno
pitanje odnosa izmedju Crne Gore i Srbije ima?e
brojne i dalekose?ne posledice za sve gradjane koji
?ive na ovim prostorima. Otcepljenje Crne Gore od
Jugoslavije ?eli jedna mawina gra|ana Crne Gore, oko
polovina od 380.000 Crnogoraca i albanska manjina.
Ta manjina je pravo odlu?vanja oduzela Crnogorcima
koji ?ive u Srbiji i kojih ima oko 150.000. Dakle to
tzv. "neotudjivo pravo na samoopredeljenje" ne
poziva se na nacionalne ve? na teritorijalne i
adminisgtrativne kriterijume. Jedni mogu, a drugi ne
mogu da u?estvuju na referendumu. Medjutim po
medjunarodom pravu administrativne jedinice nemaju
pravo na otcepljenje makar se one zvale "Republika".
Utoliko pre sto po postoje?em Zakonu o referendumu
on ?e se smatrati uspelim ako na glasanju u?estvuje
nesto vise od 50% i na referendumsko pitanje
pozitivno odgovori opet nesto vise od 50%, onih koji
su glasali.
O sudbini Crne Gore i Jugoslavije mo?e odlu?iti,
dakle, jedva nesto vise od ?etvrtine glasa?kog tela.
Tako koncipirani zakon o referendumu i otcepljenje
Crne Gore do koga mo?e do?i na osnovu arbitrarne
volje jedne neodgovorne manjine, (koja ustvari te?i
neograni?enom monopolu svoje mo?i i potpunoj
kontroli teritorije na kojoj neograni?eno vlada)
mo?e dovesti do razdora i nasilja, pre svega, u
samoj Crnoj Gori. Njen severozapadni deo (brda) i
deo koji je nekad bio hercegova?ki, ve? se politi?ki
organizovao za borbu protiv sadasnje vlasti, jer on
kao ni Boka Kotorska ne priznaje crnogorsku
nacionalnost i nije, kako se to ka?e "vekovno"
pripadao crnogorskoj dr?avi. Nema nikakve sumnje da
nasilni pokusaj razdvajanja Crne Gore i Srbije mo?e
izazvati gradjanski rat u Crnoj Gori.
Medjutim to razdvajanje i na druge na?ine mo?e
destabilizovati ceo region. Posle Kosova i Metohije
i Makedonije skoro je izvesno da bi albanski
nacionalisti i teroristi preneli svoje operacije i
na isto?ni deo Crne Gore od Plava, Gusinja, Ro?aja
do Ulcinja. Jos od formiranja "Prizrenske lige"
1878. godine isto?na Crna Gora figurira u svim
njenim planovima kao neophodni deo Velike Albanije.
Razbijanje Jugoslavije bi neposredno uticalo na
status Kosmeta, Prevlake i Republike Srpske.
Nestanak jugosovenske dr?ave bi odmah otvorio
pitanje proglasenja nezavisnosti Kosova, jer se u
Rezoluciji 1244 ne spominje suverenost Srbije nad
Kosovom i Metohijom. Hrvatska bi po?urila da
anekstira Prevlaku. Medjunarodni polo?aj Republike
Srpske bi bio osetno uzdrman, jer bi is?ezla dr?ava
koja je jedan od garanata Dejtonskog sporazuma.
Najzad bio bi pogorsan i strateski polo?aj same
Republike Srbije jer bi bila prese?ena njena,
strateski vrlo bitna veza, sa Jadranskim morem, i
dovedena u pitanje njena mornarica u kojoj je pored
ostalog i daleko najve?i deo sredstava ulagalo
stanovnistvo Srbije, a koje bi ?elelo da prigrabi
sadasnje rukovodstvo Crne Gore. Treba dodati da bi
se pogorsao i strateski polo?aj Makedonije, kojoj bi
se na njenim zapadnim i severnim granicama, nasli ne
samo Albanci iz albanije nego i oni iz Crne gore,
Kosova i Metohije.
Ovakva pretnja destabilizovanja celog regiona
Jugoisto?ne Evrope bila je jedan od razloga sto je
o?igledno doslo do izvesne promene stava
medjunarodne zajednice i posebno SAD prema
otcepljenju Crne Gore. To otcepljenje je od strane
zemalja NATO pakta bilo podr?avano kada je njihov
prioritet bilo slabljenje i rusenje tadasnjeg
vladaju?eg re?ima u Srbiji. U medjuvremenu je taj
cilj ostvaren. U SAD se promenila administracija, a
balkanska kriza se prosirila i na podru?je
Makedonije. Nova administracija u kojoj nije bilo
strasnih mrzitelja Srba, kao sto su bili Klinton,
gospodja Olbrajt, Holbruk i drugi, nije bila
motivisana da se iznad svega sveti Srbima zbog
neposlusnosti i prikrivanja gutitaka, iako je i ona
nastavila politiku globalizacije i kontrole nad
Balkanom. Ona nije mogla ne uvideti da ?e od
secesije Crne Gore imati samo problema a nikakve
koristi. Najzad, agresija albanskih terorista na
Makedoniju je upozorila da se to isto mo?e o?ekivati
i u Crnoj Gori ?im se osamostali. Pred celim svetom
je pala maska Siptara kao progonjenih ?rtava. Ako je
kao deo programa globalizacije bilo bitno da na
Balkanu ne postoji ni jedna jaka, potencijalno
neposlusna dr?ava, onda o?igledno protiv-produktivno
bi bilo dalje podr?avanje bilo ?ega sto je moglo
voditi formiranju jedne eufori?ne, izrazito
nacionalisti?ke Velike Albanije. Tako je oslabila
podrska za stvaranje nezavisnog Kosova ali i za
otcepljenje Crne Gore. To jos nisu definitivno
zauzeti stavovi, pa su u igri razli?itih lobija jos
uvek mogu?a neprijatna iznenadjenja. Ipak, ve? i
sami povremeni glasovi ameri?kih funkcionera o
potrebi ostajanja Crne Gore u okvirima zajedni?ke
dr?ave sa Srbijom mora?e imati odredjeno dejstvo,
odnosno ve? sami ti glasovi morali su imati
odredjeno dejstvo na pragmati?ni deo crnogorskih
separatista. Prema tome veliko je pitanje da li ?e
secesionisti?ke snage dobiti podrsku ?ak i onih
svega 26% bira?kog tela sto bi, u najgorem slu?aju,
bilo dovoljno za otcepljenje.
Iz analize odnosa unutrasnjih snaga u Crnoj Gori i
Srbiji mo?e se zaklju?iti kakve su mogu?nosti
budu?eg opstanka njihove sadasnje zajedni?ke dr?ave.
Dva bitna kriterijuma podele tih razli?itih
politi?kih snaga su nacionalno opredeljenje i
socijalna orijentacija. Po nacionalnom opredeljenju
treba, pre svega, razlikovati tri grupe Crnogoraca.
U prvoj su oni koji sebe smatraju Crnogorcima
srpskog roda, u drugoj su oni koji o sebi misle kao
o jednom specifi?nom delu srpskog naroda, dakle
Srbima crnogorskih brda, Isto?ne Hercegovine i Boke
Kotorske, dok tre?i misle da su oni Crnogorci po
nacionalnosti, koji imaju razli?iti nacionalni
identitet od Srba i po tome zaslu?uju da imaju
nezavisnu suverenu dr?avu. Za razliku od ovih
tre?ih, prve dve grupe se u ve?ini protive
otcepljenju. Pored ovih 380.00 Crnogoraca, u Crnoj
Gori ?ivi oko 235.000 pripadnika muslimanske i
siptarske manjine. Siptari su listom za otcepljenje
Crne Gore, dok je medju Muslimanima (ili Bosnjacima
kako oni sebe zovu) znatan broj onih koji ne ?ele
definitivnu deobu srpskog i crnogorskog dela
Sand?aka, pa bi se zbog toga mogli odlu?iti za
(makar privremeno) odr?anje zajedni?ke dr?ave
Jugoslavije sve dok se ne iznese na dnevni red
pitanje statusa celog Sand?aka.
Sto se ti?e socijalnih opredeljenja i njihovih
implikacija za opstanak zajedni?ke dr?ave situacija
nije tako jednostavna da bi se mogla opisati
jednostranom polarizacijom "levo-desno". Obe vode?e
politi?ke grupacije DPS i SNP poti?u iz Demokratske
partije Socijalista. Medjutim, vladaju?a DPS se
orijentisala ka sticanju bogatstva i u?vrs?enju
vlasti putem ja?awa organa nasilja, tako da je
postala tipi?na partija desnice, dok je druga SNP
ostala u okvirima klasi?ne partije levice. Prva je
separatisti?ka, druga prosrpska i jugoslovenska. Ova
podela reflektuje jednu raniju duboku podelu izmedju
"zelenasa" i "bjelasa". Prvi su se protivili
ujedinjenju sa Srbijom 1918. i kasnije masovno
ulazili u Komunisti?ku partiju Crne Gore-kad je
Kominterna proklamovala tezu o razbijanju
Jugoslavije, i o Crnogorcima kao posebnoj naciji sa
svojom posebnom dr?avom. Drugi "bjelasi", su se
1918. opredelili za ujedinjenje sa Srbijom, a
kasnije za odr?anje celovite jugoslovenske dr?ave.
Iz ove analize sledi da bi trebalo da levo
orijentisani Crnogorci srpskog roda kao i oni koji
se ose?aju Srbima, uz izvesnu podrsku jugoslovenski
orijentisanih Muslimana, dobiju minimalnu prevagu na
referendumu ako se on odr?i u prole?e 2002. godine.
U Srbiji je situacija druk?ija. Levica je posle
poraza na izborima 2000. godine znatno oslabljena.
Ona u celini ?eli odr?anje zajedni?ke dr?ave sa
Crnom Gorom, iako u toj dr?avi, paradoksalno, ona ne
saradjuje sa crnogorskom levicom Socijalisti?kom
narodnom partijom, koja je izabrala da udje u
koalicionu vladu sa srpskom desnicom iz DOS. Na
srpskoj desnici pa ?ak i u samoj vladaju?oj
koaliciji DOS situacija je slo?ena. Pored nesto
separatista, koji pri?eljkuju, (mada o tome otvoreno
ne govore) da se Crna Gora najzad jednom otcepi,
postoje jake nacionalisti?ke snage (DSS, SRS, SSJ)
koje smatraju da su Crnogorci ustvari ?isti Srbi i
da se prema tome mora o?uvati jedinstvena srpska
dr?ava.
Na drugoj strani su mondijalisti, recimo oni iz DOS,
ljudi koji ne moraju biti bez ikakvih nacionalnih
ose?anja ali koji daju prednost globalizaciji (i
u?es?u Srba u toj globalizaciji) pred odr?anjem
nacionalne dr?ave. Oni ne smatraju bitnim da li }e
Srbija i Crna Gora biti jedna ili dve nacionalne
dr?ave, ve? da li ?e obe postati regioni Evropske
zajednice.
U Srbiji se mo?e proceniti da bi referendum (ukoliko
bi ga bilo) dao znatnu prednost odr?anju zajedni?ke
dr?ave. Do dezintegracije Jugoslavije bi, ipak,
moglo do?i pod uslovom da se za nju odlu?e NATO
zemlje, sto u ovom ?asu nije najverovatnije, ili
ukoliko Jugoslavija do?ivi potpuni privredni slom u
2002. godini sto je sasvim mogu?e.
From: Artel
Sent: Monday, June 24, 2002 12:24 AM
Subject: Novi tekst na ARTEL GEOPOLITIKA_ Akade3mik
Mihailo Markovic: Odnosi Srbije i Crne Gore
by www.artel.co.yu
office@...
Datum:23 jun 2002
AKADEMIK MIHAILO MARKOVI?: Odnosi Srbije i Crne Gore
Izlaganje na okruglom stolu Beogradskog foruma
odr?anom 15. 11. 2001. god. na temu "Odnosi Srbije i
Crne Gore"
Ja bih nesto rekao o strateskim pitanjima odnosa
Srbije i Crne Gore. Na?in na koji ?e biti reseno
pitanje odnosa izmedju Crne Gore i Srbije ima?e
brojne i dalekose?ne posledice za sve gradjane koji
?ive na ovim prostorima. Otcepljenje Crne Gore od
Jugoslavije ?eli jedna mawina gra|ana Crne Gore, oko
polovina od 380.000 Crnogoraca i albanska manjina.
Ta manjina je pravo odlu?vanja oduzela Crnogorcima
koji ?ive u Srbiji i kojih ima oko 150.000. Dakle to
tzv. "neotudjivo pravo na samoopredeljenje" ne
poziva se na nacionalne ve? na teritorijalne i
adminisgtrativne kriterijume. Jedni mogu, a drugi ne
mogu da u?estvuju na referendumu. Medjutim po
medjunarodom pravu administrativne jedinice nemaju
pravo na otcepljenje makar se one zvale "Republika".
Utoliko pre sto po postoje?em Zakonu o referendumu
on ?e se smatrati uspelim ako na glasanju u?estvuje
nesto vise od 50% i na referendumsko pitanje
pozitivno odgovori opet nesto vise od 50%, onih koji
su glasali.
O sudbini Crne Gore i Jugoslavije mo?e odlu?iti,
dakle, jedva nesto vise od ?etvrtine glasa?kog tela.
Tako koncipirani zakon o referendumu i otcepljenje
Crne Gore do koga mo?e do?i na osnovu arbitrarne
volje jedne neodgovorne manjine, (koja ustvari te?i
neograni?enom monopolu svoje mo?i i potpunoj
kontroli teritorije na kojoj neograni?eno vlada)
mo?e dovesti do razdora i nasilja, pre svega, u
samoj Crnoj Gori. Njen severozapadni deo (brda) i
deo koji je nekad bio hercegova?ki, ve? se politi?ki
organizovao za borbu protiv sadasnje vlasti, jer on
kao ni Boka Kotorska ne priznaje crnogorsku
nacionalnost i nije, kako se to ka?e "vekovno"
pripadao crnogorskoj dr?avi. Nema nikakve sumnje da
nasilni pokusaj razdvajanja Crne Gore i Srbije mo?e
izazvati gradjanski rat u Crnoj Gori.
Medjutim to razdvajanje i na druge na?ine mo?e
destabilizovati ceo region. Posle Kosova i Metohije
i Makedonije skoro je izvesno da bi albanski
nacionalisti i teroristi preneli svoje operacije i
na isto?ni deo Crne Gore od Plava, Gusinja, Ro?aja
do Ulcinja. Jos od formiranja "Prizrenske lige"
1878. godine isto?na Crna Gora figurira u svim
njenim planovima kao neophodni deo Velike Albanije.
Razbijanje Jugoslavije bi neposredno uticalo na
status Kosmeta, Prevlake i Republike Srpske.
Nestanak jugosovenske dr?ave bi odmah otvorio
pitanje proglasenja nezavisnosti Kosova, jer se u
Rezoluciji 1244 ne spominje suverenost Srbije nad
Kosovom i Metohijom. Hrvatska bi po?urila da
anekstira Prevlaku. Medjunarodni polo?aj Republike
Srpske bi bio osetno uzdrman, jer bi is?ezla dr?ava
koja je jedan od garanata Dejtonskog sporazuma.
Najzad bio bi pogorsan i strateski polo?aj same
Republike Srbije jer bi bila prese?ena njena,
strateski vrlo bitna veza, sa Jadranskim morem, i
dovedena u pitanje njena mornarica u kojoj je pored
ostalog i daleko najve?i deo sredstava ulagalo
stanovnistvo Srbije, a koje bi ?elelo da prigrabi
sadasnje rukovodstvo Crne Gore. Treba dodati da bi
se pogorsao i strateski polo?aj Makedonije, kojoj bi
se na njenim zapadnim i severnim granicama, nasli ne
samo Albanci iz albanije nego i oni iz Crne gore,
Kosova i Metohije.
Ovakva pretnja destabilizovanja celog regiona
Jugoisto?ne Evrope bila je jedan od razloga sto je
o?igledno doslo do izvesne promene stava
medjunarodne zajednice i posebno SAD prema
otcepljenju Crne Gore. To otcepljenje je od strane
zemalja NATO pakta bilo podr?avano kada je njihov
prioritet bilo slabljenje i rusenje tadasnjeg
vladaju?eg re?ima u Srbiji. U medjuvremenu je taj
cilj ostvaren. U SAD se promenila administracija, a
balkanska kriza se prosirila i na podru?je
Makedonije. Nova administracija u kojoj nije bilo
strasnih mrzitelja Srba, kao sto su bili Klinton,
gospodja Olbrajt, Holbruk i drugi, nije bila
motivisana da se iznad svega sveti Srbima zbog
neposlusnosti i prikrivanja gutitaka, iako je i ona
nastavila politiku globalizacije i kontrole nad
Balkanom. Ona nije mogla ne uvideti da ?e od
secesije Crne Gore imati samo problema a nikakve
koristi. Najzad, agresija albanskih terorista na
Makedoniju je upozorila da se to isto mo?e o?ekivati
i u Crnoj Gori ?im se osamostali. Pred celim svetom
je pala maska Siptara kao progonjenih ?rtava. Ako je
kao deo programa globalizacije bilo bitno da na
Balkanu ne postoji ni jedna jaka, potencijalno
neposlusna dr?ava, onda o?igledno protiv-produktivno
bi bilo dalje podr?avanje bilo ?ega sto je moglo
voditi formiranju jedne eufori?ne, izrazito
nacionalisti?ke Velike Albanije. Tako je oslabila
podrska za stvaranje nezavisnog Kosova ali i za
otcepljenje Crne Gore. To jos nisu definitivno
zauzeti stavovi, pa su u igri razli?itih lobija jos
uvek mogu?a neprijatna iznenadjenja. Ipak, ve? i
sami povremeni glasovi ameri?kih funkcionera o
potrebi ostajanja Crne Gore u okvirima zajedni?ke
dr?ave sa Srbijom mora?e imati odredjeno dejstvo,
odnosno ve? sami ti glasovi morali su imati
odredjeno dejstvo na pragmati?ni deo crnogorskih
separatista. Prema tome veliko je pitanje da li ?e
secesionisti?ke snage dobiti podrsku ?ak i onih
svega 26% bira?kog tela sto bi, u najgorem slu?aju,
bilo dovoljno za otcepljenje.
Iz analize odnosa unutrasnjih snaga u Crnoj Gori i
Srbiji mo?e se zaklju?iti kakve su mogu?nosti
budu?eg opstanka njihove sadasnje zajedni?ke dr?ave.
Dva bitna kriterijuma podele tih razli?itih
politi?kih snaga su nacionalno opredeljenje i
socijalna orijentacija. Po nacionalnom opredeljenju
treba, pre svega, razlikovati tri grupe Crnogoraca.
U prvoj su oni koji sebe smatraju Crnogorcima
srpskog roda, u drugoj su oni koji o sebi misle kao
o jednom specifi?nom delu srpskog naroda, dakle
Srbima crnogorskih brda, Isto?ne Hercegovine i Boke
Kotorske, dok tre?i misle da su oni Crnogorci po
nacionalnosti, koji imaju razli?iti nacionalni
identitet od Srba i po tome zaslu?uju da imaju
nezavisnu suverenu dr?avu. Za razliku od ovih
tre?ih, prve dve grupe se u ve?ini protive
otcepljenju. Pored ovih 380.00 Crnogoraca, u Crnoj
Gori ?ivi oko 235.000 pripadnika muslimanske i
siptarske manjine. Siptari su listom za otcepljenje
Crne Gore, dok je medju Muslimanima (ili Bosnjacima
kako oni sebe zovu) znatan broj onih koji ne ?ele
definitivnu deobu srpskog i crnogorskog dela
Sand?aka, pa bi se zbog toga mogli odlu?iti za
(makar privremeno) odr?anje zajedni?ke dr?ave
Jugoslavije sve dok se ne iznese na dnevni red
pitanje statusa celog Sand?aka.
Sto se ti?e socijalnih opredeljenja i njihovih
implikacija za opstanak zajedni?ke dr?ave situacija
nije tako jednostavna da bi se mogla opisati
jednostranom polarizacijom "levo-desno". Obe vode?e
politi?ke grupacije DPS i SNP poti?u iz Demokratske
partije Socijalista. Medjutim, vladaju?a DPS se
orijentisala ka sticanju bogatstva i u?vrs?enju
vlasti putem ja?awa organa nasilja, tako da je
postala tipi?na partija desnice, dok je druga SNP
ostala u okvirima klasi?ne partije levice. Prva je
separatisti?ka, druga prosrpska i jugoslovenska. Ova
podela reflektuje jednu raniju duboku podelu izmedju
"zelenasa" i "bjelasa". Prvi su se protivili
ujedinjenju sa Srbijom 1918. i kasnije masovno
ulazili u Komunisti?ku partiju Crne Gore-kad je
Kominterna proklamovala tezu o razbijanju
Jugoslavije, i o Crnogorcima kao posebnoj naciji sa
svojom posebnom dr?avom. Drugi "bjelasi", su se
1918. opredelili za ujedinjenje sa Srbijom, a
kasnije za odr?anje celovite jugoslovenske dr?ave.
Iz ove analize sledi da bi trebalo da levo
orijentisani Crnogorci srpskog roda kao i oni koji
se ose?aju Srbima, uz izvesnu podrsku jugoslovenski
orijentisanih Muslimana, dobiju minimalnu prevagu na
referendumu ako se on odr?i u prole?e 2002. godine.
U Srbiji je situacija druk?ija. Levica je posle
poraza na izborima 2000. godine znatno oslabljena.
Ona u celini ?eli odr?anje zajedni?ke dr?ave sa
Crnom Gorom, iako u toj dr?avi, paradoksalno, ona ne
saradjuje sa crnogorskom levicom Socijalisti?kom
narodnom partijom, koja je izabrala da udje u
koalicionu vladu sa srpskom desnicom iz DOS. Na
srpskoj desnici pa ?ak i u samoj vladaju?oj
koaliciji DOS situacija je slo?ena. Pored nesto
separatista, koji pri?eljkuju, (mada o tome otvoreno
ne govore) da se Crna Gora najzad jednom otcepi,
postoje jake nacionalisti?ke snage (DSS, SRS, SSJ)
koje smatraju da su Crnogorci ustvari ?isti Srbi i
da se prema tome mora o?uvati jedinstvena srpska
dr?ava.
Na drugoj strani su mondijalisti, recimo oni iz DOS,
ljudi koji ne moraju biti bez ikakvih nacionalnih
ose?anja ali koji daju prednost globalizaciji (i
u?es?u Srba u toj globalizaciji) pred odr?anjem
nacionalne dr?ave. Oni ne smatraju bitnim da li }e
Srbija i Crna Gora biti jedna ili dve nacionalne
dr?ave, ve? da li ?e obe postati regioni Evropske
zajednice.
U Srbiji se mo?e proceniti da bi referendum (ukoliko
bi ga bilo) dao znatnu prednost odr?anju zajedni?ke
dr?ave. Do dezintegracije Jugoslavije bi, ipak,
moglo do?i pod uslovom da se za nju odlu?e NATO
zemlje, sto u ovom ?asu nije najverovatnije, ili
ukoliko Jugoslavija do?ivi potpuni privredni slom u
2002. godini sto je sasvim mogu?e.