Da: "Vladimir Krsljanin"

EKSKLUZIVNO: BIVSI DIREKTOR RTS DRAGOLJUB MILANOVIC, ZATOCENIK
KAZNIONICE U ZABELI, OBRATIO SE JAVNOSTI POVODOM ISTUPA GENERALA KLARKA
I SUDJENJA BIVSEM HOLANDSKOM PREMIJERU ZA BOMBARDOVANJE RTS-a

Vredjanje casti i same duse

. Klark o bombardovanju, vidimo, nije obavestio ni svoje saveznike, ali
tvrdi da jeste svoje ratne neprijatelje . Zasto se, pored hiljada
drugih ubijenih civila u bombardovanju Srbije, celnici NATO-a toliko
trude da opravdaju bas ubijanje civila u zgradi RTS . Tvrdnja da je RTS
deo vojnog aparata je najobicnija izmisljotina . Kako god se
interpretiralo, bilo je to
hladnokrvno ubistvo 16 civila, a ta opstepoznata cinjenica im ne da
mira . Zasto se danas stidim drzanja svojih kolega isto onoliko koliko
sam se njihovim drzanjem i radom ponosio u ratu . NATO je te noci
nedvosmisleno hteo da ubije ljude, a ne da tehnoloski onesposobi RTS .
Pretnja je glasila da ce Srbija biti sravnjena sa zemljom, pa mi ipak
nismo evakuisali Srbiju

Bivsi generalni sekretar NATO Dzordz Robertson i bivsi holandski
premijer i ministar vojni, suoceni sa sve glasnijim i neprijatnijim
optuzbama da su odgovorni za ratne zlocine pocinjene u bombardovanju
Jugoslavije 1999. godine, pokusavaju da se brane i ubede sopstvenu i
svetsku javnost da je NATO javno upozoravao da ce bombardovati RTS, cak
i pijacu u Nisu (?!). Sada i glavni bombarder, bivsi glavnokomandujuci
general, penzioner Vesli Klark, u jeku svoje kampanje za stranacku
nominaciju u trci za predsednika SAD, tvrdi da je on licno bio taj
dobri covek, human, plemenit, koji je upozorio Milosevica - kako
prenose RTS i drugi nasi mediji - da ce zgrada RTS biti bombardovana.
Objasnjava i kako je to mudro i vesto izveo, tako sto je dozvolio da ta
informacija procuri posto ju je saopstio novinaru Si-En-En.

Na stranu to sto Klark pokusava, u nuzdi, da diskredituje novinare
najvece svetske globalne TV mreze tvrdnjom da se nisu bavili samo
svojim profesionalnim poslom, nego i poslom tajnih agenata i spijuna,
jer pokusava da uveri svet da je Si-En-En preneo Milosevicu ili nekom
drugom zvanicniku u Srbiji vest koju je smatrao toliko pouzdanom da
nije mogao da je objavi
makar u jednoj svojoj informativnoj ili bilo kojoj drugoj emisiji.
Zanemarimo i to sto o tome nije ni tajno obavestio svoje saveznike,
poput holandskog premijera, koji pred komisijom tvrdi da nije unapred
znao, da nije bio obavesten da ce RTS biti bombardovan. Zanemarimo cak
i pitanje zasto je Klark morao da pusta da curi vest koju je znao ceo
svet, kako to tvrdi holandski ministar vojni, braneci se navodima da je
NATO vise puta javno upozoravao da ce zgrada drzavne televizije u
Beogradu biti bombardovana.

Zapitajmo se samo zasto se Klark i svi drugi toliko trude da opravdaju
bas ubijanje civila u zgradi RTS kod hiljada drugih pobijenih civila u
bombardovanju nase zemlje? Pre svega, zato sto ovaj zlocin nikako nisu
mogli da proglase kolateralnom stetom, pa su odmah priznali da su to
ucinili
namerno i pokusali, kao i sada Klark, da se opravdaju tvrdnjom da je
RTS "srce Miloseviceve propagandne masinerije" i cistom izmisljotinom
da je deo vojnog aparata. No, kako vreme prolazi, sve je vise onih koji
u Americi i Evropi nece vise da beze od puke, cemerne istine: kada bi,
naime, sve to sto Klark i njegovi kompanjoni tvrde i bilo tacno, opet
se ne moze nikako pobeci od cinjenice da je to bilo hladnokrvno
ubijanje nemocnih i neduznih civila!
Stavise, neke od tih civila, radnika RTS, mogli su i da gledaju na
ekranu dok su na njih pucali (Bobana Kovacevica, voditelja, koji je
ranjen dok je citao vesti, recimo)! A kako ratni zlocin nikad ne
zastareva, ta istina im ne da mira, visi im nad glavama kao Damoklov
mac i preti da ih, kad-tad, posece. Zbog toga po svaku cenu nastoje da
svoj zlocin opravdaju. Kad su vec priznali ubistvo 16 civila samo
jednom bombom, moraju i lazima i najgorim nepodopstinama da ga
pravdaju, nema im druge.

ODMAZDA ZBOG OTPORA SRBIJE

RTS je, porucuje Klark i sada sa bezbedne daljine, morala da pobegne iz
svoje poslovne zgrade, da se zabije u neku misju rupu i svoj narod
ostavi na cedilu, bez informacija, u vreme kada mu je nacionalna
televizija najpotrebnija zbog prenosenja istine o njegovom herojskom
stradanju.

Gotovo osam hiljada radnika RTS i njihov direktor nisu to mogli, znali
i hteli da ucine i zato su doziveli strasnu odmazdu. A da je to bilo
nedopustivo, anticivilizacijsko izivljavanje nad nemocnim civilima,
dovoljno govori i sama cinjenica da je nasuprot jedne male RTV stanice
sa svih strana napadnute malene zemlje, osiromasene dugogodisnjim
sankcijama i svakodnevno razarane u dotadasnjem toku rata, nasuprot
njene istine i, ako bas hocemo, propagande, stajala neverovatno mocna
medijska i propagandna masinerija pedesetak zemalja NATO i njihovih
pomagaca i saveznika, sa vise globalnih TV mreza.

Da li je mogucno da tako snazna i, kako vole sami da kazu,
profesionalno superiorna medijska masina nije mogla da izadje na kraj
sa tako malom i slabo opremljenom televizijom? Naravno, to ne bi nikako
bilo moguce da se RTS bavila pukom propagandom. Ali, izgleda da nije
bilo nemoguce da NATO medijska ratna propaganda izgubi medijski rat
zbog toga sto RTS nije nista izmisljala, vec samo prenosila istinu o
stradanju svog naroda i razaranju svoje zemlje i sto su tu istinu, u
ovom ili onom vidu i obimu, preuzimali cak i mediji NATO zemalja koji
su iole drzali do sebe i istine. I to je najvise uznemiravalo Klarka i
njegove sefove.

Zato je puko prenosenje svakakvih opravdanja i lazi kojima zvanicnici
NATO pokusavaju da ucine legitimnim ubijanje civila u zgradi RTS
neoprostiv greh ne samo prema pobijenima, nego i prema svim drugim
zrtvama (hiljadama)
agresije na nasu zemlju u prolece 1999. I prema istini. I ne samo to,
vec i amnestiranje ubica i optuzivanje zrtava da su same krive za svoju
pogibiju, kao da su same bacale bombe na sebe.

Tuzno je da tuznije ne moze biti da nasi mediji, oni koji misle da je
toliko vazno da prenose pravdanja onih koji su nas bombardovali (cast
izuzecima), nece da se prisete cak ni notornih cinjenica koje
opovrgavaju Klarka i sve one koji i dalje pljuju po nasoj zemlji i
narodu, okrivljujuci zrtve za zlocine koje su nad njima pocinili.

Samo jedna od takvih neporecivih cinjenica i istina je obecanje koje je
tadasnji generalni sekretar NATO Havijer Solana javno dao predsedniku
Svetske federacije novinara dan-dva pre bombardovanja RTS - da NATO
nece raketirati sediste srpske televizije! Tu vest su preneli svi nasi
i svetski mediji.

KLARKOVO UBIJANJE ISTINE

A sta tek da se kaze o neverovatnoj cinjenici da pred ovakvim
skrnavljenjima istine i profesionalne i nacionalne casti cutke prelaze
novinari i hiljade radnika RTS kojima su celog proleca 1999. godine
bombe danonocno letele iznad glava i sejale pustos i smrt u njihovom
dvoristu, kao i u celoj zemlji? Stidim se danas zbog ovakvog njihovog
ponasanja isto onoliko koliko
sam se ponosio njihovim drzanjem, profesionalizmom, hrabroscu i
rodoljubljem u toku rata.

Priznajem da mi nije nimalo lako da to kazem, ali ne smem vise da o
tome cutim, jer Klark i zbog takve njihove ravnodusnosti, pored
ostalog, misli da i dalje moze lagodno da ubija istinu i zrtve svojih
zlocina. Za razliku od nekih zapadnih novinara koji mu ne daju mira
zbog toga, makar da bi lecili svoju savest, za novinare RTS danas
postoji samo Klarkova istina, a onu pravu, svoju, duboko su zatrpali
ispod rusevina njegovih bombi.

Ni istorija, ni zrtve nece oprostiti takvo drzanje. Tim pre sto svaki
radnik RTS, posebno inzenjeri, tehnicari i novinari dobro znaju ono sto
je i NATO znao - da glavni centar svih telekomunikacionih veza RTS nije
u Aberdarevoj ulici, vec u zgradi na Kosutnjaku. Da je hteo da izbegne
zrtve, Klark nije
morao da salje nikakva upozorenja, nego bi gadjao zgradu u Kosutnjaku,
gde je te kobne noci, kao i svake druge, bilo samo nekoliko dezurnih
radnika i verovatno niko ne bi stradao. A pricinio bi nam mnogo vecu
tehnicku i tehnolosku stetu i na duzi rok nas izbacio iz etra nego
bombardovanjem zgrade u Aberdarevoj. Na kraju, da je bio iole voljan da
izbegne ubijanje
civila, Klark je mogao da bombarduje stari deo zgrade u kome u casu
raketiranja, kao i drugih noci, nije bilo radnika i gde su sva svetla
bila pogasena. Ni u tom slucaju najverovatnije ne bi bilo zrtava.
Na zalost, hteo je krvavu odmazdu zbog stete koju je srpska TV svojim
radom, slikom i reci, nanosila svakodnevno agresoru i, ujedno, da
posalje poruku Srbima i svetu koliko je daleko NATO spreman da ide u
bestijalnosti - istraju li Srbija i njeni gradjani u odbrani svoje
zemlje i slobode. Zar o tome isto tako ubedljivo ne govore i pretnje
pod kojima je sklopljen mirovni
sporazum, kada su mirovni posrednici Ahtisari i Cernomirdin,
mrtvi-hladni, preneli poruku agresora: Srbija ce biti sravnjena sa
zemljom ako ne prihvati ultimatume i ucene, ako se ne odrekne velikog
dela svoje teritorije i vitalnih nacionalnih interesa! I to pred ocima
celoga sveta. To je taj najjaci argument, pred kojim su pognule glavu i
Ujedinjene nacije - argument sile. Ipak, moze li to biti razlog da
casni i hrabri ljudi, novinari u RTS-u i drugim nasim medijima, od
kojih mnoge kao takve licno poznajem i sa kojima sam zajedno radio i
delio dobro i zlo, i dalje cute i uzmicu pred lazima kojima im
samozvani svetski mocnici i siledzije vredjaju cast i samu dusu?

PRAVO JACEG NA ZLOCIN

Ne mogu stoga da prezalim sto Klark nije mene ubio, mene a ne moje
radnike, jer da sam stradao od neke od hiljada tih bombi kojima smo
bili zasuti - bio bih postedjen ne samo bola zbog njihove pogibije i
svih potonjih ponizenja, progona i maltretiranja, vec i surovog, ne
manje bolnog, saznanja da u
narodu i zemlji kojima pripadam, cijem se otporu NATO agresiji divio
citav slobodarski svet, postoje i oni koji, uprkos svemu sto su
doziveli, danas hoce da veruju da su im bliskiji i covecniji ljudi koji
su nas 78 dana zasipali tonama bombi - od sugradjana i sunarodnika sa
kojima su zdusno, kako je ko znao i umeo, branili zemlju od samozvanih
usrecitelja i gospodara sveta.

Posle ove najnovije Klarkove izjave, koje nema cak ni u njegovoj knjizi
o bombardovanju Jugoslavije, treba li se uopste vise icemu od njega i
njemu slicnih cuditi? U svakom slucaju ona je samo jos jedan dokaz da
najvece dostignuce NATO bombardovanja Jugoslavije nije spasavanje ove
vojne alijanse, vec inaugurisanje i legalizovanje prava (jaceg) na
zlocin i agresiju, cime se glavesine NATO sapatom uveliko hvalisu,
ohrabreni cinjenicom da ostatak sveta na kraju pocinje da se miri s
tim, uljuljkujuci se nadom da se zlo nece njemu dogoditi, da se dogadja
samo drugima... Boje se, ipak, sudeci bar po ovako nevestim i nemustim
pravdanjima zlocina, da to
tako nece ici beskonacno.

A moj odgovor bombarderu Klarku bio bi kratak: da je imao imalo
vojnicke casti, ne bi poubijao tako hladnokrvno 16 radnika televizije
ciji sam direktor u to vreme bio. Moj problem je bio sto sam verovao da
on i njegovi sefovi imaju bar minimum te vojnicke casti. I sto nisam
imao nijedno sigurno
mesto na koje bih poslao radnike da rade svoj posao; od njegovih bombi
nije bilo zastite za radnike srpske televizije. Da, mogli smo da ne
radimo, znali smo da je za NATO tako najbolje, ali bi za Srbiju to bilo
NAJGORE. Uz to, ni onda ne bismo bili bezbedniji mnogo, mogli smo
poginuti na bilo kom drugom mestu. I mi smo radili, nismo ugasili RTS.
Nije to mogao ni NATO bombama.
Zato neka je vecna slava i hvala kolegama koji su zivotima platili
Klarku danak u krvi zbog nemoci ratne masinerije kojom je komandovao da
ih ucutka i pomraci i potpuno sakrije istinu o masakriranju jednog
naroda i jedne zemlje sa bezbednih visina i daljina.


POSLEDNJA OPOMENA NOVINARIMA SVETA
Ubilacko disciplinovanje medija

Ipak, nije to jedini razlog sto ubijanje radnika RTS najodgovorniji u
NATO pokusavaju posto-poto da proglase legitimnim. Sada je, naime,
svakom iole obavestenom i razumnom jasno da na taj nacin hoce da
zastrase novinare i
medije na svakom mestu na planeti da ce doziveti istu, tragicnu sudbinu
ukoliko se drznu da se ozbiljnije suprotstave surovostima i interesima
najmocnije ratne masinerije na svetu, ako se usude da iznose istinu o
ratnim zlocinima koje cini ili ce ciniti pod najrazlicitijim
izgovorima. Ako na prvu ozbiljniju pretnju ne zacute i zatvore oci pred
istinom, ili odmah ne pobegnu i dignu ruke od posla, moze ih zadesiti
sudbina radnika RTS. Tako se, u planetarnoj medijskoj tisini, u miru i
spokoju, najlakse mogu ubijati i okupirati zemlje i narodi. Prosto,
hoce da legalizuju ubijanje neposlusnih medija, da ih legalizuju kao
legitimne mete.

Eto, to je poruka Veslija Klarka i njemu slicnih medijima sirom sveta,
posebno onima koji uporno kopkaju po rusevinama RTS i pitaju hoce li se
neko bar izviniti zbog tog zlocina.


MILANOVIC PITA KLARKA
Zasto niste evakuisali Pentagon i Svetski trgovinski centar

Mozda bih ipak i ja mogao nesto da priupitam Klarka i njegove sa ove
moje bezbedne daljine, iza visokih zidina i 77 brava:

Sta bi bilo kada bih ja, ne daj boze, pokusao da trazim bilo kakvo
opravdanje za one koji su Klarka, Pentagon i ko zna koga sve u SAD
upozoravali da ce napasti Svetski trgovinski centar, Pentagon i stosta
u Americi ako ne prestanu sa svojom imperijalistickom i neokolonijalnom
politikom na Bliskom i Srednjem istoku i u arapskom svetu?

Sta bi se dogodilo kada bih, stavise, makar i u naznakama priupitao da
li su Amerikanci i hiljade zrtava teroristickog napada 11. aprila krivi
sto nisu napustili trgovinski centar kad su bili upozoreni da ce biti
napadnuti?
Najbolje sto bi mi se moglo dogoditi bilo bi, verovatno, da me proglase
ludim. Jer, naravno, nicim se ne moze i ne sme pravdati ubijanje
civila, kako izricito nalazu sve medjunarodne konvencije.


MOLBA KOLEGAMA IZ RTS-a
Recite istinu, makar i bojazljivo

A kolegama novinarima, posebno u RTS, uputio bih samo jednu malu molbu:

Molim vas, recite javno bilo gde, bilo kako, Klarku i njegovima da u
zgradi RTS 23. aprila 1999. godine, u dva sata i sest minuta nisu
jednom bombom poubijali 16 glavesina Milosevicevog rezima, nisu ubili
direktora Milanovica, vec 16 vasih kolega, nenaoruzanih, koji su radili
svoj uobicajeni posao, i ranili su desetine drugih radnika, civila.
Recite to, makar i bojazljivo, snishodljivo, izvinjavajuci se, ali
recite da su to bili civili kao i vi, koji nikakve veze nisu imali sa
vojnim aparatom. I da nikakvo opravdanje za taj zlocin ne postoji,
mozda nekad samo oprostaj.
Recite tako nesto, pa posle slobodno ospite paljbu na rezim, na
Milanovica, na koga god hocete... Samo ne dajte vise da pljuju po vama
i zrtvama koje su, kao i vi sami, uprkos raznim "upozorenjima" odbijale
da se odreknu posla od koga su ziveli i za koji su ziveli i u najtezim
trenucima za njih i njihov narod.


Napomena:
Tekst je objavljen u Srpskim novinama «OGLEDALO» broj 17 od 4.
februara 2004. godine