[ La questione femminile nel XXI secolo: una analisi marxista ]
http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/lukic.html
Arhiva : : Januar 2005.
Žensko pitanje u 21. veku
Kao motivacija za obradu ove teme poslužilo je opšte stanje u kojem se
žene danas nalaze. Uprkos opštem napretku društva i kulture očigledno
je da prava žena zaostaju u razvoju. Iako u "civilizovanom" društvu
žene imaju ustavom zagarantovana prava i jednakost sa muškim polom, u
praksi to izostaje, pa sa pravom možemo postaviti pitanje jednakosti
među polovima.
Da bismo ustanovili uzrok obespravljivanja žena neophodno je razmotriti
istorijski razvoj uloge žene u društvu. Društvena uloga žene je
određena društvenim odnostima, a kako su društveni odnosi određeni
ekonomijom tog društva, tako možemo i istorijsku ulogu žene posmatrati
paralelno sa ekonomskim razvitkom kao ključnim i najuticajnijim
faktorom. Kako je porodica osnovna jedinica društva, a brak odraz
porodičnih odnosa, tako je i najpodesnije posmatrati ulogu žene kroz
različite oblike braka koji su karakteristični za pojedine periode
razvoja ljudskog društva.
Postojanje različitih oblika brakova u precivilizacijskom periodu
možemo izučavati na osnovu prethodnih istraživanja zajedničkih
kulturoloskih osobina i tradicija različitih naroda na istom, stupnju
razvoja i upoređivanjem pređašnje stupnje razvoja "naprednijih" naroda.
Kao osnovu koristimo Engelsove zaključke o Morganovom istraživanju među
američkim indijanskim plemenom Irokezima. Naime, uvidevši da formalni
jezički nazivi za članove porodice ne odgovaraju faktičkom stanju,
zaključujemo da jezik sporije napreduje od odnosa među članovima
porodice i samim tim ne oslikava stvarno stanje. Drugim rečima,
analizirajući nazive za članove porodice koji su zaostali kod
različitih naroda, možemo zaključiti da su oni oslikavali ranije oblike
braka i odnosa među članovima familije. Kao primer možemo uzeti srpski
jezik (iako slične primere imaju i još neki slovenski jezici kao npr.
bugarski) koji ima veoma bogat fond reči za oslikavanje različitih
porodičnih odnosa, međutim, karakteristično je da se potomci istog
kolena međusubno nazivaju braćom i sestrama, a kod Irokeza to ide i
dalje pa ne samo što se deca istog kolena nazivaju međusobno braćom i
sestrama nego svoje stričeve i strine zovu očevima i majkama. S obzirom
da ovih slučajeva ima u različitim kulturama i jezicima, možemo tvrditi
da se odnose na prethodne oblike brakova u kojima su ti odnosi bili
stvarni, a ne puki nazivi.
Time sa sigurnošću možemo pretpostaviti grupni oblik braka u kojem su
deca, braća i sestre, imali zajedničke roditelje. Ovakav oblik grupnog
braka Morgan naziva porodicom punalua. Naime, predpostavlja se da je
pređašnji oblik braka isključivao samo potomke i pretke od seksualnih
odnosa, što znači da su deca međusobno bili muževi i žene; njihovi
roditelji međusobno takođe, kao i babe i dede. Postepenim razvojem
braka isključeni su polni odnosi među braćom i sestrama, tako da su
žene imale zajedničke muževe koji nisu bili njihova braća; analogno
tome i muževi su imali zajedničke žene koje nisu bile njihove sestre.
Karakteristično za ovaj oblik braka je da se sa sigurnošću može
utvrditi jedino ko je majka, ali ne i ko je otac, pa se s toga
porodična loza računala po majčinoj strani i u kojoj je žena bila veoma
poštovana najviše zbog svog napornog rada na očuvanju domaćinstva u
kojem je vodila glavnu ulogu, ali isto tako zato što je bila jedini
priznat roditelj. Ne samo da je žena u tom društvu bila poštovana, već
je bila i slobodna.
Tu dolazimo i do prvobitne podele rada između polova u kojoj su žene
vodile brigu o zajedničkom domaćinstvu, a muškarci se brinuli o lovu, a
kasnije i stočarstvu. Kako u tom periodu nije postojalo privatno
vlasništvo, tako nisu postojale ni razlike među članovima društva, te
nije bilo ni vlasti kakve danas znamo, a samim tim ni metoda prinude –
tj. policije pa ni stajaće vojske. Cela organizacija je bila na
dobrovoljnoj osnovi, kao i obaveze.
Pad žene, tj. njenog položaja u društvu počinje sa pojavom privatne
imovine kao posledice viška u proizvodnji. Rast ličnog bogatstva
počinje sa pripitomljavanjem životinja. Pre toga, privatna svojina se
svodila na obuću, odeću i alate za rad, dok je snabdevanje hranom
moralo da se vrši na dnevnoj osnovi. Međutim, pojava stočarstva donosi
relativno stabilne zalihe i proizvodnju mesa i mleka, što je zahtevalo
neprestanu brigu o stoci. Pojava stočarstva je uslovila pojavu
zemljoradnje radi proizvodnje hrane za stoku, pa je potom zemljoradnja
prerasla u proizvodnju hrane i za ljude. Daljom podelom rada i pojavom
tkanja i obrade metala, čovek je počeo da prozivodi više od neophodnog
minimuma za samoodržanje.
Sva privatna imovina nastala ovim putem je pripadala muškarcu s obzirom
da je prema prvobitnoj podeli rada to bila njegova delatnost –
pribavljanje hrane, kasnije uzgoj stoke. Pojava privatnog vlasništva i
težnja za njegovim uvećanjem radi trgovine i ličnog bogatstva dovela je
do novih društvenih odnosa pa je samim tim uticala i na brak i ulogu
žene u društvu.
Kako matrijarhalno pravo priznaje samo majčinu liniju tako je i lično
vlasništvo preminulog pripadalo njegovim gentilnim rođacima po majci.
Tu se javlja problem jer deca preminulog ne pripadaju njegovom, već
majčinom gensu – što znači da bi stoka preminulog pripala njegovoj
braći i sestrama ili tetkama, a ne njegovoj deci. Istovremeno se
povećanjem bogatstva koncentrisanog u rukama muškarca povećavala i
njegova uloga u društvu i samim tim se javila potreba da se to
nasledstvo prenese na njegovu decu što je značilo da je matrijarhalno
pravo moralo biti zbačeno.
Patrijarhalno pravo je došlo namesto matrijarhalnog i time se moglo
garantovati ko je otac deteta koje nasleđuje celu imovinu. Time se
uloga žene degradirala i svela na rađanje potomstva mužu. Tako se
rađaju monogamni brak i prostitucija kao njegova dopuna.
Svrha monogamnog braka je da garantuje očinstvo time što će zabraniti
ženi polne odnose sa bilo kim osim sa njenim mužem, međutim, njenom
mužu se ne uskraćuje sloboda polnih odnosa i time monogamija važi samo
za ženu. U Grčkom društvu, tačnije u Atini, žene su bile tretirane
skoro kao robovi – bile su zatvorene u posebnim delovima kuća, smele su
da izlaze samo u pratnji robinja, a morale su da napuste prostorije u
slučaju muške posete mužu. Nedostatak slobodnih žena nije doveo samo do
ženske degradacije i pretvaranja u robu već je degradirao i muškarce
koji su se upuštali u homoseksualne odnose.
Buržoaski brak je nešto drugačiji, ali daleko licemerniji i ne mnogo
povoljniji po položaj žene u društvu. Buržoaski brak traži dobrovoljni
pristanak na brak i garantuje jednaka prava. Ovaj slučaj se može lepo
uporediti sa proleterom koji se zapošljava s obzirom da je neophodan
njegov pristanak na ugovor… kao da taj proleter ima izbora. Isto tako
ne možemo pričati o jednakosti u pravima kada je za taj slučaj potrebna
i ekonomska jednakost – kako proleter zavisi od svog poslodavca tako i
žena zavisi od svog muža.
Takođe, buržoaski brak još uvek ima preljubu kao dopunu, pa i prostu
prostituciju. Naime, s obzirom da je žena tražena roba jer joj često
moral uskraćuje slobodbnu ljubav, a kako siromaštvo ne jenjava tako je
i prosta prostitucija izvor zarade, kako za siromašne žene i njihove
porodice tako i za trgovce ljudima.
Čak i u 21. veku ova pojava ne da ne jenjava već uzima zamaha i ima
ekstremne oblike. Poznat je slučaj ukrajinske devojke koja je u svojoj
23. godini preminula od side, sifilisa i hepatitisa, pritom
inficirajući više od 1000 "mušterija". Dovoljno je spomenuti Moldaviju,
Češku i Rusiju pa se odmah javljaju negativne asocijacije vezane za
žene sa tog područja.
Milenijumsko ropstvo žene i njeno ekonomsko podjarmljivanje se polako
smanjuje ali još uvek ima snažnog uticaja i ekonomske koristi za
poslodavce. U Kanadi, npr. muškarci zarađuju u proseku 64% više nego
žene. Iako žene primaju manje plate za isti rad kao muškarci, njihovo
podjarmljivanje se ne završava na poslu – one moraju da nastave da rade
kod kuće kao domaćice i da obavljaju kućne poslove. Iako su žene
podjarmljene u ekonomskom i društvenom pogledu, to se dalje oslikava i
na odnose u kući gde su takođe eksploatisane od strane muža.
Današnjem društvu su puna usta demokratije, slobode i jednakosti, a u
praksi možemo videti da su se odnosi među polovima (između ostalog)
veoma malo promenili. Iako su na površini naizgled drugačiji, oni uvek
održavaju eksploataciju bez nagoveštaja da će se situacija suštinski
promeniti u korist žena. Akcenat se održava na sitnim pravima koja ne
menjaju situaciju značajno, pa čak i ta prava moraju da se izdejstvuju
silom. Takav je međunarodni Dan žena kada je izdejstvovan 8-časovni
radni dan i "ravnopravan" položaj žena u odnosu na muškarce.
Važno je napomenuti ulogu feminističkih pokreta u položaju žena. Iako
ti pokreti ističu nepovoljan položaj žena, suštinski nemaju efektivno
rešenje za poboljšanje tog položaja jer ne uspevaju da uoče prave
uzroke podjarmljenosti. Naime, uzroci su ekonomske prirode, i kao takve
ih treba posmatrati – žena kapitalista će eksploatisati i žene i
muškarce podjednako. Sa tim u vidu, feministički pokreti više idu na
ruku samom ekonomskom sistemu i time implicitno podržavaju
podjarmljenost sa jedne strane, a sa druge odvlače pažnju potencijalno
revolucionarnim pokretima koji su u mogućnosti da problem reše
suštinski, da društvo učine boljim i za žene i muškarce.
Kako smo ustanovili da ekonomski, a samim tim i politički sistem koji
mu je podrška i dopuna, predstavljaju uzrok nejednakog položaja žena, u
tom smeru treba tražiti i rešenje.
Država sama po sebi ne bi trebalo da ima bilo kakvog uvida niti veze sa
intimnim međuljudskim odnosima i da ih na bilo koji način reguliše, što
znači da bi trebalo težiti ka ukidanju monogamnog braka (za žene) kao
patrijarhalne institucije za podjarmljivanje. Međutim, takav potez nije
moguć bez ukidanja privatne svojine (nad sredstvima za proizvodnju) –
pa se i taj potez mora navesti kao krajnje rešenje.
Takođe, jedan od bitnih uslova za oslobođenje žena je moralno
oslobođenje i ukidanje sramote razvoda i sličnih moralnih ograničenja
obično sprovođenih od strane crkve. U interesu je društva kao i
pojedinca da se ljubav koja jenjava između dve osobe okonča razlazom.
Sa tim u vidu jedan od najznačajnijih aspekata oslobođenja žena je
njihova edukacija – prvo ka upoznavanju sa problemom i njihovim
pravima, a kasnije i obrazovnim radom na njihovom oslobađanju i
oraganizovanju.
Ovde možemo navesti slučaj socijalističkih država koje su ustavom
garantovale jednakost, ali ne na licemerno buržoaski način previđajući
ekonomsku nejednakost, već su i ekonomski bile u istom položaju kao i
muškarci. Iako im je to pravo bilo zagarantovano i iako su formalno
bile ravnopravne, nedostajalo im je obrazovanje koje bi ih upoznalo sa
pravima i pomoglo da ih zaštite i da se empancipuju.
Dakle opšti zaključak je da rešenje ženskog pitanja zavisi od
ekonomskih odnosa u društvu, tj. da bi se oslobođenje žena postiglo
prvo ukidanjem privatne svojine koja bi praktično ukinula eksploataciju
oba pola, pa samim tim ukinula i potrebu za postojanjem braka kao
institucije za podređivanje žene muškarcu. Takve promene nisu moguće
odjednom, već se moraju događati postepeno i isto tako, sve te promene
nemaju efekta ako se istovremeno ne vrši edukacija i ne dopusti ženama
aktivna uloga u revolucionarnim promenama društva.
Nemanja Lukić
Literatura:
1. F. Engels, "Poreklo porodice, privatne imovine i države"
http://www.marx2mao.com/M&E/OFPS84.html
2. F. Engels "Principi komunizma"
http://komunist.free.fr/dokumenta/principi.html
3. F. Engels "Razvoj socijalizma od utopije do nauke"
http://www.marx2mao.com/M&E/SUS80.html
4. Prosečne plate u Kanadi među polovima
http://www.statcan.ca/english/Pgdb/labor01a.htm
5. Marx i Engels "Komunistički manifest"
http://komunist.free.fr/dokumenta/manifest.html
http://komunist.free.fr/arhiva/jan2005/lukic.html
Arhiva : : Januar 2005.
Žensko pitanje u 21. veku
Kao motivacija za obradu ove teme poslužilo je opšte stanje u kojem se
žene danas nalaze. Uprkos opštem napretku društva i kulture očigledno
je da prava žena zaostaju u razvoju. Iako u "civilizovanom" društvu
žene imaju ustavom zagarantovana prava i jednakost sa muškim polom, u
praksi to izostaje, pa sa pravom možemo postaviti pitanje jednakosti
među polovima.
Da bismo ustanovili uzrok obespravljivanja žena neophodno je razmotriti
istorijski razvoj uloge žene u društvu. Društvena uloga žene je
određena društvenim odnostima, a kako su društveni odnosi određeni
ekonomijom tog društva, tako možemo i istorijsku ulogu žene posmatrati
paralelno sa ekonomskim razvitkom kao ključnim i najuticajnijim
faktorom. Kako je porodica osnovna jedinica društva, a brak odraz
porodičnih odnosa, tako je i najpodesnije posmatrati ulogu žene kroz
različite oblike braka koji su karakteristični za pojedine periode
razvoja ljudskog društva.
Postojanje različitih oblika brakova u precivilizacijskom periodu
možemo izučavati na osnovu prethodnih istraživanja zajedničkih
kulturoloskih osobina i tradicija različitih naroda na istom, stupnju
razvoja i upoređivanjem pređašnje stupnje razvoja "naprednijih" naroda.
Kao osnovu koristimo Engelsove zaključke o Morganovom istraživanju među
američkim indijanskim plemenom Irokezima. Naime, uvidevši da formalni
jezički nazivi za članove porodice ne odgovaraju faktičkom stanju,
zaključujemo da jezik sporije napreduje od odnosa među članovima
porodice i samim tim ne oslikava stvarno stanje. Drugim rečima,
analizirajući nazive za članove porodice koji su zaostali kod
različitih naroda, možemo zaključiti da su oni oslikavali ranije oblike
braka i odnosa među članovima familije. Kao primer možemo uzeti srpski
jezik (iako slične primere imaju i još neki slovenski jezici kao npr.
bugarski) koji ima veoma bogat fond reči za oslikavanje različitih
porodičnih odnosa, međutim, karakteristično je da se potomci istog
kolena međusubno nazivaju braćom i sestrama, a kod Irokeza to ide i
dalje pa ne samo što se deca istog kolena nazivaju međusobno braćom i
sestrama nego svoje stričeve i strine zovu očevima i majkama. S obzirom
da ovih slučajeva ima u različitim kulturama i jezicima, možemo tvrditi
da se odnose na prethodne oblike brakova u kojima su ti odnosi bili
stvarni, a ne puki nazivi.
Time sa sigurnošću možemo pretpostaviti grupni oblik braka u kojem su
deca, braća i sestre, imali zajedničke roditelje. Ovakav oblik grupnog
braka Morgan naziva porodicom punalua. Naime, predpostavlja se da je
pređašnji oblik braka isključivao samo potomke i pretke od seksualnih
odnosa, što znači da su deca međusobno bili muževi i žene; njihovi
roditelji međusobno takođe, kao i babe i dede. Postepenim razvojem
braka isključeni su polni odnosi među braćom i sestrama, tako da su
žene imale zajedničke muževe koji nisu bili njihova braća; analogno
tome i muževi su imali zajedničke žene koje nisu bile njihove sestre.
Karakteristično za ovaj oblik braka je da se sa sigurnošću može
utvrditi jedino ko je majka, ali ne i ko je otac, pa se s toga
porodična loza računala po majčinoj strani i u kojoj je žena bila veoma
poštovana najviše zbog svog napornog rada na očuvanju domaćinstva u
kojem je vodila glavnu ulogu, ali isto tako zato što je bila jedini
priznat roditelj. Ne samo da je žena u tom društvu bila poštovana, već
je bila i slobodna.
Tu dolazimo i do prvobitne podele rada između polova u kojoj su žene
vodile brigu o zajedničkom domaćinstvu, a muškarci se brinuli o lovu, a
kasnije i stočarstvu. Kako u tom periodu nije postojalo privatno
vlasništvo, tako nisu postojale ni razlike među članovima društva, te
nije bilo ni vlasti kakve danas znamo, a samim tim ni metoda prinude –
tj. policije pa ni stajaće vojske. Cela organizacija je bila na
dobrovoljnoj osnovi, kao i obaveze.
Pad žene, tj. njenog položaja u društvu počinje sa pojavom privatne
imovine kao posledice viška u proizvodnji. Rast ličnog bogatstva
počinje sa pripitomljavanjem životinja. Pre toga, privatna svojina se
svodila na obuću, odeću i alate za rad, dok je snabdevanje hranom
moralo da se vrši na dnevnoj osnovi. Međutim, pojava stočarstva donosi
relativno stabilne zalihe i proizvodnju mesa i mleka, što je zahtevalo
neprestanu brigu o stoci. Pojava stočarstva je uslovila pojavu
zemljoradnje radi proizvodnje hrane za stoku, pa je potom zemljoradnja
prerasla u proizvodnju hrane i za ljude. Daljom podelom rada i pojavom
tkanja i obrade metala, čovek je počeo da prozivodi više od neophodnog
minimuma za samoodržanje.
Sva privatna imovina nastala ovim putem je pripadala muškarcu s obzirom
da je prema prvobitnoj podeli rada to bila njegova delatnost –
pribavljanje hrane, kasnije uzgoj stoke. Pojava privatnog vlasništva i
težnja za njegovim uvećanjem radi trgovine i ličnog bogatstva dovela je
do novih društvenih odnosa pa je samim tim uticala i na brak i ulogu
žene u društvu.
Kako matrijarhalno pravo priznaje samo majčinu liniju tako je i lično
vlasništvo preminulog pripadalo njegovim gentilnim rođacima po majci.
Tu se javlja problem jer deca preminulog ne pripadaju njegovom, već
majčinom gensu – što znači da bi stoka preminulog pripala njegovoj
braći i sestrama ili tetkama, a ne njegovoj deci. Istovremeno se
povećanjem bogatstva koncentrisanog u rukama muškarca povećavala i
njegova uloga u društvu i samim tim se javila potreba da se to
nasledstvo prenese na njegovu decu što je značilo da je matrijarhalno
pravo moralo biti zbačeno.
Patrijarhalno pravo je došlo namesto matrijarhalnog i time se moglo
garantovati ko je otac deteta koje nasleđuje celu imovinu. Time se
uloga žene degradirala i svela na rađanje potomstva mužu. Tako se
rađaju monogamni brak i prostitucija kao njegova dopuna.
Svrha monogamnog braka je da garantuje očinstvo time što će zabraniti
ženi polne odnose sa bilo kim osim sa njenim mužem, međutim, njenom
mužu se ne uskraćuje sloboda polnih odnosa i time monogamija važi samo
za ženu. U Grčkom društvu, tačnije u Atini, žene su bile tretirane
skoro kao robovi – bile su zatvorene u posebnim delovima kuća, smele su
da izlaze samo u pratnji robinja, a morale su da napuste prostorije u
slučaju muške posete mužu. Nedostatak slobodnih žena nije doveo samo do
ženske degradacije i pretvaranja u robu već je degradirao i muškarce
koji su se upuštali u homoseksualne odnose.
Buržoaski brak je nešto drugačiji, ali daleko licemerniji i ne mnogo
povoljniji po položaj žene u društvu. Buržoaski brak traži dobrovoljni
pristanak na brak i garantuje jednaka prava. Ovaj slučaj se može lepo
uporediti sa proleterom koji se zapošljava s obzirom da je neophodan
njegov pristanak na ugovor… kao da taj proleter ima izbora. Isto tako
ne možemo pričati o jednakosti u pravima kada je za taj slučaj potrebna
i ekonomska jednakost – kako proleter zavisi od svog poslodavca tako i
žena zavisi od svog muža.
Takođe, buržoaski brak još uvek ima preljubu kao dopunu, pa i prostu
prostituciju. Naime, s obzirom da je žena tražena roba jer joj često
moral uskraćuje slobodbnu ljubav, a kako siromaštvo ne jenjava tako je
i prosta prostitucija izvor zarade, kako za siromašne žene i njihove
porodice tako i za trgovce ljudima.
Čak i u 21. veku ova pojava ne da ne jenjava već uzima zamaha i ima
ekstremne oblike. Poznat je slučaj ukrajinske devojke koja je u svojoj
23. godini preminula od side, sifilisa i hepatitisa, pritom
inficirajući više od 1000 "mušterija". Dovoljno je spomenuti Moldaviju,
Češku i Rusiju pa se odmah javljaju negativne asocijacije vezane za
žene sa tog područja.
Milenijumsko ropstvo žene i njeno ekonomsko podjarmljivanje se polako
smanjuje ali još uvek ima snažnog uticaja i ekonomske koristi za
poslodavce. U Kanadi, npr. muškarci zarađuju u proseku 64% više nego
žene. Iako žene primaju manje plate za isti rad kao muškarci, njihovo
podjarmljivanje se ne završava na poslu – one moraju da nastave da rade
kod kuće kao domaćice i da obavljaju kućne poslove. Iako su žene
podjarmljene u ekonomskom i društvenom pogledu, to se dalje oslikava i
na odnose u kući gde su takođe eksploatisane od strane muža.
Današnjem društvu su puna usta demokratije, slobode i jednakosti, a u
praksi možemo videti da su se odnosi među polovima (između ostalog)
veoma malo promenili. Iako su na površini naizgled drugačiji, oni uvek
održavaju eksploataciju bez nagoveštaja da će se situacija suštinski
promeniti u korist žena. Akcenat se održava na sitnim pravima koja ne
menjaju situaciju značajno, pa čak i ta prava moraju da se izdejstvuju
silom. Takav je međunarodni Dan žena kada je izdejstvovan 8-časovni
radni dan i "ravnopravan" položaj žena u odnosu na muškarce.
Važno je napomenuti ulogu feminističkih pokreta u položaju žena. Iako
ti pokreti ističu nepovoljan položaj žena, suštinski nemaju efektivno
rešenje za poboljšanje tog položaja jer ne uspevaju da uoče prave
uzroke podjarmljenosti. Naime, uzroci su ekonomske prirode, i kao takve
ih treba posmatrati – žena kapitalista će eksploatisati i žene i
muškarce podjednako. Sa tim u vidu, feministički pokreti više idu na
ruku samom ekonomskom sistemu i time implicitno podržavaju
podjarmljenost sa jedne strane, a sa druge odvlače pažnju potencijalno
revolucionarnim pokretima koji su u mogućnosti da problem reše
suštinski, da društvo učine boljim i za žene i muškarce.
Kako smo ustanovili da ekonomski, a samim tim i politički sistem koji
mu je podrška i dopuna, predstavljaju uzrok nejednakog položaja žena, u
tom smeru treba tražiti i rešenje.
Država sama po sebi ne bi trebalo da ima bilo kakvog uvida niti veze sa
intimnim međuljudskim odnosima i da ih na bilo koji način reguliše, što
znači da bi trebalo težiti ka ukidanju monogamnog braka (za žene) kao
patrijarhalne institucije za podjarmljivanje. Međutim, takav potez nije
moguć bez ukidanja privatne svojine (nad sredstvima za proizvodnju) –
pa se i taj potez mora navesti kao krajnje rešenje.
Takođe, jedan od bitnih uslova za oslobođenje žena je moralno
oslobođenje i ukidanje sramote razvoda i sličnih moralnih ograničenja
obično sprovođenih od strane crkve. U interesu je društva kao i
pojedinca da se ljubav koja jenjava između dve osobe okonča razlazom.
Sa tim u vidu jedan od najznačajnijih aspekata oslobođenja žena je
njihova edukacija – prvo ka upoznavanju sa problemom i njihovim
pravima, a kasnije i obrazovnim radom na njihovom oslobađanju i
oraganizovanju.
Ovde možemo navesti slučaj socijalističkih država koje su ustavom
garantovale jednakost, ali ne na licemerno buržoaski način previđajući
ekonomsku nejednakost, već su i ekonomski bile u istom položaju kao i
muškarci. Iako im je to pravo bilo zagarantovano i iako su formalno
bile ravnopravne, nedostajalo im je obrazovanje koje bi ih upoznalo sa
pravima i pomoglo da ih zaštite i da se empancipuju.
Dakle opšti zaključak je da rešenje ženskog pitanja zavisi od
ekonomskih odnosa u društvu, tj. da bi se oslobođenje žena postiglo
prvo ukidanjem privatne svojine koja bi praktično ukinula eksploataciju
oba pola, pa samim tim ukinula i potrebu za postojanjem braka kao
institucije za podređivanje žene muškarcu. Takve promene nisu moguće
odjednom, već se moraju događati postepeno i isto tako, sve te promene
nemaju efekta ako se istovremeno ne vrši edukacija i ne dopusti ženama
aktivna uloga u revolucionarnim promenama društva.
Nemanja Lukić
Literatura:
1. F. Engels, "Poreklo porodice, privatne imovine i države"
http://www.marx2mao.com/M&E/OFPS84.html
2. F. Engels "Principi komunizma"
http://komunist.free.fr/dokumenta/principi.html
3. F. Engels "Razvoj socijalizma od utopije do nauke"
http://www.marx2mao.com/M&E/SUS80.html
4. Prosečne plate u Kanadi među polovima
http://www.statcan.ca/english/Pgdb/labor01a.htm
5. Marx i Engels "Komunistički manifest"
http://komunist.free.fr/dokumenta/manifest.html