(A proposito delle battaglie del fronte dello Srem, dove tra gli altri morirono numerosissimi partigiani italiani confluiti nell'Esercito Popolare di Liberazione della Jugoslavia il cui sacrificio è oggi disconosciuto in Italia, si veda anche: https://www.cnj.it/PARTIGIANI/monumenti/sremskifront.htm )
Sećanja na Sremski front 1944 – 1945
Sremski front je omiljena antipartizanska tema pristalica propalih gradjanskih krugova Kraljevine Jugoslavije i Nedićeve Srbije koji su, inače, totalno omanuli u ratu protiv fašizma 41. – 45. :jedni su stupili u službu okupatora , drugi pobegli iz zemlje pod skute saveznika ( SAD,Engleska), čekajući da im oni donesu slobodu na tacni. Saveznici će ih 1943. šutnuti kao zabušante i neborce i podržati NOVJ i Tita., jer su oni činili ono , što se s pravom tražilo od svakog naroda tada – da se oružjem bori protiv Hitlera.Četničke jajare su tada izbrisane iz savezničkih spiskova kao borci protiv fašizma. Nažalost ta istorija se ponavlja i danas u Srbiji jer njena Vlada čeka da joj neko na tacni donese slobodno Kosovo!
Sledeći taj trag izdaje i kukavičluka, londonski đak istoričar Čedomir Antić se nedavno ,u “Politici”, neuljuđeno izmotava sa NOB i dovodi u pitanje potrebu i značaj naših bitaka na Sutjesci i Neretvi i Sremskom frontu za savezničku stvar ,pa i NOB u celini. Da li su one bile važne za saveznike i koliko , ili ne , nije naša stvar. Nismo ih precenjivali ali ni naročito isticali. Znamo samo da smo se tukli i za bolji svet – svet bez fašista, ali su to bile najpre naše bitke za našu slobodu i bolji život posle rata. Izmotavaju se oni ,Antićevci , i danas na isti način sa Kosovom , prepuštajući ga na milost i nemilost velikih sila,jer mi tu, tobože, ne možemo ništa učiniti pošto smo mala zemlja. Pokazuju koliko su oni mali i sićušni, kao i 1941!
Ima i takvih “istoričara i publicista ” koji Sremski front, kao deo opšteg savezničkog fronta protiv Hitlerove Nemačke , smatraju nepotrebnim samostalnim frontom i da smo ga trebali prepustiti Rusima. Ali,kažu, Tito i KPJ su bili željni svetske slave a Tito kao Hrvat želio je i “da na njemu pogine što više mladih Srba”! Naravno da je to sumanuto. Tito,KPJ i partizani već su do tada ušli u istoriju slobode i postali legenda. Ovo drugo, o žrtvovanju mladih Srba, ti “istoričari” potkrepljuju “činjenicama” da je 8o% ljudstva NOVJ u Sremu, medju kojima je najvi[e Srba, bilo neobučeno za rat i masovno ginulo zbog toga, pa dodaju - da je tako bilo u toku celog NOR.
Kao učesnik Sremskog fronta, tada sedamnestogodišnjak i dobrovoljac , borac mitraljeske čete 3.bataljona 10.krajiške brigade 5.divizije (moj rodjeni stariji brat Živojin bio je u isto vreme borac mitraljezac u 4.krajiškoj brigadi) znam da su ovo laži. Prvo, znali smo već nešto iz azbuke ratovanja radeći ilegalno kao omladinci protiv okupatora a drugo, naša obuka bila je ključna obaveza komandi jedinica i starešina.Sa žarom smo pre odlaska na front izvodili obuku na novom naoružanju dobijenom od SA( automat Špagin, mitraljez Maksim i pt puška Simonova). Ta obuka izvodjena je neprekidno i tokom utvrdjivanja i borbenih dejstava na frontu i odmora u pozadini.Na sremskim poljima izrastali smo u iskusne ratnike. Nismo mi bili topovsko meso ni neki nedorasli dečaci koje treba sažaljevati već svesni borci– mi smo probili Sremski front, ubijali Nemce,ustaše,dražinovce,belogardejce,baliste i konačno opkolili i zarobili u Sloveniji ostatke nekada moćne polumilionske Grupe armija E. I njihovog komandanta generala Lera i, posto je osudjen na smrt, mi smog a streljali u Beogradu 16.2.1947.Ti dečaci su dobili NOR 1941 – 1945. i na svojim plećima izneli posleratnu obnovu i izgradnju zemlje. I ne samo dečaci, nego i devojke koje su , iako nežne i mlade, bili ponosni ucesnici te surove i veličanstvene borbe za slobodu I bolji svet.
Mi se ponosimo što smo učesnici Sremskog fronta - najveće oslobodilačke bitke i najveće pobede naše armije u II svetskm ratu.Bila je to bitka ne samo za slobodu nego i bitka za humaniji svet i demokratiju koju uživaju ili će tek uživati sva deca u našoj zemlji i svetu.Mi smo pošli u borbu ne zbog Tita već zbog komunizma!
Za veliki broj srpskih omladinaca i omladinki Sremski front je bio njihova 1941., prilika da daju lični doprinos oslobođenju domovine I stvaranju novog društva..Svi smo hteli u partizane i krećući iz oslobodjenog Beograda 1944.poručivali majkama i očevima ”. Mi odosmo na Berlin”.To su bili naši snovi kao komunizam koji će doći..Tako se onda shvaćala odbrana zemlje. Nas niko nije terao na front, klanicu kako o tome danas pišu neki poremećeni umovi. Jedni su išli po naređenju, mobilisani a drugi dobrovoljno. Spadam u ove druge i u mojoj četi nas je bilo najviše takvih . Sa radošću sam slušao ovih dana Svetozara Gligorića, borca NOR od 1943, koji je ,po završetku borbi u Crnoj Gori 1944., zatražio i dobio dozvolu da ide na Sremski front, „ pošto sam ,kaže proslavljeni šahista, malo kasnio sa dolaskom u partizane”.
Sremski front je bio poslednja prilika i za poklonike četničke parole “ čekajte, još nije vreme” , što su mnogi iskoristili. Bilo je i begunaca, dezertera, kao što je Borislav Mihailović Mihiz ,koji se javno hvalio da je izbegao mobilizaciju i skrivao se negde oko Smedereva do kraja rata, a.,nažalost, .ne mali broj je i takvih koji su svoju sudbinu vezali za hitlerovsku Grupu Armija E.
Kao u svakom ratu i u Sremu je bilo teško I opasno po život I zdravlje.Ali, daleko lakše nego u dotadašnjim borbama NOV i POJ. Bili smo mladi i sposobni za borbu,dobro naoružani i deo velikog savezničkog fronta od Italije do severa Evrope.Vodili su nas iskusni komandiri i komandanti. U rovove su stizale i novine, pisma od kuće a jedinice su ,posle obično desetak dana na frontu, povlačene u pozadinu na kratak odmor, kupanje, dezinfekciju stare i zaduživanje nove odeće, doobuku itd.
Srem je bio naša pozadina.Ustanički narod Srema nas je prigrlio kao svoje sinove i kćeri i otvorio nam svoje domove, deleći s nama sve što je u tim teškim danima imao. U njima smo boravili posle smene sa položaja radi odmora i okrepljenja za nove borbe. Na sastancima smo analizirali protekle borbe , hvalili i kritikovali i jedva čekali da ponovo krenemo na položaj. Tu smo izdavali naše zidne novine i opisivali protekle dogadjaje i isticali slike i karikature naših junaka, opismenjavali nepismene, slušali predavanja komesara, vesti na retkim radioaparatima, pisali pisma kućama. Mnogi od nas su u tim kućama postajali članovi SKOJ i Komunističke partije Jugoslavije, kao i ja u Šarengradu februara 1945.
To su bile naše spavaonice, kuhinje, kupatila, previjališta i bolnice, radionice za opravku oružja , sobe za posete roditelja i rodbine koji su dolazili da nas obidju i samo njima znanim kanalima uvek doznavali gde smo, donoseći svoje skromne darove, najčešće vunene čarape i rukavice, domaće kolače i po koji komad suvog mesa ili slanine
Kao teški ranjenik u Sremskoj bici mogu da istaknem sjajnu sanitetsku službu na frontu: požrtvovanje partizanskih lekara i bolničarki, sovjetske sanitetske vozove i pokretne bolnice, a najviše brigu i pažnju naših ljudi u selima i gradovima u pozadini , gde su teže ranjeni obično evakuisani. “Sve za front, sve za pobedu” bila je parola sve do završetka rata. Danas bi ona morala glasiti “ Sve za Kosovo, sve za pobedu”.Ali, nema nekadašnjih dečaka nestrpljivih da stupe u partizanske redove! Danas se slave i amnestiraju begunci i dezerteri, samoživi tipovi bez humanih ciljeva u životu!
Ta briga i paznja i vojske , i vlasti i naroda bila je prisutna i prema poginulima i njihovim porodicama .Najveći gubici su bili u toku proboja fronta .U 1.armiji poginulo je tada 1.400 naših drugova i drugarica a 4.500 ranjeno. Bez njihove žrtve i 300.000 poginuloh boraca NOV I POJ ne bi bilo ni slobode ni boljeg života u SFRJ..
Čini mi se da nema većeg ljudskog greha nego omalovažavati smrt i pogibiju boraca za slobodu , i to još u političke svrhe. Sremska epopeja je jedan od bistrih izvora dubokih ljudskih i nacionalnih osećanja srpskog naroda i to će večno ostati .Verujem u to!
Stevan Mirković, general u penziji i predsednik Centra Tito