Acquittements en série au TPIY : une justice sous influence ?
BT riporta passaggi in cui il giudice sostiene che ‘‘alcuni verdetti’’ del Tpi hanno provocato in lui ‘‘profondi dilemmi morali e professionali, mai sperimentati prima’’. ‘‘Il peggiore’’, continua la missiva ‘‘riguarda il sospetto che alcuni miei colleghi’’ ‘‘siano stati esposti a pressioni politiche perché indirizzassero verso l’assoluzione alcuni processi-chiave come quello di appello contro Gotovina e quello contro il generale serbo Perisic’’. Pressioni, scrive Harhoff, operate dall’ “establishment militare di alcune potenze straniere, Usa e Israele in testa’’. Nella missiva, riporta il tabloid danese, Harhoff specifica inoltre che ‘‘l’opinione pubblica non saprà mai dei sospetti circolanti al Tpi sulle presunte sollecitazioni per la liberazione dei due ex alti ufficiali esercitate da parte del giudice americano Theodor Meron, presidente del Tpi. Meron che, nel caso di Gotovina, avrebbe saputo ‘‘persuadere all’ultimo minuto l’anziano giudice turco (Mehmet Guney, nda) a cambiare opinione’’ sulla colpevolezza di Gotovina, sovvertendo così la sentenza.
Sentenze, quelle di assoluzione nei confronti di Gotovina e Perisic, che avrebbero così creato un ‘‘precedente’’ importante nel caso di futuri processi internazionali contro alti leader militari ‘‘americani (e israeliani) che potranno tirare un sospiro di sollievo’’. Harhoff, infine, ha criticato anche le ‘‘presunte pressioni di Meron sul giudice Alphons Orie in relazione alla recente sentenza di assoluzione’’ che ha rimesso in libertà due alti papaveri dei servizi di sicurezza serbi, Jovica Stanisic e Franko Simatovic, sospettati di aver coordinato e coadiuvato l’azione dei paramilitari di Belgrado in Croazia e in Bosnia. Per Harhoff, il mutamento di rotta del Tpi sarebbe avvenuto nel 2012 ‘‘stravolgendo la consuetudine di considerare i comandanti militari in servizio al tempo della guerra nell’ex Jugoslavia responsabili dei crimini di guerra compiuti dai loro sottoposti’’.
četvrtak, 13.6.2013.
• Haški sudac Harhoff tvrdi da je predsjednik suda Meron vršio pritisak
• Harhoff tvrdi da su suci bili prisiljeni oslobađati ratne zločince
U pismu se Harhoff posebno osvrnuo na nedavne oslobađajuće presude Anti Gotovini, Mladenu Markaču, Momčilu Perišiću, Franku Simatoviću i Jovici Stanišiću. "To je protivno svakoj vrsti pravde", napisao je Harhoff referirajući se na oslobađajuću presudu hrvatskim generalima Gotovini i Markaču.
"Amerikanac Meron vršio pritisak na suce da oslobode Gotovinu"
"Američki predsjednik Haškog suda Theodor Meron vršio je pritisak na svoje kolege u slučajevima Gotovine i Perišića. Bilo mu je jako stalo da dođe do oslobađajuće presude i imao je sreće kada je u zadnji čas uspio nagovoriti ostarjelog turskog suca da promjeni mišljenje", piše Harhoff.
"Ostarjeli turski sudac" na kojeg se Danac poziva je Mehmet Guney, 77-godišnjak koji je glasao da se Gotovinu i Markača oslobodi. Podsjećamo, do oslobađajuće presude hrvatskim generalima došlo se preglasavanjem; troje sudaca bilo je za (Meron, Guney i Patrick Robinson), a dvoje protiv (Fausto Pocar i Carmel Agius).
"Recentne presude izazvale su kod mene duboku profesionalnu i moralnu dilemu, koju nisam do sada iskusio. Najgora od svega je sumnja da su neki moji kolege izloženi političkom pritisku. To sasvim mijenja premisu moga posla, koji bi trebao služiti principima razuma i pravde", piše Harhoff.
Pritisak iz SAD-a i Izraela?
U svom dramatičnom pismu danski sudac ističe da su haški suci prisiljeni svjesno puštati ratne zločince na slobodu. Kao izvor takvih pritisaka Harhoff je istaknuo predsjednika suca, Amerikanca Merona, koji je bio šef sudskog vijeća koje je oslobodilo Gotovinu i Markača.
"Čini se da se vojni establišment u moćnim državama poput SAD-a i Izraela prestrašio da se Haški sud previše približava najviše rangiranim vojnim dužnosnicima. Jesu li izraelski ili američki dužnosnici izvršili pritisak na američkog predsjednika Haškog suda da promjeni tijek sudskih postupaka?", pita se Harhoff u svom pismu.
Acquittements en série au TPIY : une justice sous influence ?
Les « instances militaires » de ces pays auraient estimé que la jurisprudence créée par le TPIYl dans l’application du principe de la responsabilité du commandement allait trop loin, et que cela pouvait mettre en péril leurs propres militaires dans de tout autres régions que dans les Balkans, explique le juge Harhoff.
Le juge évoque ces soupçons dans une lettre privée envoyée à 56 de ses collègues et amis. Cette lettre est parvenue dans les bureaux du quotidien de Copenhague BT. Le journal a publié la lettre dans sa totalité à la une, estimant que les questions abordées dans la lettre étaient « sans aucun doute d’intérêt public ».
Les récents jugements ayant mené à l’acquittement des généraux Gotovina, Markač et Perišić, ainsi que des deux anciens chefs de la police secrète serbe Stanišić et Simatović, « ont provoqué un profond dilemme professionnel et moral » chez le juge Harhoff, d’une ampleur à laquelle il n’avait jamais été confronté auparavant. Le pire, affirme le juge Harhoff dans sa lettre, ce sont les « soupçons qui planent sur certains de mes collègues, qui auraient cédé à des pressions politiques à courte vue. Cela transforme complètement les postulats qui fondent mon travail au service des principes de justice et de raison ».
Dans sa lettre, le juge Harhoff pense que personne « ne saura probablement jamais » si ses soupçons sont vrais. Il craint que le Président américain du Tribunal n’ait exercé une forte influence sur Mehmet Guney, le « juge turc vieillissant », pour qu’il change d’idée à la dernière minute et se joigne à la petite minorité qui estimait que l’acquittement des généraux Gotovina et Markac était justifié.
Frederik Harhoff assure que, d’après ses conversations avec des collègues dans les « couloirs du Tribunal », il avait appris que le président Meron avait exercé des pressions sur le juge Orie afin qu’il rende son jugement contre les policiers Stanišić et Simatović avant la fin du mois de mai 2013 et le discours de Theodor Meron au Conseil de sécurité de l’ONU. Aussi, la Cour n’aurait pas eu le temps nécessaire pour examiner en détails la preuve de la culpabilité des accusés. Comme le raconte le juge Harhoff, le juge Picard, dont l’avis a été battu par la majorité des voix à la Cour, n’avait eu que quatre jours pour élaborer une opinion dissidente et expliquer pourquoi l’accusé aurait plutôt dû être jugé coupable et condamné.
Il reste à voir si la lettre du juge Harhoff ébranlera le Tribunal et si oui, de quelle manière. Des collègues appuieront-ils ses dires ? Plusieurs juges ont déjà exprimé des inquiétudes sur la nouvelle façon de faire du Tribunal, mais seulement dans les « couloirs » du TPIY...
TPI : Comment la France a défendu ses « amis » inculpés par la justice internationale
Mise en ligne : mardi 19 avril 2011
Avant même que le général serbe Momčilo Perišić ne soit inculpé, les autorités françaises se préoccupaient d’organiser sa défense devant le Tribunal de La Haye ! L’homme aurait en effet joué un rôle crucial dans l’affaire de la libération des pilotes français pris en otage en Bosnie en 1995.
Dans les notes du général Rondot, un autre inculpé du TPIY est cité à plusieurs reprises : le général Momčilo Perišić. Lorsque la guerre éclata, en 1991, ce Serbe dirigeait l’École d’artillerie de l’Armée populaire yougoslave à Zadar, en Croatie. En janvier 1992, il fut nommé commandant du 13e régiment de Bileća de l’Armée de la Republika Srpska de Bosnie-Herzégovine, basé à Mostar. Surnommé par la presse nationaliste serbe le « chevalier de Mostar », il participa activement au siège de la capitale de l’Herzégovine, ce qui lui valut d’être inculpé par le TPIY de crimes contre l’humanité et violations des lois et coutumes de la guerre. Entre temps, le général était revenu en Serbie, où il a poursuivi sa carrière militaire, comme commandant du IIIe Corps d’armée de Niš, puis chef d’État-major. A ce titre, c’est l’officier serbe le plus gradé à avoir été inculpé par la justice international.
Cette affaire des pilotes se trouve en effet au cœur des « relations troubles » établies par la France avec plusieurs inculpés de haut rang du TPIY. Le 30 août 1995, alors que le siège de Sarajevo touche à sa fin et que les forces croates et bosniaques ont déjà reconquis de larges secteurs du territoire bosnien occupé par les forces serbes, le Mirage 2000 du capitaine Frédéric Chiffot et du lieutenant José Souvignet est abattu au-dessus de la Bosnie. Les deux militaires parviennent à s’extraire de l’appareil et sont détenus durant quatorze semaines par les forces serbes. Les négociations qui permirent leur libération furent menées par Jean-Charles Marchiani, qui a rencontré Slobodan Milošević et Radovan Karadžić, faisant des promesses au contenu toujours inconnu en échange de la libération des deux hommes.Le 23 février 2005, « l’affaire Perišić » va beaucoup occuper le général Rondot. A 20 heures, il reçoit un coup de téléphone de Philippe Marland, l’avertissant de l’inculpation du général. Ou plus exactement de l’inculpation imminente. En effet, l’acte d’accusation initial n’a été établi que le lendemain, le 24 février, et rendu public seulement le 7 mars. Philippe Marland est néanmoins informé de l’imminence de cet acte d’accusation. Philippe Rondot note que le directeur de cabinet a reçu Samuel Pisar, qui lui a certainement communiqué ces précieuses informations. Survivant du Ghetto de Varsovie, avocat franco-américain, Samuel Pisar joue fréquemment ce rôle « d’intermédiaire » entre La Haye et les autorités françaises. En tout cas, les conclusions que tire Rondot sont énergiques : il « faut assurer la défense, devant le TPIY, du Gal Perišić. Et il évoque « un dossier laissé avec des témoignages de satisfaction de la DGSE au Gal Perišić », renvoyant à « Casques bleus otages en Bosnie. Affaire des pilotes ».
Jovica Stanišić, un agent multi-carte ?
Jovica Stanišić a intégré les services secrets yougoslaves dès la fin de ses études. Il aurait fait ses premières armes en jouant un rôle actif dans le piège tendu au fameux terroriste Ilich Ramírez Sánchez, alias Carlos, arrêté dans l’hôtel Métropol de Belgrade en 1975, mais presque aussitôt relâché par les autorités yougoslaves. Il joua ensuite un rôle essentiel dans la prise de pouvoir de Slobodan Milošević, facilitant, tout au long des années 1980, sa montée en puissance au sein des structures de la Ligue des communistes de Serbie.Dès le 27 juin 2003, une réunion chez Philippe Marland permet de faire le point sur les dossiers concernant les criminels de guerre, et le général Rondot note le « souci du DIRCAB » : « affaire des pilotes->rôle de JC.Marchiani ? ». Le 24 février 2005, le général Rondot s’inquiète également du sort du général Jovica Stanišić, ancien chef de la Sécurité d’État serbe (DB), un homme clé du système Milošević, inculpé par le TPIY et arrêté par les autorités serbes le 13 mars 2003. Il note que Philippe Marland lui remet « le dossier du Gal Stanišić (mis en accusation devant le TPIY) transmis par Samuel Pisar pour témoignage de services rendus->demander des éléments d’appréciation à la DGSE ». L’informateur, Samuel Pisar, est le même que dans le cas du général Perišić.
Par la suite, dans les années 1990, les agents de Stanišić jouèrent un rôle essentiel pour diviser l’opposition démocratique. En somme, quand Milošević guerroyait en Croatie et en Bosnie, Stanišić avait la haute main sur les affaires « intérieures », en pilier essentiel à la stabilité du régime. Avec son complice Franko Simatović, dit « Frenki », il s’occupa aussi de la fourniture en armes des nationalistes serbes de Croatie et de Serbie. C’est également lui qui assurait le lien avec les réseaux criminels qui contribuèrent directement au financement du régime, notamment le « clan de Zemun », acteur majeur du trafic de l’héroïne à l’échelle européenne.
L’étoile de Stanišić aurait commencé à faiblir à Belgrade dès 1995, après la conclusion des accords de Dayton. L’homme clé de la Sécurité d’État était notamment en butte à l’hostilité ouverte de Mira Marković, l’influente épouse du dictateur. Il aurait néanmoins contribué à des négociations secrètes, en 1998, entre le régime de Milošević et les Albanais du Kosovo.
La chute du maître de Belgrade, en octobre 2000, ne remit pas directement en cause sa position. L’homme connaissait trop de dossiers pour que les nouveaux dirigeants démocratiques serbes puissent le mettre sur la touche. Avant même la révolution, il aurait d’ailleurs commencé à pactiser secrètement avec Zoran Djindjić, le chef du Parti démocratique. Ce dernier aimait à dire que Jovica Stanišić « avait des amis au paradis et en enfer » .
Après son arrestation, en 2003, Jovica Stanišić a assuré qu’il aurait collaboré avec la CIA américaine, tout au long de ses années passées à la tête de la DB. Il n’a jamais publiquement évoqué les liens qu’il aurait pu entretenir avec les services français, mais notre pays a sûrement, lui aussi, « des amis au paradis et en enfer ».
Au nom des « services rendus » par plusieurs figures du régime Milošević, la France se trouve donc être « moralement débitrice » de plusieurs inculpés du TPIY. Les plus hautes sphères de l’État se préparent donc à organiser leur défense. On est bien loin de la « coopération pleine et entière avec la justice internationale », que la France officielle réclame de la part des États des Balkans...
Les anciens de la Légion
Tout au long de l’année 2003, le général Rondot fait état de demandes de renseignements émanant de Belgrade. Le 17 octobre, il précise que « MAM va en parler au MI » (ministre de l’Intérieur, à savoir Nicolas Sarkozy), ajoutant « traiter ce dossier avec la DST ». Le 30 octobre, l’affaire prend de l’ampleur : le ministre de l’Intérieur « n’était pas au courant de la demande serbe », alors que le Président aurait été informé. Rondot précise : « Ph.Marland en parlera à M.Guéant », alors directeur de cabinet de Nicolas Sarkozy. On ignore toujours quelles informations la France pouvait communiquer à la Serbie sur Milorad Ulemek, dit Legija. Beaucoup d’autres anciens Légionnaires ont également été impliqués dans les conflits yougoslaves. L’un des plus célèbres d’entre eux, Milorad Ulemek, justement surnommé « Legija », fut le commanditaire du meurtre du Premier ministre démocrate Zoran Djindjić, abattu à Belgrade le 12 mars 2003. Ulemek s’est engagé dans la Légion le 10 avril 1986, à l’âge de 18 ans. Il a servi au Tchad, à Beyrouth et en Irak durant la première guerre du Golfe, mais n’aurait pas effectué le temps de service lui permettant de prétendre à la nationalité française. Il revient également au pays au début des guerres yougoslaves, mais naturellement côté serbe. Il prit en 1996 la tête des « Bérets rouges », les Unités spéciales de la police serbe, qui se rallièrent à l’opposition démocratique en octobre 2000, au moment de la chute de Milošević, avant d’entrer en conflit avec le gouvernement de Zoran Djindjić.
Стратешке
Културе
ЕЛЕКТРОНСКО ИЗДАЊЕ
srb.fondsk.ru
ЧАСНИ ВИТЕЗ ИЛИ ПРОВОКАТОР? (Скандал у Међународном трибуналу за бившу Југославију)
У Међународном трибуналу за бившу Југославију је 13.јуна дошло до још једног скандала, али овога пута – уз учешће судије.[1] Званична прича је следећа. Судија Фредерик Хархоф[2] из Данске написао је мејл, у коме је својим пријатељима испричао тужну причу. Тужна прича је у томе, да председник МТБЈ Т.Мерон врши врло јак притисак на рад судија Трибунала како би их натерао да донесу одлуку о невиности више лица. Ради се о невиности Готовине и Маркача, генерала М.Перишића, као и Ј.Станишића и Ф.Симатовића. Судија Ф.Хархоф сматра да тај притисак амерички судија врши како би променио постојећу праксу МТБЈ јер је постојећа, како он сматра, постала превише опасна за америчка и израелска војна лица. Судија не објашњава у чему је та опасност, али његова идеја може да се схвати: пресуде МТБЈ се последњих година разматрају као преседани. Зато оне у будућим могућим процесима против војних лица наведених земаља могу да се користе као правне норме.
Судија Хархов је растужен толико да је писмо завршио следећим речима: „Последње пресуде су ме довеле у дубоку професионалну и моралну дилему коју никада до тог тренутка нисам осећао.“[3]
Треба да се призна да је наведено писмо овог судије МТБЈ стварно већ само по себи скандалозно. Али у том скандалу има и много вештачког и неприродног, што тера да се размисли о стварним разлозима и циљевима које је оно требало да постигне.
Прво, сама чињеница слања наведеног писма је врло зачуђујућа. Тешко је и помислити да судија Хархоф није схватао да, слањем својим пријатељима информације о противправним поступцима председника Трибунала, он крши унутрашње корпоративне прописе. Моралан човек би започео борбу са самим Мероном, а не би кришом причао лицима са стране о томе шта се дешава. Тешко је поверовати и да је судија Хархоф толико наиван да је био сасвим сигуран да једно такво писмо неће доспети у руке јавности. Уосталом, то је тим интересантније, што је већ постојао један скандал који је имао везе са саопштењима у светским медијима о томе колико су приватне информације обичних људи на интернету доступне тајним службама.[4] Пажња треба да се поклони и томе, да је писмо Хархофа усмерено не само против председника Мерона већ и против других судија МТБЈ који нису могли или нису хтели да се супротставе његовом притиску (Турчина М.Гунеја, Холанђанина А. Орија и низа других). Најзад, неопходно је и да се схвати да је, у ствари, писмо Хархофа усмерено не толико против појединца, колико против држава. Јер Хархоф директно пише да циљ Мероновог притиска представља покушај да се заштите војна лица САД и Израела.[5]
Ако се то све зна, тешко је поверовати да писмо судије Хархофа представља његову омашку. Све говори да је оно написано управо како би било растурено. Осим тога – „растурено“ лично писмо представља идеалан начин да не може да се сматра ни за какав доказ... Па какви су то, у конкретном случају, стварни циљеви организовања скандала? Нама се чини да се највероватније ради о руковођењу Међународним трибуналом за бившу Југославију. У Трибуналу и изван њега постоје снаге које не желе да дозволе да Т.Мерон буде реизабран за још један период, обзиром да су избори предвиђени за крај ове године. У вези са тим треба обратити пажњу на чињеницу да је Т.Мерон већ биран за председника МТБЈ други пут. Та чињеница је сама по себи необична. Јер МТБЈ има 18 судија, и сви они имају право да претендују за место председника.[6] Међутим, поново бирају Мерона који је већ био председник у периоду 2003. – 2005.година. Зашто? Зар међу тих 18 судија нема ни једног достојнијег од Мерона, те њега морају да „нам га врате опет, да управља нама, неразумнима“?
Ако се поглед како је вршен избор руководиоца МТБЈ, може се запазити јасно смењивање представника Европе и Америке. Место председника МТБЈ су заузимали представници следећих земаља, по овом реду: Италија, САД, Француска, САД, Италија, Јамајка, САД. И сада су опет нови избори на којима Мерон жели да остане на свом досадашњем месту. Јасно је да се то не свиђа свим државама, посебно оним, ко би требало да се у складу са ротацијом Европа - САД нађу на том месту, установљеном двадесетгодишњим постојањем.[7] Не може, а да се не примети да се поновни избор Мерона на место председника МТБЈ поклапа са његовим постављењем и на место председника Међународног механизма за преостале предмете међународних кривичних трибунала (МОМУТ).[8] При том ћемо подвући – Мерона нису изабрали, већ баш поставили, и то постављење је извршио лично генерални секретар УН Бан Ки Мун. Зато не можемо, а да не закључимо да је некоме врло важно да и МТБЈ, и МОМУТ води управо судија Мерон.
Постоји још једна чињеница која говори у корист тога да писмо судије Ф.Хархофа представља само добро организован повод за скандал. То је аргументација писма. Хархоф тврди да је као разлог за притисак на друге судије Мерон изабрао концепцију „директне намере за чињење злочина“. Међутим, та концепција представља основни принцип кривичног права и ту нема ничег новог. Сумњиво ј друго: Хархоф је помешао три потпуно различите ствари, као да је једна: предмет Готовина и други, предмет Перишић и предмет Станишић – Симатовић. Како он тврди – разлог оправдања у сва три поступка је то, да је трибунал увео сасвим нову концепцију „директне намере“ (specific direction). А то нема везе!
Прво, концепција „директне намере“ у МТБЈ је почела да се користи још у поступку против Тадића, када Мерон још није био у Трибуналу. После тога је коришћена у пресудама по предметима Купрешкића, Васиљевића, Благојевића и Јокића. Коришћена је и у Међунродном трибуналу за Руанду и у Специјалном суду за Сијера Леоне. И – најинтересантније – коришћена је и у пресуди по предмету М.Станишића и Жупљанина, односно – користио је лично Хархоф![9] Значи, треба да се утврди у чему су се састојали радикални разлози за ослобађајуће пресуде оптуженим. Они су очигледни. Разлог за ослобођење Перишића су биле његове везе са америчком обавештајном службом. А разлог за ослобођење Готовине је потреба да се хрватске власти оправдају за масовне злочине против Срба уопште и Републике Српска Крајина конкретно. Да се то није десило – то би стварно представљало противуречност са већ формираном праксом МТБЈ! А последице би биле озбиљније.
Што се тиче брзог завршетка предмета Станишић – Симатовић – и за то постоји образложење. За МТБЈ је од изузетне важности да продужи свој живот што је могуће више, и због тога је неопходно да се обезбеди подношење приговора у вези са овим предметом до 1.07 2013. У том случају ће апелациони суд МТБЈ наставити да постоји, радиће још неколико година, и то истовремено са МОМУТ-ом који, ко бајаги, треба да заврши незавршене послове МТБЈ. У ствари, МТБЈ (макар и у облику „само“ његовог Апелационог суда) ће постојати паралелно са МОМУТ-ом. Ето како се вешто изврдава идеја о „скорашњем престанку рада МТБЈ“!
Осим тога, брзи вердикт у предмету Станишић – Симатовић је био врло згодан за Т.Мерона пред његово извештавање Савету безбедности УН. И – треба да се призна – он је успео: успело му је да обмане руску дипломатију која га је похвалила због ослобађајуће пресуде. Сада ће тај предмет да се разматра у Апелационом суду (на чијем је челу – опет – овај исти Т.Мерон) и после свих похвала које је добио вердикт слободно може да се у потпуности преиспита.
Све у свему- писмо судије Хархофа изгледа очигледно намештено и неискрено. Сама лексика писма и организација текста показују да писмо није писано за стручна лица, већ за јавност (тако, на пример, у писму се објашњавају ствари које сви стручњаци добро знају, али за широке масе је потребно посебно објашњење). Не можемо а да не скренемо пажњу и на цинизам писма: политички притисак у МТБЈ је познат још откако он постоји, а Хархоф свој текст гради тако, да се понашање Мерона представи као нешто врло необично и као да се тек сада први пут десило. А ништа није тако. Можемо да се присетимо како је тадашњи председник МТБЈ А.Касезе, и он кршећи Статут, протерао концепцију „заједничких злочиначких дејстава“. И Хархоф је свим оним, што се до сада дешавало у Трибуналу, био потпуно задовољан: и потпуним ослобођењем НАТО-а због бомбардовања Југославије, и потпуним ослобођењем од одговорности Харадинаја и његових саучесника, потпуним оправдањем Делића и Халиловића, потпуним ослобођењем лица која су организовала убиства најмање три окривљена у затвору МТБЈ и суђењем по очигледно лажним оптужницама. Ништа од тога за Хархофа није представљало ни професионалну, ни моралну дилему!
Тако да у искреност Хархофа може да поверује само стварно наиван човек. Политички притисак у МТБЈ је уобичајена ствар и уопште није нова. Једино што бисмо хтели да сазнамо какве је то тачно начине притиска користио Мерон како би судије МТБЈ натерао да гласају онако, како му је требало. И не само да гласају, већ да то образложе на више стотина страница. Стварно, хајде да размислимо: чиме је то било могуће натерати „уважене и искусне судије“ да они, обзиром да су сигурни у кривицу оптуженика, одлучeда оптужене ослободе кривице и да их отпусте директно из суднице?..
[1] Раније су скандале правили главни тужиоци (К.дел Понте) и секретари за штампу (Флоранс Хартман), које су написале раскринкавајуће књиге, као и творац Викиликса Џ.Асанж објављивањем шифрованих порука амбасаде САД које су се тицале рада Хашког трибунала.
[2] Ф.Хархоф је у овом тренутку судија на процесу против В.Шешеља. Пре тога је био један од судија у већима на процесима М.Станишићу и С.Жупљанину.
[3]The latest judgements here have brought me before a deep professional and moral dilemma, not previously faced. Потпуни текст писма судије Хархофа: http://www.bt.dk/sites/default/files-dk/node-files /511 /6/ 6511917 -letter -english.pdf
[4] Погл. например: http://www.ft.com/cms/s/0/87532b6a-d085-11e2-a050-00144feab7de.html#axzz2WHoMJvBp.
[5] Спомињање Израела има везе са чињеницом да је Т.Мерон постао амерички држављанин тек 1978 г, пошто је у САД емигрирао из Израела. До тада је он радио у израелском МИП-у. Мада му то, уосталом, уопште није представљало сметњу да после „емиграције“ почне да ради у стејт департменту САД.
[6] Осим тога, у саставу МТБЈ су судије ad litem, које поседују мањи број права и не могу да се нађу у руководству МТБЈ. Судија Хархоф је један од њих.
[7] Детаљније о борби између англосаксонских и европских кланова у МТБЈ – погл. Књигу К.дел Понте „Лов. Ја и ратни злочинци“.
[8] International Residual Mechanism for Criminal Tribunals – нови међународни кривични трибунал који, као, треба да заврши разматрање свих предмета који остану незавршени после завршетка рада МТБЈ и МТР.
[9] Погл. Решење по предмету „Тужилац против М.Станишића и С.Жупљанина: http://www.icty.org/x/cases/zupljanin_stanisicm/tjug/en/130327-1.pdf.
Datum objave: 10.06.2013. - 08:38:00
Srbija je jedina zemlja na planeti koja je na mapi NSA obeležena crnom bojom, što znači da je najmanje špijunirana i s minimalnim brojem presretanih i snimljenih informacija.
Britanski Guardian došao je u posed mape o nadzoru agencije NSA u zemljama sveta u kojima prikuplja informacije o svim vrstama komunikacija koje se dostavljaju ostalim obaveštajnim agencijama, od elektronske pošte do telefonskih poziva, što uključuje i razmenu poruka na društvenim mrežama Facebook, Twitter i drugima. Obaveštajne agencije tako dobijaju telefonske brojeve, dužinu trajanja poziva, jedinstveni serijski broj mobilnog telefona i potencijalnu lokaciju učesnika u razgovoru. Na taj način, bezbednosne službe povezuju potencijalno opasne osobe i nadziru s kim, koliko i odakle razgovaraju ili se dopisuju.
Američka agencija je Srbiju, jedinu na mapi sveta, označila crnom bojom. Istovremeno, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska označene su zelenom, što znači veći stepen špijunaže od NSA, dok je Kosovo izdvojeno iz Srbije i obeleženo narandžastom bojom, što je u rangu sa Indijom, Kinom i Egiptom, iz kojih je NAS presrela ubedljivo najviše podataka. Prema rečima Dragana Jovanovića, zamenika šefa Odeljenja za visokotehnološki kriminal SBPOK-a, označavanje Srbije kao „neinteresantne zemlje" može da znači samo dve stvari.
"Prvo i osnovno je da Amerikanci o Srbiji znaju dovoljno toga, pa im nije neophodno naknadno praćenje i špijuniranje. S druge strane, ovo presretanje informacija tiče se pitanja nacionalne bezbednosti SAD, pa je moguće da su Amerikanci snimali Srbiju, videli da od nas nema potencijalne opasnosti i obustavili dalji nadzor ", ističe Jovanović.
Kriminolog Igor Pešić kaže da je Srbija poznata kao zemlja-saradnik američkih službi i da nema potrebe za elektronskim nadzorom.
"Poznati su slučajevi izuzetno bitnih državnih funkcionera poput Jovice Stanišića i njegovih sastanaka sa američkim agentima, ili Momčila Perišića, koji je zbog saradnje sa CIA uhapšen na Ibarskoj magistrali. I dalje nisu otkriveni ljudi koji su od raspada Jugoslavije konstantno odavali državne tajne Amerikancima. Zbog toga, ne čudi me što Srbija nije interesantna, oni o nama već sve znaju", kaže Pešić.
===
Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/
=== * ===
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/