Retired Czech Lt. Col. Marek Obrtel, who recently returned the military medals he received from NATO, says that "genocide against Serbs" took place in Kosovo...
Žak Ogar: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini
EVROPA je umrla u Prištini. Tako je svoju knjigu, koja je nedavno promovisana u Kulturnom centru Srbije u Parizu, naslovio Žak Ogar, vođa francuskih specijalnih operativnih snaga koji je na Kosovu u zvaničnoj misiji sa svojom elitnom jedinicom boravio svega petnaest dana, od potpisivanja Kumanovskog sporazuma do dolaska redovnih mirovnih snaga, ali sasvim dovoljno da stekne utisak šta se događalo u južnoj srpskoj pokrajini. Želja mu je bila da knjigu objavi na petnaestogodišnjicu NATO agresije.
- Počeli smo još potkraj 1998. da razmatramo vojnu opciju protiv Srbije, što znači da je sve odranije bilo isplanirano. U francuskim medijima, u ono vreme, moglo je da se čuje kako loši Srbi proteruju dobre Albance. Nisam poznavao Balkan i očekivao sam da vidim zle Srbe koji vrše etničko čišćenje, kako je govorila „zvanična istina“. Otkrili smo, međutim, sasvim suprotno - kaže Ogar u ekskluzivnom intervjuu za „Novosti“.
* S kakvim znanjima ste krenuli u misiju?
- U činjenice me je uputio otac, general u francuskoj vojsci. U mojoj porodici je postojala tradicija francusko-srpskog prijateljstva, koja mi je bila ostala u maglovitim sećanjima iz detinjstva, i otac me je na nju podsetio. Skrenuo mi je pažnju da nije sve tako kao što se priča i zavetovao me da ne budem prestrog prema Srbima.
* Šta ste otkrili na terenu?
- Sa srpskim oficirima sam pregovarao o ulasku francuskih trupa. Doček je, naravno, bio veoma hladan, ali uljudan. Rekao sam da ne dolazim kao neprijatelj, već kao vojnik koji obavlja svoju dužnost. Veoma brzo sam na terenu otkrio da su Srbi profesionalni i da drže reč, a da Albanci stalno pokušavaju samo jedno, da izvrdaju dogovoreno.
* Kako se ponašala OVK?
- Otimali su imovinu, praznili čitave gradove za jednu noć, kao u Vučitrnu. Ubijali su, na veliko i malo. Nadam se da će uskoro njihove vođe odgovarati pred pravdom. Otkrili smo, tako, listu s naredbama za likvidiracije Srba i nelojalnih Albanaca s pečatom OVK. Predali smo ova dokumenta pretpostavljenima, ali više nikada ništa nismo čuli o tome. To što je OVK bila privilegovani sagovornik EU predstavlja iskrivljavanje istorije, kršenje međunarodnog prava i vraćanje unazad civilizovanog sveta.
* Vi ste lično nacrtali novu kartu u ovom delu Balkana?
- Kada smo stigli u Kosovsku Mitrovicu, postojao je veliki i opravdani rizik od sukoba. Tenzija je bila velika, a situacija hitna. Moj zadatak je bio da razdvojim suprotstavljene strane i podela rekom Ibar mi se činila kao najispravnije rešenje. Odlučio sam da dve zajednice razdvojim na mostu.
* Da li vam je neko to sugerisao?
- Nije! Odluku sam doneo sam, na osnovu procene. Nekada se neke stvari na terenu mnogo lakše odvijaju, nego što se misli.
* Pisali ste izveštaje koji se nisu mnogo sviđali vašim pretpostavljenima?
- Iznosio sam samo istinu. Nikada zbog toga nisam imao probleme, ali sam shvatio da je to što sam govorio išlo protiv zvanične francuske politike. Brzo sam postao svestan da je moj glavni posao postao da čuvam ljudske živote. Francuska vojska je profesionalna, s visokim moralnim vrednostima. Na vojnim školama učimo da se ne igramo životima civila. Kad oni koji sebe smatraju vojnicima, napadaju bespomoćnu monahinju, kao što je to radio OVK, šta vam preostaje drugo nego da je zaštitite i sukobite se s napadačima? To smo i radili, od početka.
* Imate li utisak da ste možda, skrećući od zvanične politike, na neki način odbili poslušnost u uniformi?
- Nekada je i to bolje, da bi se sačuvala čast. Ali, nisam stekao utisak da sam odbio poslušnost, i niko mi to nije zamerio. Ispunjavao sam obavezu francuskog vojnika.
* U jednom trenutku ste vratili srpsku vojsku iz povlačenja...
- Pripadnici OVK su napravili zasedu i napali konvoj srpskih izbeglica, uglavnom staraca, žena i dece, koji su se povlačili u dvesta traktora. Ovaj težak incident dogodio se uz podršku Britanaca. Albancima su, inače, pomagale strane obaveštajne službe, u prvom redu američka, nemačka i britanska. Sedma pešadijska brigada pukovnika Serkovića je bila u blizini, povlačila se u severnu Srbiju. Uradio sam ono što je bilo neophodno. Pozvao sam ih i dozvolio sam im da se vrate i da zaustave agresora. I, to su i uradili.
* Kažete da su sve vaše kolege po uniformi, Francuzi, na Kosovu manje-više stekli sličan utisak. Otkud takav odnos prema Srbima?
- Nije to samo slučaj s vojnicima. Mnogi Francuzi podržavaju Srbe, u svim slojevima društva, bez obzira na političke boje. Postoje zajedničke osnovne crte naših dvaju naroda. Kalili smo se u teškoćama, imamo istu žeđ za pravednošću i pružanjem otpora, držimo datu reč, dajemo celog sebe u onome što radimo, poštujemo porodicu i prijatelje. Te osobine su duboko ukorenjene i kod Srba i kod Francuza. Tu je i jak osećaj identiteta koji se, u Francuskoj, nažalost, u poslednje vreme polako gubi. Srbija bi zato trebalo da bude primer Francuskoj. Sačuvali ste naciju, kulturu, tradiciju, prirodu, religiju. Mi smo zaraženi mondijalizmom. Srbija danas podseća na zemlju Asteriksa i Obeliksa. Vi ste sada nesalomivi Gali Evrope!
* Kako, onda, pored svega, objašnjavate zvaničnu francusku politiku prema Srbiji tih godina?
- Za sve koji su se razvodnili u mondijalizmu negovanje identiteta deluje agresivno. A nije tako. Naprotiv, nikada nisam naišao na tako topao prijem kao u Srbiji. Uvek razdvajam legalnu državu od realne. Francuske vlasti su, slepo prateći politiku NATO, odabrale svoju stranu. To je bio OVK. Francuzi su zaboravili istoriju i svojom knjigom pokušavam da ih na to podsetim. Mnogi su smetnuli s uma da je Srbija bila sestra Francuske, kako su je u ono vreme zvali.
* Odakle razlozi za takve dezinformacije?
- SAD su imale interes da oslabe i razbiju Jugoslaviju, a samim tim i Srbiju, koja je prirodna podrška Rusiji u regionu. Uništavanjem Jugoslavije približavaju se Rusiji. I, to se danas vidi u Ukrajini. Tradicionalni interes su imali i Nemci. Postoje i drugi strateški razlozi na veoma važnom području kao što je Balkan, a među političkim motivima je i zabadanje trna Evropskoj uniji, stvaranjem mikrodržava. Na kraju, postojali su i lični interesi. Madlen Olbrajt i Vesli Klark su danas akcionari velikih preduzeća na Kosovu. A Francuska se svemu tome mirno priklonila kroz politiku NATO.
* Kuda ide Evropa?
- Evrope danas nema. Izgubila je osećaj za realnost. EU ne poštuje suverenitet država. Evro je značajno smanjio kupovnu moć. Sistem u Briselu je potpuno nedemokratski. Mala ekipa ljudi bez legitimiteta odlučuje o svemu, i svima nameće svoje zakone. Onda određuje dobre i loše đake.
* Kako će se sve ovo završiti?
- Veoma sam zabrinut za situaciju u svetu. Uvek mislimo da više neće biti rata, ali se ispostavi da onaj prethodni nije bio i poslednji... Bosna i Kosovo su bili tačna slika onoga što će nam se kasnije dešavati, s istim načinom delovanja, i istim protagonistima.
* Šta će biti s Kosovom?
- Samo neće moći da opstane. Ili će se vratiti Srbiji, ili će se pridružiti „velikoj Albaniji“, onakvoj kakvu smo videli na karti tokom nedavne fudbalske utakmice u Beogradu. Ali, takva Albanija bi bila efemerna. Nezavisno od bilo koje dnevne politike, Srbi se nikada neće pomiriti sa trajnim gubitkom svoje istorijske, kulturne i duhovne kolevke. Ako negde imate većinsku populaciju, ne znači da je to vaša zemlja. Cela istorija Kosova i Metohije uklesana je u njegovom kamenu. To bi bilo kao kada bi i Sen Deni, s nekropolom francuskih kraljeva, postao nezavisan zbog velikog broja muslimana koji tamo žive, pa da nas još zbog toga i bombarduju.
NAPUSTIO VOJSKU ZBOG KOSOVA
ŽAK Ogar je vojsku napustio još dvehiljadite, zbog - Kosova.
- Mnogo me je povredilo to što smo bili na pogrešnoj strani - kaže Ogar.
Sada je na čelu dva preduzeća, koja se bave konsaltingom za ulaganja u inostranstvu i bezbednošću.
* KAKVI su danas francusko-srpski odnosi?
- Situacija se menja nabolje. Štampa sve više piše pozitivno o Srbiji. I moja knjiga je odlično primljena. Šesta je po broju prodatih političkih izdanja. Niko u to nije verovao kada smo je štampali. To govori da se stvari popravljaju.
OGAR sada često putuje u Srbiju.
- Veoma mi je lepo u Beogradu. Ostavljam svoj stres na Aerodromu „Nikola Tesla“ i ponovo ga preuzimam kad se vraćam - kaže i ističe da trenutno uči srpski, ali i priznaje da veoma teško izlazi na kraj s padežima.
Sassaiola contro autobus di fedeli di fronte a chiesa Djakovica
"L'autista del bus ha riportato ferite non gravi", ha detto Djokica Stanojevic, presidente dell'associazione dei profughi espulsi da Djakovica nel 1999. Stanojevic ha ricordato che non è la prima aggressione del genere e ha esortato la comunità internazionale a reagire.
Nismo uspeli ni ove godine da zapalimo badnjak u gradu odakle smo proterani. Na samom ulazu u crkvu dočekala nas je grupa okupljenih Albanaca koji su kamenicama zasuli autobus, ispričao je predsednik Udruženja raseljenih iz Đakovice Đokica Stanojević
Autobus u kome je bilo oko 40 raseljenih Srba iz Đakovice kamenovali su Albanci u ovom gradu ispred crkve Uspenje presvete Bogorodice.
– Tom prilikom vozač autobusa zadobio je lakše povrede, rekao je predsednik Udruženja raseljenih iz Đakovice Đokica Stanojević. On je dodao da se incident dogodio i pored policijske pratnje koju su Srbi imali.
– Nismo uspeli ni ove godine da zapalimo badnjak u gradu odakle smo proterani.Na samom ulazu u crkvu dočekala nas je grupa okupljenih Albanaca koji su kamenicama zasuli autobus, precizorao je on.
Stanojević je rekao da je tom prilikom polomljeno prednje staklo autobusa i da je vozač zadobio manje posekotine.
“Vratili smo se nazad ne uspevši da unesemo badnjak u crkvu“, dodao je on.
Stanojević je najoštrije osudio ovaj incident, podsetivši da ovo nije prvi put i da se slično dogodilo i pre godinu dana i ranije. On je zatražio hitnu osudu i reakciju međunarodne zajednice kako bi se raseljenim Srbima iz Đakovice omogućilo jedno od osnovnih ljudskih prava – pravo na život, povratak, slobodu kretanja ipravo na veroispovest.
Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je sa kosovskim ministrom za povratak i zajednice Aleksandrom Jablanovićem proveo badnje veče u manastiru Svetih vrača Kozme i Damjana u Zočištu, kod Orahovca na Kosovu i Metohiji.
Vulin je podsetio da treću godinu za redom Srbi ne mogu uđu u Ðakovicu da se pomole i to oni Srbi koji su rođeni u tom gradu iako bi to, kako je ocenio, moralo da bude univerzalno ljudsko pravo.
– Ne možemo govoriti o srećnom prazniku kada ne može svako da dođe u svoju crkvu i da se na praznik pomoli i ništa više. Opet, evo treća godina za redom, da nam se radost badnje večeri kvari Ðakovicom, da nam se radost badnje večeri kvari kamenovanjem, rekao je Vulin.
– Međunarodna zajednica ima obavezu da to uradi i tražim od međunarodne zajednice da to uradi, rekao je Vulin istakavši da incident u Ðakovici neće pomoći dijalog Beograda i Prištine.
– Ovo što se dogodilo danas u Ðakovici otežaće položaj pregovaračima u Briselu u februaru, ovo konstantno ponavljanje nasilja će otežati položaj pregovraračima i otežaće sam proces, zaključio je Vulin.
Kosovo, a Pristina è guerriglia urbana
ОДЛУЧНО „НЕ“ ВОЈСЦИ КОСОВА
Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији
Војска је атрибут државе
Питање формирања Војске Косова се на мала врата уводи у нашу све невеселију политичку свакодневницу. Једном о томе говоре представници привремених институција у Приштини, други пут то чине лобисти са Запада који заступају интересе Албанаца, а понеки пут то чине и докони домаћи аналитичари, тек толико да се досоли и да чорба буде гушћа. Свима на српској страни који брину о српским државним и националним интересима то је свакако још један додатни разлог за озбиљну бригу и томе се свакако мора стати на пут. Ево неколико разлога у том смислу:
1. Војска је без сумње један од битних атрибута државе и државности. Ако би се остварила претња Запада и свих промотера косовске независности да ће у догледно време то питање доћи на дневни ред тзв. нормализација односа Приштине и Београда, односно да ће Косово, силом наметнути политички ентитет добити своју војску, то би практично значило да је тај ентитет израстао у независну државу. Јер, војска је по дефиницији институт државе који штити њен суверенитет и територијалну целовитост. Пристанак Србије, или непротивљење Србије успостављању Војске Косова, било би фактичко признање независности Српске јужне покрајине и свака даља прича о статусу тог дела Србије била би безпредметна.
2. На Балкану, па и шире, а посебно у Србији, ево већ деценију и по, ништа се не дешава што не би било по вољи Вашингтона, а тиме и Брисела као вашингтонског поданика. Ако Вашингтон то буде хтео, а знам да хоће, Брисел, као његов вазал, то свакако неће спречити. Утолико пре, што Немачка, као најутицајнија чланица снажно подржава независност и признање Косова као нове државе. Како сада ствари изгледају, бојим се, да ни у српској тзв. политичкој елити није мали број оних који то не би желели да спрече. Упркос свему, суштински је битно да Србија покаже одлучност да то спречи. Када то кажемо мислимо на ону Србију коју представља актуелна власт. На тај начин она исказује своје противљење успостављању Косова као независне државе. И што је не мање важно, на тај начин Србија пред центрима моћи савременог света, пре свих оних на Западу, са своје стране ставља тачку на сваку даљу причу о прекомпоновању њеног етничког простора, било путем јачања већ постојећих аутономија, било путем наметања нових, а тога има на претек.
3. Да се одлучно супротстави формирању Војске Косова Србија има снажна упоришта у свим релевантним међународним документима која регулишу статус Косова и Метохије у склопу међународног правног поретка и правног поретка Србије. Ни у једном од тих докумената – Кумановски споразум, Резолуција СБ УН 1244 (1999) на основу које се Косово и Метохија ставља под привремену управу УН, а ни у било ком другом документу након ове резолуције нема одредбе на основу које се легално и легитимно могу формирати оружане снаге, односно Војска Косова. Напротив, та документа су се обавезала да преко КФОР-а као наменских снага УН за Косово и Метохију у улози чувара мира разоружају и расформирају ОВК, што они, наравно, нису, из њима и нама знаних разлога учинили. Уместо разоружања и распуштања ОВК, КФОР (читај НАТО и САД) су ОВК преименовали у Косовски Заштитни Корпус, а потом у Безбедносне Снаге, да би до формирања Војске Косова остао само један мали корак. Но, корак који се без пристанка Србије неће нити се може достићи. Ништа не мења на ствари што те постојеће снаге Косовске Безбедности имају нека обележја војске као што су оклопни транспортери, хеликоптери и сл., те да могу имати и више од тога, али све док се на међународном нивоу не прихвати да то буде војска посебне државе она то и неће бити. А управо од Србије зависи и зато Србија мора то да одбије, јер тако ставља до знања и свету и себи да би то био још један акт окупатора на отетом делу наше државне територије.
Како Србија у том случају треба да поступи:
1. Да на свим нивоима где се води међународни дијалог: ОУН, СБ, ЕУ, Партнерство за мир, разни регионални скупови итд., Србија мора изразити своје снажно противљење. Не сме се догодити, као што је то био случај са пријемом Косова у МОК када су представници нашег ОК и сви за то одговорни државни органи, остали неми, наводно из алтруистичких спортских мотива како се не би омогућило спортистима да се такмиче. Јер, боже мој, спорт треба одвојити од политике и препустити их спортистима. А пријем Косова у МОК, без претходног пријема у УН, није ништа друго до политичко питање, јер је било много других начина да се спортистима Косова омогуће такмичења али не као представницима самосталне државе. Уосталом, међународне спортске институције у том погледу имају богата искуства. Управо су им то омогућили наши вајни спортски функионери, чија је дужност била да бране државне и националне интересе Србије, а не наводне спортске, а у суштини политичке интересе албанских спортиска на КиМ.
2. Немамо илузија да ће промотери косовске независности уважити противљење Србије да Косово добије своју војску, нити да Србија има моћи да то физички спречи, али она мора својим противљењем нагласити да би то било још једно у низу насиља које се Србији сервирају дуже од две деценије. То противљење мора бити тако снажно да се запрети напуштањем Бриселских преговора о нормализацији односа Београда и Приштине (а то је само еуфемизам за нормализацију односа Србије и Косова, односно за онај свеобухватни споразум који нам упорно сервирају бројни представници Немачке који нам стижу у походе из дана у дан). Ако је то услов за приступање Србије ЕУ, онда Србија без премишљања мора иступити из тих преговора. Јер, по нашем становишту држава је важнија од чланства у било којој међународној организацији и асоцијацији, па макар се она звала ЕУ.
3. Ако до формирања Војске Косова дође Србија мора бити свесна да би добила једног од заклетих и дуготрајних непријатеља који ће стално тражити начине и могућности да угрозе државне интересе Србије. А након евентуалног формирања војске те могућности би могле бити колосалне. Илустрација ради, на најужем делу државне територије, по оси исток-запад, на правцу Софија-Приштина, Србија је широка свега 50-так км, а то је мање од дубине замаха једне офанзивне операције корпуса копнене војске. Дакле, на том делу своје територије Србија би била геостратешки толико рањива да би у веома кратком времену могла бити пресечена и одсечени делови југа Србије од остатка Србије на северу.
4. Формирањем Војске Косова Србија у свом „меком трбуху“, а то је део Рашке области и подкопаонички део добија потенцијалног непријатеља који би везом са све милитантнијим екстремистима у Новом Пазару и шире, представљао озбиљну сметњу и претњу угрожавању стабилности Србије и њеног суверенитета, чиме би тзв. „зелена трансверзала“ од мита постала сасвим реална чињеница. Стим у вези, Србија би морала много одлучније него што је то до сада радила стабилизовати безбедносно, социјално и политичко стање у Рашкој области и спречити све отвореније, па и дрскије парадирање униформисаних паравојски које Србију нити желе нити јој чине никакво добро.
5. Формирање Војсе Косова би пројекат „Велика Албанија“ актуелизовало до крајњих граница и довело до готовог извршења, а нелојалност албанског живља на југу Србије према држави чији су држављани, која ни до сада није била бог зна каква, заоштрили до крајности, са могућношћу нових побуна ради издвајања из Србије и припајања Косову.
6. Прихватање формирања Војске Косова, без обзира на било каква друга уверавања, реметило би какву такву равнотежу у подрегиону, поготову имајући у виду чињеницу да је практично избрисана граница према Албанији. Са сигурношћу се може предвидети да би то био увод у ново гомилање оружја и војне технике на безбедносно нестабилном подручју, као и увод у оружане провокације у зони безбедности. Никакве и ничије гаранције и уверавања да до тога неће доћи не би имале вредност.
Све што је до сада речено императивно наметаће потребу редефинисања стратешке концепције обране и озбиљне промене у стратегијском груписању и оперативном развоју Војске Србије, али то је дуга и далеко озбиљнија прича од ове коју сада и овде можемо испричати.
Да ли је државно руководство свесно свега овога?
Проф.др Радован Радиновић
генерал у пензији