SUSRET SA FIDELOM KASTROM

Živadin Jovanović

Krajem avgusta 2000. bio sam u zvaničnoj poseti Kubi. Poseta je istvarena u okviru turneje po zemljama Latinske Amerike. Posle Kube posetio sam Brazil (Sao Paolo) i Peru. Paralelno je tekla i poseta privredne delegacije koju je predvodio pomocnik ministra, ambasador Zoran Jeremic. Bilo je to nešto više od godinu dana posle agresije NATO na našu zemlju i, nepuna dva meseca pre oktobarskog prevrata u Beogradu. Predsednik Kastro me je primio 28. avgusta 2000. kasno po podne (Velika Gospojina, sabor u Kaleniću), zajedno sa mojim domaćinom kubanskim MIP-om Felipe Rokeom. Posle otprilike jednočasovnog razgovora utroje, pridružili su se i drugi članovi jugoslovenske delegacije među kojima je bio i pomoćnik SMIP-a za sektor bilateralnih odnosa, ambasador Ivan Mrkić. Razgovori su se nastavili tokom večere koju je priredio Predsednik Kastro i trajali do posle ponoći. Prvi deo razgovora vodjen je za stolom u skromnoj nameštenoj sali za sastanke, a večera je bila u izuzetno lepoj trpezariji u krugu Predsedničke palate, punoj cveća i ukrasnih  tropskih biljki. Od cveća i zelenila imao sam utisak kao da se nalazimo u lepo uređenoj bašti, a ne u predsedničkoj rezidenciji. Zahvaljujući neposrednosti, jednostavnosti i nenametljivosti domaćina, razgovor je tekao lagano, neusiljeno, u vrlo prijatnoj atmosferi, tako da je tih pet, ili šest časova, proteklo neprimetno. Comandante Kastro, kako ga obično oslovljavaju, izgledao je upravo onakav kakvog ga javnost zna sa fotografija i TV snimaka - visok, vitak, jedva primetno povijenih ramena, rečit, neposredan, kao da goste iz Beograda poznaje od vajkada. Bio je u svojoj uobičajenoj, lepo ispeglanoj SMB uniformi. Delovala  istovremeno jednostavno i svečano. Da li je od istog materijala kao i uniforme kubanskih vojnika, oficira, generala? Moguće da je bila od kvalitetnije tkanine, tu i tamo se presijavala na svetlu. 
Važnije je od toga, kažem sebi, to što razgovaraš sa čovekom legendom, hvaljenim i istovremeno osporavnim državnikom, jednim od državnika svetskih simbola na razmeđu 20. i 21. veka. Ustvari Comandante Fidel nema premca za poređewe. Taj čovek je najpre izborio slobodu za svoj narod, a zatim  rukovodio relativno malom, siromašnom ostrvskom zemljom u uslovima totalne blokade nametnute od strane najmoćnije sile modernog doba, čije su granice, takoreći, na puškomet od Havane. I tako, punih pet decenija. Nebrojeno puta pokušavali su ne da ga zbace sa vlasti, već da ga ubiju, da ga otruju, da ga nema. Nije se bojao, nije se kolebao, čak ni onda kada je ostao bez podrške SSSR-a za koji se decenijama verovlo da je zaštitnik Kube i Kastra. Retko ko je i pomišljao da Kastro i Kuba sa Kastrovom filozofijom i politikom nezavisnosti, može preživeti slom SSSR-a. Taj čovek s kojim razgovaraš, kome si u gostima - podsećam sebe dok pratim njegove bistre oči - pre manje od mesec dana, razgovarao je sa Papom Pavlom II, možda baš ovde gde sada sedimo, ili na nekom drugom mestu, svejedno. Za desetak dana Comandante ovde prima u goste Putina koji simbolizuje jednu drugačiju Rusiju, ovu koja se, posle Jeljcina, Kozirjeva i sličnih, podiže sa kolena. Shvataš li? Ne, budi siguran u privilegiju koju imaš, kažem sebi, ništa ne preuveličavaš, refleksije su ti na mestu, nisu plod preterane impresioniranosti, najmanje kompleksa inferiornosti. To jeste privilegija.
Komandante je govorio španski, naša delegacija engleski. Bilo je primetno da razume engleski bar koliko članovi naše delegacije španski, ali je vodio računa da brzinu izlaganja prilagodi mogućnostima izvrsnog simultanog prevodioca, simpatične Kubanke da prevođewem prati ritam razgovora. Neodoljivo me je podsećala na Lijanu Tambaču, prevodioca predsednika Tita za engleski, francuski, italijanski. Bila je sjajni prevodilac. Sećam se da je tokom prevođenja razgovora Tito – Nikson u Belom Dvoru, Amerikanac u jednom casu rekao Titu da ne zna kolika je zarada Lijane, ali da koliko god da je plaća, to za taj nivo prevođenja nije dovoljno.
U toku razgovora utroje predao sam Komandante-u neobican suvenir u jednoj plavoj koverti. Ni neobicnijeg suvenira, ni prozaicnijeg pakovanja. Kada sam mu preko dosta širokog stola pruzio kovertu, uz reci da mu donosim mali suvenir iz Beograda, rekao bih da je bio malo iznenadjen. Prihvatio je kovertu, otvorio je i iz nje izvadio omanji komadic lima od aluminijuma, ili slične legure. iz Pre rastanka Kastru sam uručio suvenir,  kristalnu vazu, a on muškom delu delegacije po jednu kutiju famoznih „Cohiba“ cigara. Posebnu kutiju cigara uručio je za Predsednika Slobodana Miloševića. Na večeri je bilo desetak članova jugoslovenske delegacije, uključujuči Mišu Lalovića, jugoslovenskog ambasadora u Havani, sa suprugom.

 - Kakva je tada bila svetska scena, kakav je bio položaj Jugoslavije?

Odgovor: Svetske odnose karakterisala je unipolarnost, puna dominacija SAD na vojnom, političkom, ekonomskom, medijskom planu. Rusija Borisa Jeljcina je bez državnog samopouzdanja, kooperativna prema SAD i NATO na sopstvenu štetu, gotovo počašćena verbalnim uvažavanjem od strane Vašingtona. Kina ne zaboravlja provokativno bombardovanje njene ambasade u Beogradu, ubrzano osvaja nove tehnologije i koncentriše se na reintegraciju Makaoa, Hong Konga i Tajvana. Evropa bez  lidera i vizionara, SAD su izrazito prva, ako ne i jedina evropska sila. Nije  presrećna arogantnim odnosom Vašingtona, ali svejedno ga prati u svim pohodima. Evropa bez inicijativa. Tonove takvom držanju, dobrim delom, daju London i visoki činovnici u Brislu koji su svoju posvećenost američko-britanskoj viziji novog svetskog poretka na pravu jačega iskazali na visokim dužnostima u NATO-u tokom agresije 1999.
Jugoslavija u izolaciji i pod enormnim ekonomskim, političkim, propagandnim i subverzivnim pritiscima. SAD smatraju da SRJ opstaje suprotno principima međunarodnog prava i pripremaju odvajanje Crne Gore od Srbije. Saveznike i kandidate za članstvo u NATO-u ubeđuju da Kosovo i Metohiju treba što pre priznati kao nezavisnu državu. Taj zahtev direktno postavljaju na konferenciji u Bratislavi 28. i 29. aprila 2000. pred šefovima država, vlada, ministrima inostranih poslova i odbrane . SAD pokreću akciju u Njujorku da se SR Jugoslavija i formalno isključi iz Ujedinjenih nacija, procenjujući da bi tako srušile zvanični stav Beograda o pravu SRJ na kontinuitet, a potom lakše izvršile njeno razbijanje ili, kako su isticale, okončale proces desolucije Jugoslavije. Akcija se formalno vodi kao „Hrvatska inicijativa“, iza scene, njom rukovodi američki ambasador Ričard Holbruk. U isto vreme, drugi američki ambasador, Vilijam Montgomeri sa privremenim sedištem u Budimpešti, intenzivno radi na „demokratizaciji Srbije“. Ustvari, priprema svrgavanje Slobodana Miloševića „demokratskim i fer izborima“ koji će uslediiti septembra 2000. Budimpešta vrvi od američkih štabova, specijalista za propagandu i subverzivne delatnosti, kao i od srpskih aktivista tzv. nevladinih organizacija koji u smenama prolaze najrazličitije kurseve da bi savladali najnoviju američku tehnologiju „demokratizacije“  nepodobnih država.  
Na unutrašnjem planu ograničena materijalna sredstva su usmerena na obnovu porušene zemlje, prvenstveno infrastrukture. Srpsko rasejanje daje dragocenu finansijsku pomoć kojom se grade ili rekonstruišu mostovi na Dunavu, Velikoj i Zapadnoj Moravi. Diplomatija se bori za proboj izolacije i ukidanje sankcija. Dok članice EU i NATO, pod pritiskom SAD, ostaju odbojne,  razvijaju se ili obnavljaju veze i saradnja sa Rusijom, Kinom, sa zemljama koje su se boje presedana agresije, secesije i legalizacije vojnih intervencija. Razgovori sa stranim delegacijama tokom dva zasedanja Generalne skupštine UN u Njujoprku nedvosmisleno pokazuju nepoverenje u politiku intervencionizma SAD i NATO, posebno u „humanitarne“ motive. To su u prvom redu zemlje u razvoju koje su nam uvek bile značajni politički, ali i ekonomski partneri. (Primera radi, posle Kube, naša delegacija je posetila Peru i gradilište „Energoprojekta“ na hidrosistemu „Ćira Pura“ vrednog 1,2 milijarde dolara).  

- O cemu ste i u kakvoj atmosferi razgovarali?

Odgovor: U razgovoru koji je trajao oko 6 časova, razgovarano je o mnogo tema – političkih, ekonomskih, iz obrazovanja, masmedija. Usput je bilo reči I o pitanjima iz obicnog, svakodnevnog života. Razgovor je tekao prijateljski, neusiljeno, bez  stroge zvaničnosti koja obično karakteriše razgovore I na mnogo nižim nivoima. Imao sam utisak kao da Kastra dugo poznajem, kao da nastavljamo razgovore o temama koje smo mnogo puta pre toga doticali. Bio sam gost, mlađi I po hijerarhiji I po godinama, pogotovu po političkom iskustvu. O ratnom I državničkom da I ne govorim. Zato je, razume se, za tu opuštenost I vrlo prijatnu atmosferu bio zaslužan domaćin, El Comandante. Ponašao se sasvim prirodno, upravo kao čovek koji je mnogo toga dobrog I teškog doživeo u životu, od gerilca I komandanta u borbi, do šefa države koja je po mnogo čemu jedinstven fenomen na globusu 20. I 21. veka. Čovek koji je rukovodio revolucijom, koji celog života vodio razgovore o najrazličitijim temama, od teoretskih I filozofskih do onih o ratu I miru, poljoprivrede I šećerne trske, obrazovanja, zdravstva, globalnog zagrevanja, sa ljudima svih svih nivoa odgovornosti u državnim poslovima, najrazličitijih iskustava, orijentacija I nivoa obrazovanja. Ne afektira, ni na koji način ne stavlja do znanja da je ispred, ili iznad. Govori jednostavnim rečima koje se lagano nižu zaokružujući misao, poentirajući cilj. Dok smo počinjali večeru primetio je da ne uzimam putera koji je poslužen na ledu. Izvinite, odgovorio sam, puter je sigurno izvrstan, ali nemam naviku da jedem puter, uz to pazim da ne unosim suvišne kalorije. – Ja isto, nemam tu naviku, retko uzimam puter, kaže El Comandante I, posle jedva primetne zadrške, dodaje polušaljivo: Ali, za goste puter uvek mora da bude na stolu. 
Dok razgovaramo, prati me misao kako to da ovaj čovek, živa legenda, ničim ne pokazuje da ima druge poslove, ili druge obaveze. Samo nedelju dve unazad imao je u poseti Papu Pavla II, najavljena je skorašnja poseta ruskog premijera Putina, poznati su stalni problemi sa SAD, diverzije kubanskih emigranata, ekonomske, energetske teškoće… A on tu sa nama spokojno I sa puno uvažavanja razgovara, što bismo u Šumadiji rekli, na tenane, kao da su mu gosti iz Jugoslavije jedino što ga na svetu interesuje, do čega mu je stalo. Takvu pažnju I posvećenost gostima jedino sam primetio kod rodbine moje supruge ispod Kozare. Kakva lekcija za nas I nama slične koji se neprekidno nekuda žurimo, uvek smo u trci I frci, da ne zakasnimo, ne propustimo. 
Služeći kao Ambasador SFRJ, a potom i SRJ, pet godina u Angoli (1988. – 1993.) sreo sam se sa Kubancima koji su bili više nego prisutni u toj velikoj I bogatoj afričkoj zemlji. Oko 20.000m kubanskih vojnika, uključujući I pilote borbenih aviona, branilo je Angolu od agresije rasističkog režima JAR. Bili su neustrašivi boric. Ne samo hrabri, već I mudri. U jednoj od odsudnih vazdušnih bitci na jugu Angole kod Kalueke, pustili su južnoafričke borbene avione da uđu dublje u vazdušni proctor Angole a onda, koristeći prostor Namibije MIG-ovima 21 zašli neprijatelju s leđa I zadali mu takve gubitke da se Južnoafrikanci više nikada nisu usudili da bombarduju Angolu, već su prihvatili pregovore. Još više Kubanaca radilo je u civilnom sektoru, posebno u zdravstvu i obrzovanju. Većina stranih diplomata lečila se kod kubanskih lekara I zubara I svi su bili veoma zadovoljni.
Tema Kubanaca bila je jedna od najprisutnijih medju diplomatama u Luandi. Razume se, I tema o Fidelu Kastru. Jednom prilikom, španski kolega ambasador Antonio Sančes Hara, vrsni profesionalac, vrlo duhovit čoovek, pita me da li znam da su Kastrovi roditelji rodjeni u Španiji, u pokrajini Galicija, da ljude iz Galicije zovu “Galjegosi”. Priznajem da ne znam, rekoh. Pitam ga da mi objasni koje su karakterne crte “Galjegosa”. Za ”Galjegose” je karakteristična velika obazrivost, nepoverenje prema drugima, kaže Hara I dodaje: - U Španiji kruži anegdota , ako “Galjegosa” sretneš na stepeništu on se instinktivno postavi tako da nisi siguran da li se penje, ili silazi niz stepenice.
Moram reći da tokom razgovora I večere tog 28. avgusta (sabor u Kaleniću) kod El Comandantea nisam primetio tu osobinu koja se pripisuje “Galjegosima”, iako mi je bila prisutna Harina priča.

-Koja pitanja ste vi pokrenuli tokom razgovora?

Odgovor: Najpre sam objasnio položaj u kome se nalazila Jugoslavija nakon agresije NATO-a. To mu je bila  bliska tema s obzirom na višedecenijsku blokadu Kube I američke sankcije. Preneo sam molbu Vlade I Predsednika Slobodana Miloševića da Kuba, kao ugledna I uticajna članica PNZ, podrži kontinuitet članstva SR Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih zemalja, odnosno, da se poništi suspenzija našeg učestvovanja na konferencijama PNZ koja traje od 1992. I drugo, da nam pomognu u lobiranju u Generalnoj skupštini UN da sprečimo Holbrukovu inicijativu za formalno isključivanje SRJ iz članstva u UN. Formalno Jugoslavija je I dalje bila članica OUN, imala je svoju stolicu u GS, stalne misije u Njujorku I Ženevi, redovno je plaćala članarinu, ali je njeno učešće u radu GS I tela bilo pod suspenzijom. Zamolio sam za posebno delovanje prema liderima latino-američkih I afričkih zemalja. Spremno je prihvatio sve molbe koje sam izložio dajući usput I po neku konkretnu sugestiju svom ministru Rokeu.
Kastro se interesovao za mišljenje zašto NATO nije krenuo u kopnenu ofanzivu, kakvi su bili odnosi unutar Alijanse uoči I tokom agresije, kakvu je ulogu imala Rusija I zašto nije pomogla isporukama vojne tehnike, kako je bila organizovana odbrana, kako napreduje obnova zemlje. 
Upoznao sam ga sa pritiscima koje vrše I kojima upravljaju SAD, a čiji je cilj nastavljanje agresije drugim sredstvima.Naglasio sam da je agresija NATO-a imala globalne ciljeve I da je u suštini uperena protiv Rusije.

- A ekonomska saradnja?

Odgovor: Da, o tome je bilo nekoliko načelnih komentara, uz obostranu spremnost za unapređenje saradnje. Konkretna ekonomska pitanja, kao I naplatu nasih potraživanja kao delikatnog pitanja, ostavljena su za paralelne razgovore ekonomskih delegacija. Našu ekonomsku delegaciju od 15-ak privrednika koji su tada posetili nekoliko latino-američkih zemalja, u naporu da se širenjem saradnje sa zemljama koje ne poštuju američki “spoljni zid sankcija” ublaže efekti izolacije. Delegaciju je predvodio pomoćnik Ministra za ekonomske poslove, ambasador Zoran Jeremić koji se, pored ostalog, pokazao vrlo uspešnim u naplati više potraživanja od dužnika među ZUR.

- Kojih drugih tema se sećate?

Odgovor: Krug tema je bio veoma širok. Kastro pritom ni jednoj ne prilazi načelno, strateški, već ulazi u sadržinu, tehnologiju rešavanja, pa pa čak I u detalje. Tako, na primer, u kontekstu suprotstavljanja američkoj propagandi, jednog časa kaže da je najbolje neprijatelja tući oružjem koje on koristi. Amerikanci šire propaganda I elektronikom, internetom. Zato su Kubanci nabavili veliki broj kompjutera (PC) na kojima se obučava I radi omladina koristeći internet. Uskoro će nabaviti još  PC-a, instalirati ih u svim osnovnim I srednjim školama, na fakultetima I pripremiti mlade da ih koriste u obrazovanju, kasnije na poslu, ali I u odbrani od američke propagande. Po selima I gradovima već su formirali klubove za obuku i rad na kompjuterima. Dok izlaže, Kastro uzima papir I olovku I računa koliko je novca potrebno, na primer, za još 10.000 PC-a. Kao za sebe, kaže da Kuba nema mnogo novca, ali da kubanskoj deci, bar u toj fazi, nisu ni potrebne najnovije generacije PC-a, nego stariji modeli koji mogu da se nabave vrlo jeftino. I opet, kao za sebe – ono što Amerikanci eventualno postižu kompjuterima novijih generacija, Kubanci će nadoknaditi sa više rada I svakako, sa neuporedivo više motivacije. “Jer mi nikoga ne napadamno, mi samo branimo svoje pravo na slobodan razvoj” – kaže Kastro. 
Govori tiho I kontinuirano, ali ne monotono. U tihom glasu ipak je prepoznatljiv je emotivni odnos prema temi, stavu, cilju. To se lako uočava iz intonacije i gestova. 
Potom dugo govori o značaju jezika I nacionalne kulture za odbranu zemlje I naroda od svakog neprijatelja I svake subverzije. Iznosi detalje o tome kako Kuba kroz obrazovni sistem, nauku I institucije brani jezik I kulturni identitet od američkog slenga i pop-kulture što je okarakterisao kao perfidnu “kulturnu subverziju”. Dok to govori prisećam se nadhnutog “Zaveštanja jezika” koje Mile Medić pripisuje Stevanu Nemanji: “Jezik je, čedo moje tvrđi od svakog bedema… Bolje ti je izgubiti najveći I najtvrđi grad nego I najmanju riječ tvoga naroda”. Nažalost, sa malo praktičnog uticaja, jer su recitacije I najboljih recitatora I glumaca – nedovoljne da zaštite srpski jezik od poplave tuđinština, posebno, “srbo-engleskog” kojim umišljeni “Evropejaci” leče komplekse. Naviru mi asocijacije o stihijnom potiskivanju ćiriličnog pisma u Srbiji, čak I u šumadijskim I pomoravskim selima, o poplavi naziva firmi na engleskom jeziku, o mladima u Beogradu kod kojih je “in” sve što je strano, o nebrizi za čistotu srpskog jezika čak I u ozbiljnim medijima. Naravno, I pre svega, o tome da niko od pozvanih u svemu tome ne vidi  degradaciju nacionalne kulture I identiteta te ništa I ne preduzima.   
U sličnom stilu Kastro je govorio o zdravstvu, posebno o školovanju kadrova za zdravstvo I to ne samo za potrebe Kube, već I za potrebe prijateljskih zemalja u Latinskoj Americi I Africi. Sutradan, posle prijema kod Kastra, jugoslovenska delegacija je posetila jednu višu medicinsku školu u Havani I, zaista, je bila impresionirana onim što je videla I čula od studenata I nastavnika u učionicama I laboratorijama.
Kada sam Kastra u jednom času upitao kako uspeva da istovremeno vlada problemima I podacima za toliko različitih oblasti, od poljoprivrede I obrazovanja, do odbrane, kulture, elektronike, kao da je vec sretao takva pitanja, odgovara bez zadrške: stalni trening.
 
- Verovatno je bilo potsecanja na susrete sa Titom i da li ste ga doziveli kao "legendu koja hoda"?

Odgovor: Da. Više puta tokom razgovora Kastro je pominjao svoje susrete i razgovore sa Titom, posebno kada bi se pomenula tema Pokreta nesvrstanih zemalja. Bilo je pritom, priseća se, i ozbiljnih razlika u stavovima, ali su kroz razgovore, ipak, dolazili do zajedničkih stavova o strategiji Pokreta. Zahvaljujući tome Pokret je prevazilazio krizne situacije, a njegov uticaj je sačuvan sve do danas, kaže Kastro i nastavlja: Pokret i danas ima  važnu ulogu. Dokle god se u svetu ne ukloni jaz između bogatih i siromašnih, eksploatatora i eksploatisanih, dok se hijerarhija sile ne zameni slobodom i ravnopravnošću za sve zemlje, biće potrebe za Pokretom, zaključuje Kastro. Priseća se i trenutaka opuštanja, šetnji i obeda sa Titom. Kaže da je upravo na ručkovima i večerama sa Titom zavoleo dalmatinski pršut i crnogorsko crno vino i da mu je Tito par puta slao ove delikatese u Havanu. On je Titu redovno slao kubanske cigare.
Kad Kastro pomenu cigare za Tita nisam mogao da mu ne ispričam o događaju iz susreta Tita i Ričarda Niksona 1972. godine u Belom Dvoru, čemu sam lično prisustvovao. Tito i Nikson stigli sa aerodroma „Beograd“ po podne, oko 17 časova. Beli dvor je bio premali da primi sve američke novinare koji su stigli predsedničkim „Boingom“ „dvojkom“ pre Niksona. A tu su se tiskali još jugoslovenski novinari, naša i američka bezbednost, zvaničnici, protokol. Ceremonija dočeka u Belom dvoru direktno je prenošena radio i TV vezama za američku javnost. Dva predsednika su sela u centralnom salonu radi predaha i poziranja TV i foto reportererima. Kako je prostor mali, a snimatelja mnogo, snimanje se produžilo. Tito, verovatno da bi skratio monotoniju, ili da bi iskazao pažnju gostu vadi cigare i nudi Niksonu. Nikson ljubazno odbija, a Tito će smešeći se blago kaže razgovetno na engleskom: „Zašto ne uzmete, to su najbolje na svetu, kubanske cigare“. U tom času salonom, a zatim u talasima,u predvorju, trpezariji, na unutrašnjim stepeništima prolama se spontani smeh. A potom komentari – pa to je čula cela Amerika!
Kastro se takođe smeje: Pa Tito je, kao i obićno, bio u pravu – kaže.
Fidel Kastro, zaista, jeste legenda koja hoda. Uzmite njegov životni put gerilca i revolucionara, ideologa i državnika koji je uspeo da osvoji i sačuva slobodu malog naroda i male ostrvske zemlje situirane, takoreći, na puškomet od najveće vojne i ekonomske sile na planeti koja decenijama nastoji da ga skloni, eliminiše, da povrati svoju dominaciju. Ona raspolaže svim sredstima koja se mogu zamisliti – od novca, agentura i satelita, do najmoćnije propagande i vojne baze na samom Ostrvu, a ipak, ne uspeva ukloni Kastra. I kada posle pada Berlinskog zida i okončanja hladnog rata ostaje bez podrške Sovjetskog Saveza (Rusije), kada sa scene u Evropi odlaze ne samo lideri koji nisu po volji SAD, već nestaju i velike evropske države, Fidel Kastro ostaje, Kuba nastavlja da brani svoju nezavisnost.
    
- Utisak o njemu, stavovima njegove tadasnje politike, kako na sam razvoj Kube, odnose njegove zemlje prema Rusiji, SAD, svetskim previranjima, OUN

Odgovor: Kastro je simbol međunarodnih odnosa druge polovine 20. I početka 21. veka. To mu priznaju I oni koji ne dele njegova ubeđenja I njegovu politiku. Upravo je snaga njegovih ubeđenja, umeće da njime “zarazi” ogromnu većinu svojih ko-patriota, kao I snaga njegove volje I upornosti – ono što ga čini jedinstvenim među liderima savremene civilizacije. Kastrova strategija, kako sam je razumeo, ima nekoliko važnih premisa: sloboda, razvoj, socijalna pravda i ravnopravnost u međunarodnim odnosima. Da to postigne, neprekidno je angažovan u radu sa masama bez čije podrške zna da nema rezultata ni u unutrašnjoj ni u spoljnoj politici. Sa Kastrom I njegovom politikom I životnom filozofijom možeš se složiti ili ne složiti, ali mu teško iko može osporiti doslednost, hrabrost, posvećenost idejama pravednih međunarodnih odnosa I progresa kako ga je shvatao u svom vremenu I svojim uslovima. Imao je mnogo sledbenika I prijatelja u svetu, naročito u periodu dekolonizacije. I danas, sve više je uvažavan u Latinskoj Americi, unutar i izvan Pokreta nesvrstanih, kod svih koji se ne slažu sa anglo-američkom uobraziljom da su od Gospoda pozvani da prosvećuju druge I da njima upravljaju. Ne može biti slučajno ni to da su ga posećivali I dočekivali u gostima I mnogi lideri sa Zapada, iz Rusije, Kine, pa I sam Papa Jovan Pavle II. Bilo je verovatno I onih koji su na taj način želeli da utiču na Kastra I sistem na Kubi za račun SAD, ali verujem da je bilo mnogo više onih koji su preko saradnje sa Kubom I Kastrom lično,  slali signale neslaganja sa politikom Vašingtona na sasvim drugim stranama.

- Kuba je dugi niz godina izolovana. Kako u tom kontekstu ocenjujete politiku Kastra?

Odgovor: Kubu izoluju I sankcijama kažnjavaju SAD, a ne svet, UN, pa čak ni tzv. medjunarodna zajednica koju ni mi ne pamtimo po dobrom. SAD ne izoluju I ne napadaju Kubu da bi branile demokratiju, još manje ljudska prava Kubanaca, već zato što se boje širenja uticaja Kastrove politike slobode I nezavisnosti u Latinskoj Americi, ali I u drugim delovima sveta, posebno u Africi. Kakva je to odbrana ljudskih prava i briga zbog siromaštva običnih Kubanaca koja se izražava blokadom trgovine, otežavanjem proizvodnje hrane I lekova!
Kastro nije popuštao pod pritiscima, blokadom I sankcijama, nije sedeo skrštenih ruku, niti je “prodavao veru za večeru”. Nije naročito ni izazivao SAD jer je svestan da bi to bilo opasno. Tražio je olakšanja i izlaze na drugim stranama. Jačao je solidarnosti sa latino-američkim zemljama, oslonjao se na PNZ, otvarao saradnju sa Zapadom (EU, Španija, Kanada, Vatikan) I razvijao privilegovane odnose sa Rusijom, Kinom, Indijom. Kastro je polako odlazio sa političke scene ostajući prisutan u javnom životu onoliko koliko je potrebno da se zemlja poštedi efekata praznine u rukovođenju, potresa I da se sačuva suština nezavisne politike. Pomogao je uhodavanje novog državnog rukovodstva. SAD koliko god pred svojom javnošću retorički bile zadovoljne zbogh Kastrovog povlačenja I odlaska, toliko imaju razloga više da budu zabrinute. Došao je period kada kada će umesto jednog, ekonomski ne naročito snažnog, imati bar pola tuceta novih Fidela u Latinskoj Americi koji su se formirali I preuzimali kormila mnogo većih I bogatijih država pod većim, ili manjim uticajem El Comandante-a. 
Fidel Kastro je svojom istrajnošću, po cenu velikih žrtava sopstvenog naroda, ipak doživeo početak nove ere u preporodu Latinske Amerike koju karakteriše pokret za većom slobodom I nezavisnošću od moćnog severnog suseda. Vreme će tek pokazati ukorenjenost I snagu, ili slabost tog pokreta. Sudeci po aktuelnim globalnim trendovima taj preporod ima šanse za uspeh.

- Da li ste stekli utisak da u njoj ipak ima i neceg diktatorskog - "revolucija je stalni proces", bez obzira sto u njoj kubanski narod zivi siromasno, slusajuci samo njega i njegove visecasovne govore naciji, tehnoloski se ne pomaknuvsi od rucnog secenja secerne trske, proizvodnje cigareta, ruma, a ipak igrajuci uz ritmove svoje prepoznatljive, i u svetu popularne muzike, ali bez mogucnosti da preko medija saznaju sta se u svetu, narocito u demokratskim procesima, dogadja?

Odgovor: Nije sporno da se Kuba u mnogo čemu razlikuje od drugih zemalja, u političkom sistemu, upravljanju državnim poslovima, privrednoj strukturi, tehnološkom razvoju, medijima… Sve to teško bi se moglo objasniti ukoliko bi se izgubilo iz vida da je ta mala zemlja izložena izolaciji i sankcijama najmocnije države sveta, ne godinu, ili dve, već decenijama. To, dakle,nisu izolacija I sankcije UN, vec SAD I grupe njihovih sledbenika. Sedam puta za redom Generalna skupstina UN usvaja rezolucije sa pozivom da se te sankcije ukinu kao neosnovane I nepravedne, ali za SAD koje sebe smatraju etalonom demokratije, pravde I prava ta volja ogromne vecine zemalja na Planeti ne znaci mnogo.  
Ne verujem da bi bilo tako jednostavno dokazati da su Kubanci manje informisani, ili više dezinformisani o ostatku sveta, o “demokratskim procesima”, nego što je svet, uključujući Srbiju, informisan, ili dezinformisan o “diktaturi”, tehnološkoj zaostalosti I siromaštvu na Kubi. Nezavisno kakvi su državni mediji na Kubi, treba uzeti u obzir, da I pored svih restrikcija, moćni američki mediji prekrivaju čitavu Kubu I ne postoji sistem niti sredstva da neko isključi praćenje americkih medija – od CNN-a do radio I TV stanica sa Floride kojima formalno upravljaju kubanski imigranti a koje direktno, ili posredno, finansiraju americke drzavne agencije. Tačno je, Kubanci ručno proizvode cigare, ali su one I dalje najbolje I najtraženije na svetu. Možda delom upravo zato što se proizvode ručno. Slično je I sa rumom. Kubanska muzika je osvojila svet zahvaljujući svojoj izuzetnoj lepoti, ali zašto ne priznati da se ta muzika neguje I širi zahvaljujući podršci koju dobija od vlasti koja, kao I svaka ozbiljna drzava, shvata I finansira o;uvanje I sirenje svojih kluturnih vrednosti I nacionalnog identiteta. Kuba I Kastro, ubedjen sam, uživaju daleko veće simpatije u svetskoj, dakako, I zapadnoj javnosti, nego što bi se to zaključilo samo na osnovu informacija zapadnih medija za masovno komuniciranje. Valja bez predubeđenja razmisliti šta simboliše vojna baza Gvantanamo na Kubi, sa tajnim zatvorima u kojima ne važe ni američki niti bilo čiji drugi zakoni?

- Njegovim povlacenjem sa aktuelne politicke scene i dolaskom na celo "revolucije" njegovog brata Raula, ima li Kuba sanse za svoj sopstveni napredak, pre svega demokratski, mozda cak i osnivanjem nekih novih stranaka (tek sa Raulom dozvoljeni kompjuteri !?)

Odgovor: Kuba ima velike šanse za napredak. Što se ekonomije tiče, šanse su kako u tradicionalnim industrijama duvana, šećera, alkohola, tropskog voća, ribarstva, tako naročito u turizmu. Kuba ima najrazvijeniji sistem obrazovanja I zdravstvene zaštite u čitavoj Latinskoj Americi. Ti sektori su se razvili najpre kao izraz unutrasnje politike I unutrasnjih potreba, zatim, kao izraz solidarnosti sa drugim zemljama u razvoju kojima je Kuba nesebicno pomagala da razviju sopstvene sluzbe u tim oblastima. Danas oni yna;ajnim delom funkcionišu I kao izvozni. Desetine hiljada nastavnika, profesora, lekara, medicinskih sestara, na osnovu međudržavnih sporazuma, radi u velikom broju latino-američkih I afričkih zemalja ostvarujući za sebe I za državu značajne devizne prihode. Hiljade stranih studenata, po istoj logici, obrazuje se na Kubi. 
Moguće da će doći I do uvođenja višepartijskog sistema. To ‘e zavisiti od sirih procena rukovodstva Kube. Ali, velike šanse Kube otvaraju se pre svega zbog jačanja saradnje I solidarnosti sa drugim latino-američkim zemljama I zbog toga što se era sankcija I izolacijaije bliži svome kraju jer postaje kontraproduktivna upravo za same SAD. Nije reč samo o povezivanju sa Venecuelom, Bolivijom, Ekvadorom, Nikaragvom gde su na vlasti dugogodišnji Kastrovi prijatelji, neki kazu – Kastrovi ucenici, već I sa većinom drugih zemalja u regionu, a pre svega, sa ekonomski I politički najmoćnijima, kao što su Brazil, Argentina, Meksiko I druge. One se takodje, sve vise osećaju sputane američkim egoizmom I  dominacijom, zato traže I koriste svaku priliku da povećaju svoju nezavisnost I da svoje prirodne I ljudske resurse koriste za svoje potrebe, za bolji zivot svojih gradjana.
A što se tiče teze da se kompjuteri uvode tek sa dolaskom Raula Kastra, to je još jedna dezinformacija o Kubi.
  
- Posle svega vas rezime  - Kuba juce, danas, sutra i odnos pre svega SAD prema njenom / citaj Raulovom /, diskretnom priblizavanju globalnoj stvarnosti i njegove blage, ali diskretno napredne, distance u odnosu na decenijske dogme brata Fidela

Odgovor: Kuba je sa Kastrom prošla dugi, težak, ali častan put sticanja I odbrane slobode I nezavisnosti. Taj put nije mogao biti bez teškoća, odricanja I žrtava. Ali jedno je sigurno: za Kastra nije bilo dileme šta je važnije – sloboda, dostojanstvo, identitet, ili bolji život po zamisli onih koji Kubancima nisu ostali u sećanju kao dobročinitelji. Bili su to kolonizatori, osvajači I eksploatatori koji se danas nameću kao borci za ljudska prava I demokratiju. Otvara se mogućnosti da se akumulirana iskustva Kube iz proteklih decenija materijalizuju, da se ostave po strani neke zablude I energija još više usmeri ka ekonomsko-tehnološkom napretku I podizanju životnog standarda. Takva perspektiva je realna. Bojim se, međutim, da bi bilo dosta uprošćeno I netačno ukoliko bi se takva perspektiv vezivala samo za promene na kormilu Kube. “Zasluge” imaju pre svega promene u regionu I na globalnom planu koje su, bar koliko se ovog casa može videti, potvrdile bar deo važnih ciljeva politike I filozofije Fidela Kastra.

 
Relja Milanovic, novinar Novog puta i dopisnik Politike iz Jagodine, a i svojevremeno saradnik jagodinskih (SPS) "Tokova".

Kada bi nebo bilo bijelo od papira…