(français / english / srpskohrvatski)

[dalla Tavola Rotonda tenuta a Belgrado il 20 p.v. sulla situazione in Kosmet / con VIDEO]

Mardi 20 février 2018

Le 17 février, c’était le 10ème anniversaire de la déclaration unilatérale d’indépendance du Kosovo. 10 ans plus tard, une grande partie de la communauté internationale ne reconnait pas cette déclaration d’indépendance. C’est le cas de 80 pays, par exemple de la Chine, la Russie, le Brésil, l’Inde, l’Espagne ou la Grèce. Mais aussi de l’Union européenne. Je veux revenir sur cet évènement car il a son importance dans la déstabilisation de l’ordre international dont nous subissons aujourd’hui les conséquences.

Le 23 mars 1999, l’OTAN décide de bombarder le territoire yougoslave et sa région du Kosovo. 13 000 morts pour la bonne cause ! Celle-ci était déstabilisée par une vague de violences entre Albanais et Serbes depuis 1996 en raison de l’action déstabilisatrice d’une organisation « nationaliste » kosovare, l’UCK et de la répression du gouvernement serbe qui s’en est suivie. Les États-Unis se sont alors érigés en défenseurs des minorités et du Bien pour justifier leur intervention militaire comme ils le feront plus tard dans le cas de l’Irak. Et comme ils le font partout. Comme ils le font pour prendre la main sur une zone. Ici il s’agissait de rayer de la carte l’influence politique de la Serbie. Bien sûr, il s’agissait essentiellement de propagande guerrière. Pour s’en convaincre, il suffit de regarder les conséquences de leurs bombardements. D’après l’association humanitaire Human Rights Watch, ils ont entrainé la mort de 528 civils, dont deux tiers de réfugiés kosovars, censés être protégés par l’intervention américaine. Les manipulations médiatiques pour camoufler des bombardements en « opération humanitaire » ont été largement analysées dans le livre de Serge Halimi et Dominique Vidal « L’opinion, ça se travaille ».

La guerre du Kosovo est un cas d’école de l’alignement médiatique sur les éléments de langage fournis par l’armée américaine. Les journaux atlantistes français se sont encore couverts de honte. Mais leurs méthodes de bourrage de crâne et de saturation de l’opinion par des manipulations est cependant efficace, il faut bien en convenir. Dix ans, après le lavage de cerveau tient ses effets : personne ne se rappelle de rien, le mot Kosovo a disparu du vocabulaire mémorisé. Les trafics d’organes prélevés sur les prisonniers par les héros libérateurs du Kosovo sont passé inaperçus, l’installation d’une base géante des USA dans l’État croupion n’a pas été commentée. La responsabilité des mafias albanaises protégées par le pouvoir dans ces trafics et quelques autres ne se discute pas. Et pas davantage n’ont été à la une les révélations de la présidente du Tribunal Pénal International révélant qu’elle avait été menacée par les voyous kosovars. Le Kosovo est presque une réussite parfaite des capacités de manipulation du soft power médiatique contemporain.

À l’époque, étant donnée l’asymétrie des forces, l’offensive de l’OTAN a rapidement mené au retrait de l’armée yougoslave. Le 10 juin 1999, le conseil de sécurité de l’ONU adopte à l’unanimité une résolution de compromis qui admet la présence de forces de l’OTAN au Kosovo avec des pouvoirs de police très importants mais dans le même temps réaffirme la souveraineté de la République yougoslave (qui deviendra la Serbie) sur sa province sud, le Kosovo. La présence militaire de l’OTAN est conçue dans la cadre d’un statut inédit de protectorat international provisoire. L’indépendance du Kosovo n’est pas envisagée. Elle ne pourrait pas être acceptée, en particulier par la Russie dont l’allié historique dans les Balkans est la Serbie. Blablabla. Tout cela sera foulé aux pieds et les habituels thuriféraires de « la communauté internationale » ont fermé leurs grandes bouches.

La situation a vite évolué. L’ONU rouvre ensuite les négociations sur le statut du Kosovo en 2006. Des vagues de violence télécommandées gâchaient opportunément le paysage. Les organisations « nationalistes » kosovares s’en donnaient à cœur joie. Le résultat de ces négociations est inacceptable pour la Serbie : c’est le plan Ahtisaari. Il propose de fait l’indépendance du Kosovo. Plus précisément, il propose tous les attributs de l’indépendance. L’ONU ne peut pas déclarer l’indépendance d’un État qui procède uniquement de deux actes : une déclaration et la reconnaissance par la communauté internationale.  Comme prévu, la résolution présentée devant le conseil de sécurité est cette fois refusée, du fait de l’opposition évidente de nombreux pays et notamment de la Chine et de la Russie. Qu’importe, les États-Unis ont décidé que leur protectorat devait se séparer de la Serbie. Ainsi, le 17 février 2008, le Parlement kosovar déclare unilatéralement son indépendance et sa sécession de la Serbie.

Cette indépendance est immédiatement reconnue par les États-Unis et leurs alliés. Ils trahissent donc la parole qu’ils avaient donné 9 ans plus tôt en votant la résolution reconnaissant la souveraineté de la Serbie sur le Kosovo. Bien sûr, la souveraineté du Kosovo est essentiellement imaginaire. 19 ans après 1999, les troupes de l’OTAN sont toujours présentes massivement au Kosovo qui dépend entièrement de cette présence pour son existence. L’enclave, privée de toutes ressources, n’en finit pas de plonger dans la misère : le taux de chômage chez les jeunes y atteint 60%. Le Kosovo n’existe pas. Cette enclave est ingouvernable et non viable.

Au plan des relations internationales, le résultat de cet épisode de l’Histoire est la rupture des règles sur lesquelles repose la confiance entre les puissances. La Chine et la Russie ne croient plus la parole américaine. C’est la raison pour laquelle, aujourd’hui, elles ne peuvent plus compter sur la simple bonne foi des États-Unis pour accepter des résolutions au Conseil de sécurité dès que le contenu permet une interprétation guerrière par les USA et leurs supplétifs. Le précédent du Kosovo a porté un coup au principe d’intangibilité des frontières en Europe, un pilier de la stabilité géopolitique sur notre continent. Dès lors, on comprend par exemple que le ministre des affaires étrangères russe y fasse référence pour justifier le rattachement de la Crimée à la Russie en 2014. Même si, à la différence des Américains et de leurs alliés, les russes n’ont bombardé personne en Crimée.

L’affaire du Kosovo est un exemple parmi d’autres de la façon dont les États-Unis, par leurs actions agressives, déstabilisent l’ordre international. Quant à notre pays, il ne peut pas, en étant dans l’OTAN, promouvoir le respect du droit international et de l’ONU comme cadre de dialogue entre les États. En redevenant indépendants, le moment venu, la France pourra au contraire contribuer à faire émerger le nouveau monde qu’il est urgent de faire naitre pour que la paix soit préservée. Un monde où les États-Unis auront été ramené à la raison.

---

United Nations Security Council Resolution 1244 (1999) guaranteeing sovereignty and territorial integrity of Serbia and the wide autonomy of Kosovo and Metohija within Serbia, is the highest binding legal document that obliges all members to this World Organization, including the member states of the EU, NATO, the OSCE, the OIC, the AU, and the EAU. Resolution 1244 is the only reliable basis and the framework for any negotiations concerning status. Owing to grave mistakes made by the former Serbian authorities, the UN system has produced certain damaging documents of advisory and non-binding character. It is vital that no similar or even greater mistakes are made either presently or in the future, which would make Serbia’s future position and prospects more difficult.

The single most important parameter is the Constitution of the Republic of Serbia. It is expected to be observed by all, and the relevant responsibility grows with the rising position of each of us in the society. Respect towards the country’s Constitution is the measure of the seriousness of the state, statesmen and citizens.

Trading’ Kosovo and Metohija for gaining EU membership is unacceptable, because the values concerned are not comparable. Membership is welcome, provided it is offered devoid of blackmails and ‘an exclusive membership fee’.

Having regard to all the experiences so far it is clear that any guarantees of the EU for any future agreements or solutions concerning Serbia could not be trustworthy. EU has been initiating agreements in which the rights of Serbia are but a bait, luring Serbia to consent and sign, whereas the true goal is to establish Serbia’s obligationsin favour of the other side and, thus, gain foothold for endless blackmails using unique “argument”: ‘If you want EU membership!’ The only implemented provisions of the UNSC Resolution 1244 are those in the interest of the Albanians, and none of those which guarantee the rights of the Serbs and of Serbia. Serbia has fulfilled all of her obligations stemming from the EU sponsored Brussels Agreement of 2013, whereas the Albanians failed to observe the only one they pledged to – the establishment of the Community of the Serbian Municipalities. The EULEX was accepted as being ‘status-neutral’, but in reality this Mission was and remains the key instrument for the establishment of an illegitimate quasi-state on a part of the territory of Serbia. It is shadowed by unsolved serious suspicions of corruptive behaviour of its staff. The resulting mistrust may only be neutralized through the implementation of unfulfilled obligations towards Serbia and the Serbs, together with genuine impartiality, identifying and prosecuting those responsible for perpetrated crimes against the Serbs.

Under the negotiations thus far, Serbia has gone above and beyond in granting concessions to Prishtina and the West and, in return, was not given as little as a minimal protection of her rights and interests. Belgrade should be wise enough to infer proper conclusions from this practice.. It should not involve in any new arrangement or obligation, least of all enter any new ‘legally binding agreement’ for so long until the implementation of all obligations towards Serbia and the Serbian people, including free and safe return of almost 250,000 persons expelled in an ethnic cleansing episode. What kind of normalization would it be without having it conditioned with the safe return of a quarter million of expelled persons?

A legally binding agreement would be used for the accelerated creation of Greater Albania. While remaining outside the UN, Kosovo could hardly unite with Albania, as it is not a subject of international law. Another obstacle is its formally being under the mandate of the UN under UNSCR 1244.

For Serbia, the status of the Province of Kosovo and Metohijais a vital issue which will be open for so long as the negotiations produce a just and selfsustainable solution, as set forth under UNSCResolution 1244. None has the right to blackmail Serbia by means of setting any deadline, or to impose solutions tailor-made to meet their owngeopolitical interests..

Serbia’s obligation and invested efforts to ensure the basic human rights of the Serbian people in Kosovo and Metohija, such as personal security, freedom of movement, and inviolability of property rights - enjoy full support of citizens. This obligation, together with duty to ensure observance of the status and inalienable rights of the Serbian Orthodox Church,neitherlessennor eliminate the essential interest, which is - the status of the Province in line with UNSC Resolution 1244 and the Serbian Constitution. 

We find unacceptable both indifference, and indulging the malicious propaganda which touts that Kosovo and Metohija is but a burden Serbia should get rid of, and soon, so to enable her economy and the citizens embark onto the future, investments, development, better standard of living, higher population growth, almost a paradise on Earth. This all is yet another great deception. In any given country, standard of living and economy depend on the economic policy and systems, on the diversification of economic cooperation and the sources of investment, rather than on renouncing any vital national or state interest.

Germany exploits the present Brussels’ format of negotiations to promote its own and, to a certain degree, the general Western, geopolitical interests. This dovetails with the way of resolving the Albanian national question, the weakening of the Serbian people and Serbia as a political factor in the Balkans, and with the further deterioration of the unresolved Serbian national question. An important argument supporting this assessment is the actual prevention of 250,000 Serbs and other non-Albanians to exercise the universal right to free, safe and dignified return to their homes and properties. 

A just compromise is only possible within the framework of UNSCResolution 1244 and the Constitution of Serbia. It is neither a compromise nor a durable solution to let Pristina acquire independence, economic and natural wealth, membership to the UN, UNESCO, the OSCE, whereas all the Serbs get new divisions, new international borders instead of the administrative line, status of national minority, and a Community of Serbian Municipalities reduced to an NGO.

Having in mind all of the above, and in particular the altered circumstances, inadequate format of Brussels’ negotiations, the blackmailing dimension of tying the status of Kosovo and Metohija to Serbia’s EU membership negotiations, one can surmise that presently do not exist prerequisitesfor the reaching of a balanced, just, and durable solution. Such prerequisites may be created by involving Russia and China in the negotiations process and guaranties, that is, by reverting the process back to the United Nations, where it has originally begun.

Serbia has been and remains willing to search for a compromise, toharmonize interests, not in an uncharted space, but within the domain of principles and law. Serbia should not opt for exiting this domain of principles and law, and strive into the future better life by giving priority to injustice over the justice. The justice is a part of reality, too.

Proposing the so-called “two Germanies models” is an obvious attempt to justify and deceive, and an offer for “face saving”. However, the two situations, relevant international circumstances, their origins and root causes are incomparable. Serbia is not the former Federal Republic of Germany, nor is Kosovo and Metohija ir the former German Democratic Republic. Serbia has already expressed her opinion of Zeigmar Gabriel’s ultimatum. It would be better that both Europe and the EU state their position, and thus preclude Gabriel from his habit of proclaiming which parts of territories do or do not constitute the part of other states. Let us recall this year is 80th  year of the Munich Agreement?

Из Излагања на Округлом столу о Косову и Метохији, Београд, 20. фебруар 2018.

- Резолуција СБ УН 1244 је најважнији опште-обавезујући правни докуменат који обавезује све чланице светске организације укључујућу чланице ЕУ, НАТО, ОЕБС-а, ОИК, АУ, ЕАУ. Резолуција СБ 1244 је једина поуздана основа и оквир свих преговора о статусу. Услед озбиљних грешака ранијих српских власти, из система УН проистекли су и неки неповољни докуменати  саветодавног, необавезујућег карактера. Изузетно је битно да се данас и убудуће не чине сличне или веће грешке које би отежале положај и перспективе Србије у будућности.

- Најважнији параметар је Устав Републике Србије. Очекује се да га сви поштују а одговорност за то расте са положајем свакога од нас у друштву. Однос према Уставу је мера озбиљности државе, државника и грађана.

- «Погодба» - Косово и Метохија за чланство у ЕУ није прихватљива јер се ради о вредностима које нису упоредиве. Чланство – да, али без уцена и «уникатне чланарине».

- Гаранције ЕУ, за било какве будуће договоре или решења, за Србију, нису кредибилне. Пракса показује да Запад и ЕУ иницирају споразуме у којима су права Србије само мамац да их прихвати и потпише, а прави циљ да утврди обавезе Србије у корист друге стране и да на тај начин добије основ за бескрајне уцене:  „Ако желите чланство!“ Из резолуције СБ 1244 извршене су само оне одредбе које су од интереса за Албанце, није извршена ни једна одредба којима се гарантују права Срба и Србије. Из Бриселског споразума од 2013 Србија је извршила све своје обавезе, Албанци нису извршили једину обавезу коју су прихватили – успостављање Заједнице српских општина. ЕУЛЕКС је прихваћен као «статусно неутралан», у стварности, био је и остао кључни инструмент за успостављање илегалне квази државе на делу територије Србије. Остале су нерасветљене озбиљне сумње на коруптивно понашање.  Само извршавање неизвршених обавеза према Србима и Србији, истинска непристрастност, откривање и процесуирање одговорних за злочине према Србима - могу отклонити неповерење.

- Србија је у досадашњим преговорима отишла предалеко у давању уступака Приштини и Западу а за узврат није добила ни приближну заштиту својих права и интереса. Београд из тога треба да извуче одговарајуће закључке. Не треба да иде у нове договоре и обавезе нити у нови «правно обавезујући споразум» све док се претходно не изврше све обавезе према Србији и српском народу укључујући слободан и безбедан повратак 250.000 протераних у етничком чишћењу. Каква би то била нормализација без услова за безбедан повратак четврт милиона протераних људи?

- Правно обавезујући споразум био би искоришћен за убрзање стварања Велике Албаније. Док је изван ОУН Косово тешко може да се уједини са Албанијом, јер није субјекат међународног права. Сметњу представља и што је формално под мандатом УН-а.

- Статус Косова и Метохије за Србију је кључно питање које је отворено дотле док се преговорима не дође до праведног и одрживог решења како је предвиђено резолуцијом СБ УН 1244. Нико нема права да Србију уцењује постављањем било каквих рокова, или да намеће решења по мери својих геополитичких интереса.

- Обавеза и напори Србије да се обезбеде основна људска права припадника српског народа на Косову и Метохији као што су лична безбедност, слобода кретања, неприкосновеност права својине - уживају пуну подршку грађана. То и старање да се обезбеди поштовање статуса и неотуђивих права Српске православне цркве не умањују нити отклањају суштински интерес а то је - статус Покрајине у складу са резолуцијом СБ 1244 и уставом Србије.  

- Нису прихватљиви индиферентност или чак и повлађивање злонамерној пропаганди да је Косово и Метохија тег о врату Србије којег треба што пре да се ослободи да би њена економија и грађани кренули у будућност, инвестиције, развој, виши животни стандард, већи природни прираштај, готово, у земаљски рај. То је још једна велика обмана. Животни стандард и економија у свакој земљи зависе од економске политике и система, од диверсификације економске сарадње и извора инвестиција а не од одустајања од било којег виталног националног или државног интереса.

- Досадашњи формат преговора Немачка користи за промоцију својих, а делом и западних геополитичких интереса уопште. У то се уклапа и начин решавања албанског националног питања, слабљење српског народа и Србије као политичког фактора на Балкану, као и даље заоштравање нерешеног српског националног питања. Важан аргумент у прилог овакве оцене представља фактичко спречавање 250.000 Срба и других неалбанаца да остваре универзално право на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове и на своја имања.  

- Праведни компромис је могућ само у оквиру резолуције СБ 1244 и Устава Србије. Није компромис нити одрживо решење да Приштина добије независност, економска и природна богатства, чланство у УН, УНЕСКО, ОЕБС, а Срби међународну на место административне границе, статус припадника националне мањине и НВО ЗСО.

- Имајући у виду изнето а посебно измењене услове, неадекватност формата преговора, уцењивачку димензију везивања статуса Косова и Метохије са преговорима о чланству Србије у ЕУ данас не постоје услови за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења. Ти услови се могу створити укључивањем Русије и Кине, односно, враћањем процеса у Уједињене нације у коме је и започет.

- Србија је била и остаје спремна да тражи компромис,  усклађује интересе, али не на  брисаном, неозначеном простору, већ на терену принципа и права. Не би смела да напушта терен права и принципа и да, хита у будућност бољег живота дајући предност неправу у односу на право. И право је део стварности.

- Нуђење тзв. модела две Немачке  је провидан покушај оправдавања, заваравања и понуда за „чувања образа“. Ситуације, међународне околности , порекло и корени проблема, нису упоредиви. Србија није бивша СРН, нити Косово и Метохија бивша НДР. Србија је већ рекла шта мисли о ултиматуму Габриела Зигмара. Било би добро када би и Евроопа и ЕУ изразили своја мишљења пре него што Зигмару не би прешло у навику  да проглашава који делови чине, а који не чине територије других земаља. Да ли је икоме потребан омаж Минхенском споразуму 80 година после?