[Altri nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA.
Per i testi precedenti si vedano:
Per i testi precedenti si vedano:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8811 (fino a dicembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 (fino a novembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8741 (fino a luglio 2017).
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .
(A cura di I. Slavo)]
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 (fino a novembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8741 (fino a luglio 2017).
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .
(A cura di I. Slavo)]
Novi članci Mire Marković
1) ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНЕ (1.јануар 2018)
1) ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНЕ (1.јануар 2018)
2) ХИТНА ЉУБАВ (08.јануар 2018)
3) КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ (15. јануар 2018)
3) КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ (15. јануар 2018)
4) НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА .... (25.јануар 2018)
5) ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА (3. фебруар 2018)
6) „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“ (17.март 2018)
=== 1 ===
http://www.sloboda.org.rs/komentar18.html
Прогнана и неизгубљена
ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНЕ
Пише: Мира Марковић, 1.јануар 2018
Кредибилитет, легалитет и легитимитет жутој штампи, такозваним таблоидима, дају они који би требало да је, с обзиром на одговорност коју имају у друштву и држави, суспендују или бар за почетак њено присуство у јавном и медијском животу ограниче.
Њихово понашање, међутим, представља подршку таблоидној штампи. Не само индиректну већ и директну.
Док дају интервјуе и изјаве медијима који су представници контракултуре и субкултуре те ће се културе ширити, стабилизовати, добити право грађанства. Без добровољног прилога политичара и неких интелектуалаца ванбрчани живот глумаца и јеловник певачица не би био довољан материјал за престижни тираж таблоида, не био био довољан ослонац за његов тржишни просперитет.
Једини мотив којим су јавне личности мотивисане за присуство у жутој штампи је таштина. Мада, колика мора да је та таштина, колика потреба за присуством у јавности, када они који знају да се ради о друштвеној, етичкој и естетској антивредности пристају да јој дају легитимитет ако ће то бити начин за макар и краткорочну промоцију. Та таштина афирмише „вредности“ против којих се њени носиоци дневно боре. Тако се креира лицемерна збиља која представља плодно тло из кога расте агресивни цивилизацијски коров који гуши племените врсте и прети да их сасвим истреби.
Тако су стварни заступници контракултуре и субкултуре они који би требало да заступају најбоље националне вредности и најбоље вредности савременог света, да у јавном животу, и у медијској сфери, настоје да се афирмишу највеће еманципаторске тековине.
Слобода штампе као мантра коју изговара свако ко се бави политиком или намерава да се бави политиком, многе личности из јавног живота и нарочито неки интелектуалци, није слобода за лаж, вулгарност, деструкцију, кукавичлук, мржњу, дискриминацију ....
Пласирање и афирмација тих „вредности“ затвара врата оним вредностима на којима се заснива права слобода. Она слобода која човеку пружа могућност да се ослободи материјалне и духовне беде и заосталости, која је услов за виши егизстенцијални ниво у сваком погледу, за етички и естетски развој, за достојанство личног и колективног живота ....
Слобода медија треба да ствара услове да се човек као појединац и друштво у коме живи приближе највишим, најхуманијим друштвеним, етичким и естетским достигнућима савременог доба. Тако би требало да изгледа заклетва овој слободи.
У противном, у име тобожње слободе штампе афиримисаће се ниски ударци еманципацији човека, његовој стварној, истинској слободи.
Онај ко то сме да каже ризикује да се замери мизантропској моћи која се генерише из индивидуалног кукавичлука, колективног конформизма, академске неодговорности и политичког колаборационизма.
Цена тог замерања може да буде реваншистичка, резултат губитнички. Али не обавезно. Док се не покуша, исход тог покушаја не може да се унапред зна.
Али без тог покушаја таблоидни поход на слободу, морал и лепоту неће имати препреке. И зауставиће се пред планираном глобалном идиотизацијом. Тамо где је требало да се оствари глобална еманципација тријумфоваће њен антипод.
Али осим политичара и интелектуалаца и једног броја јавних личности, за присуство таблоидне штампе у извесној и не баш малој мери одговорност сносе и сами читаоци. Односно, они читаоци који знају да се ради о етичком и естетском отпаду, али се не труде да га избегну. Напротив.
Препуштају му се (као лошој храни и лошем пићу) из пуког комформизма; из духовне тромости; из одсуства способности да се одоли најнижој радозналости; из амнестиране генеричке лењости; из заблуде да је у питању глупост а не опасност; из распрострањене слабости према јефтиној роби; из самообмањивања да се после времена проведеног на послу, било каквом, окончавају озбиљност и одговорност, њихова доза је исцрпљена радом који је неопходан за живот и евентуално каријеру; из подилажења самима себи – да слободно време подразумева све што је лако, односно искључује све што је сложено.
За виталност таблоидне штампе и медија ниског ранга уопште одговорни су таштина јавних личности и слабост према најнижој радозналости образованих читалаца.
Мада, истини за вољу, постоји један додатни разлог који делимично оправдава присуство неких јавних личности у таблоидној штампи. Који није последица њихове таштине.
Ради се о једном броју интелектуалаца из области науке, уметности и политике који сматрају да би са својим разумевањем прилика у друштву, научним и уметничким сазнањима и искуствима, могли да буду корисни, да би са њима требало да упознају ширу јавност, а да им прилику за то, нажалост, може да пружи само таблоидна штампа јер је она високо тиражна.
Спремни су да занемаре њену сензационалистичку и трачерску природу ако преко ње могу да афирмишу своја научна, уметничка и уопште интелектуална мишљења, верени при том да та мишљења могу да буду занимљива и корисна широкој јавности.
Нетаблоидна штампа, које је све мање, чији је тираж мали и све мањи, није адреса која може у те сврхе да послужи.
Високо тиражна таблоидна гласила радикално су снизила све вредносне, сазнајне и лингвистичке критерије, па је и међу веома образованим људима све мање оних који читају нетаблоидне новине.
Додуше, и оне су постале полутаблоидне, па ако је већ до таблоида онда читаоци вероватно иземђу жуте и полужуте штампе бирају прву.
Метафорички речено - жута штампа не крије свој пол. Нуди га без скрупула. Тобоже нежута, напротив. Од њеног хермафродитског бића све их је више који беже. Чак и међу онима који су јој дуго остајали верни затварајући очи пред њеним таблоидним испадима и надајући се да ће се временом вратити информативном приједесталу на коме је некад била.
Прогнана и неизгубљена
ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНЕ
Пише: Мира Марковић, 1.јануар 2018
Кредибилитет, легалитет и легитимитет жутој штампи, такозваним таблоидима, дају они који би требало да је, с обзиром на одговорност коју имају у друштву и држави, суспендују или бар за почетак њено присуство у јавном и медијском животу ограниче.
Њихово понашање, међутим, представља подршку таблоидној штампи. Не само индиректну већ и директну.
Док дају интервјуе и изјаве медијима који су представници контракултуре и субкултуре те ће се културе ширити, стабилизовати, добити право грађанства. Без добровољног прилога политичара и неких интелектуалаца ванбрчани живот глумаца и јеловник певачица не би био довољан материјал за престижни тираж таблоида, не био био довољан ослонац за његов тржишни просперитет.
Једини мотив којим су јавне личности мотивисане за присуство у жутој штампи је таштина. Мада, колика мора да је та таштина, колика потреба за присуством у јавности, када они који знају да се ради о друштвеној, етичкој и естетској антивредности пристају да јој дају легитимитет ако ће то бити начин за макар и краткорочну промоцију. Та таштина афирмише „вредности“ против којих се њени носиоци дневно боре. Тако се креира лицемерна збиља која представља плодно тло из кога расте агресивни цивилизацијски коров који гуши племените врсте и прети да их сасвим истреби.
Тако су стварни заступници контракултуре и субкултуре они који би требало да заступају најбоље националне вредности и најбоље вредности савременог света, да у јавном животу, и у медијској сфери, настоје да се афирмишу највеће еманципаторске тековине.
Слобода штампе као мантра коју изговара свако ко се бави политиком или намерава да се бави политиком, многе личности из јавног живота и нарочито неки интелектуалци, није слобода за лаж, вулгарност, деструкцију, кукавичлук, мржњу, дискриминацију ....
Пласирање и афирмација тих „вредности“ затвара врата оним вредностима на којима се заснива права слобода. Она слобода која човеку пружа могућност да се ослободи материјалне и духовне беде и заосталости, која је услов за виши егизстенцијални ниво у сваком погледу, за етички и естетски развој, за достојанство личног и колективног живота ....
Слобода медија треба да ствара услове да се човек као појединац и друштво у коме живи приближе највишим, најхуманијим друштвеним, етичким и естетским достигнућима савременог доба. Тако би требало да изгледа заклетва овој слободи.
У противном, у име тобожње слободе штампе афиримисаће се ниски ударци еманципацији човека, његовој стварној, истинској слободи.
Онај ко то сме да каже ризикује да се замери мизантропској моћи која се генерише из индивидуалног кукавичлука, колективног конформизма, академске неодговорности и политичког колаборационизма.
Цена тог замерања може да буде реваншистичка, резултат губитнички. Али не обавезно. Док се не покуша, исход тог покушаја не може да се унапред зна.
Али без тог покушаја таблоидни поход на слободу, морал и лепоту неће имати препреке. И зауставиће се пред планираном глобалном идиотизацијом. Тамо где је требало да се оствари глобална еманципација тријумфоваће њен антипод.
Али осим политичара и интелектуалаца и једног броја јавних личности, за присуство таблоидне штампе у извесној и не баш малој мери одговорност сносе и сами читаоци. Односно, они читаоци који знају да се ради о етичком и естетском отпаду, али се не труде да га избегну. Напротив.
Препуштају му се (као лошој храни и лошем пићу) из пуког комформизма; из духовне тромости; из одсуства способности да се одоли најнижој радозналости; из амнестиране генеричке лењости; из заблуде да је у питању глупост а не опасност; из распрострањене слабости према јефтиној роби; из самообмањивања да се после времена проведеног на послу, било каквом, окончавају озбиљност и одговорност, њихова доза је исцрпљена радом који је неопходан за живот и евентуално каријеру; из подилажења самима себи – да слободно време подразумева све што је лако, односно искључује све што је сложено.
За виталност таблоидне штампе и медија ниског ранга уопште одговорни су таштина јавних личности и слабост према најнижој радозналости образованих читалаца.
Мада, истини за вољу, постоји један додатни разлог који делимично оправдава присуство неких јавних личности у таблоидној штампи. Који није последица њихове таштине.
Ради се о једном броју интелектуалаца из области науке, уметности и политике који сматрају да би са својим разумевањем прилика у друштву, научним и уметничким сазнањима и искуствима, могли да буду корисни, да би са њима требало да упознају ширу јавност, а да им прилику за то, нажалост, може да пружи само таблоидна штампа јер је она високо тиражна.
Спремни су да занемаре њену сензационалистичку и трачерску природу ако преко ње могу да афирмишу своја научна, уметничка и уопште интелектуална мишљења, верени при том да та мишљења могу да буду занимљива и корисна широкој јавности.
Нетаблоидна штампа, које је све мање, чији је тираж мали и све мањи, није адреса која може у те сврхе да послужи.
Високо тиражна таблоидна гласила радикално су снизила све вредносне, сазнајне и лингвистичке критерије, па је и међу веома образованим људима све мање оних који читају нетаблоидне новине.
Додуше, и оне су постале полутаблоидне, па ако је већ до таблоида онда читаоци вероватно иземђу жуте и полужуте штампе бирају прву.
Метафорички речено - жута штампа не крије свој пол. Нуди га без скрупула. Тобоже нежута, напротив. Од њеног хермафродитског бића све их је више који беже. Чак и међу онима који су јој дуго остајали верни затварајући очи пред њеним таблоидним испадима и надајући се да ће се временом вратити информативном приједесталу на коме је некад била.
=== 2 ===
http://www.sloboda.org.rs/komentar19.html
Прогнана и неизгубљена
ХИТНА ЉУБАВ
Пише: Мира Марковић, 08.јануар 2018
Године 1948., у време Инфорбироа, када је дошло до сукоба југословенске и совјетске Комунистичке партије захледнели су односи између две државе.
То захлађење се односило на све сфере друштвеног живота – економске, финансијске, политичке, културне, спортске ...
Интензивна хладноћа је трајала до 1955. године када су у посету Југославији дошли Хрушчов и Булгањин. Велики број Београђана их је дочекао на улицама, али без еуфорије, без аплауза и без и најмањег скандирања.
То је било и логично. Седам година љути на СССР нисмо одмах могли да се разљутимо.
Надаље су односи између две државе, партије и два народа обновљени и функционисали су пријатељски, без нарочитих осцилација.
И даље су постојале разлике у политичком мишљењу.
Југословени су градили демократски, самоуправни социјалистички систем према коме су Совјети били крајње суспектни и званично су га сматрали ревизионизмом, у бољем случају тихом колаборацијом са западном демократијом, а у најбољем случају политичким авантуризмом југословенске власти.
Совјети су остали при свом првобитном избору – такозваном реалном социјализму. Са државном својином као јединим обликом својине, са одлучујућом улогом Комунистичке партије у функционисању државе и друштва, суспектни према добрим намерама капиталистичког света, са прилично израженом петрификацијом културног живота.
У Југославији је шездесетих и седамдестих година дошло до значајних резултата у економском развоју, до повећања стандарда, до либерализације политичког живота, до интензивне социјалне динамике, до међународних успеха у уметничком и научном свету, и тако даље.
Иако иза такозване гвоздене завесе, један део совјетске јавности је био упознат са усепсима југословенског друштва и угледом који су ти успеси у свету имали, и прећутно је, не само подржавао те успехе, већ се и потајно надао да ће југословенска стварност подстаћи совјетске власти на потезе који ће бити слични југословенској политици.
Југословенске власти и многи интелектуалци у земљи су знали за наклоност дела совјетске јавности према југословенском моделу социјализма, али нису никада настојали да у том смислу прибегну било каквој политичкој и друштвеној пропаганди. Југословенски политички врх, али и Југословени уопште, нису имали ни потребу ни намеру да утичу на совјетску свест и политику, али јесу показали те потребе и намере када је био у питању западни свет. Имали смо жељу њих да мењамо, да на њих утичемо. Из данашње перспективе то изгледа претенциозно, утопистички.
Али онда то није било тако. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века Југословени су имали високо мишљење о себи, својој земљи и њеној улози у међународној заједници. А том је мишљењу допринела и сама међународна заједница. Односила се према Југославији и њеном друштвеном систему са наглашеним респектом. Југословени су средином прошлог века мислили да мање-више сви на свету желе да личе на њих. Били смо инспиративна адреса.
После пада социјализма у Источној Европи и СССР-у и распада самог СССР-а однос Југославије према Руској Федерацији је наставио да буде мање-више онакав какав је био и према СССР-у. Такав је однос задржала и Савезна Република Југославија која је наставила југословенски живот после распада велике Југославије.
Додуше, надала се већој подршци Русије у време када је дошло до демонизације Србије и Срба уопште од стране Запада и НАТО, али до те подршке није дошло. Санкције су Савезној Републици Југославији уведене уз сагласност Руске Федерације, и суд у Хагу је такође подржан са те стране.
Кад је дошло до бомбардовања 1999. године Срби су се масовно надали помоћи од Русије, не само политичкој, већ и војној. Нису се надали, наравно, руској војсци на својој територији али су се надали бар оном оружју које је могло да нас заштити од националне катастофе.
До тога није дошло, али када су после бомбардовања, у оквиру мировних снага УН на Косову почеле да стижу прво руске јединице, Срби на Косову су из доживели као ослободиоце, као гаранцију своје безбедности и правде уопште.
У првој деценији овог века власт у Србији је водила прозападну политику дозирајући однос према Руској Федерацији у складу са њеном улогом у свету. Како је тај углед растао тако је и српска власт настојала да успостави ближе и чвршће контакте са Руском Федерацијом. Истина, водећи строго рачуна да то буде у складу са мером коју допуштају западни интереси.
Нагло избијање Руске Федерације у сам врх светске политике, трансформисањем Руске Федерације у одлучујући субјект међународних односа, довело је до интензивног активирања свих контаката са њом – економских, финансијских, политичких, привредних, културних и тако даље. То активирање је било мотивисано потребом за приближавањем моћној политичкој сили на чију се политичку и осталу подршку могло рачунати. Уз очување постојећих односа са западним владама, са истим мотивом, разуме се.
Притом се приближавање руској држави и политици тумачило као обнављање занемарених словенских и православних веза. Као да та словенска и православна блискост није постојала и раније, свих претходних година и векова.
Као по команди, за политичарима су кренули глумци, певачи, спортисти, разни уметници, трговци, бизнисмени ... У свима су се одједном пробудили интересовање и љубав према манастирима и црквама, свима је постала част да се појаве на неком фестивалу, концерту, изложби, радију, утакмици. Ко од њих има прилику да се домогне медија, од два дана у Москви и једног сата на Црвеном тргу објављује мини мемоаре а ко проведе недељу дана на фестивалу документарног филма постаје стручњак за руску историју, познавалац руске културе, кухиње и политике.
Међу тим „поштоваоцима и обожаватељима“ руске земље и руског народа препознајем лица која су се у медијима 1994. године ругала мојим честим гостовањима на Универзитету Ломоносов и Руској Академији друштвених наука чији сам била редовни члан, мојој ондашњој присутности у руској научној интелектуалној јавности. Са крајњим потцењивањем су о мени говорили и писали као о „руском академику“. То је требало отприлике да подразумева академски статус нижег и најнижег ранга.
Те 1994. године и читаве последње децецније двадесетог века Руска Федерација није била значајан фактор на међународној политичкој сцени. У свему се, као што је познато, одлучивало на Западу, у САД и касније у Европској унији. Али је и тада руски народ био словенски и православни. Тада, међутим, то словенство и то православље нису били респектабилни мотив за политичко, економско, културно и спортско зближавање. Никоме нису ни падали на памет.
Зато нису ни сада мотив словенство и православље у које се дневно куну трговци, глумци, певачи. Мотив је шанса за медијским и материјалним профитирањем, ослоњена на политику, такође мотивисану текућим интересима.
Политика је мање-више увек заснована на интересима. Некад само текућим, прагматичним, а некад и визионарским. Али би свака, и прагматична и визионарска, требало да прави отклон од компромитације коју могу да јој нанесу поклепни медиокритети, малограђанске улизице, разметљиви снобови и профитери свих профила – од ситних шверцера до „великих бизнисмена“.
Интерес сваке земље, а поготово мале и прилично сиромашне каква је Србија данас, треба да буде у успостављању свих корисних економских, политичких и културних веза са свима на свету. Највише са онима са којима су те везе реалне и оправдане. Али би свака политика на свету у том процесу требало да заштити дигнитет својих намера од „пословних“ и „уметничких“ џепароша којима општи интерес служи као платформа за намирење грамзивих потреба за које у матичним околностима нису имали довољно прилика.
Прогнана и неизгубљена
ХИТНА ЉУБАВ
Пише: Мира Марковић, 08.јануар 2018
Године 1948., у време Инфорбироа, када је дошло до сукоба југословенске и совјетске Комунистичке партије захледнели су односи између две државе.
То захлађење се односило на све сфере друштвеног живота – економске, финансијске, политичке, културне, спортске ...
Интензивна хладноћа је трајала до 1955. године када су у посету Југославији дошли Хрушчов и Булгањин. Велики број Београђана их је дочекао на улицама, али без еуфорије, без аплауза и без и најмањег скандирања.
То је било и логично. Седам година љути на СССР нисмо одмах могли да се разљутимо.
Надаље су односи између две државе, партије и два народа обновљени и функционисали су пријатељски, без нарочитих осцилација.
И даље су постојале разлике у политичком мишљењу.
Југословени су градили демократски, самоуправни социјалистички систем према коме су Совјети били крајње суспектни и званично су га сматрали ревизионизмом, у бољем случају тихом колаборацијом са западном демократијом, а у најбољем случају политичким авантуризмом југословенске власти.
Совјети су остали при свом првобитном избору – такозваном реалном социјализму. Са државном својином као јединим обликом својине, са одлучујућом улогом Комунистичке партије у функционисању државе и друштва, суспектни према добрим намерама капиталистичког света, са прилично израженом петрификацијом културног живота.
У Југославији је шездесетих и седамдестих година дошло до значајних резултата у економском развоју, до повећања стандарда, до либерализације политичког живота, до интензивне социјалне динамике, до међународних успеха у уметничком и научном свету, и тако даље.
Иако иза такозване гвоздене завесе, један део совјетске јавности је био упознат са усепсима југословенског друштва и угледом који су ти успеси у свету имали, и прећутно је, не само подржавао те успехе, већ се и потајно надао да ће југословенска стварност подстаћи совјетске власти на потезе који ће бити слични југословенској политици.
Југословенске власти и многи интелектуалци у земљи су знали за наклоност дела совјетске јавности према југословенском моделу социјализма, али нису никада настојали да у том смислу прибегну било каквој политичкој и друштвеној пропаганди. Југословенски политички врх, али и Југословени уопште, нису имали ни потребу ни намеру да утичу на совјетску свест и политику, али јесу показали те потребе и намере када је био у питању западни свет. Имали смо жељу њих да мењамо, да на њих утичемо. Из данашње перспективе то изгледа претенциозно, утопистички.
Али онда то није било тако. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века Југословени су имали високо мишљење о себи, својој земљи и њеној улози у међународној заједници. А том је мишљењу допринела и сама међународна заједница. Односила се према Југославији и њеном друштвеном систему са наглашеним респектом. Југословени су средином прошлог века мислили да мање-више сви на свету желе да личе на њих. Били смо инспиративна адреса.
После пада социјализма у Источној Европи и СССР-у и распада самог СССР-а однос Југославије према Руској Федерацији је наставио да буде мање-више онакав какав је био и према СССР-у. Такав је однос задржала и Савезна Република Југославија која је наставила југословенски живот после распада велике Југославије.
Додуше, надала се већој подршци Русије у време када је дошло до демонизације Србије и Срба уопште од стране Запада и НАТО, али до те подршке није дошло. Санкције су Савезној Републици Југославији уведене уз сагласност Руске Федерације, и суд у Хагу је такође подржан са те стране.
Кад је дошло до бомбардовања 1999. године Срби су се масовно надали помоћи од Русије, не само политичкој, већ и војној. Нису се надали, наравно, руској војсци на својој територији али су се надали бар оном оружју које је могло да нас заштити од националне катастофе.
До тога није дошло, али када су после бомбардовања, у оквиру мировних снага УН на Косову почеле да стижу прво руске јединице, Срби на Косову су из доживели као ослободиоце, као гаранцију своје безбедности и правде уопште.
У првој деценији овог века власт у Србији је водила прозападну политику дозирајући однос према Руској Федерацији у складу са њеном улогом у свету. Како је тај углед растао тако је и српска власт настојала да успостави ближе и чвршће контакте са Руском Федерацијом. Истина, водећи строго рачуна да то буде у складу са мером коју допуштају западни интереси.
Нагло избијање Руске Федерације у сам врх светске политике, трансформисањем Руске Федерације у одлучујући субјект међународних односа, довело је до интензивног активирања свих контаката са њом – економских, финансијских, политичких, привредних, културних и тако даље. То активирање је било мотивисано потребом за приближавањем моћној политичкој сили на чију се политичку и осталу подршку могло рачунати. Уз очување постојећих односа са западним владама, са истим мотивом, разуме се.
Притом се приближавање руској држави и политици тумачило као обнављање занемарених словенских и православних веза. Као да та словенска и православна блискост није постојала и раније, свих претходних година и векова.
Као по команди, за политичарима су кренули глумци, певачи, спортисти, разни уметници, трговци, бизнисмени ... У свима су се одједном пробудили интересовање и љубав према манастирима и црквама, свима је постала част да се појаве на неком фестивалу, концерту, изложби, радију, утакмици. Ко од њих има прилику да се домогне медија, од два дана у Москви и једног сата на Црвеном тргу објављује мини мемоаре а ко проведе недељу дана на фестивалу документарног филма постаје стручњак за руску историју, познавалац руске културе, кухиње и политике.
Међу тим „поштоваоцима и обожаватељима“ руске земље и руског народа препознајем лица која су се у медијима 1994. године ругала мојим честим гостовањима на Универзитету Ломоносов и Руској Академији друштвених наука чији сам била редовни члан, мојој ондашњој присутности у руској научној интелектуалној јавности. Са крајњим потцењивањем су о мени говорили и писали као о „руском академику“. То је требало отприлике да подразумева академски статус нижег и најнижег ранга.
Те 1994. године и читаве последње децецније двадесетог века Руска Федерација није била значајан фактор на међународној политичкој сцени. У свему се, као што је познато, одлучивало на Западу, у САД и касније у Европској унији. Али је и тада руски народ био словенски и православни. Тада, међутим, то словенство и то православље нису били респектабилни мотив за политичко, економско, културно и спортско зближавање. Никоме нису ни падали на памет.
Зато нису ни сада мотив словенство и православље у које се дневно куну трговци, глумци, певачи. Мотив је шанса за медијским и материјалним профитирањем, ослоњена на политику, такође мотивисану текућим интересима.
Политика је мање-више увек заснована на интересима. Некад само текућим, прагматичним, а некад и визионарским. Али би свака, и прагматична и визионарска, требало да прави отклон од компромитације коју могу да јој нанесу поклепни медиокритети, малограђанске улизице, разметљиви снобови и профитери свих профила – од ситних шверцера до „великих бизнисмена“.
Интерес сваке земље, а поготово мале и прилично сиромашне каква је Србија данас, треба да буде у успостављању свих корисних економских, политичких и културних веза са свима на свету. Највише са онима са којима су те везе реалне и оправдане. Али би свака политика на свету у том процесу требало да заштити дигнитет својих намера од „пословних“ и „уметничких“ џепароша којима општи интерес служи као платформа за намирење грамзивих потреба за које у матичним околностима нису имали довољно прилика.
=== 3 ===
Прогнана и неизгубљена
КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
Пише: Мира Марковић, 15.јануар 2018
КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ
Пише: Мира Марковић, 15.јануар 2018
Данима се домаћа, а и део светске штампе, баве пресудом која је изречена пре неколико дана генералу Ратку Младићу на суду у Хагу.
Доживотна робија је изазвала бурне реакције и оних који су на њу огорчени али и оних који су њом задовољни.
Први генерала Младића сматрају националним херојем, или бар храбрим борцем за ствар српског народа у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Други га сматрају зликовцем који је одговоран за смрт недужних Хрвата и Муслимана, нарочито жена и деце, за време док су вођене борбе између три народа у Босни и Херцеговини.
Они који су огорчени на суровост пресуде гневни су на хашке судије, на суд у Хагу, на НАТО коме приписују надлежност за тај суд. Гневни су на администрацију САД, чија је негативна улога у догађајима у некадашњој Југославији била активна и позната. Гневни су наравно и на Уједињене нације које су у крајњој линији избегле да помогну да до рата не дође, избегле да помогну да се оконча када је рат већ почео, допустиле да се формира међународни суд за ратне злочине изван земље у којој су се догодили и тако даље.
На све и на свакога су љути и гневни само не на оне који су генерала Ратка Младића послали у Хаг. Они који су га послали у Хаг 2011. године су у ствари они који су га осудили на доживотну робију. Да се није нашао у затвору и на суду не би био осуђен. Да буде осуђен, на суду изван своје земље за догађаје у рату који је вођен у његовој земљи, макар и на један једини дан није ни логично није ни етично.
Они који су га послали на суд у Хагу знали су да неће бити ослобођен од одговорности која му се приписује. Да ли мера те одговорности заслужују три месеца робије или доживотну робију није у етичком смислу примарно. Није наравно неважно, уосталом већ је пре пресуде шест година провео у затвору и на суду, и при том тешко болестан.
Власт која је 2011. године послала генерала Младића у Хаг учинила је то у складу са одлуком донесеном на Скупштини Србије 2009. године о потреби сарадње са Хашким трибуналом. У складу са том политиком и одлуком требало је да у Хаг буду испоручени сви које је хашки суд тражио на основу одговорности за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини и за злочине према албанској мањини који су српски народ и српска власт извршили на Косову.
Такав закон у Скупштини Србије су изгласали посланици владајуће већине 2009. године коју је представљала коалиција Демократске странке и Социјалистичке партије Србије.
Демократска странка као најјача партија у оквиру некадашњег ДОС-а је од почетка подржавала онај став међународне заједнице у вези са ратовима у СФРЈ који је за ратове приписивао примарну одговорност Србима. Демократска странка је од свог почетка до данашњег дана сматрала да су Срби у Босни најодговорнији за рат и да су их на тај рат подстакле власти у Београду. Па је онда и логично да њихови посланици у Скупштини Србије гласају да се сви српски „зликовци“ из Хрватске и из Босне и Херцеговине и из Србије нађу у затвору и на суду у Хагу.
Али Социјалистичка партија Србије је била у својој десетогодишњој присутности у Србији носилац патриотске, моралне и политичке подршке борби српског народа и у Хрватској и у Босни и Херцеговини и заступник српских инетереса у Хрватској и Босни и Херцеговини и у миру и у рату, и тумач истине пред међународном заједницом о узроцима рата и о току рата. Уосталом, међународна заједница и цео свет су признали 1995. године председнику Социјалистичке партије Србије и председнику Србије одлучујућу одлуку у Дејтону у о окончавању рата и успостављања мира у Босни и Херцеговини.
Тешко је, дакле, и са логичке и са моралне тачке гледишта, објаснити и разумети чињеницу да се таква Социјалистичка партија Србије 2009. године нашла на заједничкој платформи са партијом која је заступала супротну политику, односно са тачке гледишта СПС-а колаборационистичку политику.
При том је та платформа написана руком Демократске странке без и једног јединог реда чије би ауторство припадало СПС-у.
Мада те 2009. године Социјалистичка партија Србије више није била она која је у десетогодишњем периоду, од када је формирана па до пуча, била носилац патриотске, ослободилачке, антиколонијалне политике. Ту је политику после пуча заступала још неко време, али без нарочите температуре, а када је успоставила коалицију са Демократском странком ту је политику сасвим напустила.
На тој заједничкој платформи у Хаг су испоручени 2008. године Караџић, а 2011. године Горан Хаџић и Ратко Младић.
Али на тој платформи већ после пуча, а затим и на основу одлуке Савезне Скупштине 11. априла 2002. године о сарадњи са Хашким трибуналом, у хашки затвор и на хашки суд је испоручен цео државни, политички и војни врх Србије и СРЈ. Учинила је то власт ондашњег ДОС-а у којој су одлучујућу улогу имале Демократска странка Србије на челу са Коштуницом и Демократска странка на челу са Ђинђићем док је био жив, а после са његовим наследником.
Године 2002. у Хаг су испоручени генерал Ојданић и Никола Шаиновић, када је председник СРЈ био Коштуница а председник Владе Србије Ђинђић. Године 2003. у Хаг је испоручен Милан Милутиновић када је председник Владе Србије био Ђинђић, а године 2005. у Хаг су испоручени генерал Небојша Павковић и генерал Лазаревић када је председник Србије био Борис Тадић а предсеник Владе Србије Војислав Коштуница.
Сви који су се нашли у хашком затвору и на суду у Хагу, живи и мртви, нашли су се тамо одлуком српских власти или представника Србије у савезној држави.
Али не само власти, већ и оних који су за те власти гласали. Који су их властима учинили. Без којих они не би били власт, па не би ни доносили одлуке које су послале државни врх што у смрт, што на робију.
А ти који су их на изборима, гласајући за њих, довели на власт, било је много, подршка је била велика и еуфорична.
Ослањајући се на ту подршку водили су сву политику, па и ону која се тицала Хага. Није било протеста кад су људе одводили као животиње на клање.
Јавност Србије која се љути на Уједињене нације, на америчку администрацију, на британску обавештајну службу, на суд у Хагу, и тако даље, нека се прво суочи сама са собом. Колико је сама одговорна за доживотну робију генерала Ратка Младића, за смрти и робије, велике и мале, амнестирајући одлуке оних који су их у смрт и на робију послали.
Доживотна робија је изазвала бурне реакције и оних који су на њу огорчени али и оних који су њом задовољни.
Први генерала Младића сматрају националним херојем, или бар храбрим борцем за ствар српског народа у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Други га сматрају зликовцем који је одговоран за смрт недужних Хрвата и Муслимана, нарочито жена и деце, за време док су вођене борбе између три народа у Босни и Херцеговини.
Они који су огорчени на суровост пресуде гневни су на хашке судије, на суд у Хагу, на НАТО коме приписују надлежност за тај суд. Гневни су на администрацију САД, чија је негативна улога у догађајима у некадашњој Југославији била активна и позната. Гневни су наравно и на Уједињене нације које су у крајњој линији избегле да помогну да до рата не дође, избегле да помогну да се оконча када је рат већ почео, допустиле да се формира међународни суд за ратне злочине изван земље у којој су се догодили и тако даље.
На све и на свакога су љути и гневни само не на оне који су генерала Ратка Младића послали у Хаг. Они који су га послали у Хаг 2011. године су у ствари они који су га осудили на доживотну робију. Да се није нашао у затвору и на суду не би био осуђен. Да буде осуђен, на суду изван своје земље за догађаје у рату који је вођен у његовој земљи, макар и на један једини дан није ни логично није ни етично.
Они који су га послали на суд у Хагу знали су да неће бити ослобођен од одговорности која му се приписује. Да ли мера те одговорности заслужују три месеца робије или доживотну робију није у етичком смислу примарно. Није наравно неважно, уосталом већ је пре пресуде шест година провео у затвору и на суду, и при том тешко болестан.
Власт која је 2011. године послала генерала Младића у Хаг учинила је то у складу са одлуком донесеном на Скупштини Србије 2009. године о потреби сарадње са Хашким трибуналом. У складу са том политиком и одлуком требало је да у Хаг буду испоручени сви које је хашки суд тражио на основу одговорности за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини и за злочине према албанској мањини који су српски народ и српска власт извршили на Косову.
Такав закон у Скупштини Србије су изгласали посланици владајуће већине 2009. године коју је представљала коалиција Демократске странке и Социјалистичке партије Србије.
Демократска странка као најјача партија у оквиру некадашњег ДОС-а је од почетка подржавала онај став међународне заједнице у вези са ратовима у СФРЈ који је за ратове приписивао примарну одговорност Србима. Демократска странка је од свог почетка до данашњег дана сматрала да су Срби у Босни најодговорнији за рат и да су их на тај рат подстакле власти у Београду. Па је онда и логично да њихови посланици у Скупштини Србије гласају да се сви српски „зликовци“ из Хрватске и из Босне и Херцеговине и из Србије нађу у затвору и на суду у Хагу.
Али Социјалистичка партија Србије је била у својој десетогодишњој присутности у Србији носилац патриотске, моралне и политичке подршке борби српског народа и у Хрватској и у Босни и Херцеговини и заступник српских инетереса у Хрватској и Босни и Херцеговини и у миру и у рату, и тумач истине пред међународном заједницом о узроцима рата и о току рата. Уосталом, међународна заједница и цео свет су признали 1995. године председнику Социјалистичке партије Србије и председнику Србије одлучујућу одлуку у Дејтону у о окончавању рата и успостављања мира у Босни и Херцеговини.
Тешко је, дакле, и са логичке и са моралне тачке гледишта, објаснити и разумети чињеницу да се таква Социјалистичка партија Србије 2009. године нашла на заједничкој платформи са партијом која је заступала супротну политику, односно са тачке гледишта СПС-а колаборационистичку политику.
При том је та платформа написана руком Демократске странке без и једног јединог реда чије би ауторство припадало СПС-у.
Мада те 2009. године Социјалистичка партија Србије више није била она која је у десетогодишњем периоду, од када је формирана па до пуча, била носилац патриотске, ослободилачке, антиколонијалне политике. Ту је политику после пуча заступала још неко време, али без нарочите температуре, а када је успоставила коалицију са Демократском странком ту је политику сасвим напустила.
На тој заједничкој платформи у Хаг су испоручени 2008. године Караџић, а 2011. године Горан Хаџић и Ратко Младић.
Али на тој платформи већ после пуча, а затим и на основу одлуке Савезне Скупштине 11. априла 2002. године о сарадњи са Хашким трибуналом, у хашки затвор и на хашки суд је испоручен цео државни, политички и војни врх Србије и СРЈ. Учинила је то власт ондашњег ДОС-а у којој су одлучујућу улогу имале Демократска странка Србије на челу са Коштуницом и Демократска странка на челу са Ђинђићем док је био жив, а после са његовим наследником.
Године 2002. у Хаг су испоручени генерал Ојданић и Никола Шаиновић, када је председник СРЈ био Коштуница а председник Владе Србије Ђинђић. Године 2003. у Хаг је испоручен Милан Милутиновић када је председник Владе Србије био Ђинђић, а године 2005. у Хаг су испоручени генерал Небојша Павковић и генерал Лазаревић када је председник Србије био Борис Тадић а предсеник Владе Србије Војислав Коштуница.
Сви који су се нашли у хашком затвору и на суду у Хагу, живи и мртви, нашли су се тамо одлуком српских власти или представника Србије у савезној држави.
Али не само власти, већ и оних који су за те власти гласали. Који су их властима учинили. Без којих они не би били власт, па не би ни доносили одлуке које су послале државни врх што у смрт, што на робију.
А ти који су их на изборима, гласајући за њих, довели на власт, било је много, подршка је била велика и еуфорична.
Ослањајући се на ту подршку водили су сву политику, па и ону која се тицала Хага. Није било протеста кад су људе одводили као животиње на клање.
Јавност Србије која се љути на Уједињене нације, на америчку администрацију, на британску обавештајну службу, на суд у Хагу, и тако даље, нека се прво суочи сама са собом. Колико је сама одговорна за доживотну робију генерала Ратка Младића, за смрти и робије, велике и мале, амнестирајући одлуке оних који су их у смрт и на робију послали.
=== 4 ===
http://www.sloboda.org.rs/komentar21.html
Прогнана и неизгубљена
НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ....
Пише: Мира Марковић, 25.јануар 2018
Најпопуларније и најпродаваније новине свуда у свету су таблоиди који се баве животом естрадних личности, познатих богаташа, спортиста, чланова краљевских породица, глумаца ....
Ти текстови се углавном односе на баналности из њиховог личног живота – какву храну једу, како се облаче, где се фризирају, која козметичка средства користе, где проводе одмор и слободно време, са ким се друже, какве таленте имају њихова трогодишња деца, код ког ветеринара лече мачке ....
Кад је реч о богаташима, осим ових података, нарочито кад је реч о богаташима из такозваних транзиционих земаља, они настоје да најшира јавност, и домаћа и страна, буде обавештена о величини њиховог богатства и о структури његове потрошње.
Њихове капиталистичке колеге на Западу, у земљама развијеног капитализма, одавно немају те потребе. Напротив. Имају прилично супротне – да себе прикажу као грађане који су у добрим односима са законима своје земље, који поштују друге људе, васпитавају децу да буду хумана бића и да живе од свог рада, и тако даље.
Разметљивост и наметљивост деце транзиционих богаташа превазилазе те особине њихових родитеља. Њихови родитељи код своје мале и одрасле деце подстичу наметљивост и разметљивост својим примером али и индиректно.
Таква разметљивост и наметљивост присутна је и код чланова неких европских династија. Иако су монархије на чијем се челу налазе то одавно само фиктивно, они настоје да емитују монархистичку слику о себи више него што су то чинили многи монарси пре њих. Можда зато што су они пре њих то заиста и били па нису морали поданике свакодневно да подсећају на своју улогу. Ови садашњи својом наметљивошћу у ствари компензирају одсуство сваке државне и друштвене улоге осим естрадне.
Све у свему, писани медији који се баве животима познатих, од којих се неки медији тако и зову, имају за тему мањину националне или светске популације.
Преостали део, у националним или светским оквирима, изван је сваке писане пажње осим статистичке.
Њиховим радом, слободним временом, образовањем, здрављем, породичним животом, личним склоностима, нико се не бави.
Та милионска популација, у својим вертикалним и хоризонталним равнима, прилично је савесно статистички евидентирана, књижевно је све мање занимљива, генерацијски издиференцирана се користи у војне, раферендумске и изборне сврхе, радно способни и активни живе од свог рада али од њиховог рада зависи укупан живот и на микро и на макро нивоу, и на националном и на планетарном нивоу.
Та већина не би никад стигла да буде медијски представљена, ни персонално ни представнички. А и животи те већине не би били предмет интересовања савремених писаних медија, односно, њихових читалаца.
Читаоци су већ одавно навикнути да их више интересује коју крему за лице употребљава нека певачица него која су све знања, труд и одрицања потребна да би човек постао пилот или хирург. Ни колико деце има, како их школује и васпитава рибар са Камчатке.
Њихов је рад, наравно, друштвено користан, али се сматра да није интересантан.
Мада, живот и рад ловца на животиње са топлим крзном са Аљаске и из Сибира, објективно је занимљивији од рада и живота украјинске манекенке привремено запослене у Паризу. Али манекенка је постала позната захваљујући медијима макар њена караијера и популарност трајали шест месеци. После шест месеци на ред ће доћи друга са истим, или краћим роком трајања, али поларни ловац, и сви као што је он, неће никад бити познати ни ужој, ни широј, никаквој јавности.
Ваљда зато што је његов живот лишен скандала на територији где се скандали догађају а извештаји о њима доносе профит онима који о њима пишу, али индиректно, нешто касније и учесницима скандала. Ако су скандали донели профит писцима о скандалима, онда ће ти писци подстаћи њихове учеснике на нове сличне догађаје ради свог профита, а учесници нових догађаја постаће популарни и додатно тражени на естрадном тржишту.
Тако се креира један свет егоистичан и аутистичан који је родно место најниже врсте радозналости, који ту ниску радозналост храни, чува и временом унапређује у доминантну.
Све друге радозналости губе у конкурентности са тривијалним, баналним, интригантним.
Лепа, здрава, креативна, уметничка, научна радозналост предмет је све мањег интересовања и пажње. Тај тренд није ни спонтан ни привремен. Он је циљан и са намером да буде дугог века.
Његов циљ је да се помоћу секундарног и баналног скрене пажња са примарних вредности – егзистенцијалних интереса, цивилизацијске дисхармоније, социјалних неправди, моралних порока, еколошке драме, класног масакра, демографске неизвестности ....
Ако би медијски тренд, у чијем се неприкосновеном центру налазе тривијално и банално дуже трајао имао би шансе да буде постигнут циљ цивилизацијске трагичне инверзије – да секундарно и банално веже руке којима би човек у свом интересу решио примарно и егзистенцијално.
При том, медији, писани и неписани, нису креатори те идеологије. Као што то уосталом нису ни особе са естраде жељне медијског експонирања.
Сви су они само инструменти те идеологије.
Њен креатор је владајућа мањина на свету која своју статусну и материјалну позицију гради на бар одложеним, ако не може на укинутим, шансама већине (човечанства) да оствари своје примарне и егзистенцијалне интересе.
Иза неостварених егзистенцијалних интереса већине налази се егзистенцијална надмоћ мањине.
Прогнана и неизгубљена
НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ....
Пише: Мира Марковић, 25.јануар 2018
Најпопуларније и најпродаваније новине свуда у свету су таблоиди који се баве животом естрадних личности, познатих богаташа, спортиста, чланова краљевских породица, глумаца ....
Ти текстови се углавном односе на баналности из њиховог личног живота – какву храну једу, како се облаче, где се фризирају, која козметичка средства користе, где проводе одмор и слободно време, са ким се друже, какве таленте имају њихова трогодишња деца, код ког ветеринара лече мачке ....
Кад је реч о богаташима, осим ових података, нарочито кад је реч о богаташима из такозваних транзиционих земаља, они настоје да најшира јавност, и домаћа и страна, буде обавештена о величини њиховог богатства и о структури његове потрошње.
Њихове капиталистичке колеге на Западу, у земљама развијеног капитализма, одавно немају те потребе. Напротив. Имају прилично супротне – да себе прикажу као грађане који су у добрим односима са законима своје земље, који поштују друге људе, васпитавају децу да буду хумана бића и да живе од свог рада, и тако даље.
Разметљивост и наметљивост деце транзиционих богаташа превазилазе те особине њихових родитеља. Њихови родитељи код своје мале и одрасле деце подстичу наметљивост и разметљивост својим примером али и индиректно.
Таква разметљивост и наметљивост присутна је и код чланова неких европских династија. Иако су монархије на чијем се челу налазе то одавно само фиктивно, они настоје да емитују монархистичку слику о себи више него што су то чинили многи монарси пре њих. Можда зато што су они пре њих то заиста и били па нису морали поданике свакодневно да подсећају на своју улогу. Ови садашњи својом наметљивошћу у ствари компензирају одсуство сваке државне и друштвене улоге осим естрадне.
Све у свему, писани медији који се баве животима познатих, од којих се неки медији тако и зову, имају за тему мањину националне или светске популације.
Преостали део, у националним или светским оквирима, изван је сваке писане пажње осим статистичке.
Њиховим радом, слободним временом, образовањем, здрављем, породичним животом, личним склоностима, нико се не бави.
Та милионска популација, у својим вертикалним и хоризонталним равнима, прилично је савесно статистички евидентирана, књижевно је све мање занимљива, генерацијски издиференцирана се користи у војне, раферендумске и изборне сврхе, радно способни и активни живе од свог рада али од њиховог рада зависи укупан живот и на микро и на макро нивоу, и на националном и на планетарном нивоу.
Та већина не би никад стигла да буде медијски представљена, ни персонално ни представнички. А и животи те већине не би били предмет интересовања савремених писаних медија, односно, њихових читалаца.
Читаоци су већ одавно навикнути да их више интересује коју крему за лице употребљава нека певачица него која су све знања, труд и одрицања потребна да би човек постао пилот или хирург. Ни колико деце има, како их школује и васпитава рибар са Камчатке.
Њихов је рад, наравно, друштвено користан, али се сматра да није интересантан.
Мада, живот и рад ловца на животиње са топлим крзном са Аљаске и из Сибира, објективно је занимљивији од рада и живота украјинске манекенке привремено запослене у Паризу. Али манекенка је постала позната захваљујући медијима макар њена караијера и популарност трајали шест месеци. После шест месеци на ред ће доћи друга са истим, или краћим роком трајања, али поларни ловац, и сви као што је он, неће никад бити познати ни ужој, ни широј, никаквој јавности.
Ваљда зато што је његов живот лишен скандала на територији где се скандали догађају а извештаји о њима доносе профит онима који о њима пишу, али индиректно, нешто касније и учесницима скандала. Ако су скандали донели профит писцима о скандалима, онда ће ти писци подстаћи њихове учеснике на нове сличне догађаје ради свог профита, а учесници нових догађаја постаће популарни и додатно тражени на естрадном тржишту.
Тако се креира један свет егоистичан и аутистичан који је родно место најниже врсте радозналости, који ту ниску радозналост храни, чува и временом унапређује у доминантну.
Све друге радозналости губе у конкурентности са тривијалним, баналним, интригантним.
Лепа, здрава, креативна, уметничка, научна радозналост предмет је све мањег интересовања и пажње. Тај тренд није ни спонтан ни привремен. Он је циљан и са намером да буде дугог века.
Његов циљ је да се помоћу секундарног и баналног скрене пажња са примарних вредности – егзистенцијалних интереса, цивилизацијске дисхармоније, социјалних неправди, моралних порока, еколошке драме, класног масакра, демографске неизвестности ....
Ако би медијски тренд, у чијем се неприкосновеном центру налазе тривијално и банално дуже трајао имао би шансе да буде постигнут циљ цивилизацијске трагичне инверзије – да секундарно и банално веже руке којима би човек у свом интересу решио примарно и егзистенцијално.
При том, медији, писани и неписани, нису креатори те идеологије. Као што то уосталом нису ни особе са естраде жељне медијског експонирања.
Сви су они само инструменти те идеологије.
Њен креатор је владајућа мањина на свету која своју статусну и материјалну позицију гради на бар одложеним, ако не може на укинутим, шансама већине (човечанства) да оствари своје примарне и егзистенцијалне интересе.
Иза неостварених егзистенцијалних интереса већине налази се егзистенцијална надмоћ мањине.
=== 5 ===
Прогнана и неизгубљена
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
Пише: Мира Марковић, 3.фебруар 2018
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА
Пише: Мира Марковић, 3.фебруар 2018
Женева
Господствена антиципација нереалне дипломатске будућности. Атоксична, инперсонална, пацифистичка, цивилизацијски софистицирана и моћна моћ
Неутралност швајцарске државе води порекло из високог степена рафиниране и национално неиритантне кооперативности са сезонски доминантном вољом.
Лугано
Ако је Швајцарска, као што многи мисле, најлепша европска земља, онда је она најлепша у Лугану.
Романтична, блага зима, романтично, благо лето – готово племенита климатска хармонија, она целина која омогућава лепоти природе да то непрекидно буде.
Урбана култура у својој најлепшој слици, цивилизацијски развој још увек без слабих тачака предозиране технолошке принуде.
Италијански језик и трагови артистичког италијанског бића на Југу штите Швајцарску од организационог германског апсолутизма на Северу, као што то чини и инерција суптилне раскоши француске културе на Истоку, од Евијана до Лозане.
Цирих
Цирих је друго име за Швајцарску. У њему се налази све што Швајцарска представља – комплементарност између природне лепоте и естетске креативности, софистициране зграде банака и раскошни хотели, безбедне и уредне улице са отменим стамбеним зградама, најорганизованији начин живота на планети, финансијски планетарни трезор, гаранција монетарне културе, стабилност грађанског живота, слика готово савршене аутентичности.
Цирих, као и Швајцарска, има само то једно лице. За разлику од других градова на свету, нема сумње да је ово швајцарско лице баш такво и само такво.
Осим мале сумње да јој је да га креира омогућио неко други, неко изван ње.
Давос
Господствена антиципација нереалне дипломатске будућности. Атоксична, инперсонална, пацифистичка, цивилизацијски софистицирана и моћна моћ
Неутралност швајцарске државе води порекло из високог степена рафиниране и национално неиритантне кооперативности са сезонски доминантном вољом.
Лугано
Ако је Швајцарска, као што многи мисле, најлепша европска земља, онда је она најлепша у Лугану.
Романтична, блага зима, романтично, благо лето – готово племенита климатска хармонија, она целина која омогућава лепоти природе да то непрекидно буде.
Урбана култура у својој најлепшој слици, цивилизацијски развој још увек без слабих тачака предозиране технолошке принуде.
Италијански језик и трагови артистичког италијанског бића на Југу штите Швајцарску од организационог германског апсолутизма на Северу, као што то чини и инерција суптилне раскоши француске културе на Истоку, од Евијана до Лозане.
Цирих
Цирих је друго име за Швајцарску. У њему се налази све што Швајцарска представља – комплементарност између природне лепоте и естетске креативности, софистициране зграде банака и раскошни хотели, безбедне и уредне улице са отменим стамбеним зградама, најорганизованији начин живота на планети, финансијски планетарни трезор, гаранција монетарне културе, стабилност грађанског живота, слика готово савршене аутентичности.
Цирих, као и Швајцарска, има само то једно лице. За разлику од других градова на свету, нема сумње да је ово швајцарско лице баш такво и само такво.
Осим мале сумње да јој је да га креира омогућио неко други, неко изван ње.
Давос
Тиха цитадела, отпорна на време на први поглед, али адаптивна на други, финансијско – политички услужна моћи која јој није неопходна, али је према њој хијерархијски респектабилна.
Гармиш Партенкирхен
Способност суптилног комерцијализма да изађе у сусрет псеудодекаденти полуурбаних пробисвета и паразитских потомака давно оцвалих монархија.
Беч
Он је достојанствена успомена на највећу европску монархију деветнаестог века у чијем је знаку једно време протицао тај век.
Мала, углавном туристичка Аустрија, зна да неће бити више никад велика европска земља. Али њен главни град ће још дуго бити велика европска престоница. Упркос најезде економских емиграната са Југа чија неевропска нарав прети да детронизује једну од европских каријатида.
Париз
И даље „покретни празник“ као што га је у својим књигама назвао Хемингвеј.
Плафон романске цивилизације упркос технолошко-електронске намере да доведе у питање све што не спада у њу.
Али и поприште могућег демографског масакра који му прети умножавањем обојене популације пристигле са северноафричких и блискоисточних обала.
Кан
И без најчувенијег филмског фестивала на свету био би драги камен медитеранске цивилизације.
Фестивал чини тај драги камен доступним и очима које га без тог фестивала не би виделе.
Тако Кански фестивал није само летња позорница филмске креативности у протеклој години, већ и континуирана прилика да и најдаљи свет дотакне дах раскошне лепоте медитеранског живота.
Довил
Европској финансијској, индустријској, трговачкој и технолошкој елити стоје на располагању за одмор све монденске адресе на планети.
Па ипак, неки од њих бирају Довил, иако је по климатско-географским параметрима на доњој лествици престижних локација.
То је делимично инерција из деветнаестовековног евроцентризма заснована на уверењу да све што није у Европи има мању вредност.
А и да све што се налази на њеном Северозападу има једину.
Тако Довил одолева карипским плажама, чак и грчим острвима.
Мадрид
Из њега се запутио шпански колонијализам у Јужну Америку, у њему је инаугурисана инквизиција, из њега се огласио фашизам
Ка њему су кренуле интернационалне бригаде 1938. године да помогну шпанској сиротињи, омладини и интелектуалцима у борби против фашизма и за републику.
Пале су многе жртве а борба за републику и против фашизма није добијена. Трајали су још дуго и фашизам и монархија.
Онда је остала само монархија.
А оне републике, због које је стрељан Лорка пошто је претходно написао „Крваве свадбе“, због које је Пикасо насликао Гермику и због које је Унамуно написао „Ви можете победити, али не можете убедити“, те републике још нема, жива је рана на срцу народа за чију су се слободу борили и изгинули шпански камаради.
Брисел
Дуго је био главни град двојезичне и двоетничке државе, престоница белгијских колонијалних тековина у Африци, али већ неко време више то није или је то секундарно.
Сада је седиште европске наддржаве која има за циљ да на принципу прилично понижавајуће хијерархије у свој састав укључи све европске државе.
И седиште је имепријалног војног џина чија милитаристичка експанзија, осим што је планетарна, има тенденцију да буде и космичка
Монако
Гротескна слика државе које нема. И још гротескнија слика монархије која никада није ни постојала.
Тобожњи монарх и његова фамилија, вајна војска и неколико хиљада грађана, живе од коцкарница, туриста, финансијских прилога глумаца, певача, модних креатора, трећеразредних политичара и понеког богаташа и користи које Монако има као административно склониште за богаташе који у својој земљи избегавају да плаћају порез.
Та комбинација кича, лицемерја и подвале има виталност паразита који у флори и фауни опстају захваљујући неоправданој великодушности, простој пасивности и неразборитој попустљивости окружења у коме се налазе.
Рим
Он је вечан јер је ризница највећег и најлепшег цивилизацијског богатства. Док оно постоји постоји и Рим.
Али од дужине живота тог богатства зависи лепота Италије и супериорност Европе.
То богатство не испирише живот на Аљасци и на Ускршњим острвима, али на њему се темељи европска уметност, нешто од европске мисли, много од европског духа, а прилично и од европског оптимизма. Заједно, они доприносе животу на континенту који је врт наше цивилизације.
Напуљ
На Југу Европе једна раскошна виталност, отпорна на стварност – религија и атеизам, богатство и беда, дисциплина и анархизам, традиција и нихилизам, лојалност закону и фетишизација безакоња.
Напуљ је испостава начина живота који би хтео да се промени али оставља да то почне сутра.
Венеција
Крхка али и даље жива способност да сачува комбинацију млетачких и ренесансних векова захваљујући туристичкој радозналости, снобовској таштини и романтичном ходочашћу. Све заједно чува оронуле виле, похабане чамце и суморне канале.
И илузију да на том простору не постоји врем
Атина
Успомена на једну од престоница античке цивилизације и престоница модерне државе са континуираном и не нереалном надом да је способна да чува своју прошлост и националну нарав.
Ту, под атинским кровом је све из чега се састоји Грчка – оданост православљу, елитни и популистички туризам, једва сачувани скромни трагови хеленске прошлости, страсне левичарске демонстрације без утицаја на неклевичарску стварност, приврженост језику који не личи ни на један на свету а из чијих корена воде порекло многи европски језици, трговачка нарав и са њом комплементарна комуникативност – не баш сигуран али могућ траг експанзионистичке радозналости прехришћанске Хеладе која је њену војску и културу довела до северноафричких обала
Дубровник
Медитеранска култура је и даље средиште европске цивилизације. Са тачке гледишта евроцентриста она је и средиште светске цивилизације.
Дубровник је њен део. Али он није само део лепоте те цивилизације. Лепши је од ње. Јер се осим медитеранске лепоте састоји и од словенске.
Те две лепоте – медитеранска и словенска – у свом јединству чине га најлепшим градом на обалама свих топлих европских мора.
Лондон
Лондон је прва постојбина, прапостојбина револуције. Али Кронвелов покушај био је кратког даха. Монархија је однела победу над републиком. Чак и када је одлучила да буде парламентарна. Чак и кад јој је остало само име.
Лингвистички и протоколарни континуитет – све што је од монархије остало, трајаће још неко време и спонтано ће и тихо, еволутивно ишчезнути.
Револуција није у природи енглеског бића. Зато није чудо што је Енглеска родно место еволуцији. Зато је логично што је њен творац Дарвин био Енглез, а не Француз или Шпанац. Природа енглеског бића чува монархију и кад јој више није потребна и кад је више нема.
Може се међутим лако десити да Лондон и Енглеска, пре него што изгубе формалну монархију, почну да губе стваран национални идентитет – армада арапских лумперпролетера и индијских бескућника стиже незвана домаћинима који су својевремено такође незвани на неколико векова свратили код њих.
Берлин
Најпопуларнији и најзначајнији симбол краја двадесетог века.
Рушењем зида који је делио Немачку на две државе – социјалистичку и капиталистичку (Источну и Западну) окончан је дугогодишњи Хладни рат између капиталистичког Запада и социјалистичког Истока.
Победу је однео капиталистички Запад.
Социјалистички Исток је сада само Исток. Налази се у транзицији ка циљу који још није друштвено – историјски дефинисан. Под будним оком неоколонијализма и тамо где је могуће под његовом контролом.
Берлин се осећа боље без зида. Немачка, не само боље, већ поново и супериорно.
Београд
Тврђава у којој је лоцирана балканска нарав. Блиска Истоку, још ближа Југу, далека од Севера, загледана у Запад.
Београд – неснађен између оцвалног конзервативизма, културног авангардизма, континуираног левичарства, демографске дисхармоније, националног ината, анационалне агресивности, селективног памћења и виталног еманципаторског оптимизма.
Осло
Урбано и социјално високо стилизована цивилизацијска слика.
У том смислу европски Север је аутономан и аутентичан свет.
Упркос глобалном животу који повезује и инетгрише културе, на Северу Европе нити се труде да личе на друге, нити нуде другима да личе на њих. Нису аутистични. Напротив.
Само су ненаметљиво цивилизовани.
Истанбул
Могуће је да је тамо лоцирана једна безизлазна нада.
Али јер оно царство неће бити обновљено.
Упркос демографске експанзије, дипломатске еквилибристике и глорификације прошлости. Било једном – сабље, харач и јаничари.
Она прошлост је прошла.
Буенос Ајрес
Национални и расни конгломерат под патронатом католичке цркве, под утицајем старих европских колонизатора и нових имиграната који и даље, мада све мање, одолева јужноамеричкој нарави. Да ли ће потомци шпанских конквискадора, одбеглих немачких нациста и преживелих Индијанаца једног дана формирати неко ново аргентинско биће, тешко је да се сада процени.
Мада танго играју сви. Морнари на кратком одмору после дугих путовања по далеким морима, девојке из сиромашних предграђа, власници плантажа и коорпоративних царства ... Танго је њихов интегративни фактор као што су то мирис палми и цвећа, влага и сунце изнад мора.
Хавана
Национално јединство да се сачува социјалистички живот у земљи и способност да се постигне поштовање тих напора и од стране оних који историјском избору Кубе нису склони.
Она још увек није историјски подстицај новим левичарима али јесте лекција бившим.
Рио де Жанеиро
Куба је превише мала и усамљена да би била планетарна инспирација новом животу, али Бразил није ни мали, ни сам, ако буде решио да буде оно што није могла Куба – биће.
Највећа плажа на свету и највећи карневал на свету одавно су живописне глобалне адресе, могле би тај живописни глобализам да прошире и на друге адресе на својој територији ако велики народ, жртва старих, нових и будућих конквискадора, одлучи да их буде сит.
Сантјаго де Чиле
Сви су заборавили да је прва жртва антисоцијализма био Чиле. Да је тамо могао да се наслути исход Хладног рата.
Честа је склоност да се почетак краја социјализма види у Гдањску, у Пољској 1982. године.
Због паузе од десет година свет је заборавио да је агресивни антисоцијализам почео у Чилеу 1973. године.
Вашингтон
Отмено седиште неоимперијализма са нескромно испољеном намером да оправдано треба да буде центар креирања планетарног живота.
И у њему Пентагон. Картографски центар двадесет првог века под претпоставком да се не огласе конкурентске адресе.
Картографија је тиха дисциплина, док се надлежности за њу не сукобе.
Њујорк
Већ неколико деценија он је неименована престоница модерног доба.
Колико ће то још бити зависи од степена цивилизацијске амбиције источног дела планете.
За сада тамо су лоциране најмодернија архитектура и литература, ресторани и администрација, и најмодерније искуство планетарне колонизације.
Холивуд
Готово савршена лабораторија неоимперијализма, коорпоративног капитализма, нихилистичког антихуманизма, моралног атеизма и биолошке кастрације.
Без наде да ће у скорије време бити затворена као таква, односно трансформисана у кинематографски центар бар лаке и лепе забаве ако још нема довољно креативног потенцијала за филмску уметност.
Торонто
Ако буде будућности можда ће личити на Торонто.
Тамо је степен интеграције индивидуалног, социјалног, еколошког и технолошког живота на до сада вероватно највишем степену.
При том су све димензије те интеграције на највишем нивоу који је овај век постигао.
И то је једно од ретких места на планети на којима савремена цивилизација има лепо лице у свим својим вертикалним и хоризонталним равнима.
Санкт Петербург
Духовна позиција Санкт Петербурга има готово челичне темеље који воде порекло из свих епоха руске историје.
Москва је из много разлога престоница, амбициозна и динамична, на средњем и далеком Истоку рађају се и рађаће се нови, модерни градови, прве урбане странице руске будућности, али ће Санкт Петербург и даље, још дуго бити светилиште руског бића.
Москва
Она је престоница највеће земље на свету која због своје историје и географије живи у више векова истовремено – понекад у осамнаестом, често у деветнаестом, и даље у двадесетом, у научно-истраживачкој области у двадесет првом и пре двадесет првог века.
Централне урбане адресе су амбициозна комбинација архитектонског футуризма, европске хортикултуре, азијске гастрономије, православних цркава, руских свечаности и модерне музике.
Сама Москва је идеолог тог новог и динамичног живота који је понекад бржи од оних који су се у њему нашли.
Сочи
Тамо је Руска федерације одлучила да уведе своју земљу у наредну деценију пре него што та деценија стигне.
У свим епохама сви развијени народи су правили цивилизацијске кораке који су их измештали из постојеће стварности. Тако су некад брже некад спорије убрзавали време.
А, осим тога, у Сочију зима није руска. Црноморска је, топлија је, мада ни море није црно, само се тако зове.
Кијев
Бар петнаест година траје неоколонијални поход на Украјину који се политичко – медијски устоличио у престоници једне од најстаријих и највећих словенских земаља са циљем да се Украјинци дистанцирају од словенства да би се у неком анемичном анационалном облику прикључили фиктивној заједници европских народа у којој би о томе како ће да живи четрдесет пет милиона Украјинаца одлучивале немачке власти.
Одеса
Она је била и у царска и у совјетска времена песничка инспирација.
У својој чувеној поеми „Облак у панталонама“ Мајаковски је позорницу за обрачун са малограђанским ништавилом поставио у Одесу.
Како оно беше ... „Било је то у Одеси. Доћи ћу у четири рекла је Марија ...“ Марија је закаснила. Задржале су је малограђанске обавезе, а немалограђански свет у Одеси и свуда на свету још није савладао свог жилавог и распрострањеног противника.
Токио
Будућност је двадесет година после Другог светског рата почела у Токију.
Додуше, не као целина. Само делимично. Да би била целина, тој будућности, која се манифестовала као урбани технолошки футуризам, недостајала је од самог почетка социјална димензија.
Технолошка стварност се мање прилагођавала човеку, више се он прилагођавао њој.
Кад се нађу, и ако се нађу, технологија и човек, Јапан ће бити можда лепо место за живот, само мало тесно и мало нестабилно.
Можда ће Јапан, технолошка перјаница модерног доба, захваљујући научно – технолошким напорима успети да прошири своју територију мелиорационим радовима (пацификујући своју континуирану склоност ка експанионизму) и да стабилизује своје тло контролом земљотреса или чак амортизацијом његових разорних моћи.
Шангај
Он је резултат мултинаучно креиране целине. Ако се тај резултат буде показао као позитиван, а већ јесте, та мултинационална креација би могла да има примену на националном нивоу.
Пекинг
Седиште кинеског погледа на свет.
За разлику од других погледа на свет који су били универзалне природе, општег карактера, овај кинески се односи само на живот Кинеза.
Ако је у периоду од само сто година једна од најсиромашнијих земаља на свету постала друга по реду економска сила на свету, онда тај поглед на свет има разлога да му се припише шири значај иако сама Кина нема жељу за идеолошким експанзионизмом.
Сиднеј
Неидеолошки образац енглеско – европског друштвеног система, организације економије и администрације, примене политике и начина живота на најмањем и најновијем континенту који је цео држава и који је цео сублимиран у његовој престоници.
Заштићен великим водама од осталог света и континент и престоница креирали су специфичност која делује све више аутономно док се та аутономност не нађе у прилици да буде тестирана од стране уверене да је за то надлежна и да је за то способна.
Багдад
Тамо где је цивилизација почела и где су дуго трајала њена звездана времена, град који је у ново доба ушао креирајући га и сам, а при том сачувао најбоље из свих својих прошлости, сада је рушевина на чијим се остацима води реанимирани етничко – верски рат, империјална освета за некооперативност ирачког естаблишмента који је сматрао да су нафта и остала богатства, као и сама ирачка територија, искључиво у власништву народа
Њу Делхи
Њу Делхи је главни град једне цивилизације којој географија и историја нису ишле на руку. Није без значаја за њен развој ни величина и сложеност њене популације.
Можда ће научна активност лоцирана у Силиконској долини на Југу Индије решити неке проблеме који су резултат географских, историјских и демографских траума.
Али то неће бити брзином која би у првој половини овог века радикално изменила живот у Индији.
Триполи
На време разрушена престоница земље, као и цела земља, да не би свој политички и цивилизацијски живот почела идеја уједињења арапског света, односно уједињења свих афричких држава у заједницу народа.
Са том заједницом народа био би окончан живот Африке као извора богатства од кога су живели други континенти, друге државе и други народи.
Кувајт
Примат материје над духом који не уземирава ни један дух који иначе себи приписује да га има. Напротив. Са задовољством га на топлом асфалту прелепог града нуди материји на располагање.
Јоханесбург
Дуготрајна и недовршена борба за слободу шаролике већине чије је једино заједничко својство што је у надлежности једнобојне, похлепне, имигрантско-окупаторске мањине.
Дамаск
Тешко успостављање етничке, националне и верске стабилности претворило је Дамаск и његову вековима стару и лепу земљу у погодно тло за ломачу у којој треба да изгоре све етничке, националне и верске страсти и да се смањи број њихових заступника да би се на рашчишћеној територији успоставила контрола над материјалним и нематеријалним добрима измореног и десеткованог становништва, преосталог сиријског народа.
Гармиш Партенкирхен
Способност суптилног комерцијализма да изађе у сусрет псеудодекаденти полуурбаних пробисвета и паразитских потомака давно оцвалих монархија.
Беч
Он је достојанствена успомена на највећу европску монархију деветнаестог века у чијем је знаку једно време протицао тај век.
Мала, углавном туристичка Аустрија, зна да неће бити више никад велика европска земља. Али њен главни град ће још дуго бити велика европска престоница. Упркос најезде економских емиграната са Југа чија неевропска нарав прети да детронизује једну од европских каријатида.
Париз
И даље „покретни празник“ као што га је у својим књигама назвао Хемингвеј.
Плафон романске цивилизације упркос технолошко-електронске намере да доведе у питање све што не спада у њу.
Али и поприште могућег демографског масакра који му прети умножавањем обојене популације пристигле са северноафричких и блискоисточних обала.
Кан
И без најчувенијег филмског фестивала на свету био би драги камен медитеранске цивилизације.
Фестивал чини тај драги камен доступним и очима које га без тог фестивала не би виделе.
Тако Кански фестивал није само летња позорница филмске креативности у протеклој години, већ и континуирана прилика да и најдаљи свет дотакне дах раскошне лепоте медитеранског живота.
Довил
Европској финансијској, индустријској, трговачкој и технолошкој елити стоје на располагању за одмор све монденске адресе на планети.
Па ипак, неки од њих бирају Довил, иако је по климатско-географским параметрима на доњој лествици престижних локација.
То је делимично инерција из деветнаестовековног евроцентризма заснована на уверењу да све што није у Европи има мању вредност.
А и да све што се налази на њеном Северозападу има једину.
Тако Довил одолева карипским плажама, чак и грчим острвима.
Мадрид
Из њега се запутио шпански колонијализам у Јужну Америку, у њему је инаугурисана инквизиција, из њега се огласио фашизам
Ка њему су кренуле интернационалне бригаде 1938. године да помогну шпанској сиротињи, омладини и интелектуалцима у борби против фашизма и за републику.
Пале су многе жртве а борба за републику и против фашизма није добијена. Трајали су још дуго и фашизам и монархија.
Онда је остала само монархија.
А оне републике, због које је стрељан Лорка пошто је претходно написао „Крваве свадбе“, због које је Пикасо насликао Гермику и због које је Унамуно написао „Ви можете победити, али не можете убедити“, те републике још нема, жива је рана на срцу народа за чију су се слободу борили и изгинули шпански камаради.
Брисел
Дуго је био главни град двојезичне и двоетничке државе, престоница белгијских колонијалних тековина у Африци, али већ неко време више то није или је то секундарно.
Сада је седиште европске наддржаве која има за циљ да на принципу прилично понижавајуће хијерархије у свој састав укључи све европске државе.
И седиште је имепријалног војног џина чија милитаристичка експанзија, осим што је планетарна, има тенденцију да буде и космичка
Монако
Гротескна слика државе које нема. И још гротескнија слика монархије која никада није ни постојала.
Тобожњи монарх и његова фамилија, вајна војска и неколико хиљада грађана, живе од коцкарница, туриста, финансијских прилога глумаца, певача, модних креатора, трећеразредних политичара и понеког богаташа и користи које Монако има као административно склониште за богаташе који у својој земљи избегавају да плаћају порез.
Та комбинација кича, лицемерја и подвале има виталност паразита који у флори и фауни опстају захваљујући неоправданој великодушности, простој пасивности и неразборитој попустљивости окружења у коме се налазе.
Рим
Он је вечан јер је ризница највећег и најлепшег цивилизацијског богатства. Док оно постоји постоји и Рим.
Али од дужине живота тог богатства зависи лепота Италије и супериорност Европе.
То богатство не испирише живот на Аљасци и на Ускршњим острвима, али на њему се темељи европска уметност, нешто од европске мисли, много од европског духа, а прилично и од европског оптимизма. Заједно, они доприносе животу на континенту који је врт наше цивилизације.
Напуљ
На Југу Европе једна раскошна виталност, отпорна на стварност – религија и атеизам, богатство и беда, дисциплина и анархизам, традиција и нихилизам, лојалност закону и фетишизација безакоња.
Напуљ је испостава начина живота који би хтео да се промени али оставља да то почне сутра.
Венеција
Крхка али и даље жива способност да сачува комбинацију млетачких и ренесансних векова захваљујући туристичкој радозналости, снобовској таштини и романтичном ходочашћу. Све заједно чува оронуле виле, похабане чамце и суморне канале.
И илузију да на том простору не постоји врем
Атина
Успомена на једну од престоница античке цивилизације и престоница модерне државе са континуираном и не нереалном надом да је способна да чува своју прошлост и националну нарав.
Ту, под атинским кровом је све из чега се састоји Грчка – оданост православљу, елитни и популистички туризам, једва сачувани скромни трагови хеленске прошлости, страсне левичарске демонстрације без утицаја на неклевичарску стварност, приврженост језику који не личи ни на један на свету а из чијих корена воде порекло многи европски језици, трговачка нарав и са њом комплементарна комуникативност – не баш сигуран али могућ траг експанзионистичке радозналости прехришћанске Хеладе која је њену војску и културу довела до северноафричких обала
Дубровник
Медитеранска култура је и даље средиште европске цивилизације. Са тачке гледишта евроцентриста она је и средиште светске цивилизације.
Дубровник је њен део. Али он није само део лепоте те цивилизације. Лепши је од ње. Јер се осим медитеранске лепоте састоји и од словенске.
Те две лепоте – медитеранска и словенска – у свом јединству чине га најлепшим градом на обалама свих топлих европских мора.
Лондон
Лондон је прва постојбина, прапостојбина револуције. Али Кронвелов покушај био је кратког даха. Монархија је однела победу над републиком. Чак и када је одлучила да буде парламентарна. Чак и кад јој је остало само име.
Лингвистички и протоколарни континуитет – све што је од монархије остало, трајаће још неко време и спонтано ће и тихо, еволутивно ишчезнути.
Револуција није у природи енглеског бића. Зато није чудо што је Енглеска родно место еволуцији. Зато је логично што је њен творац Дарвин био Енглез, а не Француз или Шпанац. Природа енглеског бића чува монархију и кад јој више није потребна и кад је више нема.
Може се међутим лако десити да Лондон и Енглеска, пре него што изгубе формалну монархију, почну да губе стваран национални идентитет – армада арапских лумперпролетера и индијских бескућника стиже незвана домаћинима који су својевремено такође незвани на неколико векова свратили код њих.
Берлин
Најпопуларнији и најзначајнији симбол краја двадесетог века.
Рушењем зида који је делио Немачку на две државе – социјалистичку и капиталистичку (Источну и Западну) окончан је дугогодишњи Хладни рат између капиталистичког Запада и социјалистичког Истока.
Победу је однео капиталистички Запад.
Социјалистички Исток је сада само Исток. Налази се у транзицији ка циљу који још није друштвено – историјски дефинисан. Под будним оком неоколонијализма и тамо где је могуће под његовом контролом.
Берлин се осећа боље без зида. Немачка, не само боље, већ поново и супериорно.
Београд
Тврђава у којој је лоцирана балканска нарав. Блиска Истоку, још ближа Југу, далека од Севера, загледана у Запад.
Београд – неснађен између оцвалног конзервативизма, културног авангардизма, континуираног левичарства, демографске дисхармоније, националног ината, анационалне агресивности, селективног памћења и виталног еманципаторског оптимизма.
Осло
Урбано и социјално високо стилизована цивилизацијска слика.
У том смислу европски Север је аутономан и аутентичан свет.
Упркос глобалном животу који повезује и инетгрише културе, на Северу Европе нити се труде да личе на друге, нити нуде другима да личе на њих. Нису аутистични. Напротив.
Само су ненаметљиво цивилизовани.
Истанбул
Могуће је да је тамо лоцирана једна безизлазна нада.
Али јер оно царство неће бити обновљено.
Упркос демографске експанзије, дипломатске еквилибристике и глорификације прошлости. Било једном – сабље, харач и јаничари.
Она прошлост је прошла.
Буенос Ајрес
Национални и расни конгломерат под патронатом католичке цркве, под утицајем старих европских колонизатора и нових имиграната који и даље, мада све мање, одолева јужноамеричкој нарави. Да ли ће потомци шпанских конквискадора, одбеглих немачких нациста и преживелих Индијанаца једног дана формирати неко ново аргентинско биће, тешко је да се сада процени.
Мада танго играју сви. Морнари на кратком одмору после дугих путовања по далеким морима, девојке из сиромашних предграђа, власници плантажа и коорпоративних царства ... Танго је њихов интегративни фактор као што су то мирис палми и цвећа, влага и сунце изнад мора.
Хавана
Национално јединство да се сачува социјалистички живот у земљи и способност да се постигне поштовање тих напора и од стране оних који историјском избору Кубе нису склони.
Она још увек није историјски подстицај новим левичарима али јесте лекција бившим.
Рио де Жанеиро
Куба је превише мала и усамљена да би била планетарна инспирација новом животу, али Бразил није ни мали, ни сам, ако буде решио да буде оно што није могла Куба – биће.
Највећа плажа на свету и највећи карневал на свету одавно су живописне глобалне адресе, могле би тај живописни глобализам да прошире и на друге адресе на својој територији ако велики народ, жртва старих, нових и будућих конквискадора, одлучи да их буде сит.
Сантјаго де Чиле
Сви су заборавили да је прва жртва антисоцијализма био Чиле. Да је тамо могао да се наслути исход Хладног рата.
Честа је склоност да се почетак краја социјализма види у Гдањску, у Пољској 1982. године.
Због паузе од десет година свет је заборавио да је агресивни антисоцијализам почео у Чилеу 1973. године.
Вашингтон
Отмено седиште неоимперијализма са нескромно испољеном намером да оправдано треба да буде центар креирања планетарног живота.
И у њему Пентагон. Картографски центар двадесет првог века под претпоставком да се не огласе конкурентске адресе.
Картографија је тиха дисциплина, док се надлежности за њу не сукобе.
Њујорк
Већ неколико деценија он је неименована престоница модерног доба.
Колико ће то још бити зависи од степена цивилизацијске амбиције источног дела планете.
За сада тамо су лоциране најмодернија архитектура и литература, ресторани и администрација, и најмодерније искуство планетарне колонизације.
Холивуд
Готово савршена лабораторија неоимперијализма, коорпоративног капитализма, нихилистичког антихуманизма, моралног атеизма и биолошке кастрације.
Без наде да ће у скорије време бити затворена као таква, односно трансформисана у кинематографски центар бар лаке и лепе забаве ако још нема довољно креативног потенцијала за филмску уметност.
Торонто
Ако буде будућности можда ће личити на Торонто.
Тамо је степен интеграције индивидуалног, социјалног, еколошког и технолошког живота на до сада вероватно највишем степену.
При том су све димензије те интеграције на највишем нивоу који је овај век постигао.
И то је једно од ретких места на планети на којима савремена цивилизација има лепо лице у свим својим вертикалним и хоризонталним равнима.
Санкт Петербург
Духовна позиција Санкт Петербурга има готово челичне темеље који воде порекло из свих епоха руске историје.
Москва је из много разлога престоница, амбициозна и динамична, на средњем и далеком Истоку рађају се и рађаће се нови, модерни градови, прве урбане странице руске будућности, али ће Санкт Петербург и даље, још дуго бити светилиште руског бића.
Москва
Она је престоница највеће земље на свету која због своје историје и географије живи у више векова истовремено – понекад у осамнаестом, често у деветнаестом, и даље у двадесетом, у научно-истраживачкој области у двадесет првом и пре двадесет првог века.
Централне урбане адресе су амбициозна комбинација архитектонског футуризма, европске хортикултуре, азијске гастрономије, православних цркава, руских свечаности и модерне музике.
Сама Москва је идеолог тог новог и динамичног живота који је понекад бржи од оних који су се у њему нашли.
Сочи
Тамо је Руска федерације одлучила да уведе своју земљу у наредну деценију пре него што та деценија стигне.
У свим епохама сви развијени народи су правили цивилизацијске кораке који су их измештали из постојеће стварности. Тако су некад брже некад спорије убрзавали време.
А, осим тога, у Сочију зима није руска. Црноморска је, топлија је, мада ни море није црно, само се тако зове.
Кијев
Бар петнаест година траје неоколонијални поход на Украјину који се политичко – медијски устоличио у престоници једне од најстаријих и највећих словенских земаља са циљем да се Украјинци дистанцирају од словенства да би се у неком анемичном анационалном облику прикључили фиктивној заједници европских народа у којој би о томе како ће да живи четрдесет пет милиона Украјинаца одлучивале немачке власти.
Одеса
Она је била и у царска и у совјетска времена песничка инспирација.
У својој чувеној поеми „Облак у панталонама“ Мајаковски је позорницу за обрачун са малограђанским ништавилом поставио у Одесу.
Како оно беше ... „Било је то у Одеси. Доћи ћу у четири рекла је Марија ...“ Марија је закаснила. Задржале су је малограђанске обавезе, а немалограђански свет у Одеси и свуда на свету још није савладао свог жилавог и распрострањеног противника.
Токио
Будућност је двадесет година после Другог светског рата почела у Токију.
Додуше, не као целина. Само делимично. Да би била целина, тој будућности, која се манифестовала као урбани технолошки футуризам, недостајала је од самог почетка социјална димензија.
Технолошка стварност се мање прилагођавала човеку, више се он прилагођавао њој.
Кад се нађу, и ако се нађу, технологија и човек, Јапан ће бити можда лепо место за живот, само мало тесно и мало нестабилно.
Можда ће Јапан, технолошка перјаница модерног доба, захваљујући научно – технолошким напорима успети да прошири своју територију мелиорационим радовима (пацификујући своју континуирану склоност ка експанионизму) и да стабилизује своје тло контролом земљотреса или чак амортизацијом његових разорних моћи.
Шангај
Он је резултат мултинаучно креиране целине. Ако се тај резултат буде показао као позитиван, а већ јесте, та мултинационална креација би могла да има примену на националном нивоу.
Пекинг
Седиште кинеског погледа на свет.
За разлику од других погледа на свет који су били универзалне природе, општег карактера, овај кинески се односи само на живот Кинеза.
Ако је у периоду од само сто година једна од најсиромашнијих земаља на свету постала друга по реду економска сила на свету, онда тај поглед на свет има разлога да му се припише шири значај иако сама Кина нема жељу за идеолошким експанзионизмом.
Сиднеј
Неидеолошки образац енглеско – европског друштвеног система, организације економије и администрације, примене политике и начина живота на најмањем и најновијем континенту који је цео држава и који је цео сублимиран у његовој престоници.
Заштићен великим водама од осталог света и континент и престоница креирали су специфичност која делује све више аутономно док се та аутономност не нађе у прилици да буде тестирана од стране уверене да је за то надлежна и да је за то способна.
Багдад
Тамо где је цивилизација почела и где су дуго трајала њена звездана времена, град који је у ново доба ушао креирајући га и сам, а при том сачувао најбоље из свих својих прошлости, сада је рушевина на чијим се остацима води реанимирани етничко – верски рат, империјална освета за некооперативност ирачког естаблишмента који је сматрао да су нафта и остала богатства, као и сама ирачка територија, искључиво у власништву народа
Њу Делхи
Њу Делхи је главни град једне цивилизације којој географија и историја нису ишле на руку. Није без значаја за њен развој ни величина и сложеност њене популације.
Можда ће научна активност лоцирана у Силиконској долини на Југу Индије решити неке проблеме који су резултат географских, историјских и демографских траума.
Али то неће бити брзином која би у првој половини овог века радикално изменила живот у Индији.
Триполи
На време разрушена престоница земље, као и цела земља, да не би свој политички и цивилизацијски живот почела идеја уједињења арапског света, односно уједињења свих афричких држава у заједницу народа.
Са том заједницом народа био би окончан живот Африке као извора богатства од кога су живели други континенти, друге државе и други народи.
Кувајт
Примат материје над духом који не уземирава ни један дух који иначе себи приписује да га има. Напротив. Са задовољством га на топлом асфалту прелепог града нуди материји на располагање.
Јоханесбург
Дуготрајна и недовршена борба за слободу шаролике већине чије је једино заједничко својство што је у надлежности једнобојне, похлепне, имигрантско-окупаторске мањине.
Дамаск
Тешко успостављање етничке, националне и верске стабилности претворило је Дамаск и његову вековима стару и лепу земљу у погодно тло за ломачу у којој треба да изгоре све етничке, националне и верске страсти и да се смањи број њихових заступника да би се на рашчишћеној територији успоставила контрола над материјалним и нематеријалним добрима измореног и десеткованог становништва, преосталог сиријског народа.
=== 6 ===
Прогнана и неизгубљена
„БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
Пише: Мира Марковић, 17.март 2018
„БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“
Пише: Мира Марковић, 17.март 2018
С времена на време у политичком животу се чује прилично колеричан, апсолутистички необразложен аргумент да је неко опредељење у друштвеном и државном животу тако оптимално или тако нужно да за њега у ствари нема, осим тог, ни једног другог решења.
То безалтернативно решење има две слабе тачке које га суспендују.
Прва је да све на свету има алтернативу. Све, осим смрти. Мада, и у том случају човек одавно налази алтернативу у нади, или у уверењу, да се после смрти живот наставља на неком другом, ванземаљском месту и на неки други ванземаљски начин. Та нада је, наравно, само нада, али и као таква не ставља тачку на крај који би без ње био дефинитиван.
Друга слаба тачка тог безалтернативног става је да он укида право на слободу. Јер суштина слободе, додуше између осталог, је у могућности избора. Тамо, дакле, где нема избора не може да буде ни слободе.
Могућност избора, наравно, није неограничена. Она се налази у приликама које пружа стварност, друштвена реалност.
У том смислу избор може да буде велики и мали, препознатљив и скривен, раскошан и скроман, тешко и лако доступан ...
Али избор постоји, никад се не ради о само једној алтернативи.
Наравно, могућност избора зависи у великој мери и од креативности онога ко бира. Та способност не само што олакшава избор, већ га и увећава. Као што смањена креативна способност сужава изборне могућности, а поготово их чини скромнијим него што јесу. У том смислу избор може да буде не само скроман већ и погрешан.
Али оптималан, скроман, погрешан, њихова комбинација – повремена, сукцесивна или њено одсуство, све долази у обзир, али се све догађа у слободи.
Безалтернавни приступ је аргумент који је могућ само у одсуству слободе. Међутим, склоност ка таквој аргументацији често је присутна у системима који се декларишу као демократски.
У тим приликама протагонисти такве аргументације некад јој прибагавају из интелектуалне лењости, из политичке немаштовитости или необавештености, из склоности ка пасивном конзервативизму, и тако даље. Протагонисти безалтернативне политике, односно њене аргументације, нису то, дакле, због лимита који је наметнуло одсуство демократије већ због особина своје личности.
Али је таква аргументација, нажалост, честа у срединама које је одредило управо то одсуство демократије.
Одсуство демократије, бар у оној мери у којој је она присутна у савременом свету. Она није, наравно, онаква каквом се представља, а поготово није онаква каква би требало да буде и каква ће једнога дана можда бити, али и таква каква је она пружа могућност за избор, односно, она га не искључује, намећући само једно решење, чиме се, уз све своје недостатке, разликује од апсолутистичке бахатости која јој је претходила и чијих се трагова још увек није могла да ослободи.
У те виталне трегове спада, између осталог, и та депресивна, демобилизаторска, монархистичка аргументација о безалтернативности.
То безалтернативно решење има две слабе тачке које га суспендују.
Прва је да све на свету има алтернативу. Све, осим смрти. Мада, и у том случају човек одавно налази алтернативу у нади, или у уверењу, да се после смрти живот наставља на неком другом, ванземаљском месту и на неки други ванземаљски начин. Та нада је, наравно, само нада, али и као таква не ставља тачку на крај који би без ње био дефинитиван.
Друга слаба тачка тог безалтернативног става је да он укида право на слободу. Јер суштина слободе, додуше између осталог, је у могућности избора. Тамо, дакле, где нема избора не може да буде ни слободе.
Могућност избора, наравно, није неограничена. Она се налази у приликама које пружа стварност, друштвена реалност.
У том смислу избор може да буде велики и мали, препознатљив и скривен, раскошан и скроман, тешко и лако доступан ...
Али избор постоји, никад се не ради о само једној алтернативи.
Наравно, могућност избора зависи у великој мери и од креативности онога ко бира. Та способност не само што олакшава избор, већ га и увећава. Као што смањена креативна способност сужава изборне могућности, а поготово их чини скромнијим него што јесу. У том смислу избор може да буде не само скроман већ и погрешан.
Али оптималан, скроман, погрешан, њихова комбинација – повремена, сукцесивна или њено одсуство, све долази у обзир, али се све догађа у слободи.
Безалтернавни приступ је аргумент који је могућ само у одсуству слободе. Међутим, склоност ка таквој аргументацији често је присутна у системима који се декларишу као демократски.
У тим приликама протагонисти такве аргументације некад јој прибагавају из интелектуалне лењости, из политичке немаштовитости или необавештености, из склоности ка пасивном конзервативизму, и тако даље. Протагонисти безалтернативне политике, односно њене аргументације, нису то, дакле, због лимита који је наметнуло одсуство демократије већ због особина своје личности.
Али је таква аргументација, нажалост, честа у срединама које је одредило управо то одсуство демократије.
Одсуство демократије, бар у оној мери у којој је она присутна у савременом свету. Она није, наравно, онаква каквом се представља, а поготово није онаква каква би требало да буде и каква ће једнога дана можда бити, али и таква каква је она пружа могућност за избор, односно, она га не искључује, намећући само једно решење, чиме се, уз све своје недостатке, разликује од апсолутистичке бахатости која јој је претходила и чијих се трагова још увек није могла да ослободи.
У те виталне трегове спада, између осталог, и та депресивна, демобилизаторска, монархистичка аргументација о безалтернативности.