Informazione

(english / italiano)

La NATO in Italia diventa nervosa

1) Nuove piccole atomiche crescono (omaggio a VITO FRANCESCO POLCARO)
2) I nuovi articoli di MANLIO DINUCCI e la reazione scomposta della NATO


Altri link segnalati:

LA TEMPESTA CHE SI AVVICINA (di Jorge Cadima, da "O Militante", rivista teorica del Partito Comunista Portoghese, n° 353 marzo-aprile 2018)
... Ci sono episodi di preparazione psicologica delle popolazioni per una guerra. Il 13 gennaio, l'Agenzia di emergenza del governo delle Hawaii ha inviato un falso allarme a tutti i telefoni cellulari di un attacco missilistico balistico in corso che avrebbe colpito lo stato americano. Dopo 38 minuti (!) di panico generalizzato, la smentita è arrivata (New York Times, 13.1.2018). Tre giorni dopo, l'episodio è stato ripetuto in Giappone, dall'emittente nazionale NHK (NYT, 16.1.2018)...

SOCORRO GOMES: RAFFORZARE LA LOTTA DEI POPOLI CONTRO LE ARMI NUCLEARI (Consiglio Mondiale della Pace * | wpc-in.org)
Ignorando decenni di lotte dei popoli contro le armi di distruzione di massa, le potenze imperialiste riunite nell'Organizzazione del Trattato Nord Atlantico (NATO) con alla testa gli Stati Uniti, non rinunciano a porre le armi nucleari al centro della loro politica... (Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare, 04/03/2018)

ALLA GUERRA NUCLEARE DALLA BASE USA DI SIGONELLA (di Antonio Mazzeo | antoniomazzeoblog.blogspot.it – Articolo pubblicato in Casablanca, n. 52, gennaio-febbraio 2018.)
Follie criminali. Segretamente a Sigonella sta per entrare in funzione la Joint Tactical Ground Station (JTAGS), la stazione di ricezione e trasmissione satellitare del sistema di pronto allarme USA per l'identificazione dei lanci di missili balistici con testate nucleari, chimiche, biologiche o convenzionali. Nell'area 465 della base sorgerà il nuovo sito di guerra missilistico e nucleare. Della nuova "ricollocazione" a Sigonella grande felicitazione del Presidente del Consiglio Renzi e della Ministra Pinotti. Il governo italiano pare non abbia ritenuto doveroso informare il Parlamento e l'opinione pubblica...

NO US FOREIGN BASES – A CALL FOR PEACE FROM A NEW COALITION (Michael Byrne, January 16, 2018)
... This past weekend in Baltimore, I had the honor of being part of a conference that set out to not only criticize the US war machine, but put an end to the foreign military bases the United States has planted all over the world. The Coalition Against U.S. Foreign Military Bases hosted a conference that was attended by antiwar groups from all over the world...


=== 1 ===

Sulla figura di Vito Francesco Polcaro, antimilitarista, scienziato, intellettuale, militante politico, si veda anche il ricordo di Andrea Martocchia:
QUANDO UN INSOSTITUIBILE VIENE A MANCARE (28 Febbraio 2018)



Nuove piccole atomiche crescono


Vito Francesco Polcaro, GIOVEDÌ 22 FEBBRAIO 2018

L’ultimo scritto del grande scienziato, antifascista e nostro valentissimo collaboratore. Gli USA delineano una nuova strategia: sì all’uso di armi nucleari per rispondere a una vasta gamma di attacchi devastanti ma non nucleari alle infrastrutture americane

Il 12 febbraio Vito Francesco Polcaro ci ha lasciato, dopo un’inesorabile patologia. 
L’Italia perde un grande scienziato, l’Anpi perde un militante e un dirigente di straordinario valore, questo periodico perde un collaboratore ed un caro amico. 
Poco prima di morire, Vito Francesco ci ha inviato questo suo articolo, l’ultimo, in cui denuncia i rischi di “il mondo ancora meno sicuro di quanto sia ora”, a testimonianza del suo impegno scientifico, civile, sociale e morale per la pace, la libertà e la giustizia.

Una delle ragioni principali per la quale nessuna delle pur gravissime crisi internazionali del secondo dopoguerra è sfociata in una catastrofica guerra nucleare è che tutte le parti sapevano che un primo attacco nucleare avrebbe causato una ritorsione altrettanto distruttiva.
Per decenni quindi, i presidenti americani hanno minacciato il “primo uso” delle armi nucleari solo in circostanze gravissime e molto limitate, ad esempio in risposta all’uso di armi biologiche o chimiche contro gli Stati Uniti. In particolare, il Presidente Obama aveva ripetutamente dichiarato che gli Stati Uniti “considererebbero solo l’uso di armi nucleari in circostanze estreme per difendere gli interessi vitali degli Stati Uniti o dei suoi alleati e partner”.
Le cose potrebbero però cambiare a breve: il Pentagono ha infatti preparato per il Presidente Trump un documento che delinea una nuova strategia nucleare degli Stati Uniti, che permetterebbe l’uso di armi nucleari per rispondere a una vasta gamma di attacchi devastanti ma non nucleari alle infrastrutture americane. Il documento, intitolato “Nuclear Posture Review” e liberamente scaricabile in rete in una versione dalla quale sono state ovviamente tolte le informazioni classified, secretate, è stato approvato da parte della Casa Bianca ed è ormai operativo.
Questo documento delinea un quadro strategico molto negativo per gli Stati Uniti, citando non solo i progressi nucleari russi e cinesi, ma anche quelli compiuti dalla Corea del Nord e, potenzialmente, dall’Iran. Il documento quindi dichiara testualmente che “Dobbiamo guardare la realtà negli occhi e vedere il mondo così com’è, non come vorremmo che fosse” ed invoca una iniziativa dell’Amministrazione che “riallinea la nostra politica nucleare con una valutazione realistica delle minacce che affrontiamo oggi e delle incertezze riguardo al futuro ambiente della sicurezza”.
Il documento conferma la modernizzazione degli arsenali nucleari che continuerà a basarsi sulla triade: missili balistici intercontinentali (Icbm) lanciati da terra; bombe sganciate da bombardieri strategici e missili intercontinentali (Slbm) lanciati da sottomarini, il dispiegamento dei quali era stato sospeso da Bush senior. È prevista la modifica delle atomiche nelle basi all’estero (incluse quelle nelle basi italiane di Ghedi ed Aviano), nuove piccole atomiche e la possibilità del primo uso dell’arma nucleare da parte degli USA.
Non è per ora chiaro quali siano le circostanze nelle quali si consideri la possibilità di primo uso da parte statunitense delle armi nucleari. Secondo il New York Times però verrebbero messi in particolare evidenza gli attacchi cibernetici, destinati a distruggere infrastrutture cruciali, come la rete elettrica o le comunicazioni, con mezzi informatici.
Infatti, tre attuali ed ex alti funzionari del governo intervistati in forma anonima dal New York Times hanno dichiarato che grandi attacchi informatici contro gli Stati Uniti e i loro interessi sarebbero stati inclusi nel tipo di aggressione straniera che potrebbe giustificare una risposta nucleare, pur avendo sottolineato che ci sarebbero state altre opzioni più convenzionali di rappresaglia. Tra le giustificazioni di un primo uso delle armi nucleari sarebbero anche inclusi “significativi attacchi strategici non nucleari” e “attacchi agli Stati Uniti e alleati, alla popolazione e alle infrastrutture civili, attacchi a forze nucleari statunitensi o alleate, ai loro centri di comando e controllo ed alle relative capacità di avvertimento e di valutazione degli attacchi”.
Il documento di revisione scaricabile in rete manifesta comunque “particolare preoccupazione” per “l’espandersi delle minacce nello spazio e nel cyberspazio” al sistema di comando e controllo dell’arsenale nucleare americano che il documento ritiene un antiquato “retaggio della Guerra Fredda”.
Effettivamente, ormai da diverso tempo circolano studi che dimostrano come le reti di risposta nucleare potrebbero essere disabilitate con un attacco informatico.
D’altra parte, tutti i principali avversari degli Stati Uniti – Russia, Cina, Corea del Nord e Iran – sono stati accusati di avere in qualche modo attaccato le reti di comunicazione statunitensi ma, vere o false che fossero queste accuse, questi azioni si sono fermate ben al di sotto del tipo di attacchi informatici che potrebbero scatenare una risposta più ampia e violenta.
I russi sono stati ad esempio accusati di avere inserito il malware chiamato “Black Energy” nelle reti americane, ma sicuramente non hanno mai provato a causarvi un grave blackout. La Russia ha anche messo in linea sottomarini capaci di tagliare i cavi lungo il percorso delle linee in fibra ottica sottomarina che collegano i continenti, ma non li ha mai tagliati. La Corea del Nord ha attaccato aziende come la Sony, ed è stata accusata di avere usato procedure informatiche per causare il caos nel sistema sanitario britannico, ma non ha mai preso di mira direttamente negli Stati Uniti.
Tuttavia, il documento del Pentagono riconosce che le strategie americane, russe e cinesi sono state tutte aggiornate negli ultimi anni per tenere conto del fatto che ogni futuro conflitto inizierebbe con un blitz su sistemi spaziali e di comunicazione. Ad esempio, durante l’amministrazione Obama, era stato sviluppato un programma segreto, chiamato in codice “Nitro Zeus”, per un attacco cibernetico contro l’Iran nel caso in cui i negoziati sul suo programma nucleare fossero falliti e Washington si fosse trovata in guerra con Teheran.
La revisione della strategia nucleare USA prevede poi anche la produzione di una nuova generazione di piccole armi nucleari a bassa potenza, alcune delle quali erano per altro già in fase di sviluppo durante l’amministrazione Obama, anche di un solo kilotone (17 volte meno potente della bomba sganciata il 6 agosto 1945 su Hiroshima) per effettuare attacchi “chirurgici” con numero ridotto di vittime, con l’obiettivo di danneggiare il nemico senza per forza innescare una rappresaglia termonucleare da “fine di mondo”.
In definitiva, l’aumento dei casi nei quali si considera la possibilità di primo uso delle armi nucleari, così come lo sviluppo di armi più piccole, che possono offuscare la distinzione tra armi nucleari e non nucleari e quindi renderne più probabile l’uso, sono una chiara indicazione del fatto che negli Stati Uniti sta prendendo piede negli ambienti militari e politici un’opinione che non vede più nelle armi nucleari solo una possibilità di ritorsione e quindi una difesa contro un’aggressione nucleare.
È purtroppo evidente che se gli USA proseguiranno su questa strada tutte le altre potenze nucleari faranno inevitabilmente lo stesso, rendendo il mondo ancora meno sicuro di quanto sia ora.
Vito Francesco Polcaro, scienziato dell’Istituto di Astrofisica e Planetologia spaziale (Istituto Nazionale di Astrofisica) e membro del Centro per l’astronomia e l’eredità culturale dell’Università di Ferrara

Per saperne di più:
  • David E. Sanger And William J. Broad, Pentagon Suggests Countering Devastating Cyberattacks With Nuclear Arms, NY Times, Jan. 16, 2018:
  • US Dept. of Defence “Nuclear posture review”, Jan 2018:


=== 2 ===

Si vedano anche i precedenti articoli e video di Manlio Dinucci, in ordine cronologico:


NATO E NUCLEARE NON SONO TEMI ELETTORALI (DI MANLIO DINUCCI, su Il Manifesto del 06.02.2018)
L’arte della guerra. Il Governo, che nel periodo elettorale resta in carica per il «disbrigo degli affari correnti», sta per assumere altri vincolanti impegni nella Nato per conto dell’Italia....


A CHI SONO UTILI LE «INUTILI GUERRE» (DI MANLIO DINUCCI, su Il Manifesto del 13.02.2018)
L’arte della guerra. La canzone meritoriamente vincitrice del Festival di Sanremo è accompagnata da un videoclip che mostra drammatiche scene di guerra e attentati in un mondo in cui la vita, nonostante ciò, deve andare avanti «perché tutto va oltre le vostre inutili guerre». Proviamo a sostituire al videoclip un docufilm degli ultimi fatti....
HA GIÀ VOTATO LA NATO PRIMA DI NOI (DI MANLIO DINUCCI, su Il Manifesto del 20.02.2018)
L'arte delle guerra. In piena campagna elettorale, i principali partiti hanno tacitamente accettato gli ulteriori impegni assunti dal governo nell’incontro dei 29 ministri Nato della Difesa (per l’Italia Roberta Pinotti), il 14-15 febbraio a Bruxelles...
https://ilmanifesto.it/ha-gia-votato-la-nato-prima-di-noi/  oppure

TORNA L’INCUBO DEI MISSILI A COMISO (DI MANLIO DINUCCI, su Il Manifesto del 27.02.2018)
L’arte della guerra. Il piano fu preannunciato tre anni fa, durante l’amministrazone Obama, quando funzionari del Pentagono  dichiararono che «di fronte all’aggressione russa, gli Stati uniti stanno considerando lo spiegamento in Europa di missili da crociera con base a terra»...


L’AVVERTIMENTO NUCLEARE DI PUTIN (DI MANLIO DINUCCI, su Il Manifesto del 09.03.2018)
L’arte della guerra. Il discorso del presidente russo Putin sullo stato della nazione, dedicato alle questioni interne e internazionali, ha suscitato in Italia scarso interesse politico-mediatico e qualche commento ironico. Eppure dovrebbe essere ascoltato con estrema attenzione...


---

Si veda l'articolo originale: L’ITALIA NELLA MORSA USA/NATO (DI MANLIO DINUCCI, su Il Manifesto del 13.03.2018)
Sono in corso simultaneamente, nella prima metà di marzo, due grandi esercitazioni di guerra – l’una nel Mediterraneo di fronte alle coste della Sicilia, l’altra in Israele – ambedue dirette e supportate dai comandi e dalle basi Usa/Nato in Italia...



La Nato in Italia diventa nervosa. Botta e risposta con Manlio Dinucci


di Redazione - Gen. W. Haupt - Manlio Dinucci, 17 marzo 2018

Manlio Dinucci, su Il manifesto del 13 marzo https://ilmanifesto.it/litalia-nella-morsa-usanato/ , ha scritto un articolo che ha fatto imbizzarrire il Comando Nato in Italia (sede a Lagopatria vicino Napoli). Tant’è che la stessa Nato ha scritto alla direttrice de Il manifesto per contestare quanto scritto da Manlio Dinucci e chiedere addirittura di modificare l’articolo. Delle due l’una: o la Nato ha avviato insospettabilmente un soft power nelle relazioni pubbliche, oppure stanno diventando decisamente nervosi.

Qui di seguito la lettera inviata dalla Nato e la replica di Manlio Dinucci

Gentile Sig.ra Rangeri,

La prego di notare che l’articolo intitolato “L’ltalia nella morsa USA/NATO”, pubblicato il 13 marzo 2018, a firma di Manlio Dinucci, contiene delle informazioni imprecise e fuorvianti.

Capoverso 3:

È falso che: “L’esercitazione sia diretta dal Comando NATO di Lago Patria (JFC Naples), agli ordini dell’ammiraglio statunitense James Foggo”.

È vero che: II Comando Marittimo della NATO (MARCOM), con sede a Northwood, in Gran Bretagna, detenga il comando e controllo dell’esercitazione alla cui guida si trova l’Ammiraglio Clive Johnstone.

Capoverso 4:

È falso quanto segue: “A cosa serva la Dynamic Manta 2018 lo spiega lo stesso ammiraglio Foggo: è iniziata la “Quarta battaglia dell’Atlantico”, dopo quelle delle due guerre mondiali e della Guerra fredda”.

È vero che: Nel suo articolo dal titolo “La quarta battaglia dell’Atlantico”, pubblicato nel 2016, l’Ammiraglio Foggo fornisse indicazioni circa la visione NATO/U.S. Questa stessa visione, tuttavia, non può essere utilizzata per “spiegare” la Dynamic Manta del 2018. La rimando a quanto pubblicato da MARCOM a proposito della Dynamic Manta 2018 sui proprio sito web mc.nato.int.

Capoverso 6:

È falso dire che: L’ammiraglio Foggo, mentre col cappello di comandante NATO prepara in Italia le forze navali contro la Russia, col cappello di comandante delle forze navali USA in Europa invia dall’ltalia la Sesta Flotta alla Juniper Cobra 2018, esercitazione congiunta USA Israele diretta principalmente contro l’Iran.

È vero che: L’ammiraglio Foggo guida il JFC Naples nella “preparazione, pianificazione e conduzione di operazioni militari finalizzate a preservare la pace, la sicurezza e I’integrità territoriale degli stati membri dell’Alleanza …. “. Per maggiori dettagli, può consultare il sito web dell’ Allied Joint Force Command Naples, alla voce “mission statement”. Inoltre, nella versione inglese del’articolo è improprio usare la parola “captain”. È, invece, appropriato I’utilizzo della parola “Commander”. Sulle competenze nazionali dell’Ammiraglio potrà giovare la consultazione del sito web www.c6f.navy.mil/.

Volevo sottoporre alla sua attenzione anche un’altra imprecisione nell’articolo in questione relativo all’ultimo paragrafo dove l’autore dice che “Poiché Scaparrotti è anche Comandante Supremo alleato in Europa (carica che spetta sempre a un generale USA), il piano prevede una partecipazione Nato, soprattutto italiana, a sostegno di Israele in una guerra su larga scala in Medioriente”.

Il concetto vero è che: La Juniper Cobra è un’esercitazione bilaterale Israelo-Statunitense. Inoltre, qualunque intervento della NATO necessita dell’approvazione incondizionata del Consiglio Atlantico. Questo è un aspetto importante che l’autore tralascia completamente.

Pur apprezzando, complessivamente, l’articolo pubblicato, La prego di rettificare la sua versione online con le modifiche di cui sopra e spero vivamente che la nostra reciproca collaborazione duri nel tempo.
Cordiali saluti

Richard W. Haupt
Capitano della Marina statunitense, Capo Servizio Relazioni Pubbliche del comando Nato di JFC Naples con sede a Lago Patria, Napoli

La replica di Manlio Dinucci

Apprezziamo l’attenzione che la Nato rivolge al nostro giornale. Il manifesto e io personalmente prendiamo atto della rettifica – la sola doverosa, ma francamente un dettaglio – sul comando specifico della Dynamic Manta 2018.

Per il resto, rimane comunque centrale il ruolo del JFC-Naples di Lago Patria, uno dei due comandi permanenti della Forza congiunta Nato a livello operativo, agli ordini dell’ammiraglio statunitense James Foggo.

Egli comanda allo stesso tempo le Forze navali Usa per Europa-Africa/Sesta Flotta Usa, la cui area di responsabilità copre metà dell’Oceano Atlantico e i mari adiacenti compreso il Mediterraneo.

A un seminario in Norvegia il 26 febbraio, l’ammiraglio ha parlato di «Quarta battaglia dell’Atlantico» contro «sottomarini russi sempre più sofisticati che minacciano le linee di comunicazione marittima fra Stati uniti ed Europa».

Poiché esse passano anche attraverso il Mediterraneo, la Dynamic Manta 2018 rientra in questa «visione Nato/Usa». Visione falsa: quali prove ci sono che sottomarini russi siano in agguato, pronti ad affondare le navi sulle rotte fra Europa e Stati uniti?

È falso inoltre che il JFC-Naples abbia quale missione la «preparazione, pianificazione e conduzione di operazioni militari finalizzate a preservare la pace, la sicurezza e l’integrità territoriale degli stati membri dell’Alleanza». Basti ricordare le guerre con cui la Nato ha demolito due Stati, la Jugoslavia e la Libia, da cui non proveniva alcuna minaccia ai membri dell’Alleanza.

Riguardo alla presenza del generale Scaparrotti alla esercitazione Israele-Usa (a cui Foggo ha inviato l’ammiraglia della Sesta Flotta), sarebbe ingenuo ignorare che egli è non solo comandante del Comando Europeo degli Stati uniti, ma allo stesso tempo Comandante supremo alleato in Europa.

Una curiosità: in base a quale norma deve essere sempre «tradizionalmente un comandante Usa»?

Ancora grazie per l’attenzione al nostro lavoro.

Manlio Dinucci



(english / deutsch / italiano)

Troppi finti tonti

1) Troppi finti tonti sul clima di guerra in Europa (di Sergio Cararo, 20 febbraio 2018)
2) Unione Europea, spostarsi a destra e preparare la guerra (Doug Nicholls, 03/03/2018)
3) La militarizzazione dell'Unione europea mina la pace e la sicurezza (CPPC, 24/02/2018)


Si vedano anche:

GERMANIA, AUSTERITÀ + NUOVO AVVENTURISMO MILITARE: CRONACA DI UN FALLIMENTO ANNUNCIATO (di Federico Nero, 13/03/2018)
...  i nomi, le date e il luogo sperduto in cui sono morti i 109 soldati spediti all’estero da un governo che, come vedremo, ha tradito la loro lealtà e il loro impegno. Tutti questi soldati sono morti in una delle missioni che dal Kosovo all’Afghanistan hanno visto un coinvolgimento sempre maggiore della nuova Germania... La Bundeswehr oggi è impegnata in una dozzina di paesi...

WILLING TO GO TO WAR (GFP, 21.2.2018) 
The Munich Security Conference, which ended yesterday, was marked by appeals for "Europe" to be more willing to go to war and have a resolute EU "global projection of power." In addition to a significant arms buildup, the EU needs a "common desire to actually use its military weight," German Defense Minister Ursula von der Leyen admonished. German Foreign Minister Sigmar Gabriel warned that Europe's future "projection of power" cannot "do without" military force. Currently, this is not yet possible without the involvement of NATO or US armed forces; however, cooperation with Washington should be "on a par" and "not as deputies." In the foreseeable future, the EU will be able to buildup its arms to such an extent that it will no longer need US support. Gabriel branded Russia and China - current "rivals" to the Western "system" - as "autocracies." ...
https://www.german-foreign-policy.com/en/news/detail/7539/
ORIG.: DER WILLE ZUM KRIEG (GFP, 21.2.2018) 
https://www.german-foreign-policy.com/news/detail/7536/


=== 1 ===


Troppi finti tonti sul clima di guerra in Europa


di Sergio Cararo, 20 febbraio 2018

“Se l’Europa non si interessa alla guerra, questa non mancherà di interessarsi all’Europa”. A dirlo così esplicitamente è stato due giorni fa, alla annuale Conferenza sulla Sicurezza di Monaco, il primo ministro francese Edouard Philippe chiedendo ai principali alleati un “impegno operativo” con un calendario ben preciso in materia di politica militare europea. Entro pochi anni «l’Europa dovrà disporre di una forza d’intervento, un bilancio per la difesa e una dottrina strategica», ha aggiunto Philippe..

A fargli da spalla è arrivato il sostegno scontato del ministro degli Esteri tedesco Sigmar Gabriel che ha evocato “la necessità per la Ue di disporre di una propria proiezione di potere nel mondo”. Per essere compreso meglio il ministro degli esteri tedesco Sigmar Gabriel ha sottolineato come l’Europa ha bisogno di un “progetto di potenza” comune per evitare di rimanere un “vegetariano con molti problemi in un mondo di carnivori”.

Commentando l’annuale Conferenza sulla Sicurezza di Monaco, la Stampa parla di “strappo di Parigi e Berlino per una difesa europea comune” e della piccata replica del segretario della Nato secondo cui “contro la Russia avete bisogno di noi”.. “Dal crollo dell’Unione sovietica a oggi, mai il rischio di un conflitto tra grandi potenze è stato così elevato”, ha ammesso il presidente della Conferenza Wolfgang Ischinger, ex alto diplomatico tedesca. “Sembra che la diplomazia sia arrivata alla fine della strada”, ha evocato Matthias von Hein in un editoriale sul Deutsche Welle che riprende un analogo concetto espresso dall’analista della Bloomberg.

Su diversi aspetti della Conferenza sulla Sicurezza di Monaco, in particolare sullo scontro dentro e intorno all’Ucraina, ha già scritto ampiamente ieri su Contropiano il nostro Fabrizio Poggi

Commentando la conferenza di Monaco, il New York Times, segnala il crescente nervosismo degli Stati Uniti per il rafforzamento della politica militare europea “indipendente” dagli Usa, e riferisce che il ministro della Difesa tedesco, Ursula von der Leyen, ha dichiarato che: “Vogliamo rimanere transatlantici ma anche più europei in materia di difesa, affinché gli europei possano dare forma all’ordine internazionale”.  “Il contesto è cambiato rispetto a qualche anno fa”, ha ammesso il commissario Ue al Bilancio, Günther Oettinger: “Vogliamo mantenere intatto l’asse (con gli Stati Uniti, ndr)”, ma “la loro posizione sull’Iran e la decisione sull’ambasciata a Gerusalemme” testimoniano che “c’è un alto livello di nervosismo”.

Insomma è questo il clima che si è respirato in una Conferenza sulla Sicurezza, nata per “attenuare le tensioni” ma che invece le ha rappresentate pienamente, e non solo per il ripetuto show di Netanyahu, lo stesso che sei anni fa esibì il disegno di una bomba pronta ad esplodere come “linea rossa” nelle tensioni con l’Iran.

Ma se questo è il clima che ormai si respira a pieni polmoni, per ora solo nelle diplomazie europee, sul piano concreto continua a rafforzarsi quello che possiamo definire il complesso militare-industriale europeo. Un complesso con un fortissimo e determinante nucleo intorno a Francia e Germania, ma che attrae intorno a sé anche le aziende strategiche italiane come Leonardo (ex Finmeccanica).

E proprio Francia e Germania stanno pianificando uno dietro l’altro progetti militari rilevanti. Ad esempio quello di un nuovo aereo da combattimento che vada a sostituire i Rafale e gli Eurofighter. Venerdì scorso Dirk Hoke, l’amministratore delegato della Airbus Difesa e Spazio, branca militare del colosso franco-tedesco, ha detto alla Reuters che nella seconda metà dell’anno verranno resi noti i “contorni iniziali” del programma del nuovo aereo da caccia destinato a entrare in servizio non prima del 2035 e verrà valutata l’adesione di altri Stati..

Hoke ha sostenuto che Airbus appoggia l’ingresso di nuovi partner sottolineando che altri paesi potrebbero portare la loro esperienza in diversi segmenti ma precisando che molto dipenderà dal livello di investimenti dei Paesi che vorranno aderire al programma.

Il Sole 24 Ore di ieri riferisce poi che il nuovo cacciabombardiere “è solo il primo di una serie di programmi militari varati da Berlino e Parigi le cui industrie realizzeranno insieme anche nuovi elicottero da attacco, artiglierie, carri armati, munizioni guidate e missili anche se su quest’ultimo fronte la Francia è già impegnata in una serie di nuove armi sviluppate congiuntamente con la Gran Bretagna nell’ambito del gruppo MBDA (di cui è azionista anche l’italiana Leonardo col 25%) con programmi varati prima della Brexit”.

Il 6 febbraio Stéphane Mayer, amministratore delegato di Nexter e copresidente della KNDS, il colosso dell’industria militare terrestre nato dall’unione tra la francese Nexter e la tedesca Krauss-Maffei Wegmann, ha annunciato che Francia e Germania hanno un “calendario condiviso” per lo sviluppo di un nuovo carro armato teso a sostituire i Leclerc francesi e i Leopard 2 tedeschi. «Prevediamo di costruire un prototipo nel 2020», ha detto Mayer, che stima per il 2030 le prime consegne del nuovo tank. Oltre allo sviluppo di mezzi militari per entrambi gli eserciti Mayer ha esortato Parigi e Berlino «a mettersi rapidamente d’accordo per una politica di esportazione comune». Aspetto che completerebbe quella saldatura tra le due principali potenze economiche e militari dell’Unione europea che non nascondono l’obiettivo di esercitare un’egemonia continentale nel campo della politica militare e della relativa industria

“Parigi e Berlino del resto corrono anche sul fronte della politica di difesa, complementare e trainante rispetto al comparto industriale, come confermano le dichiarazioni rilasciate alla Conferenza sulla Sicurezza di Monaco” sottolinea l’esperto militare del Sole 24 Ore Gianandrea Gaiani. Si tratta di una “Integrazione industriale e intesa sull’export militare supportate da programmi comuni, bilanci della Difesa in crescita oltre i 40 miliardi di euro annui (quasi il triplo dell’Italia) e soprattutto una visione politica congiunta e basata su aspirazioni da “grande potenza” tracciano la rotta franco-tedesca che costituisce al tempo stesso una minaccia e un’opportunità per l’Italia”. Il quotidiano della Confindustria non evita si rammentare l’importanza di questa opportunità (sic!), “Il Fondo europeo per la difesa offre qualche opportunità e negoziare coi franco-tedeschi un ruolo di rilievo nei nuovi programmi non dovrebbe essere impossibile per la terza economia dell’Unione” scrive Gaiani “È però necessario già da oggi prevedere gli investimenti da cui dipenderà il peso politico e industriale di Roma nella difesa europea”.

Le poche o tante righe di questo articolo descrivono fatti, cose reali che avvengono mentre in molti, troppi, si mostrano distratti o furbetti sull’aria di guerra che tira nel mondo ed anche in Europa. Appare piuttosto evidente come la politica militare e la sua proiezione globale sia diventata una priorità per le classi dominanti nell’Unione Europea. Forse l’illusione che lo “spirito europeo” sia immune dalle ambizioni di potenza e dal militarismo, continua a giocare brutti scherzi, a destra come a sinistra. Ed è opportuno che qualcuno suoni l’allarme, come sta cercando di fare da tempo la Piattaforma Eurostop cercando di amplificarne l’eco anche dentro una esperienza importante come Potere al Popolo, unica forza politica, finora, ad avere un punto specifico contro la Nato e l’Esercito Europeo e per il disarmo nucleare nel suo programma.



=== 2 ===


Unione Europea, spostarsi a destra e preparare la guerra 

L’UE ha acuito la propria aggressività e il proprio militarismo allo scopo di meglio difendere i propri piani per quanto riguarda il “mercato unico” e le sempre maggiori spese per gli armamenti.

Doug Nicholls
 
 03/03/2018

La struttura organizzativa dei vertici UE è stata fin dall’inizio profondamente antidemocratica e legata a doppio filo con gli interessi dei circa trentamila lobbisti “di stanza” permanente a Bruxelles. Ad affiancare questi personaggi nella determinazione delle politiche militari comunitarie sono i vari gruppi di interesse facenti capo alle varie industrie che si occupano della produzione di armamenti. Questi piani sono balzati agli onori della cronaca durante la campagna per il referendum circa la possibilità di rimanere o meno all’interno dell’UE. Ovviamente da parte di coloro che premevano per il “remain” c'è stato un atteggiamento di assoluto silenzio circa la conferma o meno di queste voci.

Una volta passato l’uragano-referendum i vertici europei sono tornati a battere sui tamburi di guerra. Come detto dai portavoce della Campagna Contro il Commercio delle Armi (CAAT) “la macchina UE si è progressivamente adattata al ruolo di sostegno agli interessi del complesso industriale militare”. Pertanto nei tempi più recenti si è assistito alla sempre maggiore militarizzazione dell’Unione Europea.

Nel 2016 è stato varato il Piano Europeo di Azione Difensiva (EDAP), seguito da un Programma di Ricerca (EDRP) con l’intento lucrativo di spendere circa tre miliardi e mezzo di euro nel periodo 2021 – 2027. Dopo un investimento pilota di circa novanta milioni di euro provenienti dai Fondi Comuni Europei per il periodo 2017 – 2019 la Commissione sta proponendo una spesa di cinquecento milioni per il biennio 2019 – 2020.

Tale cifra potrebbe salire a un miliardo e mezzo di euro entro il 2021.

Questo si aggiunge alle precedenti decisioni di creare un singolo canale per le operazioni di addestramento alle missioni militari all’estero oltre a un fondo di cinque miliardi e mezzo di euro volto a garantire per i vari stati membri la possibilità di acquistare gli armamenti più all’avanguardia.

Le esportazioni di armi sono cresciute di pari passo con le sempre più concilianti politiche UE nei confronti di alcuni tra i peggiori tiranni del mondo.

Tuttavia i riflettori si sono puntati più intensamente su queste politiche quando è tornata a balenare nell’aria la proposta di creare un esercito comune tra i vari paesi membri. Ventitré dei ventotto stati componenti l’UE hanno sottoscritto a Bruxelles un documento il giorno 13 novembre 2017 (un martedì) prima di effettuare una dichiarazione ufficiale in seno ad un recente summit europeo. Sigmar Gabriel, Ministro degli Esteri UE, ha chiamato tutto questo “una pietra miliare negli sviluppi dell’UE futura”. Gran Bretagna, Danimarca, Irlanda, Malta e Portogallo hanno per ora rifiutato di sottoscrivere il documento lasciando però intendere una possibile modifica di tale comportamento in futuro.

Gli accordi sulla difesa conosciuti come Cooperazione Strutturata Permanente (PESCO) vedranno la partecipazione di stato che stanno sviluppando nuove tipologie di armamenti difensivi come carri armati e droni. Sembra anche che si intenda creare a livello europeo singoli canali per la logistica ed il supporto medico. Si tratta di politiche volte a svolgere una funzione ausiliaria nei confronti delle missioni militari a guida UE presenti e future. L’oscuro piano originario dei Federalisti Europei riguardo un’unica politica monetaria, agricola e migratoria oltre che un unico Parlamento controllato da istituzioni corporative ed un unico mercato protetto da una altrettanto unica politica militare e di difesa è divenuto realtà ed è positivo per le forze socialiste mondiali che almeno la Gran Bretagna abbia mangiato la foglia ed abbia optato per l’uscita dall’UE.

L’inizio del cataclisma è ufficiale: il Parlamento Europeo, nel mese di novembre, ha detto come le Politiche Comuni Europee sulla Sicurezza e sulla Difesa “dovrebbero portare alla creazione delle Forze Armate Europee”. Da allora si sta operando su più livelli per tradurre queste parole in realtà.

Il Servizio di Azione Esterna UE ha anche prodotto il suo Piano di Implementazione di Sicurezza e Difesa con l’intento di utilizzare le strutture difensive europee per le proprie strategie di politica estera. Una veloce occhiata a queste posizioni in politica estera appunto renderà immediatamente chiara la direzione sulla quale si intenda proseguire. L’imposizione di sanzioni nei confronti del Venezuela e l’aiuto dato all’opposizione antidemocratica all’interno del paese dovrebbero far capire come gli intenti siano tutt’altro che buoni.

Ma queste istanze sono tutto fuorché sconosciute.

È noto come ai tempi i vertici UE abbiano fatto finta di niente quando la Germania decise di riconoscere il governo ribelle croato dando inizio al conflitto interno alla Jugoslavia. In egual modo il sorgere della minaccia fascista in Ucrainae i consistenti spostamenti di popolazione conseguenti alle migrazioni provenienti dai paesi dell’Europa Orientale entrati nell’UE hanno ulteriormente favorito la Germania nel proseguimento della propria strategia. I vertici europei, senza farne mistero, vorrebbero caldamente l’ingresso della Turchia nell’Unione. Nemmeno le attuali politiche di Erdogan volte allo sterminio della minoranza curda sembrano costituire un impedimento al coronamento di questo disegno.

Una sorta di infatuazione per l’Unione Europea ha portato a sottovalutare le sue mire di stampo quasi coloniale. I vertici UE con l’appoggio del governo tedesco e dei circoli militari si sono impadroniti della Grecia e tengono tuttora in scacco i governi dell’Europa Meridionale che non possono o non vogliono sottostare senza batter ciglio alle politiche di austerità imposte da Bruxelles..

Ugualmente, la strenua difesa del mercato unico da parte di esponenti del nostro stesso “lato” politico può portare le future generazioni ad una strenua lotta intestina per accaparrarsi le briciole di un sistema produttivo controllato da pochi eletti che continuano a reggerne le redini al sicuro da qualsiasi rischio di capovolgimento dei rapporti di forza attuali.

Le stesse tensioni diplomatiche tra stati che al momento si affacciano sullo scenario internazionale possono portare in futuro a vere e proprie guerre.. Perché quindi i vertici UE intendono perseguire nel disegno di implementare una politica di difesa comune?

C'è da pensare che essi intendano arrivare a porsi come ulteriore polo di potere internazionale in rivalità con gli Stati Uniti, la Russia e la Cina. Gli stessi paesi che basano una parte consistente della propria economia sulle esportazioni possono trovarsi un domani nella condizione di obbedire forzatamente ai dettami europei dietro la minaccia di vedersi chiuso ogni accesso commerciale a questo immenso mercato per i loro prodotti. L’adesione di alcuni paesi africani ai dettami della corrente agenda economica UE ha portato a una situazione problematica dal punto di vista del poter far fronte alle esigenze alimentari interne.

Come forze socialiste mondiali è opportuno anche denunciare il furto delle risorse dei paesi africani ed asiatici da parte europea con lo scopo di soddisfare la sempre crescente domanda interna mentre andrebbero adottate politiche volte a garantire che questi stessi paesi possano impiegare le proprie ricchezze naturali al fine di sviluppare maggiormente le proprie economie.

Si può dire che l’UE piuttosto che adottare una nuova politica economica volta a garantire uno sviluppo futuro solido e sostenibile ai propri paesi membri sia perlopiù interessata a proseguire nell’attuazione di una serie di politiche di stampo neoliberista, le stesse messe in atto dai vari governi negli ultimi trent’anni. Tutto ciò non farà altro che avvantaggiare le multinazionali a scapito dei diritti dei lavoratori di tutto il mondo.

I difensori del progetto europeo sembrano dimenticare come le forze politiche dominanti all’interno del Parlamento di Bruxelles siano proprio quelle espressione dell’agenda economica neoliberista. Dei settecentocinquanta deputati componenti il Parlamento UE solo una cinquantina fanno riferimento a compagini politiche socialiste o comunque di sinistra.

Si tratta di una cifra molto minore di quella relativa non solo alle forze politiche di destra, ma anche a quelle del gruppo politico dominante nell’assemblea (facente capo al Partito Popolare Europeo) e al numero dei singoli deputati di provenienza tedesca. In un altro contesto, se fosse varata una proposta per l’abrogazione delle correnti politiche economiche e militari dell’Unione Europea, sarebbe opportuno supporre come solo un centinaio di deputati (in regime di voto libero) si esprimerebbero in favore del mantenimento di queste ultime. Volendo essere particolarmente generosi nelle stime, includendo cioè tra i voti contrari anche quelli degli appartenenti al gruppo Alleanza Progressista dei Democratici e dei Socialisti (PASD) di cui fa parte anche la quota di deputati del Partito Laburista di Gran Bretagna, si otterrebbe una cifra di circa centonovanta voti contrari a fronte di circa cinquecentosessantuno favorevoli all’abrogazione.

La natura eminentemente reazionaria dell’UE si evince dalla crescente presa di potere delle forze di destra in molti paesi membri, inclusi quelli dell’area scandinava. Con il proseguimento di scelte in politica economica che si sono finora rese responsabili della perdita per circa venti milioni di lavoratori dei loro rispettivi posti i vertici UE sono sicuramente una delle cause principali della crescente forza di queste compagini politiche.

Le forze politiche socialiste e i sindacati devono sostenere la posizione del “leave” al referendum che avrà luogo in via formale il giorno 29 marzo 2019, impegnandosi a ricordare che quando ci si appresta a trattare con il diavolo bisogna essere pronti a rifiutare qualunque proposta agli faccia, per quanto allettante possa essere.


Doug Nicholls è portavoce di Sindacalisti Contro l’Unione Europea, una rete di sindacalisti britannici che ha fatto campagna per l’uscita e che ora sostiene un programma progressista incentrato sul lavoro. L’articolo ci è arrivato in inglese ed è stato tradotto da Fabio Martoccia



=== 3 ===

www.resistenze.org - osservatorio - lotta per la pace - 05-03-18 - n. 664

La militarizzazione dell'Unione europea mina la pace e la sicurezza

Consiglio Portoghese per la Pace e la Cooperazione  | wpc-in..org
Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare

24/02/2018

È con grande preoccupazione che il Consiglio Portoghese per la Pace e la Cooperazione (CPPC) affronta la continua progressione del processo di militarizzazione dell'Unione europea (UE). Il militarismo è, insieme alla riduzione della sovranità degli Stati da parte delle istituzioni sovranazionali dominate dalle grandi potenze e dalla promozione delle politiche neoliberali che attaccano i diritti economici e sociali, uno dei pilastri dell'UE. La creazione di un futuro esercito europeo, nonostante le persistenti contraddizioni, è un obiettivo perseguito da lungo tempo dalle maggiori potenze europee.

Questo processo di militarizzazione - sebbene faccia parte di una complessa relazione che include la collaborazione e la rivalità tra Stati Uniti e maggiori potenze europee - è confluito e determinato nel quadro della NATO, con l'UE come pilastro europeo di questo blocco politico-militare.

Il più recente passo nella militarizzazione dell'UE è stato compiuto lo scorso 13 novembre, con la firma di 23 Stati membri della notifica congiunta sulla Cooperazione strutturata di difesa e sicurezza permanente (PESCO) nella sfera militare, elemento previsto dal Trattato di Lisbona che contempla la possibilità di una maggiore integrazione tra i paesi membri dell'UE.

Le istituzioni dell'UE assumono PESCO come "quadro giuridico ambizioso, vincolante e inclusivo per gli investimenti in materia di sicurezza e difesa" e definiscono tra i suoi obiettivi lo sviluppo comune della "capacità di difesa", l'investimento in "progetti condivisi", il miglioramento della "Prontezza operativa" e l'aumento dei budget militari in ogni paese al servizio di questa cosiddetta cooperazione.

Sebbene il Portogallo non sia tra questi 23 paesi, il governo ha dimostrato la sua intenzione di associare il paese a questo processo di integrazione militarista, che inizierà l'11 dicembre prossimo. Irlanda, Malta, Danimarca e Regno Unito - paese prossimo all'uscita dall'UE - non hanno ancora firmato la dichiarazione di intenti.

L'associazione del Portogallo a questo processo militarista significherebbe un ulteriore passo avanti nella subordinazione e nel condizionamento della politica di difesa nazionale, ponendo le forze armate portoghesi al servizio di interessi, priorità e opzioni politiche estranee al paese e ai principi costituzionali che dovrebbero definire la nostra politica estera e di difesa e il ruolo delle forze armate portoghesi.

La formalizzazione della PESCO segue la creazione, nel giugno di quest'anno, del Fondo europeo di difesa, che mira a coordinare, integrare e ampliare gli investimenti nella ricerca militare, nello sviluppo di prototipi e nell'acquisizione di attrezzature e tecnologie militari. Al vertice del tavolo ci sono anche proposte come il Programma europeo di sviluppo industriale della difesa, con l'obiettivo di sviluppare l'industria degli armamenti e nuove iniziative per garantire il finanziamento dei cosiddetti gruppi di risposta rapida dell'UE..

La reazione della NATO alla creazione di PESCO, espressa lo stesso 13 novembre dal suo Segretario generale, Jens Stoltenberg, indica chiaramente la falsità della tesi secondo cui la militarizzazione dell'UE servirebbe da contrappeso al potere unipolare degli Stati Uniti e del suo strumento militare, La NATO: "La difesa europea che fa bene all'Europa, ma anche alla NATO. Una più forte capacità di difesa europea ha il potenziale per aiutarci ad aumentare la spesa per la difesa, fornire nuove opportunità e anche a migliorare la condivisione degli oneri all'interno dell'Alleanza. Quindi questo è un modo per rafforzare il pilastro europeo all'interno della NATO".

Come denuncia da tempo il CPPC e come afferma lo stesso Trattato di Lisbona, la militarizzazione dell'UE è coordinata con la NATO, in armonia con i suoi obiettivi. Sempre il 13 novembre, tra le varie dichiarazioni, il Segretario generale della NATO parla di "cooperazione" e "complementarietà" tra quella che definisce difesa europea e NATO.

Ricordiamo che dalla sua creazione, nel 1949, ma con una maggiore virulenza da inizio secolo, la NATO è un'organizzazione aggressiva al servizio della politica estera degli Stati Uniti e costituisce una delle più grandi minacce per la pace nel mondo. La NATO e i suoi membri - in particolare gli Stati Uniti e le principali potenze dell'UE - sono responsabili di guerre di aggressione contro paesi come la Jugoslavia, l'Afghanistan, l'Iraq e la Libia, con una lunga lista di morti, sofferenze, distruzione e milioni di sfollati e rifugiati; sono i principali promotori dell'aumento delle spese militari in tutto il mondo; sono responsabili di accrescere le tensioni internazionali, installando forze e mezzi militari in basi e flotte in tutto il mondo, brandendo minacce di aggressione e promuovendo operazioni di destabilizzazione, di intervento, di aggressione, blocchi economici e sanzioni contro stati sovrani. Il fatto che la NATO ammetta, nella sua dottrina, la possibilità di usare un'arma nucleare in caso di primo attacco è particolarmente rivelatore della sua natura guerrafondaia.

Durante gli ultimi decenni, l'UE ha sostenuto o è stata complice delle aggressioni militari e delle operazioni di destabilizzazione contro la sovranità e l'indipendenza di diversi Stati, condotte dalla NATO o dai suoi membri.

La militarizzazione dell'UE, in cooperazione con la NATO, non costituisce un passo verso la difesa della pace. Al contrario, rappresenta più militarismo, maggiori spese militari, maggiore interventismo e minacce di guerra.

L'opzione militarista, con l'aumento delle spese militari, è accompagnata dall'attacco ai diritti sociali da parte dell'UE. Il Consiglio Portoghese per Pace e la Cooperazione rifiuta la militarizzazione dell'UE, in complemento o meno con la NATO, e considera urgente la richiesta di sciogliere la NATO e creare un sistema di sicurezza collettiva che rispetti i principi sanciti dalla Carta delle Nazioni Unite e spiani la strada a un altro ordine mondiale, votato alla pace, al disarmo, al rispetto della sovranità, al progresso e alla cooperazione tra i popoli del mondo.

Il CPPC ribadisce il suo impegno per la causa della pace, per il disarmo universale, simultaneo e controllato, per la dissoluzione dei blocchi politico-militari, la soluzione pacifica dei conflitti internazionali, la non interferenza negli affari interni degli Stati, l'abolizione di ogni forma di aggressione, oppressione e dominio nelle relazioni internazionali: principi importanti sanciti nella Costituzione della Repubblica portoghese.



 
[Altri nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA.
Per i testi precedenti si vedano: 
 
 
Novi članci Mire Marković

1) 
ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНЕ (1.јануар 2018)
2) ХИТНА ЉУБАВ (08.јануар 2018)
3) КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ (15. јануар 2018)
4) НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА .... (25.јануар 2018)
5) ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА (3. фебруар 2018)
6) „БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“ (17.март 2018)
 
 
=== 1 ===
 
http://www.sloboda.org.rs/komentar18.html

Прогнана и неизгубљена

ТАБЛОИДНЕ МЕЦЕНЕ 

Пише: Мира Марковић, 1.јануар 2018

Кредибилитет, легалитет и легитимитет жутој штампи, такозваним таблоидима, дају они који би требало да је, с обзиром на одговорност коју имају у друштву и држави, суспендују или бар за почетак њено присуство у јавном и медијском животу ограниче.

Њихово понашање, међутим, представља подршку таблоидној штампи. Не само индиректну већ и директну. 

Док дају интервјуе и изјаве медијима који су представници контракултуре и субкултуре те ће се културе ширити, стабилизовати, добити право грађанства. Без добровољног прилога политичара и неких интелектуалаца ванбрчани живот глумаца и јеловник певачица не би био довољан материјал за престижни тираж таблоида, не био био довољан ослонац за његов тржишни просперитет.

 Једини мотив којим су јавне личности мотивисане за присуство у жутој штампи је таштина. Мада, колика мора да је та таштина, колика потреба за присуством у јавности, када они који знају да се ради о друштвеној, етичкој и естетској антивредности пристају да јој дају легитимитет ако ће то бити начин за макар и краткорочну промоцију. Та таштина афирмише „вредности“ против којих се њени носиоци дневно боре. Тако се креира лицемерна збиља која представља плодно тло из кога расте агресивни цивилизацијски коров који гуши племените врсте и прети да их сасвим истреби.  

Тако су стварни заступници контракултуре и субкултуре они који би требало да заступају најбоље националне вредности и најбоље вредности савременог света, да у јавном животу, и у медијској сфери, настоје да се афирмишу највеће еманципаторске тековине. 

Слобода штампе као мантра коју изговара свако ко се бави политиком или намерава да се бави политиком, многе личности из јавног живота и нарочито неки интелектуалци, није слобода за лаж, вулгарност, деструкцију, кукавичлук, мржњу, дискриминацију .... 

Пласирање и афирмација тих „вредности“ затвара врата оним вредностима на којима се заснива права слобода. Она слобода која човеку пружа могућност да се ослободи материјалне и духовне беде и заосталости, која је услов за виши егизстенцијални ниво у сваком погледу, за етички и естетски развој, за достојанство личног и колективног живота ....  

Слобода медија треба да ствара услове да се човек као појединац и друштво у коме живи приближе највишим, најхуманијим друштвеним, етичким и естетским достигнућима савременог доба. Тако би требало да изгледа заклетва овој слободи. 

У противном, у име тобожње слободе штампе афиримисаће се ниски ударци еманципацији човека, његовој стварној, истинској слободи. 

Онај ко то сме да каже ризикује да се замери мизантропској моћи која се генерише из индивидуалног кукавичлука, колективног конформизма, академске неодговорности и политичког колаборационизма.  

Цена тог замерања може да буде реваншистичка, резултат губитнички. Али не обавезно. Док се не покуша, исход тог покушаја не може да се унапред зна. 

Али без тог покушаја таблоидни поход на слободу, морал и лепоту неће имати препреке. И зауставиће се пред планираном глобалном идиотизацијом. Тамо где је требало да се оствари глобална еманципација тријумфоваће њен антипод. 

Али осим политичара и интелектуалаца и једног броја јавних личности, за присуство таблоидне штампе у извесној и не баш малој мери одговорност сносе и сами читаоци. Односно, они читаоци који знају да се ради о етичком и естетском отпаду, али се не труде да га избегну. Напротив.  

Препуштају му се (као лошој храни и лошем пићу) из пуког комформизма; из духовне тромости; из одсуства способности да се одоли најнижој радозналости; из амнестиране генеричке лењости; из заблуде да је у питању глупост а не опасност; из распрострањене слабости према јефтиној роби; из самообмањивања да се после времена проведеног на послу, било каквом, окончавају озбиљност и одговорност, њихова доза је исцрпљена радом који је неопходан за живот и евентуално каријеру; из подилажења самима себи – да слободно време подразумева све што је лако, односно искључује све што је сложено. 

За виталност таблоидне штампе и медија ниског ранга уопште одговорни су таштина јавних личности и слабост према најнижој радозналости образованих читалаца.  

Мада, истини за вољу, постоји један додатни разлог који делимично оправдава присуство неких јавних личности у таблоидној штампи. Који није последица њихове таштине. 

Ради се о једном броју интелектуалаца из области науке, уметности и политике који сматрају да би са својим разумевањем прилика у друштву, научним и уметничким сазнањима и искуствима, могли да буду корисни, да би са њима требало да упознају ширу јавност, а да им прилику за то, нажалост, може да пружи само таблоидна штампа јер је она високо тиражна. 

Спремни су да занемаре њену сензационалистичку и трачерску природу ако преко ње могу да афирмишу своја научна, уметничка и уопште интелектуална мишљења, верени при том да та мишљења могу да буду занимљива и корисна широкој јавности. 

Нетаблоидна штампа, које је све мање, чији је тираж мали и све мањи, није адреса која може у те сврхе да послужи. 

Високо тиражна таблоидна гласила радикално су снизила све вредносне, сазнајне и лингвистичке критерије, па је и међу веома образованим људима све мање оних који читају нетаблоидне новине. 

Додуше, и оне су постале полутаблоидне, па ако је већ до таблоида онда читаоци вероватно иземђу жуте и полужуте штампе бирају прву.  

Метафорички речено - жута штампа не крије свој пол. Нуди га без скрупула. Тобоже нежута, напротив. Од њеног хермафродитског бића све их је више који беже. Чак и међу онима који су јој дуго остајали верни затварајући очи пред њеним таблоидним испадима и надајући се да ће се временом вратити информативном приједесталу на коме је некад била. 
 
 
=== 2 ===
 
http://www.sloboda.org.rs/komentar19.html

Прогнана и неизгубљена

ХИТНА ЉУБАВ 

Пише: Мира Марковић, 08.јануар 2018

Године 1948., у време Инфорбироа, када је дошло до сукоба југословенске и совјетске Комунистичке партије захледнели су односи између две државе.  

То захлађење се односило на све сфере друштвеног живота – економске, финансијске, политичке, културне, спортске ...  

Интензивна хладноћа је трајала до 1955. године када су у посету Југославији дошли Хрушчов и Булгањин. Велики број Београђана их је дочекао на улицама, али без еуфорије, без аплауза и без и најмањег скандирања.  

То је било и логично. Седам година љути на СССР нисмо одмах могли да се разљутимо.  

Надаље су односи између две државе, партије и два народа обновљени и функционисали су пријатељски, без нарочитих осцилација.  

И даље су постојале разлике у политичком мишљењу.  

Југословени су градили демократски, самоуправни социјалистички систем према коме су Совјети били крајње суспектни и званично су га сматрали ревизионизмом, у бољем случају тихом колаборацијом са западном демократијом, а у најбољем случају политичким авантуризмом југословенске власти.  

Совјети су остали при свом првобитном избору – такозваном реалном социјализму. Са државном својином као јединим обликом својине, са одлучујућом улогом Комунистичке партије у функционисању државе и друштва, суспектни према добрим намерама капиталистичког света, са прилично израженом петрификацијом културног живота.  

У Југославији је шездесетих и седамдестих година дошло до значајних резултата у економском развоју, до повећања стандарда, до либерализације политичког живота, до интензивне социјалне динамике, до међународних успеха у уметничком и научном свету, и тако даље.  

Иако иза такозване гвоздене завесе, један део совјетске јавности је био упознат са усепсима југословенског друштва и угледом који су ти успеси у свету имали, и прећутно је, не само подржавао те успехе, већ се и потајно надао да ће југословенска стварност подстаћи совјетске власти на потезе који ће бити слични југословенској политици.  

Југословенске власти и многи интелектуалци у земљи су знали за наклоност дела совјетске јавности према југословенском моделу социјализма, али нису никада настојали да у том смислу прибегну било каквој политичкој и друштвеној пропаганди. Југословенски политички врх, али и Југословени уопште, нису имали ни потребу ни намеру да утичу на совјетску свест и политику, али јесу показали те потребе и намере када је био у питању западни свет. Имали смо жељу њих да мењамо, да на њих утичемо. Из данашње перспективе то изгледа претенциозно, утопистички.  

Али онда то није било тако. Шездесетих и седамдесетих година прошлог века Југословени су имали високо мишљење о себи, својој земљи и њеној улози у међународној заједници. А том је мишљењу допринела и сама међународна заједница. Односила се према Југославији и њеном друштвеном систему са наглашеним респектом. Југословени су средином прошлог века мислили да мање-више сви на свету желе да личе на њих. Били смо инспиративна адреса.  

После пада социјализма у Источној Европи и СССР-у и распада самог СССР-а однос Југославије према Руској Федерацији је наставио да буде мање-више онакав какав је био и према СССР-у. Такав је однос задржала и Савезна Република Југославија која је наставила југословенски живот после распада велике Југославије.  

Додуше, надала се већој подршци Русије у време када је дошло до демонизације Србије и Срба уопште од стране Запада и НАТО, али до те подршке није дошло. Санкције су Савезној Републици Југославији уведене уз сагласност Руске Федерације, и суд у Хагу је такође подржан са те стране.  

Кад је дошло до бомбардовања 1999. године Срби су се масовно надали помоћи од Русије, не само политичкој, већ и војној. Нису се надали, наравно, руској војсци на својој територији али су се надали бар оном оружју које је могло да нас заштити од националне катастофе.  

До тога није дошло, али када су после бомбардовања, у оквиру мировних снага УН на Косову почеле да стижу прво руске јединице, Срби на Косову су из доживели као ослободиоце, као гаранцију своје безбедности и правде уопште.  

У првој деценији овог века власт у Србији је водила прозападну политику дозирајући однос према Руској Федерацији у складу са њеном улогом у свету. Како је тај углед растао тако је и српска власт настојала да успостави ближе и чвршће контакте са Руском Федерацијом. Истина, водећи строго рачуна да то буде у складу са мером коју допуштају западни интереси.  

Нагло избијање Руске Федерације у сам врх светске политике, трансформисањем Руске Федерације у одлучујући субјект међународних односа, довело је до интензивног активирања свих контаката са њом – економских, финансијских, политичких, привредних, културних и тако даље. То активирање је било мотивисано потребом за приближавањем моћној политичкој сили на чију се политичку и осталу подршку могло рачунати. Уз очување постојећих односа са западним владама, са истим мотивом, разуме се.  

Притом се приближавање руској држави и политици тумачило као обнављање занемарених словенских и православних веза. Као да та словенска и православна блискост није постојала и раније, свих претходних година и векова.  

Као по команди, за политичарима су кренули глумци, певачи, спортисти, разни уметници, трговци, бизнисмени ... У свима су се одједном пробудили интересовање и љубав према манастирима и црквама, свима је постала част да се појаве на неком фестивалу, концерту, изложби, радију, утакмици. Ко од њих има прилику да се домогне медија, од два дана у Москви и једног сата на Црвеном тргу објављује мини мемоаре а ко проведе недељу дана на фестивалу документарног филма постаје стручњак за руску историју, познавалац руске културе, кухиње и политике.  

Међу тим „поштоваоцима и обожаватељима“ руске земље и руског народа препознајем лица која су се у медијима 1994. године ругала мојим честим гостовањима на Универзитету Ломоносов и Руској Академији друштвених наука чији сам била редовни члан, мојој ондашњој присутности у руској научној интелектуалној јавности. Са крајњим потцењивањем су о мени говорили и писали као о „руском академику“. То је требало отприлике да подразумева академски статус нижег и најнижег ранга.  

Те 1994. године и читаве последње децецније двадесетог века Руска Федерација није била значајан фактор на међународној политичкој сцени. У свему се, као што је познато, одлучивало на Западу, у САД и касније у Европској унији. Али је и тада руски народ био словенски и православни. Тада, међутим, то словенство и то православље нису били респектабилни мотив за политичко, економско, културно и спортско зближавање. Никоме нису ни падали на памет.  

Зато нису ни сада мотив словенство и православље у које се дневно куну трговци, глумци, певачи. Мотив је шанса за медијским и материјалним профитирањем, ослоњена на политику, такође мотивисану текућим интересима.  

Политика је мање-више увек заснована на интересима. Некад само текућим, прагматичним, а некад и визионарским. Али би свака, и прагматична и визионарска, требало да прави отклон од компромитације коју могу да јој нанесу поклепни медиокритети, малограђанске улизице, разметљиви снобови и профитери свих профила – од ситних шверцера до „великих бизнисмена“.  

Интерес сваке земље, а поготово мале и прилично сиромашне каква је Србија данас, треба да буде у успостављању свих корисних економских, политичких и културних веза са свима на свету. Највише са онима са којима су те везе реалне и оправдане. Али би свака политика на свету у том процесу требало да заштити дигнитет својих намера од „пословних“ и „уметничких“ џепароша којима општи интерес служи као платформа за намирење грамзивих потреба за које у матичним околностима нису имали довољно прилика. 
 
 
=== 3 ===
 
 
Прогнана и неизгубљена

КО ЈЕ ОСУДИО ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ 

Пише: Мира Марковић, 15.јануар 2018
 
Данима се домаћа, а и део светске штампе, баве пресудом која је изречена пре неколико дана генералу Ратку Младићу на суду у Хагу. 

Доживотна робија је изазвала бурне реакције и оних који су на њу огорчени али и оних који су њом задовољни. 

Први генерала Младића сматрају националним херојем, или бар храбрим борцем за ствар српског народа у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Други га сматрају зликовцем који је одговоран за смрт недужних Хрвата и Муслимана, нарочито жена и деце, за време док су вођене борбе између три народа у Босни и Херцеговини. 

Они који су огорчени на суровост пресуде гневни су на хашке судије, на суд у Хагу, на НАТО коме приписују надлежност за тај суд. Гневни су на администрацију САД, чија је негативна улога у догађајима у некадашњој Југославији била активна и позната. Гневни су наравно и на Уједињене нације које су у крајњој линији избегле да помогну да до рата не дође, избегле да помогну да се оконча када је рат већ почео, допустиле да се формира међународни суд за ратне злочине изван земље у којој су се догодили и тако даље. 

На све и на свакога су љути и гневни само не на оне који су генерала Ратка Младића послали у Хаг. Они који су га послали у Хаг 2011. године су у ствари они који су га осудили на доживотну робију. Да се није нашао у затвору и на суду не би био осуђен. Да буде осуђен, на суду изван своје земље за догађаје у рату који је вођен у његовој земљи, макар и на један једини дан није ни логично није ни етично. 

Они који су га послали на суд у Хагу знали су да неће бити ослобођен од одговорности која му се приписује. Да ли мера те одговорности заслужују три месеца робије или доживотну робију није у етичком смислу примарно. Није наравно неважно, уосталом већ је пре пресуде шест година провео у затвору и на суду, и при том тешко болестан. 

Власт која је 2011. године послала генерала Младића у Хаг учинила је то у складу са одлуком донесеном на Скупштини Србије 2009. године о потреби сарадње са Хашким трибуналом. У складу са том политиком и одлуком требало је да у Хаг буду испоручени сви које је хашки суд тражио на основу одговорности за ратне злочине у Хрватској и Босни и Херцеговини и за злочине према албанској мањини који су српски народ и српска власт извршили на Косову. 

Такав закон у Скупштини Србије су изгласали посланици владајуће већине 2009. године коју је представљала коалиција Демократске странке и Социјалистичке партије Србије. 

Демократска странка као најјача партија у оквиру некадашњег ДОС-а је од почетка подржавала онај став међународне заједнице у вези са ратовима у СФРЈ који је за ратове приписивао примарну одговорност Србима. Демократска странка је од свог почетка до данашњег дана сматрала да су Срби у Босни најодговорнији за рат и да су их на тај рат подстакле власти у Београду. Па је онда и логично да њихови посланици у Скупштини Србије гласају да се сви српски „зликовци“ из Хрватске и из Босне и Херцеговине и из Србије нађу у затвору и на суду у Хагу. 

Али Социјалистичка партија Србије је била у својој десетогодишњој присутности у Србији носилац патриотске, моралне и политичке подршке борби српског народа и у Хрватској и у Босни и Херцеговини и заступник српских инетереса у Хрватској и Босни и Херцеговини и у миру и у рату, и тумач истине пред међународном заједницом о узроцима рата и о току рата. Уосталом, међународна заједница и цео свет су признали 1995. године председнику Социјалистичке партије Србије и председнику Србије одлучујућу одлуку у Дејтону у о окончавању рата и успостављања мира у Босни и Херцеговини. 

Тешко је, дакле, и са логичке и са моралне тачке гледишта, објаснити и разумети чињеницу да се таква Социјалистичка партија Србије 2009. године нашла на заједничкој платформи са партијом која је заступала супротну политику, односно са тачке гледишта СПС-а колаборационистичку политику. 

При том је та платформа написана руком Демократске странке без и једног јединог реда чије би ауторство припадало СПС-у. 

Мада те 2009. године Социјалистичка партија Србије више није била она која је у десетогодишњем периоду, од када је формирана па до пуча, била носилац патриотске, ослободилачке, антиколонијалне политике. Ту је политику после пуча заступала још неко време, али без нарочите температуре, а када је успоставила коалицију са Демократском странком ту је политику сасвим напустила. 

На тој заједничкој платформи у Хаг су испоручени 2008. године Караџић, а 2011. године Горан Хаџић и Ратко Младић. 

Али на тој платформи већ после пуча, а затим и на основу одлуке Савезне Скупштине 11. априла 2002. године о сарадњи са Хашким трибуналом, у хашки затвор и на хашки суд је испоручен цео државни, политички и војни врх Србије и СРЈ. Учинила је то власт ондашњег ДОС-а у којој су одлучујућу улогу имале Демократска странка Србије на челу са Коштуницом и Демократска странка на челу са Ђинђићем док је био жив, а после са његовим наследником.

 Године 2002. у Хаг су испоручени генерал Ојданић и Никола Шаиновић, када је председник СРЈ био Коштуница а председник Владе Србије Ђинђић. Године 2003. у Хаг је испоручен Милан Милутиновић када је председник Владе Србије био Ђинђић, а године 2005. у Хаг су испоручени генерал Небојша Павковић и генерал Лазаревић када је председник Србије био Борис Тадић а предсеник Владе Србије Војислав Коштуница. 

Сви који су се нашли у хашком затвору и на суду у Хагу, живи и мртви, нашли су се тамо одлуком српских власти или представника Србије у савезној држави. 

Али не само власти, већ и оних који су за те власти гласали. Који су их властима учинили. Без којих они не би били власт, па не би ни доносили одлуке које су послале државни врх што у смрт, што на робију. 

А ти који су их на изборима, гласајући за њих, довели на власт, било је много, подршка је била велика и еуфорична. 

Ослањајући се на ту подршку водили су сву политику, па и ону која се тицала Хага. Није било протеста кад су људе одводили као животиње на клање. 

Јавност Србије која се љути на Уједињене нације, на америчку администрацију, на британску обавештајну службу, на суд у Хагу, и тако даље, нека се прво суочи сама са собом. Колико је сама одговорна за доживотну робију генерала Ратка Младића, за смрти и робије, велике и мале, амнестирајући одлуке оних који су их у смрт и на робију послали.   
 
 
=== 4 ===
 
http://www.sloboda.org.rs/komentar21.html

Прогнана и неизгубљена

НЕПОЗНАТИ СВИХ ЗЕМАЉА ....

Пише: Мира Марковић, 25.јануар 2018

Најпопуларније и најпродаваније новине свуда у свету су таблоиди који се баве животом естрадних личности, познатих богаташа, спортиста, чланова краљевских породица, глумаца ....  

Ти текстови се углавном односе на баналности из њиховог личног живота – какву храну једу, како се облаче, где се фризирају, која козметичка средства користе, где проводе одмор и слободно време, са ким се друже, какве таленте имају њихова трогодишња деца, код ког ветеринара лече мачке ....  

Кад је реч о богаташима, осим ових података, нарочито кад је реч о богаташима из такозваних транзиционих земаља, они настоје да најшира јавност, и домаћа и страна, буде обавештена о величини њиховог богатства и о структури његове потрошње.  

Њихове капиталистичке колеге на Западу, у земљама развијеног капитализма, одавно немају те потребе. Напротив. Имају прилично супротне – да себе прикажу као грађане који су у добрим односима са законима своје земље, који поштују друге људе, васпитавају децу да буду хумана бића и да живе од свог рада, и тако даље.  

Разметљивост и наметљивост деце транзиционих богаташа превазилазе те особине њихових родитеља. Њихови родитељи код своје мале и одрасле деце подстичу наметљивост и разметљивост својим примером али и индиректно.  

Таква разметљивост и наметљивост присутна је и код чланова неких европских династија. Иако су монархије на чијем се челу налазе то одавно само фиктивно, они настоје да емитују монархистичку слику о себи више него што су то чинили многи монарси пре њих. Можда зато што су они пре њих то заиста и били па нису морали поданике свакодневно да подсећају на своју улогу. Ови садашњи својом наметљивошћу у ствари компензирају одсуство сваке државне и друштвене улоге осим естрадне.  

Све у свему, писани медији који се баве животима познатих, од којих се неки медији тако и зову, имају за тему мањину националне или светске популације.  

Преостали део, у националним или светским оквирима, изван је сваке писане пажње осим статистичке.  

Њиховим радом, слободним временом, образовањем, здрављем, породичним животом, личним склоностима, нико се не бави.  

Та милионска популација, у својим вертикалним и хоризонталним равнима, прилично је савесно статистички евидентирана, књижевно је све мање занимљива, генерацијски издиференцирана се користи у војне, раферендумске и изборне сврхе, радно способни и активни живе од свог рада али од њиховог рада зависи укупан живот и на микро и на макро нивоу, и на националном и на планетарном нивоу.  

Та већина не би никад стигла да буде медијски представљена, ни персонално ни представнички. А и животи те већине не би били предмет интересовања савремених писаних медија, односно, њихових читалаца.  

Читаоци су већ одавно навикнути да их више интересује коју крему за лице употребљава нека певачица него која су све знања, труд и одрицања потребна да би човек постао пилот или хирург. Ни колико деце има, како их школује и васпитава рибар са Камчатке.  

Њихов је рад, наравно, друштвено користан, али се сматра да није интересантан.  

Мада, живот и рад ловца на животиње са топлим крзном са Аљаске и из Сибира, објективно је занимљивији од рада и живота украјинске манекенке привремено запослене у Паризу. Али манекенка је постала позната захваљујући медијима макар њена караијера и популарност трајали шест месеци. После шест месеци на ред ће доћи друга са истим, или краћим роком трајања, али поларни ловац, и сви као што је он, неће никад бити познати ни ужој, ни широј, никаквој јавности.  

Ваљда зато што је његов живот лишен скандала на територији где се скандали догађају а извештаји о њима доносе профит онима који о њима пишу, али индиректно, нешто касније и учесницима скандала. Ако су скандали донели профит писцима о скандалима, онда ће ти писци подстаћи њихове учеснике на нове сличне догађаје ради свог профита, а учесници нових догађаја постаће популарни и додатно тражени на естрадном тржишту.  

Тако се креира један свет егоистичан и аутистичан који је родно место најниже врсте радозналости, који ту ниску радозналост храни, чува и временом унапређује у доминантну.  

Све друге радозналости губе у конкурентности са тривијалним, баналним, интригантним.  

Лепа, здрава, креативна, уметничка, научна радозналост предмет је све мањег интересовања и пажње. Тај тренд није ни спонтан ни привремен. Он је циљан и са намером да буде дугог века.  

Његов циљ је да се помоћу секундарног и баналног скрене пажња са примарних вредности – егзистенцијалних интереса, цивилизацијске дисхармоније, социјалних неправди, моралних порока, еколошке драме, класног масакра, демографске неизвестности ....  

Ако би медијски тренд, у чијем се неприкосновеном центру налазе тривијално и банално дуже трајао имао би шансе да буде постигнут циљ цивилизацијске трагичне инверзије – да секундарно и банално веже руке којима би човек у свом интересу решио примарно и егзистенцијално.  

При том, медији, писани и неписани, нису креатори те идеологије. Као што то уосталом нису ни особе са естраде жељне медијског експонирања.  

Сви су они само инструменти те идеологије.  

Њен креатор је владајућа мањина на свету која своју статусну и материјалну позицију гради на бар одложеним, ако не може на укинутим, шансама већине (човечанства) да оствари своје примарне и егзистенцијалне интересе.  

Иза неостварених егзистенцијалних интереса већине налази се егзистенцијална надмоћ мањине.   
 
 
=== 5 ===
 
 
Прогнана и неизгубљена

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА РАЗГЛЕДНИЦА ДВАДЕСЕТ ПРВОГ ВЕКА 

Пише: Мира Марковић, 3.фебруар 2018
 
 
Женева

Господствена антиципација нереалне дипломатске будућности. Атоксична, инперсонална, пацифистичка, цивилизацијски софистицирана и моћна моћ 

Неутралност швајцарске државе води порекло из високог степена рафиниране и национално неиритантне кооперативности са сезонски доминантном вољом. 

Лугано 

Ако је Швајцарска, као што многи мисле, најлепша европска земља, онда је она најлепша у Лугану.  

Романтична, блага зима, романтично, благо лето – готово племенита климатска хармонија, она целина која омогућава лепоти природе да то непрекидно буде.  

Урбана култура у својој најлепшој слици, цивилизацијски развој још увек без слабих тачака предозиране технолошке принуде.  

Италијански језик и трагови артистичког италијанског бића на Југу штите Швајцарску од организационог германског апсолутизма на Северу, као што то чини и инерција суптилне раскоши француске културе на Истоку, од Евијана до Лозане.   

Цирих  

Цирих је друго име за Швајцарску. У њему се налази све што Швајцарска представља – комплементарност између природне лепоте и естетске креативности, софистициране зграде банака и раскошни хотели, безбедне и уредне улице са отменим стамбеним зградама, најорганизованији начин живота на планети, финансијски планетарни трезор, гаранција монетарне културе, стабилност грађанског живота, слика готово савршене аутентичности.  

Цирих, као и Швајцарска, има само то једно лице. За разлику од других градова на свету, нема сумње да је ово швајцарско лице баш такво и само такво.  

Осим мале сумње да јој је да га креира омогућио неко други, неко изван ње.    

Давос  

Тиха цитадела, отпорна на време на први поглед, али адаптивна на други, финансијско – политички услужна моћи која јој није неопходна, али је према њој хијерархијски респектабилна.

Гармиш Партенкирхен  

Способност суптилног комерцијализма да изађе у сусрет псеудодекаденти полуурбаних пробисвета и паразитских потомака давно оцвалих монархија.  

Беч  

Он је достојанствена успомена на највећу европску монархију деветнаестог века у чијем је знаку једно време протицао тај век.  

Мала, углавном туристичка Аустрија, зна да неће бити више никад велика европска земља. Али њен главни град ће још дуго бити велика европска престоница. Упркос најезде економских емиграната са Југа чија неевропска нарав прети да детронизује једну од европских каријатида.    

Париз  

И даље „покретни празник“ као што га је у својим књигама назвао Хемингвеј.  

Плафон романске цивилизације упркос технолошко-електронске намере да доведе у питање све што не спада у њу.  

Али и поприште могућег демографског масакра који му прети умножавањем обојене популације пристигле са северноафричких и блискоисточних обала.  

Кан  

И без најчувенијег филмског фестивала на свету био би драги камен медитеранске цивилизације.  

Фестивал чини тај драги камен доступним и очима које га без тог фестивала не би виделе.  

Тако Кански фестивал није само летња позорница филмске креативности у протеклој години, већ и континуирана прилика да и најдаљи свет дотакне дах раскошне лепоте медитеранског живота. 

Довил 

Европској финансијској, индустријској, трговачкој и технолошкој елити стоје на располагању за одмор све монденске адресе на планети. 

Па ипак, неки од њих бирају Довил, иако је по климатско-географским параметрима на доњој лествици престижних локација. 

То је делимично инерција из деветнаестовековног евроцентризма заснована на уверењу да све што није у Европи има мању вредност. 

А и да све што се налази на њеном Северозападу има једину. 

Тако Довил одолева карипским плажама, чак и грчим острвима. 

Мадрид 

Из њега се запутио шпански колонијализам у Јужну Америку, у њему је инаугурисана инквизиција, из њега се огласио фашизам 

Ка њему су кренуле интернационалне бригаде 1938. године да помогну шпанској сиротињи, омладини и интелектуалцима у борби против фашизма и за републику.

Пале су многе жртве а борба за републику и против фашизма није добијена. Трајали су још дуго и фашизам и монархија. 

Онда је остала само монархија.  

А оне републике, због које је стрељан Лорка пошто је претходно написао „Крваве свадбе“, због које је Пикасо насликао Гермику и због које је Унамуно написао „Ви можете победити, али не можете убедити“, те републике још нема, жива је рана на срцу народа за чију су се слободу борили и изгинули шпански камаради. 


Брисел 

Дуго је био главни град двојезичне и двоетничке државе, престоница белгијских колонијалних тековина у Африци, али већ неко време више то није или је то секундарно.  

Сада је седиште европске наддржаве која има за циљ да на принципу прилично понижавајуће хијерархије у свој састав укључи све европске државе. 

И седиште је имепријалног војног џина чија милитаристичка експанзија, осим што је планетарна, има тенденцију да буде и космичка 

Монако 

Гротескна слика државе које нема. И још гротескнија слика монархије која никада није ни постојала. 

Тобожњи монарх и његова фамилија, вајна војска и неколико хиљада грађана, живе од коцкарница, туриста, финансијских прилога глумаца, певача, модних креатора, трећеразредних политичара и понеког богаташа и користи које Монако има као административно склониште за богаташе који у својој земљи избегавају да плаћају порез. 

Та комбинација кича, лицемерја и подвале има виталност паразита који у флори и фауни опстају захваљујући неоправданој великодушности, простој пасивности и неразборитој попустљивости окружења у коме се налазе.  


Рим 

Он је вечан јер је ризница највећег и најлепшег цивилизацијског богатства. Док оно постоји постоји и Рим. 

Али од дужине живота тог богатства зависи лепота Италије и супериорност Европе. 

То богатство не испирише живот на Аљасци и на Ускршњим острвима, али на њему се темељи европска уметност, нешто од европске мисли, много од европског духа, а прилично и од европског оптимизма. Заједно, они доприносе животу на континенту који је врт наше цивилизације. 

Напуљ 

На Југу Европе једна раскошна виталност, отпорна на стварност – религија и атеизам, богатство и беда, дисциплина и анархизам, традиција и нихилизам, лојалност закону и фетишизација безакоња. 

Напуљ је испостава начина живота који би хтео да се промени али оставља да то почне сутра.  


Венеција 

Крхка али и даље жива способност да сачува комбинацију млетачких и ренесансних векова захваљујући туристичкој радозналости, снобовској таштини и романтичном ходочашћу. Све заједно чува оронуле виле, похабане чамце и суморне канале.

И илузију да на том простору не постоји врем 

Атина 

Успомена на једну од престоница античке цивилизације и престоница модерне државе са континуираном и не нереалном надом да је способна да чува своју прошлост и националну нарав. 

Ту, под атинским кровом је све из чега се састоји Грчка – оданост православљу, елитни и популистички туризам, једва сачувани скромни трагови хеленске прошлости, страсне левичарске демонстрације без утицаја на неклевичарску стварност, приврженост језику који не личи ни на један на свету а из чијих корена воде порекло многи европски језици, трговачка нарав и са њом комплементарна комуникативност – не баш сигуран али могућ траг експанзионистичке радозналости прехришћанске Хеладе која је њену војску и културу довела до северноафричких обала 

Дубровник 

Медитеранска култура је и даље средиште европске цивилизације. Са тачке гледишта евроцентриста она је и средиште светске цивилизације. 

Дубровник је њен део. Али он није само део лепоте те цивилизације. Лепши је од ње. Јер се осим медитеранске лепоте састоји и од словенске. 

Те две лепоте – медитеранска и словенска – у свом јединству чине га најлепшим градом на обалама свих топлих европских мора. 

Лондон 

Лондон је прва постојбина, прапостојбина револуције. Али Кронвелов покушај био је кратког даха. Монархија је однела победу над републиком. Чак и када је одлучила да буде парламентарна. Чак и кад јој је остало само име. 

Лингвистички и протоколарни континуитет – све што је од монархије остало, трајаће још неко време и спонтано ће и тихо, еволутивно ишчезнути. 

Револуција није у природи енглеског бића. Зато није чудо што је Енглеска родно место еволуцији. Зато је логично што је њен творац Дарвин био Енглез, а не Француз или Шпанац. Природа енглеског бића чува монархију и кад јој више није потребна и кад је више нема. 

Може се међутим лако десити да Лондон и Енглеска, пре него што изгубе формалну монархију, почну да губе стваран национални идентитет – армада арапских лумперпролетера и индијских бескућника стиже незвана домаћинима који су својевремено такође незвани на неколико векова свратили код њих.   


Берлин 

Најпопуларнији и најзначајнији симбол краја двадесетог века. 

Рушењем зида који је делио Немачку на две државе – социјалистичку и капиталистичку (Источну и Западну) окончан је дугогодишњи Хладни рат између капиталистичког Запада и социјалистичког Истока.  

Победу је однео капиталистички Запад. 

Социјалистички Исток је сада само Исток. Налази се у транзицији ка циљу који још није друштвено – историјски дефинисан. Под будним оком неоколонијализма и тамо где је могуће под његовом контролом. 

Берлин се осећа боље без зида. Немачка, не само боље, већ поново и супериорно.  


Београд 

Тврђава у којој је лоцирана балканска нарав. Блиска Истоку, још ближа Југу, далека од Севера, загледана у Запад.

Београд – неснађен између оцвалног конзервативизма, културног авангардизма, континуираног левичарства, демографске дисхармоније, националног ината, анационалне агресивности, селективног памћења и виталног еманципаторског оптимизма.  

Осло 

Урбано и социјално високо стилизована цивилизацијска слика. 

У том смислу европски Север је аутономан и аутентичан свет. 

Упркос глобалном животу који повезује и инетгрише културе, на Северу Европе нити се труде да личе на друге, нити нуде другима да личе на њих. Нису аутистични. Напротив. 

Само су ненаметљиво цивилизовани.  

Истанбул 

Могуће је да је тамо лоцирана једна безизлазна нада. 

Али јер оно царство неће бити обновљено. 

Упркос демографске експанзије, дипломатске еквилибристике и глорификације прошлости. Било једном – сабље, харач и јаничари. 

Она прошлост је прошла.  

Буенос Ајрес 

Национални и расни конгломерат под патронатом католичке цркве, под утицајем старих европских колонизатора и нових имиграната који и даље, мада све мање, одолева јужноамеричкој нарави. Да ли ће потомци шпанских конквискадора, одбеглих немачких нациста и преживелих Индијанаца једног дана формирати неко ново аргентинско биће, тешко је да се сада процени. 

Мада танго играју сви. Морнари на кратком одмору после дугих путовања по далеким морима, девојке из сиромашних предграђа, власници плантажа и коорпоративних царства ... Танго је њихов интегративни фактор као што су то мирис палми и цвећа, влага и сунце изнад мора.  

Хавана 

Национално јединство да се сачува социјалистички живот у земљи и способност да се постигне поштовање тих напора и од стране оних који историјском избору Кубе нису склони. 

Она још увек није историјски подстицај новим левичарима али јесте лекција бившим.  

Рио де Жанеиро 

Куба је превише мала и усамљена да би била планетарна инспирација новом животу, али Бразил није ни мали, ни сам, ако буде решио да буде оно што није могла Куба – биће. 

Највећа плажа на свету и највећи карневал на свету одавно су живописне глобалне адресе, могле би тај живописни глобализам да прошире и на друге адресе на својој територији ако велики народ, жртва старих, нових и будућих конквискадора, одлучи да их буде сит.  

Сантјаго де Чиле 

Сви су заборавили да је прва жртва антисоцијализма био Чиле. Да је тамо могао да се наслути исход Хладног рата. 

Честа је склоност да се почетак краја социјализма види у Гдањску, у Пољској 1982. године. 

Због паузе од десет година свет је заборавио да је агресивни антисоцијализам почео у Чилеу 1973. године.  

Вашингтон 

Отмено седиште неоимперијализма са нескромно испољеном намером да оправдано треба да буде центар креирања планетарног живота. 

И у њему Пентагон. Картографски центар двадесет првог века под претпоставком да се не огласе конкурентске адресе. 

Картографија је тиха дисциплина, док се надлежности за њу не сукобе. 

Њујорк 

Већ неколико деценија он је неименована престоница модерног доба. 

Колико ће то још бити зависи од степена цивилизацијске амбиције источног дела планете. 

За сада тамо су лоциране најмодернија архитектура и литература, ресторани и администрација, и најмодерније искуство планетарне колонизације. 

Холивуд 

Готово савршена лабораторија неоимперијализма, коорпоративног капитализма, нихилистичког антихуманизма, моралног атеизма и биолошке кастрације. 

Без наде да ће у скорије време бити затворена као таква, односно трансформисана у кинематографски центар бар лаке и лепе забаве ако још нема довољно креативног потенцијала за филмску уметност.  

Торонто 

Ако буде будућности можда ће личити на Торонто. 

Тамо је степен интеграције индивидуалног, социјалног, еколошког и технолошког живота на до сада вероватно највишем степену.

При том су све димензије те интеграције на највишем нивоу који је овај век постигао. 

И то је једно од ретких места на планети на којима савремена цивилизација има лепо лице у свим својим вертикалним и хоризонталним равнима.  

Санкт Петербург 

Духовна позиција Санкт Петербурга има готово челичне темеље који воде порекло из свих епоха руске историје. 

Москва је из много разлога престоница, амбициозна и динамична, на средњем и далеком Истоку рађају се и рађаће се нови, модерни градови, прве урбане странице руске будућности, али ће Санкт Петербург и даље, још дуго бити светилиште руског бића.  

Москва 

Она је престоница највеће земље на свету која због своје историје и географије живи у више векова истовремено – понекад у осамнаестом, често у деветнаестом, и даље у двадесетом, у научно-истраживачкој области у двадесет првом и пре двадесет првог века. 

Централне урбане адресе су амбициозна комбинација архитектонског футуризма, европске хортикултуре, азијске гастрономије, православних цркава, руских свечаности и модерне музике. 

Сама Москва је идеолог тог новог и динамичног живота који је понекад бржи од оних који су се у њему нашли.  

Сочи

 Тамо је Руска федерације одлучила да уведе своју земљу у наредну деценију пре него што та деценија стигне. 

У свим епохама сви развијени народи су правили цивилизацијске кораке који су их измештали из постојеће стварности. Тако су некад брже некад спорије убрзавали време. 

А, осим тога, у Сочију зима није руска. Црноморска је, топлија је, мада ни море није црно, само се тако зове.  

Кијев 

Бар петнаест година траје неоколонијални поход на Украјину који се политичко – медијски устоличио у престоници једне од најстаријих и највећих словенских земаља са циљем да се Украјинци дистанцирају од словенства да би се у неком анемичном анационалном облику прикључили фиктивној заједници европских народа у којој би о томе како ће да живи четрдесет пет милиона Украјинаца одлучивале немачке власти.  

Одеса 

Она је била и у царска и у совјетска времена песничка инспирација. 

У својој чувеној поеми „Облак у панталонама“ Мајаковски је позорницу за обрачун са малограђанским ништавилом поставио у Одесу. 

Како оно беше ... „Било је то у Одеси. Доћи ћу у четири рекла је Марија ...“ Марија је закаснила. Задржале су је малограђанске обавезе, а немалограђански свет у Одеси и свуда на свету још није савладао свог жилавог и распрострањеног противника.  


Токио 

Будућност је двадесет година после Другог светског рата почела у Токију. 

Додуше, не као целина. Само делимично. Да би била целина, тој будућности, која се манифестовала као урбани технолошки футуризам, недостајала је од самог почетка социјална димензија. 

Технолошка стварност се мање прилагођавала човеку, више се он прилагођавао њој. 

Кад се нађу, и ако се нађу, технологија и човек, Јапан ће бити можда лепо место за живот, само мало тесно и мало нестабилно. 

Можда ће Јапан, технолошка перјаница модерног доба, захваљујући научно – технолошким напорима успети да прошири своју територију мелиорационим радовима (пацификујући своју континуирану склоност ка експанионизму) и да стабилизује своје тло контролом земљотреса или чак амортизацијом његових разорних моћи.  

Шангај 

Он је резултат мултинаучно креиране целине. Ако се тај резултат буде показао као позитиван, а већ јесте, та мултинационална креација би могла да има примену на националном нивоу.  

Пекинг 

Седиште кинеског погледа на свет. 

За разлику од других погледа на свет који су били универзалне природе, општег карактера, овај кинески се односи само на живот Кинеза. 

Ако је у периоду од само сто година једна од најсиромашнијих земаља на свету постала друга по реду економска сила на свету, онда тај поглед на свет има разлога да му се припише шири значај иако сама Кина нема жељу за идеолошким експанзионизмом. 

Сиднеј 

Неидеолошки образац енглеско – европског друштвеног система, организације економије и администрације, примене политике и начина живота на најмањем и најновијем континенту који је цео држава и који је цео сублимиран у његовој престоници. 

Заштићен великим водама од осталог света и континент и престоница креирали су специфичност која делује све више аутономно док се та аутономност не нађе у прилици да буде тестирана од стране уверене да је за то надлежна и да је за то способна.  

Багдад 

Тамо где је цивилизација почела и где су дуго трајала њена звездана времена, град који је у ново доба ушао креирајући га и сам, а при том сачувао најбоље из свих својих прошлости, сада је рушевина на чијим се остацима води реанимирани етничко – верски рат, империјална освета за некооперативност ирачког естаблишмента који је сматрао да су нафта и остала богатства, као и сама ирачка територија, искључиво у власништву народа 

Њу Делхи 

Њу Делхи је главни град једне цивилизације којој географија и историја нису ишле на руку. Није без значаја за њен развој ни величина и сложеност њене популације. 

Можда ће научна активност лоцирана у Силиконској долини на Југу Индије решити неке проблеме који су резултат географских, историјских и демографских траума. 

Али то неће бити брзином која би у првој половини овог века радикално изменила живот у Индији.  

Триполи 

На време разрушена престоница земље, као и цела земља, да не би свој политички и цивилизацијски живот почела идеја уједињења арапског света, односно уједињења свих афричких држава у заједницу народа. 

Са том заједницом народа био би окончан живот Африке као извора богатства од кога су живели други континенти, друге државе и други народи.  

Кувајт 

Примат материје над духом који не уземирава ни један дух који иначе себи приписује да га има. Напротив. Са задовољством га на топлом асфалту прелепог града нуди материји на располагање. 

Јоханесбург 

Дуготрајна и недовршена борба за слободу шаролике већине чије је једино заједничко својство што је у надлежности једнобојне, похлепне, имигрантско-окупаторске мањине. 

Дамаск 

Тешко успостављање етничке, националне и верске стабилности претворило је Дамаск и његову вековима стару и лепу земљу у погодно тло за ломачу у којој треба да изгоре све етничке, националне и верске страсти и да се смањи број њихових заступника да би се на рашчишћеној територији успоставила контрола над материјалним и нематеријалним добрима измореног и десеткованог становништва, преосталог сиријског народа.  
 
 
=== 6 ===
 
 
Прогнана и неизгубљена
 
„БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ“

Пише: Мира Марковић, 17.март 2018
 
С времена на време у политичком животу се чује прилично колеричан, апсолутистички необразложен аргумент да је неко опредељење у друштвеном и државном животу тако оптимално или тако нужно да за њега у ствари нема, осим тог, ни једног другог решења. 
То безалтернативно решење има две слабе тачке које га суспендују.
Прва је да све на свету има алтернативу. Све, осим смрти. Мада, и у том случају човек одавно налази алтернативу у нади, или у уверењу, да се после смрти живот наставља на неком другом, ванземаљском месту и на неки други ванземаљски начин. Та нада је, наравно, само нада, али и као таква не ставља тачку на крај који би без ње био дефинитиван. 
Друга слаба тачка тог безалтернативног става је да он укида право на слободу. Јер суштина слободе, додуше између осталог, је у могућности избора. Тамо, дакле, где нема избора не може да буде ни слободе. 
Могућност избора, наравно, није неограничена. Она се налази у приликама које пружа стварност, друштвена реалност.  
У том смислу избор може да буде велики и мали, препознатљив и скривен, раскошан и скроман, тешко и лако доступан ... 
Али избор постоји, никад се не ради о само једној алтернативи. 
Наравно, могућност избора зависи у великој мери и од креативности онога ко бира. Та способност не само што олакшава избор, већ га и увећава. Као што смањена креативна способност сужава изборне могућности, а поготово их чини скромнијим него што јесу. У том смислу избор може да буде не само скроман већ и погрешан. 
Али оптималан, скроман, погрешан, њихова комбинација – повремена, сукцесивна или њено одсуство, све долази у обзир, али се све догађа у слободи. 
Безалтернавни приступ је аргумент који је могућ само у одсуству слободе. Међутим, склоност ка таквој аргументацији често је присутна у системима који се декларишу као демократски.  
У тим приликама протагонисти такве аргументације некад јој прибагавају из интелектуалне лењости, из политичке немаштовитости или необавештености, из склоности ка пасивном конзервативизму, и тако даље. Протагонисти безалтернативне политике, односно њене аргументације, нису то, дакле, због лимита који је наметнуло одсуство демократије већ због особина своје личности. 
Али је таква аргументација, нажалост, честа у срединама које је одредило управо то одсуство демократије. 
Одсуство демократије, бар у оној мери у којој је она присутна у савременом свету. Она није, наравно, онаква каквом се представља, а поготово није онаква каква би требало да буде и каква ће једнога дана можда бити, али и таква каква је она пружа могућност за избор, односно, она га не искључује, намећући само једно решење, чиме се, уз све своје недостатке, разликује од апсолутистичке бахатости која јој је претходила и чијих се трагова још увек није могла да ослободи.  
У те виталне трегове спада, између осталог, и та депресивна, демобилизаторска, монархистичка аргументација о безалтернативности. 


 

[Ricorre oggi l\'anniversario della morte di Karl Marx. Ricordiamo che nel 2018 cade anche, il prossimo 5 maggio, il 150.mo anniversario della sua nascita.]


KARL MARX U GALERIJI VELIKANA

(rođen 5. 5. 1818. godine – umro 14. 3. 1883. godine)

 
Umjesto uvoda, a povodom godišnjice smrti
 

Čovječanstvo je dalo u 19. stoljeću mnogo velikih imena i zaslužnih ljudi na polju nauke, ali ličnost koja je širinom i dubinom svog pogleda oplodila nekoliko naučnih područja, revolucionirajući iz temelja filozofiju, sociologiju i političku ekonomiju, bila je samo jedna, a to je Karl Marx.

Kada se pridoda tome njegovo nesebično, samoprijegorno i plemenito zalaganje u praktičnim borbama za novog čovjeka, tada njegova ličnost postaje još veća, još svjetlija.

Ostavljajući svoju revolucionarnu dijalektiku – ne kao gotovo misaono oružje, već oružje koje će se vječno razvijati koliko će i čovjek biti vječan – u nasljeđe pokoljenjima, kojima će progres i oslobođenje čovjeka postati ne samo stvar uma nego i stvar srca, Marx je dao blistav primjer onog načina mišljenja koji je isto toliko neophodan za temeljnu preobrazbu svijeta i oslobođenje čovjeka koliko je neophodna i čovjekova revolucionarna stvaralačka praksa.

Životni put Karla Marxa je put ne samo jedne genijalne ličnosti koja je otvarala nove vidike ljudskoj spoznaji kroz mnoštvo tadašnjih teorija, mišljenja i strujanja, nego i čovjeka koji je još u mladim danima spoznao da je i on sam, kao i svaki čovjek, povezan bezbrojnim nitima sa životima ostalih ljudi; da je pojedinac bez njih nemoćan i nezamisliv i da se sva veličina čovjeka očituje tek u njegovu pravilnom odnosu prema društvenoj zajednici, u njegovoj borbi protiv svega nazadnog i u zajedničkom koračanju prema sve višoj slobodi i svjesnosti.

Krajem drugog milenijuma, 1998. godine, ugledni je tjednik „The European“ objavio otvoreno pismo Marxovim sljedbenicima pod simptomatičnim naslovom: „Marksisti, ujedinite se! Vaš je čovjek dijelom bio u pravu. Zajedno s Adamom Smithom, Einsteinom i drugima pripada mu mjesto u galeriji velikana.“

Autor pisma nastavlja: „Marx je bez okolišanja odbacivan kao lažan i opasan prorok“. Spomenuti mu ugledni tjednik priznaje „da je čovjek čije misli odbijaju umrijeti“, da je imao „zastrašujući osjećaj budućnosti“ i da je nedvojbeno pripadao „vodećim misliocima posljednjih dvjesto godina“. U rujnu 1999. godine nakon provedene ankete, BBC proglašava Marxa „najvećim misliocem drugog milenijuma“.

Cijenjeni „The New Yorker“ predviđa da će Marx biti najvažniji mislilac prve polovine 21. stoljeća, tekućeg povijesnog razdoblja u kojem će se u potpunosti ostvaiti njegova smjela predviđanja komunističke budućnosti. Marxa preporučuju i istaknuti poznavaoci sveukupne znanosti ističući kako „svatko tko ozbiljno pokušava razumijeti društveni položaj čovječanstva mora proučiti misao Karla Marxa i pri tome će osjetiti njenu neprolaznu intelektualnu privlačnost“.

 
Marxove misli odbijaju umrijeti
 

U Marxovim djelima dominira metoda totaliteta, istraživanja međusobno povezane uzročno-posljedične cjeline odnosa društvene proizvodnje, a to su:

  • povezanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti;
  • istraživanje njihovih umreženih odnosa;
  • poznavanje njihova sveobuhvatnog središnjeg i stoga najvažnijeg odnosa proizvodnje koji sve određuje.

Stajao je na stanovištu da stari svijet (prapovijesti) treba znanstvenom kritikom do kraja razgolititi u svoj njegovoj bijedi i nemoći te predvodničkim istraživanjem pozitivno izgraditi novi (povijest).

Odbacio je svaku socijalističku i komunističku sentimentalnost te zauzeo čvrst stav da je svakoj političkoj revoluciji prijeko potrebno novo utemeljenje društva – nova materijalna osnova – razvojem i svrsishodnim revolucioniranjem tehnike i tehnologije proizvodne i svake druge društvene djelatnosti.

Da bi znanost doista bila istinska, mora istraživanjem zahvatiti prisutne ostatke prošlosti, vladajuću sadašnjost i u zametcima skrivenu budućnost te prema tome geslo mora biti reforma svijesti, ali ne pomoću dogme, već pomoću analize mistične, samoj sebi nejasne svijesti – „ništa parcijalno nije istinito, samo je cjelina istinita“ – suprotstavljajući se klasičnoj političkoj ekonomiji, što proučava i objašnjava samo „polovicu problema“ – kapitalističko društvo u njegovu usponu i njegovoj zrelosti – a posve zanemaruje „drugu polovicu problema“, tj. korijene, zametke, klice i početne oblike budućeg društva koji ga nasljeđuje.

Otuđena djelatnost eksploatiranog proletera, njegov najamni rad temeljni je odnos proizvodnje kapitalističkog društva. Marx dokazuje da se taj odnos između radnika i kapitalista ostvaruje prodajom robe – radne snage. Iz kapitalističkog načina proizvodnje se izlazi tek ukidanjem te specifične robe – što znači ukidanje klase najamnih radnika koji kapitalistima prodaju radnu snagu.

Subjektivna suština klasnog privatnog vlasništva čini rad, shvaćen kao otuđena čovjekova djelatnost motivirana vanjskim interesima i podređena vanjskim ciljevima, dakle otuđeni rad. Djelatnost je to na koju je radnik prisiljen radi svoje životne egzistencije, a kapitalista ga na to tjera radi svog privatnog bogaćenja. Za razliku od njega, subjektivnu suštinu zajedničkog komunističkog vlasništva čini unutrašnjim interesima i ciljevima motivirana i vođena čovjekova samodjelatnost. Tako tekuće postindustrijsko doba ima najvažniji povijesni zadatak – ukidanje svake otuđene djelatnosti, dakle ukidanje rada (otuđenog djelovanja) i pretvaranje sveukupnog ljudskog stvaralaštva u privlačnu i kreativnu samodjelatnost socijalne emancipacije individue.

Taj prirodni univerzalni zaokret čovječanstva Marx naziva „oslobođenjem rada“ i redovito upozorava proleterijat kako bez te socijalne emancipacije nema prave i potpune slobode čovjeka. Prema tome, oslobođenje rada je elementarna pretpostavka svjetskog komunističkog zajedništva u kojem su – čitamo u Njemačkoj ideologiji – svi članovi društva podjednako zaokupljeni „proizvodnjom samog oblika komuniciranja“, gdje se i naglašava kako je za uspostavljanje komunističkog dividualizma prijeko potrebno novo utemeljenje društva.

U „Ekonomsko-filozofskim rukopisima“, Marx naglašava da je „pozitivno ukidanje privatnog vlasništva kao prisvajanje čovjekova života, pozitivno ukidanje svakog otuđenja, dakle povratak čovjeka iz religije, obitelji, države, itd. u svoje ljudsko, tj. društveno prisvajanje… …čovjek prisvaja svoje svestrano biće na svestran način, dakle kao totalan čovjek… …prisvajanje čovjekove zbiljnosti, njeno odnošenje prema predmetu jest potvrđivanje čovjeka i ono je zato tako mnogostrano kao što su mnogostrana otuđenja čovjekova bića i djelatnosti“.

Prateći Marxov pristup emancipaciji čovjeka, dolazimo do spisa „Prilog jevrejskom pitanju“ u kojem se opravdava stav da nije dovoljna politička emancipacija nego ljudska emancipacija u oslobođenju čovjeka od svakog otuđenja svoje ljudske biti unutar društva, što znači da je svaka emancipacija svođenje čovjekova svijeta, čovjekovih odnosa na samog čovjeka. Politička emancipacija je, s jedne strane, redukcija čovjeka na člana građanskog društva, na egoističkog nezavisnog individuuma, a, s druge strane, na građanina, na moralnu osobu. Hoće se reći da je zbiljski čovjek priznat tek kod egoističnog individuuma, istinski čovjek tek u obliku apstraktnog čovjeka, a to znači da tek kada zbiljski individualan čovjek vrati u sebi apstraktnog čovjeka i kao individualni čovjek postane rodno biće, u svom individualnom radu, u svojim individualnim odnosima, tek kada čovjek spozna i organizira svoje vlastite snage i stoga više ne bude od sebe dijelio društvenu snagu u obliku političke snage, tek tada će čovjekova emancipacija biti dovršena.

Tek s cjelovitom političkom, ekonomskom i socijalnom emancipacijom, čovjek stiže do potpune slobode. Tada individua živi društvenim životom u zajednici jednakih i ravnopravnih individua.

 
Umjesto zaključka
 

U napornom neposrednom djelovanju u borbi za revolucionarne principe proleterskog pokreta, prolaze posljednji dani Marxova života, iako mu zdravlje sve više i više onemogućuje kontinuirani i naporniji rad.

Potkraj 1881. godine, umire Marxova žena Yenny. Kroz tolike naporne godine emigrantskog života, kroz najgoru bijedu i oskudicu, progone i diskriminaciju, klevete i podvale kojima je bio obasipan Marx, umna i plemenita stajala je ona nepokolebljivo uz njega kao dostojan suborac. Bila je to žena koja je nesebično dijelila patnje i teškoće svoga muža i time olakšavala dugogodišnje mučno probijanje najvećeg borca za socijalizam kroz nesmiljenost i nehumanost buržoaskog društva, čovjeka koji je uvijek bio spreman da se tom društvu odupre, a nikako da poklekne.

Gubitak svoje žene Marx nije mogao prežaliti. Boravak u Alžiru i Monte Carlu radi oporavka zdravlja, kronične glavobolje, nije mu mnogo pomogao. 14. 3. 1883. godine, zaspao je vječnim snom u svom radnom naslonjaču.

Veliki je i plodan bio Marxov život. Samo za neke doprinose koje je izvršio, dovoljan bi bio jedan ljudski život.

 

doc. dr. sc. Pavle Vukčević


\n