Jugoinfo
Dietmar Hartwig’s warning letters to Angela Merkel
Global Research, December 19, 2017
It seems that the recent developments in Europe, and in particular the rising secessionism (Catalonia, Flandreau, Corsica, Veneto, Scotland), rings a bell, or rather is reminiscent of certain events. The ensuing ones are shedding more light on the roles of the EU (EEC), the USA, Great Britain and Germany. One wonders to what extent those democracies have been guided by the principles of international law and democracy pertaining to the Kosovo crisis.
How much did they appreciate the reports of their (expensive) missions in Kosovo and Metohija (КDОМ, КVМ, ЕCMM) depicting the realities on the ground?
To what extent have they been defending the right to self-determination and human rights and to what extent using separatism for expansion of their geopolitical interests?
As strategies are slow to evolve, recollections of the past may help better understanding of the interests and roles of the USA, Germany, NATO, EU and other geopolitical players in the ongoing Kosovo negotiations in Brussels paired with Serbia’s accession to the EU.
Over a longer period of time, the leading members of both, NATO and the EU, have been supporting the terrorist KLA[1] by political, financial and logistic means. This was particularly visible in 1998. In June that year USA abandoned previous position that KLA was terrorist organization and proclaimed it as liberation force[2]. OSCE Kosovo Verification Mission (KVM) with personnel of about 1.300[3], from October 1998 to March 1999 was just an imposed and imported umbrella for preparation of the ensuing military aggression. This period was particularly exploited for recuperation and equipping KLA with modern NATO equipment. Subsequently, NATO treated KLA as its ground force in launching military aggression against Serbia (FRY), country which in no way was threatening any other country or organization.
The aggression in clear breach of the UN Charter, without even trying to get consent of the UN Security Council, was a turning point in the world relations towards globalization of the interventionism without authorization of UN SC. To sum it up, the countries and integrations whose highest representatives swear that they have always been upholding the principles and rule-based policies, back in 1999 had provoked the strongest blow to the global legal order and to the United Nations since the end of World War II.
The policies pursued by governments of those countries and by integrations thereof during the Yugoslav and the Kosovo crises have provoked the spread of secession movements, expansion of Islamic extremism and terrorism. Double standards policy toward separatism and terrorism backfire today in Europe and beyond.
By violating the basic principles enshrined in the Helsinki Final Act, in the UN Charter and in international conventions and treaties, NATO and EU member countries have induced a lasting instability in the Balkans as the most vulnerable part of Europe. Siding with the extremist, terrorist and criminals of KLA, in one hand, and condemning, satanizing and even bombing Serbia, in other hand, had been anything but token of democratic, humanistic, law based, anti extremist or anti terrorist policy. Such EU and NATO key members’ policy ought to be invoked today if we have a will and courage to explain at least some causes of the current spread of extremism, terrorism, organized crimes and separatism in Europe and beyond. If we are ready to face extremists and terrorist in proper way.
Presently, USA, Germany and Great Britain are exerting pressure against Serbia, the one they have been demolishing, deceiving and humiliating by recognizing the forcible capture of her state territory in the form of an engineered unilateral and illegal secession of Kosovo, and requesting that Serbia erases it all from track-record and forgets it all “for the sake of her European future”! What kind of future could it possibly be built upon such foundations!?
The separatist and terrorist genie that the leading countries of NATO and the EU have unleashed from the battle in Kosovo and Metohija back in 1998/99 for the purpose of furthering the geopolitical goals of the USA, Germany and the UK keeps spreading over Europe, while the EU and NATO believe they would be able to push it back into the bottle clearing they names and revive their dented unity by scarifying once again (interests of) Serbia! The real tragedy for Europe is the reasoning that truth is only what the EU commissioners declare to be the truth! The dominance of such reasoning is preventing the genuine understanding of historical maelstrom that has engulfed the Old Continent!
“War on the FRY was waged to rectify an erroneous decision of General Eisenhower from the Second World War. Therefore, due to strategic reasons, the U.S. soldiers have to be stationed there.” This was the explanation given by American representatives at a NATO conference held in late April 2000 in Bratislava, noted by Willy Wimmer, former State Secretary in the German ministry of Defense, in his report to Chancellor Gerhard Schroeder dated 2 May 2000.
The first point in this report is an explicit U.S. request that NATO members and candidate members recognize ‘independent state of Kosovo’ as soon as possible, whereas the tenth, last point, reads that ‘the right to self-determination takes precedence over all others”. Should one be surprised now by the present referendum on secession of Catalonia? Or, to save their faces, Europeans should continue to keep repeating USA false, shortsighted claim that “Kosovo is unique case”?
Wimmer’s report also notes the U.S. declared position at the Bratislava Conference was that the 1999 NATO attack on Yugoslavia without UN SC authorization is “a precedent to be invoked by anyone at any time, and which is going to be invoked”. This renders any allegations of a principled and rule-based policy utterly dubious: if the military aggression launched in violation of the UN Charter is declared to be a precedent then unilateral secession being direct result of such aggression can hardly be claimed “unique case”! Normally, if the logic and principles have any place in NATO&EU geo-policies!
In the eve of NATO 1999 aggression on Yugoslavia two major international missions had been actively engaged in the Province of Kosovo and Metohija. One under auspices of OSCE known as Kosovo Verification Mission (KVM), headed by American diplomat William Walker and the other under the auspices of EEC (EU) known as European Community Monitoring Mission (ECMM), headed by German diplomat and army officer Dietmar Hartwig. The author had opportunity to meet Mr. Hartwig in 2002 in Belgrade, on his request. This was about three years following the end of his EU assignment in Kosovo and Metohija. He demanded consultations on his intention to be witness in ICTY process against former President Slobodan Milosevic. In the prolonged talks during his stay in Belgrade, Mr. Hartwig stated several times that during his assignment in Kosovo and Metohija before the NATO attack his KVM counterpart ambassador Walker surprised him by his harsh, highly provocative behavior and aggressive instructions to his subordinates. “You should all know that there is no such thing as high cost to deploy NATO in Kosovo. Any cost is acceptable” – was one of apparently Walker’s typical instruction to his subordinates before the aggression started on March 24rth, 1999, according to Hartwig.
NATO aggression – illegitimate act
After Kosovo Albanian leadership declared unilateral illegal secession in 2006, Dietmar Hartwig in 2007 sent four letters to the German Chancellor Angela Merkel urging her that Germany should not recognize such unilateral illegal act. In his letter of October 26, 2007 Hartwig says:
“Not a single report (of ЕCMM) submitted from late November 1998 up to the evacuation (of ЕCMM, KVM) just before the war broke out (March 24rth, 1999), contains any account of Serbs having committed any major or systematic crimes against Albanians, and not a single report refers to any genocide or similar crimes… Quite the contrary, my (ECMM) reports have repeatedly communicated that, considering the increasingly more frequent KLA attacks against the Serbian executive authorities, their law enforcement kept demonstrating remarkable restraint and discipline. This was a clear and persistently reiterated goal of the Serbian administration – to abide to the Milošević-Holbrooke Agreement (of October 13, 1998) to the letter so not to provide any excuse to the international community for an intervention. In the phase of taking over the Regional Office in Priština, colleagues from various other missions – KDOM, U.S., British, Russian, etc. – confirmed that there were huge ‘discrepancies in perception’ between what said missions (and, to a certain degree, embassies as well) have been reporting to their respective governments and what the latter thereafter chose to release to the media and the public of their respective countries. This discrepancy could, ultimately, only be understood as an input to general preparations for war against Kosovo/Yugoslavia. The fact is that, until the time of my departure from Kosovo, there has never happened anything of what have been relentlessly claimed by the media and, with no less intensity, the politics, too. Accordingly, until 20 March (1999) there was no reason for military intervention, which renders illegitimate any measures undertaken thereafter by the international community.”
“Kosovo place of restlessness”
“The collective behavior of the EU Member States prior to, and after the war broke out, certainly gives rise to a serious concern, because the truth was lacking, and the credibility of the international community was damaged. However, the matter of my concern is exclusively the role of the FR of Germany and its role in this war and its political objective to separate Kosovo from Serbia…”
“The daily political news reporting over the previous months (before October 2007) made it progressively more evident that Germany not only supports the American desire to see Kosovo independent, but also actively engages on its own in dividing the Serbs…You are to be considered responsible for this. The same goes for your foreign minister, in particular, who knows perfectly well what is going on in Kosovo, and is presently pursuing your political directives by tirelessly advocating Kosovo’s independence and, thus, its secession from Serbia. Instruct him, rather, to promote a durable solution for the Kosovo issue which is in line with the international law… It is only if all states choose to observe the applicable rights, we can have the foundations for the common life of all nations. Should Kosovo become independent, it will be perpetuated as the place of restlessness… Contribute to achieving the solution for Kosovo on the basis of the endorsed UNSC Resolution 1244 pursuant to which Kosovo remains a province of Serbia. American wishes and active efforts to see Kosovo secede from Serbia and see Kosovo and Kosovo Albanians achieve full independence, are contrary to the international law, politically deprecated and, on top of all, irresponsibly expensive…”
Others to claim “Kosovo solution”
“Kosovo’s secession from Serbia guided by ethnic criterion would constitute a dangerous precedent and a signal for other ethnic communities in other countries, including in EU Member States, who could rightfully request the ‘Kosovo solution’” – says Dietmar Hartwig in concluding his letter to Chancellor Merkel.
Enough said about the ‘humanitarian intervention’ and the concerns for the protection of rights of the Albanian population as the features of the “uniqueness of the Kosovo case”. American Military base “Bondsteel” in the vicinity of the town of Uroševac, surely by a pure chance, happens to be among the largest U.S. military bases outside the USA! Perhaps their anxiety over being potentially spied on from the Serbian-Russian Humanitarian Center in the City of Niš uncovers awareness that “Bondsteel” is illegally built there?!
It was the U.S.A, the EU and NATO, not Serbia, who froze the conflict following the armed aggression of 1999. They and kept it frozen for the past 18 years by not allowing complete implementation of UN SC resolution 1244. They pressed Serbia to fulfill all its commitments insisting on the legally obliging character of the resolution while exempting them and the Albanians from any obligation therein. They realized that full implementation of UNSCR 1244 means preservation of sovereignty and integrity of Serbia, values which do not suit their geopolitical objective of expanding to the East (Russia) and South-East (Mediterranean).
At present the West, primarily Germany, insist that Serbia ‘unfreezes’ Kosovo “independence process”. How? By compelling Serbia to sign a ‘legally binding agreement’ with Pristine, to recognize a illegal unilateral secession, legalize illegal 1999 aggression, permanently accept over 250.000 dislocated Serbs and other non-Albanians from Kosovo and Metohija and essentially assume responsibility for all what has happened or may happen in the future!
The German case
French General Pierre Marie Galois, close assistant to the late French President General De Gaulle, is very interesting and reliable witness of the Germany’s politics toward Yugoslavia, particularly toward Serbia and Serbs. In his address to the Belgrade Forum for a World of Equals on occasion of the 10thanniversary of NATO aggression he recalls that “dismantling of Yugoslavia was an operation that had been planned in Germany for a long time. They were not just waiting for the death of President Tito in 1980, but were preparing succession and profiting from his departure by reorganizing this territory[4].” To explain and support this assessment, General Galois considers three key motives behind such German geopolitics:
First, “there was obvious (Germany’s, aut.) desire to exert revenge on the Serbs who twice, from 1914 to 1918 and from 1939 to 1945 joined with allies against Germany”…“Second, Germans wanted to reward the Croats and the Bosnian Moslems who had joined Nazi Germany”…Third, they wanted Slovenia and Croatia in the sphere of Germany’s interests (EEC) as well as access to the Mediterranean via Adriatic.
Historians will certainly judge objectively the validity of General Galois’ arguments, but it is beyond any doubt that he was exceptionally capable and highly respected military and political strategist in the post WWII France, with access to very important sources of information. Also, his assessment does not contradict other available information. Let it be noted, for instance, that in the eve of civil wars in Croatia and Bosnia and Herzegovina at the beginning of 90-ies of the last Century thousands of tones of military hardware from former GDR was illegally exported from Germany to Croatia arming its paramilitary forces. In addition, Germany was the first country to recognize unilateral secessions of Slovenia and Croatia. It was done December 23rd, 1991 by Minister Hans Dietrich Genscher who disregarded call of UN SG Perez de Cuellar who urged Germany to wait for recognition to be part of the peace plan. The rest of the 12 EEC members followed Genscher’s step.
In the period of 90-es of the last Century Germany was the source of financing separatists and terrorists in Kosovo and Metohija (KLA). So called “Kosovo government in exile” headed by Bujar Bukosi had an office and network of collecting funds in Germany and other West European countries (Belgium, Switzerland, Italy) for recruiting, training and arming the terrorists. In various occasions and on various diplomatic levels this problem was presented to German authorities in order that they stop anti Serbian (FRY) activities from their territory and comply with the diplomatic rules, national and international laws, including specific decisions of the UN Security council. Unfortunately, these interventions had no effects.
On December 9-10th, 1997,the Council of the Peace Implementation in Bosnia and Herzegovina was convened in Bon (Dayton-Paris Peace Agreement). The Yugoslav Delegation, headed by Political Director of the Federal Ministry for Foreign Affairs, Ambassador Dragomir Vucicevic was well prepared for participation, particularly having regard that FR of Yugoslavia was one of the guarantors of the Dayton-Paris Peace Agreement. However, German Minister for Foreign Affairs Claus Kinkel,after opening the Conference, insisted that the agenda of the Conference be expanded to include consideration of the issue of Kosovo and Metohija which had no relevance to the Dayton-Paris Peace Agreement. Kinkel’s method of fait-a-complie, naturally, was unacceptable from the point of the framework of the Conference, practice applied at the preceding conferences and principle of transparent preparations. In addition, Serbia (FRY) had maintained position that Kosovo and Metohija is an issue of internal nature which will be resolved by political methods respecting territorial integrity and sovereignty of Serbia (FRY). Therefore Yugoslav Delegation abandoned Bon Conference.
Unitarization of Bosnia and fragmentation of Serbia
Interestingly, Bon’s final document is one of the most extensive of all Council’s documents and so called “Bon’s Full Powers” made the High Representative the ultimate legislative and executive authority in Bosnia and Herzegovina – above the Parliamentary Assembly, Presidency, governments. So called Bon’s 1997 principles made the whole Dayton-Paris system deformed, non-functional, non-delivering, and so up today. If there is a single or key cause for Bosnia and Herzegovina being dysfunctional and unstable today, than it is Bon’s “Full Powers” originating from Germany’s Foreign Ministry and its geopolitics. Using and abusing Bon’s “Full Powers” the High Representative had been imposing laws systematically curbing authority of the entities and transferring the power to Sarajevo thus reopening process of centralization and unitarization, destabilizing political system as laid down in Dayton. This process has been particularly directed to deprive the powers of Serbian entity Republica Srpska entrusted to it by Deyton-Paris Peace Agreement.
Aforesaid, perhaps, would not be of much use if today we wouldn’t be faced with similar German geopolitics and demands. Serbia, naturally, does not recognize illegal unilateral secession of its Province. Under UNSCR 1244 and under current Constitution Kosovo and Metohija makes integral part of sovereign Serbian state territory. Nevertheless, Germany insists that Serbia signs “legally binding document on normalization and good neighborliness” with Kosovo! In fact, such “legally binding” document would equal recognition of the illegal secession. This would also mean that Serbia will not object Kosovo’s membership to the UN, UNESCO, OSCE, CE and other international organizations. Finally, by signing such a document, Serbia would “a posteriori” grant amnesty to NATO for its 1999 military aggression, i.e. for all human victims, enormous destruction and war damages. Interestingly, German diplomats have already prepared the draft of such an agreement which most likely will be presented in the way “take it or leave”. Perhaps, the authors of the draft agreement are the same who in 1997 drafted Bon’s “full powers” for High Representative in Bosnia and Herzegovina? The same ones who initiated Kosovo and Metohija to be part of Agenda of the Bon’s Peace Implementation Council’s meeting convened to consider implementation of the Dayton Peace Agreement on Bosnia and Herzegovina, in December 1997?
Objective – to bind Serbia only
UNSCR 1244 (1999) is legally binding document of the highest rank in the hierarchy of international public law. It provides guaranty for sovereignty and territorial integrity of Serbia as well as substantial autonomy for the Province of Kosovo and Metohija within Serbia. Serbia has long ago fulfilled all her obligations from this legally binding document. The others, including UNMIK, KFOR and particularly Kosovo Albanian leaders have not. For example, about 250.000 of displaced Serbs and other non-Albanians from Kosovo and Metohija 18 years after have no possibility as yet to freely and safely return to their homes and lands in the Province! Why? Many Serbs, including school children, harvesters, bus passengers and others have been abducted, or killed in the period since the Province got under the UN mandate. Nobody has been found guilty. Why?
In the Brussels negotiations process under EU auspices in the last several years a number of agreements have been reached. Again, Serbia has fully complied with all its obligations, the others have not.
So, even if Serbia would sign any new legally binding document which what in the opinion of the author Serbia should not do, it would bind only Serbia, not anybody else. All who supposedly would offer guaranty that this time it would be different have lost their credibility long ago, EU including.
Accepting legally binding agreement with Kosovo Serbia would be permitted to come to the door step of EU by 2025. Mere signature would not be enough for EU membership. Full implementation is required before. What happens if Serbia signs such an agreement and EU, or any of 27 member countries come with new demands and preconditions which Serbia would not be able to fulfill? Let us not be mistaken – the history of Serbia’s relations with EU and with a number of neighboring countries abound such examples. Who is enough credible to guaranty to Serbia that this is excluded? Is it possible that Serbia delivers everything that she is required now and finally gets nothing?
Kosovo and Metohija, birthplace of Serbian state, culture, religion, and identity should not be considered commodity to exchange for EU membership.
German diplomacy evokes “Germany’s case” wherein both, West and East Germany (GDR) had been UN members while not formally recognizing each other. This reference is meant to be only face saving for the government in Belgrade, which keeps giving in substantial concessions and at the same time declaring it will never recognize Kosovo as sovereign state. It is, however, quite clear that there are no similarities to compare between FR Germany and GDR, in one hand, and Serbia and Kosovo, on the other.
On April 12, 2007, German ambassador to Serbia Andreas Coble at the European Forum’s conference in Belgrade stated that “if Serbian Government continues to insist that Kosovo is integral part of Serbia, it is possible that the question of Vojvodina[5] may be opened. Hungary might insist on Vojvodina. And not only that. There would be possibility for opening of the question of Sandzak (Raska)”[6]. Could really such elaborated statement be just of personal invention of visionary, well-intended diplomat, or perhaps he has learned about those “possibilities” in the course of preparations for his Belgrade ambassadorial post?
His successor Ambassador Andreas Mass in December 2011 gave astonishing public advice to Serbian nation to teach their children to love NATO because NATO bombed Serbia in 1999 for good of Serbia. Mass did not comment 4000 Serbian citizens killed by NATO, including by German bombers, killing children, train passengers, hospital patients. He did not mention use of missiles with depleted uranium, destroyed schools, hospitals, monuments. Nevertheless he was certain that Serbia will be member of NATO anyway.
“The question is not whether but when Serbia will become NATO member” – said Mass.
Present German ambassador Aksel Ditman in the interview to the Belgrade weekly “NIN” on November 11th, 2017, stated that Germany supports membership of unilaterally conceded Kosovo to the UN and other international organizations. In fact, Ambassador does not even pretend to respect the territorial integrity and sovereignty of the receiving country which is all but diplomatic.
It is long time since Dietrich Genscher and Claus Kinkel were ministers of foreign affairs of Germany. But the same “good geopolitics” concerning the Balkans and especially Serbs and Serbia, remain firmly implanted in Berlin.
Notes
[1] Federal Minister for Foreign Affairs of FR of Yugoslavia 1998-2000. Chairman of the Belgrade Forum for a World of Equals
[2] Head of EU (EEC) Monitoring Mission in Kosovo and Metohija (ECMM) from 1998 until March 20th, 1999
[3] Kosovo Liberation Army
[4] Special USA representative Richard Holbrook met KLA commanders June 20th, 1998, in Junik, Kosovo and Metohija, Serbia
[5] Of 2000 planned
[6] Message au People Serbe, Belgrade Forum for a World of Equals, p. 36, Belgrade 2009
[7] Another Autonomous Province of Serbia partially populated by members of Hungarian national minority
[8] Populated by Moslems (Bosniaks) ethnic community
The original source of this article is Global ResearchCopyright © Živadin Jovanović, Global Research, 2017
\n
Sull\'attacco all\'unitarietà della lingua serbocroata, sferrato per ragioni politiche, si veda anche la nostra pagina dedicata: https://www.cnj.it/CULTURA/jezik.htm
---
http://ilpiccolo.gelocal.it/trieste/cronaca/2017/12/14/news/podgorica-vince-la-battaglia-della-lingua-1.16238663
Podgorica vince la battaglia della lingua
Il montenegrino riconosciuto come idioma dall’organizzazione che ha sede negli Usa
di Stefano Giantin, 14 dicembre 2017
BELGRADO. La frammentazione è completa. Dopo quella politica, con l’implosione della Jugoslavia, non poteva che compiersi anche quella di una lingua comune, con poche differenze, che oggi si declina in tanti nomi diversi. E dopo croato, bosniaco, serbo è arrivato anche, ufficialmente, il montenegrino. Così ha deciso il comitato Iso 639-2 dell’Organizzazione internazionale per la normazione, con quartier generale nella Biblioteca del Congresso Usa, istituzione che si occupa di catalogare le lingue parlate nel mondo. E il montenegrino è una lingua a tutti gli effetti, distinta dal serbo, ha deciso il comitato.
La battaglia, iniziata quasi un decennio fa, è dunque finita. Con la vittoria di Podgorica. Ad annunciare il successo è stato il direttore della Biblioteca nazionale di Cetinje, Bogic Rakocević, che dal 2008 ha condotto la guerra per il riconoscimento: «Il Montenegro ha ricevuto il codice internazionale Iso per la lingua montenegrina, la richiesta è stata approvata», ha informato. Il codice “Cnr” sarà inserito a breve nella lista ufficiale Iso e rappresenta un «altro importante fattore per l’identità» nazionale, ha aggiunto. Questo perché «il comitato non solo ha riconosciuto l’esistenza del montenegrino, ma ha anche comprovato che esso non è una variante del serbo».
Si risolve così, «dopo l’indipendenza del 2006, un altro dubbio storico» e il codice Cnr e il montenegrino saranno «riconoscibili in tutto il pianeta», ha esultato ieri il presidente del Parlamento, Ivan Brajović. È un momento talmente importante, ha proposto invece lo studioso Adnan Cirgic, che si dovrebbe inserire in calendario la “Giornata della lingua montenegrina”.
Lingua che ha avuto però qualche problema di \"riconoscimento\", almeno in passato, anche all’interno dei confini del piccolo Stato, indipendente dalla Serbia dopo il referendum del 2006, che ha portato alla nuova Costituzione in cui il montenegrino è definito «lingua ufficiale», con gli alfabeti «latino e cirillico considerati alla pari». E «serbo, bosniaco, albanese e croato» definite lingue spendibili «per usi ufficiali».
Secondo il censimento del 2011, malgrado il 45% abbia dichiarato di sentirsi montenegrino contro un 29% che si sente ancora serbo, solo un 37% della popolazione ha però dichiarato di parlare montenegrino, mentre il 43% ha specificato che la sua lingua madre è il serbo. Percentuali che indicano un certo grado di confusione identitaria, comprensibile visti gli intrecci nella storia di Serbia e Montenegro. E che spiegano le polemiche interne tra chi ancora rimpiange l’unione con la Serbia e chi la rigetta, oltre a complicate dispute sulla denominazione della lingua, sul suo insegnamento nelle scuole, sull’esistenza del montenegrino, da alcuni considerato una “variante” del serbo. Una versione controversa, ribadita ieri dai quotidiani belgradesi: su “Politika” è stata citata una linguista che ha parlato di «violenza sul serbo». E “Novosti” ha suggerito addirittura si tratti di un «riconoscimento politico» deciso dagli Usa.
Con Mobile Open 7 GB a 9 euro/4 sett navighi veloce con 7 GB di Internet e hai 200 minuti ed SMS a 12 cent. Passa a Tiscali Mobile! http://tisca.li/OPEN7GBFirma
\n
НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ
Пише: Мира Марковић
23.децембар 2017
При том треба имати у виду да дејство овог радиоактивног уређаја није лимитирано искључиво локацију на коју је упућен. Све то што прети тој локацији може на сличан начин да прети и њеном најближем окружењу. Земљотрес који је изазван на одређеној територији може изазвати сличне промене тла и у њеном окружењу. Исто важи и за вулкане, олује, суше, и тако даље.
Све у свему, сматра се да Хаарп има рушилачку моћ неколико хиљада пута већу од атомске бомбе.
Најшира светска јавност није упозната са глобалном опасношћу која прети од овог најновијег оружја.
Али политичка јавност у развијеним земљама јесте. Владе многих земаља знају више детаља у вези са Хаарпом од оног што је до јавности дошло, чак више него и што се може наћи у неким стручним часописима који су имали услова да се обавесте о овом најновијем америчком оружју.
Неке од влада су покушале да подстакну Уједињене нације да се питање Хаарпа стави на дневни ред са циљем да се његова употреба ограничи, стави под контролу, да се заштити свет бар делимично од опасности која му са те стране прети.
До скоро није било резултата у том смислу.
Али и да их је било не би ништа помогло људима, не би био заштићен живот на Планети који Хаарп угрожава. Јер није решење да се употреба ове радиоактивне немани ограничи, стави под контролу, већ да се искључи из уоптребе. Њена делимична употребе не угрожава живот делимично, већ шире.
Али и кад би то делимично било строго лоцирано и фиксирано, одкуд било коме на свету право да легализује макар и делимичну, локалну употребу цивилизацијског Франкештајна као што је Хаарп. Које су то околности под којима би његова употреба била оправдана и дозвољена.
Владе и свет који се залажу за ограничење Хаарпа немају, дакле, ништа против да он постоји и да се користи. Само им је стало да то коришћење буде ограничено и под контролом.
А тамо где се ограничено и под контролом користи, тамо је значи опасност за живот допуштена.
При том нико се не бави тиме ко ће одлучивати где је та опасност за људски живот допуштена а где није.
Уједињене нације, због све своје ненадлежности за све битне ствари на планети, избећи ће такву одлуку.
Остаје, дакле, да се дипломатски замоли дотична влада да буде милосрдна, увеђавна колико може и да има у виду људе који живе у суседству територије на којој дејствује Хаарп и да према томе можда мало прилагоде дозу радиоактивног материјала њиховом недужном присуству.
А што се тиче оних на које радиоактивност циљано упућена, то је ок. Тамо може, они су заслужили са аспекта власника Хаарпа. У то се светске владе, међународна заједница и Уједињене нације не мешају. То је унутрашња ствар власника оружја и његове примене.
То што важи за Хаарп важи и за исто или слично оружје ако такво постоји на неком другом месту. То што се за њега не зна не значи да је „заштићено“ од одговорности за судбину оних за које је употребљено или за које тек треба да буде употребљено.
Климатски рат је у току. Све локације његовог оружја нису познате као што нису познати ни његови стратези.
Одсуство тачних информација као и крхке претпоставке не треба да везују руке онима који тврде да желе добро човечанству и који истовремено том добру могу да допринесу. Напротив.
Треба да их учине одговорним за живот на планети коме прети опасност да буде угрожен или окончан – старе несавладане мржње стекле су прилично апокалиптично оружје.
Прогнана и неизгубљена
ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ
Пише: Мира Марковић
15.decembar 2017
Неолиберализам као империјални капитализам, највиши ниво капиталистичког начина производње и одговарајућег грађанског друштва, данас је планетарно доминантан друштвени процес, егзистенцијално највиталнији и идеолошки најактивнији.
Са окончањем Хладног рата 1989. године у коме је капиталистички Запад однео победу над социјалистичким Истоком западно капиталистички победник није се пасивизирао у посттријумфалном периоду.
Разуме се да је нешто мање активан него што је био док је рат трајао, само је, као и сваки победник, заслужио да се одмори.
Али је његова имеперијална нарав и даље жива. Њом руковођен настоји да укине и теоријске и практичне и симболичке трагове левичарско-социјалистичке идеје и њене примене у деветнаестом и двадесетом веку.
Суштина те идеје је укидање класног друштва које егзистира на институцији експлоатације већине од стране мањине.
Та њена симплифицирана суштина обележила је време од када су формиране прве радничке, социјалистичке и комунистичке партије, преко првих социјалистичких држава до пада источноевропског социјалистичког корупса са центром у Москви 1989. године. Тај чин је увео у кризу читав левичарски свет - његову мисао и његову егзистенцију.
Класе, то јест два егзистенцијално и антагонистички супростављена корпуса на принципу експлоатације једног од стране другог, искључене су из теоријског мишљења и теоријско-политичког вокабулара. Класна борба је уступила место КОНФЛИКТУ а положај експлоатисаног, искоришћеног, без обзира да ли се ради о колективном или индивидуалном субјекту, као НЕЛАГОДНОСТ.
Та НЕЛАГОДНОСТ се одувек, и пре Марксовог учења о друштву, решавала колико се могло, побунама и револуцијама, без обзира какав им је исход био. Сиромашна и обесхрабљена већина се кроз историју борила против оних које је сматрала одговорним за неправду, иако није знала да је класа и да је та побуна вид прве, пионирске класне борбе.
Већ више од једног века, скоро два века, та сиромашна и обесправљена већина зна да је класа и да је њена побуна кроз штрајкове, демонстрације, устанке и револуције класна борба као и да победа у тој класној борби укида сиромаштво и обесправљеност.
Да би шансе за ту побуну биле могуће упркос слома социјализма у Москви 1989. године, победници са Запада су се потрудили да их минимизирају, маргинализују, такорећи укину.
Могући побуњеници и победници су преведени у НЕАДАПТИРАНЕ, НЕПРИЛАГОЂЕНЕ, које организовано и хумано друштво не сме да игнорише. Напротив. Треба да учини све да им се олакша прилагођавање. У те сврхе постоје многобројне стручне службе – психолошке, психијатријске, уопште медицинске, које су способне да им омогуће прилагођавање стварности.
Осим медицинских установа на располагању су и многобројна саветовалишта, рубрике у женским часописима, могуће да ту извесну улогу могу да имају и свештеници.
Стварност је таква каква јесте. И задатак је сваког паметног, одраслог, озбиљног и реалног човека да јој се прилагоди, да је такву прихвати и да на тај начин отклони тензију, фрустрацију и уопште осећање нелагодности у коме се налази.
Дакле, уместо класа постоје инсоцијални субјекти, уместо класне борбе КОНФЛИКТИ, уместо класног гнева НЕЛАГОДНОСТ, а уместо револуције саветница за писма уредништву из женских часописа.
Средином деветнаестог века, када је Карл Маркс писао о класној борби као суштини резумевања друштва и примарном односу између људи, његов савременик, отац социологије Огист Конт је класну борбу сврставао у социопатолошке појаве као што су криминал, проституција, алкохолизам и тако даље, сматрајући да као таква треба да буде третирана у оквиру психијатрије и социјалне психијатрије.
Скоро два века касније неолиберални теоретичари немају тај увредљиви, понижавајући однос према класној борби. Напротив. Односе се према њој крајње хумано. Третирају је као субјективни конфликт који се лечи код психолога, у израженијој форми код психијатра.
Кад се излечи, а има услова, медицина и све њене гране, па и психијатрија, су напредовале, кад се излечи, дакле, неће бити протеста, устанака и револуција.
Неоколонијализам може да буде спокојан. Потенцијалне и текуће побуњенике ће психолози, психијатри и саветнице из женских часописа лековима и одговарајућим упутствима успети да прилагоде стварности у којој су сиромаштво, обесправљеност, беда. Па се неће више осећати нелагодно међу њима. Напротив. Прилагодиће им се.
Уместо да носе устаничке, побуњениче и револуционарне заставе против неправде као што су чинили некад, потенцијалним побуњеницима данас, док иду у апотеку, у рукама ће им се налазити рецепти за лекове који треба да им омогуће прилагођавање неправди.
Неокапитализам је хумано друштво. Неприлагођени ће добити рецепте за најбоље лекове. Али је и реално друштво – мораће сами да их плате.
Они што су својевремено протествовали, дизали устанке и револуције, чинили су то, између осталог, и зато да не би плаћали лекове. И неки су успели у томе. А лекови су били не за прилагођавање друштвеној стварности, већ за неприлагођавање болестима.
Постојало је време и постојала су друштва у којима се сматрало да прилагођавање постојећој стварности није у интересу човека. Напротив. Сматрало се да постојећа стварност треба да се непрекидно мења и поправља у његовом интересу.
=== 3 ===
http://www.sloboda.org.rs/komentar15.html
Прогнана и неизгубљена
НЕДИЛЕМА
Пише: Мира Марковић
5.decembar 2017
Већ годинама политички живот у Србији се одвија у знаку дилеме – Европска унија или Русија. То преведено на банално одприлике треба да значи - којој се страни света и каквој политици треба приклонити.
Не на коју би се од те две стране света, односно две политичке оријентације, требало оријентисали, већ коју би смо ми од те две адресе одабрали да такорећи буде и наша.
Прикључивање Европској унији би то, разуме се, и подразумевало. Економски, политички, социјални и културни живот у земљи би био усклађен са правилима игре која важе за Европску унију. То је и нормално. Адреса би била једна. И присталице те политике, у власти али и у јавности, би били задовољни.
Они који подржавају Руску федерацију као адрасу на коју треба да се држава и друштво оријентишу доживљавају на сличан начин ту оријентацију. И у том случају би све сфере друштвеног живота биле усклађене са политиком која се тамо води.
.На известан начин та дилема и та атмосфера подсећају на не предалеку прошлост – на прилике најпре у Србији, после ослобођења од Турака, када је формирана држава, а касније и на сличне прилике у Југославији између два рата.
Две династије су се међусобно разликовале по избору патроната над земљом који су бирале.
Једна је бирала Беч за политичког мецену, друга Москву (кад је била престоница Руска царевина). Док су биле живе те две царевине неко од та два царства било је надлежно за нашу земљу. Или Аустро-угарска или Руска царевина, али никад српско, односно југословенско краљевство.
Народ је надлежност за земљу изван земље сматрао такорећи подразумевајућим стањем. И сам се делио по избору надлежности. Интелектуалци, али и шира јавност, испољавали су јавно та два афинитета.
Једни су били склонији Аустро-угарској, односно европској организацији државе као модерном виду друштвеног живота. Давали су у сваком погледу предност европској култури у коју су спадала германска и романска државна и друштвена искуства.
Други су налазили да је Русија земља на коју се могу и ослонити и угледати, ближа због словенства и православља који су нам заједнички и да та блискост представља темељ подршке и заштите моћног царства и темељ друштвеног обрасца по коме треба да живимо .
Када су комунисти 1941. године дигли устанак против фашизма међу народом који се прикључио устанку била је присутна и жеља за подршком совјетској земљи због њене социјалистичке оријентације и грандиозне антифашистичке борбе.
После кратке идеолошке и политичке блискости социјалистичке Југославије са СССР-ом која је окончана 1948. године у наредним деценијама социјалистичка Југославија је водила светску спољну политику. Светска – значи срдачна и рационална сарадња са свим земљама. И на Истоку, и на Западу, и на Северу, и на Југу. Није се прикључила ни једном од два моћна блока који су владали светом, односно који су поделили свет и увели га у Хладни рат који је трајао скоро четрдесет година.
А сама Југославија је била иницијатор за окупљање свих земаља изван ова два блока на платформи мирољубиве и равноправне сарадње у интересу свих земаља и свих људи.
У последње време у Србији је активирана дилема о избору - Европска унија или Руска федерација, у бољем испољавању те дилеме као о избору између Запада и Истока. У интересу превазилажења те дилеме често се ипак истиче потреба за равноправном сарадњом и са једном и са другом страном, и са Бриселом и са Москвом, позивајући се притом на Титову политику која је на исти начин балансирала.
Међутим, та политика није ни на који начин балансирала између Вашингтона и Москве. Та међународна политика је била светска у најбољем смислу и у великој мери антиципаторска. Ако човечанство преживи фазу текуће малограђанске ускогрудости, империјалне халапљивости и левичарског кукавичлука, сви ће народи и њихове државе сарађивати између себе настојећи да граде заједнички свет.
А што се тиче дилеме - Европска унија или Руска федерација, она је крхка и неоснована.
Свет се не састоји само од те две адресе, нити те две адресе једине гарантују мир и просперитет Србији (иако се у Србији сматра да могу бити угрожене без једне од тих адреса).
Као што нису ни једине адресе са којима се може успоставити економска, технолошка, научна и културна сарадња у нашем интересу, али и у заједничком интересу.
Чак ни улазак Србије у Европску унију не би смео да јој апсолутно веже руке за све те сарадње. То јест, ако би та могућност као опасност постојала, онда Европска унија не би ни требало да буде адреса ка којој се Србија упутила.
Од блиске сарадње са Руском федерацијом таква опасност Србији не би могла да прети, не постоји никаква организациона форма у том односу која би Србији ограничавала контакте са осталим светом, бар не радикално, бар не на штету економског развоја и друштвеног стандарда.
У савременом свету мале и сиромашне земље, а поготово мале као што је Србија, не могу постићи апслолутну аутономност, независност, не узимајући у обзир мишљења и интересе великих сила, па чак ни мишљења и интересе најближег окружења.
О приликама у свету и односима међу државама и народима се, нажалост, не одлучује у Уједињеним нацијама. О тим приликама одлучује се у билатералним односима између великих и моћних земаља какве су у овом тренутку САД, Руска федерација и Кина. (Извесну улогу у том смислу има и други ешалон у који спадају неке од земаља Европске уније, Јапан, Индија, Иран, Бразил, ...)
Мале земље треба да имају у виду ту стварност, али због тога не морају нужно да се приклоне ни једном царству. Уважавајући сваку добру намеру и настојећи да избегну лоше, могу да постигну економски и културни развој, али и да сачувају национално и државно достојанство.
Таква политика је наравно веома тешка, али је могућа. Она је изводљива са протагонистима који су за њу опредељени и који су способни да је заступају.
То би требало да је заједничка платформа малих и сиромашних земаља. Али и обавеза прогресивних људи у великим, развијеним и моћним земљама - на њима је да подстакну ограничење државног и националног егоизма у сопственој земљи у интересу општечовечанског прогреса и мира.
Јер, у крајњем случају, ако би општечовечански мир и прогрес били угрожени, онда би у том случају били угрожени сви, и они који су их угрозили.
Жртве имепријалног егоизма, ма са које стране долазио, били би и његови заступници. У својој егоистичној заслепљености не виде да би на ломачи коју су запалили за друге горели и сами.
Прогнана и неизгубљена
ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА
Пише: Мира Марковић
25.novembar 2017
Стручњак за комуникације, тако себе представља, а тако га и новине представљају, хвали своју струку, једну од парадигми приватног бизниса, па онда, под брзоплетим, кратковидим и егоманским ентузијазмом, глорификује и сам приватни бизнис као оптималан вид егзистенције, тврдећи, између осталог, да је приватни бизнис доступан сваком човеку и ако би се свако за њега определио могао би да се нада најбољем личном просперитету – само би му „небо била граница“.
Биће, дакле, по овом „стручњаку“, да су милиони људи, од прошлости до данас, пропустили срећу само зато што се нису сетили да се баве приватним бизнисом.
Трансгенерацијска глад, сиромаштво у чијем знаку живи човечанство од кад као такво постоји, старе и нове болести којима нема лека, сви ратови и свако насиље .... све је то, значи, могло да се избегне, да човек није због своје необавештености, ускогрудости, глупости, лењости, инертности, и тако даље, пропустио да се бави приватним бизнисом па је тако лишио себе и свој род среће у коју спадају, пре свега, мир и благостање. А онда, ваљда самим тим је лишио себе и других пратећих добара као што су, на пример, солидарност, алтруизам, кооперативност, ...
Дивинизација приватне својине, а нарочито у обличју приватног бизниса, има виталну способност континуитета. Ово је њено олимпијско доба, њени протагонисти су жилав народ, у својим елитним врховима и историјски надахнут и интелектуално респектабилан. На нижим хијерархијским лествицама, са мање дара, а понекад и са мање жара, налазе се заступници приватне бизнис „цивилизације“ који само изражавају лојалност стварности која им омогућава да живе боље од других и да у том животу налазе инстант сигурност. Нијх не краси нарочита интелигенција али ни нарочита глупост. Има је ту и тамо, као и у свему другом на свету.
Али ретко је има у концентрацији садржаној у интелигенцији овог стручњака за комуникације.
Доступност приватног бизниса није ограничена само знањем, даром, интересовањем, способностима, интелигенцијом, она је искључиво лоцирана у зонама приватног власништва. А његова успешност која допире до небеских висина има још селективнију локацију – налази се на ретким ексклузивним адресама ограђеним најагресивнијим класним, готово мизантропским егоизмом.
Те, дакле, небеске висине нису доступне ни сваком приватном бизнисмену – власници бутика који продају чарапе и мануфактуре које производе торбе за пијацу, не само што су далеко и од најближих облака, већ су само неколико корака испред статистички неидентификоване и цивилизацијски занемарене армије невласника.
Приватни бизнис, дакле, није доступан сваком, већ, посматрано у глобалним размерама, доступан је само понеком.
А што се тиче неба као такорећи подразумевајуће границе за сваког ко се приватним бизнисом бави, па на тој се граници зауставило до сада један до два одсто становника планете Земље. Оних деведесет осам одсто, укључујући у њих и власнике приватне својине и невласнике било какве својине и често невласнике било каквих материјалних добара, сви они заједно из свог земаљског живота гледају на небо као на територију за коју су надлежни њима недостижни неки други. Али не недостижни по материјалном богатству, већ по интелектуалном, стваралачком, визионарском доприносу општечовечанском развоју и прогресу.
Међу њима се налазе и они који су и фигуративно и буквално дотакли небо – научници који истражују Свемир и његови први путници.
Приватни бизнисмени, чак и они који спадају у оних један одсто, једном ће се можда запутити ка небу, али тај пут ће, кад то буде, бити могућ не захваљујући њиховом богатству, већ захваљујући раду, стваралаштву и храбрости других људи. Оних који нису располагали никаквим власништвом, само ретким стваралачким даром, а често и са њим паралелним одсуством потребе да тај дар материјализују и медијализују.
Иначе, ово мишљење „стручњака за комуникације“ не би било вредно пажње а поготово не би било вредно реаговања да не постоји опасност да буде инспирација заблуди да се не ради о глупости него о истини. И да у ту „истину“ могу да поверују млади, необразовани, наивини људи. Популација која је изложена тој опасности је велика и рањива.
Они који би могли да је заштите од такве „истине“ уздржавају се, култ приватног власништва влада планетом. Нелојалност том култу, а не дај Боже, сумњичавост у погледу његове сакралности, у најбољем случају представља опасност за способност разумевања и интегрисања у савремени свет, а у горем случају представља утопистичку странпутицу која привремено може да нанесе штету магистралном путу.
Не може трајно да га угрози, приватно власништво ће трајати колико и вечност, али треба га, кад год се може, заштитити од тих повремених и привремених колективистичких испада.
Мада, деси се понекад да се магистрални пут временом истроши, а нека пречица, дојучерашња странпутица такорећи, преузме његову улогу.
Знају то у народу, одавно, не знају само у највећим градовима, па би се могло десити да их промене на главном путу изненаде.
=== 5 ===
http://www.sloboda.org.rs/mm/komentar13.html
Прогнана и неизгубљена
АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАM
Пише: Мира Марковић
18.novembar 2017
Недавно сам прочитала са пребацивањем изражену опсервацију једног познатог патриоте да на демонстрацијама, којих је у Србији подледњих година било много, нема скоро ни једне протестне пароле у вези са Косовом.
Предмет простеста су били разни поводи – нешто што људима недостаје, нешто са чим се не слажу, нешто што их вређа, нешто у чему су преварени, и тако даље.
Као уосталом свуда у свету крајем прошлог века и у овом садашњем протести на улицама су добили право грађанства. Додуше, негде само формално, али све више и стварно.
Стварно, кад учесници демонстрација протестују, на пример због карактера матуре. Те демонстрације нико не спречава, а често донесу и резултате. Само формално право грађанства имају протести кад демонстранти траже, на пример одцепљење дела територије. Тада се често не поштује право на демонстрације, примени се насиље, а до резултата углавном не дође.
У претходне две деценије у Србији је мање демонстрација него у последњој деценији двадесетог века. Углавном су мирне и тичу се текућих социјалних и материјалних прилика.
Тачно је – нема протеста посвећених Косову, односно чињеници да већ седамнаест година не припада Србији. А ако би се и појавила и нека анемична парола у том смислу, прошла би незапажено.
Патриота је, дакле, у праву. Али само на први поглед. Већ на други поглед није у праву.
Јер Косово је пучистичка власт 2000. године на челу са Коштуницом, предала албанској мањини. Тада је на Косову легализована америчка војна база Бондстил, највећа у Европи. Власт СРЈ на челу са Коштуницом и власт у Србији на челу са Ђинђићем подржале су изборе на Косову на којима је легализована косовска држава.
Према томе, године 2000., кад је требало протестовати због губитка Косова, до протеста није дошло. Не само што су грађани ћутали кад је реч о Косову, већ су подржали Коштуницу за председника иако је тада за губитак Косова био одговоран он.
Подржавајући га за председника имали су у виду само то да се на тај начин ослобађају претходне власти и диктатора. Сви остали разлози за и против Коштунице били су изван очију српске јавности.
Јавност је тада превидела чињицу да је за време те диктатуре Косово било у саставу Србије и да се за такав његов статус диктатур залагао свих шеснаест година његове „владавине“, као и да се за такво Косово и за такву Србију залагао и тешко болестан у затвору и на суду у Хагу до последњег дана свог живота и до последњег даха.
А тамо се, у затвору и на суду, нашао због своје шеснаест година дуге одбране Косова од албанског сепаратизма и тероризма. А и од последица траљаве бриге за прилике на Косову од стране српских власти седамдесетих и осамдесетих година прошлог века.
Српски народ ту борбу није уважио.
Нови председник Коштуница доведен од стране НАТО одмах је предао Косово, додуше зато је и доведен. Своју марионетску улогу је одиграо брзо и ефикасно.
Године 2000. јавност није видела да се на власти налзио као једнократна експозитура Вашингтона, ваљда и Брисела. Веровала је његовом „патриотизму“ у који се кичерски клео тада и касније, из пензије. Успео је касније да превари део јавности, да наведе један број наивних људи да поверују у његове родољубиве жалопојке над Косовом, као што их је преварио 2000. године па су му поверовали да је победио на изборима народном вољом. Међутим, победио је вашингтонском вољом.
Тај једнократни играч НАТО и ондашње америчке администрације се сада повремено слика на петоразредним „патриотским“ приредбама, настојећи да емитује слику скромног интелектуалца коме ето није ни до каквих материјалних и медијских интереса, већ само или углавном само до српске среће и враћања Косова Србији.
Он се, о темпора о морес, залаже да се сада врати оно што је он својевремено сам и широке руке дао.
Његов патриотски протест је фингиран, он би иза тог фингираног патриотског протеста да сакрије истину – Косово за председничку функцију, макар и на кратак рок.
Али народ нема потребу за фингирањем. Може бити да не зна чијом је заслугом изгубио део своје територије и државе, али бар зна да је изгубљен, па нема разлога да се пренемаже на демонстрацијама.
Косово је као држава то постало незванично одмах после пуча, а званично је постало држава 2008. године када га је као државу велики део међународне заједнице признао. Већ тада је Косово увелико располагало за државу потребним атрибутима – председник, скупштина, влада, министри, полиција, чак и филхармонија.
Према томе, патетично пребацивање народу да не протестује због Косова представља у ствари јефтино подилажење и улагивање патриотизму и ствари Србије.
И при том од стране човека која би требало да зна како је и када Косово предато у руке албанске мањине да од њега направи своју државу.
Додуше, можда човек о коме је реч и не зна. Или је заборавио с обзиром на то да је у одмаклим годинама. Мада, упркос годинама, није пропустио да заборави да пребаци народу небригу за Косово.
Народ није недужна адреса када је реч о Косову, наравно. Али није једина, ни најглавнија адреса.
Главну је или заборавио, или неким чудним случајем није разумео да је она главна.
Па зато ваљда, из забораности или незнања, недужно на патетичним „патриотским“ приредбама истомишљенички тапше по рамену бившег председника за једнократну употребу. Анемична провинцијска кич слика два псеудопатриотизма.
***
А у пост скриптуму и једна заблуда – да је псеудопатриотизам био и остао реткост.
Није реткост. У ДОС-у, и око ДОС-а, оних година и касније, сви из те приче, сви су тврдили и сви би тврдили и данас да је сарадња са НАТО-ом у интересу Србије.
Тако разумевајући ствари је и Коштуница својевремено предао Косово албанској мањини. Данас је супротног уверења. Оно претходно му више није у интересу па га одавно више не заступа. Просто је заборавио своју некадашњу улогу (платформу) аутистично се надајући да су је заборавили сви.
Али, нису. Ето, нису. Бар не сви.
[[ https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8811 ]]
RSS Feed
CNJ Feed