Srbija i Crna Gora... i Jugoslavija!
13. Rasturanje Jugoslavije, tj. likvidacija Jugoslavije, ilegalan cin i
destabilizacija celog Balkana! (R. Despotovic / Artel, 10.3.2003)
14. SRBIJA NA PUTU KA EVROPI (M. Belosevic / Artel, 6.3.2003)
15. U GODINI SLAVLJA, 100 GODINA SINDIKATA SRBIJE, MASOVNI PROTESTI
RADNIKA (B. Urosevic / Artel, 1.3.2003)
16. ZDRAVA HRANA TRAZI KUPCE (M. Belosevic / Artel, 23.2.2003)
17. O KRAJU JUGOSLAVIJE (Cosic, Tadic i Ekmecic / Nedeljni Telegraf,
februar 2003)
=== 13 ===
Rasturanje Jugoslavije, tj. likvidacija Jugoslavije, ilegalan cin i
destabilizacija celog Balkana!
Despotovic Ruza
10. mart 2003. god.
Pod pritiskom EU i u suprotnosti sa Ustavom SR Jugoslavije je
Jugoslavija rasturena i pretvorena u Republike Srbiju i Crnu Goru. Nova
Republika je na samom pocetku zasnovana bez Ustava i bez federalnih
institucija pa i predsednika. Ove reforme bi se mogle protumaciti kao
proces nastavljanja daljeg rasturanja, od strane zapadnih sila. Po svim
izgledima se ocekuju jos vece podele Srbije na jos manje protektorate,
koje ce Zapad moci lako da kontrolise.
Interpretacije od strane beogradskog i podgorickog rezima da smo na
dobrom putu ka demokratizaciji i pridruzivanju Evropsko-Atlantickim
institucijama, mogu biti samo laz. Krajem januara je Nato-boos
Robentson rekao: "Evropa hoce Jugoslaviju". Zajednica Srbije i Crne
Gore je predvidjena za samo tri godine opstanka, sto se do sada u
istoriji covecanstva jos nigde nije dogodilo, sta to znaci? Niko jos
nije uspeo da objasni ni narodima u Jugoslaviji ni narodima Evrope
zasto je Jugoslavija morala da se ugasi, pa i svoju istoriju da izbrise
kao i za dezintegraciju te zemlje, da bi stekla uslove da se pridruzi
EU? Sve ovo lici na tajne odluke, donesene iza zatvorenih vrata.
Bez ucesca politickih partija, naucnika i svih drugih gradjana, vodjene
su oprezne diskusije i donosene su odluke, plaseci se da ce se neko
pobuniti.
Jedno je sigurno da su glavni kreatori i pocinioci likvidacije
Jugoslavije EU i Savet Evrope. Savet Evrope vec dve godine diktira i
prezentira svoje liste sa uslovima od oko 30 zahteva-naredbi
Jugoslaviji, za koje smatra da moraju da ispune da bi stakli uslov za
ulazak u Savet Evrope, a izmedju ostalog i stvaranje nove Unije Srbije
i Crne Gore moralo je da se prihvati i sprovede.
Postavlja se pitanje, zasto Jugoslavija kao postojeca Federacija nije
mogla da bude prihvacena za ulazak u Savet Evrope? Motivi Zapada su po
svim izgledima sledeci, da nestankom Jugoslavije kao drzave, vise niko
nema pravo da ih optuzi za pocinjena zlodela, bombardovanjem unistenu
Jugoslaviju, niti trazenje ostete za unistenu infrastrukturu prilikom
izvrsene Nato agresije, koju su te iste Nato zemlje pocinile prema
Jugoslaviji. Nato zemlje su sebe na ovaj nacin oslobodile odgovornosti
prema Jugoslaviji, jer Jugoslavija vise ne postoji.
Navodno je predvidjeno i to da ce posle tri godine Crna Gora imati
mogucnost da se izjasni putem referenduma da li zeli ili ne zeli da se
odcepi od Srbije. Takodje se radi na tome da se i jos neki delovi
Srbije odcepe od Srbije, kao sto su Sandzak (sa vecinskim muslimanskim
zivljem), zatim Vojvodina (sa vecinskim Madjarskim zivljem).
I na kraju i Kosovo dolazi na red. Verovatno slucajno zamisljeno, da
posle tri godine kada bude prestala da postoji nova Unija S-CG, Kosovo
ce dobiti zeleno svetlo da se odcepi od Srbije. Rezolucija 1244 ce biti
na veoma vest nacin zaobidjena i negirana, sto znaci da ce Kosovo
dobiti mogucnost da se izjasni za samostalnost, jer u rezoluciji 1244
stoji da je Kosovo suvereni deo FR Jugoslavije, a nje nazalost vise
nema.
Mafijaska klika u Beogradu i Podgorici je po svim izgledima napravila
dil sa tim istim Nato odgovornim zlikovcima, koji su bombardovali
Jugoslaviju 1999 godine, da u finkciji zapadnih marioneta rasture sve
sto se rasturiti moze u Jugoslaviji, pa i pocepati na male i siromasne
protektorate, pod vojnom kontrolom od strane Nato-a. Da li su ovo
odlike demokratizacije ili kolonijalizma? Jugoslavija, sa vise od
jednog miliona izbeglica, bombardovanjem unistenom infrastrukturom od
strane Nato-a, svi ti narodi morace dalji zivot da nastave pognute
glave na putu ka siromastvu, bez posla, to sve umesto nekada ponosne i
napredne zemlje Jugoslavije, koju smo svi voleli. Sve ovo ukazuje da
stabilnosti nece biti nigde na Balkanu, bez stabilne Jugoslavije.
Politika Evrope na Balkanu, bi mogla i citavu Evropu jednog dana
dovesti u dilemu, da ili napuste Balkan ili otvoreno preci na kompletno
vojno osvajanje, tj. kolonijaliziranje Balkana.
=== 14 ===
SRBIJA NA PUTU KA EVROPI
infograf@...
Mirela Beloševic, novinar
Beograd, 6. mart 2003. god.
BANKE U STECAJU
U Srbiji su 23 banke u stecaju a 8 je pod nadzorom Agencije za
osiguranje depozita, sanaciju, stecaj i likvidaciju banaka. Od oktobra
2001. Privredna banka Novi Sad, Slavija i Valjevska, od maja 2002.
Srpska komercijalna i od 3. januara 2002. cetiri velike drzavne banke.
Od 307 objekata procenjeno je 266 i vrednost nekretnina je 156 miliona
evra. Do sada je unovceno 5,6 miliona evra, sa tim sto je imovina
prodavana na licitaciji po vecoj ceni od procenjene. Vise od 220
objekata je dato u zakup uglavnom bankama. U Beogradu je recimo sav
prostor izdat. Broj zaposlenih je sada 7 odsto od ranijeg broja i jos
ce se smanjivati . Firme koje su uzimale kredite od ovih banaka imaju
nenaplacena potrazivanja u inostranstvu od cak 90 miliona dolara,
naravno realna vrednost duga je manja. To je tesko naplativo, mada je
recimo Beobanka uspela da podmiri dug Cilea. Gradjani duguju pola
milijarde dinara i sada se pravi skala na osnovu koje ce biti tuzeni.
Agencija ima uloge u 100 preduzeca i banaka. Sa ponudama takvih uloga
uskoro ce izaci na trziste. Sanacija bi trebalo da traje 3 ipo godine
sto zavisi od Trgovackog suda. U Agenciji kazu da je uzrok stecaja ovih
banaka los plasman sredstava: 16 odsto je ulozeno u javna preduzeca, 25
odsto u preduzeca koja se restuktiraju a cak 44 odsto u firme u
stecaju. Verovatno ima i drugacijih misljenja ali ekonomistima to
trenutno ocigledno nije interesantna tema za razmisljanje.
PUN EKRAN ŠTRAJKOVA
Prosecna plata u Srbiji prema podacima Republicke statistike iznosi
9.468 dinara, što je prevedeno na devizni kurs 150 evra. U Vojvodini je
januarski prosek zarada 10.145 dinara a u centralnom delu republike
9.219 dinara. Po platama smo na najnižoj lestvici u regionu, gori i od
Albanije a prilican broj opština u Srbiji ima prosek zarada ispod 100
evra. Tako na primer u Dimitrovgradu januarski prosek zarada je ispod
100 evra, tacnije 40 evra. Još poraznija slika je kad se izdvoje samo
plate zaposlenih u privredi. U Dimitrovgradu prosek u privredi je 16
evra. U ovim opštinama znatan deo zaposlenih u privredi na ime plate ne
primi ništa, pa se suma onih koji je prime statisticki preraspodeli na
ukupan broj evidentiranih zaposlenih i tako dobiju ovakvi proseci.
Ovakvih opština sa polu ili total umrtvljenom privredom ima prilican
broj. Samo 10 opština, odnosno gradova u Srbiji imalo je u januaru
prosek veci od 11.000 dinara.
U januaru uz to usledio je pad proizvodnje od 17-18 odsto u odnosu na
prosecnu mesecnu proizvodnju u prošloj godini. Opravdanje nije to što
je u januaru bilo puno praznicnih dana, jer tako je bilo i prošlog
januara a ovogodišnji ucinak industrije je manji od istog meseca prošle
godine za šest do sedam procenata.
Za izmirenje izdataka za hranu prosecnoj cetvoroclanoj porodici je u
januaru prema racunici savezne statistike trebalo 11.000 dinara. Rec je
o korpi hrane u koju je uvršceno 65 artikala, a koja je radjena prema
nutricionistickim merilima.
Kad je ovakva slika privrede, ne cudi što mediji stalno objavljuju
informacije o štrajkovima. Recimo Upravni odbor "Goša holding
korporacije" usvojio je na zahtev koordinacionog odbora gladnih,
ostavke predsednika upravnog odbora ove korporacije i generalnog
direktora. Medjutim i pored ostavki protest se nastavlja dok se ne reši
težak položaj radnika koji mesecima ne primaju platu, ne pokrene
proizvodnja u fabrikama, obezbedi socijalna pomoc i "poveže " radni
staž. U "Trajal" korporaciji su takodje izglasali nepoverenje
generalnom direktoru, jer je najavio da je oko 1.000 radnika tehnološki
višak. U "Trajalu " imaju manjka posla a ne viška radnika smatraju
sindikalci. Prošlog leta "Trajal" je dobrovoljno napustilo uz
otpremninu od 100 evra po godini radnog staža, oko 1.400 radnika ali to
nije pomoglo da ostalima u korporaciji materijalni pložaj bude bolji.
Štrajkovali su i radnici preduzeca za vodne puteve "Ivan Milutinovic"
jer su ogromna devizna dugovanja za poslove koji su radili u
inostranstvu i koji su naplaceni ali nenamenski potrošeni.
Povodom katastrofalne situacije u obrenovackom poljoprivrednom
kombinatu a.d.''Dragan Markovic'' održana je vanredna skupština društva
na kojoj je smenjen dosadašnji predsednik Upravnog odbora. Predsednik
sindikata "Nezavisnost" kaže da im je ministar poljoprivrede obecao
pomoc u nafti i hrani za stoku ali da mu nije jasno kako je država
uopšte dozvolila da dodju u ovakvu situaciju. Radnici ovog kombinata ne
traže milostinju vec samo pomoc koju planiraju u nekom normalnom roku
da vrate kroz poslovanje. Kombinat "Dragan Markovic" ima 750
zaposlenih. Na farmi koja se prostire na 3. 600 hektara nalazi se oko
19.500 svinja, 450 muznih krava i nešto goveda. Dva velika mlina ne
rade jer nemaju šta da melju.
Carinici takodje štrajkuju ali pošto im nije dozvoljeno da smanje obim
rada oni su ga povecali i tako napravili zastoje na granicnim
prelazima. Njihov dohodak u proseku je 117 evra.
"Radnicki otpor" ponavlja zahteve iz protesta koji traje od
potpisivanja sporazuma sa Vladom o dekomponovanju grupe ''Zastava'' iz
jula 2001. Radnicki otpor je do sada sudu podneo više od 3.500 tužbi
kojima radnici traže da im se isplate zakinuti delovi zakonom
garantovanih zarada koji ukupno iznose oko 30 miliona dolara.
Dogovoreno je da se odštampaju pojedinacni obracuni o dugovanjima za
svakog od 30.000 nekadašnjih i sadašnjih radnika "Zastave" na ime
neisplacenih delova zarada od 1997 do 2001.
Mogli bismo tako da nabrajamo ... Republicki ministar za privredu i
privatizaciju medjutim kaže da ga ne plaši da ce štrajkovi ugroziti
reforme zato što su, smatra on, štrajkovi nezaobilani deo tranzicije
koja mora biti bolna. Koliki je prag bola i da li baš mora ovoliko da
boli pokazace naravno vreme. Dijagnosticari se razlikuju,a terapija
željno išcekuje.
=== 15 ===
U GODINI SLAVLJA, 100 GODINA SINDIKATA SRBIJE, MASOVNI PROTESTI RADNIKA
infograf@...
Borivoje Uroševic
Beograd, 2. mart 2003. god.
Sindikat Srbije se sprema da proslavi, 15. maja 2003. godine, sto
godina postojanja radnickog pokreta u Srbiji. Jubilej, dostojan
poštovanja, treba dostojno i proslaviti. Imaju li radnici volje za
slavlje i razmišljaju li o tome ? U opštem sivilu i letargiji u kojoj
se Srbija nalazi - teško. Zato o slavlju necu ni pisati, što ne znaci
da sam protiv njega. Naprotiv, jednom je 100 godina i radnicki pokret
Srbije ima se cime podiciti i sigurno je da taj datum treba obeležiti.
A kakva je srpska zbilja ? Radnici masovno protestvuju u Boru,
Majdanpeku, Kragujevcu... Razlog : Teško se živi, privreda ne radi,
plate su toliko male da od njih ne može da se prehrani porodica, za sve
ostalo nema. Privatizacija je ustvari rasprodaja srpske privrede, bez
dobrog socijalnog programa. Vlada Zorana Djindjica, sigurna u sebe i
svoju moc, Sindikate ne uvažava kao partnere, ustupa im mrvice i smatra
to svojim velikim ustupcima.
Nedavno je u Skupštini Srbije usvojen Predlog o izmenama i dopunama
Zakona o privatizaciji koji ce ozvaniciti vec postojece stanje
rasprodaje srpske privrede. Doduše, usvojena su i TRI predloga koja je
uputio Savez samostalnih sindikata Srbije a koji se odnose na to da 30
procenata akcija firme koja se privatizuje pripada zaposlenima u
nominalnom iznosu od 200 evra po godini staža, da buduci kupac firme ne
može biti fizicko ili pravno lice koje ima dug ili finansijske obaveze
prema subjektu privatizacije i da se sindikalna imovina i objekti
namenjeni za odmor i rekreaciju u vlasništvu sindikata, ne mogu
privatizovati.
Na stav Vlade i odluku Skupštine Srbije, kada je u pitanju Zakon o
privatizaciji, Sindikat Srbije je ''oštro'' reagovao. Svi su se
''uplašili'' !!!
I dok se Sindikat Srbije, u liku svog predsednika, bavi ''oštrim''
saopštenjima i ''plaši mecku rešetom'' u Boru radnici zahtevaju od
Vlade hitan sastanak i razgovore o sudbini Kombinata i celokupne
privrede u regionu. Ugroženi su i ekonomski i ekološki i porucuju da im
preostaje samo da se odande isele.
U Majdanpeku je istovetna situacija. Ne vidi se na koji nacin ce se
pokrenuti privreda, Vlada izgleda nema nameru da pomogne.
Radnici ne traže milostinju. Oni samo žele da sacuvaju svoja preduzeca
i da od svog rada mogu normalno da žive sa svojim porodicama.
Posle svih potresa koji su se dogodili u Kragujevcu uništavanjem
''Zastave'' i neispunjenih obecanja, radnici Kragujevca su se
samoorganizovali u ''RADNICKI OTPOR''. Razocarani u sindikalce koje je
iznedrila ''Oktobarska revolucija 2000. godine'' bili su prinudjeni da
se samoorganizovanjem bore za svoj status.
I, kako nadavno rece predsednik Sindikata Srbije Milenko Smiljanic,
komentarušici radnicke proteste u Boru, Majdanpeku i Kragujevcu da je
ovo kraj sumornoj socijalnoj slici Srbije. ''Na sceni je sindikalni muk
i apatija. Svake nedelje izbije po neki plamen protesta i nemirenja sa
propadanjem. Vlast uporno siluje statistiku kako nam je sve bolje.
Dokle - dok gora ne zazeleni. Ustace radnici, s` tim svi moraju
racunati, a na celu ce im biti Savez samostalnih sindikata Srbije i
moja malenkost''...
Ako se secate reci Milenka Smiljanica o ''vrucoj jeseni'', pregurali
smo i hladnu zimu i sada cekamo da ''gora zazeleni''. Sasvim je
prirodno da posle toga dolazi vruce leto. Sa ovakvim predsednikom, ako
se radnici sami ne organizuju, doci ce ponovo ''vruca jesen'' ali tada
više nece biti sindikalnog pokreta u Srbiji.
Nece valjda Milenko Smiljanic biti upamcen kao poslednji predsednik - i
to baš u godini slavlja ?!
=== 16 ===
ZDRAVA HRANA TRAZI KUPCE
infograf@...
Mirela Belosevic, novinar
Beograd, 23. februar 2003. god.
Izvoz zdrave hrane je nasa jedina sansa da poboljsamo bilans
spoljnotrgovinske razmene sa svetom, i sa time se svi slazu ukljucujuci
i politicare. Medjutim ono sto se desava u praksi ne potvrdjuje takva
opredeljenja. Krajem februara potpisan je ugovor o prodaji 55,4 odsto
drzavnih akcija u jednoj od najlepse tehnoloski uredjenih fabrika u
svetu, industriji smrznute hrane nadomak Beograda "Frikom". Akcije
Frikoma kupio je Hrvatski koncern Agrokor u cijem sastavu je
proizvodjac smrznutih proizvoda "Ledo" i najveci trgovinski lanac hrane
"Konzum". Na tenderu je ucestvovala i Grcka "Delta" ali su ponudili
manje para za drzavne akcije, ali su sa druge strane ponudili vece
investicije. Hrvati su dobili 1 5oo hektara zemlje, proizvodnju
smrznutog testa, povrca i sladoleda. U Evropsku Uniju Frikom izvozi 6
odsto proizvodnje sladoleda, isto toliko smrznutog testa i 28 odsto
smrznutog povrca. Kvalitet imaju, a pri tom je ucesce njihovih
proizvoda na domacem trzistu oko 40 odsto. Proizvodi su im doduse bili
nesto skuplji nego kod drugih domacih proizvodjaca a u svetu su ih
prodavali po nizoj ceni nego kod kuce. Mozda ce potrosaci i dobiti
nesto ovom prodajom, ali dugorocno kao zemlja gubimo jer je hrana za
nas strateski proizvod. Domaci potrosac pokrivao je "fleke" u privredi
ali se one ipak jedino na taj nacin ne mogu sanirati. Dugovi Frikoma
prema Beobanci i Kapital banci narasli su na 13 miliona evra, i kamate
bi samo u ovoj godini bile pretesko breme za ovu proizvodnju. Agrokor
se obavezao da ce otplatiti dugove u prvoj godini i investirati 17,5
miliona evra. Kako je Frikom zapao u tako tesku situaciju da zbog duga
izgubi mnogo veci kapital? Jedan od razloga su i sankcije. Drugi
razlog, mada mozda i vazniji od prvog, su kamate koje su kod nas
visestruko vece nego u svetu.Takva nam je monetarna politika i sad je
pitanje da li bi drzava, koja je siromasna, mogla da stampa pare ali
naravno uz ogranicenja.Da li se novac za sanaciju Frikoma mogao naci u
nekoj inostranoj banci? Sada je naravno kasno za sva ta pitanja.
Najbolje resenje bilo bi da se rukovodstvo fabrike izborilo za
dokapitalizaciju kao sto su uspeli u Beogradskom "Imleku" koji
proizvodi mleko i mlecene proizvode i kao sto ce najverovatnije uspeti
u "Soko Starku" proizvodjacu cokolada i slatkisa. Frikom je nekada bio
deo Poljoprivrednog kombinata Beograd, giganta u proizvodnji hrane u
kome drzava takodje ima znacajan broj akcija pa ostaje da li ce se sve
zavrsiti sa Frikomom.
Radnici za sad, za nrednih pet godina, ostaju na svojim radnim
mestima.Disciplina ce u svakom slucaju biti pojacana. Kako im je moci
cemo da ih pitamo tek kad prodje prvi proizvodni ciklus.Sada su
remonti.Tehnoloski nisu mnogo zastareli, cak su prosle godine kupili i
novu masinu za sladoled.
Agrokor je inace potpisao sporazum o poslovnoj saradnji sa 22 srpske
firme medju kojima su Imlek, Novosadska mlekara, Apatinska pivara,
Simpo, Delta, Takovo,Karneks,. i druge. Nakon potpisivanja ugovora o
slobodnoj trgovini trebalo bi da se preko Agrokora uveze iz Srbije
prehrambenih proizvoda u vrednosti 200 miliona dolara. Hrvatska u
Srbiju vec uvozi tu grupu proizvoda.Trgovinski deficit Srbije sa
Hrvatskom je blizu 100 miliona dolara. Hrvatska vlada uputila je u
hitnu parlamentarnu proceduru ugovor o slobodnoj trgovini izmedju
Hrvatske i Srbije i Crne Gore. Stupanjem ugovora na snagu
liberalizovace se trgovina najveceg dela industrijskih proizvoda, za
manji deo osetljivih industrijskih proizvoda carina ce se postepeno
ukidati do pocetka 2007. godine, kao i za poljoprivredne proizvode, dok
su za primarne poljoprivredne proizvode utvrdjene carinske kvote unutar
kojih se primenjuje preferencijalna carina. Srbija, Crna Gora i Bosna i
Hercegovina su jedine zemlje s kojima Hrvatska u robnoj razmeni belezi
suficit. "Apatinska pivara" do sada je plasirala simbolicne kolicine
piva na trziste Vukovara i Belog Manastira a "Delta" preko Agrokora
prodaje deterdzent sa sudove i omeksivac a ocekuje da listu prosiri
deterdzentom za rublje. Vise nego skromna prodaja. Cini se i da
Hrvatski potrosaci imaju mnogo veci otpor prema nasim proivodima nego
sto je to slucaj kod nas, bas kao sto i mi mnogo blagonaklonije
prihvatamo gostovanje njihovih pevaca i zvezda. Bojkot robe bio je
nekada naznaka nasih politickih sukoba i zato je uspostavljanje
ekonomskih odnosa prava stvar, ali pri tom ne treba ici u drugu
krajnost. Nasa preduzeca jesu osiromasena ali tim vise treba da budemo
obazrivi. Da li ce se izvoz nasih proizvoda u Hrvatsku realizovati
potpisivanjem pojedinacnih ugovora videcemo, za sada je jedino izvesno
da su oni postali vecinski vlasnici Frikoma i time i te kako
profitirali.
Nije to slucaj samo sa Hrvatskom. U stranim trgovinskim lancima su
zadovoljni sa nasim proizvodjacima. U Grckom Veropulosu kazu da smo mi
kupci koji znaju sta je kvalitet ali nam finansijske mogucnosti ne
dopustaju da to sebi priustimo. Hvale nase konditore: Pionir, Soko
Stark, Bambi ali i proizvodjace suhomesnatih proizvoda. Medjutim nismo
uspeli da cujemo koji nasi proizvodi se prodaju u Veropulosu u Grckoj.
U slovenackom Merkatoru se hvale profitom koji su ostvarili kod nas ali
opet nismo culi sta se to nase prodaje u njihovim objektima van nase
zemlje. Mozda nemamo mnogo sta da ponudimo ali zdravu hranu za izvoz
imamo. Na hektar zemljista kod nas se primenjuje pola kilograma
djubriva a recimo u Madjarskoj osam kilograma.To je danak siromastvu
ali i prednost koju ne umemo jos da iskoristimo.Takva hrana zasluzuje
mnogo bolju marketinsku i politicku podrsku.
=== 17 ===
http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/novi/jug.html
Februar 2003
Cosic, Tadic i Ekmecic
O KRAJU JUGOSLAVIJE
---
Dobrica Cosic: Kraj jedne politicke epohe
lako ce nas pretvoriti u novo gubiliste
Na ovoj sahrani posmrtnih ostataka Jugoslavije, meni se cuti. Ali
se na povratku sa sahrane govori o pokojniku.
U srpskoj knjizevnosti, i u svim jugoslovenskim knjizevnostima
druge polovine 20. veka, ja sam najvise pisao protiv nacionalizma,
o jugoslovenstvu i Jugoslaviji; najvise je branio; najranije
posumnjao u njenu trajnost; zalagao se za stvaranje jugoslovenske
reformisticke opozicije u cilju njenog spasavanja; prvi u Srbiji
predlozio opsti jugoslovenski referendum, na kome bi se proverila
politicka volja gradjana da li zele da zive u Jugoslaviji i u
kakvoj drzavi zele da zive, cime bi se izbegao gradjanski rat; iz
moralnih i patriotskih pobuda, prihvatio sam se duznosti prvog
predsednika Savezne Republike Jugoslavije s namerom da delam na
okoncanju gradjanskog rata u Bosni i Hrvatskoj, izvodjenju zemlje
iz medjunarodne blokade, ustavnom i drustveno-politickom preuredjenju
te drzave, pa politickim pucem u parlamentu bio smenjen i
onemogucen da ispunim ocekivanja naroda Srbije i Crne Gore... S
takvom biografijom nemam pravo samo cutanjem da propratim tragican
kraj jedne politicke epohe u bivstvovanju srpskog naroda. Zato, nadam
se, poslednji put pisem o Jugoslaviji.
Citavim 19. vekom, krvlju i verom, srpski narod je spremao svoje
konacno oslobodjenje i ujedinjenje. Trebalo je poraziti dve velike
imperijalne sile, osmanlijsku i habsbursku carevinu, da bi se
ostvarila zajednicka drzava Juznih Slovena i srpski narod ziveo u
jednoj drzavi. Citavo dvadeseto stolece utroseno je na stvaranje i
rusenje Jugoslavije, u cemu je, osobito na njenom kraju, odlucujuce
ucestvovala Evropa.
A Jugoslavija je na Jugoistoku Evrope bila drzava sa najvisim
politickim znacajem. Njena uloga u borbi protiv fasizma i
staljinizma, i uloga koju je imala u pokretu nesvrstanih u „hladnom
ratu", cinili su tu drzavu vrlo znacajnom za Evropu i svet. Ali, ne
radi se samo o kraju Jugoslavije, cije se rusenje dokoncava, rusenje
potpomognuto od Nemacke i njenih sledbenika devedesetih godina;
radi se o realnom kraju svake autohtone drzave srpskog naroda u
ovoj istorijskoj etapi.
Istorijsko bezumlje
Za stvaranje drzave Juznih Slovena, za njenu odbranu i njeno
rusenje, palo je u oba svetska rata i u ratovima vodjenim od 1991.
godine, vise od dva miliona ljudi. Najvise Srba.
Imamo li sada pravo da kazemo da je stvaranje Jugoslavije bilo
kobna greska srpskih politicara i srpskog monarha u Prvom svetskom
ratu? Imamo li pravo na zakljucak da je Jugoslavija bila zabluda
srpskog naroda i onih delova hrvatskog i slovenackog naroda koji su
verovali u smisao njene odbrane i socijalne i politicke promene u
Drugom svetskom ratu? Imamo li pravo da tvrdimo da je srpski narod
stvaranjem i odbranom Jugoslavije izgubio citavo stolece -
istorijsko vreme koje je izgubljeno za svagda?
Imamo pravo! Imamo pravo i na jos bolnije i poraznije zakljucke.
Stotinama hiljada Srba spaljena je kuca; razorena porodica;
prekinuta zivotna profesija i karijera; izgubljena imovina,
zavicaj, svoje groblje... I nije takva samo srpska sudbina. Mnogo
je unesrecenih ljudi iz drugih naroda koji su ziveli u Jugoslaviji.
Stotine hiljada, milioni ljudi potamneli su od patnje u poslednjoj
deceniji 20. veka. Oplavila ih je i mrznja; sa mrznjom ocajanje,
beznadje i nagon za osvetom. Ako bilo ko u Evropi i bilo zbog cega
zapocne rat, bivse jugoslovenske zemlje lako se mogu pretvoriti u novo
gubiliste. Poslednji ratovi na jugoslovenskom tlu ostavili su
korene i motive za njihovu obnovu. Jer, nepravedan i okupacijski
mir, koji je uspostavljen na Balkanu, moze biti uzrok svakome
sukobu i ratu. Nada da se stvaranjem Evropske unije konacno stupa u
epohu trajnog mira, nova je zabluda dok postoji NATO pakt i dok se
silom i diktatima hegemona sveta uspostavljaju drzavno-politicka
ustrojstva narodima. Svet, u njemu Evropa, u Evropi i mi, narodi
nekadasnje Jugoslavije, stupamo u neizvesnu buducnost.
Konacan nestanak Jugoslavije nije samo istorijska prekretnica u
trajanju srpskog naroda. Bitne posledice istorijskih zbivanja na
tlu nekadasnje Jugoslavije pri kraju 20. veka i nestanak
Jugoslavije sa evropske karte, mi savremenici ne mozemo da sagledamo;
te bitne posledice mozda ce se ispoljiti tek na polovini ili na
kraju 21. veka. Mi savremenici ne vidimo i ne znamo stvarni
istorijski i evropski znacaj i stvaranja i propasti Jugoslavije.
Moze se dogoditi da narodi njeni rusitelji najteze plate svoje
poslednje nacionalne i drzavne pobede; moze se dogoditi da neki
njeni rusitelji i nestanu sa etnicke i politicke mape Evrope. Jer,
integracija malih sa velikim, pogotovo u savremenoj civilizaciji,
sadrzi imanentnu mogucnost topljenja malih.
Nestanak Jugoslavije nije bio jedino moguci ishod njenog
postojanja. Stvaranjem Jugoslavije i njenom obnovom i odbranom,
pored teskih ideoloskih zabluda i pogresnih drzavno-pravnih
pretpostavki, upravljao je i istorijski razum srpskog, hrvatskog i
slovenackog naroda; razaranjem Jugoslavije upravljalo je samo
istorijsko i nacionalno bezumlje. Ako nismo mogli da zivimo zajedno
uprkos tolikim medjuzavisnostima i u zapocetim procesima evropske
integracije, mogli smo da se razidjemo mirnim putem i uvazavanjem prava
drugome koja prisvajamo za sebe. Mi smo se medjusobno ubijali i u
poslednjim ratovima za tudje interese. Ratovima od 1991. do 1995.
upravljali su nacionalni separatizmi i sovinizmi, ali su njima
upravljale i velike sile, kako su to cinile i u ratovima citavog
20. veka.
Za nestanak Savezne Republike Jugoslavije, zajednicke drzave
Srbije i Crne Gore, mora se to u ovom trenutku reci, odgovorne su
politicke vodje Srbije i Crne Gore, koji su 1992. godine na
titoistickim osnovama zasnovali Saveznu Republiku Jugoslaviju. Kao njen
prvi predsednik, ja sam odmah uvideo da ta drzava ne moze da
funkcionise bez temeljne ustavne reforme kojom bi se gradjanska
ravnopravnost pretpostavila drzavnim suverenitetima republika. Za
takvu, stvarno demokratsku, efikasnu, modernu i jeftinu drzavu, nisu
bile raspolozene beogradske i podgoricke, socijalisticke,
partokratske vodje. Crnogorsko drzavoborstvo i separatizam,
utemeljeni na Kominterninim, titoistickim ideologemama i
retrogradnim tradicijama, podsticani i opravdavani vlastoljubljem
srbijanskog autokrate, postali su i ostali glavni rusioci Savezne
Republike Jugoslavije. Crnogorski separatisti i dukljanski
sovinisti razorili su duhovno i politicko bice crnogorskog naroda,
odrekli se korenskih tradicija i njegosevskog etosa i omogucili
stranim faktorima komandnu ulogu u unutrasnjim poslovima nase
zemlje, uslovili zivot naroda inostranim baksisem, prizvali
cinovnike Evropske unije da nas prisilno, diktatima, primoraju na zivot
u nekakvoj „originalnoj" drzavnoj tvorevini - politickom
provizorijumu, cije ce zakone ispisati stranci, „eksperti", da bi
se ostvarila nekakva „harmonizacija" nepomirljivih, sa stanovista
zdravog razuma besmislenih suprotnosti, proizaslih iz crnogorskog
secesionizma, antisrpstva i funkcionerskog profiterstva.
Diktiranjem Ustavne povelje i stvaranjem uslovne, virtualne drzave
Srbija i Crna Gora, Evropska unija nije izrazavala svoj
demokratizam, nego volju i nameru da na Balkanu ne postoji
autohtona i suverena drzava srpskog naroda.
Nisu „visoki predstavnici" Evropske unije napravili kompromis sa
radikalnim crnogorskim separatistima, nego su ovi isli u susret
politickoj koncepciji Evropske unije o preuredjenju Balkana. Da je
Evropska unija imala interes da se na teritoriji Srbije i Crne Gore
stvori normalna, funkcionalna, moderna drzava, ona bi taj interes lako
ostvarila i ne bi joj predstavljala nikakvu ozbiljnu prepreku
arheoloska ideologija crnogorskih „lidera". Crnogorski separatizam
odgovara kratkorocnim interesima i vizijama Balkana Briselske
kancelarije, isto onako kako je slovenacki i hrvatski separatizam
odgovarao trijumfalistickim koncepcijama Kolove i Genserove Nemacke i
njenih tadasnjih sledbenika.
Naglasavanjem odgovornosti crnogorskog rezima za razbijanje
Savezne Republike Jugoslavije kao zajednicke drzave Srbije i Crne
Gore, nije mi namera da umanjim odgovornost srbijanskog rezima za
propast SR Jugoslavije. Milosevicev i DJukanovicev rezim su
simbioticke politicke tvorevine, o cemu sam dosta pisao.
Postojao kraci put
Sumnjam da se moze smatrati dalekovidim drzavotvorstvo sadasnjih
srpskih drzavnika, njihovo prihvatanje Ustavne povelje u verziji
podgorickih secesionista i „visokog predstavnika Evropske unije".
Cini mi se da je postojao kraci i demokratskiji put Srbije do
Evropske unije, a bilo bi i izvesnije njeno nastojanje da stabilizuje
balkanski prostor.
Crnogorskim uslovljavanjem vazenja i postojanja poveljske „drzave"
Srbija i Crna Gora, srpski narod u celini, opet i dalje, gubi
istorijsko vreme za konacno drzavno konstituisanje, ekonomski i
civilizacijski razvoj i neuslovljeno ujedinjavanje s Evropom.
Ali, moze se i mora se bez fatalistickog pesimizma razmisljati o
nasoj sudbini; Srbija i Crna Gora nisu prvi put na rubu istorijskog
ponora. Moze se i mora sada misliti iz „glave cijeloga naroda" i
delati za opstanak i boljitak onom zivotonosnom snagom koja jos
nije potrosena.
U ovoj sahrani Jugoslavije, ja u dusi stajem uz one ljude koji
imaju razumnu nadu da se uprkos svemu moze stvoriti drzava Srbije i
Crne Gore sposobna da sacuva duhovni identitet i stvaralacki
potencijal naroda i opstane u savremenoj civilizaciji i Evropskoj uniji.
6. februar 2003.
---
Dr Milorad Ekmecic: Jugoslaviju je srusila ravnodusnost njenih gradjana
Ameriko, ako nam zelis demokratsku buducnost, idi!
Kada bi neko na ulici presreo nekog imaginarnog „prosecnog
Jugoslovena" i uputio mu sudbonosno pitanje - sta se desilo na
veliki istorijski datum 4. februara 2003, on bi se jedva mogao snaci u
zbrci nedoumica, vajkanja na sve gore pamcenje, a najvise oko toga
o kakvoj ga drzavi pitaju. Ko je do kraja ubedjen da je
federativna, jedinstvena Jugoslavija zaista postojala?
Crna Gora odavno upotrebljava stranu valutu, a tamo su i u
agresiji NATO na nasu zemlju bombardovali samo ciljeve
jugoslovenske vojske. Stvar bi se resila saznanjem da stara sala
„Ode Mujo... Ode vala!", kako su Haso i Huso propratili tonjenje svog
prijatelja pod vodu, nije vise sala. Takvu su ravnodusnost pokazali
svi koji su slusali vesti, ili ih citali u novinama sutra ujutro,
da je jugoslovenska zajednica propala u vodu.
„Prosecni Jugosloven", ako bismo se ohrabrili da takav identitet
uopste trazimo, jedno je tuzno bice koje vise nema snage da roni
suze nad svojim istorijskim porazima i sve sto se oko njega
politicki desava posmatra kao okretanje starog dosadnog filma koji on
gleda samo da ubije vreme. Na slavni, veliki datum prekjucerasnjeg 4.
februara osvrtacemo se nekada u buducnosti, kada nam se vrati
izgubljeno osecanje stida. Vecina Srba je ovu drzavu koja je
propala, ove grobare koji su se veselili i pevali na njenoj sahrani,
ove sumorne dane u kojima se nista znacajno ne moze desiti, pa ni
iscezavanje velikih istorijskih drzava, dozivljavala kao nesto sto
nije njegovo, sto on nije hteo i ni u snu ne bi vecinom glasova na
izborima stvarao. Srbin je na tu drzavu gledao iz fotelje u
pozoristu, kao igru na sceni u kojoj on nije glumac. Sto mutna voda
donese, ta ista voda nekada kasnije mora i da odnese.
Vreme drzava-pigmeja
„Bosna sutkom pade", a ko je danas siguran da je 1463. neka
ozbiljna drzava, spremna da se od Turaka brani, tamo uopste
postojala. Ne place se Srbinu za drzavom koju nije smatrao svojom,
niti mu se veseli onoj koja ce doci i za koju je ubedjen da takodje
nece biti njegova. Sve to izgleda kao jedna dosadna igra senki u kojoj
su velike zapadne drzave udavile Jugoslaviju i sad ne znaju sta ce
od tih krhotina koje su ostale. Od jedne, stvoreno je najmanje sest
manjih drzava bez buducnosti.
U trijumfalnom zanosu pobede nad komunizmom Sjedinjene Drzave su
1992. srusile jugoslovensku federativnu drzavu, ostvarile
istorijski vatikanski san oslobodjenja katolicke manjine na
zapadnom Balkanu i sad nad tom provalijom, nad tim besmislenim
krhotinama patuljastih „regna pigmea", kako je Kukuljevic-Saksinski jos
pre 1848. nazivao besmislenost malih drzavica na Balkanu koje
dolaze, stoje na tom groblju sa glupim pitanjem: „A sta sada?"
Srusili smo Jugoslaviju, jer katolicka manjina Srednje Evrope i
Balkana ne moze da zivi u zemlji cija su osovina ljudi druge vere. Kad
sutra sruse jos sijaset tako krhkih „regna pigmea" po svetu, kao sto
su 1992. i 2003. slomili nas, isto tako ce se pitati: „A sta sada?"
Ostatak Jugoslavije, za koju u kafanama ne znaju da li da je
nazivaju zabljom, ili zabljackom, stvorila je stihija kretanja
vremena, jer je trebalo nekako zakrpiti krhotinu koju je Amerika
slavodobitno izazvala i dovela na svet, misleci da ce vatikanski
san izleciti sve balkanske boljke kad se jednom ostvari. SAD ne
znaju sta bi sa tom novom krhotinom koju su doveli na svet akcijom
bombardovanja Sumadije i Vojvodine najvecom vojnom silom koja je ikad
pod nebom stvorena. Kad i to razore i stvore nove krhotine nad onim
koje su stvorile u beogradskoj skupstini 4. februara, opet ce se
pitati: „A sta sada?" Stvorili su nezavisno Kosovo i kome sad da ga
udenu?
Sa Sjedinjenim Americkim Drzavama danas se desava ono sto je 22.
jula 1941. Vinston Cercil rekao za nacisticku Nemacku: „Strasna
vojna masina, koju smo mi (Englezi) i ostatak civilizovanog sveta
tako ludo, tako ravnodusno, tako bezosecajno prepustili da je
nacisticki gangsteri iz godine u godinu podizu iz nicega, ne moze
opstati nepokretna, a da ne zahrdja i raspadne se. Da bi opstala,
mora biti u stalnom pokretu, meljuci ljudske zivote, ruseci domove
i prava stotina miliona ljudi". To je osnovni razlog da je Amerika
tako „ludo, tako ravnodusno, tako bezosecajno" prepustila Vatikanu da
dokusuri jos jednu jugoslovensku drzavu 1992. Besmisleno stvorena
vojna masina, kakvu svet nikada pod nebom ranije nije video, malo
se podmazala, malo prezvakala progutane krhotine do novog zaleta na
neku nezasticenu, izmrcvarenu od istorije, zabacenu i osamljenu
zemljicu koju niko ne brani i za koju niko valjano ne haje. Masina mora
da bude stalno u pokretu da ne bi zahrdjala i raspala se, da bi u
rusenju svega sto niko ne brani nasla smisao svog besmislenog
postojanja. Od koga strasna americka vojna masina danas treba da
brani svet, kad svaki balkanski slepac vidi da je on ugrozen upravo od
same te masine koja besmisleno postoji i uvecava se.
Glogov kolac u demokratiju
Mi Srbi danas nismo jedine Hase i Huse koji se naknadno sete da im
je burazer potonuo u plahoj Miljacki. Slusam svake nedelje starog
reportera Alestera Kuka, koji vec pedesetak godina preko BBC cita
svoje „Letter from America". Sa nestrpljenjem ocekujem tih
blistavih 15 minuta o nicemu. Zali se da je nedavno proslavio 92.
rodjendan i da bez pomocnika ne moze da stoji na nogama. Ali um je
ostao neumorni tkacki razboj iz kojeg izlazi uvek svez, raznobojan
i dopadljiv knjizevni skotski tartan. Pre nekoliko nedelja veli da
je cudno sto se u Americi desilo nesto sto se na taj nacin nikada
ranije nije desilo. Stvoreno je jedno novo ministarstvo, nesto kao
jedna nova zandarmerijska ustanova za koju je u novom budzetu
predvidjena stavka od preko 40 milijardi dolara. Hiljade i hiljade
tajnih agenata skupljace podatke o svakome („Information Awareness",
obavestajno saznanje). Ono sto je americka demokratija uvek smatrala
svojim glogovim kocem zbog koga se ne bi mogla uspraviti, sada je
„sutke palo". Niko ne protestuje, niko ne komentarise, niko o tome
ne obavestava, niti sredstva informisanja, za koje je venecuelanski
predsednik Cavez rekao da su „cetvrti jahac Apokalipse", ista
analizuju. Ode i americki Mujo, ode vala! Sta je ostalo od stare
demokratije ako i tamo svaki gradjanin rodjenjem dobija svoj
policijski karton?
Preko noci je, jednim birokratskim aktom, podrezan koren americkoj
demokratiji, a da niko ne protestuje. To se desava u zemlji u kojoj
se protestuje sto se prave zenske bunde od nevinih tuljana, sto se
macke gnjave i sto popovi vole maloletnu decu. O ukidanju
demokratije niko ni da zucne cestito. Ne bi se trebalo cuditi
ravnodusnom ponasanju jugoslovenskih gradjana. Pored osecanja
izgubljenosti zbog opsteg okretanja ledja u celom svetu, svaki
Srbin je u krvi nasledio endemsko nepoverenje prema obavestajnim
sluzbama i policiji.
Cetvrti jahac Apokalipse je nemilosrdni ratnik. U Sjedinjenim
Drzavama televizija nije samo sredstvo zabave i informisanja. Ona
je i posebni rod americke vojske. Odmah nakon dalekometnih raketa,
pomorske pesadije i atomskih pretnji, nastupa CNN kao najefikasnije
sredstvo. I izvan americkih granica druge televizije rade isto i slicno
tome. Kazu da je to primer nezavisnog, demokratskog novinarstva. U
svim strateski znacajnim zemljama u svetu njihov znatan deo
finansiraju americke nevladine organizacije, a ne nacionalni
diktatori i nedemokratski rezimi. Posledica jeste ono sto je osnovna
karakteristika amerikanizovane demokratije iza koje ne stoji
pupcana vrpca iz dublje proslosti toga naroda: apatija, izborna
apstinencija, umrtvljenost javnog mnjenja, umor drustva od svoje
drzave i politike uopste, svuda prisutna ravnodusnost za prijatelje
koje je sa obale matica odvukla pod vodu. Zaista je u odlukama
Reganove administracije o podrivanju Sovjetskog Saveza od 2.
septembra 1982. akcenat stavljan na razmenu „tehnologije i zabava
(diversions)". Odatle u medijima vise slika ruzicastih holivudskih
lepotica, nego ozbiljnih analiza o promeni drzavnog ustava.
Ratovi novinarskog basibozuka
A tu je i nirnberski sud u Hagu, pred koji se ne pozivaju oni za
koje postoje sumnje da su povezani sa nekim zlocinom, nego svi koji
su u ratu ucestvovali i nisu se odrekli zelje da pobede na
izborima. Nevladine organizacije, posebna neka sredstva informisanja
koja su za njih finansijski vezana, prave liste sumnjivih
nacionalnih intelektualaca za politicki odstrel. Prave se neumorno
i bez prestanka. Ko god otvori ekran da cuje sta se znacajno desava
u svetu, kao udarno iznenadjenje docekuje ga esesovski Bekantmachung
(obznana) o gonjenju onih koji su od Srba stvorili genocidni narod.
Ratovi za dominaciju svetom su odvec ozbiljna stvar da bi se
prepustili generalima. Novinarski basibozuk je mnogo efikasniji. On
rastrese protivnika, rastroji mu njegovo javno mnjenje, natera ga da se
stidi svoje istorije. Na groblju nacionalne kulture gavrani grakcu.
Ukidanje preostataka jugoslovenske drzave u beogradskoj Saveznoj
skupstini bilo je ruganje i nasoj i svetskoj istoriji. Drzava je
srusena u jednom parlamentu u kome ne sede predstavnici nikakvog
naroda, nego politicki cinovnici koji su svoja mesta zauzeli
kalkulacijom rasporeda dobiti u jednoj izbornoj koaliciji, u kojoj je
celni barjaktar izigran, a ostali oni koji na izborima ne bi mogli
pobediti kad bi nekih slobodnih izbora bilo. Razbijanje preostatka
Jugoslavije je preko svojih posrednika izveo blok zapadnih drzava,
zbog nekih buducih proracuna kako bi ovaj razoreni prostor ponovo
trebalo da se ujedini. Savez Srbije i Crne Gore jeste jezgro nekog
zamisljenog buduceg saveza na siroj osnovi, sa Kosovom, Bosnom i
Hercegovinom, Makedonijom i mozda Hrvatskom. Nova krhotina na
ostatku starih.
Kako god zapadne drzave zamisljale politicku organizaciju bivseg
jugoslovenskog prostora, on ce uvek ostati istorijsko nedonosce
nesposobno za zivot, jer su ga upravo oni stvorili da isprave svoju
omasku iz 1992, a ne prema volji ovoga naroda. Tesko je naci ijedno
drustvo u modernoj evropskoj istoriji u kome je politicka apatija,
pasivna rezistencija i otpor na individualnoj osnovi bio dublji
nego ovde. Cetvrti jahac Apokalipse uspeo je da marginalne
politicke stranke, male balkanske kortese, pretvori u neuverljive
drzavotvorne snage od nekog znacaja. Svakom „regna pigmea" su uvek
vladali pigmeji ljudi, koji za buducnost nista ne znace.
Ujedinjenje srpskog naroda iz Srbije, Crne Gore i Bosne i
Hercegovine nece obaviti mali anonimni politicari, koje je cetvrti
jahac pretvorio u velike lidere. To ujedinjenje obavice „ne milo i
nemilo, no narod". U ovim okolnostima je to nemoguce i treba se
pomiriti sa cinjenicom da je taj istorijski zadatak ostao za dugo vreme
u buducnosti. To ne znaci da je iscezao i da se nekada nece
izvrsiti.
Gorki plodovi iz 1992.
Buducu zajednicu koja se nagovestava oko ovog saveza Srbije i Crne
Gore mogu kao drzavu ocuvati samo strane trupe, kao sto sada cuvaju
sve ovo sto je razoreno nakon 6. aprila 1992. Pre blizu jednog
stoleca (1911) Jovan Skerlic je pisao da prvi korak „ka nasem
narodnom jedinstvu je verska ravnodusnost, jednovremeno svestrano
slabljenje verskog osecanja." Nijedna jugoslovenska drzava od 1918.
do danas to nije ostvarila. Svaku je progutala hidra religiozne
netolerancije, koju je negovala i za buducnost obezbedila katolicka
crkva. Tragedija je i Sjedinjenih Americkih Drzava i svih
jugoslovenskih naroda da su jugoslovensku federativnu zajednicu
razorili 1992. na osnovama verske netolerancije. Pokusaj da se i u
buducnosti sa istim zastavama religiozne netrpeljivosti, koja je
ugradjena u celo drustveno bice i temelje modernih drzava Hrvatske,
Slovenije, Bosne i Hercegovine i Kosova, stvore neke drzave unapred
je osudjen da bude samo jedna trajna vojna okupacija stranim
vojskama, koja bi jedina takvu nesloznu bracu mogla drzati na okupu.
Osnovni saveznik Sjedinjenih Drzava u razaranju Jugoslavije bili
su katolicki i muslimanski fundamentalizam. Pokusaj da se to
prevazidje proglasavanjem Alojza Stepinca i Johana Merca (osnivaca
hrvatskog sekularnog katolickog pokreta) za svece ne nagovestava da
su religiozni bastioni ovde i dalje trajno prisutni. Pored ove „Svete
Alijanse" sa Vatikanom, u Bosni je glavni americki saveznik bio
muslimanski fundamentalizam. Sve sto je komunizam za pola veka
umrtvio, preko noci je srusila americka vojna okupacija koja je
tocak religiozne netrpeljivosti vratila tamo gde je on bio zaustavljen
u maju 1945. Pokusaji da se muslimanski fundamentalizam sada zameni
nekim boljim muslimanskim saveznikom dace iste gorke plodove kakve
je doneo na svet 1992.
Ako americki politicari zaista balkanskim narodima zele
demokratsku buducnost, onda je osnovni preduslov da se odavde
pokupe i odu. Treba da nestanu sa svojim preracunavanjima
federacija, konfederacija, unija, saveza i ostave ovome narodu da se
jos jednom suoci sa grubom stvarnoscu i uz najveci duh
pomirljivosti, pomirenjem i pregovaranjem otkrije kljuc svoje
buducnosti. Sa perspektivom ovakve americke prisutnosti na Balkanu,
kakva se ispoljava danas, buducnost svakog naroda ovde je crna.
Stidljiva prizeljkivanja da ce to jedinstvo ostvariti rimski papa,
svojim unijatskim procesijama, kao i preodgajanje svesti balkanskih
naroda o proslosti samo je jedna nova cinovnicka besmislica ni od koga
ovlascenih teoreticara Karnegijeve fondacije za mir i Rand
korporacije. Oni su nas do ovog prosjackog stapa i doveli. Oni nisu
demokratska Amerika, nego koren zla iz koje je proklijao sistem
„Information Awareness" - a i cetvrtog jahaca Apokalipse.
13. Rasturanje Jugoslavije, tj. likvidacija Jugoslavije, ilegalan cin i
destabilizacija celog Balkana! (R. Despotovic / Artel, 10.3.2003)
14. SRBIJA NA PUTU KA EVROPI (M. Belosevic / Artel, 6.3.2003)
15. U GODINI SLAVLJA, 100 GODINA SINDIKATA SRBIJE, MASOVNI PROTESTI
RADNIKA (B. Urosevic / Artel, 1.3.2003)
16. ZDRAVA HRANA TRAZI KUPCE (M. Belosevic / Artel, 23.2.2003)
17. O KRAJU JUGOSLAVIJE (Cosic, Tadic i Ekmecic / Nedeljni Telegraf,
februar 2003)
=== 13 ===
Rasturanje Jugoslavije, tj. likvidacija Jugoslavije, ilegalan cin i
destabilizacija celog Balkana!
Despotovic Ruza
10. mart 2003. god.
Pod pritiskom EU i u suprotnosti sa Ustavom SR Jugoslavije je
Jugoslavija rasturena i pretvorena u Republike Srbiju i Crnu Goru. Nova
Republika je na samom pocetku zasnovana bez Ustava i bez federalnih
institucija pa i predsednika. Ove reforme bi se mogle protumaciti kao
proces nastavljanja daljeg rasturanja, od strane zapadnih sila. Po svim
izgledima se ocekuju jos vece podele Srbije na jos manje protektorate,
koje ce Zapad moci lako da kontrolise.
Interpretacije od strane beogradskog i podgorickog rezima da smo na
dobrom putu ka demokratizaciji i pridruzivanju Evropsko-Atlantickim
institucijama, mogu biti samo laz. Krajem januara je Nato-boos
Robentson rekao: "Evropa hoce Jugoslaviju". Zajednica Srbije i Crne
Gore je predvidjena za samo tri godine opstanka, sto se do sada u
istoriji covecanstva jos nigde nije dogodilo, sta to znaci? Niko jos
nije uspeo da objasni ni narodima u Jugoslaviji ni narodima Evrope
zasto je Jugoslavija morala da se ugasi, pa i svoju istoriju da izbrise
kao i za dezintegraciju te zemlje, da bi stekla uslove da se pridruzi
EU? Sve ovo lici na tajne odluke, donesene iza zatvorenih vrata.
Bez ucesca politickih partija, naucnika i svih drugih gradjana, vodjene
su oprezne diskusije i donosene su odluke, plaseci se da ce se neko
pobuniti.
Jedno je sigurno da su glavni kreatori i pocinioci likvidacije
Jugoslavije EU i Savet Evrope. Savet Evrope vec dve godine diktira i
prezentira svoje liste sa uslovima od oko 30 zahteva-naredbi
Jugoslaviji, za koje smatra da moraju da ispune da bi stakli uslov za
ulazak u Savet Evrope, a izmedju ostalog i stvaranje nove Unije Srbije
i Crne Gore moralo je da se prihvati i sprovede.
Postavlja se pitanje, zasto Jugoslavija kao postojeca Federacija nije
mogla da bude prihvacena za ulazak u Savet Evrope? Motivi Zapada su po
svim izgledima sledeci, da nestankom Jugoslavije kao drzave, vise niko
nema pravo da ih optuzi za pocinjena zlodela, bombardovanjem unistenu
Jugoslaviju, niti trazenje ostete za unistenu infrastrukturu prilikom
izvrsene Nato agresije, koju su te iste Nato zemlje pocinile prema
Jugoslaviji. Nato zemlje su sebe na ovaj nacin oslobodile odgovornosti
prema Jugoslaviji, jer Jugoslavija vise ne postoji.
Navodno je predvidjeno i to da ce posle tri godine Crna Gora imati
mogucnost da se izjasni putem referenduma da li zeli ili ne zeli da se
odcepi od Srbije. Takodje se radi na tome da se i jos neki delovi
Srbije odcepe od Srbije, kao sto su Sandzak (sa vecinskim muslimanskim
zivljem), zatim Vojvodina (sa vecinskim Madjarskim zivljem).
I na kraju i Kosovo dolazi na red. Verovatno slucajno zamisljeno, da
posle tri godine kada bude prestala da postoji nova Unija S-CG, Kosovo
ce dobiti zeleno svetlo da se odcepi od Srbije. Rezolucija 1244 ce biti
na veoma vest nacin zaobidjena i negirana, sto znaci da ce Kosovo
dobiti mogucnost da se izjasni za samostalnost, jer u rezoluciji 1244
stoji da je Kosovo suvereni deo FR Jugoslavije, a nje nazalost vise
nema.
Mafijaska klika u Beogradu i Podgorici je po svim izgledima napravila
dil sa tim istim Nato odgovornim zlikovcima, koji su bombardovali
Jugoslaviju 1999 godine, da u finkciji zapadnih marioneta rasture sve
sto se rasturiti moze u Jugoslaviji, pa i pocepati na male i siromasne
protektorate, pod vojnom kontrolom od strane Nato-a. Da li su ovo
odlike demokratizacije ili kolonijalizma? Jugoslavija, sa vise od
jednog miliona izbeglica, bombardovanjem unistenom infrastrukturom od
strane Nato-a, svi ti narodi morace dalji zivot da nastave pognute
glave na putu ka siromastvu, bez posla, to sve umesto nekada ponosne i
napredne zemlje Jugoslavije, koju smo svi voleli. Sve ovo ukazuje da
stabilnosti nece biti nigde na Balkanu, bez stabilne Jugoslavije.
Politika Evrope na Balkanu, bi mogla i citavu Evropu jednog dana
dovesti u dilemu, da ili napuste Balkan ili otvoreno preci na kompletno
vojno osvajanje, tj. kolonijaliziranje Balkana.
=== 14 ===
SRBIJA NA PUTU KA EVROPI
infograf@...
Mirela Beloševic, novinar
Beograd, 6. mart 2003. god.
BANKE U STECAJU
U Srbiji su 23 banke u stecaju a 8 je pod nadzorom Agencije za
osiguranje depozita, sanaciju, stecaj i likvidaciju banaka. Od oktobra
2001. Privredna banka Novi Sad, Slavija i Valjevska, od maja 2002.
Srpska komercijalna i od 3. januara 2002. cetiri velike drzavne banke.
Od 307 objekata procenjeno je 266 i vrednost nekretnina je 156 miliona
evra. Do sada je unovceno 5,6 miliona evra, sa tim sto je imovina
prodavana na licitaciji po vecoj ceni od procenjene. Vise od 220
objekata je dato u zakup uglavnom bankama. U Beogradu je recimo sav
prostor izdat. Broj zaposlenih je sada 7 odsto od ranijeg broja i jos
ce se smanjivati . Firme koje su uzimale kredite od ovih banaka imaju
nenaplacena potrazivanja u inostranstvu od cak 90 miliona dolara,
naravno realna vrednost duga je manja. To je tesko naplativo, mada je
recimo Beobanka uspela da podmiri dug Cilea. Gradjani duguju pola
milijarde dinara i sada se pravi skala na osnovu koje ce biti tuzeni.
Agencija ima uloge u 100 preduzeca i banaka. Sa ponudama takvih uloga
uskoro ce izaci na trziste. Sanacija bi trebalo da traje 3 ipo godine
sto zavisi od Trgovackog suda. U Agenciji kazu da je uzrok stecaja ovih
banaka los plasman sredstava: 16 odsto je ulozeno u javna preduzeca, 25
odsto u preduzeca koja se restuktiraju a cak 44 odsto u firme u
stecaju. Verovatno ima i drugacijih misljenja ali ekonomistima to
trenutno ocigledno nije interesantna tema za razmisljanje.
PUN EKRAN ŠTRAJKOVA
Prosecna plata u Srbiji prema podacima Republicke statistike iznosi
9.468 dinara, što je prevedeno na devizni kurs 150 evra. U Vojvodini je
januarski prosek zarada 10.145 dinara a u centralnom delu republike
9.219 dinara. Po platama smo na najnižoj lestvici u regionu, gori i od
Albanije a prilican broj opština u Srbiji ima prosek zarada ispod 100
evra. Tako na primer u Dimitrovgradu januarski prosek zarada je ispod
100 evra, tacnije 40 evra. Još poraznija slika je kad se izdvoje samo
plate zaposlenih u privredi. U Dimitrovgradu prosek u privredi je 16
evra. U ovim opštinama znatan deo zaposlenih u privredi na ime plate ne
primi ništa, pa se suma onih koji je prime statisticki preraspodeli na
ukupan broj evidentiranih zaposlenih i tako dobiju ovakvi proseci.
Ovakvih opština sa polu ili total umrtvljenom privredom ima prilican
broj. Samo 10 opština, odnosno gradova u Srbiji imalo je u januaru
prosek veci od 11.000 dinara.
U januaru uz to usledio je pad proizvodnje od 17-18 odsto u odnosu na
prosecnu mesecnu proizvodnju u prošloj godini. Opravdanje nije to što
je u januaru bilo puno praznicnih dana, jer tako je bilo i prošlog
januara a ovogodišnji ucinak industrije je manji od istog meseca prošle
godine za šest do sedam procenata.
Za izmirenje izdataka za hranu prosecnoj cetvoroclanoj porodici je u
januaru prema racunici savezne statistike trebalo 11.000 dinara. Rec je
o korpi hrane u koju je uvršceno 65 artikala, a koja je radjena prema
nutricionistickim merilima.
Kad je ovakva slika privrede, ne cudi što mediji stalno objavljuju
informacije o štrajkovima. Recimo Upravni odbor "Goša holding
korporacije" usvojio je na zahtev koordinacionog odbora gladnih,
ostavke predsednika upravnog odbora ove korporacije i generalnog
direktora. Medjutim i pored ostavki protest se nastavlja dok se ne reši
težak položaj radnika koji mesecima ne primaju platu, ne pokrene
proizvodnja u fabrikama, obezbedi socijalna pomoc i "poveže " radni
staž. U "Trajal" korporaciji su takodje izglasali nepoverenje
generalnom direktoru, jer je najavio da je oko 1.000 radnika tehnološki
višak. U "Trajalu " imaju manjka posla a ne viška radnika smatraju
sindikalci. Prošlog leta "Trajal" je dobrovoljno napustilo uz
otpremninu od 100 evra po godini radnog staža, oko 1.400 radnika ali to
nije pomoglo da ostalima u korporaciji materijalni pložaj bude bolji.
Štrajkovali su i radnici preduzeca za vodne puteve "Ivan Milutinovic"
jer su ogromna devizna dugovanja za poslove koji su radili u
inostranstvu i koji su naplaceni ali nenamenski potrošeni.
Povodom katastrofalne situacije u obrenovackom poljoprivrednom
kombinatu a.d.''Dragan Markovic'' održana je vanredna skupština društva
na kojoj je smenjen dosadašnji predsednik Upravnog odbora. Predsednik
sindikata "Nezavisnost" kaže da im je ministar poljoprivrede obecao
pomoc u nafti i hrani za stoku ali da mu nije jasno kako je država
uopšte dozvolila da dodju u ovakvu situaciju. Radnici ovog kombinata ne
traže milostinju vec samo pomoc koju planiraju u nekom normalnom roku
da vrate kroz poslovanje. Kombinat "Dragan Markovic" ima 750
zaposlenih. Na farmi koja se prostire na 3. 600 hektara nalazi se oko
19.500 svinja, 450 muznih krava i nešto goveda. Dva velika mlina ne
rade jer nemaju šta da melju.
Carinici takodje štrajkuju ali pošto im nije dozvoljeno da smanje obim
rada oni su ga povecali i tako napravili zastoje na granicnim
prelazima. Njihov dohodak u proseku je 117 evra.
"Radnicki otpor" ponavlja zahteve iz protesta koji traje od
potpisivanja sporazuma sa Vladom o dekomponovanju grupe ''Zastava'' iz
jula 2001. Radnicki otpor je do sada sudu podneo više od 3.500 tužbi
kojima radnici traže da im se isplate zakinuti delovi zakonom
garantovanih zarada koji ukupno iznose oko 30 miliona dolara.
Dogovoreno je da se odštampaju pojedinacni obracuni o dugovanjima za
svakog od 30.000 nekadašnjih i sadašnjih radnika "Zastave" na ime
neisplacenih delova zarada od 1997 do 2001.
Mogli bismo tako da nabrajamo ... Republicki ministar za privredu i
privatizaciju medjutim kaže da ga ne plaši da ce štrajkovi ugroziti
reforme zato što su, smatra on, štrajkovi nezaobilani deo tranzicije
koja mora biti bolna. Koliki je prag bola i da li baš mora ovoliko da
boli pokazace naravno vreme. Dijagnosticari se razlikuju,a terapija
željno išcekuje.
=== 15 ===
U GODINI SLAVLJA, 100 GODINA SINDIKATA SRBIJE, MASOVNI PROTESTI RADNIKA
infograf@...
Borivoje Uroševic
Beograd, 2. mart 2003. god.
Sindikat Srbije se sprema da proslavi, 15. maja 2003. godine, sto
godina postojanja radnickog pokreta u Srbiji. Jubilej, dostojan
poštovanja, treba dostojno i proslaviti. Imaju li radnici volje za
slavlje i razmišljaju li o tome ? U opštem sivilu i letargiji u kojoj
se Srbija nalazi - teško. Zato o slavlju necu ni pisati, što ne znaci
da sam protiv njega. Naprotiv, jednom je 100 godina i radnicki pokret
Srbije ima se cime podiciti i sigurno je da taj datum treba obeležiti.
A kakva je srpska zbilja ? Radnici masovno protestvuju u Boru,
Majdanpeku, Kragujevcu... Razlog : Teško se živi, privreda ne radi,
plate su toliko male da od njih ne može da se prehrani porodica, za sve
ostalo nema. Privatizacija je ustvari rasprodaja srpske privrede, bez
dobrog socijalnog programa. Vlada Zorana Djindjica, sigurna u sebe i
svoju moc, Sindikate ne uvažava kao partnere, ustupa im mrvice i smatra
to svojim velikim ustupcima.
Nedavno je u Skupštini Srbije usvojen Predlog o izmenama i dopunama
Zakona o privatizaciji koji ce ozvaniciti vec postojece stanje
rasprodaje srpske privrede. Doduše, usvojena su i TRI predloga koja je
uputio Savez samostalnih sindikata Srbije a koji se odnose na to da 30
procenata akcija firme koja se privatizuje pripada zaposlenima u
nominalnom iznosu od 200 evra po godini staža, da buduci kupac firme ne
može biti fizicko ili pravno lice koje ima dug ili finansijske obaveze
prema subjektu privatizacije i da se sindikalna imovina i objekti
namenjeni za odmor i rekreaciju u vlasništvu sindikata, ne mogu
privatizovati.
Na stav Vlade i odluku Skupštine Srbije, kada je u pitanju Zakon o
privatizaciji, Sindikat Srbije je ''oštro'' reagovao. Svi su se
''uplašili'' !!!
I dok se Sindikat Srbije, u liku svog predsednika, bavi ''oštrim''
saopštenjima i ''plaši mecku rešetom'' u Boru radnici zahtevaju od
Vlade hitan sastanak i razgovore o sudbini Kombinata i celokupne
privrede u regionu. Ugroženi su i ekonomski i ekološki i porucuju da im
preostaje samo da se odande isele.
U Majdanpeku je istovetna situacija. Ne vidi se na koji nacin ce se
pokrenuti privreda, Vlada izgleda nema nameru da pomogne.
Radnici ne traže milostinju. Oni samo žele da sacuvaju svoja preduzeca
i da od svog rada mogu normalno da žive sa svojim porodicama.
Posle svih potresa koji su se dogodili u Kragujevcu uništavanjem
''Zastave'' i neispunjenih obecanja, radnici Kragujevca su se
samoorganizovali u ''RADNICKI OTPOR''. Razocarani u sindikalce koje je
iznedrila ''Oktobarska revolucija 2000. godine'' bili su prinudjeni da
se samoorganizovanjem bore za svoj status.
I, kako nadavno rece predsednik Sindikata Srbije Milenko Smiljanic,
komentarušici radnicke proteste u Boru, Majdanpeku i Kragujevcu da je
ovo kraj sumornoj socijalnoj slici Srbije. ''Na sceni je sindikalni muk
i apatija. Svake nedelje izbije po neki plamen protesta i nemirenja sa
propadanjem. Vlast uporno siluje statistiku kako nam je sve bolje.
Dokle - dok gora ne zazeleni. Ustace radnici, s` tim svi moraju
racunati, a na celu ce im biti Savez samostalnih sindikata Srbije i
moja malenkost''...
Ako se secate reci Milenka Smiljanica o ''vrucoj jeseni'', pregurali
smo i hladnu zimu i sada cekamo da ''gora zazeleni''. Sasvim je
prirodno da posle toga dolazi vruce leto. Sa ovakvim predsednikom, ako
se radnici sami ne organizuju, doci ce ponovo ''vruca jesen'' ali tada
više nece biti sindikalnog pokreta u Srbiji.
Nece valjda Milenko Smiljanic biti upamcen kao poslednji predsednik - i
to baš u godini slavlja ?!
=== 16 ===
ZDRAVA HRANA TRAZI KUPCE
infograf@...
Mirela Belosevic, novinar
Beograd, 23. februar 2003. god.
Izvoz zdrave hrane je nasa jedina sansa da poboljsamo bilans
spoljnotrgovinske razmene sa svetom, i sa time se svi slazu ukljucujuci
i politicare. Medjutim ono sto se desava u praksi ne potvrdjuje takva
opredeljenja. Krajem februara potpisan je ugovor o prodaji 55,4 odsto
drzavnih akcija u jednoj od najlepse tehnoloski uredjenih fabrika u
svetu, industriji smrznute hrane nadomak Beograda "Frikom". Akcije
Frikoma kupio je Hrvatski koncern Agrokor u cijem sastavu je
proizvodjac smrznutih proizvoda "Ledo" i najveci trgovinski lanac hrane
"Konzum". Na tenderu je ucestvovala i Grcka "Delta" ali su ponudili
manje para za drzavne akcije, ali su sa druge strane ponudili vece
investicije. Hrvati su dobili 1 5oo hektara zemlje, proizvodnju
smrznutog testa, povrca i sladoleda. U Evropsku Uniju Frikom izvozi 6
odsto proizvodnje sladoleda, isto toliko smrznutog testa i 28 odsto
smrznutog povrca. Kvalitet imaju, a pri tom je ucesce njihovih
proizvoda na domacem trzistu oko 40 odsto. Proizvodi su im doduse bili
nesto skuplji nego kod drugih domacih proizvodjaca a u svetu su ih
prodavali po nizoj ceni nego kod kuce. Mozda ce potrosaci i dobiti
nesto ovom prodajom, ali dugorocno kao zemlja gubimo jer je hrana za
nas strateski proizvod. Domaci potrosac pokrivao je "fleke" u privredi
ali se one ipak jedino na taj nacin ne mogu sanirati. Dugovi Frikoma
prema Beobanci i Kapital banci narasli su na 13 miliona evra, i kamate
bi samo u ovoj godini bile pretesko breme za ovu proizvodnju. Agrokor
se obavezao da ce otplatiti dugove u prvoj godini i investirati 17,5
miliona evra. Kako je Frikom zapao u tako tesku situaciju da zbog duga
izgubi mnogo veci kapital? Jedan od razloga su i sankcije. Drugi
razlog, mada mozda i vazniji od prvog, su kamate koje su kod nas
visestruko vece nego u svetu.Takva nam je monetarna politika i sad je
pitanje da li bi drzava, koja je siromasna, mogla da stampa pare ali
naravno uz ogranicenja.Da li se novac za sanaciju Frikoma mogao naci u
nekoj inostranoj banci? Sada je naravno kasno za sva ta pitanja.
Najbolje resenje bilo bi da se rukovodstvo fabrike izborilo za
dokapitalizaciju kao sto su uspeli u Beogradskom "Imleku" koji
proizvodi mleko i mlecene proizvode i kao sto ce najverovatnije uspeti
u "Soko Starku" proizvodjacu cokolada i slatkisa. Frikom je nekada bio
deo Poljoprivrednog kombinata Beograd, giganta u proizvodnji hrane u
kome drzava takodje ima znacajan broj akcija pa ostaje da li ce se sve
zavrsiti sa Frikomom.
Radnici za sad, za nrednih pet godina, ostaju na svojim radnim
mestima.Disciplina ce u svakom slucaju biti pojacana. Kako im je moci
cemo da ih pitamo tek kad prodje prvi proizvodni ciklus.Sada su
remonti.Tehnoloski nisu mnogo zastareli, cak su prosle godine kupili i
novu masinu za sladoled.
Agrokor je inace potpisao sporazum o poslovnoj saradnji sa 22 srpske
firme medju kojima su Imlek, Novosadska mlekara, Apatinska pivara,
Simpo, Delta, Takovo,Karneks,. i druge. Nakon potpisivanja ugovora o
slobodnoj trgovini trebalo bi da se preko Agrokora uveze iz Srbije
prehrambenih proizvoda u vrednosti 200 miliona dolara. Hrvatska u
Srbiju vec uvozi tu grupu proizvoda.Trgovinski deficit Srbije sa
Hrvatskom je blizu 100 miliona dolara. Hrvatska vlada uputila je u
hitnu parlamentarnu proceduru ugovor o slobodnoj trgovini izmedju
Hrvatske i Srbije i Crne Gore. Stupanjem ugovora na snagu
liberalizovace se trgovina najveceg dela industrijskih proizvoda, za
manji deo osetljivih industrijskih proizvoda carina ce se postepeno
ukidati do pocetka 2007. godine, kao i za poljoprivredne proizvode, dok
su za primarne poljoprivredne proizvode utvrdjene carinske kvote unutar
kojih se primenjuje preferencijalna carina. Srbija, Crna Gora i Bosna i
Hercegovina su jedine zemlje s kojima Hrvatska u robnoj razmeni belezi
suficit. "Apatinska pivara" do sada je plasirala simbolicne kolicine
piva na trziste Vukovara i Belog Manastira a "Delta" preko Agrokora
prodaje deterdzent sa sudove i omeksivac a ocekuje da listu prosiri
deterdzentom za rublje. Vise nego skromna prodaja. Cini se i da
Hrvatski potrosaci imaju mnogo veci otpor prema nasim proivodima nego
sto je to slucaj kod nas, bas kao sto i mi mnogo blagonaklonije
prihvatamo gostovanje njihovih pevaca i zvezda. Bojkot robe bio je
nekada naznaka nasih politickih sukoba i zato je uspostavljanje
ekonomskih odnosa prava stvar, ali pri tom ne treba ici u drugu
krajnost. Nasa preduzeca jesu osiromasena ali tim vise treba da budemo
obazrivi. Da li ce se izvoz nasih proizvoda u Hrvatsku realizovati
potpisivanjem pojedinacnih ugovora videcemo, za sada je jedino izvesno
da su oni postali vecinski vlasnici Frikoma i time i te kako
profitirali.
Nije to slucaj samo sa Hrvatskom. U stranim trgovinskim lancima su
zadovoljni sa nasim proizvodjacima. U Grckom Veropulosu kazu da smo mi
kupci koji znaju sta je kvalitet ali nam finansijske mogucnosti ne
dopustaju da to sebi priustimo. Hvale nase konditore: Pionir, Soko
Stark, Bambi ali i proizvodjace suhomesnatih proizvoda. Medjutim nismo
uspeli da cujemo koji nasi proizvodi se prodaju u Veropulosu u Grckoj.
U slovenackom Merkatoru se hvale profitom koji su ostvarili kod nas ali
opet nismo culi sta se to nase prodaje u njihovim objektima van nase
zemlje. Mozda nemamo mnogo sta da ponudimo ali zdravu hranu za izvoz
imamo. Na hektar zemljista kod nas se primenjuje pola kilograma
djubriva a recimo u Madjarskoj osam kilograma.To je danak siromastvu
ali i prednost koju ne umemo jos da iskoristimo.Takva hrana zasluzuje
mnogo bolju marketinsku i politicku podrsku.
=== 17 ===
http://www.nedeljnitelegraf.co.yu/novi/jug.html
Februar 2003
Cosic, Tadic i Ekmecic
O KRAJU JUGOSLAVIJE
---
Dobrica Cosic: Kraj jedne politicke epohe
lako ce nas pretvoriti u novo gubiliste
Na ovoj sahrani posmrtnih ostataka Jugoslavije, meni se cuti. Ali
se na povratku sa sahrane govori o pokojniku.
U srpskoj knjizevnosti, i u svim jugoslovenskim knjizevnostima
druge polovine 20. veka, ja sam najvise pisao protiv nacionalizma,
o jugoslovenstvu i Jugoslaviji; najvise je branio; najranije
posumnjao u njenu trajnost; zalagao se za stvaranje jugoslovenske
reformisticke opozicije u cilju njenog spasavanja; prvi u Srbiji
predlozio opsti jugoslovenski referendum, na kome bi se proverila
politicka volja gradjana da li zele da zive u Jugoslaviji i u
kakvoj drzavi zele da zive, cime bi se izbegao gradjanski rat; iz
moralnih i patriotskih pobuda, prihvatio sam se duznosti prvog
predsednika Savezne Republike Jugoslavije s namerom da delam na
okoncanju gradjanskog rata u Bosni i Hrvatskoj, izvodjenju zemlje
iz medjunarodne blokade, ustavnom i drustveno-politickom preuredjenju
te drzave, pa politickim pucem u parlamentu bio smenjen i
onemogucen da ispunim ocekivanja naroda Srbije i Crne Gore... S
takvom biografijom nemam pravo samo cutanjem da propratim tragican
kraj jedne politicke epohe u bivstvovanju srpskog naroda. Zato, nadam
se, poslednji put pisem o Jugoslaviji.
Citavim 19. vekom, krvlju i verom, srpski narod je spremao svoje
konacno oslobodjenje i ujedinjenje. Trebalo je poraziti dve velike
imperijalne sile, osmanlijsku i habsbursku carevinu, da bi se
ostvarila zajednicka drzava Juznih Slovena i srpski narod ziveo u
jednoj drzavi. Citavo dvadeseto stolece utroseno je na stvaranje i
rusenje Jugoslavije, u cemu je, osobito na njenom kraju, odlucujuce
ucestvovala Evropa.
A Jugoslavija je na Jugoistoku Evrope bila drzava sa najvisim
politickim znacajem. Njena uloga u borbi protiv fasizma i
staljinizma, i uloga koju je imala u pokretu nesvrstanih u „hladnom
ratu", cinili su tu drzavu vrlo znacajnom za Evropu i svet. Ali, ne
radi se samo o kraju Jugoslavije, cije se rusenje dokoncava, rusenje
potpomognuto od Nemacke i njenih sledbenika devedesetih godina;
radi se o realnom kraju svake autohtone drzave srpskog naroda u
ovoj istorijskoj etapi.
Istorijsko bezumlje
Za stvaranje drzave Juznih Slovena, za njenu odbranu i njeno
rusenje, palo je u oba svetska rata i u ratovima vodjenim od 1991.
godine, vise od dva miliona ljudi. Najvise Srba.
Imamo li sada pravo da kazemo da je stvaranje Jugoslavije bilo
kobna greska srpskih politicara i srpskog monarha u Prvom svetskom
ratu? Imamo li pravo na zakljucak da je Jugoslavija bila zabluda
srpskog naroda i onih delova hrvatskog i slovenackog naroda koji su
verovali u smisao njene odbrane i socijalne i politicke promene u
Drugom svetskom ratu? Imamo li pravo da tvrdimo da je srpski narod
stvaranjem i odbranom Jugoslavije izgubio citavo stolece -
istorijsko vreme koje je izgubljeno za svagda?
Imamo pravo! Imamo pravo i na jos bolnije i poraznije zakljucke.
Stotinama hiljada Srba spaljena je kuca; razorena porodica;
prekinuta zivotna profesija i karijera; izgubljena imovina,
zavicaj, svoje groblje... I nije takva samo srpska sudbina. Mnogo
je unesrecenih ljudi iz drugih naroda koji su ziveli u Jugoslaviji.
Stotine hiljada, milioni ljudi potamneli su od patnje u poslednjoj
deceniji 20. veka. Oplavila ih je i mrznja; sa mrznjom ocajanje,
beznadje i nagon za osvetom. Ako bilo ko u Evropi i bilo zbog cega
zapocne rat, bivse jugoslovenske zemlje lako se mogu pretvoriti u novo
gubiliste. Poslednji ratovi na jugoslovenskom tlu ostavili su
korene i motive za njihovu obnovu. Jer, nepravedan i okupacijski
mir, koji je uspostavljen na Balkanu, moze biti uzrok svakome
sukobu i ratu. Nada da se stvaranjem Evropske unije konacno stupa u
epohu trajnog mira, nova je zabluda dok postoji NATO pakt i dok se
silom i diktatima hegemona sveta uspostavljaju drzavno-politicka
ustrojstva narodima. Svet, u njemu Evropa, u Evropi i mi, narodi
nekadasnje Jugoslavije, stupamo u neizvesnu buducnost.
Konacan nestanak Jugoslavije nije samo istorijska prekretnica u
trajanju srpskog naroda. Bitne posledice istorijskih zbivanja na
tlu nekadasnje Jugoslavije pri kraju 20. veka i nestanak
Jugoslavije sa evropske karte, mi savremenici ne mozemo da sagledamo;
te bitne posledice mozda ce se ispoljiti tek na polovini ili na
kraju 21. veka. Mi savremenici ne vidimo i ne znamo stvarni
istorijski i evropski znacaj i stvaranja i propasti Jugoslavije.
Moze se dogoditi da narodi njeni rusitelji najteze plate svoje
poslednje nacionalne i drzavne pobede; moze se dogoditi da neki
njeni rusitelji i nestanu sa etnicke i politicke mape Evrope. Jer,
integracija malih sa velikim, pogotovo u savremenoj civilizaciji,
sadrzi imanentnu mogucnost topljenja malih.
Nestanak Jugoslavije nije bio jedino moguci ishod njenog
postojanja. Stvaranjem Jugoslavije i njenom obnovom i odbranom,
pored teskih ideoloskih zabluda i pogresnih drzavno-pravnih
pretpostavki, upravljao je i istorijski razum srpskog, hrvatskog i
slovenackog naroda; razaranjem Jugoslavije upravljalo je samo
istorijsko i nacionalno bezumlje. Ako nismo mogli da zivimo zajedno
uprkos tolikim medjuzavisnostima i u zapocetim procesima evropske
integracije, mogli smo da se razidjemo mirnim putem i uvazavanjem prava
drugome koja prisvajamo za sebe. Mi smo se medjusobno ubijali i u
poslednjim ratovima za tudje interese. Ratovima od 1991. do 1995.
upravljali su nacionalni separatizmi i sovinizmi, ali su njima
upravljale i velike sile, kako su to cinile i u ratovima citavog
20. veka.
Za nestanak Savezne Republike Jugoslavije, zajednicke drzave
Srbije i Crne Gore, mora se to u ovom trenutku reci, odgovorne su
politicke vodje Srbije i Crne Gore, koji su 1992. godine na
titoistickim osnovama zasnovali Saveznu Republiku Jugoslaviju. Kao njen
prvi predsednik, ja sam odmah uvideo da ta drzava ne moze da
funkcionise bez temeljne ustavne reforme kojom bi se gradjanska
ravnopravnost pretpostavila drzavnim suverenitetima republika. Za
takvu, stvarno demokratsku, efikasnu, modernu i jeftinu drzavu, nisu
bile raspolozene beogradske i podgoricke, socijalisticke,
partokratske vodje. Crnogorsko drzavoborstvo i separatizam,
utemeljeni na Kominterninim, titoistickim ideologemama i
retrogradnim tradicijama, podsticani i opravdavani vlastoljubljem
srbijanskog autokrate, postali su i ostali glavni rusioci Savezne
Republike Jugoslavije. Crnogorski separatisti i dukljanski
sovinisti razorili su duhovno i politicko bice crnogorskog naroda,
odrekli se korenskih tradicija i njegosevskog etosa i omogucili
stranim faktorima komandnu ulogu u unutrasnjim poslovima nase
zemlje, uslovili zivot naroda inostranim baksisem, prizvali
cinovnike Evropske unije da nas prisilno, diktatima, primoraju na zivot
u nekakvoj „originalnoj" drzavnoj tvorevini - politickom
provizorijumu, cije ce zakone ispisati stranci, „eksperti", da bi
se ostvarila nekakva „harmonizacija" nepomirljivih, sa stanovista
zdravog razuma besmislenih suprotnosti, proizaslih iz crnogorskog
secesionizma, antisrpstva i funkcionerskog profiterstva.
Diktiranjem Ustavne povelje i stvaranjem uslovne, virtualne drzave
Srbija i Crna Gora, Evropska unija nije izrazavala svoj
demokratizam, nego volju i nameru da na Balkanu ne postoji
autohtona i suverena drzava srpskog naroda.
Nisu „visoki predstavnici" Evropske unije napravili kompromis sa
radikalnim crnogorskim separatistima, nego su ovi isli u susret
politickoj koncepciji Evropske unije o preuredjenju Balkana. Da je
Evropska unija imala interes da se na teritoriji Srbije i Crne Gore
stvori normalna, funkcionalna, moderna drzava, ona bi taj interes lako
ostvarila i ne bi joj predstavljala nikakvu ozbiljnu prepreku
arheoloska ideologija crnogorskih „lidera". Crnogorski separatizam
odgovara kratkorocnim interesima i vizijama Balkana Briselske
kancelarije, isto onako kako je slovenacki i hrvatski separatizam
odgovarao trijumfalistickim koncepcijama Kolove i Genserove Nemacke i
njenih tadasnjih sledbenika.
Naglasavanjem odgovornosti crnogorskog rezima za razbijanje
Savezne Republike Jugoslavije kao zajednicke drzave Srbije i Crne
Gore, nije mi namera da umanjim odgovornost srbijanskog rezima za
propast SR Jugoslavije. Milosevicev i DJukanovicev rezim su
simbioticke politicke tvorevine, o cemu sam dosta pisao.
Postojao kraci put
Sumnjam da se moze smatrati dalekovidim drzavotvorstvo sadasnjih
srpskih drzavnika, njihovo prihvatanje Ustavne povelje u verziji
podgorickih secesionista i „visokog predstavnika Evropske unije".
Cini mi se da je postojao kraci i demokratskiji put Srbije do
Evropske unije, a bilo bi i izvesnije njeno nastojanje da stabilizuje
balkanski prostor.
Crnogorskim uslovljavanjem vazenja i postojanja poveljske „drzave"
Srbija i Crna Gora, srpski narod u celini, opet i dalje, gubi
istorijsko vreme za konacno drzavno konstituisanje, ekonomski i
civilizacijski razvoj i neuslovljeno ujedinjavanje s Evropom.
Ali, moze se i mora se bez fatalistickog pesimizma razmisljati o
nasoj sudbini; Srbija i Crna Gora nisu prvi put na rubu istorijskog
ponora. Moze se i mora sada misliti iz „glave cijeloga naroda" i
delati za opstanak i boljitak onom zivotonosnom snagom koja jos
nije potrosena.
U ovoj sahrani Jugoslavije, ja u dusi stajem uz one ljude koji
imaju razumnu nadu da se uprkos svemu moze stvoriti drzava Srbije i
Crne Gore sposobna da sacuva duhovni identitet i stvaralacki
potencijal naroda i opstane u savremenoj civilizaciji i Evropskoj uniji.
6. februar 2003.
---
Dr Milorad Ekmecic: Jugoslaviju je srusila ravnodusnost njenih gradjana
Ameriko, ako nam zelis demokratsku buducnost, idi!
Kada bi neko na ulici presreo nekog imaginarnog „prosecnog
Jugoslovena" i uputio mu sudbonosno pitanje - sta se desilo na
veliki istorijski datum 4. februara 2003, on bi se jedva mogao snaci u
zbrci nedoumica, vajkanja na sve gore pamcenje, a najvise oko toga
o kakvoj ga drzavi pitaju. Ko je do kraja ubedjen da je
federativna, jedinstvena Jugoslavija zaista postojala?
Crna Gora odavno upotrebljava stranu valutu, a tamo su i u
agresiji NATO na nasu zemlju bombardovali samo ciljeve
jugoslovenske vojske. Stvar bi se resila saznanjem da stara sala
„Ode Mujo... Ode vala!", kako su Haso i Huso propratili tonjenje svog
prijatelja pod vodu, nije vise sala. Takvu su ravnodusnost pokazali
svi koji su slusali vesti, ili ih citali u novinama sutra ujutro,
da je jugoslovenska zajednica propala u vodu.
„Prosecni Jugosloven", ako bismo se ohrabrili da takav identitet
uopste trazimo, jedno je tuzno bice koje vise nema snage da roni
suze nad svojim istorijskim porazima i sve sto se oko njega
politicki desava posmatra kao okretanje starog dosadnog filma koji on
gleda samo da ubije vreme. Na slavni, veliki datum prekjucerasnjeg 4.
februara osvrtacemo se nekada u buducnosti, kada nam se vrati
izgubljeno osecanje stida. Vecina Srba je ovu drzavu koja je
propala, ove grobare koji su se veselili i pevali na njenoj sahrani,
ove sumorne dane u kojima se nista znacajno ne moze desiti, pa ni
iscezavanje velikih istorijskih drzava, dozivljavala kao nesto sto
nije njegovo, sto on nije hteo i ni u snu ne bi vecinom glasova na
izborima stvarao. Srbin je na tu drzavu gledao iz fotelje u
pozoristu, kao igru na sceni u kojoj on nije glumac. Sto mutna voda
donese, ta ista voda nekada kasnije mora i da odnese.
Vreme drzava-pigmeja
„Bosna sutkom pade", a ko je danas siguran da je 1463. neka
ozbiljna drzava, spremna da se od Turaka brani, tamo uopste
postojala. Ne place se Srbinu za drzavom koju nije smatrao svojom,
niti mu se veseli onoj koja ce doci i za koju je ubedjen da takodje
nece biti njegova. Sve to izgleda kao jedna dosadna igra senki u kojoj
su velike zapadne drzave udavile Jugoslaviju i sad ne znaju sta ce
od tih krhotina koje su ostale. Od jedne, stvoreno je najmanje sest
manjih drzava bez buducnosti.
U trijumfalnom zanosu pobede nad komunizmom Sjedinjene Drzave su
1992. srusile jugoslovensku federativnu drzavu, ostvarile
istorijski vatikanski san oslobodjenja katolicke manjine na
zapadnom Balkanu i sad nad tom provalijom, nad tim besmislenim
krhotinama patuljastih „regna pigmea", kako je Kukuljevic-Saksinski jos
pre 1848. nazivao besmislenost malih drzavica na Balkanu koje
dolaze, stoje na tom groblju sa glupim pitanjem: „A sta sada?"
Srusili smo Jugoslaviju, jer katolicka manjina Srednje Evrope i
Balkana ne moze da zivi u zemlji cija su osovina ljudi druge vere. Kad
sutra sruse jos sijaset tako krhkih „regna pigmea" po svetu, kao sto
su 1992. i 2003. slomili nas, isto tako ce se pitati: „A sta sada?"
Ostatak Jugoslavije, za koju u kafanama ne znaju da li da je
nazivaju zabljom, ili zabljackom, stvorila je stihija kretanja
vremena, jer je trebalo nekako zakrpiti krhotinu koju je Amerika
slavodobitno izazvala i dovela na svet, misleci da ce vatikanski
san izleciti sve balkanske boljke kad se jednom ostvari. SAD ne
znaju sta bi sa tom novom krhotinom koju su doveli na svet akcijom
bombardovanja Sumadije i Vojvodine najvecom vojnom silom koja je ikad
pod nebom stvorena. Kad i to razore i stvore nove krhotine nad onim
koje su stvorile u beogradskoj skupstini 4. februara, opet ce se
pitati: „A sta sada?" Stvorili su nezavisno Kosovo i kome sad da ga
udenu?
Sa Sjedinjenim Americkim Drzavama danas se desava ono sto je 22.
jula 1941. Vinston Cercil rekao za nacisticku Nemacku: „Strasna
vojna masina, koju smo mi (Englezi) i ostatak civilizovanog sveta
tako ludo, tako ravnodusno, tako bezosecajno prepustili da je
nacisticki gangsteri iz godine u godinu podizu iz nicega, ne moze
opstati nepokretna, a da ne zahrdja i raspadne se. Da bi opstala,
mora biti u stalnom pokretu, meljuci ljudske zivote, ruseci domove
i prava stotina miliona ljudi". To je osnovni razlog da je Amerika
tako „ludo, tako ravnodusno, tako bezosecajno" prepustila Vatikanu da
dokusuri jos jednu jugoslovensku drzavu 1992. Besmisleno stvorena
vojna masina, kakvu svet nikada pod nebom ranije nije video, malo
se podmazala, malo prezvakala progutane krhotine do novog zaleta na
neku nezasticenu, izmrcvarenu od istorije, zabacenu i osamljenu
zemljicu koju niko ne brani i za koju niko valjano ne haje. Masina mora
da bude stalno u pokretu da ne bi zahrdjala i raspala se, da bi u
rusenju svega sto niko ne brani nasla smisao svog besmislenog
postojanja. Od koga strasna americka vojna masina danas treba da
brani svet, kad svaki balkanski slepac vidi da je on ugrozen upravo od
same te masine koja besmisleno postoji i uvecava se.
Glogov kolac u demokratiju
Mi Srbi danas nismo jedine Hase i Huse koji se naknadno sete da im
je burazer potonuo u plahoj Miljacki. Slusam svake nedelje starog
reportera Alestera Kuka, koji vec pedesetak godina preko BBC cita
svoje „Letter from America". Sa nestrpljenjem ocekujem tih
blistavih 15 minuta o nicemu. Zali se da je nedavno proslavio 92.
rodjendan i da bez pomocnika ne moze da stoji na nogama. Ali um je
ostao neumorni tkacki razboj iz kojeg izlazi uvek svez, raznobojan
i dopadljiv knjizevni skotski tartan. Pre nekoliko nedelja veli da
je cudno sto se u Americi desilo nesto sto se na taj nacin nikada
ranije nije desilo. Stvoreno je jedno novo ministarstvo, nesto kao
jedna nova zandarmerijska ustanova za koju je u novom budzetu
predvidjena stavka od preko 40 milijardi dolara. Hiljade i hiljade
tajnih agenata skupljace podatke o svakome („Information Awareness",
obavestajno saznanje). Ono sto je americka demokratija uvek smatrala
svojim glogovim kocem zbog koga se ne bi mogla uspraviti, sada je
„sutke palo". Niko ne protestuje, niko ne komentarise, niko o tome
ne obavestava, niti sredstva informisanja, za koje je venecuelanski
predsednik Cavez rekao da su „cetvrti jahac Apokalipse", ista
analizuju. Ode i americki Mujo, ode vala! Sta je ostalo od stare
demokratije ako i tamo svaki gradjanin rodjenjem dobija svoj
policijski karton?
Preko noci je, jednim birokratskim aktom, podrezan koren americkoj
demokratiji, a da niko ne protestuje. To se desava u zemlji u kojoj
se protestuje sto se prave zenske bunde od nevinih tuljana, sto se
macke gnjave i sto popovi vole maloletnu decu. O ukidanju
demokratije niko ni da zucne cestito. Ne bi se trebalo cuditi
ravnodusnom ponasanju jugoslovenskih gradjana. Pored osecanja
izgubljenosti zbog opsteg okretanja ledja u celom svetu, svaki
Srbin je u krvi nasledio endemsko nepoverenje prema obavestajnim
sluzbama i policiji.
Cetvrti jahac Apokalipse je nemilosrdni ratnik. U Sjedinjenim
Drzavama televizija nije samo sredstvo zabave i informisanja. Ona
je i posebni rod americke vojske. Odmah nakon dalekometnih raketa,
pomorske pesadije i atomskih pretnji, nastupa CNN kao najefikasnije
sredstvo. I izvan americkih granica druge televizije rade isto i slicno
tome. Kazu da je to primer nezavisnog, demokratskog novinarstva. U
svim strateski znacajnim zemljama u svetu njihov znatan deo
finansiraju americke nevladine organizacije, a ne nacionalni
diktatori i nedemokratski rezimi. Posledica jeste ono sto je osnovna
karakteristika amerikanizovane demokratije iza koje ne stoji
pupcana vrpca iz dublje proslosti toga naroda: apatija, izborna
apstinencija, umrtvljenost javnog mnjenja, umor drustva od svoje
drzave i politike uopste, svuda prisutna ravnodusnost za prijatelje
koje je sa obale matica odvukla pod vodu. Zaista je u odlukama
Reganove administracije o podrivanju Sovjetskog Saveza od 2.
septembra 1982. akcenat stavljan na razmenu „tehnologije i zabava
(diversions)". Odatle u medijima vise slika ruzicastih holivudskih
lepotica, nego ozbiljnih analiza o promeni drzavnog ustava.
Ratovi novinarskog basibozuka
A tu je i nirnberski sud u Hagu, pred koji se ne pozivaju oni za
koje postoje sumnje da su povezani sa nekim zlocinom, nego svi koji
su u ratu ucestvovali i nisu se odrekli zelje da pobede na
izborima. Nevladine organizacije, posebna neka sredstva informisanja
koja su za njih finansijski vezana, prave liste sumnjivih
nacionalnih intelektualaca za politicki odstrel. Prave se neumorno
i bez prestanka. Ko god otvori ekran da cuje sta se znacajno desava
u svetu, kao udarno iznenadjenje docekuje ga esesovski Bekantmachung
(obznana) o gonjenju onih koji su od Srba stvorili genocidni narod.
Ratovi za dominaciju svetom su odvec ozbiljna stvar da bi se
prepustili generalima. Novinarski basibozuk je mnogo efikasniji. On
rastrese protivnika, rastroji mu njegovo javno mnjenje, natera ga da se
stidi svoje istorije. Na groblju nacionalne kulture gavrani grakcu.
Ukidanje preostataka jugoslovenske drzave u beogradskoj Saveznoj
skupstini bilo je ruganje i nasoj i svetskoj istoriji. Drzava je
srusena u jednom parlamentu u kome ne sede predstavnici nikakvog
naroda, nego politicki cinovnici koji su svoja mesta zauzeli
kalkulacijom rasporeda dobiti u jednoj izbornoj koaliciji, u kojoj je
celni barjaktar izigran, a ostali oni koji na izborima ne bi mogli
pobediti kad bi nekih slobodnih izbora bilo. Razbijanje preostatka
Jugoslavije je preko svojih posrednika izveo blok zapadnih drzava,
zbog nekih buducih proracuna kako bi ovaj razoreni prostor ponovo
trebalo da se ujedini. Savez Srbije i Crne Gore jeste jezgro nekog
zamisljenog buduceg saveza na siroj osnovi, sa Kosovom, Bosnom i
Hercegovinom, Makedonijom i mozda Hrvatskom. Nova krhotina na
ostatku starih.
Kako god zapadne drzave zamisljale politicku organizaciju bivseg
jugoslovenskog prostora, on ce uvek ostati istorijsko nedonosce
nesposobno za zivot, jer su ga upravo oni stvorili da isprave svoju
omasku iz 1992, a ne prema volji ovoga naroda. Tesko je naci ijedno
drustvo u modernoj evropskoj istoriji u kome je politicka apatija,
pasivna rezistencija i otpor na individualnoj osnovi bio dublji
nego ovde. Cetvrti jahac Apokalipse uspeo je da marginalne
politicke stranke, male balkanske kortese, pretvori u neuverljive
drzavotvorne snage od nekog znacaja. Svakom „regna pigmea" su uvek
vladali pigmeji ljudi, koji za buducnost nista ne znace.
Ujedinjenje srpskog naroda iz Srbije, Crne Gore i Bosne i
Hercegovine nece obaviti mali anonimni politicari, koje je cetvrti
jahac pretvorio u velike lidere. To ujedinjenje obavice „ne milo i
nemilo, no narod". U ovim okolnostima je to nemoguce i treba se
pomiriti sa cinjenicom da je taj istorijski zadatak ostao za dugo vreme
u buducnosti. To ne znaci da je iscezao i da se nekada nece
izvrsiti.
Gorki plodovi iz 1992.
Buducu zajednicu koja se nagovestava oko ovog saveza Srbije i Crne
Gore mogu kao drzavu ocuvati samo strane trupe, kao sto sada cuvaju
sve ovo sto je razoreno nakon 6. aprila 1992. Pre blizu jednog
stoleca (1911) Jovan Skerlic je pisao da prvi korak „ka nasem
narodnom jedinstvu je verska ravnodusnost, jednovremeno svestrano
slabljenje verskog osecanja." Nijedna jugoslovenska drzava od 1918.
do danas to nije ostvarila. Svaku je progutala hidra religiozne
netolerancije, koju je negovala i za buducnost obezbedila katolicka
crkva. Tragedija je i Sjedinjenih Americkih Drzava i svih
jugoslovenskih naroda da su jugoslovensku federativnu zajednicu
razorili 1992. na osnovama verske netolerancije. Pokusaj da se i u
buducnosti sa istim zastavama religiozne netrpeljivosti, koja je
ugradjena u celo drustveno bice i temelje modernih drzava Hrvatske,
Slovenije, Bosne i Hercegovine i Kosova, stvore neke drzave unapred
je osudjen da bude samo jedna trajna vojna okupacija stranim
vojskama, koja bi jedina takvu nesloznu bracu mogla drzati na okupu.
Osnovni saveznik Sjedinjenih Drzava u razaranju Jugoslavije bili
su katolicki i muslimanski fundamentalizam. Pokusaj da se to
prevazidje proglasavanjem Alojza Stepinca i Johana Merca (osnivaca
hrvatskog sekularnog katolickog pokreta) za svece ne nagovestava da
su religiozni bastioni ovde i dalje trajno prisutni. Pored ove „Svete
Alijanse" sa Vatikanom, u Bosni je glavni americki saveznik bio
muslimanski fundamentalizam. Sve sto je komunizam za pola veka
umrtvio, preko noci je srusila americka vojna okupacija koja je
tocak religiozne netrpeljivosti vratila tamo gde je on bio zaustavljen
u maju 1945. Pokusaji da se muslimanski fundamentalizam sada zameni
nekim boljim muslimanskim saveznikom dace iste gorke plodove kakve
je doneo na svet 1992.
Ako americki politicari zaista balkanskim narodima zele
demokratsku buducnost, onda je osnovni preduslov da se odavde
pokupe i odu. Treba da nestanu sa svojim preracunavanjima
federacija, konfederacija, unija, saveza i ostave ovome narodu da se
jos jednom suoci sa grubom stvarnoscu i uz najveci duh
pomirljivosti, pomirenjem i pregovaranjem otkrije kljuc svoje
buducnosti. Sa perspektivom ovakve americke prisutnosti na Balkanu,
kakva se ispoljava danas, buducnost svakog naroda ovde je crna.
Stidljiva prizeljkivanja da ce to jedinstvo ostvariti rimski papa,
svojim unijatskim procesijama, kao i preodgajanje svesti balkanskih
naroda o proslosti samo je jedna nova cinovnicka besmislica ni od koga
ovlascenih teoreticara Karnegijeve fondacije za mir i Rand
korporacije. Oni su nas do ovog prosjackog stapa i doveli. Oni nisu
demokratska Amerika, nego koren zla iz koje je proklijao sistem
„Information Awareness" - a i cetvrtog jahaca Apokalipse.