Gentili ascoltatori, il Governo serbo ha deciso che il 31 luglio la Radio Internazionale di Serbia – la Radio Jugoslavia cesserà di esistere. In questo modo sarà interrotta la nostra lunga collaborazione con Voi. Sarà interrotta anche la tradizione delle nostre trasmissioni per la diaspora serba e tutto il mondo, nelle quali venivano riportate in dodici lingue le notizie politiche ed economiche e gli articoli sulle offerte turistiche della Serbia e l'ex Jugoslavia, le loro bellezze naturali e la cultura. Le trasmissioni della Radio Internazionale di Serbia – la Radio Jugoslavia venivano trasmesse su onde corte per più di settantanove anni.
Pon, 29/06/2015
Rešenost Ministarstva kulture i informisanja da se izmene zakona usvoje baš onako kako su oni predložili bila je jasna još na samom početku sednice kada smo saznali da Vlada nije prihvatila ni jedan od 35 predloženih amandmana.
Tri amandmana odnosila su se na naš radio i pojedini poslanici i vladajuće koalicije i opozicionih SDS i Pokreta za preokret tražili su da se našem radiju takođe pruži šansa za dogovor o opstanku.
Najduže i sa najviše argumenata svoj amandman branila je šefica Poslaničkog kluba SPS Dijana Vukomanović koja je podsetila na značaj informisanja svetske javnosti i dijaspore na 12 jezika. Vukomanović se založila da ministar još jednom razmisli o tome da sačuva ovaj medij čiji su troškovi višestruko manji od državne agencije Tanjug, ali odgovor je bio nedvosmislen.
Ministar Ivan Tasovac je istakao da je ovo digitalna era, da je kratki talas stvar prošlosti, da je bilo spremnosti za dogovor ali rešenja nisu pronađena. Da ne bi bilo dileme, ministar je podvukao da zaposlenima ne treba pružati lažnu nadu i da će, doduše uz skroman socijalni program, svih 96-oro zaposlenih od 1. avgusta ostati bez posla.
O našem radu govorila je i predsednica Odbora za kulturu i informisanje Vesna Marjanović iz DS koja je tražila ravnopravan tretman za zaposlene i pitala zašto novinari lokalnih medija ili Tanjuga imaju veća prava od novinara državnog radija.
I samostalni poslanik Pokreta za preokret Janko Veselinović branio je amandman između ostalog pitanjem ko će dobiti kratkotalasnu frekvenciju Srbije, ali na to pitanje nije dobio odgovor. Jedino se zna da će o imovini našeg radija naknadno odlučiti Vlada Srbija.
Poslanici Srpske napredne stranke podržali su gašenje našeg radija i sami priznajući da ne znaju tačno o čemu je reč. Sa druge strane bilo je primetno da su se naprednjaci zdušno založili za opstanak Tanjuga, po mogućstvu u državnom vlasništvu.
Tako je i ova Vlada, kao i sve vlade posle 2000. godine pokazala da ima interes samo za unutrašnjopolitičko delovanje, dok je promocija zemlje u svetu ne interesuje previše. Poslanicima je predočeno da su mnoge ličnosti iz sporta i kulture kao i brojni slušaoci potpisali peticiju za očuvanje radija, ali to na njih nije uticalo. Zaposleni u Radio Jugoslaviji nisu ni prvi ni poslednji koji će na svojim leđima osetiti težinu izreke „Riba smrdi od glave, ali se čisti od repa“.
Mirjana Nikolić
Једно од дуже време актуелних питања је – продати или сачувати Телеком Србија. Оно има велики стварни и симболички значај. Стварни отуда што се ради о једном од највећих, највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер је однос према будућности Телекома у великој мери открива будући однос према читавом јавном сектору, према комуникацијама као привредној грани, индустрији телекомуникационе опреме, домаћој науци у тој области, кадровима, све до појединих аспеката државне безбедности.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов је да постигне добру цену. Која је то добра цена, ко и на који начин ту цену утврђује, није сасвим јасно. Председник Републике Томислав Николић не би волео да се Телеком прода и у том смислу, ближи је расположењу јавности, односно, грађана који су га изабрали и стручњака из Србије, али истовремено сумња да је у праву најављујући «објективну анализу» «квалитетне одиторске (иностране?) куће», и у том смислу, подржава план Владе. Према медијима, он је изнео овакав став:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек постоје разлози који могу да разувере да та мисао, без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа».
Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности да се та моћна фирма и полуга развоја Србије даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном правцу. Ево наших разлога:
- То је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијли, којом и данас управљају домаћи стручњаци из које извиру значајни приходи буџету Србије. Не може бити боље за Телеком, ако државно руководство прима здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници и страни стручњаци боља и већа гаранција за напредак Телекома, него домаћи;
- Телеком је један од ретких сачуваних гиганата српске науке и технике. Може ли властима бити све једно да отуђе један од симбола модерне Србије? Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно баштине достигнућа српског и светског генија Николе Тесле.
- За озбиљну државу систем као што је Телеком, поред привредног и фискалног, има непроцењив значај за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би неразумевање ризика за државне интересе и заштиту важних људских права грађана;
- Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократије. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале јавни сектор, укључујући сектор телекомуникација.
- Зар се рупе у буџету не могу крпити ликвидирањем партократије и повећањем производње, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно говорити да би новац од продаје јавног сектора ишао у инвестиције. Зашто Србија селила капитал из Телекома као најпродуктивнијег и најперспективнијег системати у неке друге секторе?
- Ако је истина да Телеком може још профитабилније да функционише, да се још брже модернизује – то нису разлози да се предаје другој државној компанији, страној држави, већ прави разлог да се Телеком задржи као јавни сектор?
- Ако би се приватизациј и даље прилазило као догми, божјој заповести, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?!
- Како то изгледа кад власт јавно саопшти народу да њена одлука о продаји Телекома зависи само од тога да ли се за Телеком може добити добра или лоша цена, а не од мишљења народа да ли уопште треба продавати најбољи део народне имовине, државним, али страним, компанијама! А притом се чека само да страни «објективни» одитор саоппшти најбољу цену, да се влада похвали а народ да то прими са одушевљењем! Или са уверењем да се то мора. Телеком се продаје искључиво «за најбољу могућу цену». И то са Телекомима Републике Српске и Црне Горе. У пакету. Нека се туђе државе, односно, туђе државне компаније муче модернизацијама, реорганизацијама и рационализацијама, нисмо ми за то. А и тако је, у крајњој линији, све што буду радиле «у најбољем могућем интересу Србије и наших грађана».
- Апсолутна приватизација, је апсолутни приоритет. Продати све и то што пре. На највишем нивоу. Као што смо и неке друге државне послове брзо и за Србију и наше грађане на најбољи могући начин завршили. Обећали смо, то што обећамо и извршимо. Имамо и записано у поглављима која само што нису отворена. Да, и у ИПАПУ. Зашто бисмо ми то иначе обећали и потписали НАТО-у да све није добровољно, транспарентно, без ичијег притиска, «у најбољем интересу наших грађана»!
- Не као претходни режими. Не повлађујемо никоме, не размишљамо нити се оптерећујемо да ли ће нас неко у Србији похвалити за то. А, било би и превише комплимената! Довољно је то колико нас сви хвале – од Ерштонове и Могеринијеве, преко Нуландове и Меркелове. Све даме, све штедљиве на речима, а толико комплимената!
- Уосталом, ми смо предвидиви, тј. водимо предвидву политику. Ништа не треба да изненађује. Одлучујемо заједно на седницама владе којима присуствују и наши пријатељи из Брисла, Вашингтона, Лондона...! Ко не може да присуствује, јави телефоном, или писмено пошаље своје ставове. То је храбро, државнички одговорно, европски далековидо.
- Кад год били, редовни или ванредни, избори се неумитно приближавају, па није баш најбоље да продаје буду уочи самих избора. Далеко је биље док смо још у фул сфингу. Осим, ако не будемо у могућности да уочи избора стварно обезбедимо повећање плата и пензије. Тада је мање важно када ћемо спровести «тотал сејл».
- Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Ко још верује да је предаја најбољега што Србија има страном државном сектору приватизација и државни интерес Србије?
- Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, предаје у руке страним државним или мултинационалним корпорацијама – чиме ће управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, и територијални интегритет? Или су за српску власт све то превазиђене категорије? Посебно у ери растућег поверења и подршке западних пријатеља према Србији, све већег уважавања српских интереса у региону и убрзаног отопљавања глобалних односа у Европи8 и свету?
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, 03. Јула 2015.
У јавности Србије дуже време присутно је питање продаје Телекома Србија. Оно има стварни и симболички значај. Стварни - јер се ради о једном од највреднијих и најпрофитабилнијих предузећа у Србији и на Балкану, а симболички јер однос власти према судбини Телекома открива однос према читавом јавном сектору, па и према вредностима уопште.
Влада је јасно опредељена за продају Телекома. Једини услов о коме говори је - да постигне «добру цену». Која је то «добра цена» није јасно. Председник Републике Томислав Николић каже да не би волео да се Телеком прода чиме показује свест о већинском расположењу грађана и стручњака који су против продаје. Међутим, у истој реченици Председник изражава и сумњу у ту «мисао» и указује да је потребна «објективна анализа» «квалитетне одиторске куће». Чије? Дакле, и његов став зависи само од цене. Да ли Телеком уопште треба да се продаје, или не ни за њега није спорно. Према медијима, он је, пре пар дана, изјавио:
«Лично бих волео да не продамо Телеком, али увек (стварно?) постоје разлози који могу да разувере (кога?) да та мисао (чија?), без објективне анализе, није исправна, зато ће бити ангажована квалитетна одиторска кућа» (за кога?).
Пред јавношћу се отвора питање: Да ли је власт спремна да (рас)прода све што Србија поседује ако може добити новац, поглавља, магични датум, «стратешког партнера», атест «реформатора»? Другачије речено – постоји ли било шта вредно у Србији што власт не би продала ни за какву цену? На пример, због независности, суверенитета и интегритета, због дигнитета, самосталности, одбране, безбедности, поштовања Устава? Постоји ли црвена линија или листа материјалних или нематеријалних вредности које власт неће продати за било коју цену, које, једноставно, нису за продају, трампу или «дил»?
Београдски форум за свет равноправних као независно, нестраначко и непрофитно удружење грађана придружује се јавним апелима грађана, удружења и независних стручњака из Србије да српске власти не продају Телеком већ да учине све што је у њиховој одговорности, да се та моћна фирма која је и стратешки ослонац привредног развоја земље, даље развија и јача у технолошком, организационом и профитабилном смислу. Ево наших разлога, који нису само наши:
Телеком је једна од најбољих и најпрофитабилнијих фирми у власништву Србије коју су развијали, којом и данас управљају, домаћи стручњаци и која обезбеђује значајне приходе буџета Србије. Телеком је ојачан куповином Телекома Републике Српске и Телекома Црне Горе што јача улогу Србије у регионалном саобраћају и развоју. Није упутно да државно руководство прихвата здраво за готово да су стране одиторске куће објективне, а страни власници стручњаци или саветници боља и већа гаранција за напредак Телекома и Србије, него домаћи;
Телеком је до данашњих дана остао изузетно значајан фактор развоја домаће науке, технике, индустрије и кадрова који заједно, поред осталог, баштине и достигнућа српског и светског генија Николе Тесле. Такву улогу треба да има и у будуће, али као део јавног сектора Србије, а не као део јавног сектора било које стране државе чији привредни и други интереси, логично, нису и не могу бити једнаки са интересима Србије.
Поред привредног и фискалног, Телеком има велики значај и за безбедност земље. Продаја таквог система странцима, па чак и његовог дела, значила би да Влада Србије потцењује ризике за шире државне интересе и заштиту важних људских права грађана уколико се тај систем прода страном власнику;
Очување и развој јавног сектора привреде битан је услов демократског, социјалног и културног развоја друштва. Да није тако не би владе земаља најстаријих европских демократија чувале и развијале сопствене јавне секторе, посебно секторе телекомуникација.
Непокривене расходе буџета треба смањивати ликвидирањем партократије, а не ликвидирањем јавног сектора привреде!? Није искрено, нити одговорно тврдити да би се новац од продаје јавног сектора инвестирао у друге секторе. То је обмана. Зашто би Србија селила капитал из Телекома као доказано најпрофитабилнијег и најперспективнијег система у неке друге секторе?
Нико не спори начелну потребу да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози за продају најбоље, стратешки значајне домаће компаније туђој државној компанији, страној држави, већ разлог више да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера.
Апсолутна приватизација је апсурд. То није начин да се исказује лојалност, предвидивост ни према ЕУ, ни Немачкој (уочи посете Ангеле Меркел), ни ММФ-у, ни НАТО-у (упркос обавези потписаној ИПАП-ом). Најмање – према Србији. Да ли Влада има икакве црвене линије шта у Србији није на продају без обзира на процене «квалчитетних одитора» и цену, или сматра да је то излишно, да је тржиште једини регулатор и гарант напретка? Ако би се приватизацији и даље прилазило као догми, ако би се приватизовало све што у било којој области економије и надградње постоји у Србији - ко би нас и на који начин заштитио од приватизације националног и духовног идентитета, од приватизације људи, њихових личних живота, индивидуалности и слободе?! Логика да су странци, страни стручњаци, страни саветници, страни власници, страни медији, стране банке, страни учитељи и проценитељи - да је све страно, посебно ако долази са једне, одређене стране света - боље за Србију него домаће, могла би нас довести у апсурну ситуацију да и директно управљање судбином Србије као државе, предамо у руке «паметнијих» странаца.
Често из врха чујемо - што обећамо то извршимо. Предвидиви смо! А знамо ли шта се то обећава, односно, шта се и коме може обећати? Може ли се, на пример, другоме обећати комад јавног сектора, реке, језера, државне територије? Може ли се коме обећати промена Устава, федерализација или кантонизација Србије?
Уместо грађане, Влада више слуша стране саветнике попут Тони Блера, или Гузенбауера и тзв. цивилни сектор који финансирају страни центри моћи, него своје грађане и српске стручњаке! Недавно, успут, чусмо и то да у државном врху имамо и саветнике из Немачке! Откуда тај нагон наше елите да се хвалише странцима, страним саветницима, да представнике најутицајнијих чланица НАТО-а јавно производи у највеће пријатеље Србије и српског народа?! Није ли то мало превише? Водимо ли рачуна о логици, чистоћи и јасноћи српског језика у коме се одувек зна по чему се разликују пријатељи од непријатеља, како се стичу пријатељи, а како постају непријатељи? Шта су нам представници оне огромне већине других земаља које српски државни врх не стиже ни да помене – ни по добру, ни по злу? Шта смо ми њима? Кога и шта ценимо?
Замишљена ликвидација јавног сектора Србије није приватизација, већ подржављење. Продаја српских државних фирми страним државама – тешко се може назвати приватизацијом. Такве продаје јесу у државном интересу, али страних држава, не Србије!
Ако власт, како најављује, распрода све преостало - Телеком, ЕПС, ПКБ, Дунав осигурање, фабрике оружја и војне технике, руднике, шуме, бање, пољопривредно земљиште, посебно, ако под видом приватизације, српску јавну (државну) привреду, преда у руке страним државним или мултинационалним корпорацијамапоставља се питање – чиме ће Србија, њене институције и грађани управљати, којим полугама ће чувати суверенитет, посебно економски, територијални интегритет и независност? Продаћемо или ликвидирати и «Радио Србију». Оставићемо страним државним медијима као што су, на пример, ББЦ, Глас Америке, Дојче Веле да и даље шире «истину» о Србији, о Косову и Метохији, о Републици Српској, људским правима. И тако су се показали и даље се показују добронаклоним, пријатељским и објективним према Србији и српском народу!
Ако је све напред овлаш поменуто за српску власт превазиђено, из старог вредносног система, откуда нам онда модрице по лицу и цеваницама, откуда несвестица и несаница? Ко нам и одакле ових дана шаље злослуте поруке – у виду савета, резолуција и каменица? Ко Србију и за чији рачун омекшава, ко је и зашто кињи и кажњава? Докле? Пријатељи, хуманисти, избавитељи!?
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ
Београд, јули 2015.