In questo testo, che speriamo di poter presto tradurre in italiano, il
Prof. Oskar Kovac, docente di Economia a Belgrado ed esponente dell'SPS,
spiega la liquidazione delle quattro principali banche jugoslave
da un punto di vista molto concreto.
---
O LIKVIDACIJE
Mislimo da je odluka guvernera o
stecaju i odredjivanju likvidacionih
upravnika za te cetiri najvece banke
losa odluka, da je suprotna interesima
i gradjana i drzave, zato sto nema
suverene i samostalne nacionalne privrede
bez sopstvenog bankarskog sistema. A
posto je ovo bila kicma bankarskog
sistema Jugoslavije, onda je potpuno
jasno da cemo posle njihovog nestanka
ili cemo imati bankarski sistem koji ce
biti u tudjim rukama, ili cemo imati
bankarski sistem koji ne moze da
funkcionise, a samim tim nece moci da
funkcionise ni privreda.
U raspravama koje su tekle, vec od 3.
januara pa na ovamo, stvar se dosta
politizuje, dosta vulgarizuje. Ja to ne
bih zeleo, ali moram da vam kazem da
probleme sa bankarskim sistemom,
probleme sanacije banaka ima vise od 100
zemalja u svetu i da je to postalo veoma
frekventna pojava u svetskoj
privredi u poslednjih dvadesetak godina.
Svako od vas ko hoce da se bavi
istrazivackim novinarstvom neka na
Internet sajtu Svetske banke pronadje
bazu podataka koju su oni posebno
uredili sa vise od 100 slucajeva u vise
od 100 zemalja u kojima su imali probleme
sa sanacijom bankarskog sistema, da
vidite, dakle, da je to problem sa kojim
se povremeno srecu sve drzave, pa
nije nikakvo cudo da se s tim srecemo i
mi posle 10 godina sankcija.
Da ne biste mislili da ima drzava koje
mogu da izbegnu ovaj problem, ja cu
vam reci: Sjedinjene Americke Drzave su
imale gubitke u svojim stedionicama
u visini od 100 milijardi dolara, pa ih
je drzava sanirala. Naravno, 100
milijardi dolara je u njihovom domasaju,
za nas nije. Ali je cinjenica da su
problem imale sa svojim stedionicama i
to je kostalo njihovu drzavu, da ih
sanira, 100 milijardi dolara. Japan je
vec duzi niz godina u ozbiljnim
ekonomskim teskocama i kod njih ta tzv.
kontaminirana aktiva banaka ili
nenaplativa potrazivanja banaka iznose
preko 500 milijardi dolara. U
zemljama Latinske Amerike, kako u kojoj,
ta aktiva, ta dubioza u bankama
koja treba da bude predmet sanacije se
krece izmedju polovine i cetvrtine
drustvenog proizvoda.
I sada da dodjemo na Jugoslaviju.
Prvo, problem tzv. dubioznih
potrazivanja banaka ili takvih stavki u
bilansima banaka se kod nas takodje
najmanje 20 godina dobro poznaje. Prvi
put je za vreme vlade Milke Planinc
napravljena procena koliko ti gubici,
potencijalni, u bankama iznose. Drugi
put je to uradjeno za vreme vlade Ante
Markovica. Svetski ekspert De Huan je
dosao i procenio te velicine. Znaci, sve
su te cinjenice poznate, sve su
postojale, dakle, pre mnogo godina i
prakticno nisu rezultat poslovanja ni
jugoslovenske privrede, ni
jugoslovenskog bankarstva u poslednjih
10 godina.
Zasto? Zato sto je u bilansima ovih
banaka o kojima govorimo najveci deo
tzv. devizni podbilans. Osamdeset ili 90
posto bilansne sume u tim bankama
su devizne obaveze i potrazivanja, samo
ostatak su dinarske obaveze i
dinarska potrazivanja. A devizne obaveze
i devizna potrazivanja su nastala
do 1991. godine. Za vreme sankcija nije
bilo nikakvog zaduzivanja u
inostranstvu, jer je najveci deo duga
Jugoslavija nakupila tako sto se
zaduzila kod inostranih banaka koje su
se posle slozile u Londonski klub,
kod inostranih vlada koje su se slozile
i Pariski klub, kod Svetske banke i
Monetarnog fonda i to sve za vreme
prethodne SFRJ. Tada je u toj drzavi
svako svakoga kontrolisao, niko nista
nije mogao da uradi bez saglasnosti
drugih. Znaci, nije rec ni o kakvim
greskama koje su se omakle, nego svesnoj
politici jedne drzave koja je smatrala
da tako treba da finansira svoj
privredni razvoj. I od 1991. godine nema
nikakvog povecanja tog duga. Znaci,
niko posle 1991. godine nije povecavao
dug drzave SFRJ prema inostranstvu,
iako se ta cifra stvarno povecala.
Ali, zasto se povecala? Zato sto je za
vreme sankcija taksimetar
otkucavao, obracunavane su kamate na taj
dug, kamate za zakasnjenje u
otplati tog duga, raznorazne zatezne i
kaznene kamate, tako je taj dug,
prema podacima koje je Monetarni fond
objavio u zajednickom papiru sa
jugoslovenskom vladom, bio krajem
decembra 2000. godine 11 milijardi i 460
miliona dolara. Od toga duga onaj deo
koji je trebao vec da se vrati, a nije
vracen, iznosi devet milijardi i 400
miliona dolara. A od tih devet
milijardi i 400 miliona dolara glavnica
je pet milijardi i 400 miliona
dolara, a razlika, znaci cetiri
milijarde, kamata. Za tu kamatu je dug
porastao od 1991. na ovamo, a ne zbog
toga sto bi neko uzimao novi dug. I da
je hteo nije mogao, jer smo bili pod
sankcijama. To je glavni deo bilansa
ovih banaka o kojima danas razgovaramo.
Prema tome, sve je to nastalo jos u
prethodnoj drzavi, a posledice tek sada
dozivljavamo.
Znate i sami da je tih poslednjih
deset godina, dakle u uporedjenju sa
ovih 11 milijardi i 460 duga prema
inostranstvu koji nije sav ni dospeo,
prema procenama Savezne vlade, steta od
sankcija je bila 140 milijardi
dolara. Prema procenama raznih
institucija koje se uglavnom slazu steta
od bombardovanja samo na nekretninama u
Srbiji bila je 37 milijardi dolara,
tako da je nemoguce raspravljati o
jednoj stvari, a nemati u vidu drugu. I
taj problem sa kojim se mi sada
suocavamo ne moze da se resava zatvaranjem
banaka. Sve druge zemlje koje su se
suocile sa problemom sredjivanja stanja
u bankarstvu uvek su povezivale stanje u
privredi i u preduzecima sa stanjem
u bankama. Jer, obaveze banaka su u ovom
slucaju prema inostranstvu, ali
banke nisu same trosile te kredite. Te
kredite su banke posredovale
preduzecima, to su uglavnom bili
dugorocni zajmovi za finansiranje
investicija. Duznici za te kredite su
preduzeca. Banke nemaju svoj devizni
priliv iz koga bi to vracale. Prema
tome, mogu da vrate samo ako preduzeca
rade, ako stvaraju devizni priliv,
ako im preduzeca vracaju taj dug, onda
ce banke biti u stanju da vrate dug prema
inostranstvu. Prema tome, ima takodje vec
jedno petnaestak godina da niko u svetu
ne razgovara o sanaciji banaka, a da ne
razgovara istovremeno o sanaciji
duznika tih banaka. Jer je poenta da se
prvo osposobe duznici da vracaju
sredstva bankama, a onda banke da se
saniraju, da budu u stanju da
izvrsavaju svoje obaveze i prema drugima
u zemlji i prema onima u
inostranstvu. Drugim recima, sve do
nedavno, koncept je bio i tako se
Narodna banka Jugoslavije ponasala, da
se dugovi Jugoslavije prema
inostranstvu koji su za vreme sankcija
mirovali, apsolutno se nisu
otplacivali. Bilo je slucajeva da smo
hteli da placamo pa nam je bilo
zabranjeno da placamo. Ti dugovi koji su
mirovali vodili su se uz punu
saglasnot Narodne banke Jugoslavije u
takozvanoj vanbilansnoj evidenciji
poslovnih banaka. Niti su preduzeca
placala bankama, jer je spoljni dug u
celini mirovao. Racunalo se da kad se
sankcije okoncaju, kada se postigne
sporazum sa stranim poveriocima o tom
dugu, o nekom reprogramiranju ili
refinansiranju tog duga, da ce onda
refinansirane ili reprogramirane sume da
se upisu u bilanske banaka u,
naravno, mnogo udobnijim rokovima
otplate. To znaci da bi godisnje obaveze
i banaka i drzave bile manje i tek kad
se to uradi, onda to isto da se ugovori
prema domacim preduzecima koji su
krajnji duznici. Ti domaci subjekti bi,
takodje, dobili mnogo povoljnije uslove
otplate duga i verovatno umanjen dug
ako dodje do bilo kakvog otpisa duga, pa
onda sa tom novom situacijom odnosa
izmedju preduzeca i banaka i banaka
prema refinansiranom spoljnom dugu, sa
tim novim stanjem da se udje u problem
sanacije banaka. To je normalan
postupak svuda u svetu, to je do nedavno
bio stav Narodne banke Jugoslavije.
Inace, bilansi banaka su bili poznati,
svi su podaci poznati. Bilanse
banaka mozete da zatrazite u Udruzenju
banaka Jugoslavije, nije tajna. Vec
odavno, bar deset godina, u Jugoslaviji
postoji Zakon o reviziji ili
oditingu, a prve su bile banke duzne da
svoje bilanse odituju i da ih tako
oditovane podnesu svojim skupstinama na
usvajanje. To se radi vec dugi niz
godina. Ti oditori, a danas su svi
svetski oditori prisutni u Beogradu, su
za velike pare oditovali bilanse banaka.
Prosecno su naplacivali izmedju 130
i 200 hiljada dolara po bilansu jedne
banke. Prema tome, svi ti podaci
postoje. I svi ti podaci su provereni,
procenjivani pre nego sto su isli na
skupstinu akcionara tih banaka koje su
svake godine odlucivale o
celishodnosti, zakonitosti, efikasnosti
poslovanja banaka.
Prema tome, sto se cinjenica tice, sve
je poznato, sve se zna. Sta se
promenilo? Promenilo se stanoviste
Narodne banke Jugoslavije. Sredinom ove
godine, prvo je izmenjen Zakon o
sanaciji i stecaju banaka i Zakon o
racunovodstvu, a zatim je Narodna banka
naredila oditorima ili revizorima,
da ono sto su do sada vodili van bilansa
banaka, te obaveze prema
inostranstvu, vecim delom sada vrate u
bilanse banaka, izuzev Pariskog i
Londonskog kluba. I kad su one, naravno,
te obaveze upisale u svoje bilanse
onda je moralo da se postavi pitanje - a
sta je sa njihovim potrazivanjima
po tim istim kreditima od domace
privrede. Konstatovalo se da posle deset
godina sankcija i bombardovanja jedan
deo toga preduzeca nece biti u stanju
da plate, pa je bankama onda naredjeno
da to iskazu kao gubitak i samim tim
je nastala situacija koja dozvoljava da
se banke stave u sanaciju. Doneto je
resenje o sanaciji, napravljena je
racunica koju mozete da vidite u svakoj
odluci za ove cetiri banke pojedinacno.
Odluka o sanaciji je doneta jer je
sredinom ove godine stanje bilo
takvo da se sanacija vise
isplacivala nego stecaj. U slucaju
stecaja bi troskovi bili veci.
Naravno, mi smatramo da je takav
postupak bio preuranjen i los, jer jos
nije izvedeno definitivno i novo stanje
u obavezama Jugoslavije i jugoslovenskih
banaka prema inostranstvu. Dakle, da
je sanaciju bankarskog sistema trebalo
preduzeti sa tim novodefinisanim
obavezama, a ne sa starim
obavezama, a da je istovremeno trebalo
duznicko-poverilacke odnose izmedju
preduzeca i banaka resavati u
Jugoslaviji. Oni od vas koji su se
specijalizovali za privredu setice se da
je pre jedno dve godine u
Privrednoj komori Srbije usvojen Kodeks
o resavanju medjusobnih
duznicko-poverilackih odnosa preduzeca i
banaka i to je trebao da bude neka
vrsta domaceg reprograma na osnovu koga
bi preduzeca priznala i uredno
izvrsavala svoje obaveze prema bankama,
a onda banke prema inostranstvu. Tek
da je ta cela prica zavrsena, znaci, da
se stanje banaka sagleda posle
reprograma spoljnog duga, da se
istovremeno uradi domaci reprogram,
odnosno uredjivanje odnosa sa preduzecima,
posle toga ima smisla razgovarati o sanaciji
bankarskog sistema, a ne bez toga.
Sta se u medjuvremenu desilo? U
medjuvremenu smo dobili obecanje od
Pariskog kluba, nigde toga nema
napisano, da je Pariski klub pristao na
otpis duga, a znamo da je sa poslednjeg
susreta jugoslovenske delegacije sa
Pariskim klubom proizasao rezultat da
dve velike i znacajne zemlje nisu
potpisale to navodno stanoviste Pariskog
kluba da su zemlje spremne da
otpisu 66 posto jugoslovenskog duga. A
ta navodna cinjenica, i pretpostavka
da ce to da uradi i Londonski klub, bila
je osnova za donosenje odluka
Narodne banke u stavljanju ove cetiri
banke u stecaj. Zasto? Zato sto im je
naredjeno da sada jednu trecinu duga
prema Pariskom klubu i jednu trecinu
duga prema Londonskom klubu upisu u
svoje bilanse, znaci da povecaju svoje
obaveze prema inostranstvu, iako je to
tek obecanje i nema jos uvek niceg
cvrstog na papiru. Dakle, naredjeno je
da vestacki povecaju svoje obaveze, a
istovremeno nista nije uradjeno da
preduzeca prema bankama takodje potvrde
te svoje obaveze. Naprotiv, receno je -
posto preduzeca verovatno nece biti u
stanju da plate ni tu jednu
trecinu, onda proglasavamo da su
ove cetiri banke u jos vecoj dubiozi sa
jos vecim gubicima, jer ce obaveze
po ovoj jednoj trecini Pariskog i
Londonskog kluba da padnu na banke, a one
to nece moci da naplate od preduzeca. To
je bio argument da se sada te banke
oteraju u stecaj pa je napravljena
racunica da ce stecaj manje kostati nego
eventualna sanacija tih banaka.
Naravno, tu ima citav niz problema.
Prvo, u Pariskom i Londonskom klubu su
mnoge druge banke iz Jugoslavije, ne
samo ove cetiri. Indikativno je da su
samo ove cetiri banke dobile naredjenje
da u svoje bilanse upisu jednu
trecinu obaveza prema Pariskom i
Londonskom klubu. Druge banke nisu
dobile.
Pa, po kom osnovu se moze da vrsi takva
diskriminacija? Zasto drugim bankama
takodje nije naredjeno da to upisu u
svoje bilanse. Ocigledno zato sto to
jos nije nikakva cinjenica.
Dakle, Pariski klub jeste pominjao
obecanje, ali se dve zemlje protive i
nema nikakvog konacnog resenja, a
Londonski klub je jos na dugackom stapu.
Znate da je poslednji sastanak sa njima
proizasao bez rezultata. Pa, da li
moze da se donese bilo kakvo upravno
resenje, kao sto je Narodna banka
donela o pocetku stecaja u ove cetiri
banke, na bazi rekla-kazala. Vidi se,
dakle, da je ocigledna namera da se ove
banke teraju u stecaj, vidi se i po
tome sto je samo njima naredjeno da to
upisu u svoje bilanse, a ne i drugim
bankama u Jugoslaviji koje takodje imaju
obaveze prema Londonskom i Pariskom
klubu.
Zasto mi podrzavamo stanoviste radnika
bankarskog i finansijskog sektora,
zasto mislimo da ce njihova tuzba
saveznom sudu uroditi plodom i zasto
treba tako da postupe? Zato sto je to samo
pocetak nevolja. One ce se siriti i na
preduzeca i na druge banke. Na preduzeca
ce se siriti ovako. Cak i ako ove
banke stvarno budu oterane u likvidaciju
onaj ko preuzme obaveze ovih banaka
preuzima i njihova potrazivanja. To
znaci da ce preduzeca umesto bankama
dugovati onome ko ce izvrsavati obaveze
ovih cetiri likvidiranih banaka.
Samo jedna od tih banaka ima
potrazivanja od preduzeca, i to utuzena
potrazivanja od tih preduzeca, u visini
od 207 milijardi dinara.
Potrazivanja su pokrivena hipotekom na
zgrade, opremu, drugu imovinu itd,
ili nekom drugom valjanim zalogom. Ko
garantuje, dakle, preduzecima o kojima
se radi da pravni sledbenik ovih banaka
nece aktivirati sve te hipoteke,
zaloge itd, i za 207 milijardi u samo
jednoj banci, a ima ih cetiri, oterati
ta preduzeca u stecaj, prodati im imovinu,
zatvoriti preduzeca i otpustiti radnike.
Nema nikakve garancije. Zato mi smatramo
da je ovo krupna stvar. Mi brinemo o svim
radnicima, o svim preduzecima, ne samo o
bankarskim radnicima.
Drugi razlog je sledeci: Ako neka
banka misli da su samo ove cetiri ispale
zrtve, a da su one spasene, grdno se
varaju. Rekao sam vec, Londonski i
Pariski klub imaju i druge jugoslovenske
banke. Sa Londonskim klubom je
svojevremeno kada su ti zajmovi
zakljucivani sklopljen sporazum koji
sadrzi klauzulu solidarne odgovornosti.
Tamo bukvalno pise cross default clause, a
to znaci da kada jedna od jugoslovenskih
banaka ne izvrsi svoju obavezu
prema Londonskom klubu, tu obavezu
solidarno izvrsavaju sve druge banke.
Kada je refinansiran taj dug prema
Londonskom klubu 1992. godine, sve
jugoslovenske banke i Narodna banka su
potpisale ugovor da ce, takodje,
solidarno da budu duznici prema
Londonskom klubu, a mnoge banke su
medjusobno, takodje, sklopile ugovore o
solidarnoj odgovornosti.
Sta to znaci? Ako ove cetiri banke
budu likvidirale i ne budu placale
svoje obaveze prema Londonskom klubu, te
obaveze padaju na ove preostale
banke. Hoce li one biti u stanju da
plate jednu trecinu obaveza prema
Londonskom klubu, iako Londonski klub
uopste ne pominje nikakav otpis!
Verovatno nece biti u stanju. Sta to
znaci? Hoce li one doci na red za
likvidaciju? To niko ne moze da vam
kaze, ali je velika sansa da ce te
banke, zbog posledica likvidacije ove
cetiri banke, takodje doci na dnevni
red. Ili ce biti sanirane ili ce i one
otici u stecaj.
Na ovaj proces je ocigledno uticao i
spoljni faktor. Ja imam pred sobom,
mogu da vam citiram iz izvestaja Misije
Medjunarodnog monetarnog fonda koji
je objavljen na Internetu u oktobru ove
godine, da je u razgovoru sa
jugoslovenskim vlastima bilo razlicitih
misljenja o tome da li banke treba
sanirati ili likvidirati. Misija fonda i
banke bila je za to da se ove
cetiri ili pet banaka likvidiraju.
Znaci, jugoslovenska strana je prihvatila
to stanoviste i svesrdno krenula u to.
Ali, i pored toga, nije sasvim jasno
ko taj posao ovde u Jugoslaviji radi.
Nesto od toga vec je prodrlo u novine,
a one od vas koji hoce da se bave
istrazivackim novinarstvom, evo, upucujem
na to da se raspitaju u krugovima vlade,
Narodne banke, Savezne agencije za
sanaciju banaka, ko su izvesna gospoda
Dzordz Mulino, Dejvid Parker, pa Bil
Tomas, koji pisu, ako se ne varam,
direktoru Savezne agencije za sanaciju
banaka gospodji ili gospodjici Vesni
Djenic ili Djinic, 12. decembra, sta
treba uraditi, korak po korak, sa
sanacijom banaka. Cak i da izvesnog
gospodina Mrvosevica
treba angazovati za sefa bezbednosti
u celom tom procesu, jer ako se to ne
uradi, kako se kaze, moze da se
zamisli socijalno nezadovoljstvo koje ce
se pojaviti.
Bilo bi jako interesantno cuti ko su
ta gospoda, kome oni odgovaraju, kome
neko njih moze da tuzi? Isto tako, prema
tome, samo je fikcija da je 3.
januara doneta odluka o likvidaciji
banaka, ocigledno se 12. decembra 2001.
godine vec pravio detaljan scenario,
korak po korak, tacno sta sve treba
preduzeti, ko treba da budu likvidacioni
upravnici u tim bankama itd.
Postoji jos jedan tekst i to biste isto
mogli da proverite, ko je izvesna
gospodja ili gospodjica Djurdjica
Ognjenovic koja je jos 7. decembra
takodje razradila metodologiju kako iz
bilansa, odnosno sa racuna ovih banaka
preneti depozite gradjana i preduzeca na
Postansku stedionicu kako bi se to
pocelo isplacivati itd. A ako se ne
varam, tada je jos davana izjava da o
sudbini tih banaka nece moci nista da se
saopsti do kraja marta dokle tece
stand bdz aranzman. A 7. decembra
gospodja Djurdjica vec precizno obrazlaze
kako ce se to uraditi i u svom pismu
vrlo jasno kaze da se to odnosi na pet
banaka koje ce ici u likvidaciju. Pa,
voleo bih da mi otkrijete i ko je ta
gospodja i u kakvoj je
vezi sa nasom vladom, sa nasim
vlastima i kome ona odgovara.
U samom resenju guvernera ima dosta
propusta. Same banke rade na tome da,
kao sto pise u pravnoj pouci na kraju
resenja na osnovu clana 14 Zakona o
sanaciji itd. na ova resenja guvernera
podnesu tuzbe Saveznom sudu u roku od
30 dana. Ja verujem da ce banke podneti
te tuzbe i da ce onda, na kraju
krajeva, poceti stvar da se razmatra
kako je to red u pravnoj drzavi.
Koincidencija je da ce te tuzbe stici u
savezni sud koji je svojim pismom od
19.12.2001. godine obavestio Saveznu
skupstinu o sledecem - da Narodna banka
Jugoslavije u svojim upravnim postupcima
krsi propise, da sprecava
ostvarivanje zakonitosti, ugrozava
pravni poredak, nanosi stetu strankama u
postupku, otezava i usporava
ostvarivanje monetarne politike i drugih
funkcija Narodne banke Jugoslavije, da
je savezni sud u 19 predmeta ponistio
resenja guvernera Narodne banke
Jugoslavije o oduzimanju dozvole za rad i
pokretanju postupka sanacije nad bankama
i da zbog toga preporucuje Saveznoj
skupstini da se Skupstina zainteresuje
i sagleda stanje u Narodnoj banci
Jugoslavije sa gledista
zakonitosti njenog rada. Ovaj sud koji
je, ocigledno, dobro upoznat sa metodima
rada u Narodnoj banci, ima sanse da
dobije tuzbe ovih banaka i da ih sa
velikim poznavanjem sustine stvari
razmatra.
Oskar Kovac
Prof. Oskar Kovac, docente di Economia a Belgrado ed esponente dell'SPS,
spiega la liquidazione delle quattro principali banche jugoslave
da un punto di vista molto concreto.
---
O LIKVIDACIJE
Mislimo da je odluka guvernera o
stecaju i odredjivanju likvidacionih
upravnika za te cetiri najvece banke
losa odluka, da je suprotna interesima
i gradjana i drzave, zato sto nema
suverene i samostalne nacionalne privrede
bez sopstvenog bankarskog sistema. A
posto je ovo bila kicma bankarskog
sistema Jugoslavije, onda je potpuno
jasno da cemo posle njihovog nestanka
ili cemo imati bankarski sistem koji ce
biti u tudjim rukama, ili cemo imati
bankarski sistem koji ne moze da
funkcionise, a samim tim nece moci da
funkcionise ni privreda.
U raspravama koje su tekle, vec od 3.
januara pa na ovamo, stvar se dosta
politizuje, dosta vulgarizuje. Ja to ne
bih zeleo, ali moram da vam kazem da
probleme sa bankarskim sistemom,
probleme sanacije banaka ima vise od 100
zemalja u svetu i da je to postalo veoma
frekventna pojava u svetskoj
privredi u poslednjih dvadesetak godina.
Svako od vas ko hoce da se bavi
istrazivackim novinarstvom neka na
Internet sajtu Svetske banke pronadje
bazu podataka koju su oni posebno
uredili sa vise od 100 slucajeva u vise
od 100 zemalja u kojima su imali probleme
sa sanacijom bankarskog sistema, da
vidite, dakle, da je to problem sa kojim
se povremeno srecu sve drzave, pa
nije nikakvo cudo da se s tim srecemo i
mi posle 10 godina sankcija.
Da ne biste mislili da ima drzava koje
mogu da izbegnu ovaj problem, ja cu
vam reci: Sjedinjene Americke Drzave su
imale gubitke u svojim stedionicama
u visini od 100 milijardi dolara, pa ih
je drzava sanirala. Naravno, 100
milijardi dolara je u njihovom domasaju,
za nas nije. Ali je cinjenica da su
problem imale sa svojim stedionicama i
to je kostalo njihovu drzavu, da ih
sanira, 100 milijardi dolara. Japan je
vec duzi niz godina u ozbiljnim
ekonomskim teskocama i kod njih ta tzv.
kontaminirana aktiva banaka ili
nenaplativa potrazivanja banaka iznose
preko 500 milijardi dolara. U
zemljama Latinske Amerike, kako u kojoj,
ta aktiva, ta dubioza u bankama
koja treba da bude predmet sanacije se
krece izmedju polovine i cetvrtine
drustvenog proizvoda.
I sada da dodjemo na Jugoslaviju.
Prvo, problem tzv. dubioznih
potrazivanja banaka ili takvih stavki u
bilansima banaka se kod nas takodje
najmanje 20 godina dobro poznaje. Prvi
put je za vreme vlade Milke Planinc
napravljena procena koliko ti gubici,
potencijalni, u bankama iznose. Drugi
put je to uradjeno za vreme vlade Ante
Markovica. Svetski ekspert De Huan je
dosao i procenio te velicine. Znaci, sve
su te cinjenice poznate, sve su
postojale, dakle, pre mnogo godina i
prakticno nisu rezultat poslovanja ni
jugoslovenske privrede, ni
jugoslovenskog bankarstva u poslednjih
10 godina.
Zasto? Zato sto je u bilansima ovih
banaka o kojima govorimo najveci deo
tzv. devizni podbilans. Osamdeset ili 90
posto bilansne sume u tim bankama
su devizne obaveze i potrazivanja, samo
ostatak su dinarske obaveze i
dinarska potrazivanja. A devizne obaveze
i devizna potrazivanja su nastala
do 1991. godine. Za vreme sankcija nije
bilo nikakvog zaduzivanja u
inostranstvu, jer je najveci deo duga
Jugoslavija nakupila tako sto se
zaduzila kod inostranih banaka koje su
se posle slozile u Londonski klub,
kod inostranih vlada koje su se slozile
i Pariski klub, kod Svetske banke i
Monetarnog fonda i to sve za vreme
prethodne SFRJ. Tada je u toj drzavi
svako svakoga kontrolisao, niko nista
nije mogao da uradi bez saglasnosti
drugih. Znaci, nije rec ni o kakvim
greskama koje su se omakle, nego svesnoj
politici jedne drzave koja je smatrala
da tako treba da finansira svoj
privredni razvoj. I od 1991. godine nema
nikakvog povecanja tog duga. Znaci,
niko posle 1991. godine nije povecavao
dug drzave SFRJ prema inostranstvu,
iako se ta cifra stvarno povecala.
Ali, zasto se povecala? Zato sto je za
vreme sankcija taksimetar
otkucavao, obracunavane su kamate na taj
dug, kamate za zakasnjenje u
otplati tog duga, raznorazne zatezne i
kaznene kamate, tako je taj dug,
prema podacima koje je Monetarni fond
objavio u zajednickom papiru sa
jugoslovenskom vladom, bio krajem
decembra 2000. godine 11 milijardi i 460
miliona dolara. Od toga duga onaj deo
koji je trebao vec da se vrati, a nije
vracen, iznosi devet milijardi i 400
miliona dolara. A od tih devet
milijardi i 400 miliona dolara glavnica
je pet milijardi i 400 miliona
dolara, a razlika, znaci cetiri
milijarde, kamata. Za tu kamatu je dug
porastao od 1991. na ovamo, a ne zbog
toga sto bi neko uzimao novi dug. I da
je hteo nije mogao, jer smo bili pod
sankcijama. To je glavni deo bilansa
ovih banaka o kojima danas razgovaramo.
Prema tome, sve je to nastalo jos u
prethodnoj drzavi, a posledice tek sada
dozivljavamo.
Znate i sami da je tih poslednjih
deset godina, dakle u uporedjenju sa
ovih 11 milijardi i 460 duga prema
inostranstvu koji nije sav ni dospeo,
prema procenama Savezne vlade, steta od
sankcija je bila 140 milijardi
dolara. Prema procenama raznih
institucija koje se uglavnom slazu steta
od bombardovanja samo na nekretninama u
Srbiji bila je 37 milijardi dolara,
tako da je nemoguce raspravljati o
jednoj stvari, a nemati u vidu drugu. I
taj problem sa kojim se mi sada
suocavamo ne moze da se resava zatvaranjem
banaka. Sve druge zemlje koje su se
suocile sa problemom sredjivanja stanja
u bankarstvu uvek su povezivale stanje u
privredi i u preduzecima sa stanjem
u bankama. Jer, obaveze banaka su u ovom
slucaju prema inostranstvu, ali
banke nisu same trosile te kredite. Te
kredite su banke posredovale
preduzecima, to su uglavnom bili
dugorocni zajmovi za finansiranje
investicija. Duznici za te kredite su
preduzeca. Banke nemaju svoj devizni
priliv iz koga bi to vracale. Prema
tome, mogu da vrate samo ako preduzeca
rade, ako stvaraju devizni priliv,
ako im preduzeca vracaju taj dug, onda
ce banke biti u stanju da vrate dug prema
inostranstvu. Prema tome, ima takodje vec
jedno petnaestak godina da niko u svetu
ne razgovara o sanaciji banaka, a da ne
razgovara istovremeno o sanaciji
duznika tih banaka. Jer je poenta da se
prvo osposobe duznici da vracaju
sredstva bankama, a onda banke da se
saniraju, da budu u stanju da
izvrsavaju svoje obaveze i prema drugima
u zemlji i prema onima u
inostranstvu. Drugim recima, sve do
nedavno, koncept je bio i tako se
Narodna banka Jugoslavije ponasala, da
se dugovi Jugoslavije prema
inostranstvu koji su za vreme sankcija
mirovali, apsolutno se nisu
otplacivali. Bilo je slucajeva da smo
hteli da placamo pa nam je bilo
zabranjeno da placamo. Ti dugovi koji su
mirovali vodili su se uz punu
saglasnot Narodne banke Jugoslavije u
takozvanoj vanbilansnoj evidenciji
poslovnih banaka. Niti su preduzeca
placala bankama, jer je spoljni dug u
celini mirovao. Racunalo se da kad se
sankcije okoncaju, kada se postigne
sporazum sa stranim poveriocima o tom
dugu, o nekom reprogramiranju ili
refinansiranju tog duga, da ce onda
refinansirane ili reprogramirane sume da
se upisu u bilanske banaka u,
naravno, mnogo udobnijim rokovima
otplate. To znaci da bi godisnje obaveze
i banaka i drzave bile manje i tek kad
se to uradi, onda to isto da se ugovori
prema domacim preduzecima koji su
krajnji duznici. Ti domaci subjekti bi,
takodje, dobili mnogo povoljnije uslove
otplate duga i verovatno umanjen dug
ako dodje do bilo kakvog otpisa duga, pa
onda sa tom novom situacijom odnosa
izmedju preduzeca i banaka i banaka
prema refinansiranom spoljnom dugu, sa
tim novim stanjem da se udje u problem
sanacije banaka. To je normalan
postupak svuda u svetu, to je do nedavno
bio stav Narodne banke Jugoslavije.
Inace, bilansi banaka su bili poznati,
svi su podaci poznati. Bilanse
banaka mozete da zatrazite u Udruzenju
banaka Jugoslavije, nije tajna. Vec
odavno, bar deset godina, u Jugoslaviji
postoji Zakon o reviziji ili
oditingu, a prve su bile banke duzne da
svoje bilanse odituju i da ih tako
oditovane podnesu svojim skupstinama na
usvajanje. To se radi vec dugi niz
godina. Ti oditori, a danas su svi
svetski oditori prisutni u Beogradu, su
za velike pare oditovali bilanse banaka.
Prosecno su naplacivali izmedju 130
i 200 hiljada dolara po bilansu jedne
banke. Prema tome, svi ti podaci
postoje. I svi ti podaci su provereni,
procenjivani pre nego sto su isli na
skupstinu akcionara tih banaka koje su
svake godine odlucivale o
celishodnosti, zakonitosti, efikasnosti
poslovanja banaka.
Prema tome, sto se cinjenica tice, sve
je poznato, sve se zna. Sta se
promenilo? Promenilo se stanoviste
Narodne banke Jugoslavije. Sredinom ove
godine, prvo je izmenjen Zakon o
sanaciji i stecaju banaka i Zakon o
racunovodstvu, a zatim je Narodna banka
naredila oditorima ili revizorima,
da ono sto su do sada vodili van bilansa
banaka, te obaveze prema
inostranstvu, vecim delom sada vrate u
bilanse banaka, izuzev Pariskog i
Londonskog kluba. I kad su one, naravno,
te obaveze upisale u svoje bilanse
onda je moralo da se postavi pitanje - a
sta je sa njihovim potrazivanjima
po tim istim kreditima od domace
privrede. Konstatovalo se da posle deset
godina sankcija i bombardovanja jedan
deo toga preduzeca nece biti u stanju
da plate, pa je bankama onda naredjeno
da to iskazu kao gubitak i samim tim
je nastala situacija koja dozvoljava da
se banke stave u sanaciju. Doneto je
resenje o sanaciji, napravljena je
racunica koju mozete da vidite u svakoj
odluci za ove cetiri banke pojedinacno.
Odluka o sanaciji je doneta jer je
sredinom ove godine stanje bilo
takvo da se sanacija vise
isplacivala nego stecaj. U slucaju
stecaja bi troskovi bili veci.
Naravno, mi smatramo da je takav
postupak bio preuranjen i los, jer jos
nije izvedeno definitivno i novo stanje
u obavezama Jugoslavije i jugoslovenskih
banaka prema inostranstvu. Dakle, da
je sanaciju bankarskog sistema trebalo
preduzeti sa tim novodefinisanim
obavezama, a ne sa starim
obavezama, a da je istovremeno trebalo
duznicko-poverilacke odnose izmedju
preduzeca i banaka resavati u
Jugoslaviji. Oni od vas koji su se
specijalizovali za privredu setice se da
je pre jedno dve godine u
Privrednoj komori Srbije usvojen Kodeks
o resavanju medjusobnih
duznicko-poverilackih odnosa preduzeca i
banaka i to je trebao da bude neka
vrsta domaceg reprograma na osnovu koga
bi preduzeca priznala i uredno
izvrsavala svoje obaveze prema bankama,
a onda banke prema inostranstvu. Tek
da je ta cela prica zavrsena, znaci, da
se stanje banaka sagleda posle
reprograma spoljnog duga, da se
istovremeno uradi domaci reprogram,
odnosno uredjivanje odnosa sa preduzecima,
posle toga ima smisla razgovarati o sanaciji
bankarskog sistema, a ne bez toga.
Sta se u medjuvremenu desilo? U
medjuvremenu smo dobili obecanje od
Pariskog kluba, nigde toga nema
napisano, da je Pariski klub pristao na
otpis duga, a znamo da je sa poslednjeg
susreta jugoslovenske delegacije sa
Pariskim klubom proizasao rezultat da
dve velike i znacajne zemlje nisu
potpisale to navodno stanoviste Pariskog
kluba da su zemlje spremne da
otpisu 66 posto jugoslovenskog duga. A
ta navodna cinjenica, i pretpostavka
da ce to da uradi i Londonski klub, bila
je osnova za donosenje odluka
Narodne banke u stavljanju ove cetiri
banke u stecaj. Zasto? Zato sto im je
naredjeno da sada jednu trecinu duga
prema Pariskom klubu i jednu trecinu
duga prema Londonskom klubu upisu u
svoje bilanse, znaci da povecaju svoje
obaveze prema inostranstvu, iako je to
tek obecanje i nema jos uvek niceg
cvrstog na papiru. Dakle, naredjeno je
da vestacki povecaju svoje obaveze, a
istovremeno nista nije uradjeno da
preduzeca prema bankama takodje potvrde
te svoje obaveze. Naprotiv, receno je -
posto preduzeca verovatno nece biti u
stanju da plate ni tu jednu
trecinu, onda proglasavamo da su
ove cetiri banke u jos vecoj dubiozi sa
jos vecim gubicima, jer ce obaveze
po ovoj jednoj trecini Pariskog i
Londonskog kluba da padnu na banke, a one
to nece moci da naplate od preduzeca. To
je bio argument da se sada te banke
oteraju u stecaj pa je napravljena
racunica da ce stecaj manje kostati nego
eventualna sanacija tih banaka.
Naravno, tu ima citav niz problema.
Prvo, u Pariskom i Londonskom klubu su
mnoge druge banke iz Jugoslavije, ne
samo ove cetiri. Indikativno je da su
samo ove cetiri banke dobile naredjenje
da u svoje bilanse upisu jednu
trecinu obaveza prema Pariskom i
Londonskom klubu. Druge banke nisu
dobile.
Pa, po kom osnovu se moze da vrsi takva
diskriminacija? Zasto drugim bankama
takodje nije naredjeno da to upisu u
svoje bilanse. Ocigledno zato sto to
jos nije nikakva cinjenica.
Dakle, Pariski klub jeste pominjao
obecanje, ali se dve zemlje protive i
nema nikakvog konacnog resenja, a
Londonski klub je jos na dugackom stapu.
Znate da je poslednji sastanak sa njima
proizasao bez rezultata. Pa, da li
moze da se donese bilo kakvo upravno
resenje, kao sto je Narodna banka
donela o pocetku stecaja u ove cetiri
banke, na bazi rekla-kazala. Vidi se,
dakle, da je ocigledna namera da se ove
banke teraju u stecaj, vidi se i po
tome sto je samo njima naredjeno da to
upisu u svoje bilanse, a ne i drugim
bankama u Jugoslaviji koje takodje imaju
obaveze prema Londonskom i Pariskom
klubu.
Zasto mi podrzavamo stanoviste radnika
bankarskog i finansijskog sektora,
zasto mislimo da ce njihova tuzba
saveznom sudu uroditi plodom i zasto
treba tako da postupe? Zato sto je to samo
pocetak nevolja. One ce se siriti i na
preduzeca i na druge banke. Na preduzeca
ce se siriti ovako. Cak i ako ove
banke stvarno budu oterane u likvidaciju
onaj ko preuzme obaveze ovih banaka
preuzima i njihova potrazivanja. To
znaci da ce preduzeca umesto bankama
dugovati onome ko ce izvrsavati obaveze
ovih cetiri likvidiranih banaka.
Samo jedna od tih banaka ima
potrazivanja od preduzeca, i to utuzena
potrazivanja od tih preduzeca, u visini
od 207 milijardi dinara.
Potrazivanja su pokrivena hipotekom na
zgrade, opremu, drugu imovinu itd,
ili nekom drugom valjanim zalogom. Ko
garantuje, dakle, preduzecima o kojima
se radi da pravni sledbenik ovih banaka
nece aktivirati sve te hipoteke,
zaloge itd, i za 207 milijardi u samo
jednoj banci, a ima ih cetiri, oterati
ta preduzeca u stecaj, prodati im imovinu,
zatvoriti preduzeca i otpustiti radnike.
Nema nikakve garancije. Zato mi smatramo
da je ovo krupna stvar. Mi brinemo o svim
radnicima, o svim preduzecima, ne samo o
bankarskim radnicima.
Drugi razlog je sledeci: Ako neka
banka misli da su samo ove cetiri ispale
zrtve, a da su one spasene, grdno se
varaju. Rekao sam vec, Londonski i
Pariski klub imaju i druge jugoslovenske
banke. Sa Londonskim klubom je
svojevremeno kada su ti zajmovi
zakljucivani sklopljen sporazum koji
sadrzi klauzulu solidarne odgovornosti.
Tamo bukvalno pise cross default clause, a
to znaci da kada jedna od jugoslovenskih
banaka ne izvrsi svoju obavezu
prema Londonskom klubu, tu obavezu
solidarno izvrsavaju sve druge banke.
Kada je refinansiran taj dug prema
Londonskom klubu 1992. godine, sve
jugoslovenske banke i Narodna banka su
potpisale ugovor da ce, takodje,
solidarno da budu duznici prema
Londonskom klubu, a mnoge banke su
medjusobno, takodje, sklopile ugovore o
solidarnoj odgovornosti.
Sta to znaci? Ako ove cetiri banke
budu likvidirale i ne budu placale
svoje obaveze prema Londonskom klubu, te
obaveze padaju na ove preostale
banke. Hoce li one biti u stanju da
plate jednu trecinu obaveza prema
Londonskom klubu, iako Londonski klub
uopste ne pominje nikakav otpis!
Verovatno nece biti u stanju. Sta to
znaci? Hoce li one doci na red za
likvidaciju? To niko ne moze da vam
kaze, ali je velika sansa da ce te
banke, zbog posledica likvidacije ove
cetiri banke, takodje doci na dnevni
red. Ili ce biti sanirane ili ce i one
otici u stecaj.
Na ovaj proces je ocigledno uticao i
spoljni faktor. Ja imam pred sobom,
mogu da vam citiram iz izvestaja Misije
Medjunarodnog monetarnog fonda koji
je objavljen na Internetu u oktobru ove
godine, da je u razgovoru sa
jugoslovenskim vlastima bilo razlicitih
misljenja o tome da li banke treba
sanirati ili likvidirati. Misija fonda i
banke bila je za to da se ove
cetiri ili pet banaka likvidiraju.
Znaci, jugoslovenska strana je prihvatila
to stanoviste i svesrdno krenula u to.
Ali, i pored toga, nije sasvim jasno
ko taj posao ovde u Jugoslaviji radi.
Nesto od toga vec je prodrlo u novine,
a one od vas koji hoce da se bave
istrazivackim novinarstvom, evo, upucujem
na to da se raspitaju u krugovima vlade,
Narodne banke, Savezne agencije za
sanaciju banaka, ko su izvesna gospoda
Dzordz Mulino, Dejvid Parker, pa Bil
Tomas, koji pisu, ako se ne varam,
direktoru Savezne agencije za sanaciju
banaka gospodji ili gospodjici Vesni
Djenic ili Djinic, 12. decembra, sta
treba uraditi, korak po korak, sa
sanacijom banaka. Cak i da izvesnog
gospodina Mrvosevica
treba angazovati za sefa bezbednosti
u celom tom procesu, jer ako se to ne
uradi, kako se kaze, moze da se
zamisli socijalno nezadovoljstvo koje ce
se pojaviti.
Bilo bi jako interesantno cuti ko su
ta gospoda, kome oni odgovaraju, kome
neko njih moze da tuzi? Isto tako, prema
tome, samo je fikcija da je 3.
januara doneta odluka o likvidaciji
banaka, ocigledno se 12. decembra 2001.
godine vec pravio detaljan scenario,
korak po korak, tacno sta sve treba
preduzeti, ko treba da budu likvidacioni
upravnici u tim bankama itd.
Postoji jos jedan tekst i to biste isto
mogli da proverite, ko je izvesna
gospodja ili gospodjica Djurdjica
Ognjenovic koja je jos 7. decembra
takodje razradila metodologiju kako iz
bilansa, odnosno sa racuna ovih banaka
preneti depozite gradjana i preduzeca na
Postansku stedionicu kako bi se to
pocelo isplacivati itd. A ako se ne
varam, tada je jos davana izjava da o
sudbini tih banaka nece moci nista da se
saopsti do kraja marta dokle tece
stand bdz aranzman. A 7. decembra
gospodja Djurdjica vec precizno obrazlaze
kako ce se to uraditi i u svom pismu
vrlo jasno kaze da se to odnosi na pet
banaka koje ce ici u likvidaciju. Pa,
voleo bih da mi otkrijete i ko je ta
gospodja i u kakvoj je
vezi sa nasom vladom, sa nasim
vlastima i kome ona odgovara.
U samom resenju guvernera ima dosta
propusta. Same banke rade na tome da,
kao sto pise u pravnoj pouci na kraju
resenja na osnovu clana 14 Zakona o
sanaciji itd. na ova resenja guvernera
podnesu tuzbe Saveznom sudu u roku od
30 dana. Ja verujem da ce banke podneti
te tuzbe i da ce onda, na kraju
krajeva, poceti stvar da se razmatra
kako je to red u pravnoj drzavi.
Koincidencija je da ce te tuzbe stici u
savezni sud koji je svojim pismom od
19.12.2001. godine obavestio Saveznu
skupstinu o sledecem - da Narodna banka
Jugoslavije u svojim upravnim postupcima
krsi propise, da sprecava
ostvarivanje zakonitosti, ugrozava
pravni poredak, nanosi stetu strankama u
postupku, otezava i usporava
ostvarivanje monetarne politike i drugih
funkcija Narodne banke Jugoslavije, da
je savezni sud u 19 predmeta ponistio
resenja guvernera Narodne banke
Jugoslavije o oduzimanju dozvole za rad i
pokretanju postupka sanacije nad bankama
i da zbog toga preporucuje Saveznoj
skupstini da se Skupstina zainteresuje
i sagleda stanje u Narodnoj banci
Jugoslavije sa gledista
zakonitosti njenog rada. Ovaj sud koji
je, ocigledno, dobro upoznat sa metodima
rada u Narodnoj banci, ima sanse da
dobije tuzbe ovih banaka i da ih sa
velikim poznavanjem sustine stvari
razmatra.
Oskar Kovac