ARTEL GEOPOLITIKA by www.artel.co.yu
office@...
Datum: 20. maj 2003. g.

Prof. dr Oskar Kovac:
STRATEGIJA RAZVOJA U NESTABILNIM USLOVIMA

http://www.artel.co.yu/sr/gost/2003-05-20_1.html

BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Okrugli sto na temu "Strategija razvoja u ote\anim uslovima"
Beograd, 15. april 2003. godine
Izlaganje: Prof. dr OSKAR KOVA?

Srbija vise od 10 godina ?ivi u veoma nestabilnim
uslovima, pa se prirodno postavlja pitanje da li iko u
njoj razmislja o autenti?noj dr?avnoj i nacionalnoj
strategiji. Srpska akademija nauka i umetnosti je, u
protekle tri godine, dva puta razmatrala tu temu.
Autori, koji su se tamo okupili, napravili su dva
vredna zbornika koja su izasla iz stampe. Vise njih je
postavljalo pitanje: dali je u danasnjim uslovima, u
danasnjem svetskom ekonomskom poretku, mogu?e
napraviti i sprovesti autenti?ne strategije razvoja.
Naravno, ima nametnutih strategija razvoja, neko je
napravio strategiju razvoja za BiH, za Kosovo i
Metohiju, za Avganistan i za Irak, ali to nema veze sa
nasom temom, mi raspravljamo o strategijama koje se
ti?u stanovnistva Srbije i koje prave oni na koje se
strategija odnosi.

Na ?alost, kada je re? o malim zemljama, one nisu ni
bile niti ?e ikada biti potpuno slobodne da prave
strategiju razvoja kakvu misle da treba da imaju, jer
postoje neka spoljna ograni?enja koja moraju da se
imaju u vidu. Izmedju ostalog, u tezama za nas skup su
neka od tih ograni?enja navedena. Recimo, prvo
ograni?enje je objektivan medjunarodni politi?ki
polo?aj, a zatim i geostrateski polo?aj nase zemlje oko
koje se ukrstaju vrlo razli?iti interesi. Slede?e
ograni?enje jeste pitanje: za koju dr?avu se strategija
pravi? Prema onome sta je Beogradski forum pokazao
u svojoj publikaciji o Ustavnoj povelji i o zajednici
Srbije i Crne Gore, nema u njoj nikakvog pravnog, a
ni ekonomskog osnova za pravljenje zajedni?ke
strategije. Nema jedinstvenog tr?ista, nema
jedinstvenog pravnog sistema. Prema tome, strategija
mora da se pravi samo za Srbiju dok se odnosi sa
Crnom Gorom ne promene.

Iako za malu zemlju uvek postoje objektivna
medjunarodna ograni?enja, to ne zna?i da je to
prepreka za pravljenje strategije razvoja. Jedino sto mi
nasu predstavu o strategiji razvoja moramo mo?da
malo da pojasnimo ili revidiramo. Nama je potrebna
strategija razvoja sa ciljem da postignemo neke
po?eljne maksimalne rezultate, ali ono sto je mogu?e
jeste u stvari proces optimizacije. Mi ?elimo da
ostvarimo neke maksimalne ciljeve uz data
ograni?enja. To je osnovno pravilo u ekonomiji. Kada
se ka?e da smo postigli optimalni rezultat, to ne mora
da bude nista sjajno. Sve zavisi od ja?ine ograni?enja.
Postigli bismo najvise sto je mogu?e u okviru tih
ograni?enja i to je optimalno. Ali to optimalno ne
mora da zvu?i toliko pozitivno kao sto mi ponekad
pri?eljkujemo.

Za nas ?e i medjunarodni polo?aj i geostrateski polo?aj
Srbije verovatno dugo biti izvesna ograni?enja i
strategiju moramo da pravimo u granicama tih
organi?enja. Evropska unija ima interesa da kontrolise
Panonski bazen, da kontrolise Dunav i
Moravsko-Vardarski koridor. U medjuvremenu
Atlantski pakt, ?itaj SAD, prave transverzalu:
Albanija- Kosovo- Jug Srbije -Bugarska -Turska i
fakti?ki na taj na?in ho?e da ostvare kontrolu nad
kriti?no va?nom ta?kom kontinenta koji one zovu
Eurazija. Ne govore vise o Evropi i Aziji, nego o
Eurazijskom kontinentu, a ova transverzala je vrlo
bitna za kontrolu odnosa Evrope i Zapadne Evrope sa
svim izvorima energije i drugih sirovina u Aziji. Mi
se nalazimo sada u tom sukobu interesa Evrope i
SAD. Oni ?e taj svoj sukob nekako da rese. Mi ga
resiti ne?emo, niti mo?emo tome doprineti. Kada ga
budu resili to ?e za nas biti jedna data okolnost koju
moramo uzeti u obzir pri pravljenju strategije razvoja.

U tom manevarskom prostoru koji nam ostaje i pored
spoljnih ograni?enja, postoje krupna unutrasnja
pitanja, a to su: kakav to karakter drustva dr?ave mi
imamo i ho?emo ili moramo da imamo, kakvi ciljevi
strategije razvoja iz toga prirodno proizilaze? Ne
mo?emo mi da biramo ciljeve privrednog razvoja kao
da smo u Norveskoj ili Kanadi. Moramo da biramo
ciljeve privrednog razvoja prema karakteru naseg
drustva, vrednosnog sistema i prema mnogim drugim
elementima.

Struktura naseg drustva velikim delom predodredjuje
ciljeve strategije. U nasem drustvu neku stabilnu,
civilizovanu, dobronamernu vlasni?ku klasu nemamo,
pogotovu ne takvu koja bi imala odgovornosti za
razvoj drustva i dr?ave. Ogromna ve?ina stanovnistva
?ivi od svog rada. To ne zna?i da dobro ?ivi, ali nema
drugih izvora. Ima mnogo nezaposlenih, mnogo
poljoprivrednika sa malo zemlje, mnogo ljudi u
penziji. Takva struktura drustva predodredjuje da mi
budemo drustvo i dr?ava socijalne pravde,
solidarnosti, jednakosti i tr?isne privrede, ali i
jednakih i ravnopravnih subjekata bez elemenata
monopola.

Dakle, sledi da nama odgovara dr?ava u kojoj ne vlada
kapital nego vlada ve?ina ljudi; - ako verujemo u
demokratiju i ako mislimo da je demokratija mogu?a
na ovim prostorima. Tada je prirodno da, u okviru
pomenutih ograni?enja, strategiju razvoja pravi ve?ina
i prave oni organi koje je ve?ina odabrala. Kako do?i
do takvih uslova za utvrdjivanje strategije? Nema
drugog nego opstim izborima, pa volja ve}ine u
drustvu da dodje do izra?aja. Iz opisane strukture
drustva ne mo?e da proizadje druga?iji karakter
vrednosnog sistema i ciljeva strategije privrednog
razvoja od izlo?enog.

Naravno, ukoliko do demokratskih izbora ne dodje ili
se posle njih spale izborni rezultati, onda se nama
nista dobro ne pise, onda ?e ovo te{ko vreme potpuno
vanrednih uslova da se nastavi. Ali je veliko pitanje da
li to jos iko ?eli da rizikuje, prema tome jednog dana
?e svakako do?i do toga da misljenje ve?ine mora da
predodredi sudbinu dr?ave i drustva. Kada bismo
stigli do te ta?ke da o ovim klju?nim pitanjima imamo
odredjeni stepen drustvene saglasnosti, onda bi izrada
strategije privrednog razvoja postala nau?no -stru?no
pitanje.

Mi smo to mnogo puta radili, znamo kako se radi,
znali bismo i sada to da uradimo. Zaista ima, kao sto
je re?eno, nekih pitanja koja su prosto nezaobilazna.
Cilj strategije razvoja treba da bude da ljudima
obezbedi egzistenciju, da mogu da zarade, da se
svojom aktivnos?u izdr?avaju. Prose?na stopa
aktivnosti stanovnistva u Evropskoj uniji je 67,4%.
Zna?i, od stanovnistva u dobu od 15 do 65 godina,
67,4% na neki na?in je ekonomsko aktivno. Ili je
zaposleno ili je samozaposleno u drugim
aktivnostima. U Hrvatskoj je stopa ekonomske
aktivnosti 56%, a u Madjarskoj (gde sam o?ekivao
znatno vise) je 59%. Ako uzmemo da je stopa
aktivnosti u Srbiji negde kao i u Hrvatskoj 56%, onda
da bismo u Srbiji dosli na nivo Zapadne Evrope od
67,4%, verovatno treba stvoriti uslove bar za milion
ipo ljudi da se ekonomski aktivira. Ina?e drustvo i
dr?ava ne?e mo?i da normalno funkcionisu. Ako
ho?emo stopu nezaposlenosti u Srbiji (a bila je juna
prosle godine 29% od ukupne radne snage) da
svedemo na evropski nivo, a u Evropi je 8%, onda
treba stvoriti najmanje 650 hiljada novih radnih mesta.
To su o?igledno vrlo jasni ciljevi privrednog razvoja,
bez njihovog resavanja nema boljitka. Ne mogu se
radna mesta stvoriti bez pove?anja proizvodnje a onda,
ako znamo za koliko treba proizvodnju pove?ati,
znamo koliko nam treba energije. Prema tome,
napraviti strategiju razvoja energetike apsolutno ne bi
trebalo da bude nikakav problem ako znamo koliko
ljudi ho?emo da zaposlimo i koliko proizvodnja za to
treba da se pove?a.

To je mogu?e, jer u ve?ini zemalja u svetu proizvodnja
za doma?e tr?iste ?ini prete?nu proizvodnju. Recimo
kod nas, izvoz i uvoz ?ine negde do jedne tre?ine
drustvenog proizvoda, dve tre?ine je proizvodnja za
doma?e potrebe zato {so su to proizvodi koji se po
prirodi stvari ne izvoze i ne uvoze, a tu je i sve ve?a i
ve?a usluga u drustvenom proizvodu.

Geografski polo?aj Srbije, konfiguracija terena,
interesi naseg okru?enja (EU i NATO pakta) sasvim
sigurno odredjuju neke saobra?ajne koridore u Srbiji i
normalno je da oni budu ukalkulisani u nasu strategiju
razvoja i to tako da dobar deo toga plati onaj kome ti
saobra?ajni pravci trebaju. Nama trebaju do odredjene
mere i do odredjenog kapaciteta, sve sto je preko toga
treba da invenstira onaj koji je zainteresovan.
Svetska banka je ve? objavila da nametnute strategije
razvoja ne funkcionisu, da interesi krupnih
medjunarodnih subjekata, kada steknu kontrolu na
nekoj teritoriji, ne mogu ve?ito da upravljaju tim
teritorijama kao protektoratima. Ostaje jedan
manevarski prostor u kome ima mesta za nacionalne
strategije razvoja. To zatim otvara pitanja: sta
proizvoditi, ko to da proizvodi, za koja tr?ista
proizvoditi i kako finansirati privredni razvoj.

Strategije formiranja privredne strukture

Ako se ostavi bez analize i komentara iskustvo
dugorocnog planiranja u prete?no netr?isnim
uslovima, ostaju dva specificna modela predvidanja i
gradenja privredne strukture (i industrijske politike) u
tr?isnim uslovima. Prvo je iskustvo zemalja Latinske
Amerike sa uvozno-supstitutivnom
industrijalizacijom, a drugo, praksa izvozno
usmerenog razvoja u zemljama jugoistocne Azije.

Uvozno supstitutivna industrijalizacija i izvozno
usmereni razvoj samo su na prvi pogled dijametralno
suprotne strategije razvoja i formiranja privredne
strukture. U sustini obe su obuhvacene politikom
zastite pod kojom se formiraju nove privredne
delatnosti. Uvozna supstitucija se obavlja pod
sistemom pasivne zastitne politike, zastite od uvoza,
dok se izvozno usmereni razvoj oslanja na
instrumentarijum aktivne zastitne politike, tj. politike
unapredenja izvoza.

Politika uvozno supstitutivne industrijalizacije bila je
karakteristicna za rane faze svesne razvojne politike, a
u akademskoj literaturi je uglavnom kritikovana kao
politika koja suboptimalno alocira resurse i stvara
distorzije u privredi. Ozbiljnija istorijska analiza je,
medutim, ubla?ila ovu kritiku. Uostalom, u danasnjim
uslovima u vecini zemalja nema mogucnosti da
nastanu nove proizvodnje a da po prirodi stvari ne
zamenjuju ili objektivno ne konkurisu uvozu. S druge
strane, nema dokaza da u sistemu nekompletnih
tr?ista, ekonomije obima, monopola, asimetrije i
imperfektnosti informacija, mo?e spontano da nastane
optimalna privredna struktura.

I jedna i druga strategija je intervencija u odnosu na
spontane tokove, intervencija za koju postoje valjani
razlozi. Obe strategije su sastavni deo pojma i
institucija mesovite privrede kojoj danas razvijene
privrede duguju svoj prosperitet.

Uvozno-supstitutivna strategija bila je osnovna
razvojna strategija grupe od cetrdesetak zemalja u
razvoju koje su posle Drugog svetskog rata pa do
kasnih 70-ih godina ostvarivale stopu rasta
drustvenog proizvoda po stanovniku od preko 2,5%
godisnje. Pri takvoj stopi rasta nacionalni dohodak se
udvostrucuje svakih 28 godina, odnosno u jednoj
ljudskoj generaciji.

Ta politika je pokrenula razvoj i stvorila zasticeno, a
time i profitonosno domace tr?iste za investitore. U
pomenutim zemljama nije bilo teorijski ocekivanih
makroekonomskih neefikasnosti. Na protiv, kod njih
je ukupna faktorska produktivnost rasla br?e i od one
u zemljama jugoistocne Azije. Dakle, supstitucija
uvoza kao strategija povecanja investicija i
produktivnosti donela je zavidne rezultate.

U novije vreme se uvozno-supstitutivna strategija
smatra delom politike privrednog razvoja koja je u
vecini zemalja pocela industrijalizacijom uz argument
zastite mlade industrije, sto ima teorijsko opravdanje.
Uvozno-supstitutivna faza razvoja je deo procesa
privrednog razvoja u kome se selektivno i na
ograniceno vreme stite odredeni sektori industrijske
proizvodnje dok ne postignu obim i efikasnost
proizvodnje sa kojom bi bili u stanju da izdr?e
konkurenciju na domacem i inostranim tr?istima.
Uvozno-supstitutivna politika bi se na kraju
pretvorila u izvozno usmereni razvoj. U prvoj etapi
razvoja podr?ava se poljoprivreda uvozom opreme i
izvozom njenih proizvoda. U drugoj fazi, dok se uvoz
industrijskih proizvoda nastavlja, domaca proizvodnja
nekih od tih proizvoda zapocinje pod odgovarajucom
zastitom. U trecoj fazi domaca industrija je vecinski
snabdevac domaceg tr?ista, a u konacnoj fazi nastaje
izvoz industrijskih proizvoda u velikim razmerama
(Shafaeddin 2000. s. 15.).

Cesto se promasaji uvozno-supstitutivne strategije
pripisuju argumentu (politici) zastite mlade industrije.
Pri tome se zaboravlja da je ponekad cela industrija
bila pod zastitom, ali ne po principu zastite mlade
industrije nego zbog deficita platnog bilansa. Pored
takve "lose" zastitne politike, koja je bila cesta u
Latinskoj Americi, postojala je i "dobra"
uvozno-supstitutivna strategija razvoja u zemljama
istocne Azije (isto, s. 19.).

Ekspanzija izvoza i priliv inostranog kapitala nisu cilj
nego sredstvo, instrument razvojne strategije.
Postepeno otvaranje domace privrede mo?e pospesiti
razvoj na vise nacina. Pri samom otvaranju javlja se
jednokratan porast bruto domaceg proizvoda (izra?en
u stranim cenama) zbog realokacije resursa u
efikasniju upotrebu. Po zavrsenoj realokaciji taj se
razvoj iscrpljuje izuzev ako postoje izvori dinamickih
koristi (kao sto je povecanje investicija na osnovu
povecane stednje, pad cena investicionih dobara tako
da ista finansijska sredstva omogucuju povecanje
realnih investicija, preraspodela nacionalnog dohotka i
konkurencija koje podsticu ljude da stalno sticu nove,
korisne kvalifikacije) a efikasnost rada i kapitala se
stalno poboljsava izmedu ostalog i kroz uvoz
opredmecene (oprema) i neopredmecene tehnologije.

Postoji i jednostavnije tumacenje moguceg doprinosa
izvoza privrednom rastu. Izvoz mo?e da nadoknadi
nedovoljnu velicinu domaceg tr?ista i omoguci
sticanje potrebnih deviza. Rast izvoza mo?e da
podstice rast kljucnih sektora privrede i povecanje
investicija. Efikasna razvojna politika oslonjena na
izvoz trebalo bi da se osloni na sledece uslove: da
izvoz bude konkurentan, sto implicira odredenu
politiku deviznog kursa, da ponuda rada i kapitala
bude adekvatna sto podrazumeva odredenu politiku
obrazovanja, saobracaja i finansijskog posredovanja, i
da potrebni uvozni inputi budu raspolo?ivi bez visokih
carina ili drugih ogranicenja. Ovakvu politiku su
vodile Republika Koreja, Tajvan (Kina), Singapur,
Meksiko i Kina, a tradicionalno to i cini Japan.

Osnove za stabilan razvoj Republika Koreja je stvorila
agrarnom reformom kada je zemlju japanskih
veleposednika podelila domacim seljacima i stvorila u
znacajnoj meri egalitarnu distribuciju dohotka. Od
1960. do 1973. razvoj je postao izvozno usmeren;
godisnje stope rasta izvoza bile su 40-50% dok je
proizvodnja rasla po stopi od 10%. Od 1962. godine
regularno su donoseni petogodisnji planovi koji su
uvozno-supstitutivnu strategiju pretvorili u
izvozno-usmereni razvoj. Ucesce bruto investicija u
osnovne fondove u drustvenom proizvodu je povecan
sa 15% u 1965. na 26% u 1969. godini. Drugi talas
velikih investicija i brzog rasta poceo je 1973. godine
kada je pocela da se formira teska industrija (celik,
automobili).

Fenomenalan razvoj Republike Koreje se objasnjava
zbirom nekoliko kljucnih faktora: povecana
akumulacija (faktora proizvodnje), poboljsana
alokacija resursa, ekonomija obima i tehnoloski
razvoj. Izvoz je, na strani tra?nje, bio lokomotiva
razvoja. Investiciona tra?nja je takode stalno bila jaka,
a produktivnost rada je rasla br?e u industriji nego u
drugim delatnostima.

Petogodisnji planovi su sasvim odredeno formirali
privrednu strukturu, birajuci pojedine, pre svega,
izvozno orijentisane sektore. Vlada je uticala je
usmeravanje kredita, odr?avala cenovnu
konkurentnost izvoza sa ponekad blago depresiranim
realnim efektivnim kursem nacionalne valute. Do
1980. godine su postojala znacajna ogranicenja uvoza
ali je posticanje izvoza postojalo jos iz sezdesetih
godina. Davane su poreske povlastice, carinski
povracaji, beneficirane kamatne stope (Collins, Park
1989. ss. 122-134.). Izvoznici su imali pristup
velikom broju subvencija. U pocetku su subvencije
bile u gotovini, a posle 1965. u vidu oslobodenja od
poreza i carina. Izvoznici su bili oslobodeni uvoznih
ogranicenja (dozvola). U 1970. godini ukupan efekat
svih vrsta subvencija iznosio je 27,84%. Krediti
izvoznicima su takode bili visoko subvencionisani, a
direktne izvozne subvencije davane su ne samo
finalnim izvoznicima nego i indirektnim izvoznicima.
Izvoz je znacajno reagovao na subvencije: 1%
povecanja subvencija donosio je 2% povecanja izvozne
ponude.

U Brazilu je takode jos od sezdesetih godina uspesno
primenjivan obiman sistem izvoznih podsticaja
uporedo sa blagom ali kontinuelnom politikom
depresijacije nacionalne valute. Rezultat je bio visok
rast industrijskog izvoza kao osnova "brazilskog cuda"
sve do du?nicke krize iz 1982. godine. Ukupna stopa
svih podsticaja bila je u 1977. godini 50%, a u 1980.
jos uvek 21,6% (Rodrik 1995. ss. 335-362.). U
sedamdesetim godinama brazilski izvoz industrijskih
proizvoda rastao je po 38% godisnje.

U teorijskoj literaturi (razvijenih zemalja) navedene
mere ekonomske politike smatraju se odstupanjem od
tr?isnih principa i kao izvor "distorzija" koje umanjuju
efikasnost alokacije resursa. U stvarnosti, medutim, ni
najrazvijenije zemlje nisu napustile principe zastite
mlade industrije i podsticanja izvoza.

U SAD administracija za mala preduzeca
subvencionisala je kredite 26 hiljada preduzeca, a taj
broj je do 1992. godine povecan na 58 hiljada
preduzeca. Industrijska preduzeca sa kapitalom ispod
40 miliona dolara mogu dobiti zajmove sa polovinom
tr?isne kamatne stope. U 1999. godini bilo je 821
razlicitih sema poreskih povlastica u 50 dr?ava SAD.
Procenjuje se da je u 1999. godini u SAD dato
poreskih povlastica u iznosu od 3,5 mld. dolara na
izvoz od oko 250 mld.dolara. Povlastice (poresko
oslobodenje izvoznih prihoda) dobijaju ne samo male i
nove kompanije nego i multinacionalne firme (kao
General Electric, Microsoft, Ford, Motorola, Boeing)
i to ne samo za nove proizvode nego i za proizvode od
nafte, automobile, i osnovna potrosna dobra
(Shafaeddin 2000. ss. 20-21.). Svaka americka
korporacija mo?e da osnuje (fiktivnu) firmu u
inostranim "off shore" zonama preko kojih ce izvoziti
proizvode sa preko 50% americkog sadr?aja. Prihodi
tih kompanija su do 65% oslobodeni americkih
poreza. Tako izvoznici mogu svoje poreske obaveze da
smanje za 10-30% (isto, s.21).

Nije, dakle, nepoznato da i najrazvijenije zemlje imaju
nacionalne razvojne strategije i da uticu na formiranje
svoje privredne strukture. Pitanje je, medutim, koji su
moguci kriterijumi za smislenu strukturnu politiku.

Kriterijumi strukturne politike

Vec je pokazano da su neki elementi razvojne
strategije svake zemlje predodredeni geografskim
polo?ajem, strukturom i razmestajem prirodnog
bogatstva, stepenom urbanizacije i demografskim
ciniocima. Ovi faktori prilicno jasno predodreduju
razvoj saobracajne i energetske infrastrukture,
poljoprivrede i socijalni razvoj. Zato ovde pod
kriterijumima strukturne politike mislimo na cinioce
na osnovu kojih se formira struktura industrijske i
ostale nepoljoprivredne proizvodnje.

Po klasicnoj i neoklasicnoj teoriji, strukturna politika
je nepotrebna jer ce po principu komparativnih
prednosti u svakoj zemlji da se formira struktura
proizvodnje, izvoza i uvoza koja je u skladu sa
strukturom raspolo?ivih faktora proizvodnje.
Naravno, ova teorija va?i samo ako su ispunjene neke
pretpostavke: perfektna konkurencija, konstantni
prinosi, tj. nepostojanje ekonomije obima i eksterne
ekonomije, a za finansijske transakcije i odsustvo
nekompletnosti i asimetrije informacija. Te
pretpostavke su danas sve manje ispunjene. Zato i
opsta ekonomska teorija i teorija spoljne trgovine
tra?e resenja ispitivanjem posledica napustanja
pojedinacnih ili svih tih pretpostavki. Nove teorije
nastale po tom osnovu cesto mnogo uspesnije
objasnjavaju formiranje proizvodnih i
izvozno-uvoznih struktura zemalja u danasnjim
uslovima i daju logicna resenja zatecenih
karakteristika pojedinih zemalja.

Intraindustrijska trgovina i strateska trgovinska
politika

Struktura proizvodnje u nekim zemljama mo?e da se
menja nezavisno od sopstvene razvojne strategije,
ukoliko su preduzeca posmatrane zemlje zahvacena
necijom politikom medunarodne fragmentacije
proizvodnje. Dekompozicija proizvodnog procesa na
radno-intenzivne i druge faze proizvodnje u tekstilnoj
industriji Evropske unije anga?ovala je preduzeca
zemalja istocne Evrope na "doradnim poslovima".
Ako bi vecina industrijskih sektora u tim zemljama
tako postala privesak preduzeca iz razvijenih zemalja,
nikakva nacionalna strategija razvoja ne bi bila
moguca.

Medutim, medunarodna fragmentacija proizvodnje je
moguca i na ravnopravnoj, racionalnoj osnovi, pri
cemu svi ucesnici samostalno donose svoje razvojne
odluke. Kada je u Evropskoj ekonomskoj zajednici
proces integracije dovoljno odmakao postavila se
dilema hoce li nova podela rada medu zemljama
clanicama da dovede do zatvaranja citavih
industrijskih sektora zbog intergranske specijalizacije
u proizvodnji pojedinih zemalja. To bi izazvalo, bar u
odredenom periodu, povecanje nezaposlenosti.
Prakticno se to nije desilo. Zemlje Evropske zajednice
nisu usle u proces medugranske specijalizacije nego u
unutargransku (intragransku) specijalizaciju. Ovaj
fenomen je zapa?an i ranije u statistickim analizama
svetske trgovine kada se pokazalo da se medu
pojedinim zemljama razmenjuju skoro isti proizvodi,
na primer, farmaceuske ili automobilske industrije.
Samo podrobnije analize su pokazale da se ne radi
bukvalno o istim proizvodima nego o razlicitim
proizvodima ili delovima proizvoda iste grane
industrije. Na taj nacin se Evropska unija spasla
velikih troskova restrukturisanja, a ceo proces je tekao
na osnovu ekonomske motivacije. U?a specijalizacija
je dovodila do koriscena ekonomije obima, a u
okru?enju komplementarnih delatnosti, i do pozitivnih
efekata eksterne ekonomije. Drugim recima, najveci
deo industrijskih delatnosti u zemljama Evropske
unije opstao je i posle stvaranja jedinstvenog
unutrasnjeg tr?ista, zahvaljujuci daljoj specijalizaciji
koja se sasvim dobro objasnjava u realnosti postojecim
odstupanjima od pretpostavki klasicne i neoklasicne
teorije (konstantni troskovi, potpuna konkurencija
itd.).

Razumno je postaviti pitanje zasto u ovu intragransku
specijalizaciju ne bi mogli da se ukljuce i proizvodaci
iz zemalja izvan Evropske unije; pogotovu imajuci u
vidu da se razlicitim sporazumima izmedu njih i
Evropske unije sve vise smanjuju prepreke za razmenu
industrijskih proizvoda. To znaci da i u njihovoj
postojecoj industriji ima osnova za dublju
specijalizaciju uz koriscenje kapaciteta, strucne radne
snage, iskustva i ostalih cinioca kao sto su stvorena
istra?ivacko-razvojna i obrazovna osnova.

Svaka vrsta tr?isne imperfektnosti koja je bilo uzrok
bilo posledica intraindustrijske razmene, pojedinim
privrednim subjektima obezbeduje monopolsku
poziciju, neku vrstu rente ili posebnu pregovaracku
snagu. Velike zemlje, koje imaju znacajan broj takvih
subjekata, odredenim merama ekonomske politike
mogu objediniti i pojacati tu pregovaracku snagu,
nametnuti preraspodelu koristi od razmene ka sebi bez
retorzivnih mera od strane drugih zemalja. Drugim
recima, medu dr?avama nejednake pregovaracke snage
one jace imaju racuna da vode takvu stratesku
trgovinsku politiku. Ovo, naravno, ne va?i za male
zemlje.

Aglomeracija i privredna struktura

Neispunjenost restriktivnih pretpostavki klasicnog i
neoklasicnog modela na jos neke nacine objasnjava
cinjenicu da struktura i razmestaj proizvodnje u
pojedinacnim zemljama u mnogome odstupaju od
predvidanja na osnovu raspolo?ivosti faktora
proizvodnje, odnosno teorije komparativnih prednosti.

Jedna od fikcija u toj teoriji je da nema transportnih
troskova. Koliko god da je tehnicki progres smanjio
troskove transporta i pratece infrastrukture, u
stvarnosti je polo?aj u svetskoj trgovini, pa i sam
stepen otvorenosti, pojedinih privreda ostao u
visokom stepenu odreden geografskim polo?ajem i
visinom transportnih troskova. Empirijske studije
pokazuju bitnu razliku medu zemljama koje imaju
neposredan pristup pomorskom transportu i onih koje
nemaju morske luke. Prva grupa ima ucesce uvoza u
bruto domacem proizvodu od 28%, a druga svega
11%. Osam od 15 najvecih izvoznika (nesirovinskih
proizvoda) u svetu su ostrvske zemlje, a ni ostale nisu
odsecene od mora. Transportni troskovi su danas
mnogo veca prepreka trgovini nego carine. U
transportne troskove racunaju se i troskovi
infrastrukture (kvalitet saobracajne i komunikacione
infrastrukture). Losa infrastruktura cini oko 40%
transportnih troskova u primorskim zemljama, a 60%
u onim odsecenim od mora. U ovoj drugoj grupi
zemalja transportni troskovi su u proseku za 55% veci
nego u primorskim zemljama. Povecanje transportnih
troskova za 10% smanjuje obim trgovine za 22,4%
(Venables 2001. ss. 451, 452, 463.).

Tvrdokorno opstajanje prostorne udaljenosti i
transportnih troskova objasnjava ne samo obim i
pravce spoljne trgovine nego i strukturu i razmestaj
proizvodnje u nacionalnim privredama. Izuzev u
slucaju prirodnih resursa, lokaciju preduzeca u
nacionalnim i regionalnim razmerama objasnjava
"nova ekonomska geografija".

Razmestaj pojedinih industrija u nacionalnim
privredama nije slucajan. Vecina srednjih i manjih
gradova ima prete?no jednu vrstu industrije, dok u
velikim gradovima postoji raznovrsnost industrijskih
preduzeca. Ovo se objasnjava ekonomijom
aglomeracije i transportnim troskovima. Visoka
koncentracija odredene industrije u jednom gradu
omogucava koriscenje efekata ekonomije obima na
nivou cele date industrije. Velika proizvodnja tra?i da
se plasira i na udaljenim tr?istima. Proizvodi sa
niskim transportnim troskovima mogu se prodavati na
regionalnim ili medunarodnim tr?isitima. Proizvodi
sa visim transportnim troskovima prodavace se samo
na lokalnom tr?istu, zato ce se proizvoditi na vise
lokacija.

Aglomeracija objasnjava gde ce se pojedine grupe
industrijskih delatnosti locirati, a samim tim i sta ce
se na odredenoj teritoriji proizvoditi. Bez prostorne
udaljenosti, transportnih troskova, ekonomije obima i
eksterne ekonomije, fenomen anglomeracije ne bi
postojao i prostorna lokacija preduzeca ne bi bila
va?na (Jovanovic 2003. s.2.). Aglomeracija znaci
okupljanje, grupisanje preduzeca u "grozdove"
(cluster) na odredenim lokacijama. Grozdovi se
stvaraju da bi preduzeca profitirala od prisustva
drugih, obicno na lokacijama sa znacajnom tra?njom
njihovih proizvoda. Tu, po pravilu, postoji gusta
mre?a dobavljaca potrepstina date grupe industrija.
Medu preduzecima postoji vrlo visok stepen podele
rada, visok nivo specijalizacije omogucava
akumulaciju znanja i primenu novih tehnologija,
visoka strucna kvalifikacija zaposlenih i neposredna
razmena proizvodnih iskustava omogucava
akumulaciju ljudskog kapitala .

U klasteru (grozdu) mogu biti vertikalno povezana
preduzeca (dobavljaci ili kupci) i horizontalno
povezane firme - konkurenti. Aglomeracija
omogucava preduzecima kolektivne koristi koje ne bi
ostvarile da su medusobno prostorno udaljena.
Eksterne ekonomije koje se stvaraju u grozdu su
razlicite od ekonomije obima koja je svojstvena i
donosi korist samo pojedinacnom preduzecu. Mnoge
firme sticu konkurentske prednosti ciji je izvor izvan
sopstvenog preduzeca ali u okviru mre?e preduzeca
koje cine grozd (isto, s. 34).

Iako se mnogi grozdovi u razvijenim zemljama
spontano formiraju, mnogi su se odr?ali zahvaljujuci
podrsci dr?ave. Jedna empirijska analiza sedam
industrija u SAD i Zapadnoj Evropi ubedljivo je to i
pokazala. Nemacka i americka proizvodnja u
farmaceutskoj i petrohemijskoj industriji oslanjala se
na istra?ivacki potencijal dr?avnih univerziteta.
Americka farmaceutska proizvodnja se u visokom
stepenu oslanjala na dr?avno finansirana istra?ivanja
putem mre?e nacionalnih instituta za zdravlje.
Proizvodaci poluprovodnika, racunara i softvera imali
su podrsku vojnih nabavki i vojnih programa
istra?ivanja u SAD Studija je takode dosla do nalaza
da u sektorima sa visokim fiksnim troskovima (za
istra?ivanje i razvoj) i gde proizvodne i marketinske
aktivnosti ukljucuju ekonomiju obima, prednosti
zacetnika pojedinih industrija po pravilu pripadaju
zemljama gde se ta proizvodnja prvo pojavila.

Zaklju?ak

Nacionalne strategije razvoja u sistemu maksimizacije
blagostanja na svetskom nivou, po misljenju tr?isnih
fundamentalista, nisu potrebne. To je veoma sporno.
Svetski maksimum nije zbir nacionalnih maksimuma.
Pri maksimizaciji neke svetske funkcije cilja
pojedinacnim zemljama pripada polo?aj koji mo?e da
bude ispod njihovog potencijalnog lokalnog
maksimuma. U tom slucaju bi svetski parlament i
svetska vlada trebalo da finansijskim transferima
obestete zemlje koje su nesto ?rtvovale zarad svetskog
maksimuma.

U takvom sistemu Srbija bi proizvodila samo maline
a sve bi drugo uvozila. Ako izvoz maline ne bi
obezbedivao potreban drustveni proizvod, po svetskim
kriterijumima bi se zasnovale i neke druge
proizvodnje. Posto nema svetskog parlamenta i
svetske vlade, te druge proizvodnje bi zasnovali
stvarni gospodari svetske privrede; transnacionalna
preduzeca i njihove maticne dr?ave. Proizvodna
struktura bi se formirala shodno njihovoj strategiji
medunarodnog razmestaja proizvodnje. Cak i kada bi
egzekutori svetskih kriterijuma razmestali
proizvodnju striktno po kriterijumima tr?isnog
fundamentalizma, taj sistem ne bi funkcionisao. Ako
tr?ista robe i faktora proizvodnje ne funkcionisu
potpuno ni u nacionalnim ekonomijama, jos manje ce
besprekorno funkcionisati na svetskom nivou.

Tr?isni fundamentalisti su protiv dr?avnog uticaja na
privredne tokove smatrajuci da je tr?isni automatizam
dovoljan. Ljudsko drustvo, medutim, ne cini samo
tr?iste. U razvoju drustva delatnost dr?ave nije
intervencija spolja vec sastavni deo jednog sveukupnog
procesa autoregulacije sistema. Otuda delatnost dr?ave
u interesu vecine stanovnistva nije nepo?eljna.

Nacionalne razvojne strategije moraju da se bave i
strukturom privrede, odnosno proizvodnje. Po?eljno je
da se formira struktura koja optimalno koristi sve
faktore proizvodnje i daje najveci efekat. Pokazalo se,
medutim, da ne postoji samo jedan kriterijum za
formiranje strukture i razmestaj proizvodnje. Zbog
neispunjenosti najva?nijih njegovih pretpostavki, to ne
mo?e biti samo klasican princip komparativnih
prednosti. Postoje i drugi kriterijumi. Intraindustrijska
specijalizacija i aglomeracija objasnjavaju i onu
strukturu i razmestaj proizvodnje u razvijenim
zemljama koja se ne mo?e objasniti raspolo?ivoscu
faktora proizvodnje.

U stvarnosti nema zemalja ciji prostor i privrede nisu
zahvaceni nekom razvojnom strategijom. Pitanje je
samo da li im je dozvoljeno da same formiraju svoju
razvojnu strategiju ili im je donose subjekti
"medunarodne zajednice". U prvom slucaju zemlje
same odreduju svoje ciljeve i puteve do njih. U
drugom slucaju to im nije dozvoljeno. Ko ne odreduje
svoje ciljeve i nezna kuda je krenuo, sasvim izvesno
tamo nikada nece stici.