http://komunist.free.fr/arhiva/maj2004/proglas-nkpj.html

KOMUNIST
Arhiva : : Maj 2004.


PROLETERI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE!

Nova komunistička partija Jugoslavije

PROGLAS


Nema zločina koji ne bi izvršio kapital da bi uvećao svoje razmere i
profit. Imperijalizam je eksploatacija pomoću sile i laži. U odnosu
prema slabijima, a takva je ogromna većina država u svetu, računajući
tu i našu zemlju, imperijalisti se rukovode načelom: "Slušaj, pokori
se, živi u ropstvu ili ćeš biti uništen".
Prošlo je dvanaest godina od kada su vođi agresivnog bloka NATO, uz
saradnju domaćih petokolonaša, političkih prostitutki i izdajnika svih
boja razbili SFRJ. U dugo pripremanoj i izrežiranoj krvavoj drami
ubijeno je i ranjeno na stotine hiljada ljudi, a oko dva miliona
izbeglica ostalo je bez svojih domova. U ratu su stradali i pretrpeli
ogromne materijalne gubitke svi narodi i nacionalne manjine u našoj
zemlji, ali je najteže prošao srpski narod koji je branio integritet,
suverenitet i nezavisnost Jugoslavije.
Prošlo je više od pet godina od monstruozne agresije NATO država protiv
SR Jugoslavije. Zverski je ubijeno nekoliko hiljada i ranjeno preko
deset hiljada ljudi. Materijalna šteta prevazilazi 100 milijardi
dolara. Uprkos herojskom otporu našeg naroda, okupirani su Kosovo i
Metohija i otuda je proterano preko 350 hiljada Srba i drugog
nealbanskog stanovništva, lojalnog Jugoslaviji.
Pod okriljem okupatora albanski teroristi su ubili i oteli nekoliko
hiljada Srba i zaveli teror strašniji i krvaviji od osmanlijskog.
Uz pomoć stotine miliona dolara, čudovišne medijske propagande i
fabrika laži, NATO države su suštinski pomogle kontrarevolucionarni
prevrat u Srbiji i omogućavaju opstanak na vlasti u Crnoj Gori
separatista Mila Đukanovića. U ostalim bivšim jugoslovenskim
republikama kontrarevolucije su izvedene ranije.
Danas vladajuće strukture na Balkanu propagiraju modu po kojoj svako
treba da ima svog okupatora.
U Srbiji i Crnoj Gori sada se nalazi oko milion izbeglica iz Hrvatske,
Bosne i Hercegivine i sa Kosmeta. U postojećim uslovima gotovo da nema
izgleda da se ogromna većina njih vrati u svoje domove, koji su ili
uništeni ili oduzeti. Genocid nad srpskim narodom se nastavlja.

RASPRODAJA JUGOSLAVIJE

Vlada koju je NATO ustoličio 2000. godine prihvatila je sistematsko
nastavljanje komadanja Jugoslavije. Brutalno kršeći tada važeće Savezni
i Republičke ustave, Vlada se odrekla kontinuiteta Jugoslavije
(prihvatajući zahtev SAD da naša država tobože postoji tek od 1992.g.)
i pristala na sukcesiju državne imovine, uključujući tu i onu koju su
Srbija i Crna Gora unele u saveznu državu.
Razbijanje sadašnje, smanjene Jugoslavije, planirano je u više rata, a
kao osnov za to služi takozvana "Ustavna povelja", skrojena po
instrukcijama Havijara Solane, ratnog zločinca i jednog od organizatora
NATO agresije na našu zemlju. "Ustavna povelja" je svojevrsna
smrtovnica Jugoslavije, koja je promenila čak i ime naše države. Njen
osnovni cilj je definitivno razdvajanje Srbije i Crne Gore.
Sa stanovišta NKPJ i, uvereni smo, ogromne većine našeg naroda, Srbija
i Crna Gora su sudbinski predodređene da žive u istoj državi iz milion
razloga, a najvažniji je taj da je u pitanju isti narod.
Za NKPJ je subjektivan i objektivan izdajnik svako koji na bilo koji
način pokuša da razdvoji Srbiju i Crnu Goru, jer time čini bratoubistvo.
Dosovska vlada dozvolila je da opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa
faktički postanu protektorat NATO. Tamo se ne može doneti ni sprovesti
nijedna važnija odluka bez odobrenja NATO država.
U toku je završna faza restauracije kapitalizma u našoj zemlji, koja u
svim sferama donosi katastrofalne rezultate. Nema suštinske razlike
između vlade DOS-a, koja je otišla, i koalicione (modifikovane
dosovske) koja je došla. Istini za volju, postoje izvesne, bar
deklarativne razlike u politici prema Kosmetu (gde je koalicija takođe
nejedinstvena), ali je našoj zemlji nametnuta takva omča oko vrata da
je oslobađanje okupirane Južne srpske pokrajine nemoguće bez znatno
odlučnijeg angažovanja Rusije, Kine, Belorusije, drugih prijateljskih
država i progresivnih snaga u svetu. Nizom svojih izdajničkih postupaka
dosovska vlada je potpomogla legalizaciju separatističke kvislinške
vlasti na Kosmetu.
Nova koaliciona vlada nastavlja s politikom prihvatanja u paketu
statusa neokolonije, odnosno nastavlja s politikom rasprodaje
suvereniteta, državne, društvene i zadružne svojine, s razbijanjem
vojske, sa sluganskim odnosom prema Vašingtonu, Londonu, Berlinu,
Parizu i Briselu, s revizijom i falsifikovanjem istorije, s enormnim
zaduženjem, s povećanjem armije nezaposlenih, s ukidanjem ranije
stečenih socijalnih prava, sa smanjenjem zdravstvenog osiguranja, s
bitnim pogoršanjem programa, uslova i načina školovanja, s utapanjem u
mutne vode takozvanih "evropskih struktura", s poslušnošću i
metanisanjem pred haškom inkvizicijom.
Da bi se održala dosovska i nova koaliciona vlast su rasprodale i
rasprodaju u bescenje i na doboš sve što se moglo rasprodati, ne libeći
se čak da prodaju prirodna bogatstva i vitalne privredne objekte:
rudnike, banje, mineralne vode, šume, plaže, lovišta, puteve,
poljoprivredna dobra, elektrane, vodovode... Jedino još uvek nije
pronašla model za rasprodaju vazduha koji nas okružuje.
Pod vlašću prethodne i postojeće vlade Jugoslavija je postala
najsiromašnija zemlja u Evropi.

DUG SVAKE PORODICE INOSTRANSTVU - 8.500 DOLARA

Šta je donela i šta nosi restauracija kapitalizma u Jugoslaviji,
odnosno njeno uklapanje u "evropske strukture"?
Ukupna industrijska i poljoprivredna proizvodnja su daleko manje nego
1990. godine, mada je trebalo da budu znatno veće, jer je za poslednjih
14 godina tehnologija u svetu napredovala. Preko 60% industrijskih
kapaciteta ne radi, delimično radi, ili je zatvoreno. Za to vreme nije
izgrađen nijedan veliki i značajan industrijski objekat. Sve što je
izgrađeno - izgrađeno je u socijalizmu.
Dosovska vlada se hvalila, a to čini i sadašnja koaliciona vlada, da
je, blagodareći svojoj poslušnosti prema "međunarodnoj zajednici" (u
stvari prema NATO državama) i haškoj inkviziciji, našoj zemlji otpisan
deo finansijskih zaduženja na Zapadu i otvoren put za nova enormna
zaduženja u inostranstvu. Dugove će morati da vraćaju ne samo ova već i
buduće generacije. Najveći deo "otpisanih" i reprogramiranih dugova
Zapadu prestavljaju kamate nastale jednostranim prekidom trgovine i
finansijskih transakcija od strane kapitalističkih država za vreme
desetogodišnje blokade Jugoslavije.
Strani kapital ne dolazi da bi doneo, već prvenstveno da bi odneo.
Danas, prema zvaničnim podacima, spoljna zaduženost Jugoslavije iznosi
oko 85 odsto nacionalnog dohotka. I tendencija povećanja procenta
zaduženosti u odnosu na nacionalni dohodak se povećava. Ukupan spoljni
dug Jugoslavije krajem aprila 2004.g. zvanično je iznosio 14,5
milijardi dolara, a faktički negde između 15 i 16 milijardi dolara.
Ako uzmemo da prosečno domaćinstvo u Srbiji i Crnoj Gori ima četiri
člana, onda svaka porodica u našoj zemlji danas duguje inostranstvu
negde između 8 i 9 hiljada dolara. Naš spoljnotrgovinski deficit kreće
se približno oko 5 milijardi dolara godišnje. Uvoz iz inostranstva je
pokriven izvozom sa jedva 35 procenata.
Pre 14 godina, to jest 1990.g. naš uvoz je bio pokriven sa oko 80 odsto
izvoza. Danas je stanje na ovom sektoru neuporedivo teže iako od
2001.g. oko 95% naših proizvoda može da se izvozi u zemlje Evropske
unije bez carina. Ukupna ekonomska politika Jugoslavije i njen
podređeni odnos prema EU, SAD, MMF, Svetskoj i Evropskoj banci i drugim
zapadnim institucijama je takava da razne povlastice koje, navodno
dobija naša zemlja, u praksi proizvode katastrofalne rezultate. Što nas
više Zapad "pomaže" - to smo sve siromašniji.
Slične rezultate daje politika globalizma u celom svetu. Prema podacima
Ujedinjenih nacija za 2002.g. zemlje takozvanog Trećeg sveta, koje se
pod istim ili sličnim uslovima (kao naša država) zadužuju kod zapadnog
kapitala, imale su spoljni dug oko 3 hiljade milijardi dolara - gotovo
pet puta više nego 1980. godine. Istovremeno su kamate na taj dug
dostigle 2002.g. blizu 4 hiljade milijardi dolara. Po oceni Svetske
banke, danas 1,5 milijarda ljudi živi u proseku sa 24 dolara mesečno.
Poznati su mnogi primeri iz istorije, počev još od Stare Grčke i Rima,
kada je dužnik, nesposoban da vrati ono što je pozajmio, postajao ne
samo formalno već i faktički rob zajmodavca. Tim putem nas vodi i
sadašnja vlast. Ekonomsko ropstvo prerasta u političko ropstvo.
Prema zvaničnim podacima, na biroima rada u Srbiji i Crnoj Gori danas
ima oko milion i 100 hiljada nezaposlenih. Međutim, ta brojka je
dvostruko veća, jer se pod nezaposlenim računaju samo oni koji se vode
na biroima rada. A faktički nije zaposleno više od 50 odsto radno
sposobnog stanovništva. I ta cifra se iz dana u dan vrtoglavo povećava.
Prosečna dnevna zarada zaposlenih je manja od 2 dolara, ako se uračuna
koliko članova svoje porodice jedan zaposleni izdržava.
Penzije se realno sistematski smanjuju, uz neprestano pogoršanje uslova
za penzionisanje.

SVAKA PRIVATIZACIJA JE PLJAČKA

Privatizacija je prelazak u ruke pojedinaca, mafijaških grupa ili
stranih kapitalista naših prirodnih resursa, preduzeća i druge imovine
koje su krvlju i znojem stvarali radni ljudi naše zemlje.
Nema "poštene" privatizacije, niti je može biti. Svaka privatizacija
državne, društvene i zadružne svojine je legalizovana pljačka. Naivno
je verovati da je prelazak u privatne ruke, pogotovu u ruke stranaca,
naših preduzeća i prirodnih bogatstava u interesu običnih građana ili
jugoslovenske privrede u celini.
U poslednjih petnestak godina u Jugoslaviji se pojavio veliki broj
kapitalista koji su se raznim mahinacijama dočepali ogromnog kapitala,
velikih zemljišnih poseda i mnogobrojnih malih i velikih preduzeća.
Nameće se pitanje: odakle para novopečenoj finansijskoj mafiji i
oligarhiji da "kupuje" (tačnije otima) čitave fabrike, robne kuće,
hotele, građevinska preduzeća, banke... Niko po zakonima ove zemlje
nije mogao na pošten način da zaradi toliko para da bi bio u stanju da
kupuje u celini ili delimično privredna preduzeća i banke, pa makar ih
dobijao u bescenje.
Sprovedena privatizacija na prostorima bivšeg SSSR, u Istočnoj Evropi i
u republikama prethodne SFRJ dovela je do: privrednog i finansijskog
kolapsa, drastičnog smanjenja proizvodnje, zatvaranja i prodaje
ogromnog broja industrijskih preduzeća, masovne nezaposlenosti,
vrtoglavog opadanja životnog standarda, revizije ili ukidanja
socijalnih dostignuća u zdravstvu, školstvu, kulturi, nauci, sportu...
Takođe, uslovila je topljenje i iščezavanje penzijskih, invalidskih,
stambenih i socijalnih fondova, dovela je do abnormalne inflacije, do
čudovišnog socijalnog raslojavanja i stvaranja moćnih parazitskih
eksploatatorskih struktura. Dovela je do suštinskog smanjivanja
sredstava za vojsku i višestrukog slabljenja odbrane, gubljenja
nezavisnosti i vazalnog odnosa prema imperijalističkim državama. Stanje
se iz dana u dan pogoršava. Sve bivše socijalističke države na prostoru
SSSR, u Istočnoj Evropi i na Balkanu imaju daleko manju proizvodnju
nego 1990.g. Astronomski se povećavaju finansijski nameti i pljačke
naroda.
Imperijalističke snage imaju zajednički interes u obezbeđivanju
neograničenog širenja transnacionalnog kapitala i u gušenju svakog
antiimperijalističkog otpora, posebno u bivšim socijalističkim
zemljama. One koordiniraju svoje ekonomske i političke strategije,
usmeravaju u njihovu korist aktivnost Svetske trgovinske organizacije,
Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke, Evropske banke i drugih
međunarodnih ustanova, koje su pretvorile u svoje filijale.
NKPJ nema ništa protiv privatne svojine ukoliko vlasnik sam ili udružen
sa nekim, ili sa više takvih suvlasnika radi, pod uslovom da to ne
predstavlja eksploataciju tuđeg rada, da ne predstavlja najamni odnos.
Međutim, takvim radom i zaradom on i oni ne mogu da zarade toliko da bi
kupovali fabrike, banke i druge velike sisteme, koji privatizovani ne
mogu da funkcionišu bez postojanja eksploatacije.

GLOBALIZACIJA ILI GROBALIZACIJA

Proces kapitalističke globalizacije, koji diktiraju multinacionalne
korporacije, ima četiri glavna obeležja: slobodan protok kapitala,
robe, usluga i radne snage. Sve se to čini u njihovom interesu u cilju
osvajanja novih teritorija, novih tržišta i maksimalnog sticanja
profita. Ne biraju se sredstva kojim bi se uništio svaki onaj koji
pokuša da se tome suprotstavi.
Oko 500 multinacionalnih korporacija kontroliše finansijsko tržište na
planeti, jer njihove finansijske rezerve prevazilaze rezerve svih
centralnih banaka na svetu, zajedno uzetih. Te korporacije kontrolišu
trgovinu prirodnim resursima, uključujući tu i 90% pšenice, kafe,
kukuruza, duvana, metala i drvne građe, 85% bakra, 80% olova, 75%
banana, nafte i kaučuka. Drugim rečima, glavni sadržaj kapitalističke
globalizacije je maksimalno nastojanje na koncentraciji i
centralizaciji svetskih prirodnih i proizvodnih resursa pod kontrolom
majušne elite globalnog finansijskog kapitala.
Moćne sile globalizacije nastoje da nametnu sopstvene ekonomske i
socijalne recepte drugim državama, putem nasilničkog pritiska na njih.
One prinuđuju druge države na zaključivanje globalnih ugovora, na
otvaranje granica, na slobodan protok kapitala, robe, usluga i radne
snage pod uslovima koje diktira krupan kapital. Vlade slabih država
najčešće to čine protiv interesa vlastite zemlje, što podriva njihove
ukupne potencijale za razvoj. Razume se, takva politika izaziva
ozbiljne posledice: raste nezaposlenost, pada životni standard, jača
socijalno raslojavanje.
Za ogromnu većinu čovečanstva kapitalistička globalizacija predstavlja
grobalizaciju.
Svi osnovni instrumenti globalizacije nalaze se u rukama
imperijalističkih država. Na 500 najvećih multinacionalnih korporacija
otpada oko 80 odsto transnacionalnih investicija. Međutim, obezbeđujući
stvaranje jedinstvenog svetskog "tržišta", globalizam istovremeno
zaoštrava suparništvo između konkurentskih blokova imperijalizma,
formiranih oko tri glavna centra - SAD, EU i Japana.
Najrazvijenije kapitalističke zemlje, takozvana "zlatna milijarda",
jedva da čine 1/6 stanovništva naše planete. Pa, ipak, one troše 85
odsto svih roba i usluga koje proizvodi čovečanstvo. Istovremeno, na
njih otpada preko 90 odsto zagađivača na Zemljinoj kugli. Međutim, one
jedva da raspolažu sa 1/10 prirodnih resursa planete, što znači da žive
najvećim delom eksploatišuću druge države, koje grcaju u nevoljama.
Stanovnici Zapadne Evrope u 2002.g. potrošili su samo na sladoled 11
milijardi dolara. To je za 2 milijarde više nego što je potrebno da se
obezbedi čistom vodom i kanalizacijom celokupno stanovništvo Zemlje.
Oko 10% najbogatijih Amerikanaca (približno 27 miliona ljudi) ima
ukupan prihod koji je jednak prihodu 45 odsto stanovništva sveta,
odnosno približno 2,8 milijarde ljudi.
SAD raspolažu sa 65% svih informativnih kapaciteta na planeti, što im
omogućava da nameću svoj ekonomski, politički i kulturni uticaj. Pa,
ipak, značajan deo američkog naroda od toga nema velike vajde.
Kapitalizam nije u stanju, zbog svoje prirode, da razreši neke vitalne
probleme čak ni u najrazvijenijim zemljama. U Zapadnoj Evropi
permanentno ima 35 - 40 miliona stalno, delimčno (po nekoliko sati
dnevno) ili povremeno nezaposlenih radnika.
Poznati američki publicista Skot Maršal, pozivajući se na zvanične
podatke, objavio je početkom 2000.g. u visokotiražnom listu "Pipl Vikli
vord" svoja studijska istraživanja u kojima ističe da su te godine SAD
imale 21 milion nezaposlenih, poluzaposlenih i privremeno zaposlenih.
Oko 43 miliona ljudi nema nikakav oblik medicinske pomoći, 5 miliona je
beskućnika, 37 miliona je nepismeno, od toga 18 miliona potpuno. Oko 80
procenata mladića i devojaka do 18 godina, čije je poreklo iz Afrike,
Južne i Srednje Amerike, ne pohađa školu i nije zaposleno. Narkomanija
je veoma zastupljena i služi kao sredstvo za smirivanje velikog broja
ljudi, kao sredstvo odvlačenja mladih generacija od klasne borbe.
Pljačka, otimačina i eksploatacija najvećeg dela čovečanstva nije
usmerena toliko na poboljšanje života siromašnih slojeva u
najrazvijenijim kapitalističkim državama, koliko za povećanje bogatstva
bogatih.
SAD troše godišnje oko 450 milijardi dolara više nego što proizvode.
Zbog toga je potrebno da svake godine privuku 450 milijardi dolara u
formi kapitala (inostranih investicija, berzanskih investicija,
bankovnih zajmova itd.). To im polazi za rukom zahvaljujući dominantnom
položaju dolara na međunarodnoj sceni.
Američki dolar je valuta bez zlatne podloge i u slučaju kad bi
poverioci, odnosno kreditori zatražili da im se novac vrati, SAD bi se
našle pred bankrotstvom a to bi izazvalo svetsku krizu. Međutim,
Vašington takvu mogućnos sprečava svojim ogromnim vojnim, ekonomskim i
političkim pritiscima, bez obzira što su SAD najzaduženija zemlja na
svetu, sa dugom koji se iz godine u godinu kreće u razmerama od 600 do
900 milijardi dolara.

NE U NATO

Gotovo sve političke snage u Jugoslaviji kao svoj prioritetni cilj
imaju pristupanje Jugoslavije NATO paktu i Partnerstvu za mir i u tom
pogledu već su preduzete mnoge ozbiljne mere.
NKPJ je izričito protiv ulaska u ove dve organizacije ne samo zbog toga
što su se u praksi one pokazale kao neprijatelji naše zemlje, već i
zbog njihovih globalnih agresivnih i reakcionarnih planova i ciljeva.
U poslednjoj deceniji DžDž veka, tadašnja izdjnička rukovodstva Rusije,
Ukrajine, Belorusije i svih država Istočne Evrope, pristupila su tzv.
Partnerstvu za mir, kao posredniku saradnje između njih i NATO-a. Potom
su, korak po korak, sve ove države, izuzimajući Rusiju, Belorusiju i
Ukrajinu, ušle u NATO. Takav ispit se sada nudi i državama nastalim na
ruševinama SFRJ.
Promenjeno rukovodstvo u Rusiji i Belorusiji, a pod pritiskom ovih
zemalja i progresivnih snaga, i vlada Ukrajine im se pridružila, dat je
drugi sadržaj Partnerstvu za mir i njegovom odnosu sa NATO. Interesi
ove tri zemlje su suprotstavljeni NATO-u, mada vlada Ukrajine i dalje
flertuje sa ovim agresivnim blokom.
NATO su formirale 4. aprila 1949.g. u Vašingtonu SAD, Kanada i vodeće
zapadnoevropske zemlje sa namerom da oružanim putem zaustave širenje
komunizma i da nameću svoju volju celom svetu. NATO je bio glavni
izvor, finansijer i izazivač ratova, diverzija, pritisaka, međunarodne
zategnutosti, terorizma i nestabilnosti. U poslednjih 15 godina Balkan
je jedno od glavnih poprišta njegove aktivnosti.
SAD su faktički gospodari NATO, citadela svetskog terorizma i agresije.
Od preko 326 ratova i većih oružanih sukoba posle Drugog svetskog rata,
SAD su učestvovale, organizovale ili podstakle 311 masovnih
krvoprolića. U tim oružanim konfliktima ubijeno je preko 30 miliona, a
ranjeno i obogaljeno više od 100 milijona ljudi. NATO - to su potoci
krvi, razaranja, otimačine i pljačke, to je rat.
NATO je udarna pesnica globalizma. On sve više nastoji da se proglasi
"Svetskom vladom", odnosno "Međunarodnom zajednicom", kako vole da kažu
sve buržoaske partije u Jugoslaviji. Pre izvesnog vremena, čelnici NATO
otvoreno su izjavili u Vašingtonu da se ovaj agresivni blok može
"mešati svuda gde smatra potrebnim, čak i bez dozvole Ujedinjenih
nacija". I tako su i postupili prilikom agresije na Jugoslaviju,
Avganistan, Irak i širom sveta.
Ekonomski zakoni monopolskog kapitalizma su neumoljivi. Kada sistem ne
može izdržati pod težinom hiperprodukcije i kriza, žeđ za profitom gura
monopole u rat.
U listu "Nenj York Times", u vreme NATO agresije na Jugoslaviju,
američki analitičar Tomas Fridman objasnio je da: "Globalno slobodno
tržište ne može postojati bez vojne sile u svetskim razmerama... Da bi
globalizacija funkcionisala, Amerika ne treba da se boji da deluje kao
svemoćna super-sila, kakva ona i jeste..." Slobodno tržište i rat su
nerazdvojni blizanci.
Nemački general Klaus Nauman, koji se pojavio kao svedok tužilaštva na
suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, pratio je kao predstavnik
Bundesfera u NATO, tok agresije protiv Jugoslavije 1999. godine. On je
još u maju 1995.g. napisao u nedeljniku "Der Spigel" sledeće: "Nemačka
vojska će učestvovati u akcijama za podršku slobodnog tržišta i
neometanog pristupa izvorima sirovina u celom svetu..."
Danas je nemačka vojska jezgro Evrokorpusa i učestvuje u okupaciji
Bosne i Kosmeta, a prisutna je u agresivnim misijama u Makedoniji i u
nizu drugih regiona u svetu.
U cilju izbegavanja krize hiperprodukcije i propadanja ogromne ratne
industrije, SAD u EU nastoje da pokriju svoje finansijske deficite
novim vojnim narudžbinama i novim ratovima. SAD su stoga jednostrano
napustile međunarodni ugovor o protivreketnoj odbrani, pristupile
izgradnji sistema "Rat zvezda" i enormno povećale svoje vojne rashode.
Administracija Džordža Buša dobila je odobrenje Kongresa i Senata za
vojni budžet koji daleko prevazilazi 500 milijardi dolara godišnje. Ako
se ovome dodaju izdvajanja za CIA i druge obaveštajne službe, kao i za
razradu novih oružja, onda ulaganje u vojne svrhe prevazilazi 750
milijardi dolara.
Evropska unija stvara svoju vlastitu armiju, mada su njene članice
uključene u NATO. EU određuje svoje prvorazredne zone uticaja: Balkan,
Rusija, Srednji istok i Afrika. Sve ovo izaziva snažan rivalitet sa SAD
i već su stvorene ozbiljne pukotine u NATO.
Na bajonetima se može ustoličiti kvislinška vlast, ali se na bajonetima
ne može sedeti, niti opstati. To očigledno pokazuju američke agresije
na Avganistan, Irak, u Africi i u zemljama Latinske Amerike. Stoga
Vašington nastoji da u svoja kola upregne zemlje čije je vlade nasilno
i pritiscima ustoličio. Od njih zahteva da za njegov račun šalju trupe
u okupirane teritorije. Tako su, korišćenjem mehanizma NATO i
Partnerstva za mir, kao američki vazali, u mnoge okupirane regione
upućene vojne jedinice Poljske, Češke, Rumunije, Slovačke, Bugarske,
Mađarske...

KO NE HRANI SVOJU VOJSKU - HRANIĆE TUĐU

U cilju poslušnosti i dokazivanja vazalne vernosti, sadšnja koaliciona
vlada Jugoslavije priprema vojsku koja za interese NATO treba da
učestvuje u takozvanim "mirovnim operacijama" (koje su faktički
okupacija) u Iraku, Hondurasu, Liberiji, Avganistanu i svuda gde odrede
Vašington, London, Berlin ili Brisel.
Ovakvi planovi i postupci aktuelne vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, i
njihovo usrdno sluganstvo zapadnim gospodarima, su protiv interesa naše
zemlje, izraz su vrhunskog cinizma i gaženja dostojanstva vlastitog
naroda. Kosovo i Metohiju, postojbinu srpskog naroda, okupirale su
snage NATO i tamo ne dopuštaju pristup vojsci Jugoslavije niti našoj
policiji, a i tri opštine na jugu Srbije faktički su pod protektoratom
stranih faktora. Teritorija Bosne i Hercegovine takođe je pod
protektoratom NATO, tamo je našoj vojsci takođe zabranjen pristup, a
traži se da naše trupe učestvuju po belom svetu kao najamnici, u
okupiranju tuđih teritorija i za tuđ račun.
To je pravo lice takozvane "saradnje" u okviru Partnerstva za mir i
NATO.
Sem toga, države koje pristupe NATO paktu dužne su da izdvoje na
desetine milijardi dolara za opremanje svoje vojske radi unifikacije sa
standardima ovog agresivnog bloka i da bi ratna industrija na Zapadu
permanentno radila. Ulazak u Partnerstvo za mir i NATO podrazumeva
razbijanje naše Armije (što je velikim delom već učinjeno) i stvaranje
nove sluganske vojske. To bi pretstavljalo bitan korak u daljem
gubljenju nezavisnosti i suvereniteta naše otadžbine, to bi
pretstavljalo dobrovoljno ropstvo sadašnjih i budućih generacija našeg
naroda.
NKPJ je za suštinsko jačanje i modernizaciju Vojske Jugoslavije i
drugih odbrambenih patriotskih struktura.
Ko ne hrani svoju vojsku - hraniće tuđu.

GLAVNE METE - RUSIJA I KINA

Ako je u mogućnosti NATO se surovo obračunava sa svima onima koji se
suprotstavljaju političkoj, ekonomskoj i vojnoj ekspanziji globalizma,
tvrdeći kako određene država ili organizacije predstavljaju pretnju za
bezbednost SAD i EU, svrstavajući ih u "osovinu zla" i pokrovitelje
terorizma. Te države su izložene ekonomskoj, političkoj i informativnoj
blokadi i stalno im se preti vojnom intervencijom. Posebno su na meti
SAD: DNR Koreja, Kuba, Iran, Sirija i Palestinci. "Teroristi" su svi
oni koji ne prihvataju diktat NATO država.
Međutim, glavne mete u NATO ekspanziji na Istok su Rusija i Kina, koje
zapadne vojne mašinerija nastoji da okruži vojnim bazama. Bez obzira na
deklarativne i licemerne povremene izjave o "dobrim i prijateljskim
namerama" prema ovim zemljama. Vašington i EU čine sve da oslabe
njihovu moć i da im nametnu okove globalizacije. S druge strane, Rusija
i Kina raspolažu kolosalnim ljudskim, privrednim i prirodnim rezervama,
snažnim armijama, tehnikom i tehnologijom, kao i moćnim nuklearnim i
raketnim naoružanjem tako da u bliskoj budućnosti treba očekivati
njihov globalan i efikasan odgovor na ekspanziju NATO, na potkresanje
njegovih krila.
Pozivanje na nužnost klečanja i saginjanja glave pred diktatom nosilaca
globalizacije, kao i identifikovanje NATO država sa "međunarodnom
zajednicom", služi kao izgovor za kapitulaciju i izdajstvo buržoaskih
snaga u Jugoslaviji. Sama Kina brojčano je veća od celog bloka NATO
(odnosno "međunarodne zajednice"), a po predviđanju najeminentnijih
stručnjaka na Zapadu, ona će za nekoliko decenija prevazići SAD i EU u
ukupnoj proizvodnji i bruto nacionalnom dohotku. Svi zvanični dokumenti
Kine nedvosmisleno govore da ona gradi socijalizam i da joj je cilj put
u komunističko društvo. Isti je slučaj i sa osamdesetomilionskim
Vijetnamom, čiji je godišnji privredni priraštaj još veći nego u Kini.
Kontrarevolucija na prostorima SSSR ima privremeni karakter. Rusija sa
svojim ogromnim prostranstvom, brojnim stanovništvom, tehnologijom,
resursima i vojnom tehnikom ne može biti vazal nijedne zemlje. Ona se
privredno naglo oporavlja i još uvek ima armiju koja je u stanju da
obuzda svakog agresora. U Belorusiji je i dalje socijalistički
društveni sistem, a on postoji i u dvema odvojenim od Gruzije
autonomnim republikama - Abhaziji i Južnoj Osetiji. I u Moldaviji su
komunisti na vlasti. Bez obzira na drastičnu neravnopravnost na
izborima, i informativnu blokadu, komunisti su i dalje najjača
politička snaga na prostorima bivšeg SSSR. Oni su nosioci budućnosti
ove zemlje.
Rusija, Ukrajina, Belorusija, Kina, Indija, Vijetnam, Kuba, Brazil,
Iran, DNR Koreja, Argentina, Kongo i ogromna većina čovečanstva nisu
članice NATO i ne pripadaju "međunarodnoj zajednici" u natovskoj
varijanti. One nisu ni članice Evropske unije. Zbog čega bi onda bilo
neophodno da Jugoslavija dobrovoljno pristupi savezu grupi država, čije
su namere prema njoj neprijateljske, i kao takve su se mnogu puta
iskazale.

(1/2 - ide dalje)