Živadin Jovanović, Beogradski forum za svet ravnopravnih
Šta posle Martija Ahtisarija? (1)
Neophodni pregovori o suštini, a ne «konsultcije» o detaljima
Pokrajina Kosovo i Metohija nije izgubljena, ni 1999. godine, ni danas. Etničko čišćenje Srba traje vekovima, ono i danas teče uz saglasnost, određenih centara moći pa čak i onih pod amblemom UN. Ali, Pokrajina Kosovo i Metohija nije izgubljena. Da jeste, čemu tolike sednice Saveta bezbednosti, Kontakt grupe, Evropske unije, NATO-a, tolike posete «trojki», ministara, «specijalnih predstavnika», izjava šefova država i vlada najmoćnijih zemalja sveta... Ako su po nekim shvatanjima dogovor Milošević-Ahtisari-Černomirdin, Kumanovski sporazum i rezolucija SB 1244, iz juna 1999. dokazi da je Kosmet predat, ili izgubljen, zašto međunarodni predstavnici ne bi u novim dokumentima koje pripremaju, ponovili takve odredbe o predaji Kosmeta kao što su, na primer, one o suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije, pravu na vraćanje dogovorenih kontigenata vojske, policije i carine Srbije. Druge da ne pominjemo. To bi trebalo da bude utoliko lakše što su te garancije date Srbiji 1999. kada je na vlasti bi Slobodan Milošević koji je tretiran kao politički neprijatelj, dok ih danas treba samo potvrditi kada su na čelu Srbije politički prijatelji u koje su SAD i NATO dosta investirali.
Nacrt Martija Ahtisarija »Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova» u suštini je tekst o ustrojstvu nove albanske države na delu državne teritorije Srbije i o predaji te teritorije albanskoj nacionalnoj manjini. To, dakle, nije dokumenat koji «utire put», «ili otvara vrata» nezavisnosti Kosova i Metohije, kako govore pojedini domaći i strani političari i «nezavisni» analitičari, već izreka nacrta presude, ultimatuma o oduzimanju Kosova i Metohije od Srbije. To je delo u pokušaju grubog kršenja ustava Ujedinjenih nacija, Ustava Srbije i Završnog dokumenta OEBS-a, radi prekrajanja političke mape dela Evrope. Kao akt koji znači rušenje ustavnog poretka Srbije ne može se tretirati ni kao dobronameran, ni konstruktivan, ni neutralan, najmanje prijateljski.
Ahtisarijev Nacrt je, na žalost, još jedan primer licemerja zapadnih sila prema Srbiji, bez obzira ko njome upravlja. Dok se vlast u Srbiji počev od 2000. neprekidno diči diskontinuitetima i neprekidnim novim počecima, Zapad se drži istih ciljeva i istih metoda. Pomagao je stvaranje, obuku i naoružavanje terorističke OVK, ušao u ratni savez s njima 1999. da bi napadom na Srbiju (SRJ) ubrzao zbacivanje Slobodana Miloševića. (2) Danas, Zapad preko Ahtisarija, Albancima poklanja državu, a Srbima, za uzvrat, nudi obećanje da će samo deo garancije prava koje im je Savet bezbednosti dao pre 8 godina, biti izvršene čim se Ujedinjene nacije (UNMIK i KFOR) povuku sa Kosmeta! Čim stvar u svoje ruke preuzmu «demokratske institucije» nezavisnog Kosova! Ahtisari posebnom odredbom nudi i obavezu odcepljenog Kosmeta da neće imati teritorijalnih pretenzija prema Srbiji (susedima). Kakva kolosalna žrtva Albanaca i uteha Srbiji za otimanje 15% teritorije!
Ahtisarijev Nacrt, ako bi bio nametnut, neizbežno bi vodio novoj destabilizaciji Balkana, otvorio «Pandorinu kutiju» separtizama širom Evrope, Azije i sveta. To bi ujedno ozbiljno komplikovalo odnose unutar EU, izradu zajedničke spoljne i bezbednosne politike, pa i pokušaje oživljavanja propalog Ustava Evropske unije. Izvesno je da bi to produbilo nepoverenje među velikim silama Zapada i Istoka. I tu se, kao i u slučaju Srbije, pokazuje da i nakon promena društvenog sistema na Istoku, strateški ciljevi SAD i NATO-a nisu bitnije izmenjeni: kontrola, ovladavanje prostorima i bogatstvima. Promene sistema i rukovodstava nemaju za cilj širenje demokratije, ljudskih prava i blagostanja, već su korišćene i koriste se samo kao sredstva za uspostavljanje kontrole nad prostorima i bogatstvima.
Ahtisarijev Nacrt ne može se popraviti kozmetičkim promenama, pa ni najboljim amandmanima u delovima o tzv. nestatusnim pitanjima, odnosno, detaljima.
Samo stvaranje uslova za nastavljanje suštinskih pregovora, bez rokova, prejudiciranja i pristrastnosti, bilo posrednika bilo onih koje on «konsultuje», može se doći do kompromisa i trajnog rešenja koje neće biti izvor novih sukoba. Neophodni su istinski pregovori, ne «konsultacije», ili imitacije pregovora. Pozorišta su institucije za dokolicu, a ne za rešavanje problema koji imaju globalne posledice, kao što je to pitanje statusa Kosmeta.
SAD, VB i još neke zemlje Zapada tvrde da rešenje za Kosmet ne bi bilo presedan, već neponovljiv, «unikalni» slučaj. Jasno je da će rešenje za status Kosmeta biti presedan, primer za ugledanje i pozivanje, nezavisno od bilo čijih izjava, ili želja. Za Balkan i za čitav svet, biće neuporedivo bolje da to bude primer principijelnog rešenja, primer poštovanja međunarodnog prava i prestiža Ujedinjenih nacija. Ako bude drugačije, ako rešenje bude nametnuto Srbiji, jasno je da će se upravo pomenute zemlje koje, inače, zastupaju i poštuju presedentni pravni sistem, pozivati na «slučaj Kosovo» u svim sitauacijama kada im odgovara razbijanje određenih zemalja i slabljenje njihove moći (Rusija, Kina, Indija, Mjanmar, na pr.). One će jednako odbijati njegovu primenu kada to nije i njihovom interesu (Gruzija, Turska, Moldavija, na pr.). Selektivni prilaz i dvostruki standardi nisu nepoznati instrumenti tih zemalja u borbi za interese. Zar to nije slučaj i sa agresijom NATO protiv SR Jugoslavije 1999. koja je izvršena bez saglasnosti Saveta bezbednosti, odnosno, kršenjem Povelje UN.
Poznati nemački političar Vili Vimer, u svom pismu kancelaru Gerhardu Šrederu 2. maja 2000. godine, pored ostalog, navodi da je američki Državni sekretarijat krajem aprila 2000. izašao pred svoje NATO saveznike sa sledećom ocenom:
«Ne umajujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da se kod širenja zadataka NATO-a preko granica ugovornog područja u ratu protiv Jugoslavije radilo samo o izuzetku, jasno je da se radi o presedanu, na koji se može pozivati u svako doba, ili će se pozivati». (3) Američki zaničnici su još tada takođe «zatražili da se u krugu saveznika što je moguće brže izvrši međunarodno priznavanje nezavisne države Kosovo». I dalje da «Srbija bude trajno isključena iz evropskog razvoja». Šta se u politici SAD i NATO izmenilo u proteklih osam godina?
Pada u oči da Ahtisarijev Nacrt nema ni preambule niti tzv. vize zakonskog (ustavnog) teksta. Nema, naime, poziva na viši pravni akt na koji se Nacrt oslanja, niti naziva zakonodavca. Nedostatak se ne može tretirati kao formalan. Dakle, potrebno je da Srbija traži odgovor na pitanje - da li se Nacrt zasniva na Završnom dokumentu OEBS-a, Pariskoj Povelji, Povelji UN, Konvencijama Saveta Evrope, bilateralnim ugovorim, ili na odlukama Saveta bezbednosti UN. Nedostatak je tim veći, jer se u tekstu Nacrta, u odredbama koje su predložene za «Ustav Kosova», afirmiše važnost principa «vladavine prava». Može li tvorevina koja ne bi bila zasnovana na pravu, koja se ne bi pozivala na pravni izvor, garantovati vladavinu prava? A, pravo se, ipak, ne može izvesti iz neprava.
Što se tiče međunarodnog zakonodavca, jasno je da Marti Ahtisari ne raspolaže tim kapacitetom. Ko je, dakle, zakonodavac koji stoji iza Ahtisarija? Ako to treba da bude Savet bezbednosti, treba prethodno odgovoriti da li je sigurno da bi Savet bezbednosti prekrišio Povelju UN, ili svoje sopstvene odluke koje je koliko u septembru 2006. afirmisao kao osnovu svog delovanja, a čije bitne odrednioce, uz sve ostalo, još uvek nisu izvršene?
Svi važniji međunarodni faktori ističu da poržavaju Srbiju, da je Srbija važan faktor na Balkanu, da je partner, prijatelj, da žele njenu stabilnost i prosperitet. Međutim, deo tih međunarodnih faktora gubi iz vida, da u trenutku kada se rešava o statusu 15 odsto državne teritorije Srbije, stvarnu podršku Srbiji predstavlja samo podrška suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Druge vrste podrške su važne, mogu biti korisne, ali ni iz daleka nisu tako bitne i neodložne za Srbiju kao podrška celovitosti Srbije. To nisu ni reforme vojske, ni privatizacija javnih preduzeća, ni sporazumi o asocijacijama i članstvima... Srbija, takva kakva je, tolika kolika je ima i mora da ima jasno rangirane prioritete. I svi su legitimni, zasnovani na pravu, univerzalnim principima. Velika Britanija, na jednoj strani, decenijama podržava i pomaže separatizam i terorizam na Kosmetu, a na drugoj, prisvaja i silom održava Severnu Irsku kao deo svoje države iako mnogi ljudi, uključujući stručnjake, smatraju da nije u pravu, šalje vojnu armadu da bi desetine hiljada kilometara daleko od svojih obala okupirala Foklandska ostrva! Istovremeno se Srbiji spočitava robovanje prošlosti, nerazumevanje savremenih trendova u kojima suverenitet i teritorijalni integritet gube značenje, nacionalizam, velikodržavlje...
Ahtisarijev Nacrt ima velike nedostatke.
1. Nacrt nije rezultat pregovora već politike sile. Ahtisari očigledno veruje da «zna kako treba sa Srbima». Najpre ih javno osuditi za kolektivnu odgovornost, osokoliti, inače, «deprimiranu» Karlu Delponte da još jednom, ovoga puta, iz Zagreba, podseti javnost da je Srbija država-parija, poslati signal da će se o tužbi Alije Izetbegovića za genocid odlučivati paralelno sa «konsultacijama» u kojima se očekuje da Srbija bude «kooperativna» i «konstruktivna», privesti Milorada Dodiga da se javno pokaje zbog izjava o pravu Republike Srpske na referendum o svom statusu. A onda, posle operacije «omekšavanja», uručiti Srbiji nacrt presude o amputaciji sive materije. Sudeći po aroganciji kojom se obilato ispomagao tokom poslednje posete Beogradu, on izgleda nije stigao da bar donekle reprogramira rezone i stil sa kojima je nastupio u Beogradu 2. i 3. juna 1999. godine u društvu sa svojim «bratom» Viktorom Černomirdinim, izaslanikom tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina.
Suština je u tome što zapadne zemlje, a pre svega SAD, Velika Britanija i NATO, nisu iskreno prihvatili Srbiju kao partnera. Ni u pregovorima o statusu Kosmeta, niti inače. Uzrok tome, očigledno, nije u karakteru vlasti, pa čak ni vrsti ustavnog sistema Srbije, već u nečemu dubljem, skrivenom od očiju javnosti. Po mnogo čemu može se zaključiti da je u pitanju strategija kojoj smeta celovita, snažna i uticajna Srbija. Kakva koincidencija! Nekada su Tito i Kardelj povlađivali separatističkim ambicijama albanskih lidera na Kosmetu da bi sprovodili politiku «slaba Srbija, jaka Jugoslavija». Danas, SAD, Velika Britanija i NATO se služe sličnim metodom, više ne za jačanje Jugoslavije kojoj su zdušno pomogli da nestane u vrtlogu separatizama i građanskih ratova, već za svoje nešto drugačije ciljeve: «slaba Srbija – perspektivnija Velika Albanija», ili «slaba Srbija - jak mostobran prema Evro-Aziji», ili «razdrobljena Srbija – jak NATO», ili, «ponižena Srbija – nauk drugima»!
Ako bi Srbija, zaista, za SAD, Veliku Britaniju i Zapad predstavljala partnera i saveznika, faktor stabilnosti i razvoja, da li bi bilo logično da pismenu najavu oduzimanja dela državne teritorije uruče Srbiji baš u trenutku kada je ona najslabija? U času kada u Srbiji od tri najvažnije državne institucije normalno funkcioniše (i to je pitanje) samo jedna! Gde je tu izražavanje prijateljstva, ili bar uvažavanja. Interno, prijateljski Zapad može tretirati srpske lidere ovako, ili onako. Ali, da ih javno ponižava tako kako je učinio dolaskom Ahtisarija u najgore moguće vreme, papirom koji im je uručio i njegovim ukupnim držanjem u Beogradu
SAD i Velika Britanija iz dan u dan izražavaju podršku reformama u Srbiji, posebno reformi (čitaj: uništavanje) Vojske, pismeno i usmeno obasipaju komplimentima pojedine «demokratske» lidere, neprekidno joj otvaraju «evropsku perspektivu», a paralelno, iza leđa krčme srpske teritorije preko svojih brokera tipa Ahtisarija i visokih činovnika NATO-a i EU. Bugarska, zemlja približnog stanovništva i teritorije kao i Srbija, članica NATO-a, odlučila je da ima vojne snage od 45.000 vojnika. Srbija kako se najavljuje, imaće armiju od 25.000 vojnika. Da li je moguće da su i jedna i druga cifra proizašle iz realnih procena vojnih i bezbednosnih rizika i geo-političkog položaja jedne i druge zemlje?
2. Ahtisari svojim Nacrtom daruje Albancima na Kosmetu državu oduzimanjem 15 odsto državne srpske teritorije, a Srbiji i Srbima, valjda u zamenu, nudi još jedno u nizu obećanja i neizvršenih garancija - zaštitu «srpske manjine» i Srpske pravoslavne crkve i decentralizaciju opština sa pravom «partnerstva» i prekogranične saradnje! Uz saglasnost Prištine! To je u njegovoj percepciji pravedno i stabilno rešenje!
Može li se Nacrt Ahtisarija tretirati kao evropsko rešenje ako se njime krše principi uređenja Evrope, ako ništa slično ne postoji u Evropi? Može li to biti rešenje Ujedinjenih nacija, iako je protiv Povelje UN i osnovnih principa međunarodnih odnosa?
3. Ahtisari iscrtava nove granice, pokrajinu proglašava za državu, daje joj međunarodni subjektivitet i vojsku, manjinu proglašava za većinu a većinu za manjinu, administrativne granice za međunarodne, a državu Srbiju tretira kao entitet sa pravno i poslovno ograničenim kapacitetom... Kao da pred sobom ima nedođiju van vremena i prostora za izvođenje eksperimenta, a ne teritoriju i ustavno ustrojstvo stare, zaslužne evropske države. U pitanju je istorijski promašaj. Valjda će to, bar, drugi shvatiti, ako Ahtisari nije mogao.
4. Nacrt se ne oslanja na rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244 (1999), ni na Kumanovski sporazum kojeg je Savet bezbednosti ratifikovao. Taj «vakum» u tekstu je teško objasniti, još teže prihvatiti jer se i Kontakt grupa i Savet bezbednosti u svim svojim dokumentima, uključujući i saopštenje sa ministarskog sastanka u Njujorku septembra 2006, kontinuirano pozivaju na rezoluciju SB 1244 koja je i dalje na snazi i koja je osnov, za pregovore i njihov ishod. Očekuje se da će Savet bezbednosti uzeti u obzir da ni jedan od njegovih naloga iz te rezolucije koji se tiču interesa Srbije nije izvršen. Zato ukidanje rezolucije SB 1244, ili zamena drugom rezolucijom nije tako jednostavan poduhvat kao što se u nekim medijima i od nekih domaćih i stranih političara predstavlja u javnosti.
5. Što se tiče garantija prava Srba i SPC na Kosmetu one bi imale značaja ako bi se ostvarivale na Kosmetu kao pokrajini sa suštinskom autonomijom u okviru Srbije. To je nešto sasvim drugo ako se ta prava nude u okviru nekakve nagodbe, kao «ustupak» za teritoriju oduzetu od Srbije i poklonjenu Albancima. Prava Srba i SPC, kao i prava svih drugih ljudi na Kosmetu, nisu stvar nagađanje, ne izviru ni iz čije dobre volje ili spremnosti na kompromise, već iz evropskih standarda i konvencija. Srbija ni po kojim standardima nije u obavezi da se odrekne prava da brani i odbrani svoj suverenitet i teritorijalni integritet, ali su svi drugi dužni da poštuju ljudska prava Srba, SPC, jednako kao što Srbija poštuje ljudska prava svog nesrpskog stanovništva i svih religioznih zajednica.
6. Prema Ahtisarijevom Nacrtu, nakon tromesečnog prelaznog perioda, deo ovlašćenja UNMIKA i KFOR-a prelazi na institucije Kosova – skupštinu, vladu, predsednika, a drugi deo na nova «međunarodna» vojna i civilna prisustva pod rukovodstvom (koordinacijom) Međunarodne grupe za nadzor (International Steering Group) koja postavlja Međunarodnog civilnog predstavnika koji je istovremeno i predstvnik EU (čl.11 Nacrta). Ko i po kojim kriterijumima sastavlja Međunarodnu grupu za nadzor, nije regulisano, osim što se kaže da je sastavljena od «glavnih međunarodnih zainteresovanih učesnika» (comprising key international stakeholders). Međunarodno vojno prisustvo uspostavlja NATO (čl. 12). Pomenute i slične odredbe Ahtisarijevog Nacrta svedoče o jasnom planu da se Ujedinjene nacije izmeste iz kosovo-metohijskog procesa i da se sve stvari vezane za Kosmet rešavaju u NATO-u, nešto u Evropskoj uniji, odnosno u Brislu i Vašingtonu. To znači, da će uticaj pravvila i procedura koje u sistemu organa UN imaju određen značaj i zaštitnu ulogu za zemlje članice, biti gotovo potpuno eliminisan.
Marti Ahtisari dalji postupak vidi kao «konsultacije» sa delegacijama Beograda i Prištine o svom Nacrtu. To znači – imaćete prilike da pričate, ili pismeno predlažete amandmane, to je do scenarija ispumpavanja nezadovoljstva javnosti i otupljivanja kritike. Međutim, to nikoga ni na šta ne obavezuje, njega najmanje.To je na liniji ranijih njegovih stavova da su pregovori okončani. Pregovori o statusu nisu započeti, ali on smatra da su završeni!
Savet bezbednosti i Kontakt grupa su tražili pregovore, ne konsultacije. Takav mandat i dalje je na snazi i treba verovati da će Kontakt grupa i Savet bezbednosti tražiti da se on ispoštuje. Šta uopšte znače «konsultacije»? Pregovori nisu isto što i savetovanja da bi bile potrebne konsultacije. Izgleda da se autorima teksta Nacrta posebno sviđa termin «konsultacije», zato se na mnogo mesta govori da bi i albanske vlasti na Kosmetu često «konsultovale» Srbe, ili srpske poslanike u Skupštini Kosmeta. Termin ima demokratsku konotaciju, ali nikoga ni na šta ne obavezuje.
Svojim stavom Ahtisari neodoljivo podseća na odbijanje američkog pregovarača Kristofera Hila krajem februara i početkom marta 1999. godine u Parizu da otpočnu pregovari o vojno-bezbednosnom delu nacrta tzv. sporazuma iz Rambujea, koji je bio suštinski deo tog teksta (poglavlja 2, 5 i 7). Najpre ministri Olbrajt, Kuk i Vedrin, a za njima ambasador Hil su tada presudili da se «ima smatrati da su pregovori okončani». Međutim, otad je proteklo 8 godina, ponešto se u međuvremenu izbistrilo, a ponešto i izmenilo. Koliko je Ahtisari toga svestan, nije poznato. Ali on se očigledno drži oprobanog stila i manira.
Kontakt grupa je sa svog septembarskog sastanka na ministarskom nivou u Njujorku pozvala Ahtisarija da pripremi svoje predloge, ne za Savet bezbednosti već, kako je tada saošteno, da na tim predlozima «angažuje strane», da nastave pregovore u Beču. Dakle, pregovori ne «konsultacije», traženje kompromisa u direktnim razgovorima delegacija, a ne amandmani.
Često se u medijima i izjavama zvaničnika Srbije, pogotovu, «nezavisnih analitičara», ističe da Ahtisarijev tekst nigde ne pominje izričito nezavisnost Kosmeta, ali ni suverenitet Srbije. To se uzima kao dokaz da čak i Ahtisari vodi računa o «obrazu» Srbije, neće da je ponizi, niti da pogorša pozicije «demokratskog bloka» u Srbiji. I to je prevara, podmetanje. Ni srpska javnost, a nadamo se, ni političari ne pate od infantilizma da bi poverovali da je to izraz neke brige o njihovom obrazu. Pogotovu je neozbiljna teza da Ahtisari u Nacrtu ne pominje reč nezavisnost zbog Rusije, valjda da bi i njoj zaštitio obraz što neće uložiti veto na nekakvu rezoluciju o potvrđivanju oduzimanja Kosmeta od Srbije! Takvi komentari i njihovi autori, kakvi se često sreću u begradskim medijima, ne govore samo o sebi već, nažalost, više o zabrinjavajućim anomalijama u sferi javnog komuniciranja i društvene svesti.
Beograd je ovih dana stecište zapadnih diplomata. Ubeđuju Beograd da je Ahtisarijev Nacrt dobar. I jeste, za Albance. Da paradoks bude veći, u Prištini masovni protesti i nasilne demonstracije protiv Nacrta, u Beogradu sve mirno, gde gde grupice nezadovoljnih. Ahtisari i njegovi sledbenici, ili nadređeni, nude nagodbu: vi formirajte «vladu demokratskog bloka», a mi pregovore o pridruživanju i stabilizaciji. U krajnjoj liniji i bez izručivanja Ratka Mladića! Neizgovorena je ali jasna procena, da bi im sa «vladom demokratskog bloka», zakićenom sa po nekom šargarepom radi impresioniranja domaće javnosti, pošlo za rukom da, uz nešto kozmetičkih doterivanja Nacrta i dobre prodaje javnosti kao suštinskih amandmana srpske delegacije, dobiju kakvu takvu saglasnost Beograda. Ili, bar obećanje da se neće ozbiljnije suprotstaviti. Mogu praviti buku, glumiti ljutnju, ali moraju se držati zadatog kursa i strogo kontrolisati javnost. Prava politička borba, diplomatska ofanziva, inicijative prema Rusiji, Kini, Indiji, Španiji, Ukrajini, Poljskoj, Savetu bezbednosti... To nikako!
Amerikanci, Britanci, predstavnici EU i Ahtisari – rade svoj posao. U Brislu, Moskvi, Vašingtonu, Njujorku, Beogradu... Razleteli se na sve strane. Ako svi oni rade svoj posao, pravo je pitanje šta je posao Srbije, šta ona radi, ili šta treba da radi? Nije valjda da su SAD, Velika Britanija, Evropska unija u većim problemima zbog Kosmeta, nego Srbija! Gde idu prijatelji Albanaca sa Kosmeta, sa kojim tezama nastupaju, šta od koga traže, treba da je jasno. U suštini, ako ne u detaljima. A gde idu predstavnici Srbije, šta oni traže, znaju li šta hoće i kako da to postignu?
Nesumnjivo je da je Srbija u velikim nevoljama u koje su je stavile zemlje Zapada i njihove asocijacije koje domaći srpski političari karakterišu kao partnere, saveznike i prijatelje.
Dobro je što predstavnici Srbije i Srba na Kosmetu izjavljuju da ni oni, ni Srbija kao država ne prihvataju nezavisnost Kosmeta, da su protiv Ahtisarijevog Nacrta i da neće potpisati dokumenat o nezavisnosti svoje Pokrajine. Dobro, ali nije dovoljno. To upućuje na pomisao da će Srbija, njeni predstavnici braniti svoj interes – nečinjenjem. A to bi faktore sa drugačijim interesom moglo navesti da zaključe da mogu nastaviti sa realizacijom svog nauma bez većih teškoća. To ne valja.
Kosmet nikada nije bio deo druge države osim deo Srbije. Periodi strane vladavine, okupacije potom oslobađanja, samo potvrđuju kontinuitet nerazdvojivosti Kosmeta od Srbije. Period protektorata UN nad Kosmetom od 1999. do danas koji se zloupotrebljava kao argument zastupnika oduzimanja Kosmeta u prilog nekakvog «realizma», «faktičkog stanja», još manje može dovesti u pitanje kontinuitet srpske državnosti u toj Pokrajini. Ovo utoliko pre što je taj mandat uspostavljen na osnovu prethodne saglasnosti Srbije postignute Beogradskim dogovorom 3. juna 1999. (Sporazuma Milošević-Ahtisari-Černomirdin) i Kumanovskim sporazumom od 9. juna 1999. To su zvanična dokumenta Ujedinjenih nacija koja niko nije ukinuo, proglasio nevažećim, ili ih otkazao kao strana u dogovoru.
Šta bi, po našem mišljenju, trebalo dalje preduzimati u spoljnoj politici i unutrašnjoj politici?
1. Jasno je da Srbija treba da nastavi pregovore u konstruktivnom duhu kao što ih je i prihvatila i u njima učestvovala do njihovog zastoja voljom međunarodnog (UN) posrednika. Jasno je takođe da nema razloga da izbegava ni pregovore o tzv. nestatusnim, ili «tehničkim» pitanjima. U vezi sa tim bitne su dve stvari:
Prva, da pregovori o nestatusnim pitanjima ne mogu biti zamena za pregovore o suštini – o statusu Kosmeta. I druga, da se stavovima o statusnim pitanjima ne sme dopustiti prejudiciranje ishoda o suštini – o statusu. Na primer, ako se pregovara o pravima Srba na Kosmetu, ne sme se prihvatiti kao polazna osnova da je reč o pravima nacionalne manjine. Ako bi se prihvatilo, to bi se tumačilo kao prećutna saglasnosnost da će Kosmet biti nezavisna država.
Treba imati u vidu da su UNMIK i privremene institucije Kosmeta tokom 2005. godfine potpisali Okvirnu Konvenciju Saveta Evrope o pravima pripadnika nacionalnih manjina upravo da bi najavili da će Srbe i druge nealbance na Kosmetu i u pregovorima tretirati kao pripadnike manjina. Nažalost, zvanični predstavnici Srbije (SRJ) uopšte nisu reagovali na taj neprimeren, nedopustiv akt, jedan u nizu na liniji promovisanja međunarodnog subjektiviteta Kosmeta. Beogradski forum je odmah po potpisivanju te konvencije javno upozorio na posledice, naročito imajući u vidu da je Srbija (SRJ) potpisnica pomenute Konvencije, a da se Kosmet, u smislu međunarodnog prava smatra integralnim delom Srbije (SRJ). Ni to upozorenje nije izgleda shvaćeno. Šta više, Ministar i drugi zvanični predstavnici nastavili su da u svojim izjavama, a verovatno i u razgovorima sa stranim predstavnicima, i sami koriste izraz «srpska manjina na Kosmetu»!
Da bi predlog rešenja za status Kosmeta bio prihvatljiv Srbiji kao suverenoj i nezavisnoj zemlji, da bi bio u intresu mira, stabilnosti i razvoja bila bi neophodna ključna promena – da se u tekstu izmeni odredbe koje Kosmet tretiraju kao još jednu albansku državu i da se umesto toga unese da je Kosmet Autonomna pokrajina Srbije sa najširom autonomijom. Pregovori treba da se koncentrišu na sadržinu, elemente suštinske autonomije predviđene u rez. SB 1244 i Kumanovskom sporazumu. Sve ostale odredbe, naročito o nestatusnim, organizacionim i tehničkim pitanjima, o detaljima, lako bi se usaglasile. Ogrničiti, međutim, nastavak pregovora na detalje, a sprečiti pregovore o samom statusu, značilo bi zabijanje glave u pesak, saglašavanje se sa podvalom, ignorisanje mandata Saveta bezbednosti. UN nisu tražile pregovore o «nestatusnim», organizacionim i tehničkim pitanjima, kao izvedenim, već – o statusu kao ključnom problemu.
Srbija želi da nastavi pregovore (ne konsultacije) o statusu Pokrajine bez nametanja tema i bez veštačkih nametnutih rokova. Srbija treba da odbije korišćenje navodne «frustracije Albanaca» kao sredstvo ucena za iznuđivanje ustupaka u pregovorima o statusu i za nametanje veštačkih rokova. Potrebno je da to pitanje iznese pred Savet bezbednosti i da jasnim terminima podseti:
a) da su UNMIK i KFOR jedino i isključivo odgovorni za bezbednost i slobodu kretanja Srba i drugih nealbanaca na Kosmetu; b) da niko od međunarodnih činilaca nema prava da kod Albanaca podgreva nadu u nezavisnost; v) ako je neko frustriran onda su to građani Srbije i 250.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, jer ni jedan od njihovih interesa i prava garantovanih dosadašnjim međunarodnim sporazumima, odlukama Saveta bezbednosti i UNMIK-a, nisu ostvareni ni 8 godina nakon raspoređivanja UNMIK-a i KFOR-a; g) da su, pored rezolucije SB UN 1244 doneta tri zvanična plana o ubrzanom vraćanju proteranih Srba i drugih nealbanaca, ali da ni jedan nije ni delimično ostvaren, jer više Srba napušta Kosmet nego što ih se vraća.
Potrebno je skrenuti pažnju na politiku sistematskog popuštanja prema albanskoj strani, na štetu Srba i Srbije. Međunarodna zajednica najpre prihvatila princip najpre standardi, potom status. Kad nije bilo napretka, on je zamenjen novim – i standardi i status koji je još uvek na snazi. Ali samo formalno. Taj princip je reafirmisan na više sednica Saveta bezbednosti UN i na svim dosadašnjim sastancima Kontakt grupe. Pošto su to učinili organi i telo po čijim uputstvima (treba da) radi Marti Ahtisari, zašto bi Srbija propuštala da insistira da se njihovi zahtevi poštuju. Srbija ne treba da se saglasi sa tumačenjem da se ostvarivanje principa - standardi i status – argumentuje propisima, izjavama i papirima, ili odredbama u Ahtisarijevom Nacrtu, već na delu, paralelno sa tokom pregovora. Umesto bilo kakvih rokova za okončanje pregovora, potrebno je utvrditi rokove za vraćanje proteranih lica i napredak u pregovorima vezati za napredak u primeni standarda na delu.
2. Jasno je svakom da je zaštita i očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta, i ustavnog poretka, vrhunski prioritet svake države. Čini se, ipak, da je potrebno da Srbija tu istinu zvanično i formalno ponovi svim državama i međunarodnim organizacija i da naglasi da je očuvanje Kosova i Metohijea kao autonomne pokrajine unutar Srbije, njen najvažniji nacionalni i državni interes. Ovo je utoliko potrebnije što su neke političke stranke i pojedini predstavnici Srbije unosili konfuziju svojim stavovima o Kosmetu, bilo tako što su govorili da je najvažnije kakva će biti prava Srba na Kosmetu minimizirajući značaj statusa kao suštinskog pitanja, bilo tako što su svesno odvlačili pažnju javnosti i građana od tog problema ističući u prvi plan nekakve druge interese i prioritete.
Potrebno je da Srbija jasno zatraži podršku očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta od svih uticajnijih zemalja i međunarodnih organizacija, uključujući SAD, Veliku Britaniju, Evropsku uniju i NATO, i da iz stanja mirovanja i iščekivanja, krene u intenzivnu, danonoćnu političku i diplomatsku borbu. Takođe treba da saopšti da će druge interese slediti i odnose sa drugim zemljama i međunarodnim organizacijama razvijati na način koji ne prejudicira zaštitu najvažnijeg interesa - suvereniteta i teritorijalnog integriteta.
3. Da se Srbija nikada neće odreći prava da taj svoj interes brani na isti način koji u zaštiti svojih državnih i nacionalnih interesa primenjuju druge suverene, civilizovane i dostojanstvene države. Ovo tim pre što je uverena da je to u interesu vladavine prava u međunarodnim odnosima, mira, bezbednosti i ravnopravne saradnje, kako sa bližim i daljim okruženjem, tako i sa celom Evropom, Evropskom unijom, velikim silama, nesvrstanim zemljama i svim članicama Ujedinjenih nacija.
4. Da odlučno da odbije svaku ideju o trgovini Kosovom i Metohijom, pravljenju nekakvih nagodbi «kompenzacijama» i sl. Takve ideje moraju se tretirati kao neozbiljne, uvredljive i apsolutno neprihvatljive. Naknada za Kosmet ne postoji.
5. Feudalističko vođenje spoljne i unutrašnje politike, ponašanja u međunarodnim odnosima prema ličnim afinitetima, neraščišćeni odnosi u sferi ovlašćenja za pregovaranje, zaključivanje međunarodnih sporazuma, pristupanje međunarodnim organizacijama, tumačenje državnih stavova i prioriteta naneli su Srbiji ogromnu štetu. Setimo se samo svađe unutar državnog vrha oko pregovora, platforme i potpisivanja sporazuma o tranzitu trupa NATO preko teritorije SRJ (Srbije) polovinom 2005.
Narodna skupština Srbije, treba odmah da naloži Vladi, odnosno da sama organizuje, izradu konzistentne strategije dugoročne unutrašnje i spoljne politike usklađene sa Kosmetom kao najvažnijim nacionalnim i državnim interesom. Na izradi strategija treba da okupi i angažuje svoje najbolje naučne, stručne i intelektualne potencijale oslobađajući se dosadašnjih preovlađujućih steretipa, sektašenja i kriterijuma stranačke podobnosti. Spoljna politika treba da se zasniva na dugoročnim interesima, iskustvima iz dalje i bliže istorije, stabilnim predpostavkama ekonomskog razvoja (kao što je energija) i pouzdanim procenama trendova na Balkanu, u Evropi i svetu. Za razliku od sadašnje politike jednostranog vezivanja za NATO, Srbija treba da se opredeli za uravnoteženu spoljnu politiku.
U vezi sa problemom statusa Kosmeta, ali i inače, neophodno je da Srbije od pukog verbalizma o više «stubova spoljne politike» počne u praksi da sprovodi uravnoteženu spoljnu politiku. To može da znači relativno, ili drugačije distanciranje od onih partnera koji na rečima podržavaju Srbiju, a u realnom životu separatiste. Danas na Kosmetu, sutra u drugim delovima.
Nužno je da Srbija sebi obezbedi veći manevarski prostor u spoljnoj politici, međunarodnim ekonomskim odnosima i privatizaciji. U tom smislu, ma koliko u ovom trenutku izgledalo kasno, nerealno i teško, potrebno je ozbiljno razmotriti koncept pozitivne neutralnosti. Na kraju, vredi posedsetiti da se više neutralnih i nesvrstanih zemalja Evrope nalazi u punopravnom članstvu Evropske unije: Švedska, Finska, Austrija, Kipar, Malta. Polazište u izradi strategije ekonomsko-tehnološkog razvoja treba da bude veća briga za očuvanje i korišćenje ekonomskih, prirodnih, ljudskih i geostrateških potencijala zemlje. Spoljno-ekonomski interesi takođe moraju biti ravnomernije raspoređeni i usklađeni sa političkim.
Razmotriti varijantu da se privatizacija javnih preduzeća i koncesije od strateškog značaja za zemlju odlože za godinu dana (NIS, EPS, JAT i dr.).
6. Jasno je da Srbija treba da nastavi pregovore u konstruktivnom duhu kao što ih je i prihvatila i u njima učestvovala do njihovog zastoja voljom posrednika. Jasno je takođe da nema razloga da izbegava ni pregovore o tzv. nestatusnim, ili «tehničkim» pitanjima. U vezi sa tim bitne su dve stvari:
Prva, da pregovori o nestatusnim pitanjima ne mogu biti zamena za pregovore o suštini – o statusu Kosmeta. I druga, da se stavovima o statusnim pitanjima ne sme dopustiti prejudiciranje ishoda o suštini – o statusu. Na primer, ako se pregovara o pravima Srba na Kosmetu, ne sme se prihvatiti kao polazna osnova da je reč o pravima nacionalne manjine. Ako bi se prihvatilo, to bi se tumačilo kao prećutna saglasnosnost da će Kosmet biti nezavisna država.
Treba imati u vidu da su UNMIK i privremene institucije Kosmeta tokom 2005. godfine potpisali Okvirnu Konvenciju Saveta Evrope o pravima pripadnika nacionalnih manjina upravo da bi najavili da će Srbe i druge nealbance na Kosmetu i u pregovorima tretirati kao pripadnike manjina. Nažalost, zvanični predstavnici Srbije (SRJ) uopšte nisu reagovali na taj neprimeren, nedopustiv akt, jedan u nizu na liniji promovisanja međunarodnog subjektiviteta Kosmeta. Beogradski forum je odmah po potpisivanju te konvencije javno upozorio na posledice, naročito imajući u vidu da je Srbija (SRJ) potpisnica pomenute Konvencije, a da se Kosmet, u smislu međunarodnog prava smatra integralnim delom Srbije (SRJ). Ni to upozorenje nije izgleda shvaćeno. Šta više, Ministar i drugi zvanični predstavnici nastavili su da u svojim izjavama, a verovatno i u razgovorima sa stranim predstavnicima, i sami koriste izraz «srpska manjina na Kosmetu»!
Da bi predlog rešenja za status Kosmeta bio prihvatljiv Srbiji kao suverenoj i nezavisnoj zemlji, da bi bio u intresu mira, stabilnosti i razvoja bila bi neophodna ključna promena – da se iz teksta izostavi da je Kosmet još jedna albanska država i da se umesto toga unese da je Kosmet Autonomna pokrajina Srbije sa najširom autonomijom. Sve ostale odredbe, naročito o nestatusnim, organizacionim i tehničkim pitanjima, o detaljima, lako bi se usaglasile. Ogrničiti, međutim, nastavak pregovora na detalje, a sprečiti pregovore o samom statusu, značilo bi saglasiti se sa podvalom, ignorisati mandat Saveta bezbednosti. UN nisu tražile pregovore o «nestatusnim», organizacionim i tehničkim pitanjima, kao izvedenim, već – o statusu kao ključnom problemu.
Srbija želi da nastavi pregovore (ne konsultacije) o statusu Pokrajine bez nametanja tema i bez veštačkih nametnutih rokova. Srbija treba da odbije korišćenje navodne «frustracije Albanaca» kao sredstvo ucena za iznuđivanje ustupaka u pregovorima o statusu i za nametanje veštačkih rokova. Potrebno je da to pitanje iznese pred Savet bezbednosti i da jasnim terminima podseti:
a) da su UNMIK i KFOR jedino i isključivo odgovorni za bezbednost i slobodu kretanja Srba i drugih nealbanaca na Kosmetu; b) da niko od međunarodnih činilaca nema prava da kod Albanaca podgreva nadu u nezavisnost; v) ako je neko frustriran onda su to građani Srbije i 250.000 Srba i drugih nealbanaca proteranih u kampanji etničkog čišćenja, jer ni jedan od njihovih interesa i prava garantovanih dosadašnjim međunarodnim sporazumima, odlukama Saveta bezbednosti i UNMIK-a, nisu ostvareni ni 8 godina nakon raspoređivanja UNMIK-a i KFOR-a; g) da su, pored rezolucije SB UN 1244 doneta tri zvanična plana o ubrzanom vraćanju proteranih Srba i drugih nealbanaca, ali da ni jedan nije ni delimično ostvaren, jer više Srba napušta Kosmet nego što ih se vraća.
Potrebno je skrenuti pažnju na politiku sistematskog popuštanja prema albanskoj strani, na štetu Srba i Srbije. Međunarodna zajednica najpre prihvatila princip najpre standardi, potom status. Kad nije bilo napretka, on je zamenjen novim – i standardi i status koji je još uvek na snazi. Ali samo formalno. Taj princip je reafirmisan na više sastanaka Kontakt grupe i Srbija ima pravo da insistira da se on poštuje. Ne tako, što će se ostvarivanje dokazivati papirima, izjavama ili odredbama u Ahtisarijevom Nacrtu, već na delu, paralelno sa tokom pregovora. Umesto bilo rokova za okončanje pregovora, potrebno je utvrditi rokove za vraćanje proteranih lica i napredak u pregovorima vezati za napredak u primeni standarda na delu.