|
BRISANJE JUGOSLAVIJE
Andrea Martocchia -
Prevod: O. Juric
|
|
U Saveznoj Skupstini Jugoslavije 4.
februara 2003. simbolicno je
krunisan zlocinacki revansisticki plan uperen
protiv jedne velike
evropske zemlje i njenih gradjana. Na taj
dan, postignuto je ono
sto se pokusava postici u najmanju ruku jos od
1990.
“Izbrisana je” Federativna
Jugoslavija cak i iz geografskih karata a u isto
vreme proglasena
nekakva labava “Drzavna zajednica Srbija i
Crna Gora” s
rokom trajanja od najvise tri godine.
Paradoksalno, dogadjaj je sam po sebi utoliko
ozbiljniji i
problematicniji sto mu stampa nije poklonila
nikakvu paznju, a
pogotovo sto su izostali komentari i
odjeci sa “levice”. Zapravo,
dok burzoaska stampa s nevesto prikrivenim
uzivanjem i dalje
“cereci zrtvu” (1)
dotle “levica” koja je oktobra
meseca 2000. na sva zvona
pozdravila “pad Milosevicevog rezima”, o
Jugoslaviji smuseno i podlo
cuti.
Pokusacu ovde da sto sazetije sagledam to
“potiranje Jugoslavije”
kako u najuzem smislu reci, tako i sire,
odnosno, sa
politicko-ideoloskog, kulturoloskog, sociolskog,
pa mozda i psiholoskog
i psihoanalitickog stanovista.
Kako razbiti zemlju na osam delova pa svu
krivicu
svaliti na zrtve
Socijalisticka Federativna Republika
Jugoslavija (SFRJ), koja je
u periodu posle Drugog svetskog rata bila
tampon izmedju dvaju
blokova i kao takva uzivala siroku autonomiju i
ugled u medjunarodnim
odnosima, razbijena je voljom zapadnih sila kao
rezultat njihove
“pobede” na kraju hladnog rata. One su to
razbijanje pomagale i na
delu, i formalno.
Strateski interes imperijalistickih zemalja za
Balkan je ocit, dovoljno
je samo u hronoloskoj perspektivi
posmatrati njihovu ulogu
u proteklom procesu razbijanja i
podjarmljivanja. Uostalom, nije
slucajno sto analiticari i stampa uopste, po
pravilu izbegavaju upravo
to, da dogadjaje posmatraju “hronoloski”,
upustajuci se umesto
toga u iracionalne i lombrozijanske
interpretacije s jasnom namerom da
zamazu oci.
Primerice, mogli bismo poci od osamdesetih, od
pogubne politike koju su
MMF i SB nametnuli Markovicevoj
Jugoslaviji. Medjutim, ako se
zeli preciznija vremenska odrednica, moze
se poci od 29.
novembra 1990. Dok SFRJ
proslavlja svoj nacionalni
praznik (2), sva stampa stampa da CIA na osnovu
“svojih saznanja
prognozira” skori raspad Jugoslavije.
I gle slucaja, pocetkom istog meseca,
Kongres donosi zakon
101/513 kojim garantuje podrsku svim
liberalistickim,
nacionalistickim i secesionistickim
rukovodstvima (3). Takovec krajem
juna 1991. stizu prvi nagovestaji
otcepljenja Slovenije i
Hrvatske.
Uprkos
krajnje
alarmantnim i nestabilnim prilikama na
terenu, (4)
15. januara 1992. zemlje
clanice Evropske Zajednice
priznaju i formalno Sloveniju i
Hrvatsku, podlezuci tako pritisku
Nemacke i Vatikana. Nakon toga, Bosna i
Hercegovina biva ohrabrena da
se povede za istim primerom. Tri godine
bratoubilackog rata, neposredna
su posledica proglasenja
“nezavisnosti” BiH . Secesija BiH,
istorijskog jezgra i simbola NOB-a
i bratstva i jedinstva,
najstrasniji je udarac u samo srce
visenacionalne Jugoslavije. Na
gradjane Sarajeva koji su 5. i 6.
aprila izasli na ulice grada
da osude sve podele na nacionalnoj
osnovi, pucali su snajperisti
neutvrdjene nacionalno-politicke
pripadnosti. Bila je to prva epizoda
strategije terora koja ce
celishodno posluzitinarednih
godina da u krvi i lazi mozda
zauvek bude uguseno jugoslovenstvo
kao ideja. |
|
Sjedinjene Americke Drzave su isprva koristile
Nemacku a potom
celokupnu Evropsku Zajednicu kao prethodnicu,
medjutim, njihova
medijska, diplomatska, finansijska i vojna
podrska secesionistima, a
pogotovo bosansko-muslimanskim separatistima,
bivala je iz dana u dan
sve bezobzirnija. Tako ce americko uplitanje na
Balkanu polako daleko
nadmasiti evropsko. Posto su prvo cinicno
iskoristile za sopstvene
ciljeve“mitelevropski” revansizam i
evropsku neonacisticku
desnicu, povampirene u periodu nakon 1989. , SAD
bezobzirno uzimaju
stvar u svoje ruke. U Bosni, na
diplomatskom planu, neposredni su
vinovnici neuspeha svih mirovnih planova,
pocev od Kutilierovog.
(5) Obezvrednile su i osujetile jedan za
drugim svaki pokusaj
ostvaren pod okriljem Ujedinjenih Nacija.
Tako su na kraju sve
misije OUN bile istisnute a na njihovo mesto
postavljene nove pod
neposrednijom upravom Atlantskog Pakta.
To je vreme “medijski izlaziranih zlocina”
(6), vreme kada
su po kratkom postupku razreseni
duznosti Morijo
(Morillon), Mekenzi (MacKenzie),
Akasi i tako redom,
svi njima slicni. To je vreme prvih NATO
oruzanih tradicionalnih
vojnih operacija u samoj Evropi. Septembra
1995.
SAD i EU besomucno bombarduju polozaje bosanskih
Srba i to je prvi put
posle II Svetskog rata da je bombardovana neka
evropska zemlja. Na Srbe
su prvo bacali ljagu a onda bombe i to
zbog toga sto je od svih
jugoslovenskih naroda, srpskom narodu
najmanje stalo do deobe
njihove zemlje. To se moze objasniti kako
istorijskim razlozima tako i
cinjenicom da Srbi zive vekovima u gotovo
svim republikama
nekadasnje federacije. U jesen 1995. potpisan je
Dejtonski
sporazum koji, izmedju ostalih
stvari, dopusta
rasporedjivanje snaga Atlantskog pakta
“sine die” na prostoru
koji je u potpunosti pretvoren u medjunarodni
protektorat. (7)
Jugoslavija je vec izdeljena na pet delova, ali
ni to ocigledno
nije bilo dovoljno. U prolece 1999. nakon
dugogodisnjeg
manipulisanja sa velikoalbanskim separatistickim
pokretom (8), SAD sa
Evropljanima bombarduju Federativnu Republiku
Jugoslaviju, odnosno
Srbiju i Crnu Goru, to sto je jos jedino ostalo
nakon otcepljenja
ostalih republika.
Sa kilometarske vazdusne udaljenosti
bombardovane su civilne i
vojne infrastrukture i prozrukovana smrt na
stotine civila.
Jugoslovenski gradjani su izvlacili leseve
svojih najmilijih, rodbine i
prijatelja iz gradskih rusevina, iz
nagorelih i raskomadanih
vozova, iz bombardovanih izbeglickih kolona, iz
srusenih bolnica,
skola, stambenih zgrada. Nato je
bombardovao
da bi razaranjem citav jedan narod bacio na
kolena. Bombardovani su
ciljevi udaljeni vise stotina kilometara od
Kosmeta, pokrajine koju su
toboze hteli da spasavaju. Kosmet su
bombardovali osiromasenim
uranijumom. Bombardovali su Petrohemijske pogone
u Pancevu, nadomak
Beograda, sa ociglednim ciljem da izazovu
ispustanje visokootrovnih
gasova u atmosferu. Kao posledica
produzenog dejstva kancerogenih
agensa, NATO ubija i dalje (9). Eto, kako je
Jugoslavija bila
prinudjena na predaju.
Na Kosmetu danas vlada teror: pred nesmotrenim,
odnosno, saucesnickim
ocima nekoliko desetina hiljada natovskih
vojnika bezmalo je u celosti
sprovedeno etnicko ciscenje nealbanskog i
stanovnistva koje se protivi
otcepljenju. Neometano se nastavlja rusenje
ostataka vizantijske
bastine. (10) Nestalih je na hiljade a
rasisticki motivisana ubistva ne
prestaju. Citava je oblast pod
kontrolom nekadasnjih
ratnika Uçk, koji se samofinansiraju
krijumcarenjem oruzja i
droge, kao i od organizovane prostitucije.
Velika prirodna bogatstva
pokrajine , a u prvom redu rudna, oduzeta su
jugoslovenskoj drzavi u
ocekivanju da budu ustupljena multinacionalnim
stranim kompanijama. Sva
proizvodnja je zaustavljena.
Ono nesto malo prilika da “posteno” zarade sebi
za zivot, mladim
kosmetskim albancima pruza jos jedino
okupatorska vojska : na primer,
americka vojna baza Bondstil, nadomak
Urosevca, najveca americka
baza na tudjoj zemlji od zavrsetka vijetnamskog
rata. (11)
Takozvana demokratizacija
Jednim udarcem dve muve. Tako su
bombardovanjem postignuta dva
cilja. Pre svega, beznadezno je zaostren
problem Kosova i
Metohije sticanjem prilika za njihovo
prisjedinjenje velikoj Albaniji,
koju je Misel Kolon (Michel Collon) recito
opisao kao “novi
Izrael na tlu Evrope”. A zatim, i u samoj
Federaciji se sticu
nemoguci uslovi za vladajucu koaliciju. Od
1999. do 2000. izvrsen
je citav niz politickih ubistava za koja niko
nikad nije preuzeo
odgovornost. Oktobra 2000. uoci predsednickih i
administrativnih
izbora, a u jeku herojskih napora na obnovi
zemlje od posledica
razaranja – navedimo kao primer samo
kragujevacku “Zastavu” –
pritisak Zapada ponovo dostize vrhunac.
Medijska antivladina masinerija je u punom
zamahu, kako u zemlji,
tako u inostranstvu. Ratni
brodovi patroliraju
Jadranom. Sve ucestalije pristizu pretnje novim
zaostravanjem
nicim zasluzenog sedmogodisnjeg embarga. Ne
biraju se sredstva da se
osujeti drugi krug glasanja, uprkos tome
sto bi sa pobedom Zapadu
naklonjenog nacionaliste Vojislava
Kostunice, neminovno doslo do
smene na funkciji saveznog predsednistva: otud
vandalski napad na
Skupstinu – u kojoj je vladajuca koalicija
ponovno osvojila vecinu –
otud spaljivanje glasackih listica i
razaranje prostorija izborne
komisije. Ubrzo nakon toga izvrseni su slicni
napadi na sedista kao i
na clanove levih partija i sindikalnih
organizacija. (12)
Novi, desnicarski rezim je hibridni DOS, odnosno
Demokratska Opozicija
Srbije. On zapravo pociva na protivrecnim
odnosima snaga dveju
licnosti. Sa jedne strane, Vojislava Kostunice
koji, i pored
funkcije predsednika i nemale popularnosti koju
uziva zahvaljujuci
stavovima bremenitim nacionalnim ponosom,
efektivno nema nikakvu
stvarnu moc, i sa druge, Zorana Djindjica
, predsednika vlade
Republike Srbije, koji iako izrazito
nepopularan, uziva podrsku
najvisih krugova medjunarodne zajednice i, u
zemlji, dvolicnih
struktura sluzbe drzavne bezbednosti, zakulisnih
centara moci (mafija i
masonerija), kaoi tehnokrata ultraliberalne,
takozvane Grupe 17
neposredno vezanih za MMF i SB.
Vlast je i dalje u njihovim rukama i danas,
nakon misteriozne
Djindjiceve pogibije 12. marta i “brisanja“ ne
samo Jugoslavije nego i
njenog sada vec nepotrebnog predsednika
Kostunice. Oni su srpski
Barberini, koji su poradili na onome sto se
bombama nije postiglo:
"Quod Bombardieri non fecerunt, fecerunt
Barberini".
Za otprilike dve i po godine doveli su
stanovnistvo na rub krajnje
nemastine, obustavivsi sve napore na obnovi
zemlje od natovskih
razaranja i rasprodavsi strancima sva bogatstva
shodno diktatu
medjunarodnih finansijskih institucija. U Srbiji
je nezaposlenost
dostigla nezapamcene razmere i neprekidno je u
porastu (prema
zvanicnim pokazateljima iznosi preko milion).
Najveci industrijski
kompleks, Zastava iz Kragujevca, prvo je
rasparcan, pa onda
ponudjena na srebrnom posluzavniku jednom sitnom
poduzetniku iz SAD,
koji je verovatno odustao od kupovine jer do
prodaje ocigledno nije
doslo. A za to vreme radnici fabrike sa svojim
porodicama gladuju:
utoliko je pomoc koju iz Italije saljemo kao
redovno izdrzavanje
“usvojenoj” deci danas dragocenija nego ikada
ranije. (13)
Sve strateski vazne privredne grane su u
postupku razgradnje:
likvidirali su vodece drzavne banke (januara
2000.), rasprodali su
potencijalno veoma produktivne cementare
(uprolece 2000.), smederevski
Sartid prodat je ovih dana po bagatelnoj ceni
americkoj Stil
Korporejsn (Steel Corporation). A to nije
sve. Armiju su podvrgli
ubitacnim “reformama”, a zapravo je rec o njenom
kresanju i cistkama u
njenim najvisim krugovima u okviru priprema za
pristupanje NATO-vom
“Partnerstvu za mir”. Vlada se toliko osilila da
ni pravosudje nije
postedjeno njenih muckih napada. Po tome je
nadmasila cak i
Berluskonija iz njegovih najcrnjih dana...
Rat rezima protiv pravosudnih organa zbog
istraznog postupka o
njegovoj upletenosti, a u prvom redu
upletenosti samog Djindjica,
u kriminalne radnje i surovanju sa mafijom,
postaje jos bespostedniji
sa Djindjicevim ubistvom, kada vrsilac duznosti
predsednika Srbije,
Natasa Micic, (14) brze bolje i neustavno – ali
to vise nikog ne cudi u
Srbiji - zavodi “vanredno stanje”.
Zvanicno, za Djindjicevo ubistvo odgovoran je,
prema sopstvenom
priznanju, pripadnik specijalnih jedinica,
takozvanih “Crvenih
beretki” koji je navodno delovao po nalogu
“Zemunskog klana”. Medjutim,
dvojica vodja tog klana ubijena su
prilikom pokusaja hapsenja,
navodno zbog “pruzanja otpora”. Sto
niposto ne zvuci
ubedljivo.
“Vanredno stanje” u Srbiji nije zavedeno zbog
ubistva predsednika
vlade, vec je naprotiv Djindjiceva pogibija
posluzila kao izgovor za
vanredno stanje i, na koncu, za odlucujuci
obracun sa svim politickim
protivnicima, dakle, ne samo sa Molosevicevim
pristalicama, vec i sa
Seseljevim Radikalima pa cak i sa krugovima
bivseg “nepodobnog”
predsednika Kostunice. Naime, dok je bio na
polozaju, Kostunica je ne
samo bio protivnik (na recima, makar) niza
usvojenih mera (od one o
saradnji sa “Tribunalom” do novog ultra
liberalnog Zakona o radu), vec
vise puta i direktni svedok neprijatnih
dogadjaja koji potvrdjuju
Djindjicevo surovanje sa mafijom. Pre
nekoliko meseci izbila je
afera oko prisluskivanja Kostunice, sa
osvedocenim ciljem da se razbije
obavestajna sluzba Armije. U sklopu
“vanrednih mera” odmah je
uhapsen general Aco Tomic, sef te sluzbe, a sama
sluzba stavljena
pod direktnu kontrolu DOS-ovskog rezima, a time
i Amerike. Takodje je
uhapsen i Kostunicin savetnik, Rade Bulatovic.
Uhapsen je general
Pavkovic, koji se 1999. istakao u odbrani zemlje
a nedavno kandidovao
za predsednika Srbije.
U tim cistkama , najmanje 35 sudija je otpusteno
sa posla, od cega 7
clanova Vrhovnog suda sa predsednikom. Otpusten
je veci broj visokih
drzavnih funkcionera a neki su dospeli u
zatvor. Zatim je na
brzinu doneto nekoliko mera, od kojih i ona o
preventivnom hapsenju,
sto je prava sramota! Izdvoio bih posebno jos i
zakon o medijima, koji
bi trebalo da navede na razmisljanje nase,
italijanske pristalice
“slobodnih medija” i radio stanica tipa B-52
(ili B-92? Bolje 52, kao
bombarderi). Svi oni, medjutim, danas cute kao
zaliveni.
Uopste uzev, za mesec dana “vanrednog stanja”,
uhapseno je ili
pritvoreno najmanje 10 000 lica, prema vladinim,
zvanicnim podacima. U
zatvoru je jos uvek 4500 lica, sto znaci da je
na hiljade
nezakonski liseno slobode. Pominju se
povrh toga i slucajevi
zlostavljanja i torture u samim zatvorima. Medju
uhapsenima ima
novinara. Mnogi od njih su pusteni, ali su
zabranjena dva jedina lista
koja nisu pod direktnom kontrolom vlade (15).
Vrsen je pritisak na
veoma veliki broj urednistava. Ima i slucajeva
nestalih lica. Na
primer, Predrag Polic, hemicar i rektor
Hemijskog Univerziteta u
Beogradu, politicki blizak Kostunici a u Italiji
poznat po nizu
konferencija odrzanih o smrtonosnim posledicama
Natovskog
bombardovanja, pronadjen je mrtav tri sedmice
nakon sto se o njemu gubi
svaki trag.
Sto se tice stvarnih motiva i same dinamike
ubistva premijera
Djindjica, moramo pre svega skrenuti paznju na
njegov veoma delikatan
vremenski momenat: Djindjic je ubijen uoci
agresije na Irak, koja
nekako pada bas na cetvrtu godisnjicu oruzane
agresije na Jugoslaviju.
Ubijen je u casu kada SAD od
balkanskih drzavica nastoje
iskamciti jos i logisticku podrsku za svoj novi
vojni pohod ali
nailaze na slab odziv posto su se mahom svi,
ukljujuci i samog
Djindjica, priklonil Nemackoj. I jos jedna bitna
okolnost, ubijen je u
jeku socijalnih previranja i
rasprostranjenog negodovanja u
narodu. Mediji su ubijenog despotu
Djindjica unapredili u
sveca. Glavni osumnjiceni, Milorad Lukovic
– Legija, bivsi
placenik Legije stranaca i dvolicnjak
specijalnih jedinica, nije
uhvacen te sva paznja biva usredsredjena
na politicke protivnike
navodno narucioce zlocina. Istini za volju,
Legija i njemu slicni mogli
bi posvedociti o svojim proslim i sadasnjim
vezama sa krugovima DOS-a
kao i o uslugama pruzenim
“pucistima” 5. oktobra 2000. A to
rezimu ne odgovara.
Imajuci u vidu njegovu nepopularnost, DOS-u je
ocito bio potreban samo
izgovor da se otarasi politicke
disidencije. U prilog tome
svedoce hapsenja i saslusavanja vodja opozicije.
Bez ikakvog razloga
uhapseni su predsednik udruzenja Sloboda,
Bogoljub Bjelica, clan iste
organizacije i glavni i odgovorni urednik
nedeljnika “Smisao”
(teorijski casopis SPS) Uros Suvakovic i
rukovodilac JUL-a i bliski
saradnik Mire Markovic,
Goran Matic. I sama Mira Markovic koja
boravi u Rusiji privatnim
poslom, ne moze da se vrati u zemlju jer joj
preti hapsenje zbog
optuzbe da je toboznji narucilac nestanka Ivana
Stambolica 2000.
Saslusavan je Vladimir Krsljanin, clan Slobode i
Milosevicev savetnik.
A o mnogobrojnim pretresima i maltretiranjima
predstavnika opozicionih
konzervativnih stranaka (Kostunice, Seselja
itd.) da i ne gvorim.
Boj u Hagu
Udruzenje Sloboda doprinosi pripremanju odbrane
S. Milosevica u Hagu. U
ovom trenutku u tom “ad hoc sudu” odvija se
glavni deo “sudjenja”
protiv Milosevica: posle iznosenja
“optuzbi” i “dokaza” po
osnovu triju “optuznica” (za rat u Hrvatskoj, u
BiH i Kosovu) sada se
ulazi u fazu samoodbrane optuzenog. Posto
de facto nije dokazano
da je bivsi predsednik kriv, “proces” je
za Miloseviceve tuzioce
pravi promasaj i izvor velikih
neprijatnosti i briga. Protiv
Milosevica takozvani tribunal je pribegao
svim oblicima pritiska,
politickog, medijskog i fizickog (imajuci u vidu
njegovo zdravsrveno
stanje i pogresno prepisanu terapiju). Svemu
tome uprkos, nisu uspeli
da ga pokolebaju u njegovoj odbrani.
Fakticki, “vanredno stanje”
je izmedju ostalih stvari posluzilo i da se
onemoguci dalji rad
Milosevicevim saradnicima, te zato mnogi
posmatraci procenjuju da je
DOS o zavodjenju tog stanja odlucio u dosluhu sa
onima koji iz Haga
“vuku konce”.
“Ad hoc Tribunal za ratne zlocine
pocinjene na teritoriji bivse
Jugoslavije” (16) ocit je primer koliko
odredjene novokomponovane
medjunarodne krivicne institucije funkcionisu
celishodno
hegemonistickim ciljevima imperijalistickih
drzava. Taj sud je 1993.
osnovan u Savetu Bezbednosti OUN (17) na zahtev
senatora Albright.
Medjutim, uobicajeni postupak za formiranje
ovakvog suda, kako je
svojevremeno napomenuo i sam Generalni sekretar,
neizostavno vodi preko
medjunarodnog sporazuma donetog i usvojenog od
suverenih zemalja
clanica, sto sa Tribunalom nije slucaj, te ne
moze da bude merodavan.”
(Izvestaj n° X S/25704, odeljak 18) Iz
Vasingtona je zapravo
nametnuto proizvoljno tumacenje poglavlja VII
Povelje Ujedinjenih
Nacija gde je predvidjeno da S.B. “iznimno
preduzme mere” u
cilju vaspostavljanja mira. Utoliko je “ad hoc
Tribunal” pravno
neutemeljena i polulegalna institucija.
Placaju ga zemlje
Nato pakta, a u prvom redu SAD, (18) i
neposredno i posredstvom OUN,
ali i druge zemlje za koje se ne moze tvrditi da
su nepristrasne u
odnosu na zbivanja u Jugoslaviji i oko
nje. Navedimo, na primer ,
Saudijsku Arabiju. Pored toga, placaju ga
i organizacije i
privatna lica poput Dz. Sorosa.
Podrska koju Nato pakt pruza “ad hoc Tribunalu”
najbolji je pokazatelj
stvarnih ciljeva te toboze pravne institucije.
Prema recima bivseg
predstavnika za stampu Djejmija Seja “Nato pakt
je blizak Tribunalu i
on je taj koji u ime Tribunala drzi u pritvoru
optuzene ratne
zlocince... Nato clanice su obezbedile sredstva
za osnivanje Tribunala,
mi spadamo u red onih koji najvise u
njega ulazu
finansijski.” (19) Drugim recima,
dakle, ne samo da svedoci o finansijskoj
potpori i
“bliskosti” Nato pakta , vec u casu
kada pakt bombarduje
izbeglicku kolonu i Pancevacki
Petrohemijski kombinat, Dzejmi Sej
za taj pakt pledira i ulogu “islednika”. A
imali smo priliku da
desetak puta vidimo tog “islednika” na delu,
narocito u Bosni, ali i u
Milosevicevom slucaju, kakvim se prljavim
metodama sluzi.
Dogadjalo se da prilikom otmice “osumnjicenog”
ubiju a da u Hagu
pritvoreni Srbi poreklom iz Bosne, toboze
izvrsavaju samoubistvo ili
umiru od infarkta.
Haski tribunal je sistematicno odbijao da uvazi
sve dokumentovane tuzbe
podnete protiv Nato pakta za pocinjene
ratne zlocine, ma odakle
te tuzbe stizale. Kolika je nesrazmera izmedju
osudjenih Srba i
ostalih, Hrvata, muslimana i Albanaca,
odgovornih za teske zlocine,
vidi se po brojkama. (20) Jos vise pada u oci
sto od svih
“optuzenih” jedino Srbe terete za
politicku odgovornost
(Milutinovic, Milosevic, Karadzic) dok su
bez razlike “postedjene”sve vodje
secesionistickih frakcija
uprkos, primerice, cinjenici da su krivicno vec
gonjeni. (21) Ne ostaje
nam nista drugo, dakle, nego zakljucak da u Hagu
jedna strana u sporu,
drugoj kroji pravdu prema sopstvenom arsinu, sto
je u sustoj
suprotnosti sa principom “super partes.”
“Ad hoc Tribunal” ima funkciju politickog orudja
pod punom kontrolom
pobednicke strane, zapravo vinovnika agresije,
razaranja i
podjarmljivanja Jugoslavije i u tome potpuno
lici na nas ozloglaseni
Specijalni sud iz dvadesetih godina.
Ugledni pravnici su objasnili na koji nacin
Haski tribunal u praksi
krsi sve osnovne principe Medjunarodnog prava.
Sazeto receno,
gazi princip nedopustivosti preklapanja
ovlascenja, princip
jednakosti odbrane i tuzbe i princip po kome je
optuzeni nevin dok se
ne dokaze suprotno: njegov propis 92. kaze da su
svedocenja
verodostojna sve dok ih optuzeni ne opovrgne
dokazima, dok je nasuprot
takvoj praksi, u svakom drugom sudu bilo gde u
svetu, optuzeni
nevin dok se ne dokaze da je kriv. (22)
Haski tribunal tumaci svoje propise i
menja ih po nalogu
Predsednika ili Tuzioca, dajuci im po potrebi
retroaktivnu ulogu: na
osnovu krajnje smesnog postupka, Predsednik je
ovlascen da unosi izmene
po vlastitom nahodjenju ili da ih ratifikuje
faksom ih
prosledjujuci ostalim sudijama (propis 6.)!
Pravilnikom nije predvidjen
sudija u preliminarnom istraznom postupku kojim
bi se proverili navodi
optuznice. “Tribunal” se sluzi svedocenjima
incognito cime izbegava
suocavanje svedoka sa odbranom.
Cuva u tajnosti izvore i poreklo dokaznog
materijala pa postoji
mogucnost da pokriva tajne sluzbe zemalja
upletenih u dela u pretresu.
Taji i zapocete postupke. (propis 53.) Odbacuje
po sopstvenom
nahodjenju advokate odbrane (propis 46.) po
uzoru na sudove
Inkvizicije. Moze da uskrati sudijama uvid u
dokazni materijal (propis
66.) Moze osumnjicene da drzi u pritvoru
devedeset dana pre
objavljivanja optuznice, s ociglednim ciljem da
iskamci priznanje. I,
kao vrhunac svega, sto je sebi nedavno
priustio “sudija Mej” uz
saglasnost “drzavnog javnog tuzioca”
Najsa, moze da vrsi reviziju
transkripcije pretresa, da je cenzurise te tim
putem onemoguci oticanje
u javnost onih segmenata Milosevicevih
izlaganja koja mogu imati “eksternu”
namenu , dakle, izlisnih ili
nepodobnih za tok samog “procesa”.
Optuznicu protiv tadasnjeg predsednika
Federativne Republike
Jugoslavije Slobodana Milosevica podigla je pod
pritiskom Madlin
Olbrajt “tuzilac” po imenu Arbur upravo u jeku
agresije Nato pakta, u
prolece 1999. a u okviru medijske kampanje
kriminalizovanja
Jugoslavije i njenog rukovodstva. Ukratko, bio
je to samo jedan stub
sire kampanje strateskog dezinformisanja i
psiholoskog rata (23). Za
samo hapsenje Milosevica,
medjutim, trebalo je da se steknu odgovarajuci
politicki uslovi.
Takvi uslovi su se stekli ujesen 2000. kada na
vlast bivaju
postavljene Zapadu naklonjene
marionete. Ishitreno i
krajnje pustolovno hapsenje usledice posle
nekoliko meseci, 31.
marta 2001: kao nagradu nova vlada dobija od
Amerike obecanih 50
miliona dolara. Beogradska vrhuska je grubo
krsila vazece zakone da bi
uslisila sve ucenjivacke prohteve SAD, Nato
pakta i Haskog tribunala,
kako na ekonomskom, tako i na vojnom planu.
Milosevic je bio pritvoren
tri meseca a da niko od vise stotina saslusanih
svedoka nije bio u
stanju da dokazima potkrepi optuzbu o
“zloupotrebi vlasti” koja je
posluzila kao izgovor. Hagu ce kao izgovor
posluziti “ratni
zlocini”. Trebalo je da posle dva
produzavanja preventivnog
pritvora Milosevic bude oslobodjen, medjutim,
njegovo
“izrucenje” izvedeno munjevitom
protivzakonitom i protivustavnom
akcijom snaga naklonjenijih Americi nego sto je
i sam Zoran
Djindjic, bice jos jedan krupni skandal. (24)
Otmica i prebacivanje iz
Beograda u Hag Britanskom Kraljevskom Avijacijom
izvedeni su samo na
osnovu dekreta koji su potpisali premijer i
ministar unutrasnjih
poslova u uslovima kada je vlada bila
prepolovljena zbog povlacenja
crnogorskih ministara.
Tim dekretom pogazeni su Ustav Jugoslavije i
Srbije (25), volja
delegata Savezne skupstine, pa i partnera
vladajuce koalicije i samog
predsednika Kostunice. Sutradan po izrucenju,
vrhuska biva opet
nagradjena obecanjem da ce dobiti 360 miliona
dolara od “Konferencije
donatora” ali pod uslovom da listom privatizuje
nacionalnu privredu.
Milosevic je u Hagu od samog pocetka zauzeo
cvrst i jasan stav: tvrdeci
da sebe drzi za politickog zatvorenika, da ne
priznaje “Ad hoc
tribunal”, odbio je asistenciju advokata,
pa i onih koji mu
sleduju po redovnom postupku i koje imenuje sam
“Tribunal” (26)
Prva zasedanja su bila posvecena
proceduralnim pitanjima, /od
jula 2001. do januara 2002./ medjutim, Milosevic
nije propustio da se
izjasni svaki put kada mu je
bilo dozvoljeno da govori i kada nije bio
osujecen u tome,
neocekivanim iskljucivanjem mikrofona. Na
primer, 29. oktobra
2001. nakon citanja “optuznice za Hrvatsku”,
rekao je : << apsurd
je osudjivati Srbe i Srbiju za oruzanu secesiju
Hrvatske, koja je
prouzrokovala gradjanski rat, sukobe i stradanje
civila>>.
Sutradan, osvrcuci se na “navode optuznice
za Kosmet”,
primetio je da se ona <<odnosi samo na
period pocev od 24.
marta zakljucno sa prvom sedmicom juna
1999. uprkos tome sto ceo
svet zna da je to period zlocinacke Nato
agresije na Jugoslaviju (....)
Ako sud ne zeli da uvazi te cinjenice, onda je
ocigledno da to i nije
sud, vec deo zlocinacke masinerije uperene
protiv moje zemlje i mog
naroda. Pa, ako je tako (.....) dakle, ako je
sud deo takve masinerije,
onda, molim da odmah procitate presudu koju od
vas zahtevaju, a mene
ostavite na miru>>.
Evo njegovog komentara posle citanja
navoda “optuznice za
BiH” : <<Ovaj mizerni tekst koji smo ovde
culi, vrhunac je
apsurda. Treba da me nagrade za mir u
BiH a ne da mi sude za rat. Za rat u BiH,
odgovorne su sile koje
su unistile Jugoslaviju zajedno sa njihovim
satrapima u Jugoslaviji, a
ne Srbija i njeni gradjani ili njena politika...
Ovde je rec o pokusaju
...>> Mikrofon je tu iskljucen. Milosevic
ce se u decembru
osvrnuti na najaktuelnija medjunarodna
zbivanja: <<Meni je
sasvim jasno zasto ovo
lazno tuzilastvo insistira na
objedinjavanju “triju
optuznica.” Razlog je 11. septembar. Oni
hoce da potisnu u drugi
plan optuzbe protiv mene koje se odnose na
Kosmet, zato sto te
optuzbe neizbezno otvaraju pitanje surovanja
Klintonovog rezima sa
teroristima na Kosmetu, pa i sa organizacijom
Ben Ladena. (....) Ono
sto se krije pod skramom tih “navoda
optuzenice” nije nista drugo do blatnjavi
talog desetogodisnjeg
medijskog rata sracunatog sa ciljem da se
demonizuju kako Srbija i njen
narod, tako i njeno rukovodstvo, ja licno, pa
cak i moja porodica. Zato
je medijski rat prethodio stvarnom ratu, da bi
javnost na Zapadu
poverovala da smo zlocinci iako nikada nismo za
to dali povoda. Vi ste
ovde procitali da je 6. aprila 1992.
Evropska Unija priznala
Bosnu i Hercegovinu. To je ucinjeno pod
uticajem tadasnjeg
ministra spoljnih poslova Nemacke, Hansa Ditriha
Gensera, zbog toga sto
je na dan 6. aprila 1941. Hitler napao
Jugoslaviju bombardovanjem
Beograda. Ima u tome zelje da se
simbolicno obelezi menjanje rezultata II
svetskog rata>>.
Jedinstvena Jugoslavija, uzor za Evropsku
federaciju
S. Milosevic ce 30. januara ponovo ugrabiti
priliku da u 'haskoj
sudnici' kaze: 'U stvari, ocigledno je postojao
plan protiv te drzave
koja je, rekao bih, mogla da bude uzor za buducu
evropsku fedraciju. Ta
drzava je bila Jugoslavija. Ona je bila
zajednica ravnopravnih naroda
ujedinjenih u federativnu jedinicu u kojoj se
moglo uspesno ziveti i
raditi i koja je mogla svugde u svetu da posluzi
za primer zajednistva.
Svo vreme smo se borili za ocuvanje
Jugoslavije. U stvari sve
cinjenice samo potvrdjuju moje reci. Uostalom,
samo je jos Federativna
Republika Jugoslavija sacuvala svoju slozenu
nacionalnu strukturu.
(...) Sa svim onim sto se tamo dogadja (na
Kosovu) jasno vidimo
ponavljanje politike iz vremena nacizma,
Hitlerove i Musolinijeve
politike. A sva ta halabuka oko "Velike Srbije",
oko toboznje ideje
koja zapravo nikad nije postojala, nema drugu
svrhu osim da prikrije
stvaranje "Velike Albanije" - iste one koju su
Hitler i Mussolini
stvorili za vreme Drugog svetskog rata.
Pogledajte samo tu semu,
pogledajte sta se sad radi, sta hoce da otmu
Srbiji, Crnoj Gori i
Makedoniji - a jednog dana mozda i Grckoj,
kada po nalogu naseg
zajednickog gospodara grcko-turski odnosi budu
opet stavljeni na dnevni
red, za njih ce i to biti pitanje koje oni treba
da
resavaju.>>
Milosevic - politicar socialdemokratskog
opredeljenja i antifasista, i
pored opredeljenja za reformu socijalistickog
drustva prema zapadnom
modelu - ocigledno ovde misli na Titovu
Jugoslaviju za koju se
nedvosmisleno zalaze. Govori o zemlji koja je
bila resenje kako
za "nebulozno" nadnacionalno
jugoslovenstvo, tako i za
nacionalisticki separatizam. Zalaze se za
jedinstvo postojecih kultura,
za jugoslovenstvo drzavne zajednice koja se
zasniva na drzavljanstvu a
ne, kako je to sada slucaj, na verskom ili
nacionalnom "identitetu" .
To lepo objasnjava Neil Klark u pogovoru
za izvrsnu knjigu
(27) o "jugoslovenstvu", temi, to moram da
primetim, koju inace
ostali vesto zaobilaze kada govore o Balkanu,
sto je zaista
zapanjujuce. «Pokusaji stvaranja
jedinstvenog
jugoslovenskog identiteta naizgled su imali
uspeha sedamdesetih
godina ». Mesoviti brakovi su ukazivali na
porast broja onih
koji se izjasnjavaju kao Jugosloveni.
(...) Vladarima novog
svetskog poretka potpuno je odgovaralo da
uniste vojno jaku i
nesvrstanu naciju a umesto nje stvore niz slabih
NATO i protektorata
MMF. Zapravo, kako istice Djilas, dok je
postojao Sovjetski Savez,
Jugoslavija je igrala odredjenu ulogu u odnosu
na Zapad, ali kada je
srusen Berlinski zid, ona pocinje da mrsi racune
(...) Jugoslavia, po
Djilasu, "i dalje ostaje najpovoljnije i
najjednostavnije i
najbezbolnije resenje za nacionalno pitanje
juznih Slovena". Ona je, po
Slobodanu Jovanovicu u trenutku nasrtaja zemalja
Osovine, 1941.
najpouzdaniji nacin za balkanske narode da
ostanu nezavisni i
zastite se od stranog zavojevaca.»
Nakon neizvesnosti vezanih za nameru "tuzioca"
Del Ponte (28) da spoji
sve tri optuznice, za Kosovo, Hrvatsku i Bosnu,
zbirno "sudjenje"
Slobodanu Milosevic je pocelo 12. Februara 2002.
Vec posle prvih
zapanjujucih iznenadjenja, zavesa je
navucena – postepeno ali,
trajno. Stampa je zanemela. Jugoslovenske vlasti
su isprva zabranile
nastavak direktnog televizijskog prenosa iz
“sudnice”, a zatim su se
usredsredile na to da po svaku cenu potpuno
izoluju Milosevica. Tako da
samo prisutni u “sudnici” mogu da gledaju do
apsurda neverovatne
prestave (29). Suocavajuci se sa svedocima
“tuzioca“, Milosevic s
lakocom obara dokaze, cesto dovodeci svedoka u
priliku da porice
sopstvene izjave: tako da se dogadja da svedoci
povlace iskaze,
odustaju od svedocenja, naprasno poboljevaju,
ili otkrivaju da je
njihov iskaz dat u istraznom postupku, a
posteriori potpuno
izmenjen bez njihovog znanja...... Milosevic na
optuzenicku klupu
proziva NATO kao glavnog krivca ne samo za
bombardovanje, vec u prvom
redu za zlocinacko rasturanje SFR Jugoslavije
navodeci sve diplomatske,
politicke i druge aktivnosti koje su u tom cilju
zemlje clanice
preduzele. Milosevic citira fakticki neoborive
dokaze, dogadjaje koji
su vec usli u istoriju, bez obzira sto zapadni i
prozapadni novinari
nisu mnogo pisali o njima. Na taj nacin,
listajuci istoriju
Balkana i sire, Milosevic, zapravo sa
zadivljujucim dostojanstvom
ispisuje istoriju ciji je bio svedok, cini to
potpuno izolovan, okruzen
nebrojenim neprijateljima i samo malobrojnim
prijateljima, pa ni oni
nisu uvek pouzdani, a da ne spominjem potpunu
nezainteresovanost
novinara i svakojakih "balkanologa". Uostalom,
sponzori "Tribunala ad
hoc" drugacije i ne bi mogli ostvariti svoj cilj
– a to je da Milosevic
bude iskljucivi i potpuni krivac za
svekoliku tragediju -
osim tako sto ce javnost biti u potpunosti
uskracena za sve sto se
odvija u «haskoj sudnici ». Pa i samo
"svaljivanje" sveukupne krivice na pleci
Slobodana Milosevica, pomocu
laznog sudjenja u Hagu, zapravo je svojevrsan
pokusaj "potiskivanja
zbilje iz svesti" sa
ciljem da se odgovornima za "magnum
crimen" da prilika da speru
sa sebe krivicu i izbegnu placanje ratne odstete
za razaranja naneta u
toku vazdusne agresije. Takav podao cin moze
uroditi plodom jedino
ukoliko se na proces u Hagu navuce zavesa, ako
se o njemu ne govori i
ne pise, ako svi oni toboznji napori na
prikupljanju dokaznog
materijala zarad "istine o ratnim zlocinima na
jugoslovenskim
prostorima" ostanu neprovereni, ako sav
nagomilani materijal bude
nedostupan za novinare, komentatore, naucne
radnike i istoricare ...
Sve je to skupa podvala za podvalom: kao
brisanje Jugoslavije iz svih
zemljopisnih mapa. Kao sto se cuti o Nato
bombardovanju i mnogim drugim
kljucnim stvarima, tako se u glasilima javnog
informisanja cuti i o
najupecatljivijim momentima "procesa" koji
vode protiv
Milosevica. Za Jugoslaviju i jugoslovenske
narode nema ubitacnijeg
oruzja i goreg neprijatelja od medijskog
embarga, koji je zapravo
produzetak kampanje strateskog dezinformisanja
iz vremna agresije.
Niko nije preneo detalje suocavanja Milosevica
sa Stipe Mesicem,
hrvatskim predsednikom i dojucerasnjim
Tudjmanovim glavnim saradnikom.
Kao sto nije preneto ni suocavanje sa bivsim
predsednikom Slovenije
Milanom Kucanom, uprkos tome sto se oba ta
suocavanja odnose na
presudne dramaticne momente pred izbijanje
bratoubilackog rata 1991.
Nijedan hronicar nije zabelezio svedocenje
Zorana Lilica, uprkos tome
sto je to mozda najvaznije svedocenje
citavog “sudjenja“
s'obzirom da je Lilic bio predsednik SFR
Jugoslavije dok je Milosevic
bio predsednik Srbije; nije spomenuto svedocenje
funkcionera sluzbe
drzavne bezbednosti Radeta Markovica, koji je
bio prozvan kao svedok
tuzioca a koji je zapravo svedocio u prilog
odbrane Slobodana
Milosevica izjavivsi da su ga nove vlasti u
Beogradu primorale strasnim
pritiscima da da laznu izjavu; niko nije
komentarisao ni svedocenje
« umerenog » Ibrahima Rugove (30) ; da
i ne
spominjemo izjave koje su u sudnici dali zapadni
politicari i diplomate
ili komicne scene sto su ih priredili vrli
istoricari koje je Milosevic
s lakocom uterivao u laz. Narednih meseci
optuzeni ima rec i
trebalo bi da na zahtev Milosevica budu
saslusane istaknute
licnosti zemalja clanica Nato pakta. Ostaje
pitanje da li ce stampa
ista od toga da stampa.
Mnostvo
protektorata i gusta mreza kanala
Danas u Evropi Jugoslovenski narodi snose
najveci teret geopolitickog
prestojavanja koje se odvija mimo njihovog
znanja i mimo njihove
volje. Od priznavanja secesionistickih republika
Zapad igra dvolicnu
igru u odnosu na njihovu zemlju: dok na jednoj
strani toboze gasi
pozar, dotle na drugoj jos zesce raspiruje
vatru. Tom dvolicnom igrom
izazvao je neizrecive tragedije, prekrajajuci
Balkan i stvarajuci
kolonijalne protektorate iz doba nacifasisticke
okupacije. Citave
oblasti su vojno porobljene i pod upravom
Zapada. Svugde prisutno
otimanje prirodnih bogastava i gruba
eksploatacija radne snage narusili
su drustvene temelje miroljubive koegzistecije i
jedinstva
kultura tih naroda. Nijedan od naroda nije na
dobitku od rasturanja
Jugoslavije posto svi oni danas zive rasejani po
malim drzavicama koje
su ostale bez suvereniteta u pogledu na buduca
opredeljenja. Tu i tamo
poneka od ovih drzavica pod svakojakim
pritiscima i ucenama biva
primljena u « medjunarodnu
zajednicu »: to je
slucaj Slovenije, koja je krajem marta 2003.
primljena u Nato pakt i EU
na osnovu cisto formalnog referenduma koji je
jos jednom pokazao
otsustvo entuzijazma (opredeljenost za EU je
veca nego za Nato pakt).
Situacija na Balkanu i ne samo u Srbiji,
upecatljiv je dokaz
licemernosti velikh sila.
« Humanitarni
razlozi » koje su SAD i evropski saveznici
uvek isticali u
prvi plan kada bi se spremali da jurnu u
napad, samo su
paravan za nemilosrdo podjarmljivanje i
kolonizaciju. Isticali su
« nacionalne netrpeljivosti » a
zapravo su
primenjivali stari princip divide et impera. Za
svoj rusilacki poduhvat
primenili su svaki moguci i nemoguci metod,
ukljucivsi i najnovije,
"postmoderne": od temeljne dezinformacije koja
obuhvata najsavremenije
metode manipulisanja javnim mnjenjem, do
infiltracije pod plastom
« nevladinih » organizacija i kulturne
saradnje,
po uzoru na nekadasnje misionare. Sluzili su se
i
«uobicajenijom » podrskom reakcionarnim
politickim
krugovima, fasistima, ili kriminalcima.
Pribegavali su vojnoj vazdusnoj
agreiji, okupaciji, strategiji terora...
Medjutim filozofija je uvek
bila jedna te ista, kolonijalisticka, kao
ljustenje pomorandje, da
biste je lakse pojeli, krisku po krisku, a ako
bi se neka kriska
prelomila, onda bi se ruke zaprljale – krvlju.
Vecno izlozeni apetitima
velikih sila, stanovnici Balkana su danas
suoceni sa sukobljenim
interesima Evrope i SAD. Prinudjeni su da
ispunjavaju svaki zahtev i
ucenu SAD i
snose posledice politicke slabosti Evrope.
Fakticki, nemaju koristi ni
od Evrope, ni od SAD, ni koristi ni izgleda za
bolje sutra.
Glasanje u Saveznoj Skupstini 4. februara
simbolicna je zavrsnica
planskog rasturanja Jugoslavije. Taj plan su za
racun zapadnih sila
ispunili domaci izdajnici – predstavnici
reakcionarnih slojeva drustva,
veciti protivnici Jugoslavije, tog ovaplocenog
ideala mira i napretka.
(31). Rasturili su Jugoslaviju a porodili
kratkovecni "Savez
Srbija i Crna Gora“ o cijem Ustavu treba
za tri godine ponovo da
se raspravlja. Pritom, novi predsednik
Crne Gore, Filip Vujanovic
- ultraliberalista i mafijas kao uostalom i
celokupan crnogorski rezim
od 1996. - obecava raspisivanje
referenduma za nezavisnost. (32)
Pristalica otcepljenja dveju republika ima cak i
u samoj vladi
Zajednice i tom krilu pripada njen
predsednik, “Ministar za
medjunarodne ekonomske odnose” Lukovac. Izmedju
ostalog i to je razlog
sto je ishod glasanja u Skupstini tog 4.
februara s odusevljenjem
pozdravio Ksavijer Solana poznati “sponzor”
programskog rasturanja
Jugoslavije. Gradjani su ga dobro upamtili po
tome sto je izdao naredbu
za pocetak vazdusne agresije. Sa istim tim
odusevljenjem i podrskom
pozdravljena je vladajuca klasa Srbije u casu
zavodjenja “vanrednog
stanja” marta 2003. : stavise novi prelazni
“Savez” primljen je na
precac u Savet Evrope upravo u casu kada
desetine hiljada gradjana biva
saslusavano i pozatvarano a glasila opozicije
zabranjena. 30. marta, u
jeku agresije na Irak, americki drzavni sekretar
Kolin Pauel dolazi u
Beograd da odusevljeno pozdravi i ohrabri novi
represivni zokret rezima
koji u svemu lici na vojne hunte latinske
Amerike a koji je Srbiji
stavio robovsku omcu oko vrata. Srpski pemijer
Zivkovic je uzvratio
poduzom posetom SAD krajem jula. U isto vreme
njegov ministar odbrane
potpisuje sporazum o vojnoj saradnji sa
Izraelom.
Neumitan je zakljucak : neko u takozvanoj
“medjunarodnoj zajednici” jos
uvek, uporno i neumorno protiskuje programsko
rasturanje
regiona... Kosovo i Metohija je u celosti
postalo "lager". U junu
smo bili svedoci jos jednog zlocina koji se tamo
odigrao. Citava jedna
porodica nemilosrdno je iskasapljena samo zato
sto nije htela da proda
svoj dom u Obilicu i pobegne po uzoru na
300 000 Srba koji su to
vec ucinili bezeci glavom bez obzira. U
tom “lageru” nedaleko od
Gnjilana nalaze se americke vojne baze Kamp
Montejt i Kamp
“Bondstil”, nedaleko od Urosevca. Kosmetske
etnicki ciste
“institucije” svakom zgodom najavljuju
blisku nezavisnost a
zapadni namesnici u nedogled ponavljaju da
protektorat “vise
nikada nece biti u Srbiji” pri cemu ih zdusno i
drsko bodri americki
albanski lobi (Bajdn, Diogardi, Dzillman,
Santos, Bob Dole, Ricard
Holbruk i... Dzerdj Soros) (33).
Celokupan taj lobi se zalaze ne samo za
otcepljenje Kosmeta, vec i za
otcepljenje Crne Gore. U Srbiji iz dana u dan
sve vise uzima maha i
madjarski separatizam u Vojvodini uz punu
podrsku DOS-a. Ista je
stvar sa Sandjakom, koji spaja Kosmet i Bosnu a
prostire se duz
administrativne granice Srbije i Crne Gore. Na
Sandzaku zivi veliki
broj muslimana, “bosnjaka”, pa je stoga
“prirodna” dopuna balkanskoj
“zelenoj tranzversali”, odnosno muslimanskoj, o
kojoj je Izetbegovic
mastao.
Medjutim, posle 11. settembra, taj islamski
ideal Alije Izetbegovica,
autora zastrasujuce “Islamske deklaracije“,
naizgled je tesko
ostvarljiv, osim jasno, u “njegovoj” Bosni i
Hercegovini, takodje
srozanoj na protektorat Nato pakta. S druge
strane, gotovo da je
nemoguce zamisliti bilo kakvo suvereno jedinstvo
na tom prostoru, s
obzirom da su duboko potkopani temelji
jugoslovenstva. Zato Bosna i
Hercegovina danas potseca na avet, a posmatrana
iz krace i srednje
perspektive, ona ne obecava nista drugo osim i
nadalje, hronicni
razdor, odnosno, hronicnu paralizu na svakom
planu: drustvenom,
politickom, ekonomskom i idejnom, kao rezultat,
prvo, bratoubilackog
rata, a potom, ropskog polozaja u odnosu na
Zapad. Takvo stanje,
naravno, koristi iredentistickim snagama. Na
primer, hrvatskim. Poslo
im je eto za rukom da 22. juna 2003. u sredistu
srpske Bosne, u Banja
Luci, prirede Papu. Bio je to simbolicni udarac
i svojevrsna pogrda,
imajuci u vidu ustaski genocid nad Srbima u
periodu 1942-1944, genocid
koji Papa nikad ni spomenuo nije.
Razaranje Bivse Jugoslovenske Republike
Makedonije ne prestaje (34):
Nato-pakt je i u ovoj republici, nekada clanici
Federativne
Jugoslavije, raspirio veliko-albanski
mikronacionalizam. Godine 2001.
najvise se razbuktao u urbanim sredinama sa
najizrazenijom
visenacionalnom strukturom, kao sto je Kumanovo,
drugi po velicini grad
prakticno pod opsadom. Bila je to kazna za
tolerantne i vredne gradjane
ovog grada, a narocito za srpski deo
stanovnistva koje se zamerilo
antiratnim demonstracijama za vrema
Nato-agresije 1999. Svako
razbuktavanje terorizma samo opravdava dalje
vojno prisustvo zapadnih
sila u citavom regionu koji su one filigranski
isparcelisale na
protektorate. One kontrolisu sve puteve u
Makedoniji kao i na Kosovu,
gde je zapoceta izgradnja 8. koridora na potezu
Albanija- Bugarska
(35). Pocetkom septembra 2002. cim su se
prilike u BJRM
koliko-toliko « smirile »,
zvanicno je
zapoceta izgradnja novog naftovoda izmedju
Skoplja i Pristine. Radove
izvodi Hellenic Petroleum A. D. (36). Sporazum
su potpisali ministri
zainteresovani zemalja 9. septembra u
Bariju a zatim je
brze-bolje prosledjen EZ-ci: « Celokupan
projekat predvidja
izgradnju luka, aerodroma, puteva, pruga i
pratecih objekata koji ce
uzejamno povezivati Crno, Jadransko i Jonsko
more i Balkan (...)
''Ovim sporazumom- izjavio je ministar Lunardi –
konacno je ispunjen
prvobitni idejni projekat o izgradnji deset
koridora kroz Evropu nastao
1991. na Konferenciji u Pragu i doradjen na
dvema konferencijama, na
Kritu 1994. i u Helsinkiju 1997. o
prosirenju evropske mreze kako
bi bile obuhvacene balkanske i istocnoevropske
zemlje ». Dodao je zatim, da je put
bio '' dug i
mukotrpan izmedju ostalog i zbog kriznih zarista
koja su postojala u
pojedinim zonama, zbog cega se u jednom trenutku
cak postavljalo
pitanje odustajanja od koridora''. Ove godine,
medjutim – prema
njegovim recima – stekli su se povoljni uslovi,
kako kada je rec o
5.koridoru (Madjarska, Slovenija, Trst) tako i
kada je rec o
8. » Neophodna sredstva za Italiju iznose
2.106 miliona
evra. (37).
Medjutim, razdor sa SAD izbija na videlo
tek u jeku
« velike petrolejske krize » (38). Na
Balkanu,
kao uostalom na svim prostorima,
anglo-americki lanac
(BP-Amoko-ARCO, Sevron i Texaco) suceljen
je sa evropskim
Total-Fina-Elf, kome bi italijanska ENI
trebalo da pripada
(medjutim, Italija je poseban slucaj i zahteva
zasebno poglavlje). To
je razlog sto anglo-amerikanci vode glavnu rec u
vojnoj agresiji i
spijunazi na Balkanu, ni najmanje se pritom ne
ustrucavajuci
manipulisanja islamskih i proturskih terorista,
drzeci tako u saci
celokupno poluostrvo (39). Uostalom isti je
slucaj sa Kavkazom (uzmimo
Ceceniju). Konkretno kada je rec o Osmom
koridoru, treba naglasiti da
je angloamericki energetski kolos 1996 osnovao
prikladan konzorcijum
pod nazivom AMBO i potpisao brze bolje sporazume
kojima je potpuno
potisnuo u stranu evropske partnere (40). Povrh
toga bas u isto vreme,
u septembru 2002. Amerikanci su kumovali
potpisivanju jos jednog
nacelnog sporazuma. Tog puta se radilo o
10. koridoru, odnosno
podunavskoj trasi koja se od Crnog mora proteze
do nadomak Rijeke,
tacnije Omisalja. Taj je potez tada jos uvek bio
neostvariv, neposredno
nakon bombardovanja, ali od strateskog znacaja u
Sredisnjoj Evropi.
Hrvatska, Rumunija i Srbija je trebalo da se
dogovore oko pratecih
objekata. Medjutim potrebna su ogromna sredstva
(pogotovo za Srbiju,
gde je vlada po obicaju mahala tim sporazumom iz
cisto propagandnih
interesa). Navodno, sredstva je trebalo da
obezbede SAD (41). Uprkos
tome i vremenu koje je proteklo, prevagu su
odnela preganjanja izmedju
Srbije i Hrvatske , a ponajvise interes SAD da
balkanski naftovod cusne
u drugi plan ... Zapravo Irak je okupiran a na
vidiku se ukazalo nesto
za SAD mnogo probitacnije i, gle slucaja, bas u
septembru 2002.! Bio je
to naftovod od Bakua, preko Turske do
Sredozemnog mora. Balkan je
zaobidjen a sa njim i Evropa.
Balast proslosti i ucinak
italijanske levice na
neuhvatljivoj granici izmedju zbilje i
obmane
U tom pozoristu lutaka, gde smicalica smenjuje
smicalicu, Italija igra
zapazenu ulogu. Dovoljno je pogledati geografsku
kartu. Koridor 10
(Trst), Koridor 8 (sve nase jadranske luke) i 5.
(Trst), prolaze
kroz Italiju, sto znaci da je u sredistu
interesovanja ma koja
imperijalisticka varijanta da odnese prevagu.
Toliki geopoliticki
znacaj moze da objasni ogromno interesovanje i
sredstva koja je Italija
zadnjih deset godina ulagala u Balkan, ali ne
moze da opravda ni opsti,
povrsan odnos javnog mnjenja prema
jugoslovenskoj tragediji, a
ponajmanje, konkretno, nedopustivo ponasanje
antiratnog pokreta i
levice koji su celokupnu jugoslovensku
problematiku uporno i svesno
potiskivali iz svesti. Uostalom, Italija
neresenih “pitanja” sa
Jugoslavijom, drugim recima razloga za
preispitivanje svoje
savesti, ima na pretek i od ranije. Koja
su to pitanja? Pa evo,
podjimo redom. Posle I Svetskog rata, pitanje
prisilne italijanizacije
i slovenofobicnog nacionalizma, mahom na
istoku. Pod fasistickom
cizmom sledi krvava kolonizacija delova
Jugoslavije, od Ljubljane do
Pristine i od 1941. do 1943. Italijanskih
konclogora je bilo na
Rabu i drugde, kao i logora za jugoslovenske
robijase na sada
italijanskoj teritoriji, npr. u Cervinjanu del
Friuli. Stopa smrtnosti
je u tim logorima bila veoma visoka, pa ipak, u
italijanskoj
istoriografiji to pitanje predstavlja jos jednu
“crnu rupu” (42).
A posle toga, i posle razilazenja sa Staljinom,
jos jedna trauma, i jos
jednom potiskivanje Jugoslavije, toga puta iz
svesti italijanskih
komunista. Ubedjen sam da sve ovo treba
imati u vidu ako se
zaista zeli temeljno sagledavanje i pretresanje
pitanja
antijugoslovenske nastrojenosti velikog
dela italijanske levice.
Raskidom KPJ sa Staljinom, zapravo dolazi do
narusavanja prirodnih
odnosa italijanskih i jugoslovenskih
komunista - racunajuci tu i
jugoslovene italijanskog porekla u Sloveniji i
Hrvatskoj, koji su tokom
svih ovih decenija zadrzali belo-crveno-zelenu
trobojku sa petokrakom u
sredini. Medjupartijski odnosi su naruseni
uprkos tome sto su bili
zadojeni linfom antifasisticke
Narodno-oslobodilacke borbe. Groblja na
kojima je sahranjeno na stotine jugoslovenskih
partizana poginulih u
Italiji, najvecim delom u centralnom delu,
potpuno su zaboravljena kao
sto je zaboravljena herojska borba rame uz rame
po sumama i gorama
jedne i druge strane Jadranskog mora, rekao bih,
citirajuci C. Del
Bela, po uzoru na "damnatio
memoriae". Da ne pominjem
hladni rat izmedju vidalijevaca i titoista koji
je neposredno posle
'48. u Trstu uneo razdor u komunisticki
pokret (43). U Italiji
eto dolazi do slucajne podudarnosti interesa
antikomunisticke, dakle,
antijugoslovenske desnice sa interesima
ibeovaca, dakle,
antijugoslovenski nastrojenih. Iz toga sledi
opsta atmosfera
antijugoslovenske netrpeljivosti pod
ionako nepovoljnim
okolnostima koje su dale pecat hladnom ratu. Da
navedem samo neke:
uvrezeni nacionalizmi, uloga kontroverznih
dvolicnih licnosti i redovno
periodicno podgrevanje trauma iz ratnih i
poratnih godina – npr.
pitanje masovnog iseljavanja iz Istre i
Dalmacije i ratnih zlocina,
stvarnih i izmisljenih (44).
U toj i tako neprijateljskoj atmosferi mogu se
potraziti neki od uzroka
nerazumevanja imperijalistickog i bratoubilackog
rata koji je buknuo
'91. U redovima KPI bile su tada i jos
uvek su u redovima raznih
parlametarnih grupa, istaknute licnosti –
od kojih su pojedini
cak poreklom iz Julijske Krajine, Slovenije,
Istre itd. - odgovorne za
medjunarodne odnose, dakle dobro upucene u
dogadjaje i, uopste, u
celokupnu balkansku problematiku. Tokom svih
ovih godina, njihov
doprinos ne samo da je zatajio, nego je
cesto umeo biti cak
poguban, utoliko sto su pruzili ideolosku
podrsku secesionistima a '99
podrzali sramno bombardovanje. Zahvaljujuci
svojim poznanstvima, kako u
Italiji, tako u Jugoslaviji, oni su u raznim
svojstvima bili aktivni u
stvaranju « javnog mnjenja » bilo da
su nastupali
pred studentima, u sredstvima javnog
informisanja, na tribinama
fondacija, antiratnog pokreta ili mnogobrojnih
drustvenih organizacija.
U uslovima politicko-kulturne dekadencije koja
se neverovatno pogubno
odrazila na « levicu » jos pocetkom
osamdesetih
godina, zapravo su bez poteskoca mogli da
plasiraju povrsna ili pak
potpuno netacna tumacenja (« agresorski rat
Srbije », rat « za nacionalno
oslobodjenje », rat « za
samoopredeljenje ») Cesto su te iste
licnosti bivale u
diplomatskoj misiji na tim prostorima za racun
Italije i ekonomsko
kolonijalnog osvajaca. Velika je steta pak, sto
se nije cula rec bivsih
partizana koji bi nas podsetili na herojske dane
NOB-a, stavljajuci
pitanje medjunacionalnih odnosa u istorijsku
perspektivu. Nije se cuo
ni glas jugoslovenskih komunista, koje nasa
« levica » nikada tokom svih ovih
dugih godina
nije smatrala pozvanim da govore o visestrukom
razaranju njihove
domovine.
Oni koji se danas izjasnjavaju kao komunisti
trebalo bi prvo da budu u
stanju da slobodno i samostalno raspolazu
izvornom i autenticnom
gradjom, kako bi slobodno i samostalno
proucavali i tumacili
istoriju Jugoslavije, nama prostorno i vremenski
veoma blisku,
dramaticnu i bremenitu posledicama. Ocigledno se
moramo osloboditi
balasti. Pored mucnog i sada vec anahronog
nasledja o kojem sam vec
rekao, tu je i tesko breme dugogodisnje ratne
propagande,
pojednostavljenih tumacenja iskljucivo u
funkciji « prava
coveka », tu je
« nadobudnost »
izvesne levice koja se prekasno opsetila da u
lutkarskom pozoristu nisu
svi lutke ....Recju, treba misliti slobodno, a
ne podlegati uticaju
kojecijih interesa.
Na hiljade uniformisanih Italijana periodicno se
smenjuju toboze na
zadacima « ocuvanja mira » na
Balkanskom
prostoru; prituzbi ima tu i tamo, kad se otkrije
novi slucal leukemije
ili neko tragicnim slucajem strada; medjutim,
ako se zeli temeljno
resiti problem, mora se jednostavno zahtevati
povlacenje celokupne
italijanske vojske rasporedjene van granica i
ukidanje
neokolonijalisticke politike, koja je uvek
licemerno maskirana.
Jugoslavija kao paradigma potiskivanja
Oni koji su poslednjih godina pratili prilike u
Jugoslaviji, bili su
prenerazeni naprosto neverovatnim dogadjajima.
Na primer: oruzje
je masovno doturano preko italijanskih luka
(45), naci-nadbiskup je
unapredjen u sveca (46), podmetani su
atentati sracunati na
stvaranje psihoze terora i na zaostravanje
situacije, bombardovane su
izbeglicke kolone i fabrike ispred kojih su
goloruki radnici bili zivi
stitovi .. Naknadno smo saznali da su
separatisti obucavani posredstvom
profesionalnih agencija (47). Saznali smo da je
i italijanska
placenicka vojska imala udela u zlocinima i da
nikada niko od vinovnika
nije odgovarao za pocinjene zlocine, primerice,
izvesni Delle Fave. Sve
to, video je onaj ko je hteo da vidi (48). Ko
nije zeleo da vidi,
razume se, nije nista video, zatvarao je
oci pred nezeljenim
prizorima, « potiskivanjem » nezeljene
istine.
Vreme, medjutim, protice a iz dana u dan,
vidjeno u Jugoslaviji vidjamo
u drugim sredinama, reprizirano sa mnogo vecom
lakocom i mnogo manjom
lukavoscu. Kako u Jugoslaviji tako u Iraku,
svima je dobro znano da se
rat temeljno i blagovremeno priprema uz
pomoc sredstava masovnog
strateskog dezinformisanja i kakve
globalne profesionalne
agencije ili « korporacije » tipa
Hill&Knowlton, Ruder&Finn, ITN,
Rendon Group, Soros
institucija, doduse ni zapadne drzavne ustanove
nisu postedjene tog
posla... Kako u Jugoslaviji tako u Iraku,
blacenje politickog
rukovodstva i obecavanje « demokratskog
rezima »
pokazalo se kao cinicna obmana i podmetanje:
Zapad je doneo razaranja,
vojne ispostave, bedu i smrt; donece nove
granice i nove
medjunacionalne razdore, kolonijalne
nedemokratske i omrazene rezime.
Kako Jugoslaviji tako Iraku, humanitarni rat je
doneo bombe sa
osiromasenim uranijumom po civilnim
objektima i infrastrukurama s
pogubnim posledicama po privredu, prirodnu
okolinu, zdravlje. Kako u
Jugoslaviji tako u Iraku, imperijalisti se
otimaju oko plena, sirovina,
nafte, prirodnog gasa i ne brinu ni o cemu sem
da vojnom silom
kontrolisu sve puteve od interesa.
Kako u Jugoslaviji tako u Iraku, u Avganistanu,
na Kubi, u Siriji, u
Severnoj Koreji – uvek jedni te isti problemi.
Zato bi trebalo da
antiratni pokret izgradi svest o ovim pojavama
koje se ponavljaju uvek
po istom kalupu. Trebalo bi da se bori protiv
« potiskivanja » istine o Jugoslaviji
i da je
prihvati i sagledava kao paradigmu upravo zbog
toga sto je od svih
zaracenih zona Jugoslovensko ratiste nama
najblize.
U tom smislu su govorili i sindikalni
radnici « Zastave » na Trgu San Djovani na
mitingu
15. februara 2003. (49) Nazalost, bez neke
narocite vajde i moram
priznati da Jugoslavija i dalje biva potiskivana
i to na raznim
nivoima: zato je Jugoslavija paradigma u tom
smislu (T. Bellone).
Potisnuta iz Istorije, iz dnevne stampe, ne samo
SFRJ, vec i Srbija i
Crna Gora, potisnuta iz Atlasa, potisnuta u
politicko-kulturnom smislu,
potisnuta u Italiji, potisnuta sirom sveta i,
ponajvise, potisnuta u
samoj Jugoslaviji, gde su donedavno
prezivljavane traume bile tako
jezovite da je potiskivanje u zaborav bilo
pitanje opstanka. Govoriti
danas o Jugoslaviji, znaci dirati u zivu ranu.
To je tako za
Jugoslovene i sve one koji su bili
neposredno upuceni u dogadjaje
te i sami imali bolna licna iskustva (50).
Medjutim, traumaticna
iskustva se ne mogu prevazici ako se ne
sagledaju i racionalizuju pravi
uzroci. Politika u tome moze da bude od velike
koristi jer se bavi
odnosima sirokih drustvenih slojeva koji su
delili i koji ce uvek
deliti jedinstven kulturni prostor. Zato je
neophodno prevazici
psiholoske barijere koje su delo propagande a
nalik su novim
«gvozdenim zavesama » kojima se zeli
razdor
medju narodima, razdor medju rodbinom, razdor u
svesti svakog
pojedinca. Jugoslovenima utoliko mozemo pomoci
da prevazidju traume
duboko urezane u svest, kako to cini
psihoanaliticar, ili naprosto
prijatelj. Potrebno je takodje isticati
pozitivne vidove
identiteta i ocuvati ono sto sto cini njegovu
najdragoceniju riznicu.
(51). Bas kao zivot ljudski, Istorija se
nece vratiti
nazad, te se mora pisati i tumaciti bez
mistifikacija. Inace nema
buducnosti.
Sa te tacke gledista, veoma je znacajna pojava
ozivljavanja vidova
Jugoslavije u svim nekada federativnim
republikama, kao i u
jugoslovenskim zajednicama sirom sveta, po
uzoru na uprilicenje
D. R. Nemacke izmedju cetiri zida jedne sobe u
filmu "Good Bye Lenin".
Ima u tim pojavama i nostalgije i simbolike.
Pomenucu kao primer
mnogobrojne internet sajtove, politicki
angazovane organizacije, imanja
omedjena i oznacena trobojkom i crvenim
barjakom. Sve to skupa ima
nedvosmisleno znacenje ali ne moze biti
dovoljno. U Srbiji , kao u
Bosni i drugde, vlada psihoza iscekivanja,
gotovo promisljanja
tragedije koja se na njih srucila i koja ih jos
uvek potire. Kao veliko
bdenje umrloj slobodi, zemlji rodnoj.
Prevazilazenje tog pasivnog
stanja je nuzno, ali nije automatsko: komunisti
su pretrpeli velike
gubitke a oportunizam je uslov koji levica mora
da zadovolji da bi
dosla do izrazaja; sindikat je grubo razbijen a
tamo gde gnev radnika
pocne da narasta, kao kakvim cudom, najednom
« etnicki » terorizam pocne da uzima
maha ili da
nicu, kao pecurke posle kise, « zuti
sindikati »
...... Uslovi zivota su veoma oskudni, te je,
dakle, apsurdno ocekivati
od Jugoslovena onaj stepen politicke i
organizacione svesti kome ni
sami nismo dorasli u Italiji i pored daleko
povoljnijih materijalnih
uslova. Oni koji su emigrirali, moraju pre svega
da vode brigu o goloj
egzistenciji, da sacuvaju radno mesto, obezbede
smestaj, zapocnu novi
zivot, i to je nuzno. Bilo bi daleko
celishodnije kada bismo se
zapitali kako prema tom pitanju treba da se
postavimo, mi, italijanski
komunisti.
Oni koji nisu pratili jugoslovenska zbivanja
kroz dimnu zavesu ratne
propagande, mogli su se uveriti da ratovi
ne izbijaju spontano,
niti kao posledica necije « genetske
sklonosti ka
zlocinu », oni predstavljaju logicno
ishodiste
postojecih istorijskih prilika. U prvom
redu nagle i grube
koncentracije i ekspanzije multinacionalnog
kapitala i kolonizacije ne
samo zemalja Treceg sveta, vec i onih u
srcu Evrope. No, prilike
u tim zemljama su veoma nestabilne. Raspadom
Jugoslavije niko nije
dobio, pa nece dobiti ni zapadne velesile – a
kada medju tim silama
budu buknuli sukobi, logicno praceni
nezadovoljstvom sirokih slojeva,
proizvoljni poredak na Balkanu sunovratice se
kao kula od karata.
Razlog vise da konstatujemo da je veoma pogresno
ne poklanjati paznju
onome sto se tamo dogadja.
Fus-note:
(1) Prema Ansi koja je objavila
“umrlicu” u februaru, nakon
glasanja u Saveznoj Skupstini,
Jugoslavija je toboze bila “bure
baruta citave 74 godine.”
(2) 29. novembra 1943. u Jajcu, u
sredistu Bosne i
Hercegovine, Antifasisticko Vece Narodnog
Oslobodjenja Jugoslavije
postavlja temelje buduce visenacionalne drzave
izrasle iz herojske
borbe protiv okupatorskih sila i domacih
izdajnika - nacionalista,
nacista i monarhista.
(3) AAVV: "NATO in the Balkans", izdanje
International Action Center,
1997.; Italijanski prevod izdavaca Editori
Riuniti: "La NATO nei
Balcani", 1999.
(4) Cak je i evropska Badinterova
komisije upozorila na
necelishodnost priznavanja Hrvatske
zbog neresenog
pitanja teritorija na kojima su ziveli
Srbi koji su
ocigledno bili listom protiv secesije
Republike Hrvatske.
(5) Marta 1992. bivsi americki ambasador
u Beogradu,
Zimerman, predlaze muslimanima i Hrvatima da
povuku svoj potpis sa
Lisabonskog mirovnog sporazuma o kantonizaciji
BiH.
(6) O masovnom stradanju ispred pekare i na
Markalama u Sarajevu, kao i
sire, o strateskom dezinformisanju javnosti
preko medija, upucujemo
citaoca na autora Misela Kolona (Michel
Collon) i njegove dve
knjige
"Poker Menteur" i "Monopoly" (ed. EPO,
Bruxelles).
(7) Pogledati clanke Djervazija (S.
Gervasi) i Cosudovskog
(M. Chossudovsky) u vec citiranom "NATO in the
Balkans".
(8) “Demokratski Savez Kosova” Ibrahima Rugove
i njegovu politiku
otcepljenja po etnickoj osnovi podrzavali su
od 1990 ne samo
“mirovnjaci” i borci za “prava coveka” vec i
dobro poznate centrale za
dezinformaciju tipa Fondacija Soros i Ruder i
Fin Pablik Global
Afers. O ovoj drugoj preporucujemo da se
procita Zak Merlino (Jacques
Merlino) "Les Verites yougoslaves ne sont pas
toutes bonnes a dire",
Paris: Albin Michel, 1993. Sto se, pak, tice
uloge OVK (Uçk) ,
oruzane formacije po uzoru na “contras” u
Latinskoj Americi, aktivne od
1997. blagodareci Nato podrsci, upucujemo na
izvanrednu knjigu
autora Jirgena
Alzasera (Juergen Elsaesser) "Ratne Laze"
("Menzogne di guerra")
Napoli: izdanje La Cittŕ del Sole, 2002.
(9) Najiscrpniju dokumentaciju o ovoj jos
jednoj medijskoj “crnoj
rupi” u Italiji je priredio Odbor
Naucnih Radnika Protiv
Rata: treba pogledati njihov izlog
http://www.scienzaepace.it.
Moram pomenuti i video snimak
“Bombardovanje hemijskih
postrojenja” ("Bombe sulle industrie
chimiche") autora Sase Adameka.
Alberto Taroci je priredio njegovo
italansko izdanje.
(10) Dva izvora “bez mane” o tome
govore: casopis
"30GIORNI", broj 2/2003 Djulija
Andreotija pod naslovom: "4
godine posle humanitarnog rata na Kosovu.
Bombe, pa haos." i "La
Tribuna di Treviso" koja je objavila
intervju sa Masimom
Kacarijem 30. marta 2003.
(11) O “etnickom ciscenju” i teroru koji danas
vlada na Kosmetu, Misel
Kolon je sa Vanesom Stojiljkovic objavio video
kasetu, jos jedan
dragocen dokument. Italijansko izdanje
“Ukletih sa Kosmeta”
mozete naci kod "SOS Yugoslavia" di Torino
(posta@resistenze.org).
(12) Doci do istorijske gradje o ovoj
temi u mraku fakticke
cenzure pravi je podvig. Citaoca ipak
upucujem na clanke Fulvia
Grimaldija objavljene u “Ernestu” kao i na
sveske sa radovima R.
Djistija, A. Hoebela i F.
Grimaldija “NATO u Jugoslaviji: Od
agresije do puca” kao i na
knjigu E. Vinje "Jugoslavija
2001", u izdanju La
Cittŕ del Sole, Napoli, 2001. Zbivanja u
Jugoslaviji, medjutim,
pomno prati internet-bilten JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages/
(13) O konkretnim akcijama solidarnosti
citalac ce naci korisna
obavestenja na:
http://www.ecn.org/coord.rsu/guerra.htm
(14) U stvari, vec posle neuspelih
predsednickih izbora,
kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori, usled
veoma slabog odziva biraca,
dakle njihovog ocitog otreznjenja, nastaje
veoma ozbilljna
institucionalna kriza na svim nivoima, kriza
koju su samo jos vise
produbili februarskim pretakanjem “federacije”
u “zajednicu” i
sada, natezanjem oko pisanja novog Ustava.
(15) Rec je o "Nacionalu" i "Identitetu",
crnogorskom "Danu" zabranjeno
je samo izlazenje u Srbiji. Valja imati na umu
da posle oktobra 2000.
drasticno biva smanjen broj glasila opozicije,
izmedju ostalog, i iz
neposrednih, finansijskih razliga. A isto tako
i da mnogi mediji bivaju
prodati stranom kupcu, ne samo Sorosu, vec i
B. Hombahu i njegovom
WAC-u (Vestdojce Algemajne Cajtung) vlasniku
glavnog beogradskog
dnevnika, nekada ugledne “Politike” .
(16) "Tribunal ad hoc" ne treba brkati sa
daleko legitimnijim i
odranije postojecim Medjunarodnim Sudom
nadleznim za medjudrzavne
sporove takodje sa sedistem u Hagu.
(17) Predsednica Tribunala, Gabrielle
Kirk McDonald, 5. aprila
1999. biva ovencana ordenom Vrhovnog suda SAD
i tom zgodom
bez dlake na jeziku daje sledece
objasnjenje: << Veliku
pomoc smo dobili od
zainteresovanih vlada, ali mnogo
dugujemo i licnom
zauzimanju Olbrajtove. [napominjem da je
proteklo tek desetak dana od
pocetka bombardovanja] Kao stalni predstavnik
u OUN , ona je
priljezno radila na
formiranju Tribunala. Zapravo, kada mi
kazemo ‘majka
Tribunala’, sto cinimo cesto, to se onda
odnosi na Olbrajtovu ...
>> Dakle "mamma Tribunala” nije
Ema Bonino!
(18) U saopstenju za stampu
objavljenom u Hagu 19. aprila
1999. (JL/PIU/397-E) citamo sledece: <<U
ime Medjunarodnog
Tribunala za zlocine sa prostora bivse
Jugoslavije,
predsednik tog Tribunala, sudija Gabriel
Kirk Mak Donald, duboko
se zahvalila vladi SAD na dodeljenim
sredstvima za realizaciju Programa
doskociti (outreach) u iznosu od 500
hiljada americkih dolara.
Harold Koh, podpredsednik Odbora za
demokratiju, prava coveka i rad,
objavio je ovu odluku americke vlade 16.
aprila 1999. na konferenciji
za novinare u sedistu TPI. ”Ovako
izdasan dar, preko trecine
budzeta pomenutog Programa doskociti, omoguci
ce Tribunalu ne samo da
poruku o nepristrasnosti pravde uputi vladama
i zakonitim
predstavnicima bivse Jugoslavije, vec pre
svega porodicama stradalih”,
kaza Koh .>> Kakva srceparajuca izjava,
pogotovo iz usta
funkcionera americke vlade koja u tom istom
casu bombama seje smrt
medju tim istim porodicama!
(19) Konferencija za stampu, 17. maja 1999.
(20) Nedavne poternice i hapsenje nesto sitne
ribe UCK-a niukoliko ne
moze uticati na opstu sliku; isto vazi i za
Nasira Orica, muslimana iz
Bosne koji je iz Srebrenice, ‘zasticene
enklave’ sa svojim
hordama palio i zario po okolnim srpskim
selima 1992 i 1993. Dakle
mnogo pre 1995. i dogadjaja o kojima nas je
svetska stampa tako uporno
obavestavala, mada tek treba da se precizno
utvde i njihov tok i
njihove razmere. (upucujemo opet na knjigu
Jurgena Elzasera) Sto se
Hrvata tice, Hag nijednog politicara
nije “optuzio”.
Doduse, hrvatska drzava je dosad uporno
odbijala svaki vid
saradnje pa cak i kada je rec o vojnim licima
odgovornim za ubistvo
Srba iz Krajine i Slavonije.
(21) Pokojni Franjo Tudjman je autor
nesumnjivo revizionistickih radova
o nacizmu; Alija Izetbegovic, autor
‘Islamske deklaracije’
povezan je sa Saudiskom Arabijom, Iranom,
Pakistanom i Ben Ladenom, a
postoji i uverenje da je u II svetskom ratu
bio pripadnik nacistofila,
Mladih muslimana; vodji OVK, pa i
oni u Makedoniji,
na poternicama su sirom sveta zbog veza sa
kriminalom. Svi su oni bili
osudjivani, a pojedini i kazne zatvora
izdrzavali u SFRJ zbog
potstrekivanja na medjunacionalnu
mrznju.
(22) Strana 11467 zapisa, relativna za
pretres na dan 10.
oktobra 2002. ostace trajno
upamcena kao presedan. Dogodilo
se da jedan sudija (Ricard Mej) javno u
sudnici izjavi da
Tribunal prihvata rekla-kazala
kao dokazni
materijal.
(23) Da je “neophodno” sprovesti istragu
protiv Milosevica objavile su
na zajednickoj konferenciji za stampu,
takozvana “mama tribunala ad
hoc’’ Olbrajtova i predhodnica Karle Del Ponte
na mestu “tuzioca”
Luiz Arbur u Vasingtonu 30. aprila 1999.
Zvanicni dokument
kancelarije predstavnika Stejt Departmenta
moze se pogledati na donjoj
adresi:
http://secretary.state.gov/www/statements/1999/990430a.html
.
(24) Da bi se sagledao u punoj meri
udarac koji su zemlji, njenom
dostojanstvu i njenoj istoriji zadali
placenici Nato pakta
u srpskoj vladi, dovoljno je reci da je za
izvrsenje otmice izabran 28.
juni, simbolican
datum za srpski narod. Na taj dan 1389. zavsen
je cuveni boj protiv
Turaka, godine 1914. u Sarajevu je izvrsen
atentat, a Milosevic 1989.
drzi svoj cuveni govor u Kosovu Polju isticuci
da narodi neizbezno
moraju ziveti u zajedno i biti ravnopravni.
Tekst govora na donjoj
adresi:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/1112
).
Ne iznenadjuje stoga sto je Komitet Sloboda za
28. jun zakazao
internacionalnu protestnu akciju
ispred “tribunala”.
25) Oprecno misljenje Ustavni sud ce izreci 6.
novembra 2001. Tekst te
odluke objavljen je 28. novembra u
Sluzbenom listu FR
Jugoslavije br. 70/01.
(26) Takozvani "prijatelji suda" su
odmah pokazali koliko
su ozbiljni tako sto je jedan od njih za
stampu izjavio da je
ubedjen da ce Milosevic biti osudjen, te biva
smenjen po Milosevicevoj
zalbi.
(27) Neil Clark, "New Statesman" 28.
april 2003. u povodu
knjige: "Yugoslavism: histories of a failed
idea (1918-1992)" Dejana
Djokica (izdavac Hurst & co. 369 strana,
ISBN 1850656630).
(28) Zapanjujuci uspon Karle Del Ponte
razoblicio je u intervjuu
kljucni svedok u slucaju Mabetex-Pacolli,
Felipe Turover, optuzivsi je
da je minirala istrazni postupak i nepotrebno
ugrozila zivote
svedoka. (KONKRET, dicembar 2002.
Italijanski prevod procitajte
na:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/2137
).
(29) Pretres se moze pratiti u intrnacionalnoj
mrezi na sledecim
adresama:
http://www.slobodan-milosevic.org/
http://www.domovina.net/Icty/eng/room1.ram
http://hague.bard.edu/video.html
http://tribunal.freeserbia.com
(30) »Husein i Milosevic... kao diktatori
slice jedan drugom.
Pitanje koje sebi postavlja civilizovani svet,
a sve za dobrobit
demokratije, glasi: kako preduhitriti
diktatorrske
potencijalitete... Mi Kosovci bogu da
zahvalimo za nato agresiju.
Spaseni su jedan narod i jedna
civilizacija » Rugova,
prema Ansinoj vesti 13/02/2003.
(31) Brisanje Jugoslavije, dosledan je
sastavni deo programske politike
DOS-a , sa svim svojim reakcionarnim
konotacijama. Potkrepicu to sa dva
iz niza primera: U svom prvom javnom govoru u
svojstvu jugoslovenskog
predsednika u Beogradu za vreme puca 2000.
Kostunici ce omakao lapsus:
on se nije obratio « slobodnoj
Jugoslaviji »,
vec, « slobodnoj Srbiji » a jedna od
prvih mera
Djindjiceve vlade nesumnjivog simbolicnog
znacenja, bila je dodela
pasosa i « Belog Dvora »
« prestolonasledniku » porodice
Karadjordjevic
koji nikad nije ziveo u Jugoslaviji.
(32) Beta/Tanjug: 4. maja 2003. Vujanovic
izjavljuje da ce 11.
maja biti raspisan referendum u Crnoj Gori.
Biva izabran, ali,
referendumu se nije odazvala ni polovina
biraca. Opozicija je
referendum bojkotovala. Ipak, osnovni razlog
slabog odziva treba
traziti u rasprostranjenom nezadovoljstvu i
rezignaciji javnog mnjenja.
Uprkos raznim smicalicama, u Italiji je i
dalje u postupku istraga o
mafiji i krijumcarenju cigareta . U mafijaske
radnje su prema svim
saznanjima bili upleteni izmedju ostalih,
bivsi predsednik,
Djukanovic,takodje secesionisra, i kamorista,
F. Prudentino, nastanjen
u Crnoj Gori. Pocetkom jula, Istrazni sud za
Napulj trazi Djukanovicevo
hapsenje po osnovu “organizovanog kriminala i
sverca cigareta strane
proizvodnje (clan 416 e 291 quater; ANSA
4/7/2003). Pomenuti
istrazni postupak mozemo shvatiti i kao siru
akciju EZ protiv americkih
multinacionalnih kompanija, recimo Filip
Morisa i RJ Rejnoldsa koje su
na najcelishodniji moguci nacin iskoristile
sverc (videti: IWPR's
Balkan Crisis Report, No. 446). Dakle, ipak se
moze nazreti kakav-takav
sukob izmedju SAD i EZ u toj stvari, kao
uostalom i u stvari
nagovestenog razvod braka Srbije i Crne Gore.
(33) Grof (sic) Nikolaus Graf Lambsdorf, sef
odeljenja bivseg
specijalnog izaslanika OUN za Kosmet, M.
Stainera, izjavljuje 9.
maja 2003. na konferenciji u Becu da “Kosovo
vise nikada nece biti u
sastavu Srbije” (Beta, 11/5/2003); zvanicni
Stajnerov zastupnik
precizira: “Kosovo nije pokrajina u sastavu
Srbije” (Beta, 11/5/2003).
Bogatas Dz. Soros – inace povezan sa
National Endowdment for
Democracy, tacnije sa Cia-om, veoma uticajan
na Balkanskom poluostrvu
blagodareci gustoj mrezi nevladinih
organizacija i medijima koji su
gotovo u potpunosti u njegovom vlasnistvu,
ukljucujuci b-92 cije ime
potseca na zloglasne americke bombardere B-52e
- ”objasnio je sta valja
ciniti na Balkanu (sic) u clanku objavljenom u
Financial Times-u 23.
maja 2003. uoci konferencije na vrhu u Solunu:
na prvo mesto istice
“nezavisnost” Kosova i Metohije i
raspustanje Zajednice Srbija i
Crna Gora. Ricard Holbruk deli u potpunosti
njegovo misljenje i to
jasno kaze u intervjuu za “Kohe
Ditore”.12/07/2003.
(34) O politickoj situaciji u bivsoj
Jugoslovenskoj republici
Makedoniji preporucijem clanak iz br.5/2003
ovog mesecnika (“Ernesto”)
Nista se bitno nije promenilo, sem sto je
izvrsena “smena na vlasti”
velikoalbanskih secesionistickih stranaka.
Ahmetijevi bojovnici su u
vladi, a “demokrate” Dzaferija traze
nezaobilazno cepanje po “etnickim”
savovima.
(35) Da primetim da u Bugarskoj, uprkos
pro-zapadnjackom rezimu, kao
sto je slucaj i sa Makedonijom, prisustvo
manjinskog, Turskog zivlja,
za Nato-pakt predstavlja korisno sredstvo koje
bi se lako dalo
iskoristiti cim se za to ukaze prilika.
(36) Grcka je uz puno halabuke kupila vecinu
akcija Rafinerije Okta iz
Skoplja . Hellenik Petroleum sa pretezno
ruskim ucescem u kapitalu,
vlasnik je Crnogorskog Jugopetrola. (Tanjug
11/10/2002).
(37) Dnevne vesti: AP 7/9/2002, ANSA 9/9/2002.
(38) O petrolejskoj krizi kao uzroku
« novih
ratova » citaoca upucujem na autora: A.
Di Fazio, "Contro le
nuove guerre", (Protiv novih ratova) Odradek
2000.
(http://www.scienzaepace.it); O sukobima
interesa unutar
imperijalistickog bloka u opstoj
« trci » da
svako za sebe prigrabi sto vise naftnih rezrvi
predlazem Misela
Cosudovskog (M. Chossudovsky)
http://www.globalresearch.ca.
Proteklih godina Evropljani su dospeli na
prostor Centralne Azije, na
primer u Kazakistan, zahvaljujuci izmedju
ostalog i politici
priblizavanja u odnosima sa Rusijom, medjutim,
kada je rec o Balkanu,
Evropljani su se opredelili za politiku
suprotnu sopstvenim interesima.
Bombardovanje 1999. bilo je pogubno zbog toga
sto je unistena gotovo
celokupna infrastruktura Dunavskog stozera.
(10. Koridor)
Americki « Rat bez granica »
proglasen vec 11. septembra, u
potpunosti je izmenio politicku
kartu naftom bogatih oblasti. Nedavnom
angloamerickom agresijom na
Irak, pogodjeni su interesi Rusije i
Francuske, a Evropljani su
istisnuti cak i sa naizgled zauvek
stecenih pozicija.
(39) Obratimo paznju na sledeci redosled
dogadjajai: Pocetkom 2000.
Evropska Komisija zapocinje sa Albanijom,
Bugarskom i sa BJR
Makedonijom pregovore o pristupanju Zajednici;
aprila 2001.BJRM postaje
prva zemlja na Balkanu potpisnica
« sporazum o stabilizaciji
i udruzivanju » Upravo u tom casu,
rasplamsava se u
nevidjenim razmerama teroristicka delatnost
albanskih separatista koje
naoruzavaju i obucavaju Englezi i Amerikanci,
sto za uzvrat izaziva
opstu destabilizaciju, te Makedonija neminovno
biva unazadjena u svom
stremljenju ka Evropskoj Zajednici. Sef misije
OEBS u Makedoniji,
Amerikanac Robert Frovik uzdize teroriste u
rang ravnopravnih partnera
i ucenjuje BJR Makedoniju; Ako je verovati
posmatracima, odnosi
makedonskih iredentista i Evropljana, a
narocito Nemaca, vise nisu u
toj meri idilicni.
(40) Sa sedistem u SAD, konzorcijum AMBO
("Albenien, Makedonien,
Bulgerien Oil") u direktnoj je sprezi sa
americkim vojno-politickim
sistemom, sa firmom Hallibuton i
zamenikom predsednika SAD, Dikom
Cenijem, koji se vec procuo po tome sto je
prigrabio sve radove na
izgradnji vojne baze Kemp Bondstil za racun
svog preduzeca Braun &
Rut, a sada i celokupni iracki kolac.
(41) Tacnije, investicije je u julu obecala
Americka Agencija za
Trgovinu i Razvoj (Tanjug 22. e 23/7/2002) a
protokol izmedju Hrvatske,
Rumunije i Srbije potpisan je 10.
septembra.
(42) O italijanskim zlocinima na Balkanu u
vreme II Svetskog rata
pogledati dokumentarni film BBC "Fascist
Legacy" koji, iako
cenzurisan na Radio TV Italije, uveliko
obilazi filmske dvorane. Na
tome treba zahvaliti u prvom redu
Nacionalnoj koordinaciji za
Jugoslaviju iz Torina koja je mnogo doprinela
njegovoj promociji u
Torinu. Praznina, medjutim, ima sjaset i to na
raznim nivoima: pocev od
obucavanja ustaskih terorista u Italiji
tridesetih godina , pa
preko ilegalnog iznosenja trezora NB
Jugoslavije 1941. (u cemu je
ucestvovao mladi Lico Djeli) do
stvaranja Velike nacifasisticke
Albanije. Istoria o ulozi Italie na Balkanu
napisana je nepotpuno i
rdjavo.
(43) "Vidalijevci" po Vitoriju Vidaliju, sefu
KPI za Trst i "ibeovcu".
Neposredno posle 1948. frakcionastvo u Tristu
uzima maha ali ne uvek u
funkciji nacionalne pripadnosti. Licnost i
uloga druga Tita u
Trstu i dalje biva umanjivana ili
prepustena iskljucivo desnici u
propagandne svrhe, uprkos tome sto je IX
Korpus NOV oslobodio
Trst. Povrh razmimoilazenja Tito-Staljin
– koje nije zadiralo u
istorijat i neposredne
italijansko-jugoslovenske partijske odnose,
u KPI je preovladalo misljenje da
opredeljenje za
« Trst Italiji » ide u prilog
kako njihovom
nacionalnom, tako i institucionalnom
legitimitetu (1953). Tito i
Jugoslavija ce prihvatiti Toljatijevu pomoc u
resavanju razmimoilazenja
i ubrzo dici ruke od Trsta, iako su ga
oslobodili 1945. i uprkos tome
sto bi u protivnom ostalo kao Slobodna
Teritorija Trst. Slovenski
zivalj tada, pa i sada cini veliki procenat
stanovnistva, narocito u
radnickim naseljima i u kraskom pojasu, gde i
danas preovladjuje
slovenacki jezik.
(44) Slozeni su uzroci iseljavanja, ali se ne
moze tvrditi da je
iseljavanje proisteklo iz medjunacionalne
netrpeljivosti, kako to
pokusavaju dokazati pojedini istoricari
revizionisti, neofasisti. U to
vreme, iseljavanje seoskog zivlja u gradove je
opsta pojava. Trscani i
Istrani su takodje odlazili u velike
industrijske centre, pa i izvan
zemlje. S druge strane, treba imati u vidu i
politicko-ideoloske motive
iseljavanja ( antikomunizam i/ili
kolaboracionizam), utoliko pre
sto je u to doba Trst vrveo od Slovenaca,
Hrvata i Srba kompromitovanih
u raznim fasistickim i nacistickim pokretima,
te izbeglih iz
Jugoslavije upravo iz tog razloga.
Sto se tice « jama » treba
napomenuti da je Trst
sa okolinom posle 8. septembra pripadao III
Rajhu ("Adriatisches
Küstenland"). Kolaboracionisti svih fela
pocinili su tu jezovite
zlocine. Partizani su na te zlocine
odgovorili ispravno i, osim
retkih slucajeva, nije bilo primera licne
osvete. Konkretno,
odlucivao je narodni sud posleratne
Jugoslavije o svakom slucaju po na
osob, i valja znati da je mnogo manje smrtnih
kazni izreceno u
Julijskoj Krajini nego u isto vreme recimo u
Pjemontu, ili Emiliji
Romanji. Uprkos tome, u vreme hladnog
rata, pitanje
« kraskih jama » poprima monstruozne
razmere u
sredstvima javnog informisanja, kao sastavni
deo psiholoskog rata kojim
su u tom kraju dirigovale sluzbe za spijunazu
Decima Mas i Gladio. Taj
psiholoski rat ce ponovo uzeti maha kao vid
pritiska na Sloveniju i
Hrvatsku (C. Cernigoi, "Operazione Foibe a
Trieste", ed. KappaVu, Udine
1997). A kao vrhunac svega,
propagandna kampanja oko
« jama » ciji istorijski
koreni sezu do
Adriatisches Küstenland i nacisticke stampe,
ne samo da danas
uziva punu podrsku revizionisticki
nastrojenih istoricara
« levog centra », nego nije mimoisla
cak ni
skolske udjbenike u Italiji u kojoj se, s
druge strane, o zlocinima
koje je Italija pocinila cuti.
Retko kad ce pomenuti
kc-logor Riziera u San Saba, u samom Trstu.
(45) Bilo je slucajeva da su u te svrhe
koriscene verske organizacije
pa i humanitarne organizacije. Primerice,
Crveni Krst i Kruh Svetog
Antuna, organizacija u sprezi sa Karitas-om.
(46) Alojzija Stepinca, koji je zapravo simbol
ustastva, papa Vojtila
je proglasio svecem 3/10/1998. O nacizmu
hrvatskog naci-klera videti
M.A. Rivelli, "L'Arcivescovo del genocidio"
(Kaos Edizioni: Milano
1999).
(47) Kao Military Professional Resources Inc.,
(Rezervisti
profesionalne vojske) sa sedistem u
Virdziniji, koja je pomagala
Hrvatsku izmedju ostalog i u vojnim
operacijama
« Oluja » i
« Munja »
u toku kojih su 1995. u uslovima opste
zlocinacke ravnodusnosti
« medjunarodne zajednice » Srbi
proterani sa
svojih vekovnih ognjista iako su tamo bili
vecinsko stanovnistvo.
(48) Do gradje neophodne da se shvati kako je
i zasto unistena
Jugoslavija tesko se dolazi i gotovo da nikad
nije prevedena na
italijanski. Pored citiranih, navescu
knjigu Dajane Dzonston
(Diana Johnstone): Fools' Crusade: Yugoslavia,
Nato, and Western
Delusions (nije prevedena na srpskohrvatski,
ali na promociji na
Sorboni 28/02/03 u organizaciji, izmedju
ostalih i CNJ, D. Johnstone je
za oglasni plakat predlozila Direrove Jahace
apokalipse, pa bi ta
slika mogla da resi pitanje prevoda naslova
knjige :”Jahaci
Apokalipse – Jugoslavija, Nato i Iluzije
Zapada”, prim. prev.) Monthly
Review Press, 2003, ISBN 1-58367-084-X)
Takodje je veoma korisna
knjiga grupe autora “Hidden Agenda:
U.S./NATO Takeover of
Yugoslavia“ (International Action Center,
2002, ISBN 0-9656916-7-5).
(49) Pokret koji se u Italiji solidarisao sa
stradanjem Jugoslovenskih
naroda tokom svih ovih godina dozivljava
promene. Paradoksalno, Nato
bombardovanje je podstaklo na razmisljanje i
akciju. Takodje je ucinilo
da jugoslovensko i srpsko pitanje izgube na
nepopularnosti i dobiju na
razumljivosti, uprkos prilikama na terenu koje
su se dramaticnom
brzinom pogorsavale i dovele sada vec do
potpunog brisanja Jugoslavije
iz geografskog atlasa. Pokret je u sustini
prosao kroz tri etape: prva,
do pocetka bombardovanja, protekla je u znaku
humanitarne pomoci na
cisto antiratnoj osnovi i sustinski u opstem
nepoznavanju i
nerazumevanju dogadjaja i prilika; druga
etapa, grubo receno do pocetka
2001. protekla je u znaku ozbiljnijeg pristupa
problematici i prvih
akcija solidarnosti sa Srpsko-Jugoslovenskom
stranom; treca etapa je
ova danasnja, gde je primetan veci stepen
zrelosti promisljanja ali i
nizi stepen angazovanja. No, pokret nije
zamro. Naprotiv. Ako se
uporedi sa moralistickim ili humanitaristickim
pristupom, koji je
tipican za krizne situacije i
« volonterstvo », na primeru
Jugoslavije
odmah uocavamo spoj humanitarnog i politickog
rada,
internacionalistickog i
antiimperijalistickog. Primerice,
uspostavljen je neposredan kontakt sa
bombardovanim radnicima, sto je
bila prilika za sagledavanje njihovih problema
na licu mesta i
uocavanje dejstva strateskog
dezinformisanja. Medjutim,
jugoslovensko pitanje je nesumnjivo bilo
nedovoljno prisutno u sirem
antiratnom pokretu iz vise razloga, medju
kojima nije na odmet pomenuti
i nedovoljan stepen spremnosti na suceljavanje
misljenja, nedovoljan
stepen analiticnosti i koordinacije medju
nosiocima akcija, sto je
imalo za posledicu da te akcije ostanu bez
sireg odjeka.
(50) Psiholoski, unutrasnja dinamika
« potiskivanja » Jugoslavije mozda
podseca na
slozene odnose dvoje ljubavnika, koji, suoceni
sa razlazom, a sve u
njegovoj funkcij, nepotrebno sebi nanose bol,
pogrdama i uvredama
potiskujuci uspomene na lepe trenutke
sazivota. Ili, takodje, na
razdore i raskole koji prate rodbinske
razmirice. Kod Jugoslovena
uopste uzev, manifestovanje sklonosti ka
omalovazavanu sopstvene
proslosti stvaranjem pogresne predstave o
njoj, imalo je za posledicu
produbljivanje vec nanetog bola i spada u red
istog psiholoskog
mehanizma.
(51) Rec je o stvaralastvu u oblasti muzike i
filma, arhitekture i
knjizevnosti, slikarstva, rec je o
prirodnim bogastvima, sportu i
tipicno nacionalnim proizvodima. Ukratko, o
svemu onome sto sacinjava
vitalni princip, nadahnucima bremeniti
identitet, kontrapunkt
mitu o sili, nacionalizmu, svemu onom
reakcionarnom i nazadnom sto
tirani izbljuju svaki put kada krvavom cizmom
gaze Balkanom.
Rad je ovaj pretezno utemeljen na bogatoj
gradji
redovnih dnevnih informativnih biltena
Nacionalne Koordinacije za
Jugoslaviju (CNJ). Gradja je upisana pod
JUGOINFO i moze se
konsultovati na adresi koja sledi:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages
CNJ smo osnovali 2001. u zelji da pruzimo uvid
u mnogobrojne
akcije tada vec u punom zamahu, kao i da
doprinesemo povezivanju i
medjusobnom upoznavanju nosilaca tih akcija u
domenu politike, kulture
i informisanja, ali isto tako i u domenu ciste
ljudske solidarnosti,
prijateljstva i zajednickih uspomena i
pamcenja. Tokom protekle dve
godine organizovali smo vise predavanja i
raznih susreta, promovisuci
knjige i filmove.
Adresa: jugocoord @ tiscali.it -
https://www.cnj.it
Preuzimanje teksta, bilo u celosti ili
delimicno, dozvoljeno je pod
uslovom da izvor bude citko naveden.
The total or partial reproduction of this text
is allowed only if the
source is mentioned fully.
|
|