[ L'associazione "Sloboda" - sezione belgradese del Comitato
Internazionale per la Difesa di Slobodan Milosevic - ha preparato un
dettagliato Memorandum sull'iter della denuncia presentata nel 1999
presso la Corte Internazionale di Giustizia dalla allora RF di
Jugoslavia contro i paesi della NATO per crimini di guerra.
A motivare questo Memorandum e' il ventilato ritiro della suddetta
denuncia, prospettato dall'attuale governo della cosiddetta "Unione di
Serbia e Montenegro" in seguito alle pressioni giunte proprio da parte
NATO. Per i criminali ricattatori della NATO, infatti, il ritiro della
denuncia e' una delle condizioni poste al nuovo staterello per la
normalizzazione dei rapporti con la cosiddetta "comunita'
internazionale" e per l'accesso ai suoi "salotti buoni" - UE,
Partnership for Peace, eccetera.
Ma, di fatto, la cosiddetta "Unione di Serbia e Montenegro" - nata nel
2003 per decreto Solana allo scopo di rimuovere la Jugoslavia dalla
scena politica internazionale, dalle cartine geografiche e dalla
memoria pubblica - e' gia' essa stessa in via di scioglimento. Essa -
cosi' come il suo attuale governo, composto da servili "quisling" come
il ministro degli esteri Vuk Draskovic - e' diretta espressione ed
emanazione dei paesi responsabili dei bombardamenti, che da 15 anni
usano tutti i mezzi possibili per destabilizzare e frantumare il
paese...
(A cura di I. Slavo) ]
Da: "Vladimir Krsljanin"
Data: Lun 23 Ago 2004 14:00:49 Europe/Rome
Oggetto: Memorandum "Slobode" protiv povlacenja tuzbi
M E M O R A N D U M U D R U Z E N J A «S L O B O D A»
PROTIV POVLACENJA TUZBI SR JUGOSLAVIJE PROTIV ZEMALJA NATO PRED
MEDJUNARODNIM SUDOM PRAVDE
Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) podnela je 29. aprila 1999. godine
tuzbe Medjunarodnom sudu pravde u Hagu protiv 10 zemalja NATO i to:
Sjedinjenih Americkih Drzava, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije
i Severne Irske, Kraljevine Belgije, Kanade, Republike Francuske,
Savezne Republike Nemacke, Republike Italije, Kraljevine Holandije,
Portugala i Kraljevine Spanije, zbog agresije, genocida, ratnih zlocina
i zlocina protiv covecnosti.
Posle javne debate, odrzane izmedju 10. i 12. maja 1999. godine,
Medjunarodni sud pravde je u svojoj Odluci od 2. juna 1999. godine,
odbacio zahtev SRJ za zavodjenje privremenih mera i, oglasavajuci se iz
proceduralnih razloga nenadleznim u pogledu tuzbi protiv SAD i Spanije,
rezervisao za kasnije raspravu o tuzbama protiv ostalih, napred
navedenih, osam zemalja NATO.
Poslednjih meseci pojedini predstavnici vlasti Srbije i Crne Gore
izlaze u javnost sa, manje ili vise otvorenim zalaganjem za povlacenje
tih tuzbi. Najdalje u tome su otisli sadasnji ministar spoljnih poslova
SCG Vuk Draskovic i neki njegovi saradnici, zatim, predsednik Srbije
Boris Tadic i drugi. Na istim linijama su i zalaganja nekih domacih
nevladinih organizacija za koje se pouzdano zna da su finansirane iz
izvora zemalja agresora, pre svega SAD.
Raspolozenje vecinske javnosti je protiv takvih stavova, uz naglaseno
iznenadjenje i nezadovoljstvo prema njihovim nosiocima. Verovatno zato
jos uvek nema zvanicnih stavova ni jedne od nadleznih institucija
vlasti. Iz toga se moze zakljuciti da izjave pojedinaca iz vlasti i
njihovo siroko publikovanje u onim medijima (''demokratski mediji''),
koji niz godina, ako ne i tokom citave poslenje decenije, primaju
finansijsku pomoc od NATO zemalja, imaju za cilj da pripreme domacu
javnost za takav jedan korak.
Obrazlozenja variraju od pojedinca do pojedinca, sto je svojevrsni znak
osecanja neubedljivosti, konfuzije i prikrivanja istine od javnosti.
Najcesce se navodi da SCG ne moze teziti Evropi, evropskim
integracijama, evro-atlantskim integracijama, Partnerstvu za mir i
clanstvu u NATO, a tuziti se istovremeno sa NATO zemljama. Zatim da su
tuzbe SRJ bez izgleda na uspeh i da ce ih Medjunarodni sud pravde
svakako odbaciti, odnosno, proglasiti se nenadleznim. Pri tom se, od
prilike do prilike, kao elementi za ovakvo predvidjanje, javnosti
serviraju stavovi o tome da SRJ u vreme podnosenja tuzbi (april
1999.), ili nije bila clanica UN, ili da nije moguce dokazati
odgovornost tuzenih drzava za genocid nad srpskim narodom, jer to
ukljucuje nameru za istrebljenje celog naroda, ili njegovog dela, a ta
namera ''ocigledno'' nije postojala.
U tim izjavama se, dalje, u javnosti nudi, opet kao stav pojedinaca,
ideja o istovremenom povlacenju tuzbi SCG protiv osam NATO zemalja i
tuzbi Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv SRJ za agresiju, odnosno,
genocid, kao i protiv-tuzbi SRJ protiv BiH i Hrvatske, takodje, pred
Medjunarodnim sudom pravde. Pri tome se precutkuje cinjenica da je
prethodna DOS-ovska vlast, gotovo odmah po preuzimanju drzavnog
kormila, 2001. godine jednostrano povukla pomenute protiv-tuzbe SRJ,
lisavajuci na taj nacin nasu drzavu i narod mogucnosti da se zastite i
ostvare svoje legitimne interese. I to precutkivanje je znak neciste
savesti tzv. demokratske vlasti koja je time pokazala da nije spremna
da snosi odgovornost pred narodom.
Treba podsetiti na cinjenicu da, kada su uspostavljeni formalni
dipslomatski odnosi SRJ i BiH 2001. godine, ''demokratska vlast'' nije
insistirala na prethodnom povlacenju tuzbe Alije Izetbegovica protiv
SRJ za navodnu agresiju i genocid, iako je potpuno jasno da niti je
bilo agresije, ni genocida, niti jedna drzava, dakle, citav jedan
narod, moze biti kolektivno odgovoran za bilo kakav zlocin, niti je
podnosilac tuzbe, Alija Izetbegovic, imao legitimitet da u ime citave
BiH, dakle u ime sva tri njena konstitutivna naroda, podnosi bilo kakvu
tuzbu protiv SRJ, jer je u to vreme srpski narod, kao konstitutivni
narod, bio izopsten iz vlasti BiH sve do uspostavljanja dejtonske BiH,
krajem 1995. godine. Niko iz tzv. demokratske vlasti nije tada koristio
argument o tome da nije normalno da BiH zeli diplomatske odnose,
doborosusedstvo i prijateljstvo sa SRJ dok istovremeno insistira na
tuzbi protiv SRJ, nista manje nego za agresiju i genocid.
Sto se tice zahteva za nadoknadu ratne stete od agresorskih zemalja,
sto je sastavni deo tuzbe SRJ pred Medjunarodnim sudom pravde, autori
pomenutih izjava, manje ili vise otvoreno, obeshrabruju takav zahtev i
ocekivanja nase javnosti. Pri tome se, najcesce, koriste dva osnovna
''argumenta'' : prvi, da smo dobili, ili da cemo dobiti finansijsku
pomoc Zapada, bespovratne ili povoljne kredite, te da ne treba
inistirati na formalnoj nadoknadi ratne stete; drugi, da je iluzija da
se od SAD i drugih clanica NATO zemalja moze ostvariti pravo na ratnu
stetu, jer su oni jaki i tesko ih je na to obavezati. Zato je bolje od
svega odustati, ''a u interesu dobrih buducih odnosa, saradnje i
prijateljstva''.
Sve ove izjave i svi ovi navodni argumenti praceni su ocenom ministra
spoljnih poslova SCG V. Draskovica i drugih pojedinaca iz vlasti da smo
za bombardovanje, odnosno za agresiju NATO, sami krivi, odnosno da je
za sve to kriv Slobodan Milosevic i njegov rezim. Zato je po njima
besmisleno insistirati na ''Milosevicevoj tuzbi'' i ''Milosevicevim
protiv-tuzbama'', jer su ti akti nasledje prethodnog rezima kojeg
''nova, demokratska vlast'' treba da se oslobodi.
Vremenski, ne slucajno, kampanja za povlacenje tuzbi SRJ protiv osam
zemalja NATO, poklapa se sa upornim nastojanjem Haskog Tribunala da
nametanjem branioca po sluzbenoj duznosti predsedniku Slobodanu
Milosevicu, ugrozavanjem njegovog zivota i zdravlja i manipulisanjem
time, promenom pravila postupka na sredini njegovog trajanja, kao i
drugim nezakonitim manevrima, oteza ili onemoguci iznosenje istine i
dokaza o stvarnoj krivici NATO i njegovim zlocinima protiv naroda SRJ
tokom agresije 1999. godine. Ocigledno da druga faza procesa
predstavlja ozbiljnu opasnost za NATO, zemlje - agresore i njihove
lidere da budu objektivno direktnije nego u prvoj fazi procesa
stavljeni na optuzenicku klupu, zbog cega bi povlacenje tuzbi SRJ
otklonilo, ili bar umanjilo takvu opasnost. Uostalom, istu svrhu imalo
je i ponistavanje presude Okruznog suda u Beogradu broj 381/2000. od
21. septembra 2001. godine protiv lidera NATO-drzava od strane bivseg
DOS-ovog rezima.
Zbog toga nema nikakve sumnje da je povlacenje tuzbi SRJ vazan interes
tuzenih zemalja i NATO pakta u celini. Da nije tako ne bi bilo
pritisaka i ucena da se one povuku. Po svom obimu i intenzitetu, ovi
pritsci su bez presedana u istoriji medjudrzavnih sporova pred
Medjunarodnim sudom pravde. Ovo se jedino moze objasniti time da je
NATO svestan svoje krivice, odnosno da je izvrsio agresiju, prekrsio
Povelju UN, osnovne principe medjunarodnog pravnog poretka, Zenevske i
Haske konvencije i mnoge druge izvore medjunarodnog javcnog prava.
Takodje, prekrsio je i sopstveni Osnivacki akt, a zemlje ucesnice u
agresiji su prekrsile i svoje sopstvene ustave, posto su odluke o
agresiji donete izvan i, najcesce, protiv volje nacionalnih
parlamenata. Otuda je normalno da NATO i njegovi lideri, posebno lideri
koji su igrali kljucnu ulogu u preduzimanju agresije protiv SRJ, svesni
dalekoseznosti posledica eventualnog prihvatanja nasih tuzbi i moguce
osude od strane Medjunarodnog suda pravde, nastoje svim silama da to
unapred sprece. Najbolji put za to jeste - povlacenje tuzbe od strane
SCG.
NATO je svojim uticajem i finansijama obezbedio da u oktobarskom
prevratu 2000. godine i na ''slobodnim i demokratskim izborima'' u SRJ
na najvaznije pozicije vlasti dodju licnosti za koje je siguran da ce
nastupati onako kako nastupaju, odnosno, da ce braniti i nametati
interese NATO pakta i odredjenih zemalja clanica, proglasavajuci te
interese za interese SCG, odnosno Srbije. Pokazalo se da su oni to
revnosno cinili i da i danas to cine, tako da su sa tom naglasenom
servilnoscu i sluganstvom nasu zemlju, umesto izgradnje partnerskih
odnosa sa svetom, posebno Zapadom, pretvorili u savremenog vazala,
koloniju, odnosno monetu za potkusurivanje, o cijim interesima ne
odlucuje nas narod, vec spoljni mentori ''demokratske vlasti''.
Sto se tice ''argumenata'' koje V. Draskovic i drugi pojedinci iz
vlasti navode u prilog povlacenja tuzbe protiv zemalja NATO, stvari
stoje ovako:
A) Nije tacno da SRJ u vreme podnosenja tuzbe (april 1999. godine) nije
bila clanica UN. Cinjenica je da SRJ, koja je bila jedan od osnivaca
svetske organizacije, nikada nije bila iskljucena iz clanstva UN.
Poznati su pokusaji SAD da posredstvom trecih zemalja na Generalnoj
Skupstini UN (tzv. Hrvatska inicijativa), iskljuce SRJ iz clanstva UN.
Ti pokusaji su pretrpeli potpuni neuspeh, jer je velika vecina zemalja
- clanica UN bila protiv iskljucenja SRJ iz clanstva UN, s obzirom da
za to nije postojao nikakav oslonac u Povelji UN. Da je SRJ bila
clanica UN potvrdjuje i tadasnje misljenje glavnog pravnog savetnika
UN. Istina je da je odlukom Generalne Skupstine UN samo privremeno
suspendovano pravo SFRJ (SRJ) na ucesce u radu Generalne Skupstine i
EKOSOK-a. Prema tome, nije bilo razloga, niti pravnog osnova za
podnosenje zahteva za ponovni prijem SRJ u clanstvo UN, kao nove
clanice, kako je to uradio tadasnji predsednik SRJ Vojislav Kostunica
svojim
aktom od 27. oktobra 2000. godine. Ako je bilo razloga za ikakvu molbu,
onda je to mogla biti samo molba za ukidanje privremene suspenzije od
ucesca SRJ u radu Generalne Skupstine i EKOSOK-a, a nikao molba za njen
prijem u clanstvo kao nove drzave. Osim toga, Vojislav Kostunica je
aktom od 27. oktobra 2000. grubo prekrsio Ustav SRJ, jer nije imao
ovlascenje za takvu odluku koja je u iskljucivoj nadleznosti Savezne
skupstine SRJ. Najzad, bez obzira na privremenu suspenziju samo jednog
segmenta clanskih prava, SRJ je, bez prekida, koristila sva druga
clanska prava u Ujedinjenim nacijama, ukljucujuci, na primer, ucesce i
istupanje na sednicama Saveta bezbednosti, ucesce u medjunarodnim
pregovorima pod okriljem UN, kao sto su, na primer, pregovori o zabrani
koriscenja hemijskog oruzja, potpisivanje medjunarodnih konvencija,
neprekodno funkcionisanje Stalne misije SRJ pri UN u Njujorku i dr.
Istovremeno, SRJ je redovno izvrsavala sve svoje clanske obaveze,
ukljucujuci i redovno placanje kontribucije (clanarine), u korist UN.
B) Tuzbe SRJ protiv clanica NATO ukljucuju i zlocin genocida, ali se ne
svode samo na to. One, takodje, obuhvataju odgovornost clanica NATO za
krsenje medjunarodnih obaveza i to: obaveza koje zabranjuju upotrebu
sile protiv druge drzave; obaveza koje zabranjuju intervenciju u
unutrasnje stvari druge drzave; obaveza koje zabranjuju krsenje
suvereniteta druge drzave; obaveza koje stite civilno staniovnistvo i
civilne objekte u vreme rata; obaveze o zastiti zivotne sredine;
obaveze o zastiti slobodne plovidbe na medjunarodnim rekama; obaveza
koje se odnose na osnovna ljudska prava i slobode; obaveze o zabrani
upotrebe zabranjenih oruzja; obaveza kojima se zabranjuje namerno
pogorsavanje uslova zivota civilnog stanovnistva sa ciljem da se
izazove fizicko unistavanje nacionalne grupe.
Ostaje pitanje zasto ministar Vuk Draskovic i drugi pojedinci iz vlasti
kriju od javnosti celinu tuzbi. Moze biti objasnjivo zasto tuzene
clanice NATO to cine, ali je tesko objasniti i nemoguce prihvatiti,
istupanje nasih zvanicnika kao advokata tuzenih zemalja.
V) Sto se tice ideje o istovremenom povlacenju svih tuzbi i
protiv-tuzbi, to su sasvim razlicite stvari i treba ih razlicito i
tretirati. Ni sam NATO ne porice da je napadom na SRJ prekrsio Povelju
UN. Pokusava da to obrazlozi moralnim i humanitarnim motivima.
Medjutim, ne moze se prihvatiti teza o tome da je SRJ izvrsila agresiju
na Hrvatsku i BiH. Tu tezu ne prihvata ogromna vecina svetske
zajednice. Cak su i UN u svojim dokumentima konstatovale da u ratu u
BiH nije ucestvovala JNA, dakle SRJ, vec da je to bio gradjanski rat
(Izvestaj specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN u BiH, iz
maja 1992. godine). Osim toga, Hrvatska i BiH (kao i Slovenija),
pristupile su jednostranoj, protivustavnoj i nasilnoj secesiji od SFRJ,
sto je dovelo do gradjanskog rata u tim dvema bivsim jugoslovenskim
republikama.
Sto se tice nadoknade ratne stete, treba istaci da je to neotudjivo
pravo nase zemlje koje ne zastareva i da stoga niko nema moralno pravo
da formalnim odlukama organa vlasti uskrati (u pravnom smislu) drzavi i
narodu mogucnost ostvarivanja prava na nadoknadu ratne stete.
Osim toga, danas je svima jasno da nikakva pomoc niti je stigla, niti
ce stici - koja bi nadoknadila bar deo stete nanesene agresijom NATO.
Sve sto imamo od tzv. demokratskih promena u proteklom periodu je
enormno povecanje spoljnog zaduzenja, cime su stvoreni realni uslovi
da nasa zemlja, za koju godinu, zapadne u krajnje ozbiljnu duznicku
krizu. Da li ce, kada i kako odgovorni za ogromnu ratnu stetu to
isplatiti nije razlog za odustajanje od zahteva. To je zahtev u ime
drzave i naroda, a ne u ime jedne garniture na vlasti, pogotovu bilo
kog pojedinca.
Sramna je teza predstavnika vlasti kojom pokusavaju da ubede narod da,
u interesu buducih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, prihvati
odustajanje od tuzbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako
uveravaju narod, ''ne sprecava pojedince da individualnim tuzbama traze
nadoknadu svoje stete''. Ciji su to pojedinci ako nisu drzavljani ove
drzave koja ima ustavnu obavezu da ih stiti. Kakva je moc gradjanina -
pojedinca u drzavi koja bi povukla drzavnu tuzbu, ostavljajuci
gradjanina - pojedinca da se tuzi sa vladama najmocnijih zemalja na
svetu? Ako su drzave clanice NATO tako snazne da nece udovoljiti
zahtevu nase drzave za nadoknadu stete, kakva je, tek, sudbina ljudi -
pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili pokrenuti?
Cilj izjava u prilog povlacenja tuzbe nije da se zastiti bilo koji
interes nase zemlje ili naroda. Pojedinci, a pre svega oni cija su
imena ovde navedena, vide svoju ulogu u tome da udovolje interesima
NATO i optuzenih zemalja, makar posle njih nastupio i potop za Srbiju.
Medjutim, odustajanje od tuzbe imalo bi visestruke negativne posledice,
a pre svega to bi znacilo:
1. Oslobadjanje NATO i zemalja - agresora od
odgovornosti za sve zlocine pocinjene tokom 78-dnevnog bombardovanja
SRJ. To znaci oslobadjanje od odgovornosti za: nicim izazvanu agresiju,
ubijanje i ranjavanje hiljada ljudi, zena i dece; treniranje,
naoruzavanje, finansiranje, opremanje i snabdevanje teroristicke tzv.
«Oslobodilacke vojske Kosova (OVK)», sa ciljem secesije Kosova i
Metohije od Srbije; napade na civilne ciljeve, razaranje i ostecivanje
kulturnih, verskih i istorijskih spomenika u SRJ; upotrebu zabranjenog
oruzja, kao sto su kasetne bombe i oruzje sa osiromasenim uranijumom;
unistavanje rafinerija i hemijskih postrojenja cime je ucinjena ogromna
steta covekovoj okolini; razaranje industrijskih postrojenja,
komunikacija, mostova, zdravstvenih i kulturnih institucija, i dr.
2. Oslobadjanje NATO i zemalja - agresora od obaveze
da nadoknade ratnu stetu koja prema proceni vlade SRJ iznosi preko 100
milijardi USA dolara;
3. Formalno prihvatanje teze o tome da NATO nije kriv
za agresiju, vec da su krivi nasa zemlja i nas narod oliceni u svom
demokratski izabranom predsedniku Slobodanu Milosevicu i drzavnom i
vojno-politickom rukovodstvu;
4. Legalizaciju nelegalno osnovanog Haskog tribunala
i punu legitimizaciju optuzbi tog Tribunala protiv predsednika
Milosevica i drugih najvisih drzavnih i vojnih rukovodilaca srpskog
naroda za navodne ratne zlocine. To bi bio nacin da se legitimna borba
protiv terorizma na Kosovu i Metohiji i odbrana SRJ od agresije prikaze
kao ratni zlocin, a agresija NATO opravda moralnim i humanitarnim
razlozima.
5. Da postoji sporazum iz Rambujea, iako je poznato
da u Rambujeu nikakvi pregovori nisu vodjeni i da, prema tome, od
strane predstavnika SRJ i Srbije nije prihvacen niti potpisan nikakav
sporazum;
6. Legalizaciju secesije na Kosovu i Metohiji i
reviziju Rezolucije 1244 koja garantuje teritorijalni integritet SRJ,
odnosno Srbije;
7. Reviziju Dejtonsko - Pariskog sporazuma, kojim je
ustanovljena Republika Srpska kao izraz suvereniteta i pune
ravnopravnosti srpskog naroda u okviru Bosne i Hercegovine;
8. Ucvrscivanje, odnosno, jacanje pozicija BiH i
Hrvatske u njihovim neosnovanim tuzbama protiv SRJ, uz prespektivu
nametanja ogromnih obaveza danasnjim i buducim generacijama u Srbiji i
Crnoj Gori za nadoknadu ratne stete.
Konacno, povlacenje tuzbi protiv zemalja - agresora znacilo bi
prihvatanje gubljenja nacionalnog suvereniteta i prakticnog nametanja
nasoj zemlji i narodu stranog protektorata u duzem periodu. To bi,
istovremeno, znacilo davanje dozvole unapred svim buducim agresorima da
pod izmisljenim moralnim i humanitarnim izgovorima, silom pokoravaju
manje i slabije drzave i po sopstvenoj volji namecu vlast koja ce
sluziti interesima jedne, ili grupe najmocnijih zemalja sveta.
Zbog toga je energicno suprotstavljanje pokusajima da se povuku tuzbe
protiv osam zemalja NATO za agresiju i brojne zlocine ne samo nas
vitalni nacionalni interes - da se tim putem izdejstvuje osuda agresora
i obezbedi pravicna nadoknada ratne stete, vec je to i u interesu
rehabilitacije i jacanja osnovnih principa medjunarodnih odnosa,
Povelje UN i medjunarodnog prava, kao i izgradnje pravednog
medjunarodnog poretka.
U Beogradu, 20. avgusta 2004.
UDRUZENJE «SLOBODA»
Dostavljeno:
- Narodnim poslanicima Narodne skupstine Republike Srbije
- Poslanicima Skupstine Srbije i Crne Gore
- Clanovima Saveta ministara Srbije i Crne Gore
- Sredstvima javnog informisanja
***************************************************************
**************************************************************
BITKA ZA ISTINU PREDSEDNIKA MILOSEVICA JE BITKA ZA NASU BUDUCNOST.
ISTINA CE POBEDITI SAMO UZ VASU POMOC.
POMOZITE ODMAH!
http://www.icdsm.org/battle.htm
**************************************************************
***************************************************************
SLOBODA urgently needs your donation.
Please find the detailed instructions at:
http://www.sloboda.org.yu/pomoc.htm
To join or help this struggle, visit:
http://www.sloboda.org.yu/ (Sloboda/Freedom association)
http://www.icdsm.org/ (the international committee to defend Slobodan
Milosevic)
http://www.free-slobo.de/ (German section of ICDSM)
http://www.icdsm-us.org/ (US section of ICDSM)
http://www.icdsmireland.org/ (ICDSM Ireland)
http://www.pasti.org/milodif.htm (ICDSM Italy)
http://www.wpc-in.org/ (world peace council)
http://www.geocities.com/b_antinato/ (Balkan antiNATO center)
Internazionale per la Difesa di Slobodan Milosevic - ha preparato un
dettagliato Memorandum sull'iter della denuncia presentata nel 1999
presso la Corte Internazionale di Giustizia dalla allora RF di
Jugoslavia contro i paesi della NATO per crimini di guerra.
A motivare questo Memorandum e' il ventilato ritiro della suddetta
denuncia, prospettato dall'attuale governo della cosiddetta "Unione di
Serbia e Montenegro" in seguito alle pressioni giunte proprio da parte
NATO. Per i criminali ricattatori della NATO, infatti, il ritiro della
denuncia e' una delle condizioni poste al nuovo staterello per la
normalizzazione dei rapporti con la cosiddetta "comunita'
internazionale" e per l'accesso ai suoi "salotti buoni" - UE,
Partnership for Peace, eccetera.
Ma, di fatto, la cosiddetta "Unione di Serbia e Montenegro" - nata nel
2003 per decreto Solana allo scopo di rimuovere la Jugoslavia dalla
scena politica internazionale, dalle cartine geografiche e dalla
memoria pubblica - e' gia' essa stessa in via di scioglimento. Essa -
cosi' come il suo attuale governo, composto da servili "quisling" come
il ministro degli esteri Vuk Draskovic - e' diretta espressione ed
emanazione dei paesi responsabili dei bombardamenti, che da 15 anni
usano tutti i mezzi possibili per destabilizzare e frantumare il
paese...
(A cura di I. Slavo) ]
Da: "Vladimir Krsljanin"
Data: Lun 23 Ago 2004 14:00:49 Europe/Rome
Oggetto: Memorandum "Slobode" protiv povlacenja tuzbi
M E M O R A N D U M U D R U Z E N J A «S L O B O D A»
PROTIV POVLACENJA TUZBI SR JUGOSLAVIJE PROTIV ZEMALJA NATO PRED
MEDJUNARODNIM SUDOM PRAVDE
Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) podnela je 29. aprila 1999. godine
tuzbe Medjunarodnom sudu pravde u Hagu protiv 10 zemalja NATO i to:
Sjedinjenih Americkih Drzava, Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije
i Severne Irske, Kraljevine Belgije, Kanade, Republike Francuske,
Savezne Republike Nemacke, Republike Italije, Kraljevine Holandije,
Portugala i Kraljevine Spanije, zbog agresije, genocida, ratnih zlocina
i zlocina protiv covecnosti.
Posle javne debate, odrzane izmedju 10. i 12. maja 1999. godine,
Medjunarodni sud pravde je u svojoj Odluci od 2. juna 1999. godine,
odbacio zahtev SRJ za zavodjenje privremenih mera i, oglasavajuci se iz
proceduralnih razloga nenadleznim u pogledu tuzbi protiv SAD i Spanije,
rezervisao za kasnije raspravu o tuzbama protiv ostalih, napred
navedenih, osam zemalja NATO.
Poslednjih meseci pojedini predstavnici vlasti Srbije i Crne Gore
izlaze u javnost sa, manje ili vise otvorenim zalaganjem za povlacenje
tih tuzbi. Najdalje u tome su otisli sadasnji ministar spoljnih poslova
SCG Vuk Draskovic i neki njegovi saradnici, zatim, predsednik Srbije
Boris Tadic i drugi. Na istim linijama su i zalaganja nekih domacih
nevladinih organizacija za koje se pouzdano zna da su finansirane iz
izvora zemalja agresora, pre svega SAD.
Raspolozenje vecinske javnosti je protiv takvih stavova, uz naglaseno
iznenadjenje i nezadovoljstvo prema njihovim nosiocima. Verovatno zato
jos uvek nema zvanicnih stavova ni jedne od nadleznih institucija
vlasti. Iz toga se moze zakljuciti da izjave pojedinaca iz vlasti i
njihovo siroko publikovanje u onim medijima (''demokratski mediji''),
koji niz godina, ako ne i tokom citave poslenje decenije, primaju
finansijsku pomoc od NATO zemalja, imaju za cilj da pripreme domacu
javnost za takav jedan korak.
Obrazlozenja variraju od pojedinca do pojedinca, sto je svojevrsni znak
osecanja neubedljivosti, konfuzije i prikrivanja istine od javnosti.
Najcesce se navodi da SCG ne moze teziti Evropi, evropskim
integracijama, evro-atlantskim integracijama, Partnerstvu za mir i
clanstvu u NATO, a tuziti se istovremeno sa NATO zemljama. Zatim da su
tuzbe SRJ bez izgleda na uspeh i da ce ih Medjunarodni sud pravde
svakako odbaciti, odnosno, proglasiti se nenadleznim. Pri tom se, od
prilike do prilike, kao elementi za ovakvo predvidjanje, javnosti
serviraju stavovi o tome da SRJ u vreme podnosenja tuzbi (april
1999.), ili nije bila clanica UN, ili da nije moguce dokazati
odgovornost tuzenih drzava za genocid nad srpskim narodom, jer to
ukljucuje nameru za istrebljenje celog naroda, ili njegovog dela, a ta
namera ''ocigledno'' nije postojala.
U tim izjavama se, dalje, u javnosti nudi, opet kao stav pojedinaca,
ideja o istovremenom povlacenju tuzbi SCG protiv osam NATO zemalja i
tuzbi Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv SRJ za agresiju, odnosno,
genocid, kao i protiv-tuzbi SRJ protiv BiH i Hrvatske, takodje, pred
Medjunarodnim sudom pravde. Pri tome se precutkuje cinjenica da je
prethodna DOS-ovska vlast, gotovo odmah po preuzimanju drzavnog
kormila, 2001. godine jednostrano povukla pomenute protiv-tuzbe SRJ,
lisavajuci na taj nacin nasu drzavu i narod mogucnosti da se zastite i
ostvare svoje legitimne interese. I to precutkivanje je znak neciste
savesti tzv. demokratske vlasti koja je time pokazala da nije spremna
da snosi odgovornost pred narodom.
Treba podsetiti na cinjenicu da, kada su uspostavljeni formalni
dipslomatski odnosi SRJ i BiH 2001. godine, ''demokratska vlast'' nije
insistirala na prethodnom povlacenju tuzbe Alije Izetbegovica protiv
SRJ za navodnu agresiju i genocid, iako je potpuno jasno da niti je
bilo agresije, ni genocida, niti jedna drzava, dakle, citav jedan
narod, moze biti kolektivno odgovoran za bilo kakav zlocin, niti je
podnosilac tuzbe, Alija Izetbegovic, imao legitimitet da u ime citave
BiH, dakle u ime sva tri njena konstitutivna naroda, podnosi bilo kakvu
tuzbu protiv SRJ, jer je u to vreme srpski narod, kao konstitutivni
narod, bio izopsten iz vlasti BiH sve do uspostavljanja dejtonske BiH,
krajem 1995. godine. Niko iz tzv. demokratske vlasti nije tada koristio
argument o tome da nije normalno da BiH zeli diplomatske odnose,
doborosusedstvo i prijateljstvo sa SRJ dok istovremeno insistira na
tuzbi protiv SRJ, nista manje nego za agresiju i genocid.
Sto se tice zahteva za nadoknadu ratne stete od agresorskih zemalja,
sto je sastavni deo tuzbe SRJ pred Medjunarodnim sudom pravde, autori
pomenutih izjava, manje ili vise otvoreno, obeshrabruju takav zahtev i
ocekivanja nase javnosti. Pri tome se, najcesce, koriste dva osnovna
''argumenta'' : prvi, da smo dobili, ili da cemo dobiti finansijsku
pomoc Zapada, bespovratne ili povoljne kredite, te da ne treba
inistirati na formalnoj nadoknadi ratne stete; drugi, da je iluzija da
se od SAD i drugih clanica NATO zemalja moze ostvariti pravo na ratnu
stetu, jer su oni jaki i tesko ih je na to obavezati. Zato je bolje od
svega odustati, ''a u interesu dobrih buducih odnosa, saradnje i
prijateljstva''.
Sve ove izjave i svi ovi navodni argumenti praceni su ocenom ministra
spoljnih poslova SCG V. Draskovica i drugih pojedinaca iz vlasti da smo
za bombardovanje, odnosno za agresiju NATO, sami krivi, odnosno da je
za sve to kriv Slobodan Milosevic i njegov rezim. Zato je po njima
besmisleno insistirati na ''Milosevicevoj tuzbi'' i ''Milosevicevim
protiv-tuzbama'', jer su ti akti nasledje prethodnog rezima kojeg
''nova, demokratska vlast'' treba da se oslobodi.
Vremenski, ne slucajno, kampanja za povlacenje tuzbi SRJ protiv osam
zemalja NATO, poklapa se sa upornim nastojanjem Haskog Tribunala da
nametanjem branioca po sluzbenoj duznosti predsedniku Slobodanu
Milosevicu, ugrozavanjem njegovog zivota i zdravlja i manipulisanjem
time, promenom pravila postupka na sredini njegovog trajanja, kao i
drugim nezakonitim manevrima, oteza ili onemoguci iznosenje istine i
dokaza o stvarnoj krivici NATO i njegovim zlocinima protiv naroda SRJ
tokom agresije 1999. godine. Ocigledno da druga faza procesa
predstavlja ozbiljnu opasnost za NATO, zemlje - agresore i njihove
lidere da budu objektivno direktnije nego u prvoj fazi procesa
stavljeni na optuzenicku klupu, zbog cega bi povlacenje tuzbi SRJ
otklonilo, ili bar umanjilo takvu opasnost. Uostalom, istu svrhu imalo
je i ponistavanje presude Okruznog suda u Beogradu broj 381/2000. od
21. septembra 2001. godine protiv lidera NATO-drzava od strane bivseg
DOS-ovog rezima.
Zbog toga nema nikakve sumnje da je povlacenje tuzbi SRJ vazan interes
tuzenih zemalja i NATO pakta u celini. Da nije tako ne bi bilo
pritisaka i ucena da se one povuku. Po svom obimu i intenzitetu, ovi
pritsci su bez presedana u istoriji medjudrzavnih sporova pred
Medjunarodnim sudom pravde. Ovo se jedino moze objasniti time da je
NATO svestan svoje krivice, odnosno da je izvrsio agresiju, prekrsio
Povelju UN, osnovne principe medjunarodnog pravnog poretka, Zenevske i
Haske konvencije i mnoge druge izvore medjunarodnog javcnog prava.
Takodje, prekrsio je i sopstveni Osnivacki akt, a zemlje ucesnice u
agresiji su prekrsile i svoje sopstvene ustave, posto su odluke o
agresiji donete izvan i, najcesce, protiv volje nacionalnih
parlamenata. Otuda je normalno da NATO i njegovi lideri, posebno lideri
koji su igrali kljucnu ulogu u preduzimanju agresije protiv SRJ, svesni
dalekoseznosti posledica eventualnog prihvatanja nasih tuzbi i moguce
osude od strane Medjunarodnog suda pravde, nastoje svim silama da to
unapred sprece. Najbolji put za to jeste - povlacenje tuzbe od strane
SCG.
NATO je svojim uticajem i finansijama obezbedio da u oktobarskom
prevratu 2000. godine i na ''slobodnim i demokratskim izborima'' u SRJ
na najvaznije pozicije vlasti dodju licnosti za koje je siguran da ce
nastupati onako kako nastupaju, odnosno, da ce braniti i nametati
interese NATO pakta i odredjenih zemalja clanica, proglasavajuci te
interese za interese SCG, odnosno Srbije. Pokazalo se da su oni to
revnosno cinili i da i danas to cine, tako da su sa tom naglasenom
servilnoscu i sluganstvom nasu zemlju, umesto izgradnje partnerskih
odnosa sa svetom, posebno Zapadom, pretvorili u savremenog vazala,
koloniju, odnosno monetu za potkusurivanje, o cijim interesima ne
odlucuje nas narod, vec spoljni mentori ''demokratske vlasti''.
Sto se tice ''argumenata'' koje V. Draskovic i drugi pojedinci iz
vlasti navode u prilog povlacenja tuzbe protiv zemalja NATO, stvari
stoje ovako:
A) Nije tacno da SRJ u vreme podnosenja tuzbe (april 1999. godine) nije
bila clanica UN. Cinjenica je da SRJ, koja je bila jedan od osnivaca
svetske organizacije, nikada nije bila iskljucena iz clanstva UN.
Poznati su pokusaji SAD da posredstvom trecih zemalja na Generalnoj
Skupstini UN (tzv. Hrvatska inicijativa), iskljuce SRJ iz clanstva UN.
Ti pokusaji su pretrpeli potpuni neuspeh, jer je velika vecina zemalja
- clanica UN bila protiv iskljucenja SRJ iz clanstva UN, s obzirom da
za to nije postojao nikakav oslonac u Povelji UN. Da je SRJ bila
clanica UN potvrdjuje i tadasnje misljenje glavnog pravnog savetnika
UN. Istina je da je odlukom Generalne Skupstine UN samo privremeno
suspendovano pravo SFRJ (SRJ) na ucesce u radu Generalne Skupstine i
EKOSOK-a. Prema tome, nije bilo razloga, niti pravnog osnova za
podnosenje zahteva za ponovni prijem SRJ u clanstvo UN, kao nove
clanice, kako je to uradio tadasnji predsednik SRJ Vojislav Kostunica
svojim
aktom od 27. oktobra 2000. godine. Ako je bilo razloga za ikakvu molbu,
onda je to mogla biti samo molba za ukidanje privremene suspenzije od
ucesca SRJ u radu Generalne Skupstine i EKOSOK-a, a nikao molba za njen
prijem u clanstvo kao nove drzave. Osim toga, Vojislav Kostunica je
aktom od 27. oktobra 2000. grubo prekrsio Ustav SRJ, jer nije imao
ovlascenje za takvu odluku koja je u iskljucivoj nadleznosti Savezne
skupstine SRJ. Najzad, bez obzira na privremenu suspenziju samo jednog
segmenta clanskih prava, SRJ je, bez prekida, koristila sva druga
clanska prava u Ujedinjenim nacijama, ukljucujuci, na primer, ucesce i
istupanje na sednicama Saveta bezbednosti, ucesce u medjunarodnim
pregovorima pod okriljem UN, kao sto su, na primer, pregovori o zabrani
koriscenja hemijskog oruzja, potpisivanje medjunarodnih konvencija,
neprekodno funkcionisanje Stalne misije SRJ pri UN u Njujorku i dr.
Istovremeno, SRJ je redovno izvrsavala sve svoje clanske obaveze,
ukljucujuci i redovno placanje kontribucije (clanarine), u korist UN.
B) Tuzbe SRJ protiv clanica NATO ukljucuju i zlocin genocida, ali se ne
svode samo na to. One, takodje, obuhvataju odgovornost clanica NATO za
krsenje medjunarodnih obaveza i to: obaveza koje zabranjuju upotrebu
sile protiv druge drzave; obaveza koje zabranjuju intervenciju u
unutrasnje stvari druge drzave; obaveza koje zabranjuju krsenje
suvereniteta druge drzave; obaveza koje stite civilno staniovnistvo i
civilne objekte u vreme rata; obaveze o zastiti zivotne sredine;
obaveze o zastiti slobodne plovidbe na medjunarodnim rekama; obaveza
koje se odnose na osnovna ljudska prava i slobode; obaveze o zabrani
upotrebe zabranjenih oruzja; obaveza kojima se zabranjuje namerno
pogorsavanje uslova zivota civilnog stanovnistva sa ciljem da se
izazove fizicko unistavanje nacionalne grupe.
Ostaje pitanje zasto ministar Vuk Draskovic i drugi pojedinci iz vlasti
kriju od javnosti celinu tuzbi. Moze biti objasnjivo zasto tuzene
clanice NATO to cine, ali je tesko objasniti i nemoguce prihvatiti,
istupanje nasih zvanicnika kao advokata tuzenih zemalja.
V) Sto se tice ideje o istovremenom povlacenju svih tuzbi i
protiv-tuzbi, to su sasvim razlicite stvari i treba ih razlicito i
tretirati. Ni sam NATO ne porice da je napadom na SRJ prekrsio Povelju
UN. Pokusava da to obrazlozi moralnim i humanitarnim motivima.
Medjutim, ne moze se prihvatiti teza o tome da je SRJ izvrsila agresiju
na Hrvatsku i BiH. Tu tezu ne prihvata ogromna vecina svetske
zajednice. Cak su i UN u svojim dokumentima konstatovale da u ratu u
BiH nije ucestvovala JNA, dakle SRJ, vec da je to bio gradjanski rat
(Izvestaj specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN u BiH, iz
maja 1992. godine). Osim toga, Hrvatska i BiH (kao i Slovenija),
pristupile su jednostranoj, protivustavnoj i nasilnoj secesiji od SFRJ,
sto je dovelo do gradjanskog rata u tim dvema bivsim jugoslovenskim
republikama.
Sto se tice nadoknade ratne stete, treba istaci da je to neotudjivo
pravo nase zemlje koje ne zastareva i da stoga niko nema moralno pravo
da formalnim odlukama organa vlasti uskrati (u pravnom smislu) drzavi i
narodu mogucnost ostvarivanja prava na nadoknadu ratne stete.
Osim toga, danas je svima jasno da nikakva pomoc niti je stigla, niti
ce stici - koja bi nadoknadila bar deo stete nanesene agresijom NATO.
Sve sto imamo od tzv. demokratskih promena u proteklom periodu je
enormno povecanje spoljnog zaduzenja, cime su stvoreni realni uslovi
da nasa zemlja, za koju godinu, zapadne u krajnje ozbiljnu duznicku
krizu. Da li ce, kada i kako odgovorni za ogromnu ratnu stetu to
isplatiti nije razlog za odustajanje od zahteva. To je zahtev u ime
drzave i naroda, a ne u ime jedne garniture na vlasti, pogotovu bilo
kog pojedinca.
Sramna je teza predstavnika vlasti kojom pokusavaju da ubede narod da,
u interesu buducih dobrih odnosa sa agresorskim zemljama, prihvati
odustajanje od tuzbe, uz istovremeno isticanje da to odustajanje, kako
uveravaju narod, ''ne sprecava pojedince da individualnim tuzbama traze
nadoknadu svoje stete''. Ciji su to pojedinci ako nisu drzavljani ove
drzave koja ima ustavnu obavezu da ih stiti. Kakva je moc gradjanina -
pojedinca u drzavi koja bi povukla drzavnu tuzbu, ostavljajuci
gradjanina - pojedinca da se tuzi sa vladama najmocnijih zemalja na
svetu? Ako su drzave clanice NATO tako snazne da nece udovoljiti
zahtevu nase drzave za nadoknadu stete, kakva je, tek, sudbina ljudi -
pojedinaca u procesima koji bi eventualno bili pokrenuti?
Cilj izjava u prilog povlacenja tuzbe nije da se zastiti bilo koji
interes nase zemlje ili naroda. Pojedinci, a pre svega oni cija su
imena ovde navedena, vide svoju ulogu u tome da udovolje interesima
NATO i optuzenih zemalja, makar posle njih nastupio i potop za Srbiju.
Medjutim, odustajanje od tuzbe imalo bi visestruke negativne posledice,
a pre svega to bi znacilo:
1. Oslobadjanje NATO i zemalja - agresora od
odgovornosti za sve zlocine pocinjene tokom 78-dnevnog bombardovanja
SRJ. To znaci oslobadjanje od odgovornosti za: nicim izazvanu agresiju,
ubijanje i ranjavanje hiljada ljudi, zena i dece; treniranje,
naoruzavanje, finansiranje, opremanje i snabdevanje teroristicke tzv.
«Oslobodilacke vojske Kosova (OVK)», sa ciljem secesije Kosova i
Metohije od Srbije; napade na civilne ciljeve, razaranje i ostecivanje
kulturnih, verskih i istorijskih spomenika u SRJ; upotrebu zabranjenog
oruzja, kao sto su kasetne bombe i oruzje sa osiromasenim uranijumom;
unistavanje rafinerija i hemijskih postrojenja cime je ucinjena ogromna
steta covekovoj okolini; razaranje industrijskih postrojenja,
komunikacija, mostova, zdravstvenih i kulturnih institucija, i dr.
2. Oslobadjanje NATO i zemalja - agresora od obaveze
da nadoknade ratnu stetu koja prema proceni vlade SRJ iznosi preko 100
milijardi USA dolara;
3. Formalno prihvatanje teze o tome da NATO nije kriv
za agresiju, vec da su krivi nasa zemlja i nas narod oliceni u svom
demokratski izabranom predsedniku Slobodanu Milosevicu i drzavnom i
vojno-politickom rukovodstvu;
4. Legalizaciju nelegalno osnovanog Haskog tribunala
i punu legitimizaciju optuzbi tog Tribunala protiv predsednika
Milosevica i drugih najvisih drzavnih i vojnih rukovodilaca srpskog
naroda za navodne ratne zlocine. To bi bio nacin da se legitimna borba
protiv terorizma na Kosovu i Metohiji i odbrana SRJ od agresije prikaze
kao ratni zlocin, a agresija NATO opravda moralnim i humanitarnim
razlozima.
5. Da postoji sporazum iz Rambujea, iako je poznato
da u Rambujeu nikakvi pregovori nisu vodjeni i da, prema tome, od
strane predstavnika SRJ i Srbije nije prihvacen niti potpisan nikakav
sporazum;
6. Legalizaciju secesije na Kosovu i Metohiji i
reviziju Rezolucije 1244 koja garantuje teritorijalni integritet SRJ,
odnosno Srbije;
7. Reviziju Dejtonsko - Pariskog sporazuma, kojim je
ustanovljena Republika Srpska kao izraz suvereniteta i pune
ravnopravnosti srpskog naroda u okviru Bosne i Hercegovine;
8. Ucvrscivanje, odnosno, jacanje pozicija BiH i
Hrvatske u njihovim neosnovanim tuzbama protiv SRJ, uz prespektivu
nametanja ogromnih obaveza danasnjim i buducim generacijama u Srbiji i
Crnoj Gori za nadoknadu ratne stete.
Konacno, povlacenje tuzbi protiv zemalja - agresora znacilo bi
prihvatanje gubljenja nacionalnog suvereniteta i prakticnog nametanja
nasoj zemlji i narodu stranog protektorata u duzem periodu. To bi,
istovremeno, znacilo davanje dozvole unapred svim buducim agresorima da
pod izmisljenim moralnim i humanitarnim izgovorima, silom pokoravaju
manje i slabije drzave i po sopstvenoj volji namecu vlast koja ce
sluziti interesima jedne, ili grupe najmocnijih zemalja sveta.
Zbog toga je energicno suprotstavljanje pokusajima da se povuku tuzbe
protiv osam zemalja NATO za agresiju i brojne zlocine ne samo nas
vitalni nacionalni interes - da se tim putem izdejstvuje osuda agresora
i obezbedi pravicna nadoknada ratne stete, vec je to i u interesu
rehabilitacije i jacanja osnovnih principa medjunarodnih odnosa,
Povelje UN i medjunarodnog prava, kao i izgradnje pravednog
medjunarodnog poretka.
U Beogradu, 20. avgusta 2004.
UDRUZENJE «SLOBODA»
Dostavljeno:
- Narodnim poslanicima Narodne skupstine Republike Srbije
- Poslanicima Skupstine Srbije i Crne Gore
- Clanovima Saveta ministara Srbije i Crne Gore
- Sredstvima javnog informisanja
***************************************************************
**************************************************************
BITKA ZA ISTINU PREDSEDNIKA MILOSEVICA JE BITKA ZA NASU BUDUCNOST.
ISTINA CE POBEDITI SAMO UZ VASU POMOC.
POMOZITE ODMAH!
http://www.icdsm.org/battle.htm
**************************************************************
***************************************************************
SLOBODA urgently needs your donation.
Please find the detailed instructions at:
http://www.sloboda.org.yu/pomoc.htm
To join or help this struggle, visit:
http://www.sloboda.org.yu/ (Sloboda/Freedom association)
http://www.icdsm.org/ (the international committee to defend Slobodan
Milosevic)
http://www.free-slobo.de/ (German section of ICDSM)
http://www.icdsm-us.org/ (US section of ICDSM)
http://www.icdsmireland.org/ (ICDSM Ireland)
http://www.pasti.org/milodif.htm (ICDSM Italy)
http://www.wpc-in.org/ (world peace council)
http://www.geocities.com/b_antinato/ (Balkan antiNATO center)