ARTEL: Kosmet
1. POSTAVITI PITANJE ODGOVORNOSTI ZA GENOCID NA KOSMETU - Dr Zoran
Vucinic, profesor medunarodnog prava na Fakultetu civilne odbrane u
Beogradu - 21. mart 2004.
2. UZROCI ALBANSKOG TERORIZMA - Prof. dr Milan Mijalkovski, Vojna
akademija Vojske Srbije i Crne Gore - April 2004. godine
=== 1 ===
POSTAVITI PITANJE ODGOVORNOSTI ZA GENOCID NA KOSMETU
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-03-22_1.html
Dr Zoran Vucinic
Beograd, 21. mart 2004. godine
(autor je profesor medunarodnog prava na Fakultetu civilne odbrane u
Beogradu)
Najnovije brutalno, dobro isplanirano i sinhronizovano izvedeno nasilje
od strane hordi kosmetskih Albanaca nad Srbima, Crnogorcima i drugim
nealbancima na Kosmetu, njihovom imovinom, grobljima i verskim
objektima, samo je finalni cin jednog kontinuiranog procesa etnickog
cišcenja u ovoj pokrajini kako bi se uklono svaki trag njihovog
prisustva na tom prostoru. Ako se sve ovo posmatra kroz prizmu
savremenog medunarodnog prava, onda se može reci da je naš narod u ovoj
pokrajini bio i još uvek ostao izložen fizickom i kulturnom genocidu.
Prema tom pravu, genocid je najteži zlocin protiv covecnosti koji se
vrši u nameri da se odredena nacionalna, verska, etnicka ili rasna
grupa delimicno ili potpuno fizicki (biološki) uništi. Fizicko
uništenje po pravilu prati i uništenje svega onoga što predstavlja
kulturno naslede napadnute grupe (kulturni genocid). Praksa potvrduje
da se takvo delo uvek unapred planira i da iza njega stoje dugorocni
ciljevi, odnosno odredena politicka orijentacija. U našem slucaju,
napadni objekat je prevashodno srpski i crnogorski narod, a namera je
da se njegovim uništenjem i proterivanjem, kao i uništenjem istorijskih
dokaza njegovog postojanja, Kosmet definitivno etnicki ocisti. Ona je
proizvod dobro poznate politicke orijentacije za nezavisnom albanskom
državom koja ima svoje dugo istorijsko trajanje.
Upravo zbog ovakvih svojih specificnosti, odgovornost za genocid je
višeslojna jer obuhvata njegove naredbodavace, organizatore,
podstrekace, saucesnike, kao i neposredne izvršioce bez obzira na
njihov društveni položaj, cime je negirano pravo na imunitet od
odgovornosti bilo kome od njih. Ona postoji cak i kada ovo delo nije
propisano u unutrašnjem zakonodavstvu, što mu daje univerzalni
karakter. Prema Konvenciji o sprecavanju i kažnjavanju zlocina genocida
iz 1948. godine, džave clanice su obavezne ne samo da kazne odgovorne
pojedince, vec i da sprece genocid u bilo kom njegovom propisanom
obliku, pa cak i u pokušaju.
Kada je rec o odgovornosti za genocid na Kosmetu, nesporno je da je ona
na strani albanskih politickih lidera koji apsolutno kontrolišu
sopstveni etnicki kompleks, ali i na strani onih medunarodnih faktora
koji su ih do sada podržavali i bez cije podrške se ovakve stvari ne bi
dogadale. Ona se može pripisati i UN jer su se sva ova zverstva
dešavala upravo u njihovom prisutvu, a na koja one nisu reagovale iako
su preuzele odgovornost za stanje na Kosmetu.. Cak ih je na to
indirektno obavezivala i pomenuta konvencija o genocidu koju su one
same donele i u istoj proklamovale da je genocid u suprotnosti sa
ciljevima zbog kojih one postoje i da je potrebna medunarodna saradnja
"da bi se covecanstvo oslobodilo jednog jako mrskog zla". Kao što
vidimo, takva saradnja u ovom slucaju je potpuno izostala. I konacno,
one su prekršile sopstvenu Povelju koja propisuje da su održanje
medunarodnog mira i bezbednosti jedan od njihovih glavnih ciljeva.
Petogodišnji dogadaji na Kosmetu koji su ovih dana kulminirali na
najstravicniji nacin, potvrduju da su UN još jednom pale na ispitu.
Odgovornost UN je utoliko veca što su mimo okvira utvrdenog Rezolucijom
1244 SB delovale u pravcu izgradnje državnih atributa Kosmeta izvan
ustavnog poretka Srbije, u sklopu cega je formiran i tzv. Kosovski
zaštitni korpus. Pojedini specijalni predstavnici GS UN cak su kljucno
doprineli oslobadanju ozloglašenih albanskih lidera uhapšenih po osnovu
naših poternica. Ni tužilaštvo tzv. haškog tribunala kao suda UN ne
reaguje jer navodno još uvek prikuplja dokaze o albanskim zlocinima nad
Srbima pre i za vreme NATO agresije na SRJ. Takvim ponašanjem UN su se
fakticki svrstale na albansku stranu pružajuci joj osnov za uverenje da
je nezavisnosti vec gotova stvar i da se može ostvariti i na zlocinacki
nacin.
S obzirom na sve ovo, naša država bi morala veoma odlucno da postavi
pitanje odgovornosti za genocid pred institucijama medunarodne
zajednice, koliko god se cinilo da je ono u ovom trenutku deplasirano
zbog oprecnih interesa kljucnih medunarodnih faktora. U prilog nam idu
stavovi nekih važnih zapadnih centara da se radi o etnickom cišcenju za
koje su odgovorni albanski lideri i konacno priznanje da je naš narod
žrtva albanskog terora, pa i izjava Solane da se vinovnici ovog
poslednjeg zlocina moraju izvesti pred lice pravde. Sve je više i
uticajnih medija u svetu koji stvari nazivaju pravim imenom.
Zato bi ove okolnosti morali iskoristiti kao svoju prednost i
maksimalnom diplomatskom ofanzivom uticati da se odgovorni za genocid,
bar na albanskoj strani, privedu pravdi. Na to imamo i moralnu obavezu
zbog žrtava ovih pogroma. Cak i kao clanica pomenute konvencije o
genocidu imamo pravo da se obratimo nadležnim organima UN "kako bi ovi,
prema Povelji UN, preduzeli mere koje smatraju odgovarajucim za
sprecavanje i kažnjavanje dela genocida". Indikativno je što ovu
mogucnost do sada nismo koristili, a trebalo je da je eksploatišemo sve
ove godine. Pošto je SCG prihvatila nadležnost nedavno konstituisanog
stalnog Medunarodnog krivicnog suda (osnovan u saradnji sa UN), postoji
pravna mogucnost da se i njemu poveri utvrdivanje odgovornosti za
genocid, jer je isti cinjen na našoj teritoriji i nakon stupanja na
snagu njegovog Statuta. On je naša šansa s obzirom da nam je
suspendovan suverenitet u ovoj pokrajini koja je formalno pod
protektoratom UN.
Ovo pitanje je od izuzetne važnosti i zato na ovom planu treba istrajno
delovati, cak i ako se medunarodni faktori tome budu protivili. U
svakom slucaju argumenti su na našoj strani. Uostalom, kada smo mi bili
u pitanju i u nizu drugih situacija oni su tvrdili da im je stalo do
pravde i medunarodnopravnog poretka. Neka to potvrde i sada. Ako su za
iste stvari naši bivši lideri u Hagu, onda takva sudbina ne sme da
mimoide ni albanske. U suprotnom, izjave o njihovoj odgovornosti ostace
samo farsa i podloga za novi haos na Balkanu.
=== 2 ===
UZROCI ALBANSKOG TERORIZMA
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/terorizam/2004-06-08.html
Pukovnik Prof. dr Milan Mijalkovski
Vojna akademija Vojske Srbije i Crne Gore -
Beograd, april 2004. godine
Poznat i priznat pravnik Antoni Sotil zapoceo je svoja predavanja na
Akademiji za medunarodno pravo u Hagu 1938. godine recima: "Jacanje
teroristicih aktivnosti tokom poslednjih godina dovelo je do toga da
terorizam postane jedna od najaktuelnijih problema današnjice".1
Uporedenje bitnih obeležja terorizma iz tog perioda i na pocetku ovog
veka omogucava da se formuliše sledeca ocena: terorizam danas
predstavlja jednu od najvecih pretnji bezbednosti i miru medunarodnoj
zajednici. Ovo, pre svega zato što višestruka medusobna povezanost
aktera terorizma ima za posledicu to, da prostorno ne ogranicava
njihovo nasilje samo na jednu državu ili region, neposrednu žrtvu sve
cešce napadaju upotrebom specificnog "oružja", odnosno teroristima
samoubica2 i opsežno se pripremaju da upotrebe oružje za masovno
uništavanje.
Imajuci u vidu poznatu cinjenicu o tome da se društveni problemi
najuspešnije rešavaju identifikacijom i otklanjanjem njihovih uzroka,
iskrsava nezaobilazno pitanje: da li medunarodnoj zajednici nije poznat
(ovaj) najefikasniji nacin odbrane od terorizma ili jeste, ali nije u
stanju da se njime koristi? Brojni i raznovrsni, promenljivi,
otklonjivi, delimicno otklonjivi ili neotklonjivi i, posebno,
specificni uzroci terorizma za svaku mikrolokaciju (državu), koji se
nacelno mogu razvrstati na objektivne i subjektivne, odgovor na pitanje
cine veoma komplikovanim. S tim u vezi, pomenimo to da Ad hoc Komitet
OUN za medunarodni terorizam3 na sednici od 19. marta do 6. juna 1979.
godine, iako nije uspeo da usaglasi stavove o definisanju terorizma,
složio se da njegovi uzroci mogu se razvrstati na spoljne i unutrašnje.
Kao spoljni su identifikovani kolonijalizam, agresija, strana
okupacija, mešanje u unutrašnje odnose država, politika ekspanzionizma
i hegemonije i ekonomska eksploatacija prirodnih izvora država, a kao
unutrašnji - rasizam, rasna diskriminacija, aparhejd, genocid,
neofašizam, povrede ljudskih prava, siromaštvo, beda i slicno
Evidentno je da su identifikovani uzroci u suprotnosti sa jednim
znacajnim obeležjem terorizma (amoralnost), jer mnogi od njih, posebno
unutrašnji, objektivno, za teroriste predstavljaju "opravadanje" za
brutalno nasilje kojim se služe radi postizanje politickog cilja. I
pored ovakvog cudnovatog alibija za teroristicko delovanje, analiza
savremenog terorizma u svetu ukazuje na to da preovladuju mikrolokacije
ovog brutalnog nasilja, gde nijedan od navedneih ili drugih objektivnih
uzroka nije pokrenuo njegove aktere da se koriste njime. Naprotiv,
uocava se da je glavni uzrok njihovog nasilnickog opredeljenja i
ispoljavanja subjektivna procena rukovodstva doticnog teroristickog
subjekta o tome da društveni status ljudskog kolektiviteta (etnicki,
socijalni, verski...) "u cije ime" primenjuju terorizm nije
zadovoljavajuce ureden (neadekvatan) u maticnoj državi ili medunarodnoj
zajednici i da ga je mogucno i "dopustivo" menjati primenom nasilja.
Takva procena iskljucuje mogucnost da se aktuelni ili potencijalni
problem razmotri i reši na legitiman (parlamentaran) nacin. U stvari,
takva psihopatološka procena prozizvodi brojne iluzije, prvenstveno u
smislu da je nasilje najcelishodnija, najbrža i jedino moguca
alternativa. Kada razrešenje spornog ili "spornog" problema otpocne
upotrebom terorizma, pocetni motivi terorista se osnažuju i iskrsavaju
novi, a sve to doprinosi eskalaciji sukoba.
Terorizam albanskih ekstremista protiv Srbije i Crne Gore i Makedonije
predstavlja karakteristican primer koji ukazuje na to da nema uporište
u tzv. opravdanim (objektivnim) uzrocima, vec da je rezultat
subjektivne (iluzorne) procene njihovih voda o tome da je "neko nekad
oteo teritoriju Albancima" i da je tu "nepravdu" mogucno otloniti ovom
vrstom nasilja. Dakako, istina je sasvim drugacija. Teritoriju na koju
pretenduju albanski ekstremisti nikada nije bila albanska, medutim, oni
u skladu sa teorijom o džihadu o stvaranju svestkog islamskog Kalifata,
opsednuti su iluzijom da ce terorizmom uspeti da razbiju teritorijalni
integritet maticne države i ustolice islamsku "veliku albansku državu"
na Balkanu, problem koji se razmatra u ovom radu.
Džihadovsko legitimisanje albanskih ekstremista
Albanski teroristi na Kosovu i podrucju opština Preševo i Bujanovac na
jugoistoku Srbije, u razdoblju januar - april 2003. godine, izveli su
oko 40 akata nasilja u kojima je ubijeno osam i ranjeno sedam lica4.
Voda teroristicke samozvane "Albanske nacionalne armije" ("ANA") Vigan
Gradica, u saopštenju za javnost (U februaru) izjavio je da "ANA deluje
na svim albanskim teritorijama koje uzurpiraju srpski, makedonski,
crnogorski i grcki pravoslavci", ponovo je podsetio na poznatu ali iz
nepoznatih razloga sistemstki zanemarivanu cinjenicu o tome da je
džihad5, a ne nepovoljan ili "nepodnošljiv" status albanske etnicke
zajednice na Balkanu, glavni uzrok njihovom nasilju, posredstvom kojeg
smatraju da mogu razbiti teritorijalni integritet maticne države i da
uspostave islamsku "veliku albansku državu" na Balkanu. Takode u
februaru 2003. godine, komercijalna (izraelska) obaveštajna agencija
"Debka", pozivajuci se na strucnjake za borbu protiv terorizma
upozorila je javnost na povezanost albanskih terorista sa udarnom
pesnicom planetarnog džihada - islamisticko teroristickom mrežom "Al
Kaidom". Prema "Debki", pripadnici "Al Kaide" se infiltriraju u Evropu
preko Kosova uz pomoc albanske mafije, odnosno krecu u Evropu iz
Cecenije i putuju brodovima preko Crnog mora do Bugarske, gde ih
docekuje albanska mafija i potom prebacuje u Skoplje i Prištinu. Tu ih
snabdeva falsifikovanim putnim ispravama i uskladištenim oružjem,
ukljucujuci i hemijsko oružje (otrov ricin) koje transportuje od
skrovišta do skrovišta, pre nego stigne na krajno odredište.
Teroristicki napadi na policijske stanice UNMIK-a u Prištini (21. marta
u 20.30 i 21 00 casova bacene su rucne bombe) izvršeni u trenutku kada
su mediji objavili pocetak vojne operacije SAD i Velike Britanije na
Irak, predstavljaju još jedno u nizu legitimisanja albanskih terorista
kao verni sledbenici džihada. U stvari, navedenim aktima nasilja
albanski teroristi su podsetili "neobaveštenu" medunarodnu zajednicu da
predstavljaju zvacajan kontingent "Al Kaide" u predvorju Evrope i
upozorili je na odlucnost da ce u narednom periodu izraženije
ugrožavati njenu bezbednost i interese na nacin kako su to cinili i
cine protiv Srbije i Crne Gore i Makedonije.
Pomenute cinjenice u vezi sa kljucnim uzrokom terorizma albanskih
ekstremista na Balkanu (Džihad) ukazuju na potrebu njegovog svestranog
obuhvata.To ce omoguciti da se otklone mnoge zablude koje su višestruko
pogodovale održavanju i sukcesivnom pojacavanju njihovog nasilja na
Balkanu. U stvari, stvorili bi se uslovi za eliminisanje ove,
nesdumnjivo, najvece pretnje bezbednosti i prosperitetu regiona.
Džihadom do tudih teritorija
U 14. veku srpska država, posebno u razdoblju vladavine cara Dušana,
obuhvatala je skoro ceo Balkan. Albanci ( zvali su se Arbanasi) pre
njenog uspostavljanja nisu bili organizovani u državnu zajednicu,
odnosno nisu imali granicama omedenu teritoriju, vec su bili rasštrkani
na pojedinim mikrolokacijama današnje severne Albanije. Turski agresor
je 1501. godine zauzeo Drac i time okupirao teritoriju današnje
Albanije. Osmanlijski okupator je zaveo vojno - spahijski terorski
sistem, odnosno dosledno primenjivao džihad pod geslom "islam ili
smrt", što je imalo za posledicu da najveci broj Albanaca prihvati
islam za svoju veru, dok su Srbi i Vlasi koji su cinili vecinu
stanovništva na prostoru izmedu Skadra i Draca odbili da se preveruju i
doživeli su genocid.
Islamizirani Albanci postali su pouzdani podanici turskom okupatoru u
svakom pogledu, posebno u vojno - terorskom. Naime, okupator je medu
njima regrutovao kontingente bašibozuka (turska neregularna vojska)
koje je angažovao za cinjenje najtežih zlocina (ubistva, silovanja i
pljacke) nad pravoslavnim civilima na Balkanu. Njihov zlocinacki
doprinos je nagradivao dodeljivanjem imanja ubijenih i prognanih
pravoslavaca na prostoru današnje Albanije, Makedonije i Srbije i
podsticao njihovo nadiranje (naseljavanjem) prema Epiru, Vardaru, Nišu
i Podgorici.
Sve izraženije slabljenje Turske imalo je za posledicu pojacavanja
terora nad srpskim stanovništvom na Balkanu. Tako je u razdoblju od
prvog srpsko-turskog rata (1876) do 1912. godine kada su Stara Srbija
(Kosmet) i Makedonija oslobodeni od turskog ropstva, sa tog prostora
oko 400 000 Srba bilo je prinudeno da pobegne6. Turski okupator
ocigledno svestan pocetka kraja svoje vladavine na Balkanu7, u dosluhu
sa autoritativnim Albancima, 23. maja 1878. godine u Prizrenu
organizovao je sastanak (skupštinu) na kome je prisustvovalo 300
delegata (Albanci i predstavnici muslimanskih veleposednika iz Bosne i
tadašnjeg Novopazarskog sandžaka). Ovaj skup predstavnika Muslimana na
Balkanu nazvan je Liga (Kongra), a zbog mesta gde je održan -
Prizrenska.
Evidentne su mnoge cinjenice koje ukazuju na to da je formiranje,
navodno albanske Lige u Prizrenu, u stvari, smišljena ujdurma turskog
okupatora (potpuno u skladu o teoriji o džihadu), kako bi uz podršku
svojih vernih podanika (Albanaca) produžio trajanje svoje okupacije na
Balkanu. Tako je "Odluka Kongrina - zborska - napisana u formi mauzara
(peticija) u dva primerka. Jedan je primerak odmah poslat turskom
Sultanu u Istanbulu, a drugi je bio namenjen Berlinskom kongresu8.
Nemacki naucnik dr Štuli u svom radu "Albansko pitanje 1875 - 1882"
ustanovljava da je rezultat zborovanja u Prizrenu bilo donošenje
Statuta (Kararname) politickog saveza albanskih predstavnika i Uputstva
(Talimat) datiranih od 5. do 17. juna 1878. godine. U najopštijem
smislu, sadržaj ovih dokumenata je proturski i panislamisticki, odnosno
(1) izražava odanost Albanaca Turskoj ("Liga ne priznaje nijednu drugu
državu kao svoju, sem Osmanlijske imperije"), dok se nacionalni
(albanski) karakter tek nazire ("Mi poslanici neumrlih heroja Severne
Albanije, Epira i Bosne, koji su spremni da proliju svoju krv za
Carstvo, naciju i domovinu izabrali smo Prizren za glavni grad naše
Lige"), (2) odiše verskom zaslepljenošcu (Liga osuduje za "neprijatelje
nacije i otadžbine" sve one koji rade na slabljenju osmanlijske vlasti
i "uznemiravanju zakonite gradane" imperije, zatim, Liga ce uz uzvišen
zakon Šerijata (islamski propis, verozakon ) braniti "cast i imanje
muslimanskih podrucja ako se budu pokoravali zakonima, "Ovu Ligu cemo
preneti na naše sinove unuke. I svaki onaj koji je napustio smatrace se
da je napustio vezu sa islamom. Na njega palo prokletstvo i prezir ovih
ostalih" i (3) iako se u dokumentima Lige nigde izricito ne pominju
Albanci i Albanija,9 vec se kao politicki subjekat identifikuju
Muslimani, s obzirom na to da se zahteva teritorijalna autonomija
Albanaca u okviru Turske koja bi obuhvatala prostor turskih vilajeta
(skadarski, kosovski, bitoljski i janjinski) u kojima su Albanci cinili
samo 44 odsto stanovništva, time su javno izražene teritorijalne
pretenzije prema susednim narodima. Vode albanskih ekstremista su u
narednom periodu (i danas) da bi zavarali hrišcanske narode i zemlje,
suksesivno i prilicno oprezno (lukavo) isticali versko obeležje
projekta o "neotudivim albanskim teritorijama" i nacina njegove
realizacije (terorizmom i oružanom pobunom), dok su u prvi plan
isticali nacionalno obeležje, odnosno ovakve svoje pretenzije promovišu
kroz zahtev za formiranje "Velike Albanije".
Sadržaji Programa i drugih dokumenata donetih 1878. godine prilikom
konstituisanja Prizrenske Lige, prividno albanski a u suštini proturski
i panislamisticki, predstavljaju izvorište nasilju koje albanski
ekstremisti od tada naovamo primenjuju protiv maticne države,
prvenstveno rukovodeni iluzijom da ce razbiti njen teritorijalni
integritet i obnoviti šerijatske vladavine na Balkanu, odnosno
uspostaviti islamsku "veliku" albansku državu u regionu. U stvari,
sadržaj tih dokumenata10 predstavljaju vernu kopiju teoriju o džihadu,
cinjenica koja omogucava da se uvidi zbog cega albanski ekstremisti vec
125 godina (od 1912. naovamo) kontinuirano se služe terorizmom koji
povremeno eskalira u oružanu pobunu. To je evidentno i danas, jer niko
ne ugrožava ljudska i manjinska prava albanske etnicke zajednice, ali
oni izvode teroristicke akte. Zanemarivanje ove kljucne cinjenice,
odnosno kljucnog uzroka terorizmu albanskih ekstremista ima za
posledicu da se pokušava neutralisati neadekvatnim merama , postignuti
rezultati u tom smislu su zanemarljivi i stvara utisak o njegovoj
"neuništivosti". Ukoliko ne bude uzet u obzir ovaj neoboriv argument,
to ce održavati i osnaživati iluzije albanskih ekstremista o tome da ce
u skladu sa teorijom o džihadu postici svoje politicke ciljeve -
uspostaviti na Balkanu islamsku šerijatsku državu kao deo takode,
iracionalnog islamskog projekta (Svetskog Kalifata)11. O verskom
fanatizmu albanskih ekstremista s ovim u vezi, dokaza je na pretek,
radi cega se prezentuju samo neki.
Višedecenijsko nasilje u ime džihada
Prvi ozbiljan pokušaj albanskih ekstemista da nasilno preotmu srpske
teritorije desio se u septembru 1913. godine, dakle samo godinu dana
posle oslobodenja Stare Srbije i Makedonije od osmanlijsko -
džihadovskog turskog okupatora. Naime, 1912/1913. godine Vlada Albanije
uz podršku Austrougarske naoružala je oko 20 000 Albanaca (bivši
pripadnici turske vojske) sa Kosova i iz Makedonije. Oni su 14.
septembra 1913. godine podigli oružanu pobunu na tom prostoru s ciljem
da izbiju na desnu obalu reke Vardar i zauzmu Kosovo (Vojska Kraljevine
Srbije je za nepun mesec dana razbila pobunjenike i proterala ih na
teritoriji Albanije).
Podstaknuti od Italije, albanski ekstremisti predvodeni Azemom Bejtom,
1919. godine otpoceli su pobunu protiv Kraljevine Srba,Hrvata i
Slovenaca na mikrolokalitetu Drenica (Kosmet) i potom sve do 1941.
godine, posredstvom manjih teroristickih bandi (njihovi pripadnici su
nazivani Kacaci) izvodili su akte nasilja protiv maticne države. Ubrzo
posle kapitualcije i okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane
nemackih i italijanskih fašista, Musolini je svojim Dekretom od 29.
juna 1941. godine uspostavio "Veliku Albaniju" u koju je uvrstio
tadašnju Albaniju, Kosovo i Metohiju, delove zapadne Makedonije i Crne
Gore. Više hiljada Albanaca je potom stupilo dobrovoljno u kvinsliške
oružane formacije. Posle kapitulacije fašisticke Italije (u septembru
1943) nemacki okupator iskoristio je džihadovski ekspanzionizam
Albanaca na Kosovu, tako što je inicirao obnavljanje "Prizrenske
Lige"12 i formirao 21. SS diviziju "Skenderbeg", ciji vojnicki sastav
su cinili Albanci.
S obzirom na to da je program obnovljene "Druge Prizrenske Lige"
prvenstveno predstavljao "verski pokret Muslimana ciji je osnovni
zadatak stvaranje verske države", pa tek onda etnicka albanska
organizacija,13
privukao je oko 12 000 albanskih fanatika da stupe u nemacku 21. SS
brdsku diviziju "Skenderbeg". Njena prva "vojna" akcija znacila
hapšenje i ubijanje 281 Jevrejina u Prištini a potom je izvela niz
masakara nad "nevernicima", medu kojima je posebno bio monstruozan u
selu Vanica na Cakoru u Crnoj Gori kada su njeni pripadnici zaklali 380
Srba, od toga 120 dece i opljackali i zapalili 300 kuca. Nasilje u ime
džihada koje su primenjivali pripadnici divizije "Skenderbeg" bilo je
rezultat verskih aktivnosti lidera "Druge prizrenske lige" (Džafer
Deva, Ali - beg Draga, Vehbi Frašeri, Bajazit Boljetin i drugi) a
posebno jerusalimskog muftije El Hadž Emin Huseina koji su isticali da
je stupanje Albanaca - muslimana u ovu diviziju njihova verska obaveza.
U jesen 1944. godine dok su partizanske jedinice oslobadale Kosmet od
nemackog okupatora, Sokolj Dobroši, uticajni lider albanske
ekstremisticke organizacije "Bali kombetar" ("Nacionalni front") uputio
je proglas albanskom stanovništvu u kome ga je pozvao na sveti rat -
džihad protiv komunizma14, posle cega ( u novembru 1944) je otpocela
oružana pobuna Albanaca na Kosmetu, neutralisana u februaru 1945.
godine.
Evidentni su pouzdani brojni dokazi o tome da pripreme albanskih
ekstremista na Kosmetu u periodu od 1990. do 1997. godine i
teroristicko nasilje koje su ispoljili 1998. godine i koje danas traje,
odišu džihadom. Ova suštinska cinjenica u vezi sa terorizmom albanskih
ekstremista koja je istovremeno i uskladeno propagirana u Republici
Albaniji i na Kosmetu, pravovremeno i valjano su registrovali
odbrambeni subjekti i snage Srbije i Jugoslavije, ali i mnogi
medunarodni nevladini i vladini subjekti i o tome, izmedu ostalog,
obaveštavali javnost15.
Radi se jednostavno o tome da su osnaživanju teroristicke "OVK" na
teritoriji Albanije u razdoblju od 1992. do 1997. godine višestruko
doprineli medunarodni "Islamski oružani pokret" i islamisticka
teroristicka mreža "Al Kaida" na celu sa Osamom Bin Ladenom. Naime,
Islamski oružani pokret je u aprilu 1995. godine na Narodnoj arapskoj
islamskoj konferenciji (PAIS) u glavnom gradu Sudana, Kartumu, formirao
nove komande za vodenje džihada na Balkanu (odluceno je da za "odbranu
islama" u Bosni bude nadležna komanda sa sedištem u Teheranu, a da se
centar u Karaciju bavi organizovanjem "islamskih ratnika" u Albaniji,
ukljucujuci i Kosovo). Sa druge strane, raspolaže se proverenim
podacima o tome da je više hiljada Albanaca iz Srbije (sa Kosmeta) u
Albaniji, obezbedeni novcano i instruktorski od pripadnika "Al Kaide" i
državljana radikalnih islamista iz pojedinih islamskih zemalja završili
vojno-teroristicku obuku. Na ovakvu njihovu džihadovsku angažovanost
upozorio je tadašnji funkcioner albanske obaveštajne službe Fatos
Kljosi, izjavivši: "Kada je Bin Laden posetio Albaniju 1994. godine,
navodno na celu izdašne humanitarne akcije za pomoc siromašnim
Albancima i onima na Kosovu, on je u stvari oformio teroristicku mrežu
koja operiše iz Albanije, a regrutovao je i borce za sukobe na Kosovu
1999.godine". Tadašnji šef albanske diplomatije Paskal Miljo, u
intervjuu listu "Koha Jone" (avgust 1998) izjavio je da je "Albanija
postala stecište islamskih fundamentalista, koji, u saradnji sa
elementima u zemlji, ali i šire, žele da destabilizuju zemlju".
Ibrahim Rugova i Hašim Taci, voda teroristicke "OVK" negiraju bilo
kakvu povezanost sa mudžahedinima i Osamom Bin Ladenom a poznato je i
zašto - da bi odagnali sa sebe bilo kakvu sumnju Vašingtona. Medutim,
praksa ih argumentovano demantuje, jer su se pripadnici "OVK" obucavali
u kampovima koje vodi islamski voda Osama Bin Laden, pisao je
(4.5.1999) "Vašington post", pozivajuci se na izvore americkih
obaveštajnih službi. Prema izveštajima tih službi, Bin Laden je
finansirao "OVK" tako što je obucavao njene pripadnike u svojim
centrima razmeštenih u Albaniji i Avganistanu i što je pomogao "OVK" da
regrutuje islamske teroriste - pripadnike mudžahedina - za borbu protiv
Srbije16
Versko obeležje terorizma albanskih ekstremista na Kosmetu je
sistematski i na druge nacine ispoljavano. Tako je predsednik "Islamske
zajednice Kosova" dr Redžep Boja prilikom održavanja zajednicke molitve
(10. 7. 1998) sa hodžama, muftijama i imamima Kosmeta u Prištini
potencirao versku obavezu muslimana u ratu protiv Srba, odnosno posle
molitve, preko razglasnog uredaja džamije u centru Prištine, u podne,
emitovana je 30-minutna fafta - izdajnicima (Albancima islamske
veroispovesti lojalni Srbiji) i objave svetog rata Srbima. Naime,
Albanci su pozvani na džihad, isticane su pohvale teroristickoj "OVK" i
objavljen "opšti ustanak protiv Srba". Imajuci u vidu da u trenutku
kada je objavljena ovakva poruka džihada, iako su bande teroristicke
"OVK" brojale oko 20 000 terorista, prilican broj Albanaca je bio
lojalan maticnoj državi Srbiji. Zato ta poruka im je upucena s ciljem
da ih podseti i opomene na obavezu da uzmu ucešce u verskom terorizmu
protiv maticne "bezbožnicke" države. Takode u tom periodu, u
teroristickoj "OVK" se nalazilo više stotina tamnoputih mudžahedina
poznati kao "Avgani" 17 i pripadnika "bele Al Kaide" (muslimanski
fanatici iz Bosne), izmedu ostalog, organizovani u posebne
mudžahedinske jedinice18 a pojedine vode teroristickih bandi nadmeno su
isticali da vode džihad. Na primer, pripadnik teroristicke bande "OVK"
Bekim Mazreku u selu Klecka (Kosovo) gde je ubijeno i masakrirano
nekoliko desetina srpskih civila, istražnim organima vlasti Srbije je
izjavio:"Naši komandanti Fatmir Ljimaj, Gani Krasnici i Hisni Kiljaj
govorili su nam da svi Srbi moraju da budu ubijeni, pa ce naša
republika da bude najbolja država. Aslan Klecka bio je zadužen da nam
svaki dan kao šah drži molitve i uci nas da klanjamo. Govorio je da ce
svi Albanci posle proterivanja Srba biti najbolji muslimani i da
katolika medu Albancima više nece biti. Morace da budu muslimani ili
cemo i njih pobiti".
Aktuelni džihad albanskih ekstremista
Tokom 2001. godine, uz naglašeno angažovanje medunarodne zajednice a u
vezi sa stabilizacijom bezbednosnog i ukupnog stanja na Balkanu, kome
je terorizam albanskih ekstremista predstavljao najvecu pretnju,
pokrenute su i preduzete mnoge znacajne mere.19 Albanskim ekstremistima
u Srbiji i Makedoniji argumentovano im je stavljeno na znanje da
ljudska i kolektivna prava albanske etnicke zajednice u regionu nisu
ugrožena, da imaju mogucnost za demokratsko izražavanje svog
eventualnog nezadovoljstva po bilo kom pitanju i naravno, da ga na
civilizovan nacin otklanjaju i najzad, da ce eventualno posezanje za
terorizmom biti tretirano na nacin kako se postupa protiv nosilaca
ovakvog nasilja. Vode albanskih ekstremista suoceni sa ovakvom
realnošcu, umesto da se odreknu svoje verske i nasilnicke
zaslepljenosti i usmere svoju energiju u izgradnji i jacanju
meduetnicke tolerancijei poverenja, opredelili su se "Alahov put",
odnosno još cvršce su prigrlili teoriju o džihadu.
U stvari, reagovali su munjevito, jer Združene snage bezbednosti SRJ su
31. maja 2001. godine okoncale ulazak u Kopnenu zonu bezbednosti na
jugoistoku Srbije a oni su se 10. juna sastali i formirali novu
ilegalnu teroristicku organizaciju koju su nazvali "Nacionalni komitet
za odbranu i oslobodenje albanskih teritorija" ("NKOOAT"). Da bi
prikrili mesto gde je njeno sedište, s jedne strane, i da sebe prikažu
kao legitimni predstavnici svih Albanaca, sa druge strane, u zaglavlju
Platforme "NKOOAT" su zapisali "Debar - Tirana - Priština", a na njenom
kraju "Skoplje - Tirana - Priština"
Analiza sadržaja Platforme (obima je 10 stranica teksta i dostupna je
samo istaknutim albanskim ekstremistima,n.p.) teroristicke "NKOOAT"
pouzdano ukazuje na to da ovaj pamflet u potpunosti uvažava teoriju o
džihadu a time i na obim i nivo ugroženosti bezbednosti Zapadnog
Balkana. Prvo, u njoj je neistinito i tendenciozno prikazan društveni
položaj albanske nacionalne zajednice, jer se ocenjuje kao krajnje
nepovoljan ("Albanci su potlaceni, diskriminisani i izloženi genocidu i
1912. godine su im otete teritorije"), nesumnjivo s ciljem da pravdaju
vlastiti terorizam u produženom trajanju. Drugo, neosnovano se optužuje
promenjen (negativan) odnos Albanije prema terorizmu u susednim
zemljama ("mirotvorna politika skracene albanske države - Albanije je
slepi instrument strateških ciljeva velikih sila") i medunarodne
zajednice ("UNMIK zajedno sa mirovnim snagama Kfor-a ne samo da ne
uvažava istorijsko i prirodno pravo ponovnog ujedinjenja albanskih
teritorija vec nepravedno Kosovo tretira kao region SRJ").
Trece,odbacuje mogucnost rešavanja spornih pitanja mirnim putem
("albanska politika nece postici više od zablude u buducim sporovima i
obecanjima medunarodne zajednice politicki i tu bolno vidimo
okrvavljene ruke medunarodne politike na albanskim teritorijama pod
Makedonijom i ove na Istocnom Kosovu"). Cetvrto, osuduje i protivi se
ukljucivanju pripadnika bivših i aktuelnih albanskih ekstremisticko -
teroristickih organizacija u Makedoniji i na jugoistoku Srbije u
parlamentarne oblike politicke borbe radi rešavanja tzv. albanskog
pitanja (" bez presedana je cinjenica da se u svim krajevima, politicke
strukture ONA ukljucuju u politicki proces rešavanja problema Albanaca
unutar Makedonije..."). Peto, zagovara se oružano nasilje protiv
maticne države ciji realizator ce biti snažna vojna organizacija
("Komitet ne priznaje nijednu drugu vlast na svim albanskim
teritorijama, a pre svega na okupiranim... Komitet smatra da u
trenutnim uslovima samo beskompromisna oružana borba omogucava sigurnu
i definitivnu realizaciju nacionalnih težnji Albanaca...Osnovni zadatak
Komiteta je naoružavanje i formiranje snažne nacionalne armije").
Udarna pesnica "NKOOAT" samozvane teroristicke "ANA" krece se od 700 do
800 islamskih fanatika, kriminalaca, narkodilera, makroa... koji, radi
zavaravanja javnosti predstavljaju se kao cetiri divizije : "Adem
Jašari"(nadležna za izvodenje teroristickih dejstava na Kosmetu i
jugoistoku Srbije), "Skenderbeg" (Makedonija), "Uljcinj" (Crna Gora) i
"Camerija" (Grcka). Njihovo brojno stanje nedvosmisleno pokazuje da je
rec o kriminalno-teroristickim bandama koje niukom slucaju nisu
sposobne da izvode opsežne vojne operacije. Medutim kako ovo jezgro
cine okoreli teroristi nad kojima islamisticka teroristicka mreža "Al
Kaida" ima ogroman uticaj, ovaj kontigent albanskih terorista
predstavlja ozbiljna pretnja bezbednosti regionu, jer je u stanju da
izvodi raznovrsne akte nasilja. S tim u vezi, posebno treba imati u
vidu cinjenicu da je veliki deo albanskog stanovništva zaokupljen
navedenom idejom i programa ekstremista, radi cega postoji realna
mogucnost da se u odredenim okolnostima više hiljada naoružanih
Albanaca pridruži teroristickoj "ANA" i otpocnu sa primenom masovnog
oružanog nasilja protiv maticne države i pripadnika i sastava
medunarodnih mirovnih misija u regionu. Dakle, pretnja bezbednosti
Zapadnom Balkanu od albanskih terorista je evidentna.
Na istovetnost terorizma (islamski džihad) na Kosmetu, u Avganistanu,
Ceceniji, Saudijskoj Arabiji..., ali i višestruke povezanosti njegovih
aktera (pod okriljem teroristicke mreže Al Kaida), ukazuju i mnoge
druge cinjenice. Tako je predsednik Rusije Vladimir Putin, u izjavi za
vodece americke medije (11. 11. 2001) u Moskvi istakao da su cecenski
teroristi povezani sa Al Kaidom i da je samo na teritoriji Cecenije od
1995. godine prošlo obuku više od 2 000 terorista, koji su potom
ucestvovali u borbama na Kosovu, u Kašmiru, Sudanu i Avganistanu.
Povezanost albanskih terorista sa Al Kaidom je potvrdio i americki
sekretar za odbranu Donald Ramsfeld na sastanku sa ministrima odbrane
zemalja NATO u Briselu (19.12. 2001) rekavši da je "terorizam potucen u
Avganistanu i na Balkanu", pojasnivši kako su "u Bosni i na Kosovu
razbijene teroristicke celije Bin Ladena". S obzirom na to da su
albanski teroristi u prolece ove godine na suptilan nacin zapretili
Kforu i UNMIK-u na Kosmetu, a vode teroristicke "ANA" nasilje koje
izvode njeni pripadnici javno dovode u vezu sa džihadom, time je u
velikoj meri demantovan Donald Ramfsfeld u vezi sa "uništenim" celijama
Al Kaide na Balkanu. Na njihovu povezanost sa Al Kaidom je ukazao
zamenik direktora vašingtonskog Centra za strateška istraživanja Tomas
Anderson izjavivši (16.7.2002) za "Glas Amerike" da je Balkan postao
"pristupacan teren za teroristicke organizacije poput Al Kaide, zbog
dobro uhodanih aktivnosti medunarodnih kriminalaca, ali i cinjenice da
na tom prostoru ima mudžahedina obucavanih u logorima Al Kaide".
Istinitost ovakvog navoda je potvrdena u martu 2003. godine kada je
americki Stejt department uputio upozorenje UNMIK-u na Kosovu u kome se
navodi da su "zbog vojne intervencije protiv Iraka mogucne odmazde nad
americkim gradanima", kao i to da "postoji bojazan od akcija bombaša
samoubica".
Najzad, varvarizam albanskih terorista na Kosovu nad srpskim
pravoslavnim verskim objektima u prisustvu oko 50 000 medunarodnih
vojnika i policajaca, predstavlja još jedan veoma jak argument o
njihovoj džihadovskoj opredeljenosti i agresivnosti. Naime, oni su samo
u periodu od 20. juna do 20. avgusta 1999. godine, uništili 59
srednjevekovnih srpskih crkava i manastira, medu kojima su neki pod
zaštitom UNESKO-a i uništili i oštetili oko 150 parohijskih domova i
crkava novijeg datuma. Ovakav kulturni genocig su nastavili u narednom
periodu i traje danas20.
1 A. Sottile, Le terrorisme international, Reenel des Cours, 1938.
T.65. p. 91.
2 Kamion natovaren eksplozivom sa dvojicom terorista samoubica 12. maja
2003. godine u 10.00 casova se probio kroz ogradu i eksplodirao u
dvospratnoj zgradi lokalne administracije u gradu Znamenskoje u
Ceceniji. Poginulo je 59 i ranjeno više od 200 lica. Trideset i cetiri
osobe su poginule i ranjeno preko 200 u tri samoubilacka napada koji su
12. maja 2003. godine izveli pripadnici teroristicke mreže Al Kaida u
Rijadu, Saudijska Arabija. Napad su izveli sa tri automobila - bombe u
stambenim cetvrtima u Rijadu, gde uglavnom žive Amerikanci. Više od 30
ljudi je poginulo i veliki broj je ranjen 14. maja 2003. godine
prilikom samoubilackog napada koji je izvršila žena samoubica u mestu
Iliška - Jurt, nedaleko od Groznog u Ceceniji.
3 Dokument A - AC 160 -L.8, str. 4-4.
4 Na jugoistoku Srbije ubijen je jedan pripadnik Bezbednosno
informativne agencije i Žandarmerije Srbije i dva civila i teže ranjena
dva pripadnikia Žandarmerije a na Kosmetu su ubijena cetiri civila (tri
Albanca i Srbin) i ranjena pet civila (Srbi).
5 Teoriju o džihadu je uoblicio islamista Al Gazali (umro 1111.
godine), a operacionalizovao Sejid Kutb (1906 - 1966. godine, kada je
obešen zbog toga što je objašnjavao Kuran pozivajuci na gradanski rat u
sekularnom Egiptu). Bitne odrednice džihada (svetog rata ili rata u ime
vere) su: "Suština islamskog rata jeste borba za istinu, samo islam je
istina, a sve ostalo je laž", "Citav ljudski rod je cilj islamske vere,
citava zemljina kugla jeste polje njene akcije", "krajnji cilj islama
je uspostavljanje šerijatskog pravnog poretka u svetu", "samo agresijom
na potencijalne neprijatelje može se zaštititi najbolji i
najplemenitiji poredak na svetu", "nacija ne igra nikakvu ulogu, jer
jedini faktor, koji veže ljude jeste vera, tj. Islam", " svet se deli
na dar al islam (svet islama) i dar al harb (neislamski svet)", "svet
islama se sa ostalim svetom nalazi u stalnom ratu", dakle, trajan mir
sa stanovništvom drugih veroispovesti je nedopustivo, odnosno
"prihvatljiva su samo privremena primirja, kada su Muslimani nedovoljno
jaki za primenu oružanog nasilja", "Tek kad se pristane na kretanje u
rat, životom i imanjem svojim, može se videti ko je iskreni Musliman ko
se ne boji smrti, jer ga u raju ceka vecni život"... (M. Jeftic,
Savremeni džihad kao rat, Nova knjiga, Beograd, 1989)
6 Mihajlo Vujic, ministar spoljnih poslova Srbije o teroru Albanaca
obaveštava 16. avgusta 1903. godine Stojana Novakovica, srpskog
opunomocenog ministra u Petrogradu, sledece: "Karakteristicno je
pomenuti da su u ovoj godini Arnauti više nego ikada udarili na cast i
obraz žena i devojaka Srpkinja. A još je simptomaticnija pojava što ove
godine Arnauti, primer redak u analima arnautskih zlocina - udaraju na
srpske svetinje, crkve i manastire. Turska i ne haje za žalbe Srba" (V.
Đordevic, diplomatska prepiska Kraljevine Srbije, knjiga Prva, januar
1902, 1. jun 1904, Beograd 1933, strana 272).
7 Na Berlinskom kongresu (13.6. - 13.7. 1878) Srbija, Crna Gora i
Rumunija dobile su nezavisnost i teritorijalno proširenje, namesto tzv.
Sanstefanske Bugarske uspostavljene su autonomne Kneževina Bugarska i
Istocna Rumelija, a Austrougarska je dobila pravo na okupaciju Bosnu i
Hercegovinu.
8 "Depeša upucena Berlinskom kongresu napisana je u zgradi
Austrougarskog konzulata u Prizrenu, a pregledali su je prizrenski paša
i engleski konzul. Iz iste pošte odakle je telegram upucen, cetrdeset
Albanaca se obratilo pitanjem Sultanu, da li su oni njegovi podanici,
ili su prodati tudincima! A odgovoreno im je da su oni Alahovi i
Sultanovi, i niciji više, te da bi trebalo da ustanu na oružje. Ovakvo
raspoloženje Albanaca, Turci su vrlo vešto iskoristili. Dato im je
oružje i nagovoreni da se bore protiv prisajedinjenja Plava i Gusinja
Crnoj Gori.. Albanska težnja za autonomijom dobila je svoj izraz u
Prvoj Prizrenskoj ligi koja je ujedno postigla i efekat zaoštravanja
verskog fanatizma kod albanskih Muslimana i podstrekavanje na pljacke,
paljevine, nasilja kao i na ubistva 14 videnih Srba, uglednih
Prizrenaca, koje je 23. juna 1880. godine Kongra osudila na smrt"(P.
Dželetovic Ivanov, 21. SS-divizija Skenderbeg, Nova knjiga, Beograd,
1987, str. 20-21).
9 "Odluke Berlinskog kongresa 1878. godine izazvale su nacionalno
budenje kod izvesnog broja Albanaca. Trenutno stanje je najbolje
ilustrovao Albanac Stavro Škendi, koji je isticao da se do
Sanstefanskog mira nije znalo, niti moglo znati, niti je bilo jasno,
šta se stvarno zamišljalo pod pojmom Albanija, niti se taj pojam u to
doba mogao definisati. Tek posle ovih odluka kod vodeceg sloja Albanaca
pocinje da se budi i uobicava nacionalna svest, kao i težnja za
teritorijalnim oznacenjem Albanije" (Isto, str. 17).U leto 1912.
godine, Ismail Kemal-beg, vodeci albanski politicar u Carigradu, podneo
je Memorandum turskoj Vladi u kome je naveo da Albanci traže autonomiju
na teritoriji cetiri vilajeta (skadarski, kosovski, bitoljski i
janjinski). Turska je 4.9. 1912. godine prihvatila albanske zahteve,
cime je prvi put prihvacen geografsjki pojam "velika Albanija". Inace,
uz podršku Austrougarske i Italije, 28. novembra 1912. godine, u Valoni
je proglašeno osnivanje albanske države i obrazovana privremena vlada
sa Ismailom Kemalom na celu.
10 "U svih 16 clanova Statuta nigde se izricito ne pominju Albanci i
Albanija vec politicki subjekat saveza su jednostavno Muslimani! U
clanu 7. govori se o potrebi saveza sa "našim mucenicima zemljacima i
pripadnicima iste vere na Balkanu" dok se u poslednjem 16. clanu
napuštanje Saveza kvalifikuje kao otpadanje od islama. Ciljevi Saveza
obuhvataju odbranu teritorijalnog integriteta i borba protiv svake
vlasti, osim velike Porte (cl. 1) ocuvanja carskih prava Nj.V.Sultana
(cl.2) i nedopuštanje pristupa stanim trupama "u naš kraj" (cl. 6).
Zatim se istice da se ni po imenu ne prihvata Bugarska vlada (cl.6).
Ako Srbija ne bi dragovoljno vratila "okupiranio podrucje", protivu nje
bi se uputili dobrovoljacki odredi i ucinili krajnji napori, kako bi se
isposlovala predaja tih krajeva, a na isti nacin bi trebalo da se
postupi protiv Crne Gore (cl.6).
11 "Planetarni zamah džihadu, svetom muslimanskom ratu za Umu, dao je
Ajatolah Ruholah Homeini, verski voda iranske revolucije. Iz svetog
grada Koma, rasadnika islamske revolucije i predstojece borbe za
islamski Kalifat, Homeini upucuje nezaborvanu poruku, posle svrgavanja
Šaha: "Mi smo u ratu protiv nevernika. Ponesite ovu poruku sa vama. Ja
tražim od islamskih nacija, od svih muslimanskih armija i svih šefova
islamskih država, da se pridruže svetom ratu. Treba još puno
neprijatelja da se ubije, ili uništi. Džihad mora da trijumfuje "...
Omar Bakri Mohamed, voda pokreta "Al Muhadžirun" u Londonu, izmedu
ostalog, porucuje" Vaspostaviti kalifat, to jest jednu istinski
islamsku državu koja najzad okuplja sve MUslcimane pod jednom istom
vladom...", a egipatski predsednik Hosni Mubarak, koji je izbegao jedan
atentat u Adis Abebi 1997. godine, inspirisanog Osamom Bin Ladenom i
doktorom Ajmanom Al-Zavahirijem, vodu Al Kaide je okarakterissao
sledecim recima: "On želi da preuzme svet. On je megalomanijak" (Z.
Petrovic, Al Kaida, Evro, Beograd, 2002, str.5, 10, 11).
12 Druga Prizrenska liga je osnovana na inicijativu obaveštajne službe
fašisticke Nemacke 16. 9. 1943. godine u Prizrenu, s ciljem da se oko
njenog programa okupe svi Albanci radi oružane borbe protiv
pravoslavaca i komunista. Njen najistaknutiji predstavnik i ideolog
Džafer Deva je radi pridobijanja Albanca katolika za borbu protiv
Slovena javno isticao znacaj albanizma, medutim u krugu svojih vernih
podanika naglašavao je da je njegov osnovni cilj stvaranje islamske
države Albanije.
13 S. Hasani, Kosovo - istine i zablude, Centar za informacije i
publicitet, Zagreb, 1986, str.113.
14 Mnoge ilegalne organizacije albanskih terorista u komunistickoj
Jugoslaviji prilikom prijema novih clanova pridavale su veliki znacaj
džihadu jer su zahtevali od njih da polože zakletvu koja glasi: "Kunem
se u Kuran, na zastavu i krvlju heroja... da cu biti veran
organizaciji..."
15 U julu 1998. godine, informišuci o krvavim zbivanjima na Kosovu,
"Njujork tajms" je izmedu ostalog, naveo da su "mnogi borci OVK
religiozni Muslimani koji u svojim uniformama nose Kuran"
16 Francuski državljanin alžirskog porekla je za vreme sudenja, u
novembru 1998. godine u Tirani (bio je optužen za ubistvo jedne
Albnke), izjavio je da je "u Albaniji došao po naredenju Osame Bin
Ladena, sa zadatkom da mobiliše, naoruža i obuci 300 mudžahedina koji
bi se borili na Kosovu protiv Srbije. "
17 U noci izmedu 18. i 19. jul 1998. godine granicne jedinice Vojske
Jugoslavije su na jugoslovensko-albanskoj granici razbili bandu
teroristicke "OVK" jacine nekoliko stotinu terorista. Na osnovu analize
identifikacionih dokumenata ubijenih terorista, ustanovljeno je da su
njih 13 mudžahedini iz Jemena i Saudijske Arabije.
18 U selu Ramoc, opština Đakovica na Kosovu tokom leta 1998. godine u
sastav teroristicke "OVK" nalazile su se dve mudžahedinske jedinice, od
po petnaest studenata medresa iz Prištine, Skoplja, Tirane i pojedinih
arapskih zemalja. Jedan pripadnik teroristicke "OVK" je u vezi sa ovom
jedinicom, u svom dnevniku pod naslovom "Mudžahedini i Alahov put",
izmedu ostalog, je zapisao: "...spremni su da izvrše svaki zadatak i
spremni su da daju svoj život u borbi. Dolazak ovih iz medrese ima jak
odjek kod ovdašnjeg albanskog stanovništva i na jacanje sigurnosti u
islamsku veru" (M. Mijalkovski, Zlocini i zablude albanskig
separatista, NIC"Vojska", Beograd, 1999, str.135).
19 Pocetkom februara potpredsednik Vlade Srbije i predsednik
Koordinacionog tela vlada Srbije i SRJ za opštine Preševo, Bujanovac i
Medveda dr Nebojša Covic predstavio je javnosti "Program i plan za
rešavanje krize nastale delovanjem albanskih ekstremistickih grupa u
opštinama Bujanovac, Preševo i Medveda", koji je naišao na veoma
pozitivan odjek u medunarodnoj zajednici i potom u celini prihvacen kao
model za neutralisanje teroristickih bandi tzv. "OVPMB". Šefovi država
ili vlada zemalja jugoistocne Evrope su 22. februara na sastanku u
Skoplju usvojili Deklaraciju u kojoj su oštro osudili nasilje,
terorizam i ekstremizam, kao i sve druge aktivnosti kojima se
ugrožavaju mir i saradnja, te otežava povratak prognanih na Kosovu. U
periodu od 14. marta do 31. maja Združene snage bezbednosti SRJ su u
saradnji i sadejstvu sa KFOR-om posele Kopnenu zonu bezbednosti, ne
pruživši mogucnost bandama teroristicke "OVPBM" za primenu oružanog
nasilja. U avgustu, vlasti Makedonije i predstavnici etnickih Albanaca
u Ohridu su sklopili sporazum o mirnom rešavanju aktuelnog oružanog
sukoba izmedu bandi teroristicke "ONA" i makedonskih odbrambenih snaga.
Izmedu UNMIK-a i SRJ i Srbije je potpisan Zajednicki dokument, kojim je
dogovoreno adekvatno (u skladu sa rezolucijom SB OUN 1244) rešavanje
problema u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija. Konacno, 17. novembra
na Kosmetu su održani parlamentarni izbori, pod pretpostavkom da ce
doprineti obuzdavanju terorizma albanskih ekstremista.
20 U popodnevnim satima, 16. juna 2oo2. godine na seoskom groblju Staro
Gracko u opštini Lipljan, poginuo je Albanac - terorist, dok je
pokušavao da minira nadgrobne spomenike srpskih civila koje su pre
godinu ubili i potom masakrirali pripadnici jedne bande teroristicke
"OVK"
===
ARTEL GEOPOLITIKA je privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji
se izdražava od volonterskog rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju
bili bismo zahvalni da nas podržite bilo kojom finansijskim doprinosom
ili kroz reklamiranje na našem web site-u. Vaša pomoć biće upotrebljena
za još kvalitetnije selektiranje informacija, njihovo brže postavljanje
na site i, što smatramo možda i najvažnijim, prevodjenje
najkvalitetnijih tekstova i na druge jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br.
908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna [tedionica- Devizni ra~un
br.: 00-305-0002922.2
1. POSTAVITI PITANJE ODGOVORNOSTI ZA GENOCID NA KOSMETU - Dr Zoran
Vucinic, profesor medunarodnog prava na Fakultetu civilne odbrane u
Beogradu - 21. mart 2004.
2. UZROCI ALBANSKOG TERORIZMA - Prof. dr Milan Mijalkovski, Vojna
akademija Vojske Srbije i Crne Gore - April 2004. godine
=== 1 ===
POSTAVITI PITANJE ODGOVORNOSTI ZA GENOCID NA KOSMETU
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-03-22_1.html
Dr Zoran Vucinic
Beograd, 21. mart 2004. godine
(autor je profesor medunarodnog prava na Fakultetu civilne odbrane u
Beogradu)
Najnovije brutalno, dobro isplanirano i sinhronizovano izvedeno nasilje
od strane hordi kosmetskih Albanaca nad Srbima, Crnogorcima i drugim
nealbancima na Kosmetu, njihovom imovinom, grobljima i verskim
objektima, samo je finalni cin jednog kontinuiranog procesa etnickog
cišcenja u ovoj pokrajini kako bi se uklono svaki trag njihovog
prisustva na tom prostoru. Ako se sve ovo posmatra kroz prizmu
savremenog medunarodnog prava, onda se može reci da je naš narod u ovoj
pokrajini bio i još uvek ostao izložen fizickom i kulturnom genocidu.
Prema tom pravu, genocid je najteži zlocin protiv covecnosti koji se
vrši u nameri da se odredena nacionalna, verska, etnicka ili rasna
grupa delimicno ili potpuno fizicki (biološki) uništi. Fizicko
uništenje po pravilu prati i uništenje svega onoga što predstavlja
kulturno naslede napadnute grupe (kulturni genocid). Praksa potvrduje
da se takvo delo uvek unapred planira i da iza njega stoje dugorocni
ciljevi, odnosno odredena politicka orijentacija. U našem slucaju,
napadni objekat je prevashodno srpski i crnogorski narod, a namera je
da se njegovim uništenjem i proterivanjem, kao i uništenjem istorijskih
dokaza njegovog postojanja, Kosmet definitivno etnicki ocisti. Ona je
proizvod dobro poznate politicke orijentacije za nezavisnom albanskom
državom koja ima svoje dugo istorijsko trajanje.
Upravo zbog ovakvih svojih specificnosti, odgovornost za genocid je
višeslojna jer obuhvata njegove naredbodavace, organizatore,
podstrekace, saucesnike, kao i neposredne izvršioce bez obzira na
njihov društveni položaj, cime je negirano pravo na imunitet od
odgovornosti bilo kome od njih. Ona postoji cak i kada ovo delo nije
propisano u unutrašnjem zakonodavstvu, što mu daje univerzalni
karakter. Prema Konvenciji o sprecavanju i kažnjavanju zlocina genocida
iz 1948. godine, džave clanice su obavezne ne samo da kazne odgovorne
pojedince, vec i da sprece genocid u bilo kom njegovom propisanom
obliku, pa cak i u pokušaju.
Kada je rec o odgovornosti za genocid na Kosmetu, nesporno je da je ona
na strani albanskih politickih lidera koji apsolutno kontrolišu
sopstveni etnicki kompleks, ali i na strani onih medunarodnih faktora
koji su ih do sada podržavali i bez cije podrške se ovakve stvari ne bi
dogadale. Ona se može pripisati i UN jer su se sva ova zverstva
dešavala upravo u njihovom prisutvu, a na koja one nisu reagovale iako
su preuzele odgovornost za stanje na Kosmetu.. Cak ih je na to
indirektno obavezivala i pomenuta konvencija o genocidu koju su one
same donele i u istoj proklamovale da je genocid u suprotnosti sa
ciljevima zbog kojih one postoje i da je potrebna medunarodna saradnja
"da bi se covecanstvo oslobodilo jednog jako mrskog zla". Kao što
vidimo, takva saradnja u ovom slucaju je potpuno izostala. I konacno,
one su prekršile sopstvenu Povelju koja propisuje da su održanje
medunarodnog mira i bezbednosti jedan od njihovih glavnih ciljeva.
Petogodišnji dogadaji na Kosmetu koji su ovih dana kulminirali na
najstravicniji nacin, potvrduju da su UN još jednom pale na ispitu.
Odgovornost UN je utoliko veca što su mimo okvira utvrdenog Rezolucijom
1244 SB delovale u pravcu izgradnje državnih atributa Kosmeta izvan
ustavnog poretka Srbije, u sklopu cega je formiran i tzv. Kosovski
zaštitni korpus. Pojedini specijalni predstavnici GS UN cak su kljucno
doprineli oslobadanju ozloglašenih albanskih lidera uhapšenih po osnovu
naših poternica. Ni tužilaštvo tzv. haškog tribunala kao suda UN ne
reaguje jer navodno još uvek prikuplja dokaze o albanskim zlocinima nad
Srbima pre i za vreme NATO agresije na SRJ. Takvim ponašanjem UN su se
fakticki svrstale na albansku stranu pružajuci joj osnov za uverenje da
je nezavisnosti vec gotova stvar i da se može ostvariti i na zlocinacki
nacin.
S obzirom na sve ovo, naša država bi morala veoma odlucno da postavi
pitanje odgovornosti za genocid pred institucijama medunarodne
zajednice, koliko god se cinilo da je ono u ovom trenutku deplasirano
zbog oprecnih interesa kljucnih medunarodnih faktora. U prilog nam idu
stavovi nekih važnih zapadnih centara da se radi o etnickom cišcenju za
koje su odgovorni albanski lideri i konacno priznanje da je naš narod
žrtva albanskog terora, pa i izjava Solane da se vinovnici ovog
poslednjeg zlocina moraju izvesti pred lice pravde. Sve je više i
uticajnih medija u svetu koji stvari nazivaju pravim imenom.
Zato bi ove okolnosti morali iskoristiti kao svoju prednost i
maksimalnom diplomatskom ofanzivom uticati da se odgovorni za genocid,
bar na albanskoj strani, privedu pravdi. Na to imamo i moralnu obavezu
zbog žrtava ovih pogroma. Cak i kao clanica pomenute konvencije o
genocidu imamo pravo da se obratimo nadležnim organima UN "kako bi ovi,
prema Povelji UN, preduzeli mere koje smatraju odgovarajucim za
sprecavanje i kažnjavanje dela genocida". Indikativno je što ovu
mogucnost do sada nismo koristili, a trebalo je da je eksploatišemo sve
ove godine. Pošto je SCG prihvatila nadležnost nedavno konstituisanog
stalnog Medunarodnog krivicnog suda (osnovan u saradnji sa UN), postoji
pravna mogucnost da se i njemu poveri utvrdivanje odgovornosti za
genocid, jer je isti cinjen na našoj teritoriji i nakon stupanja na
snagu njegovog Statuta. On je naša šansa s obzirom da nam je
suspendovan suverenitet u ovoj pokrajini koja je formalno pod
protektoratom UN.
Ovo pitanje je od izuzetne važnosti i zato na ovom planu treba istrajno
delovati, cak i ako se medunarodni faktori tome budu protivili. U
svakom slucaju argumenti su na našoj strani. Uostalom, kada smo mi bili
u pitanju i u nizu drugih situacija oni su tvrdili da im je stalo do
pravde i medunarodnopravnog poretka. Neka to potvrde i sada. Ako su za
iste stvari naši bivši lideri u Hagu, onda takva sudbina ne sme da
mimoide ni albanske. U suprotnom, izjave o njihovoj odgovornosti ostace
samo farsa i podloga za novi haos na Balkanu.
=== 2 ===
UZROCI ALBANSKOG TERORIZMA
http://www.artel.co.yu/sr/izbor/terorizam/2004-06-08.html
Pukovnik Prof. dr Milan Mijalkovski
Vojna akademija Vojske Srbije i Crne Gore -
Beograd, april 2004. godine
Poznat i priznat pravnik Antoni Sotil zapoceo je svoja predavanja na
Akademiji za medunarodno pravo u Hagu 1938. godine recima: "Jacanje
teroristicih aktivnosti tokom poslednjih godina dovelo je do toga da
terorizam postane jedna od najaktuelnijih problema današnjice".1
Uporedenje bitnih obeležja terorizma iz tog perioda i na pocetku ovog
veka omogucava da se formuliše sledeca ocena: terorizam danas
predstavlja jednu od najvecih pretnji bezbednosti i miru medunarodnoj
zajednici. Ovo, pre svega zato što višestruka medusobna povezanost
aktera terorizma ima za posledicu to, da prostorno ne ogranicava
njihovo nasilje samo na jednu državu ili region, neposrednu žrtvu sve
cešce napadaju upotrebom specificnog "oružja", odnosno teroristima
samoubica2 i opsežno se pripremaju da upotrebe oružje za masovno
uništavanje.
Imajuci u vidu poznatu cinjenicu o tome da se društveni problemi
najuspešnije rešavaju identifikacijom i otklanjanjem njihovih uzroka,
iskrsava nezaobilazno pitanje: da li medunarodnoj zajednici nije poznat
(ovaj) najefikasniji nacin odbrane od terorizma ili jeste, ali nije u
stanju da se njime koristi? Brojni i raznovrsni, promenljivi,
otklonjivi, delimicno otklonjivi ili neotklonjivi i, posebno,
specificni uzroci terorizma za svaku mikrolokaciju (državu), koji se
nacelno mogu razvrstati na objektivne i subjektivne, odgovor na pitanje
cine veoma komplikovanim. S tim u vezi, pomenimo to da Ad hoc Komitet
OUN za medunarodni terorizam3 na sednici od 19. marta do 6. juna 1979.
godine, iako nije uspeo da usaglasi stavove o definisanju terorizma,
složio se da njegovi uzroci mogu se razvrstati na spoljne i unutrašnje.
Kao spoljni su identifikovani kolonijalizam, agresija, strana
okupacija, mešanje u unutrašnje odnose država, politika ekspanzionizma
i hegemonije i ekonomska eksploatacija prirodnih izvora država, a kao
unutrašnji - rasizam, rasna diskriminacija, aparhejd, genocid,
neofašizam, povrede ljudskih prava, siromaštvo, beda i slicno
Evidentno je da su identifikovani uzroci u suprotnosti sa jednim
znacajnim obeležjem terorizma (amoralnost), jer mnogi od njih, posebno
unutrašnji, objektivno, za teroriste predstavljaju "opravadanje" za
brutalno nasilje kojim se služe radi postizanje politickog cilja. I
pored ovakvog cudnovatog alibija za teroristicko delovanje, analiza
savremenog terorizma u svetu ukazuje na to da preovladuju mikrolokacije
ovog brutalnog nasilja, gde nijedan od navedneih ili drugih objektivnih
uzroka nije pokrenuo njegove aktere da se koriste njime. Naprotiv,
uocava se da je glavni uzrok njihovog nasilnickog opredeljenja i
ispoljavanja subjektivna procena rukovodstva doticnog teroristickog
subjekta o tome da društveni status ljudskog kolektiviteta (etnicki,
socijalni, verski...) "u cije ime" primenjuju terorizm nije
zadovoljavajuce ureden (neadekvatan) u maticnoj državi ili medunarodnoj
zajednici i da ga je mogucno i "dopustivo" menjati primenom nasilja.
Takva procena iskljucuje mogucnost da se aktuelni ili potencijalni
problem razmotri i reši na legitiman (parlamentaran) nacin. U stvari,
takva psihopatološka procena prozizvodi brojne iluzije, prvenstveno u
smislu da je nasilje najcelishodnija, najbrža i jedino moguca
alternativa. Kada razrešenje spornog ili "spornog" problema otpocne
upotrebom terorizma, pocetni motivi terorista se osnažuju i iskrsavaju
novi, a sve to doprinosi eskalaciji sukoba.
Terorizam albanskih ekstremista protiv Srbije i Crne Gore i Makedonije
predstavlja karakteristican primer koji ukazuje na to da nema uporište
u tzv. opravdanim (objektivnim) uzrocima, vec da je rezultat
subjektivne (iluzorne) procene njihovih voda o tome da je "neko nekad
oteo teritoriju Albancima" i da je tu "nepravdu" mogucno otloniti ovom
vrstom nasilja. Dakako, istina je sasvim drugacija. Teritoriju na koju
pretenduju albanski ekstremisti nikada nije bila albanska, medutim, oni
u skladu sa teorijom o džihadu o stvaranju svestkog islamskog Kalifata,
opsednuti su iluzijom da ce terorizmom uspeti da razbiju teritorijalni
integritet maticne države i ustolice islamsku "veliku albansku državu"
na Balkanu, problem koji se razmatra u ovom radu.
Džihadovsko legitimisanje albanskih ekstremista
Albanski teroristi na Kosovu i podrucju opština Preševo i Bujanovac na
jugoistoku Srbije, u razdoblju januar - april 2003. godine, izveli su
oko 40 akata nasilja u kojima je ubijeno osam i ranjeno sedam lica4.
Voda teroristicke samozvane "Albanske nacionalne armije" ("ANA") Vigan
Gradica, u saopštenju za javnost (U februaru) izjavio je da "ANA deluje
na svim albanskim teritorijama koje uzurpiraju srpski, makedonski,
crnogorski i grcki pravoslavci", ponovo je podsetio na poznatu ali iz
nepoznatih razloga sistemstki zanemarivanu cinjenicu o tome da je
džihad5, a ne nepovoljan ili "nepodnošljiv" status albanske etnicke
zajednice na Balkanu, glavni uzrok njihovom nasilju, posredstvom kojeg
smatraju da mogu razbiti teritorijalni integritet maticne države i da
uspostave islamsku "veliku albansku državu" na Balkanu. Takode u
februaru 2003. godine, komercijalna (izraelska) obaveštajna agencija
"Debka", pozivajuci se na strucnjake za borbu protiv terorizma
upozorila je javnost na povezanost albanskih terorista sa udarnom
pesnicom planetarnog džihada - islamisticko teroristickom mrežom "Al
Kaidom". Prema "Debki", pripadnici "Al Kaide" se infiltriraju u Evropu
preko Kosova uz pomoc albanske mafije, odnosno krecu u Evropu iz
Cecenije i putuju brodovima preko Crnog mora do Bugarske, gde ih
docekuje albanska mafija i potom prebacuje u Skoplje i Prištinu. Tu ih
snabdeva falsifikovanim putnim ispravama i uskladištenim oružjem,
ukljucujuci i hemijsko oružje (otrov ricin) koje transportuje od
skrovišta do skrovišta, pre nego stigne na krajno odredište.
Teroristicki napadi na policijske stanice UNMIK-a u Prištini (21. marta
u 20.30 i 21 00 casova bacene su rucne bombe) izvršeni u trenutku kada
su mediji objavili pocetak vojne operacije SAD i Velike Britanije na
Irak, predstavljaju još jedno u nizu legitimisanja albanskih terorista
kao verni sledbenici džihada. U stvari, navedenim aktima nasilja
albanski teroristi su podsetili "neobaveštenu" medunarodnu zajednicu da
predstavljaju zvacajan kontingent "Al Kaide" u predvorju Evrope i
upozorili je na odlucnost da ce u narednom periodu izraženije
ugrožavati njenu bezbednost i interese na nacin kako su to cinili i
cine protiv Srbije i Crne Gore i Makedonije.
Pomenute cinjenice u vezi sa kljucnim uzrokom terorizma albanskih
ekstremista na Balkanu (Džihad) ukazuju na potrebu njegovog svestranog
obuhvata.To ce omoguciti da se otklone mnoge zablude koje su višestruko
pogodovale održavanju i sukcesivnom pojacavanju njihovog nasilja na
Balkanu. U stvari, stvorili bi se uslovi za eliminisanje ove,
nesdumnjivo, najvece pretnje bezbednosti i prosperitetu regiona.
Džihadom do tudih teritorija
U 14. veku srpska država, posebno u razdoblju vladavine cara Dušana,
obuhvatala je skoro ceo Balkan. Albanci ( zvali su se Arbanasi) pre
njenog uspostavljanja nisu bili organizovani u državnu zajednicu,
odnosno nisu imali granicama omedenu teritoriju, vec su bili rasštrkani
na pojedinim mikrolokacijama današnje severne Albanije. Turski agresor
je 1501. godine zauzeo Drac i time okupirao teritoriju današnje
Albanije. Osmanlijski okupator je zaveo vojno - spahijski terorski
sistem, odnosno dosledno primenjivao džihad pod geslom "islam ili
smrt", što je imalo za posledicu da najveci broj Albanaca prihvati
islam za svoju veru, dok su Srbi i Vlasi koji su cinili vecinu
stanovništva na prostoru izmedu Skadra i Draca odbili da se preveruju i
doživeli su genocid.
Islamizirani Albanci postali su pouzdani podanici turskom okupatoru u
svakom pogledu, posebno u vojno - terorskom. Naime, okupator je medu
njima regrutovao kontingente bašibozuka (turska neregularna vojska)
koje je angažovao za cinjenje najtežih zlocina (ubistva, silovanja i
pljacke) nad pravoslavnim civilima na Balkanu. Njihov zlocinacki
doprinos je nagradivao dodeljivanjem imanja ubijenih i prognanih
pravoslavaca na prostoru današnje Albanije, Makedonije i Srbije i
podsticao njihovo nadiranje (naseljavanjem) prema Epiru, Vardaru, Nišu
i Podgorici.
Sve izraženije slabljenje Turske imalo je za posledicu pojacavanja
terora nad srpskim stanovništvom na Balkanu. Tako je u razdoblju od
prvog srpsko-turskog rata (1876) do 1912. godine kada su Stara Srbija
(Kosmet) i Makedonija oslobodeni od turskog ropstva, sa tog prostora
oko 400 000 Srba bilo je prinudeno da pobegne6. Turski okupator
ocigledno svestan pocetka kraja svoje vladavine na Balkanu7, u dosluhu
sa autoritativnim Albancima, 23. maja 1878. godine u Prizrenu
organizovao je sastanak (skupštinu) na kome je prisustvovalo 300
delegata (Albanci i predstavnici muslimanskih veleposednika iz Bosne i
tadašnjeg Novopazarskog sandžaka). Ovaj skup predstavnika Muslimana na
Balkanu nazvan je Liga (Kongra), a zbog mesta gde je održan -
Prizrenska.
Evidentne su mnoge cinjenice koje ukazuju na to da je formiranje,
navodno albanske Lige u Prizrenu, u stvari, smišljena ujdurma turskog
okupatora (potpuno u skladu o teoriji o džihadu), kako bi uz podršku
svojih vernih podanika (Albanaca) produžio trajanje svoje okupacije na
Balkanu. Tako je "Odluka Kongrina - zborska - napisana u formi mauzara
(peticija) u dva primerka. Jedan je primerak odmah poslat turskom
Sultanu u Istanbulu, a drugi je bio namenjen Berlinskom kongresu8.
Nemacki naucnik dr Štuli u svom radu "Albansko pitanje 1875 - 1882"
ustanovljava da je rezultat zborovanja u Prizrenu bilo donošenje
Statuta (Kararname) politickog saveza albanskih predstavnika i Uputstva
(Talimat) datiranih od 5. do 17. juna 1878. godine. U najopštijem
smislu, sadržaj ovih dokumenata je proturski i panislamisticki, odnosno
(1) izražava odanost Albanaca Turskoj ("Liga ne priznaje nijednu drugu
državu kao svoju, sem Osmanlijske imperije"), dok se nacionalni
(albanski) karakter tek nazire ("Mi poslanici neumrlih heroja Severne
Albanije, Epira i Bosne, koji su spremni da proliju svoju krv za
Carstvo, naciju i domovinu izabrali smo Prizren za glavni grad naše
Lige"), (2) odiše verskom zaslepljenošcu (Liga osuduje za "neprijatelje
nacije i otadžbine" sve one koji rade na slabljenju osmanlijske vlasti
i "uznemiravanju zakonite gradane" imperije, zatim, Liga ce uz uzvišen
zakon Šerijata (islamski propis, verozakon ) braniti "cast i imanje
muslimanskih podrucja ako se budu pokoravali zakonima, "Ovu Ligu cemo
preneti na naše sinove unuke. I svaki onaj koji je napustio smatrace se
da je napustio vezu sa islamom. Na njega palo prokletstvo i prezir ovih
ostalih" i (3) iako se u dokumentima Lige nigde izricito ne pominju
Albanci i Albanija,9 vec se kao politicki subjekat identifikuju
Muslimani, s obzirom na to da se zahteva teritorijalna autonomija
Albanaca u okviru Turske koja bi obuhvatala prostor turskih vilajeta
(skadarski, kosovski, bitoljski i janjinski) u kojima su Albanci cinili
samo 44 odsto stanovništva, time su javno izražene teritorijalne
pretenzije prema susednim narodima. Vode albanskih ekstremista su u
narednom periodu (i danas) da bi zavarali hrišcanske narode i zemlje,
suksesivno i prilicno oprezno (lukavo) isticali versko obeležje
projekta o "neotudivim albanskim teritorijama" i nacina njegove
realizacije (terorizmom i oružanom pobunom), dok su u prvi plan
isticali nacionalno obeležje, odnosno ovakve svoje pretenzije promovišu
kroz zahtev za formiranje "Velike Albanije".
Sadržaji Programa i drugih dokumenata donetih 1878. godine prilikom
konstituisanja Prizrenske Lige, prividno albanski a u suštini proturski
i panislamisticki, predstavljaju izvorište nasilju koje albanski
ekstremisti od tada naovamo primenjuju protiv maticne države,
prvenstveno rukovodeni iluzijom da ce razbiti njen teritorijalni
integritet i obnoviti šerijatske vladavine na Balkanu, odnosno
uspostaviti islamsku "veliku" albansku državu u regionu. U stvari,
sadržaj tih dokumenata10 predstavljaju vernu kopiju teoriju o džihadu,
cinjenica koja omogucava da se uvidi zbog cega albanski ekstremisti vec
125 godina (od 1912. naovamo) kontinuirano se služe terorizmom koji
povremeno eskalira u oružanu pobunu. To je evidentno i danas, jer niko
ne ugrožava ljudska i manjinska prava albanske etnicke zajednice, ali
oni izvode teroristicke akte. Zanemarivanje ove kljucne cinjenice,
odnosno kljucnog uzroka terorizmu albanskih ekstremista ima za
posledicu da se pokušava neutralisati neadekvatnim merama , postignuti
rezultati u tom smislu su zanemarljivi i stvara utisak o njegovoj
"neuništivosti". Ukoliko ne bude uzet u obzir ovaj neoboriv argument,
to ce održavati i osnaživati iluzije albanskih ekstremista o tome da ce
u skladu sa teorijom o džihadu postici svoje politicke ciljeve -
uspostaviti na Balkanu islamsku šerijatsku državu kao deo takode,
iracionalnog islamskog projekta (Svetskog Kalifata)11. O verskom
fanatizmu albanskih ekstremista s ovim u vezi, dokaza je na pretek,
radi cega se prezentuju samo neki.
Višedecenijsko nasilje u ime džihada
Prvi ozbiljan pokušaj albanskih ekstemista da nasilno preotmu srpske
teritorije desio se u septembru 1913. godine, dakle samo godinu dana
posle oslobodenja Stare Srbije i Makedonije od osmanlijsko -
džihadovskog turskog okupatora. Naime, 1912/1913. godine Vlada Albanije
uz podršku Austrougarske naoružala je oko 20 000 Albanaca (bivši
pripadnici turske vojske) sa Kosova i iz Makedonije. Oni su 14.
septembra 1913. godine podigli oružanu pobunu na tom prostoru s ciljem
da izbiju na desnu obalu reke Vardar i zauzmu Kosovo (Vojska Kraljevine
Srbije je za nepun mesec dana razbila pobunjenike i proterala ih na
teritoriji Albanije).
Podstaknuti od Italije, albanski ekstremisti predvodeni Azemom Bejtom,
1919. godine otpoceli su pobunu protiv Kraljevine Srba,Hrvata i
Slovenaca na mikrolokalitetu Drenica (Kosmet) i potom sve do 1941.
godine, posredstvom manjih teroristickih bandi (njihovi pripadnici su
nazivani Kacaci) izvodili su akte nasilja protiv maticne države. Ubrzo
posle kapitualcije i okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane
nemackih i italijanskih fašista, Musolini je svojim Dekretom od 29.
juna 1941. godine uspostavio "Veliku Albaniju" u koju je uvrstio
tadašnju Albaniju, Kosovo i Metohiju, delove zapadne Makedonije i Crne
Gore. Više hiljada Albanaca je potom stupilo dobrovoljno u kvinsliške
oružane formacije. Posle kapitulacije fašisticke Italije (u septembru
1943) nemacki okupator iskoristio je džihadovski ekspanzionizam
Albanaca na Kosovu, tako što je inicirao obnavljanje "Prizrenske
Lige"12 i formirao 21. SS diviziju "Skenderbeg", ciji vojnicki sastav
su cinili Albanci.
S obzirom na to da je program obnovljene "Druge Prizrenske Lige"
prvenstveno predstavljao "verski pokret Muslimana ciji je osnovni
zadatak stvaranje verske države", pa tek onda etnicka albanska
organizacija,13
privukao je oko 12 000 albanskih fanatika da stupe u nemacku 21. SS
brdsku diviziju "Skenderbeg". Njena prva "vojna" akcija znacila
hapšenje i ubijanje 281 Jevrejina u Prištini a potom je izvela niz
masakara nad "nevernicima", medu kojima je posebno bio monstruozan u
selu Vanica na Cakoru u Crnoj Gori kada su njeni pripadnici zaklali 380
Srba, od toga 120 dece i opljackali i zapalili 300 kuca. Nasilje u ime
džihada koje su primenjivali pripadnici divizije "Skenderbeg" bilo je
rezultat verskih aktivnosti lidera "Druge prizrenske lige" (Džafer
Deva, Ali - beg Draga, Vehbi Frašeri, Bajazit Boljetin i drugi) a
posebno jerusalimskog muftije El Hadž Emin Huseina koji su isticali da
je stupanje Albanaca - muslimana u ovu diviziju njihova verska obaveza.
U jesen 1944. godine dok su partizanske jedinice oslobadale Kosmet od
nemackog okupatora, Sokolj Dobroši, uticajni lider albanske
ekstremisticke organizacije "Bali kombetar" ("Nacionalni front") uputio
je proglas albanskom stanovništvu u kome ga je pozvao na sveti rat -
džihad protiv komunizma14, posle cega ( u novembru 1944) je otpocela
oružana pobuna Albanaca na Kosmetu, neutralisana u februaru 1945.
godine.
Evidentni su pouzdani brojni dokazi o tome da pripreme albanskih
ekstremista na Kosmetu u periodu od 1990. do 1997. godine i
teroristicko nasilje koje su ispoljili 1998. godine i koje danas traje,
odišu džihadom. Ova suštinska cinjenica u vezi sa terorizmom albanskih
ekstremista koja je istovremeno i uskladeno propagirana u Republici
Albaniji i na Kosmetu, pravovremeno i valjano su registrovali
odbrambeni subjekti i snage Srbije i Jugoslavije, ali i mnogi
medunarodni nevladini i vladini subjekti i o tome, izmedu ostalog,
obaveštavali javnost15.
Radi se jednostavno o tome da su osnaživanju teroristicke "OVK" na
teritoriji Albanije u razdoblju od 1992. do 1997. godine višestruko
doprineli medunarodni "Islamski oružani pokret" i islamisticka
teroristicka mreža "Al Kaida" na celu sa Osamom Bin Ladenom. Naime,
Islamski oružani pokret je u aprilu 1995. godine na Narodnoj arapskoj
islamskoj konferenciji (PAIS) u glavnom gradu Sudana, Kartumu, formirao
nove komande za vodenje džihada na Balkanu (odluceno je da za "odbranu
islama" u Bosni bude nadležna komanda sa sedištem u Teheranu, a da se
centar u Karaciju bavi organizovanjem "islamskih ratnika" u Albaniji,
ukljucujuci i Kosovo). Sa druge strane, raspolaže se proverenim
podacima o tome da je više hiljada Albanaca iz Srbije (sa Kosmeta) u
Albaniji, obezbedeni novcano i instruktorski od pripadnika "Al Kaide" i
državljana radikalnih islamista iz pojedinih islamskih zemalja završili
vojno-teroristicku obuku. Na ovakvu njihovu džihadovsku angažovanost
upozorio je tadašnji funkcioner albanske obaveštajne službe Fatos
Kljosi, izjavivši: "Kada je Bin Laden posetio Albaniju 1994. godine,
navodno na celu izdašne humanitarne akcije za pomoc siromašnim
Albancima i onima na Kosovu, on je u stvari oformio teroristicku mrežu
koja operiše iz Albanije, a regrutovao je i borce za sukobe na Kosovu
1999.godine". Tadašnji šef albanske diplomatije Paskal Miljo, u
intervjuu listu "Koha Jone" (avgust 1998) izjavio je da je "Albanija
postala stecište islamskih fundamentalista, koji, u saradnji sa
elementima u zemlji, ali i šire, žele da destabilizuju zemlju".
Ibrahim Rugova i Hašim Taci, voda teroristicke "OVK" negiraju bilo
kakvu povezanost sa mudžahedinima i Osamom Bin Ladenom a poznato je i
zašto - da bi odagnali sa sebe bilo kakvu sumnju Vašingtona. Medutim,
praksa ih argumentovano demantuje, jer su se pripadnici "OVK" obucavali
u kampovima koje vodi islamski voda Osama Bin Laden, pisao je
(4.5.1999) "Vašington post", pozivajuci se na izvore americkih
obaveštajnih službi. Prema izveštajima tih službi, Bin Laden je
finansirao "OVK" tako što je obucavao njene pripadnike u svojim
centrima razmeštenih u Albaniji i Avganistanu i što je pomogao "OVK" da
regrutuje islamske teroriste - pripadnike mudžahedina - za borbu protiv
Srbije16
Versko obeležje terorizma albanskih ekstremista na Kosmetu je
sistematski i na druge nacine ispoljavano. Tako je predsednik "Islamske
zajednice Kosova" dr Redžep Boja prilikom održavanja zajednicke molitve
(10. 7. 1998) sa hodžama, muftijama i imamima Kosmeta u Prištini
potencirao versku obavezu muslimana u ratu protiv Srba, odnosno posle
molitve, preko razglasnog uredaja džamije u centru Prištine, u podne,
emitovana je 30-minutna fafta - izdajnicima (Albancima islamske
veroispovesti lojalni Srbiji) i objave svetog rata Srbima. Naime,
Albanci su pozvani na džihad, isticane su pohvale teroristickoj "OVK" i
objavljen "opšti ustanak protiv Srba". Imajuci u vidu da u trenutku
kada je objavljena ovakva poruka džihada, iako su bande teroristicke
"OVK" brojale oko 20 000 terorista, prilican broj Albanaca je bio
lojalan maticnoj državi Srbiji. Zato ta poruka im je upucena s ciljem
da ih podseti i opomene na obavezu da uzmu ucešce u verskom terorizmu
protiv maticne "bezbožnicke" države. Takode u tom periodu, u
teroristickoj "OVK" se nalazilo više stotina tamnoputih mudžahedina
poznati kao "Avgani" 17 i pripadnika "bele Al Kaide" (muslimanski
fanatici iz Bosne), izmedu ostalog, organizovani u posebne
mudžahedinske jedinice18 a pojedine vode teroristickih bandi nadmeno su
isticali da vode džihad. Na primer, pripadnik teroristicke bande "OVK"
Bekim Mazreku u selu Klecka (Kosovo) gde je ubijeno i masakrirano
nekoliko desetina srpskih civila, istražnim organima vlasti Srbije je
izjavio:"Naši komandanti Fatmir Ljimaj, Gani Krasnici i Hisni Kiljaj
govorili su nam da svi Srbi moraju da budu ubijeni, pa ce naša
republika da bude najbolja država. Aslan Klecka bio je zadužen da nam
svaki dan kao šah drži molitve i uci nas da klanjamo. Govorio je da ce
svi Albanci posle proterivanja Srba biti najbolji muslimani i da
katolika medu Albancima više nece biti. Morace da budu muslimani ili
cemo i njih pobiti".
Aktuelni džihad albanskih ekstremista
Tokom 2001. godine, uz naglašeno angažovanje medunarodne zajednice a u
vezi sa stabilizacijom bezbednosnog i ukupnog stanja na Balkanu, kome
je terorizam albanskih ekstremista predstavljao najvecu pretnju,
pokrenute su i preduzete mnoge znacajne mere.19 Albanskim ekstremistima
u Srbiji i Makedoniji argumentovano im je stavljeno na znanje da
ljudska i kolektivna prava albanske etnicke zajednice u regionu nisu
ugrožena, da imaju mogucnost za demokratsko izražavanje svog
eventualnog nezadovoljstva po bilo kom pitanju i naravno, da ga na
civilizovan nacin otklanjaju i najzad, da ce eventualno posezanje za
terorizmom biti tretirano na nacin kako se postupa protiv nosilaca
ovakvog nasilja. Vode albanskih ekstremista suoceni sa ovakvom
realnošcu, umesto da se odreknu svoje verske i nasilnicke
zaslepljenosti i usmere svoju energiju u izgradnji i jacanju
meduetnicke tolerancijei poverenja, opredelili su se "Alahov put",
odnosno još cvršce su prigrlili teoriju o džihadu.
U stvari, reagovali su munjevito, jer Združene snage bezbednosti SRJ su
31. maja 2001. godine okoncale ulazak u Kopnenu zonu bezbednosti na
jugoistoku Srbije a oni su se 10. juna sastali i formirali novu
ilegalnu teroristicku organizaciju koju su nazvali "Nacionalni komitet
za odbranu i oslobodenje albanskih teritorija" ("NKOOAT"). Da bi
prikrili mesto gde je njeno sedište, s jedne strane, i da sebe prikažu
kao legitimni predstavnici svih Albanaca, sa druge strane, u zaglavlju
Platforme "NKOOAT" su zapisali "Debar - Tirana - Priština", a na njenom
kraju "Skoplje - Tirana - Priština"
Analiza sadržaja Platforme (obima je 10 stranica teksta i dostupna je
samo istaknutim albanskim ekstremistima,n.p.) teroristicke "NKOOAT"
pouzdano ukazuje na to da ovaj pamflet u potpunosti uvažava teoriju o
džihadu a time i na obim i nivo ugroženosti bezbednosti Zapadnog
Balkana. Prvo, u njoj je neistinito i tendenciozno prikazan društveni
položaj albanske nacionalne zajednice, jer se ocenjuje kao krajnje
nepovoljan ("Albanci su potlaceni, diskriminisani i izloženi genocidu i
1912. godine su im otete teritorije"), nesumnjivo s ciljem da pravdaju
vlastiti terorizam u produženom trajanju. Drugo, neosnovano se optužuje
promenjen (negativan) odnos Albanije prema terorizmu u susednim
zemljama ("mirotvorna politika skracene albanske države - Albanije je
slepi instrument strateških ciljeva velikih sila") i medunarodne
zajednice ("UNMIK zajedno sa mirovnim snagama Kfor-a ne samo da ne
uvažava istorijsko i prirodno pravo ponovnog ujedinjenja albanskih
teritorija vec nepravedno Kosovo tretira kao region SRJ").
Trece,odbacuje mogucnost rešavanja spornih pitanja mirnim putem
("albanska politika nece postici više od zablude u buducim sporovima i
obecanjima medunarodne zajednice politicki i tu bolno vidimo
okrvavljene ruke medunarodne politike na albanskim teritorijama pod
Makedonijom i ove na Istocnom Kosovu"). Cetvrto, osuduje i protivi se
ukljucivanju pripadnika bivših i aktuelnih albanskih ekstremisticko -
teroristickih organizacija u Makedoniji i na jugoistoku Srbije u
parlamentarne oblike politicke borbe radi rešavanja tzv. albanskog
pitanja (" bez presedana je cinjenica da se u svim krajevima, politicke
strukture ONA ukljucuju u politicki proces rešavanja problema Albanaca
unutar Makedonije..."). Peto, zagovara se oružano nasilje protiv
maticne države ciji realizator ce biti snažna vojna organizacija
("Komitet ne priznaje nijednu drugu vlast na svim albanskim
teritorijama, a pre svega na okupiranim... Komitet smatra da u
trenutnim uslovima samo beskompromisna oružana borba omogucava sigurnu
i definitivnu realizaciju nacionalnih težnji Albanaca...Osnovni zadatak
Komiteta je naoružavanje i formiranje snažne nacionalne armije").
Udarna pesnica "NKOOAT" samozvane teroristicke "ANA" krece se od 700 do
800 islamskih fanatika, kriminalaca, narkodilera, makroa... koji, radi
zavaravanja javnosti predstavljaju se kao cetiri divizije : "Adem
Jašari"(nadležna za izvodenje teroristickih dejstava na Kosmetu i
jugoistoku Srbije), "Skenderbeg" (Makedonija), "Uljcinj" (Crna Gora) i
"Camerija" (Grcka). Njihovo brojno stanje nedvosmisleno pokazuje da je
rec o kriminalno-teroristickim bandama koje niukom slucaju nisu
sposobne da izvode opsežne vojne operacije. Medutim kako ovo jezgro
cine okoreli teroristi nad kojima islamisticka teroristicka mreža "Al
Kaida" ima ogroman uticaj, ovaj kontigent albanskih terorista
predstavlja ozbiljna pretnja bezbednosti regionu, jer je u stanju da
izvodi raznovrsne akte nasilja. S tim u vezi, posebno treba imati u
vidu cinjenicu da je veliki deo albanskog stanovništva zaokupljen
navedenom idejom i programa ekstremista, radi cega postoji realna
mogucnost da se u odredenim okolnostima više hiljada naoružanih
Albanaca pridruži teroristickoj "ANA" i otpocnu sa primenom masovnog
oružanog nasilja protiv maticne države i pripadnika i sastava
medunarodnih mirovnih misija u regionu. Dakle, pretnja bezbednosti
Zapadnom Balkanu od albanskih terorista je evidentna.
Na istovetnost terorizma (islamski džihad) na Kosmetu, u Avganistanu,
Ceceniji, Saudijskoj Arabiji..., ali i višestruke povezanosti njegovih
aktera (pod okriljem teroristicke mreže Al Kaida), ukazuju i mnoge
druge cinjenice. Tako je predsednik Rusije Vladimir Putin, u izjavi za
vodece americke medije (11. 11. 2001) u Moskvi istakao da su cecenski
teroristi povezani sa Al Kaidom i da je samo na teritoriji Cecenije od
1995. godine prošlo obuku više od 2 000 terorista, koji su potom
ucestvovali u borbama na Kosovu, u Kašmiru, Sudanu i Avganistanu.
Povezanost albanskih terorista sa Al Kaidom je potvrdio i americki
sekretar za odbranu Donald Ramsfeld na sastanku sa ministrima odbrane
zemalja NATO u Briselu (19.12. 2001) rekavši da je "terorizam potucen u
Avganistanu i na Balkanu", pojasnivši kako su "u Bosni i na Kosovu
razbijene teroristicke celije Bin Ladena". S obzirom na to da su
albanski teroristi u prolece ove godine na suptilan nacin zapretili
Kforu i UNMIK-u na Kosmetu, a vode teroristicke "ANA" nasilje koje
izvode njeni pripadnici javno dovode u vezu sa džihadom, time je u
velikoj meri demantovan Donald Ramfsfeld u vezi sa "uništenim" celijama
Al Kaide na Balkanu. Na njihovu povezanost sa Al Kaidom je ukazao
zamenik direktora vašingtonskog Centra za strateška istraživanja Tomas
Anderson izjavivši (16.7.2002) za "Glas Amerike" da je Balkan postao
"pristupacan teren za teroristicke organizacije poput Al Kaide, zbog
dobro uhodanih aktivnosti medunarodnih kriminalaca, ali i cinjenice da
na tom prostoru ima mudžahedina obucavanih u logorima Al Kaide".
Istinitost ovakvog navoda je potvrdena u martu 2003. godine kada je
americki Stejt department uputio upozorenje UNMIK-u na Kosovu u kome se
navodi da su "zbog vojne intervencije protiv Iraka mogucne odmazde nad
americkim gradanima", kao i to da "postoji bojazan od akcija bombaša
samoubica".
Najzad, varvarizam albanskih terorista na Kosovu nad srpskim
pravoslavnim verskim objektima u prisustvu oko 50 000 medunarodnih
vojnika i policajaca, predstavlja još jedan veoma jak argument o
njihovoj džihadovskoj opredeljenosti i agresivnosti. Naime, oni su samo
u periodu od 20. juna do 20. avgusta 1999. godine, uništili 59
srednjevekovnih srpskih crkava i manastira, medu kojima su neki pod
zaštitom UNESKO-a i uništili i oštetili oko 150 parohijskih domova i
crkava novijeg datuma. Ovakav kulturni genocig su nastavili u narednom
periodu i traje danas20.
1 A. Sottile, Le terrorisme international, Reenel des Cours, 1938.
T.65. p. 91.
2 Kamion natovaren eksplozivom sa dvojicom terorista samoubica 12. maja
2003. godine u 10.00 casova se probio kroz ogradu i eksplodirao u
dvospratnoj zgradi lokalne administracije u gradu Znamenskoje u
Ceceniji. Poginulo je 59 i ranjeno više od 200 lica. Trideset i cetiri
osobe su poginule i ranjeno preko 200 u tri samoubilacka napada koji su
12. maja 2003. godine izveli pripadnici teroristicke mreže Al Kaida u
Rijadu, Saudijska Arabija. Napad su izveli sa tri automobila - bombe u
stambenim cetvrtima u Rijadu, gde uglavnom žive Amerikanci. Više od 30
ljudi je poginulo i veliki broj je ranjen 14. maja 2003. godine
prilikom samoubilackog napada koji je izvršila žena samoubica u mestu
Iliška - Jurt, nedaleko od Groznog u Ceceniji.
3 Dokument A - AC 160 -L.8, str. 4-4.
4 Na jugoistoku Srbije ubijen je jedan pripadnik Bezbednosno
informativne agencije i Žandarmerije Srbije i dva civila i teže ranjena
dva pripadnikia Žandarmerije a na Kosmetu su ubijena cetiri civila (tri
Albanca i Srbin) i ranjena pet civila (Srbi).
5 Teoriju o džihadu je uoblicio islamista Al Gazali (umro 1111.
godine), a operacionalizovao Sejid Kutb (1906 - 1966. godine, kada je
obešen zbog toga što je objašnjavao Kuran pozivajuci na gradanski rat u
sekularnom Egiptu). Bitne odrednice džihada (svetog rata ili rata u ime
vere) su: "Suština islamskog rata jeste borba za istinu, samo islam je
istina, a sve ostalo je laž", "Citav ljudski rod je cilj islamske vere,
citava zemljina kugla jeste polje njene akcije", "krajnji cilj islama
je uspostavljanje šerijatskog pravnog poretka u svetu", "samo agresijom
na potencijalne neprijatelje može se zaštititi najbolji i
najplemenitiji poredak na svetu", "nacija ne igra nikakvu ulogu, jer
jedini faktor, koji veže ljude jeste vera, tj. Islam", " svet se deli
na dar al islam (svet islama) i dar al harb (neislamski svet)", "svet
islama se sa ostalim svetom nalazi u stalnom ratu", dakle, trajan mir
sa stanovništvom drugih veroispovesti je nedopustivo, odnosno
"prihvatljiva su samo privremena primirja, kada su Muslimani nedovoljno
jaki za primenu oružanog nasilja", "Tek kad se pristane na kretanje u
rat, životom i imanjem svojim, može se videti ko je iskreni Musliman ko
se ne boji smrti, jer ga u raju ceka vecni život"... (M. Jeftic,
Savremeni džihad kao rat, Nova knjiga, Beograd, 1989)
6 Mihajlo Vujic, ministar spoljnih poslova Srbije o teroru Albanaca
obaveštava 16. avgusta 1903. godine Stojana Novakovica, srpskog
opunomocenog ministra u Petrogradu, sledece: "Karakteristicno je
pomenuti da su u ovoj godini Arnauti više nego ikada udarili na cast i
obraz žena i devojaka Srpkinja. A još je simptomaticnija pojava što ove
godine Arnauti, primer redak u analima arnautskih zlocina - udaraju na
srpske svetinje, crkve i manastire. Turska i ne haje za žalbe Srba" (V.
Đordevic, diplomatska prepiska Kraljevine Srbije, knjiga Prva, januar
1902, 1. jun 1904, Beograd 1933, strana 272).
7 Na Berlinskom kongresu (13.6. - 13.7. 1878) Srbija, Crna Gora i
Rumunija dobile su nezavisnost i teritorijalno proširenje, namesto tzv.
Sanstefanske Bugarske uspostavljene su autonomne Kneževina Bugarska i
Istocna Rumelija, a Austrougarska je dobila pravo na okupaciju Bosnu i
Hercegovinu.
8 "Depeša upucena Berlinskom kongresu napisana je u zgradi
Austrougarskog konzulata u Prizrenu, a pregledali su je prizrenski paša
i engleski konzul. Iz iste pošte odakle je telegram upucen, cetrdeset
Albanaca se obratilo pitanjem Sultanu, da li su oni njegovi podanici,
ili su prodati tudincima! A odgovoreno im je da su oni Alahovi i
Sultanovi, i niciji više, te da bi trebalo da ustanu na oružje. Ovakvo
raspoloženje Albanaca, Turci su vrlo vešto iskoristili. Dato im je
oružje i nagovoreni da se bore protiv prisajedinjenja Plava i Gusinja
Crnoj Gori.. Albanska težnja za autonomijom dobila je svoj izraz u
Prvoj Prizrenskoj ligi koja je ujedno postigla i efekat zaoštravanja
verskog fanatizma kod albanskih Muslimana i podstrekavanje na pljacke,
paljevine, nasilja kao i na ubistva 14 videnih Srba, uglednih
Prizrenaca, koje je 23. juna 1880. godine Kongra osudila na smrt"(P.
Dželetovic Ivanov, 21. SS-divizija Skenderbeg, Nova knjiga, Beograd,
1987, str. 20-21).
9 "Odluke Berlinskog kongresa 1878. godine izazvale su nacionalno
budenje kod izvesnog broja Albanaca. Trenutno stanje je najbolje
ilustrovao Albanac Stavro Škendi, koji je isticao da se do
Sanstefanskog mira nije znalo, niti moglo znati, niti je bilo jasno,
šta se stvarno zamišljalo pod pojmom Albanija, niti se taj pojam u to
doba mogao definisati. Tek posle ovih odluka kod vodeceg sloja Albanaca
pocinje da se budi i uobicava nacionalna svest, kao i težnja za
teritorijalnim oznacenjem Albanije" (Isto, str. 17).U leto 1912.
godine, Ismail Kemal-beg, vodeci albanski politicar u Carigradu, podneo
je Memorandum turskoj Vladi u kome je naveo da Albanci traže autonomiju
na teritoriji cetiri vilajeta (skadarski, kosovski, bitoljski i
janjinski). Turska je 4.9. 1912. godine prihvatila albanske zahteve,
cime je prvi put prihvacen geografsjki pojam "velika Albanija". Inace,
uz podršku Austrougarske i Italije, 28. novembra 1912. godine, u Valoni
je proglašeno osnivanje albanske države i obrazovana privremena vlada
sa Ismailom Kemalom na celu.
10 "U svih 16 clanova Statuta nigde se izricito ne pominju Albanci i
Albanija vec politicki subjekat saveza su jednostavno Muslimani! U
clanu 7. govori se o potrebi saveza sa "našim mucenicima zemljacima i
pripadnicima iste vere na Balkanu" dok se u poslednjem 16. clanu
napuštanje Saveza kvalifikuje kao otpadanje od islama. Ciljevi Saveza
obuhvataju odbranu teritorijalnog integriteta i borba protiv svake
vlasti, osim velike Porte (cl. 1) ocuvanja carskih prava Nj.V.Sultana
(cl.2) i nedopuštanje pristupa stanim trupama "u naš kraj" (cl. 6).
Zatim se istice da se ni po imenu ne prihvata Bugarska vlada (cl.6).
Ako Srbija ne bi dragovoljno vratila "okupiranio podrucje", protivu nje
bi se uputili dobrovoljacki odredi i ucinili krajnji napori, kako bi se
isposlovala predaja tih krajeva, a na isti nacin bi trebalo da se
postupi protiv Crne Gore (cl.6).
11 "Planetarni zamah džihadu, svetom muslimanskom ratu za Umu, dao je
Ajatolah Ruholah Homeini, verski voda iranske revolucije. Iz svetog
grada Koma, rasadnika islamske revolucije i predstojece borbe za
islamski Kalifat, Homeini upucuje nezaborvanu poruku, posle svrgavanja
Šaha: "Mi smo u ratu protiv nevernika. Ponesite ovu poruku sa vama. Ja
tražim od islamskih nacija, od svih muslimanskih armija i svih šefova
islamskih država, da se pridruže svetom ratu. Treba još puno
neprijatelja da se ubije, ili uništi. Džihad mora da trijumfuje "...
Omar Bakri Mohamed, voda pokreta "Al Muhadžirun" u Londonu, izmedu
ostalog, porucuje" Vaspostaviti kalifat, to jest jednu istinski
islamsku državu koja najzad okuplja sve MUslcimane pod jednom istom
vladom...", a egipatski predsednik Hosni Mubarak, koji je izbegao jedan
atentat u Adis Abebi 1997. godine, inspirisanog Osamom Bin Ladenom i
doktorom Ajmanom Al-Zavahirijem, vodu Al Kaide je okarakterissao
sledecim recima: "On želi da preuzme svet. On je megalomanijak" (Z.
Petrovic, Al Kaida, Evro, Beograd, 2002, str.5, 10, 11).
12 Druga Prizrenska liga je osnovana na inicijativu obaveštajne službe
fašisticke Nemacke 16. 9. 1943. godine u Prizrenu, s ciljem da se oko
njenog programa okupe svi Albanci radi oružane borbe protiv
pravoslavaca i komunista. Njen najistaknutiji predstavnik i ideolog
Džafer Deva je radi pridobijanja Albanca katolika za borbu protiv
Slovena javno isticao znacaj albanizma, medutim u krugu svojih vernih
podanika naglašavao je da je njegov osnovni cilj stvaranje islamske
države Albanije.
13 S. Hasani, Kosovo - istine i zablude, Centar za informacije i
publicitet, Zagreb, 1986, str.113.
14 Mnoge ilegalne organizacije albanskih terorista u komunistickoj
Jugoslaviji prilikom prijema novih clanova pridavale su veliki znacaj
džihadu jer su zahtevali od njih da polože zakletvu koja glasi: "Kunem
se u Kuran, na zastavu i krvlju heroja... da cu biti veran
organizaciji..."
15 U julu 1998. godine, informišuci o krvavim zbivanjima na Kosovu,
"Njujork tajms" je izmedu ostalog, naveo da su "mnogi borci OVK
religiozni Muslimani koji u svojim uniformama nose Kuran"
16 Francuski državljanin alžirskog porekla je za vreme sudenja, u
novembru 1998. godine u Tirani (bio je optužen za ubistvo jedne
Albnke), izjavio je da je "u Albaniji došao po naredenju Osame Bin
Ladena, sa zadatkom da mobiliše, naoruža i obuci 300 mudžahedina koji
bi se borili na Kosovu protiv Srbije. "
17 U noci izmedu 18. i 19. jul 1998. godine granicne jedinice Vojske
Jugoslavije su na jugoslovensko-albanskoj granici razbili bandu
teroristicke "OVK" jacine nekoliko stotinu terorista. Na osnovu analize
identifikacionih dokumenata ubijenih terorista, ustanovljeno je da su
njih 13 mudžahedini iz Jemena i Saudijske Arabije.
18 U selu Ramoc, opština Đakovica na Kosovu tokom leta 1998. godine u
sastav teroristicke "OVK" nalazile su se dve mudžahedinske jedinice, od
po petnaest studenata medresa iz Prištine, Skoplja, Tirane i pojedinih
arapskih zemalja. Jedan pripadnik teroristicke "OVK" je u vezi sa ovom
jedinicom, u svom dnevniku pod naslovom "Mudžahedini i Alahov put",
izmedu ostalog, je zapisao: "...spremni su da izvrše svaki zadatak i
spremni su da daju svoj život u borbi. Dolazak ovih iz medrese ima jak
odjek kod ovdašnjeg albanskog stanovništva i na jacanje sigurnosti u
islamsku veru" (M. Mijalkovski, Zlocini i zablude albanskig
separatista, NIC"Vojska", Beograd, 1999, str.135).
19 Pocetkom februara potpredsednik Vlade Srbije i predsednik
Koordinacionog tela vlada Srbije i SRJ za opštine Preševo, Bujanovac i
Medveda dr Nebojša Covic predstavio je javnosti "Program i plan za
rešavanje krize nastale delovanjem albanskih ekstremistickih grupa u
opštinama Bujanovac, Preševo i Medveda", koji je naišao na veoma
pozitivan odjek u medunarodnoj zajednici i potom u celini prihvacen kao
model za neutralisanje teroristickih bandi tzv. "OVPMB". Šefovi država
ili vlada zemalja jugoistocne Evrope su 22. februara na sastanku u
Skoplju usvojili Deklaraciju u kojoj su oštro osudili nasilje,
terorizam i ekstremizam, kao i sve druge aktivnosti kojima se
ugrožavaju mir i saradnja, te otežava povratak prognanih na Kosovu. U
periodu od 14. marta do 31. maja Združene snage bezbednosti SRJ su u
saradnji i sadejstvu sa KFOR-om posele Kopnenu zonu bezbednosti, ne
pruživši mogucnost bandama teroristicke "OVPBM" za primenu oružanog
nasilja. U avgustu, vlasti Makedonije i predstavnici etnickih Albanaca
u Ohridu su sklopili sporazum o mirnom rešavanju aktuelnog oružanog
sukoba izmedu bandi teroristicke "ONA" i makedonskih odbrambenih snaga.
Izmedu UNMIK-a i SRJ i Srbije je potpisan Zajednicki dokument, kojim je
dogovoreno adekvatno (u skladu sa rezolucijom SB OUN 1244) rešavanje
problema u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija. Konacno, 17. novembra
na Kosmetu su održani parlamentarni izbori, pod pretpostavkom da ce
doprineti obuzdavanju terorizma albanskih ekstremista.
20 U popodnevnim satima, 16. juna 2oo2. godine na seoskom groblju Staro
Gracko u opštini Lipljan, poginuo je Albanac - terorist, dok je
pokušavao da minira nadgrobne spomenike srpskih civila koje su pre
godinu ubili i potom masakrirali pripadnici jedne bande teroristicke
"OVK"
===
ARTEL GEOPOLITIKA je privatan, nezavisan i nelukrativan web site koji
se izdražava od volonterskog rada nekolicine entuzijasta.
Ukoliko vam se informacije koje ARTEL GEOPOLITIKA objavljuje dopadaju
bili bismo zahvalni da nas podržite bilo kojom finansijskim doprinosom
ili kroz reklamiranje na našem web site-u. Vaša pomoć biće upotrebljena
za još kvalitetnije selektiranje informacija, njihovo brže postavljanje
na site i, što smatramo možda i najvažnijim, prevodjenje
najkvalitetnijih tekstova i na druge jezike.
Za dinarske uplate: Rade Drobac- Postanska stedionica-, žiro račun br.
908-20001-18-8888-47712653
Za devizne uplate: Rade Drobac- Nacionalna [tedionica- Devizni ra~un
br.: 00-305-0002922.2