[ Quella che segue e' una aggiornata rassegna delle conseguenze
ecologiche dei criminali bombardamenti della NATO sul territorio della
RF di Jugoslavia. Chi avesse la disponibilita' di tradurre questo testo
in lingua italiana in tempi ragionevolmente brevi e' pregato di
contattarci subito. CNJ ]
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-10-04.html
EKOLOŠKE POSLEDICE NATO BOMBARDOVANjA NAŠE ZEMLjE
Dr Mirjana Andelkovic Lukic
Beograd, 04. oktobar 2004. god.
Tokom agresije NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju korišcena
je municija sa osiromašenim uranom. Upotreba zapaljive municije sa
osiromašenim uranom 238 je vid vodenja radiološkog, nuklearnog rata sa
svim njegovim posledicama po živi svet naše zemlje. Bombardovanje u
toku agresije NATO alijanse izazvalo je požare na hemijskim
postrojenjima, rezervoarima sa naftom i rafinerijama. Produkti
sagorevanja su izuzetno otrovni sa osobinama bojnih otrova, kao što je
fozgen ili hlorovodonik. Pored ovog, oslobadaju se gasoviti oksidi
ugljenika, azota i cijano-jedinjenja, kao i velika kolicina cadi. Tako
je voden hemijski rat protiv SRJ. Prilikom sagorevanja, a posebno
detonacije energetskih materijala eksploziva i baruta nekontrolisano se
oslobada velika kolicina gasova - produkata sagorevanja i detonacije.
Imajuci u vidu da je na SRJ baceno preko 40 000 tona raznih razornih
projektila, bombi i raketa, oslobodena kolicina gasova na relativno
malom prostoru je ogromna i štetna U radu su prikazane reakcije
sagorevanja pri kojima se oslobadaju navedeni otrovni produkti i njihov
negativan uticaj po covekovu okolinu, kao i rezultati proracuna
gasovitih produkata za rakete i bombe korišcene tokom bombardovanja SRJ.
Srbija je pre NATO bombardovanja bila jedna od najcistijih zelenih oaza
Evrope. Dobro, postojale su odredene crne tacke, ali je u velikoj
vecini Srbija bila cista sredina, sa mogucnošcu proizvodnje zdrave
hrane. Posle bombardovanja, ostale su zuagadene velike površine oko
industrijskih zona, kao što su Pancevo, Novi Sad, Kragujevac, Beograd,
i druga mesta širom Srbije u kojima su bombe NATO alijanse pogadale
naftne rezervoare, elektricne transformatore, rezervoare sa hemijskim
jedinjenjima koja su bila sirovine za hemijsku industriju, kao što su
razne organske i neorganske kiseline, monomeri za proizvodnju
plasticnih masa, živa i živina jedinjenja, sirovine za proizvodnju
pesticida i fungicida, itd. Namernim bombardovanjem ovih rezervoara
NATO alijansa je Srbiji nanela ogromne štete po njen eko-sistem.
U Srbiji postoji više staništa koja su zašticena na nivou Evrope. To su
Fruška gora, planina Tara, Zlatibor, Deliblatska pešcara, koja je redak
endemski primer pustinje u Evropi. Na ovim podrucjima, ali ne samo na
njima, žive retke vrste ptica, životinja i biljaka, kojima je pretilo
nestajanje za vreme agresije. Svaki rat svojim destruktivnim delovanjem
narušava covekovu sredinu i prirodna staništa biljaka i životinja.
Moram nerado da priznam da ne spadamo u društva koja se sa posebnom
brigom stara o prirodi i svojim rekama. Danas se pojedini entuzijasti
okupljaju u ekološka udruženja i deluju uglavnom lokalno u svojoj užoj
sredini. Jedno od takvih je i udruženje ''Vlasina'' koje se bori sa
surovim profiterima i pljackašima prirodnih bogatstava eko-sistema
jedinstvenog Vlasinskog jezera.
Navešcu i primer reke Lepenice, koja protice kroz Kragujevac, reke i u
pesmi opevane, a u ovom našem vremenu obojene, cas plavo, cas crveno
ili crno, u zavisnosti šta se tog dana u nju ispušta. Mene kao
inženjera tehnologije ovakav odnos prema našim rekama i okolini dovodi
do ocajanja i pokušavam da se zajedno sa ostalim entuzijastima borim
protiv toga. Ali, ukoliko ne postoji osmišljena, organizovana,
materijalno obezbedena i pre svega nezavisna organizacija, ne može
nešto bitnije da se ucini.
Bombardovanje je mnogo oštetilo naše ciste ekološke sisteme i narušilo
krhku ravnotežu koja se godinama i godinama uspostavljala. Posebno su
osetljiva vodena staništa i šume, one reaguju na svako zagadenje tako
što umiru. Na njihovom mestu izrastaju druge, prostije zajednice
drveca, a one koje su nestale, nikad se više ne obnavljaju.
Municija sa osiromašenim uranom najviše se koristila na Kosmetu, što je
vrlo perfidno, jer se na toj teritoriji nalaze izvorišta reka koje su
pritoke Zapadne i Južne Morave, te je agresor tako želeo da dugorocno
zagadi naše vodotokove preko Velike Morave sve do Save i Dunava, dakle
kroz celu Srbiju. To je eklatantan primer genocida i radiološkog rata
protiv naše zemlje. Sva korišcena municija sa osiromašenim uranom na
našim prostorima je americkog porekla, a neka novija saznanja ukazuju
da su se proizvodnje municije sa osiromašenim uranom, vecih kalibara,
(120 milimetara), latili i Francuzi. I oni imaju ogromne kolicine
radioaktivnog otpada.
NATO alijansa je na našim prostorima izvršila eksperiment in vivo kako
bi ispitala rušilacko dejstvo svog oružja i njegov uticaj na
zdravstveno stanje ljudi u toku i posle bombardovanja. Protiv nas je
voden specijalni rat koji je imao za cilj uništenje ljudi i njihovih
dobara i prikaz efikasnosti, pre svega americkog naoružanja, kako bi
njihovo oružje imalo prednost pri prodaji u svetu. Cela naša zemlja je
za vreme sedamdesetosmodnevnog bombardovanja bila poligon za
ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog
oružja; neko je prvi put upotrebljeno nad našim prostorima.
Na teritoriju SR Jugoslavije tokom 78 dana agresije baceno je više od
40 000 tona razlicitog eksploziva. Baceni su najsavremeniji projektili,
ali i oni ciji je rok upotrebe davno istekao, pa je naš prostor
iskorišcen i kao svojevrsno smetlište.
Bombardovanjem projektilima ciji je vek upotrebe davno prošao,
pražnjena su skladišta municije, koja bi inace morala da se uništava na
nekom za to posebno izgradenom poligonu , što košta i pri tom zagaduje
zemlju i vazduh.
Rizikujuci cak i živote svojih pilota, NATO agresori bacali su
projektile stare i po trideset godina. Projektili koji nisu delovali
usled starosti, padali su na zemlju i obicno se lomili na dva ili više
delova, pri cemu je ispadao eksploziv iz metalne obloge i zagadivao
vodu i tlo. Uništenje ovakve ''ranjene'' municije veoma je opasno i
neretko odnosi i ljudske žrtve.
Svi projektili koji su baceni na našu zemlju tokom agresije NATO
alijanse, po svojoj razornosti i nameni, mogu se svrstati u tri opšte
grupe:
" razorni, vodeni i nevodeni, razlicitih kalibara, (rakete, bombe,
kasetne bombe)
" protivoklopni i protiv betonskih utvrdenja, punjeni osiromašenim
uranom, i
" razne vrste takozvanih ''mekih'' bombi, koje ne deluju razorno, ali
prave velike štete.
Tokom agresije NATO saveznika ( njih devetnaest najrazvijenijih zemalja
Evrope i Amerike, SAD) na SR Jugoslaviju bacane su i zabranjene kasetne
bombe. Kasetne bombe su smeštene u veliki kontejner u vidu rakete, koji
nosi avion bombarder. U svakom kontejneru se nalazi oko 200 manjih
bombi, tzv. kasetnih, (jer su smeštene u kontejneru, odnosno kaseti).
Kada se kontejner sa kasetnim bombama približi cilju, on se na poseban
nacin otvara kao kišobran i izbacuje svoj smrtonosni teret u krugu od
više kilometara, zavisno od visine na kojoj se kontejner otvorio.
Kasetnih bombi, koje se na zemlju spuštaju uz pomoc padobrana ima dve
vrste: a) za probijanje metalnih oklopa (protivtenkovske), sa
kumulativnim dejstvom, i b) razorne, sa parcadnim dejstvom; koje imaju
ugradene metalne kuglice u metalnoj oblozi bojne glave, i deluju protiv
žive sile, kako se uz vojnicku terminološku anesteziju, naziva ubijanje
ljudi.
Kasetne bombe koje nisu odmah pri prizemljenju eksplodirale, veoma su
opasne jer imaju upaljace koji mogu da se aktiviraju usled nagle
promene osvetljenosti (senka prolaznika, napr.) ili pri pomeranju i
nagazu na njih. Takode mogu i same da se aktiviraju posle odredenog
vremenskog perioda, koji može da varira izmedu par sati do par dana i
meseci. Od ovakvih izuzetno nehumanih projektila stradala su uglavnom
radoznala deca. Eksplozije ovih bombi, ukoliko dete ne bi usmrtile na
licu mesta, ostavljaju teške povrede na njegovom telu, cime ga cine
doživotnim teškim invalidom. Poneka vest u novinama nas opomene da još
uvek postoje aktivne kasetne bombe A upotreba kasetnih bombi je
zabranjena Ženevskom konvencijom. Da li to nešto znaci svetskim
mocnicima i proizvodacima smrti, posebno SAD?
U toku agresije NATO-a na naše elektricne sisteme i dalekovode bacane
su i takozvane '''meke bombe''. Prvi put su isprobane na našim
prostorima. To su kasetni projektili tipa CBU-102 (V) 2/B, u kojima se
nalaze kasete napunjene kalemovima sa namotanim staklenim nitima
presvucenim molekulskim slojem aluminijuma. Debljina pojedinacnih niti
je oko 30 µm.
Pri padu na visokonaponske vodove elektroenergetskog sistema ti
kalemovi ispadaju iz kaseta, razmotavaju se i obrazuju džinovske,
superprovodljive ''paucine'', koje prekrivaju strujne vodove i
izazivaju kratke spojeve uz ogromna, munjama slicna elektricna
pražnjenja. Razmotane niti imaju dužinu oko 150 metara. Pri padu dolazi
do raspredanja osnovne niti na veci broj tanjih i pri tom se na mestu
udara stvara mreža koja pokriva velike površine i ima vecu cvrstocu od
pojedinacnih niti.
Dejstvujuci na visokonaponske vodove elektroenergetske mreže, ova
vlakna dovode do kratkih spojeva i do raspada elektroenergetskog
sistema. Posle takvih dejstava citava Srbija je bila u mraku.
Uništavanje elektricnih postrojenja direktno je uticalo na povecanje
patnji civilnog stanovništva, jer je sa nestankom struje , nestajalo i
vode u pojedinim delovima gradova. Kada su naši strucnjaci brzo i
uspešno rešili problem ''paucine'', ostrašceni agresori su poceli da
gadaju elektricne transformatore razornim projektilima. Goreli su
transformatori, curelo je transformatorsko ulje - piralen-
polihlorovani bifenil sa 54% hlora, sinteticki proizvod, koji traje
koliko i transformator. Takode su bacani projektili sa osiromašenim
uranom.
NATO alijansa je priznala da je na SRJ baceno 30 000 projektila sa
osiromašenim uranom Imajuci u vidu njihovu sklonost ka izbegavanju
tacnih podataka, sumnja se da je taj broj mnogo veci. (Vojska ima
podatke da je baceno oko 50 000 projektila). Bacanjem projektila sa
osiromašenim uranom protiv SRJ se vodio pored hemijskog i specijalni
radiološki (nuklearni rat), uz dugorocno zagadivanje eko- sistema, i
pokušaj zatiranja života na ovim prostorima, koje ce imati nesagledive
posledice po sav živi svet, ne samo kod nas, vec i u Evropi.
Uran spada u teške metale, koji je u periodnom sistemu elemenata
svrstan u grupu aktinoida, sa rednim brojem 92 i atomskom masom 238.
Radioaktivni je elment i koristi se u nuklearnim reaktorima za
proizvodnju atomske energije. Odlikuje se izuzetnom lepotom, srebrnim
sjajem i da nije radioaktivan verovatno bi se koristio kao nakit. Otuda
se ponegde naziva i ''srebrni metak''. Osiromašeni uran je ustvari
''izradeni'', energetski osiromašeni ali i dalje radioaktivni metal
U238 iz koga je utrošen izotop U235, koji predstavlja nuklearno gorivo
u reaktorima. Osiromašeni uran je ustvari nuklearni otpad. Naravno,
otpad predstavlja veliki problem razvijenih zemalja, jer je njegovo
odlaganje veoma skupo, ali i neizvesno, jer se nikad sa sigurnošcu ne
može tvrditi da neki od kontejnera nece da ''procuri'' i ispusti
radioaktivni gas u okolinu. SAD su našle ''idealno rešenje'' za svoj
nuklearni otpad: strpali su ga u protivtenkovsku municiju i rešili na
vrlo ''koristan i ekonomican'' nacin pitanje njgovog odlaganja.
Procenjuje se da samo SAD imaju najmanje 500 000 tona osiromašenog
urana, odnosno radioaktivnog otpada. Uran 238 emituje alfa cestice i
gama zracenje. Zbog velike gustine, koristi se za izradu jezgra
protivoklopnih projektila. Armija SAD razvila je municiju sa
osiromašenim uranom za top 25 mm (85 grama urana), avionski top 30 mm
(272 grama urana) i tenkovske topove 105 i 120 mm ( od 2,2 do 4,9
kilograma urana). Pri udaru uranskog projektila u cvrstu prepreku
stvara se visoka temperatura i oko 10% urana sagoreva u uranoksid, a
70% prelazi u stanje aerozola . Velicina aerozolnih cestica urana je
oko 5µm. Ove cestice kontaminiraju okolnu sredinu mogu se uneti u
organizam udisanjem ili hranom, a zavisno od meteoroloških uslova, mogu
se raznositi na vece udaljenosti (do 40 km). Oksidi urana su delimicno
rastvorljivi u vodi, pa mogu kontaminirati podzemne vode, i dospeti u
lanac ishrane ljudi.
Osiromašeni uran se uglavnom koristi u protivtenkovskoj municiji
kalibra 30 milimetara, koja se ispaljuje sa aviona A-10. Prvi put je
korišcena u Vijetnamu, zatim u Zalivskom ratu protiv Iraka, (gde je
ispaljeno približno milion projektila), potom u Republici Srpskoj i u
toku agresije na SRJ, posebno na Kosmetu. U poslednjoj agresiji na
Irak, SAD su priznale da je baceno preko 500 000 komada ovih
projektila. Postoje indikcije da se osiromašeni uran nalazio i u bojnim
glavama raketa velikih kalibara, namenjenih za uništavanje armiranih
betonskih utvrdenja i bunkera kojim je dejstvovano po našim prostorima.
Municija sa osiromašenim uranom ima trajne posledice po stanovništvo i
posle prestanka ratnih dejstava, jer vreme poluraspada nukleida
(radioaktivnih produkata sagorevanja osiromašenog urana) na terenu
iznosi 4,5 milijarde godina. Otuda je ova municija zabranjena
rezolucijom Podkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina
komisije UN za ljudska prava iz 1996 i 1997 godine.
Koliko je osiromašeni uran opasan po ljudsko zdravlje, govori i podatak
da je u februaru 1980 godine sudskim nalogom države Njujork, zabranjen
rad fabrike za proizvodnju penetratora od osiromašenog urana National
Lead Industries jer je emitovana radioaktivnost bila iznad 150 µCi. Ova
vrednost odgovara kolicini od 387 grama osiromašenog urana. Bez obzira
na ovu zabranu, vlada SAD i dalje tvrdi da osiromašeni uran nije štetan
po ljudsko zdravlje i dozvoljava njegovu primenu prilikom ratnih
dejstava. Medutim, po propisima nuklearne komisije u SAD, vojska mora
da prijavi svoja skladišta sa municijom od osiromašenog urana, kao zone
sa radioaktivnim materijalom.
U izveštaju Instituta za nuklearne nauke Vinca, nalazi se sledeca
konstatacija:
''Imajuci u vidu brzinu kojom se municija ispaljuje, odnosno procenjene
kolicine pri dejstvima, visoku verovatnocu samozapaljenja, kao i
izmerene aktivnosti koje su nekoliko stotina puta vece nego kod
prirodnog sadržaja urana u zemljištu (10-50 Bq/kg), može se zakljuciti
da primena navedene municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa
dugorocnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo'' što
ukazuje na opasnost od radijacijske bolesti i od mogucnosti povecanog
rizika za kancerogena oboljenja. Deca su posebno osetljiva na zracenje
jer se njihove celije vrlo brzo dele u toku rasta.
Osiromašeni uran, a posebno njegovi oksidi, su hemijski i radiološki
veoma toksicna jedinjenja, koja bitno narušavaju ekološku ravnotežu na
terenima pogodenim radioaktivnom municijom. Merenjem je utvrdeno da je
gama zracenje koje se emituje pri udaru projektila od osiromašenog
urana 0,1 mGy/h. Ova velicina ukazuje da je takav materijal
radioaktivan i da se može primenjivati samo uz posebne mere zaštite,
kako je regulisano propisom Medunarodne agencije za atomsku energiju iz
Beca od 1996 godine.
Upotrebom osiromašenog urana u municiji, NATO alijansa je ugrozila
civilno stanovništvo i njegovo potomstvo. Ugroženo je i zemljište, koje
je zagadeno hiljadama godina unapred. Ovo nisu nepoznate cinjenice
ratnim stratezima, što jasno ukazuje da je NATO namerno koristio
osiromašeni uran kako bi dugorocno zagadio životnu sredinu u našoj
zemlji. Medutim, sa sigurnošcu se može tvrditi da se zagadenje životne
sredine nije lokalizovalo samo na našim prostorima, vec je došlo do
zagadenja sredine na širem podrucju jugoistocne Evrope.
Pored direktnih šteta izazvanih eksplozijama bacenih bombi i raketa, na
teritoriji SRJ se vodio specijalan rat, koji po svojim efektima spada u
hemijske ratove. NATO alijansa nije direktno koristila hemijska
sredstva (bojne otrove) u napadu na našu zemlju, ali je bombardovanjem
ciljanih meta - industrijskih postrojenja i skladišta hemijskih
sirovina, kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja,
posredno izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima
hemijskog rata.
Planski i smišljeno su gadana postrojenja i skladišta hemijske
industrije. Bombardovani su objekti u Pancevu, Novom Sadu, Lucanima,
Prahovu, Boru, Baricu. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i
vodotokove dospele su ogromne kolicine vrlo otrovnih i po zdravlje
opasnih materija : hlorovodonicna i sumporna kiselina, azotna kiselina,
hlor, monomer vinilhlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak, i
mnogi drugi, takode otrovni.
Tako je namerno, u pancevackoj ''Petrohemiji'' gadan rezervoar sa
monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se koristi za izradu
plasticnih masa i koje je vrlo otrovno i kancerogeno. Sagorevanjem
vinilhlorida u vazduhu, uz nepotpunu oksidaciju, osim oksida ugljenika,
i cadi, nastaje hlorovodonicna kiselina i veoma opasno jedinjenje hlora
, fozgen, poznato kao bojni otrov. Medusobnim reagovanjem ovih
produkata, a u manjku kiseonika i pod uticajem svetlosti, nastaje
fozgenoksim, takode vrsta bojnog otrova, ali još otrovnijeg od fozgena.
Nad Pancevom se tri dana vio gust oblak zagušljivog i otrovnog cadavog
dima, sve dok vetar nije promenio pravac i poterao oblak preko cele
srednje Evrope, cak do Švedske i Norveške, o cemu su obavestili ruski
izvori.
Ekološku katastrofu je izazvalo gorenje rezervoara sa naftom u Pancevu
, Novom Sadu, na Cukarici u Beogradu. Gorenje nafte oslobada razlicita
ciklicna jedinjenja, koja su takode veoma štetna, a pod dejstvom
sunceve svetlosti i drugih faktora, oslobadaju se i dioksini, koji su
kancerogeni. Posle tih požara nad Srbijom su padale ''biblijske'' kiše
pracene neobicnim elektricnim pražnjenjem u atmosferi, a padao je i
grad neuobicajene velicine, veoma cudnih, coškastih oblika, koji se
teško topio, što je izazvalo sumnju da se koristilo neko sredstvo za
uticaj na klimu. Naravno, koristila su se halogena jedinjenja,
srebrojodid i hlorid, kako bi se nebo nad Srbijom razvedrilo zbog bolje
vidljivosti. Bilo kako bilo, kiše koje su padale posle tih požara ,
bile su kisele, crne, muljevite, ostavljale su mastan crn talog pun
cadi i raznih kiselih otrovnih produkata gorenja.
NATO je agresijom na našu zemlju i namerno izazivajuci ekološku
katastrofu, ugrozio podrucje sa izvorima nezagadene vode, (Srbija je
podrucje sa najvecim brojem mineralnih lekovitih izvora u Evropi) i
zdrave hrane, cime je direktno ugroženo podrucje celog Balkana, ali i
Evrope.
Velika kolicina oslobodenog ugljendioksida i ugljenika u atmosferi
izaziva efekat lokalnog zagrevanja, poremecaj mikroklime regije i
pojacavanje efekta staklene bašte. Oslobodeni azotni oksidi tokom
bombardovanja, pod uticajem uv zracenja reaguju sa kiseonikom
stvarajuci ozon koji u nižim slojevima atmosfere deluje kao jako
oksidaciono sredstvo. Reakcija je katalizovana prisustvom azotovih
oksida koji sa atmosferskom vlagom obrazuju oblake kiselih kiša. One
predstavljaju veliki problem, ne samo na našim prostorima; od njih sve
više šuma umire po celoj Evropi. Posle bombardovanja, kiseli oblaci su
prekrivali našu zemlju, i izrucivali kisele kiše na naše ali i na
prostore Evrope od kojih se menja kvalitet zemljišta. Usled pogubnih
posledica bombardovanja, ali i hiljada i hiljada preleta i naleta
aviona u toku bombarderskih akcija, alarmantno je istanjen ozonski
omotac nad Evropom. Nestaje koristan ozon u stratosferi (na 12 000
metara baš na visini leta aviona NATO), ali se istovremeno povecavala
koncentracija štetnog ozona u nižim delovima atmosfere, kao direktna
posledica zagadivanja raznim gasovima nastalim sagorevanjem i
eksplozijom. Ozon nastaje delovanjem sunceve svetlosti na odredene
okside i prilikom velikih elektricnih pražnjenja u atmosferi. On je u
malim kolicinama koristan, ali u velikim štetan - korozivan i
eksplozivan. Cela zapadna Evropa ubire plodove svojih bombarderskih
akcija na Srbiju, njeno stanovništvo udiše velike koncentracije štetnog
ozona koji je nastao od onog što su nam bacali, ali se i razboljeva,
mada manje nego naš narod na koji su zdušno bacali smrtonosni i otrovni
bombaški tovar.
Istovremeno se u višim slojevima atmosfere (stratosfera) smanjuje
debljina ozonskog sloja zbog ogromne potrošnje kiseonika u toku preleta
velikog broja aviona. Dnevno je preko teritorije SRJ za vreme 78 dana
agresije preletalo prosecno 500 aviona, što cini ukupno 39 000 preleta
aviona na visinama stratosfere, izmedu 12 i 20 kilometara.
Postoje odredene indikacije, u javnosti nedovoljno precizne, da postoji
procenat povecanja teških oboljenja, posebno karcinomskih. Naravno, sva
ta istraživanja su još uvek nedovoljno pouzdana zbog navodno kratkoce
vremena, prošlo je samo cetiri godine, a to je kratak period da bi se
dobili pouzdani pokazatelji. Medutim, iz zemalja NATO pakta, Italije i
Belgije stižu alarmantne vesti o primetnom porastu karcinomskih
oboljenja (rec je o leukemiji) medu vojnicima koji su bili na
položajima u vreme bombardovanja, ali i u blizini radioaktivne municije.
Priroda ima svoje mehanizme kojim se brani od otrova. Biljke su veoma
izbirljive, ne prihvataju iz zemlje jedinjenja urana; neka otrovna
jedinjenja se pod dejstvom vlage i sunceve svetloati razlažu i vremenom
postaju bezopasna. Ali ni priroda nije svemoguca. Postoje jedinjenja
koja trajno ostaju u tlu i trajno ga zagaduju. To su pre svega
radionukleidi, hlorovani polifenoli, piralen, dioksini, jedinjenja
teških metala, žive, arsena, olova, koji prodiru do podzemnih voda i
zagaduju ih, kao i druga organska jedinjenja koja se teško razlažu.
Dekontaminacija tla je skup postupak i mukotrpan posao. Zbog toga se ne
sme povuci tužba protiv NATO pakta, za koju su njegovi celnici nadmeno
rekli da ih ne interesuje. (Pa kad ih ne interesuje, zbog cega im
smeta?)
Teren se istražuje, po tlu se traže i skupljaju ostaci košuljica
municije sa osiromašenim uranom, kontaminirana zemlja se uklanja i
odlaže u zašticene kontejnere. Kod nas je detaljno ocišceno poluostrvo
Arza na Luštici, ostali lokaliteti cekaju bolja vremena, ali su
oznaceni i ogradeni. Podrucja oko Vranja, Borovac kod Bujanovca,
Pljackovica, brdo iznad Vranja, Bratoselce, su markirana kao
kontaminirana podrucja sa konstatovanom radijacijom (radijacija iznad
200 Bq/kg je uzeta kao granica kontaminacije) od 1800-24 000 Bq/kg.
Ocigledno je da je minuli rat imao više ciljeva za agresora jednakih po
važnosti, ali je za nas najstravicniji onaj koji se odnosi na uništenje
citavog jednog naroda na ovim prostorima. Bombardovanje SRJ, divljacko,
surovo i nehumano, prouzrikovalo je velike patnje i pogibelj naroda,
rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo jednu
od najvecih ekoloških katastrofa dvadesetog veka na prostorima Evrope,
cije ce posledice osecati i sledece generacije.
Sve što smo doživeli za vreme 78 dana besomucnog bombardovanja i
divljanja tzv civilizovanih i demokratskih država nad našim prostorima,
ne može da stane na dve stranice jednog iontervjua. Tema je tek naceta.
A inicijalna kapisla ove agresije, bila je dr Ranta, patolog, koja je
zarad svog kukavicluka i sebicne brige za svojim malim životom, sakrila
istinu da u Racku nije bilo masakra i osudila citav narod na stravicnog
''Milosrdnog andela''. Bešcašce ''civilizovanog sveta'' je zaista
beskrajno.
ecologiche dei criminali bombardamenti della NATO sul territorio della
RF di Jugoslavia. Chi avesse la disponibilita' di tradurre questo testo
in lingua italiana in tempi ragionevolmente brevi e' pregato di
contattarci subito. CNJ ]
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-10-04.html
EKOLOŠKE POSLEDICE NATO BOMBARDOVANjA NAŠE ZEMLjE
Dr Mirjana Andelkovic Lukic
Beograd, 04. oktobar 2004. god.
Tokom agresije NATO alijanse na Saveznu Republiku Jugoslaviju korišcena
je municija sa osiromašenim uranom. Upotreba zapaljive municije sa
osiromašenim uranom 238 je vid vodenja radiološkog, nuklearnog rata sa
svim njegovim posledicama po živi svet naše zemlje. Bombardovanje u
toku agresije NATO alijanse izazvalo je požare na hemijskim
postrojenjima, rezervoarima sa naftom i rafinerijama. Produkti
sagorevanja su izuzetno otrovni sa osobinama bojnih otrova, kao što je
fozgen ili hlorovodonik. Pored ovog, oslobadaju se gasoviti oksidi
ugljenika, azota i cijano-jedinjenja, kao i velika kolicina cadi. Tako
je voden hemijski rat protiv SRJ. Prilikom sagorevanja, a posebno
detonacije energetskih materijala eksploziva i baruta nekontrolisano se
oslobada velika kolicina gasova - produkata sagorevanja i detonacije.
Imajuci u vidu da je na SRJ baceno preko 40 000 tona raznih razornih
projektila, bombi i raketa, oslobodena kolicina gasova na relativno
malom prostoru je ogromna i štetna U radu su prikazane reakcije
sagorevanja pri kojima se oslobadaju navedeni otrovni produkti i njihov
negativan uticaj po covekovu okolinu, kao i rezultati proracuna
gasovitih produkata za rakete i bombe korišcene tokom bombardovanja SRJ.
Srbija je pre NATO bombardovanja bila jedna od najcistijih zelenih oaza
Evrope. Dobro, postojale su odredene crne tacke, ali je u velikoj
vecini Srbija bila cista sredina, sa mogucnošcu proizvodnje zdrave
hrane. Posle bombardovanja, ostale su zuagadene velike površine oko
industrijskih zona, kao što su Pancevo, Novi Sad, Kragujevac, Beograd,
i druga mesta širom Srbije u kojima su bombe NATO alijanse pogadale
naftne rezervoare, elektricne transformatore, rezervoare sa hemijskim
jedinjenjima koja su bila sirovine za hemijsku industriju, kao što su
razne organske i neorganske kiseline, monomeri za proizvodnju
plasticnih masa, živa i živina jedinjenja, sirovine za proizvodnju
pesticida i fungicida, itd. Namernim bombardovanjem ovih rezervoara
NATO alijansa je Srbiji nanela ogromne štete po njen eko-sistem.
U Srbiji postoji više staništa koja su zašticena na nivou Evrope. To su
Fruška gora, planina Tara, Zlatibor, Deliblatska pešcara, koja je redak
endemski primer pustinje u Evropi. Na ovim podrucjima, ali ne samo na
njima, žive retke vrste ptica, životinja i biljaka, kojima je pretilo
nestajanje za vreme agresije. Svaki rat svojim destruktivnim delovanjem
narušava covekovu sredinu i prirodna staništa biljaka i životinja.
Moram nerado da priznam da ne spadamo u društva koja se sa posebnom
brigom stara o prirodi i svojim rekama. Danas se pojedini entuzijasti
okupljaju u ekološka udruženja i deluju uglavnom lokalno u svojoj užoj
sredini. Jedno od takvih je i udruženje ''Vlasina'' koje se bori sa
surovim profiterima i pljackašima prirodnih bogatstava eko-sistema
jedinstvenog Vlasinskog jezera.
Navešcu i primer reke Lepenice, koja protice kroz Kragujevac, reke i u
pesmi opevane, a u ovom našem vremenu obojene, cas plavo, cas crveno
ili crno, u zavisnosti šta se tog dana u nju ispušta. Mene kao
inženjera tehnologije ovakav odnos prema našim rekama i okolini dovodi
do ocajanja i pokušavam da se zajedno sa ostalim entuzijastima borim
protiv toga. Ali, ukoliko ne postoji osmišljena, organizovana,
materijalno obezbedena i pre svega nezavisna organizacija, ne može
nešto bitnije da se ucini.
Bombardovanje je mnogo oštetilo naše ciste ekološke sisteme i narušilo
krhku ravnotežu koja se godinama i godinama uspostavljala. Posebno su
osetljiva vodena staništa i šume, one reaguju na svako zagadenje tako
što umiru. Na njihovom mestu izrastaju druge, prostije zajednice
drveca, a one koje su nestale, nikad se više ne obnavljaju.
Municija sa osiromašenim uranom najviše se koristila na Kosmetu, što je
vrlo perfidno, jer se na toj teritoriji nalaze izvorišta reka koje su
pritoke Zapadne i Južne Morave, te je agresor tako želeo da dugorocno
zagadi naše vodotokove preko Velike Morave sve do Save i Dunava, dakle
kroz celu Srbiju. To je eklatantan primer genocida i radiološkog rata
protiv naše zemlje. Sva korišcena municija sa osiromašenim uranom na
našim prostorima je americkog porekla, a neka novija saznanja ukazuju
da su se proizvodnje municije sa osiromašenim uranom, vecih kalibara,
(120 milimetara), latili i Francuzi. I oni imaju ogromne kolicine
radioaktivnog otpada.
NATO alijansa je na našim prostorima izvršila eksperiment in vivo kako
bi ispitala rušilacko dejstvo svog oružja i njegov uticaj na
zdravstveno stanje ljudi u toku i posle bombardovanja. Protiv nas je
voden specijalni rat koji je imao za cilj uništenje ljudi i njihovih
dobara i prikaz efikasnosti, pre svega americkog naoružanja, kako bi
njihovo oružje imalo prednost pri prodaji u svetu. Cela naša zemlja je
za vreme sedamdesetosmodnevnog bombardovanja bila poligon za
ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog
oružja; neko je prvi put upotrebljeno nad našim prostorima.
Na teritoriju SR Jugoslavije tokom 78 dana agresije baceno je više od
40 000 tona razlicitog eksploziva. Baceni su najsavremeniji projektili,
ali i oni ciji je rok upotrebe davno istekao, pa je naš prostor
iskorišcen i kao svojevrsno smetlište.
Bombardovanjem projektilima ciji je vek upotrebe davno prošao,
pražnjena su skladišta municije, koja bi inace morala da se uništava na
nekom za to posebno izgradenom poligonu , što košta i pri tom zagaduje
zemlju i vazduh.
Rizikujuci cak i živote svojih pilota, NATO agresori bacali su
projektile stare i po trideset godina. Projektili koji nisu delovali
usled starosti, padali su na zemlju i obicno se lomili na dva ili više
delova, pri cemu je ispadao eksploziv iz metalne obloge i zagadivao
vodu i tlo. Uništenje ovakve ''ranjene'' municije veoma je opasno i
neretko odnosi i ljudske žrtve.
Svi projektili koji su baceni na našu zemlju tokom agresije NATO
alijanse, po svojoj razornosti i nameni, mogu se svrstati u tri opšte
grupe:
" razorni, vodeni i nevodeni, razlicitih kalibara, (rakete, bombe,
kasetne bombe)
" protivoklopni i protiv betonskih utvrdenja, punjeni osiromašenim
uranom, i
" razne vrste takozvanih ''mekih'' bombi, koje ne deluju razorno, ali
prave velike štete.
Tokom agresije NATO saveznika ( njih devetnaest najrazvijenijih zemalja
Evrope i Amerike, SAD) na SR Jugoslaviju bacane su i zabranjene kasetne
bombe. Kasetne bombe su smeštene u veliki kontejner u vidu rakete, koji
nosi avion bombarder. U svakom kontejneru se nalazi oko 200 manjih
bombi, tzv. kasetnih, (jer su smeštene u kontejneru, odnosno kaseti).
Kada se kontejner sa kasetnim bombama približi cilju, on se na poseban
nacin otvara kao kišobran i izbacuje svoj smrtonosni teret u krugu od
više kilometara, zavisno od visine na kojoj se kontejner otvorio.
Kasetnih bombi, koje se na zemlju spuštaju uz pomoc padobrana ima dve
vrste: a) za probijanje metalnih oklopa (protivtenkovske), sa
kumulativnim dejstvom, i b) razorne, sa parcadnim dejstvom; koje imaju
ugradene metalne kuglice u metalnoj oblozi bojne glave, i deluju protiv
žive sile, kako se uz vojnicku terminološku anesteziju, naziva ubijanje
ljudi.
Kasetne bombe koje nisu odmah pri prizemljenju eksplodirale, veoma su
opasne jer imaju upaljace koji mogu da se aktiviraju usled nagle
promene osvetljenosti (senka prolaznika, napr.) ili pri pomeranju i
nagazu na njih. Takode mogu i same da se aktiviraju posle odredenog
vremenskog perioda, koji može da varira izmedu par sati do par dana i
meseci. Od ovakvih izuzetno nehumanih projektila stradala su uglavnom
radoznala deca. Eksplozije ovih bombi, ukoliko dete ne bi usmrtile na
licu mesta, ostavljaju teške povrede na njegovom telu, cime ga cine
doživotnim teškim invalidom. Poneka vest u novinama nas opomene da još
uvek postoje aktivne kasetne bombe A upotreba kasetnih bombi je
zabranjena Ženevskom konvencijom. Da li to nešto znaci svetskim
mocnicima i proizvodacima smrti, posebno SAD?
U toku agresije NATO-a na naše elektricne sisteme i dalekovode bacane
su i takozvane '''meke bombe''. Prvi put su isprobane na našim
prostorima. To su kasetni projektili tipa CBU-102 (V) 2/B, u kojima se
nalaze kasete napunjene kalemovima sa namotanim staklenim nitima
presvucenim molekulskim slojem aluminijuma. Debljina pojedinacnih niti
je oko 30 µm.
Pri padu na visokonaponske vodove elektroenergetskog sistema ti
kalemovi ispadaju iz kaseta, razmotavaju se i obrazuju džinovske,
superprovodljive ''paucine'', koje prekrivaju strujne vodove i
izazivaju kratke spojeve uz ogromna, munjama slicna elektricna
pražnjenja. Razmotane niti imaju dužinu oko 150 metara. Pri padu dolazi
do raspredanja osnovne niti na veci broj tanjih i pri tom se na mestu
udara stvara mreža koja pokriva velike površine i ima vecu cvrstocu od
pojedinacnih niti.
Dejstvujuci na visokonaponske vodove elektroenergetske mreže, ova
vlakna dovode do kratkih spojeva i do raspada elektroenergetskog
sistema. Posle takvih dejstava citava Srbija je bila u mraku.
Uništavanje elektricnih postrojenja direktno je uticalo na povecanje
patnji civilnog stanovništva, jer je sa nestankom struje , nestajalo i
vode u pojedinim delovima gradova. Kada su naši strucnjaci brzo i
uspešno rešili problem ''paucine'', ostrašceni agresori su poceli da
gadaju elektricne transformatore razornim projektilima. Goreli su
transformatori, curelo je transformatorsko ulje - piralen-
polihlorovani bifenil sa 54% hlora, sinteticki proizvod, koji traje
koliko i transformator. Takode su bacani projektili sa osiromašenim
uranom.
NATO alijansa je priznala da je na SRJ baceno 30 000 projektila sa
osiromašenim uranom Imajuci u vidu njihovu sklonost ka izbegavanju
tacnih podataka, sumnja se da je taj broj mnogo veci. (Vojska ima
podatke da je baceno oko 50 000 projektila). Bacanjem projektila sa
osiromašenim uranom protiv SRJ se vodio pored hemijskog i specijalni
radiološki (nuklearni rat), uz dugorocno zagadivanje eko- sistema, i
pokušaj zatiranja života na ovim prostorima, koje ce imati nesagledive
posledice po sav živi svet, ne samo kod nas, vec i u Evropi.
Uran spada u teške metale, koji je u periodnom sistemu elemenata
svrstan u grupu aktinoida, sa rednim brojem 92 i atomskom masom 238.
Radioaktivni je elment i koristi se u nuklearnim reaktorima za
proizvodnju atomske energije. Odlikuje se izuzetnom lepotom, srebrnim
sjajem i da nije radioaktivan verovatno bi se koristio kao nakit. Otuda
se ponegde naziva i ''srebrni metak''. Osiromašeni uran je ustvari
''izradeni'', energetski osiromašeni ali i dalje radioaktivni metal
U238 iz koga je utrošen izotop U235, koji predstavlja nuklearno gorivo
u reaktorima. Osiromašeni uran je ustvari nuklearni otpad. Naravno,
otpad predstavlja veliki problem razvijenih zemalja, jer je njegovo
odlaganje veoma skupo, ali i neizvesno, jer se nikad sa sigurnošcu ne
može tvrditi da neki od kontejnera nece da ''procuri'' i ispusti
radioaktivni gas u okolinu. SAD su našle ''idealno rešenje'' za svoj
nuklearni otpad: strpali su ga u protivtenkovsku municiju i rešili na
vrlo ''koristan i ekonomican'' nacin pitanje njgovog odlaganja.
Procenjuje se da samo SAD imaju najmanje 500 000 tona osiromašenog
urana, odnosno radioaktivnog otpada. Uran 238 emituje alfa cestice i
gama zracenje. Zbog velike gustine, koristi se za izradu jezgra
protivoklopnih projektila. Armija SAD razvila je municiju sa
osiromašenim uranom za top 25 mm (85 grama urana), avionski top 30 mm
(272 grama urana) i tenkovske topove 105 i 120 mm ( od 2,2 do 4,9
kilograma urana). Pri udaru uranskog projektila u cvrstu prepreku
stvara se visoka temperatura i oko 10% urana sagoreva u uranoksid, a
70% prelazi u stanje aerozola . Velicina aerozolnih cestica urana je
oko 5µm. Ove cestice kontaminiraju okolnu sredinu mogu se uneti u
organizam udisanjem ili hranom, a zavisno od meteoroloških uslova, mogu
se raznositi na vece udaljenosti (do 40 km). Oksidi urana su delimicno
rastvorljivi u vodi, pa mogu kontaminirati podzemne vode, i dospeti u
lanac ishrane ljudi.
Osiromašeni uran se uglavnom koristi u protivtenkovskoj municiji
kalibra 30 milimetara, koja se ispaljuje sa aviona A-10. Prvi put je
korišcena u Vijetnamu, zatim u Zalivskom ratu protiv Iraka, (gde je
ispaljeno približno milion projektila), potom u Republici Srpskoj i u
toku agresije na SRJ, posebno na Kosmetu. U poslednjoj agresiji na
Irak, SAD su priznale da je baceno preko 500 000 komada ovih
projektila. Postoje indikcije da se osiromašeni uran nalazio i u bojnim
glavama raketa velikih kalibara, namenjenih za uništavanje armiranih
betonskih utvrdenja i bunkera kojim je dejstvovano po našim prostorima.
Municija sa osiromašenim uranom ima trajne posledice po stanovništvo i
posle prestanka ratnih dejstava, jer vreme poluraspada nukleida
(radioaktivnih produkata sagorevanja osiromašenog urana) na terenu
iznosi 4,5 milijarde godina. Otuda je ova municija zabranjena
rezolucijom Podkomisije za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina
komisije UN za ljudska prava iz 1996 i 1997 godine.
Koliko je osiromašeni uran opasan po ljudsko zdravlje, govori i podatak
da je u februaru 1980 godine sudskim nalogom države Njujork, zabranjen
rad fabrike za proizvodnju penetratora od osiromašenog urana National
Lead Industries jer je emitovana radioaktivnost bila iznad 150 µCi. Ova
vrednost odgovara kolicini od 387 grama osiromašenog urana. Bez obzira
na ovu zabranu, vlada SAD i dalje tvrdi da osiromašeni uran nije štetan
po ljudsko zdravlje i dozvoljava njegovu primenu prilikom ratnih
dejstava. Medutim, po propisima nuklearne komisije u SAD, vojska mora
da prijavi svoja skladišta sa municijom od osiromašenog urana, kao zone
sa radioaktivnim materijalom.
U izveštaju Instituta za nuklearne nauke Vinca, nalazi se sledeca
konstatacija:
''Imajuci u vidu brzinu kojom se municija ispaljuje, odnosno procenjene
kolicine pri dejstvima, visoku verovatnocu samozapaljenja, kao i
izmerene aktivnosti koje su nekoliko stotina puta vece nego kod
prirodnog sadržaja urana u zemljištu (10-50 Bq/kg), može se zakljuciti
da primena navedene municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa
dugorocnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo'' što
ukazuje na opasnost od radijacijske bolesti i od mogucnosti povecanog
rizika za kancerogena oboljenja. Deca su posebno osetljiva na zracenje
jer se njihove celije vrlo brzo dele u toku rasta.
Osiromašeni uran, a posebno njegovi oksidi, su hemijski i radiološki
veoma toksicna jedinjenja, koja bitno narušavaju ekološku ravnotežu na
terenima pogodenim radioaktivnom municijom. Merenjem je utvrdeno da je
gama zracenje koje se emituje pri udaru projektila od osiromašenog
urana 0,1 mGy/h. Ova velicina ukazuje da je takav materijal
radioaktivan i da se može primenjivati samo uz posebne mere zaštite,
kako je regulisano propisom Medunarodne agencije za atomsku energiju iz
Beca od 1996 godine.
Upotrebom osiromašenog urana u municiji, NATO alijansa je ugrozila
civilno stanovništvo i njegovo potomstvo. Ugroženo je i zemljište, koje
je zagadeno hiljadama godina unapred. Ovo nisu nepoznate cinjenice
ratnim stratezima, što jasno ukazuje da je NATO namerno koristio
osiromašeni uran kako bi dugorocno zagadio životnu sredinu u našoj
zemlji. Medutim, sa sigurnošcu se može tvrditi da se zagadenje životne
sredine nije lokalizovalo samo na našim prostorima, vec je došlo do
zagadenja sredine na širem podrucju jugoistocne Evrope.
Pored direktnih šteta izazvanih eksplozijama bacenih bombi i raketa, na
teritoriji SRJ se vodio specijalan rat, koji po svojim efektima spada u
hemijske ratove. NATO alijansa nije direktno koristila hemijska
sredstva (bojne otrove) u napadu na našu zemlju, ali je bombardovanjem
ciljanih meta - industrijskih postrojenja i skladišta hemijskih
sirovina, kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja,
posredno izazivala efekte po posledicama veoma bliske efektima
hemijskog rata.
Planski i smišljeno su gadana postrojenja i skladišta hemijske
industrije. Bombardovani su objekti u Pancevu, Novom Sadu, Lucanima,
Prahovu, Boru, Baricu. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i
vodotokove dospele su ogromne kolicine vrlo otrovnih i po zdravlje
opasnih materija : hlorovodonicna i sumporna kiselina, azotna kiselina,
hlor, monomer vinilhlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak, i
mnogi drugi, takode otrovni.
Tako je namerno, u pancevackoj ''Petrohemiji'' gadan rezervoar sa
monomerom vinilhloridom, jedinjenjem koje se koristi za izradu
plasticnih masa i koje je vrlo otrovno i kancerogeno. Sagorevanjem
vinilhlorida u vazduhu, uz nepotpunu oksidaciju, osim oksida ugljenika,
i cadi, nastaje hlorovodonicna kiselina i veoma opasno jedinjenje hlora
, fozgen, poznato kao bojni otrov. Medusobnim reagovanjem ovih
produkata, a u manjku kiseonika i pod uticajem svetlosti, nastaje
fozgenoksim, takode vrsta bojnog otrova, ali još otrovnijeg od fozgena.
Nad Pancevom se tri dana vio gust oblak zagušljivog i otrovnog cadavog
dima, sve dok vetar nije promenio pravac i poterao oblak preko cele
srednje Evrope, cak do Švedske i Norveške, o cemu su obavestili ruski
izvori.
Ekološku katastrofu je izazvalo gorenje rezervoara sa naftom u Pancevu
, Novom Sadu, na Cukarici u Beogradu. Gorenje nafte oslobada razlicita
ciklicna jedinjenja, koja su takode veoma štetna, a pod dejstvom
sunceve svetlosti i drugih faktora, oslobadaju se i dioksini, koji su
kancerogeni. Posle tih požara nad Srbijom su padale ''biblijske'' kiše
pracene neobicnim elektricnim pražnjenjem u atmosferi, a padao je i
grad neuobicajene velicine, veoma cudnih, coškastih oblika, koji se
teško topio, što je izazvalo sumnju da se koristilo neko sredstvo za
uticaj na klimu. Naravno, koristila su se halogena jedinjenja,
srebrojodid i hlorid, kako bi se nebo nad Srbijom razvedrilo zbog bolje
vidljivosti. Bilo kako bilo, kiše koje su padale posle tih požara ,
bile su kisele, crne, muljevite, ostavljale su mastan crn talog pun
cadi i raznih kiselih otrovnih produkata gorenja.
NATO je agresijom na našu zemlju i namerno izazivajuci ekološku
katastrofu, ugrozio podrucje sa izvorima nezagadene vode, (Srbija je
podrucje sa najvecim brojem mineralnih lekovitih izvora u Evropi) i
zdrave hrane, cime je direktno ugroženo podrucje celog Balkana, ali i
Evrope.
Velika kolicina oslobodenog ugljendioksida i ugljenika u atmosferi
izaziva efekat lokalnog zagrevanja, poremecaj mikroklime regije i
pojacavanje efekta staklene bašte. Oslobodeni azotni oksidi tokom
bombardovanja, pod uticajem uv zracenja reaguju sa kiseonikom
stvarajuci ozon koji u nižim slojevima atmosfere deluje kao jako
oksidaciono sredstvo. Reakcija je katalizovana prisustvom azotovih
oksida koji sa atmosferskom vlagom obrazuju oblake kiselih kiša. One
predstavljaju veliki problem, ne samo na našim prostorima; od njih sve
više šuma umire po celoj Evropi. Posle bombardovanja, kiseli oblaci su
prekrivali našu zemlju, i izrucivali kisele kiše na naše ali i na
prostore Evrope od kojih se menja kvalitet zemljišta. Usled pogubnih
posledica bombardovanja, ali i hiljada i hiljada preleta i naleta
aviona u toku bombarderskih akcija, alarmantno je istanjen ozonski
omotac nad Evropom. Nestaje koristan ozon u stratosferi (na 12 000
metara baš na visini leta aviona NATO), ali se istovremeno povecavala
koncentracija štetnog ozona u nižim delovima atmosfere, kao direktna
posledica zagadivanja raznim gasovima nastalim sagorevanjem i
eksplozijom. Ozon nastaje delovanjem sunceve svetlosti na odredene
okside i prilikom velikih elektricnih pražnjenja u atmosferi. On je u
malim kolicinama koristan, ali u velikim štetan - korozivan i
eksplozivan. Cela zapadna Evropa ubire plodove svojih bombarderskih
akcija na Srbiju, njeno stanovništvo udiše velike koncentracije štetnog
ozona koji je nastao od onog što su nam bacali, ali se i razboljeva,
mada manje nego naš narod na koji su zdušno bacali smrtonosni i otrovni
bombaški tovar.
Istovremeno se u višim slojevima atmosfere (stratosfera) smanjuje
debljina ozonskog sloja zbog ogromne potrošnje kiseonika u toku preleta
velikog broja aviona. Dnevno je preko teritorije SRJ za vreme 78 dana
agresije preletalo prosecno 500 aviona, što cini ukupno 39 000 preleta
aviona na visinama stratosfere, izmedu 12 i 20 kilometara.
Postoje odredene indikacije, u javnosti nedovoljno precizne, da postoji
procenat povecanja teških oboljenja, posebno karcinomskih. Naravno, sva
ta istraživanja su još uvek nedovoljno pouzdana zbog navodno kratkoce
vremena, prošlo je samo cetiri godine, a to je kratak period da bi se
dobili pouzdani pokazatelji. Medutim, iz zemalja NATO pakta, Italije i
Belgije stižu alarmantne vesti o primetnom porastu karcinomskih
oboljenja (rec je o leukemiji) medu vojnicima koji su bili na
položajima u vreme bombardovanja, ali i u blizini radioaktivne municije.
Priroda ima svoje mehanizme kojim se brani od otrova. Biljke su veoma
izbirljive, ne prihvataju iz zemlje jedinjenja urana; neka otrovna
jedinjenja se pod dejstvom vlage i sunceve svetloati razlažu i vremenom
postaju bezopasna. Ali ni priroda nije svemoguca. Postoje jedinjenja
koja trajno ostaju u tlu i trajno ga zagaduju. To su pre svega
radionukleidi, hlorovani polifenoli, piralen, dioksini, jedinjenja
teških metala, žive, arsena, olova, koji prodiru do podzemnih voda i
zagaduju ih, kao i druga organska jedinjenja koja se teško razlažu.
Dekontaminacija tla je skup postupak i mukotrpan posao. Zbog toga se ne
sme povuci tužba protiv NATO pakta, za koju su njegovi celnici nadmeno
rekli da ih ne interesuje. (Pa kad ih ne interesuje, zbog cega im
smeta?)
Teren se istražuje, po tlu se traže i skupljaju ostaci košuljica
municije sa osiromašenim uranom, kontaminirana zemlja se uklanja i
odlaže u zašticene kontejnere. Kod nas je detaljno ocišceno poluostrvo
Arza na Luštici, ostali lokaliteti cekaju bolja vremena, ali su
oznaceni i ogradeni. Podrucja oko Vranja, Borovac kod Bujanovca,
Pljackovica, brdo iznad Vranja, Bratoselce, su markirana kao
kontaminirana podrucja sa konstatovanom radijacijom (radijacija iznad
200 Bq/kg je uzeta kao granica kontaminacije) od 1800-24 000 Bq/kg.
Ocigledno je da je minuli rat imao više ciljeva za agresora jednakih po
važnosti, ali je za nas najstravicniji onaj koji se odnosi na uništenje
citavog jednog naroda na ovim prostorima. Bombardovanje SRJ, divljacko,
surovo i nehumano, prouzrikovalo je velike patnje i pogibelj naroda,
rušenje i uništavanje materijalnih i kulturnih dobara i proizvelo jednu
od najvecih ekoloških katastrofa dvadesetog veka na prostorima Evrope,
cije ce posledice osecati i sledece generacije.
Sve što smo doživeli za vreme 78 dana besomucnog bombardovanja i
divljanja tzv civilizovanih i demokratskih država nad našim prostorima,
ne može da stane na dve stranice jednog iontervjua. Tema je tek naceta.
A inicijalna kapisla ove agresije, bila je dr Ranta, patolog, koja je
zarad svog kukavicluka i sebicne brige za svojim malim životom, sakrila
istinu da u Racku nije bilo masakra i osudila citav narod na stravicnog
''Milosrdnog andela''. Bešcašce ''civilizovanog sveta'' je zaista
beskrajno.