Granični prelaz

Odlazak na odmor mi je bio, ne samo potreban, već i terapijski neophodan. Nakon šest godina svega i svačega, prosto, osetio sam da sam na ivici pucanja. Ne samo da sam bio rasejan, mrzovoljan i lenj, već nisam mogao da procesiram skoro nikakve podatke. Nisam mogao da se držim jednostavnog dogovora. Niti sam uspevao da ispunim nikakva obećanja, a njih sam davao i šakom i kapom, samo da mi se ljudi skinu s kurca.

I tako, reše dva moja drugara da krenu na more i pitali su me da li bih išao sa njima. Nisam imao slobodne dane, nisam imao ni sredstava, niti je priroda obaveza koje imam takva da može da toleriše moje odlaske, bilo gde, a kamoli da odem na more. Ali to je i razlog zašto šest godina nisam otišao nigde. Odlepio sam i rekao svima: “Boli me kurac, odjebite”, pokupio se i krenuo. Ali stvari ne funkcionišu baš onako kako smo zamislili, zar ne?

Stigao sam na granicu, 06.08. oko 23h, autobusom koji je iz Beograda krenuo za Rijeku. Krenuo sam sam, jer mi je bilo potrebno nekoliko dana da regulišem neke obaveze, a ortaci su me čekali na moru i dolivali ulje na vatru esemesovima koje sam redovno dobijao. Spakovao sam se, krenuo i u autobusu sam jeo pitu koju mi je gazdarica dala, cevčio sam neki fin sokić i pod svetlošću lampice iznad sedišta, čitao sam Klarkovu “Konačnu Odiseju”, ušuškan na dva sedišta, u klimatizovanom autobusu, osećajući miris mora.

Stigli smo na srpsku granicu, gde je sve prošlo normalno i bez ikakvih teškoća. Ušao je g-din policajac, pečatirao nam pasoše, otpozdravio dodirujući vrhovima prstiju desne šake kapu i, uz osmeh, izašao iz autobusa.

Krenuli smo lagano, jer su gužve bile prilično velike, ka hrvatskoj granici. Mi smo izašli iz autobusa i kretali se pored njega, jer su mnogi od nas želeli da zapale pljugu. Nisam pušač, pušim kada pijem, ali eto, igrom slučaja mi je neka pakla ostala u rancu, pa sam iz dokolice i ja zapalio cigaretu. Prvo što sam primetio je da je na graničnom prelazu dosta hladnije nego u gradu i primetio sam koliko mi prija što znam da me čeka more, slana voda, sunce, plaža, pivo, prijatelji i odmor. Pušio sam onu pljugu, razvukao kez kao mentol, onako nekontrolisano, i uživao u toj pustari, jer sam se malo odmaknuo od gužve.

Kada je došlo vreme da uđemo u autobus, to smo i uradili, seli na svoja mesta i čekali znak vozača da izađemo svi ponovo iz autobusa i da u koloni, jedan po jedan, priđemo šalteru hrvatske granične policije i pokažemo putne isprave radi provere.

S obzirom na to da je autobus bio skoro popunjen, a da je moje sedište bilo pri kraju autobusa, bio sam jedan od poslednjih koji je došao na red, jer smo izlazili hronološki.

Procedura je izgledala ovako; priđe osoba prozoru, da pasoš, on ga stavi na neki skener, klikne dva-tri puta nešto na kompu, vrati pasoš i kaže: “Doviđenja.”

Kada je na mene došao red, prišao sam, obučen u bermude i majicu na bretele, sa kačketom i uz osmeh, pružio pasoš.

Policajac je uzeo moj pasoš, namrštio se, proverio ga, kliknuo nekoliko puta, a potom, kao da mu je mašina zakazala, ponovio isti postupak nekoliko puta. Vidno iznerviran što ništa nije našao, vrlo drsko me je upitao: “Kuda ideš?!”

“U Hrvatsku”, odgovorio sam, vrlo mirno.

“Gge u Hrvatsku!?”

“Na more”, trudio sam se da iskuliram njegovo urlanje.

“Gde na more, a?!”

“U Istru. U Rovinj”, odgovorio sam.

“Gde u Rovinj, a?!”

“Pa idem u privatni smeštaj. Ako vam je potrebno, mogu da vam dam podatke koji su vam neophodni za proveru.”

“Ćuti tu. Stani sa strane”, rekao je.

Stao sam sa strane, tik uz kućicu, unutar polukružno postavljene bankine, koja je ograđivala bočnu stranu šaltera.

Stajao sam tu neko vreme, dok se naš autobus premeštao na drugi šalter, carinički. Svi putnici su se već vratili u autobus, a na mesto gde sam ja stajao, došao je sledeći autobus, sa novom turom putnika koja je stala u isti red kao mi malopre i prilazila šalteru. Mislim da su bili neki Rumuni.

Prekrstio sam ruke i šetao se gore dole u tom uskom prostoru. Imalo je prostora za 4 koraka u jednom smeru. Nakon nekih 20 minuta i još dva autobusa koja su prošla, prišao mi je vozač autobusa i zatražio broj sedišta kao i onu ceduljicu za prtljag koju dobijamo. Uzeo je moje stvari iz autobusa, kao i torbu iz prtljažnika i uneo u zgradu prekoputa kućice za pasoše, pored koje sam stajao. Kada sam iskoračio ispred bankine da vidim šta se dešava, jer nisam lepo mogao da vidim sa mesta gde sam bio, jedan debeli, niski policajac, zaurlao je: “Vrati se gde ti je mesto! Je l’ ti jasno, a?!” I ja sam se, naravno, vratio.

Nakon desetak minuta od tog trenutka, provirio sam samo iza kućice i video da nema autobusa kojim sam došao. Nisam znao šta je posredi. Nadao sam se da je stao na parking sa strane i da me čeka. U ovom trenutku mi je već postalo hladno, jer sam košulju ostavio zajedno sa knjigom na sedištu, u autobusu. Sada sam razmišljao o njima. Da li ih je poneo onaj šofer ili ne?

Uskoro je izašao isti onaj policajac koji je držao moj pasoš i tada sam ga malo bolje zagledao. Bio je moje visine, suvonjav, u svojim pedesetim godinama. Razaznao sam samo nekoliko vrlo kvarnih zuba u gornjoj i donjoj vilici, a ostale mi se čini da nije imao. Nosio je bradu i brkove, dosta guste, ali ne i preterano velike. Koračao je brzo. U prolazu je izgovorio: “Polazi ovamo.” Ovaj put se nije drao. Krenuo sam za njim, a pristuna publika iz nekoliko različitih autobusa, ispratila me je pogledom kao majmuna u kavezu. Prišao sam nekom dugačkom stolu, gde su me čekale torbe. Otvorili su ih i uz pomoć baterijske lampe pretresli su sve. On i onaj njegov debeli kolega kojeg sam ranije pomenuo. Pošto ništa nisu našli, upitao me je onaj prvi, bezubi: “Koliko para imaš?” Odgovorio sam mu: “Sasvim dovoljno.”

“Da vidim”, zaurlao je.

Izvadio sam novčanik i pružio mu. Uzeo ga je,otvorio i pogledao u njega. Imao sam 50eur i nekoliko hiljada dinara u njemu. Sve ukupno, oko 120-130eur. Gledao je one pare i upitao: “Šta je ovo?”

Nije odvajao pogled od novčanika. Odgovorio sam mu, zbunjeno: “Pa novac.”

“Kakve su ovo pare, a?!”

“Ne razumem”, odgovorio sam.

“Hajde, vrati se nazad”, rekao mi je i pokazao rukom na onu bankinu. Uzeo sam ranac, torbu i novčanik i uprtio se nazad na mesto. Probio sam se kroz gužvu putnika iz nekog novog autobusa i spustio stvari pored šaltera i čekao na istom mestu.

I tako sam bez ičijeg obraćanja čekao, barem još 20 minuta. Nakon toga mi je prišla jedna policajka i doviknula: “Ti, mali! Hej! ‘Ajde, polazi ‘vamo!”

Krenuo sam za njom sa druge strane te kućice, na šalter koji je bio naspram onog prethodnog. Tu me je čekao bezubi brka. “Potpiši ovo”, rekao je i pružio mi dva lista hartije.

“Molim”, upitao sam ga.

“Potpiši ovo i ćuti”, uzvratio je, vidno nervozan.

“Neću ništa da potpisujem”, rekao sam mu.

“Dobro, ne moraš”, rekao je i napisao, na mestu gde je potpis trebalo da stoji, da sam odbio da potpišem. Potom mi je pružio jedan primerak tog dokumenta, a njegovoj koleginici je dao moj pasoš i rekao: “Vodi ga.”

Pogledao sam papir i video da je dokument za odbijanje ulaska u Hrvatsku. Upitao sam šta je ovo, a on mi je odgovorio da pogledam. Pogledao sam i video da je zaokružena stavka “odbijen pod osnovanom sumnjom da svoj boravak neće koristiti kako je naveo”, a naveo sam da je godišnji odmor u pitanju. Upitao sam šta je ovo i kakav je ovo način i na osnovu čega se ovako ponašaju, a onaj debeli, koji je u tom trenutku već uveliko sedeo za prvim šalterom, okrenuo se i dobacio: “Hajde ćuti tu, da ne najebeš! Je l’ ti jasno, mali, a?!”

Potom mi je policajka rekla da krenem za njom, sve vreme noseći moj pasoš. Pokupio sam stvari i krenuo. Negde na sredini, između Srbije i Hrvatske, dala mi je pasoš i rekla: “Doviđenja.”

Okrenula se i otišla.

Stajao sam tako sa stvarima, oko 01h ujutru, smrznut, umoran, nervozan i strašno razočaran. Posle svega što mi se desilo tih nekoliko dana pred put, šest godina bez odmora, ovo me je sačekalo. A potom me je sačekao još jedan šok. Kada sam otvorio pasoš, video sam da mi je lupljen neki crveni pečat i da je u njemu stajalo “ZABRANA ULASKA U REPUBLIKU HRVATSKU” i datum 06.08.2011.

Pokunjen, stigao sam do srpske granice, nadajući se nekoj pomoći, ali nisam imao sreće. Kada sam im pružio pasoš i dokument, dobio sam ovo: “Ha, jebi ga. Dešava se. Sedi tamo na parking i snađi se za put nazad.”

Otišao sam, seo i shvatio da su mi košulja i knjiga, ipak, ostali u autobusu.

Zvao sam dva drugara, Tomu i Darka, da dođu po mene i oko 02h, bili su tu. Otišao sam pravo na Submarinu, video se sa drugarima koji su već uveliko (zahvaljujući tviteru), saznali šta mi se desilo. Napio sam se kao svinja i oprostio sa svojim godišnjim odmorom.

Ono što je usledilo me je iznenadilo, ali me je dosta i razočaralo u ljude kojima sam okružen. Ne samo na tviteru, već i privatno, kada sam rešio da krenem ponovo, sledeći dan, ljudi su bili u neverici.

Jedan policajac mi je rekao da je ta zabrana na 24h i ako se ne pojavim pre 23h na granici, neće biti problema.

Uputio sam se na granicu, ali ovoga puta vozom. Prešao sam granicu bez problema i uživao u Hrvatskom primorju, uživao sam sa prijateljima i proveo sam divan odmor.

Ali ono što me je pogodilo, zaista, bilo je to što su ovu situaciju, zbog jednog bezubog kretena i jedne debele somine, ljudi i mediji hteli da upotrebe da bi generalizovali stvari i stigmatizirali celokupnu situaciju. Hteli su da snimaju priloge za vesti, hteli su da objave u nekoliko dnevnih novina, a sa akcentom na to kako su Hrvati, Ustaše, štagod, odbili Srbina na granici i kako je Hrvatska sranje, a Srbija do jaja. Ma jebem vam mater nenormalnu. I znate šta? Tu nisam bitan ja, nije bitna situacija, znate šta je bitno? Senzacionalizam. Hteli su da me prikazuju kao mečku u cirkusu, radi svoje koristi, a šta bih imao od toga? Ništa. Ne bih naprasno dobio odobrenje za prelazak granice, ne bi se rešilo pitanje (ako ono i postoji), tenzije između Hrvata i Srba na graničnim prelazima. Ne. Samo bi vesti bile gledanije, a novine bi prodale nekoliko listova više.

Jeste da su me iz diskriminacionih razloga vratili, ali to su uradila dva mentola, a ne država. Reakcije na na tviteru su bile poražavajuće. U menšnima je prvih 5-6 tvitova bilo u znak podrške i neverice, ali vrlo brzo su krenuli sa radikalnim “Srbi, Hrvati, četnici, ustaše, rat, Bosna, Tuđman”, itd. I svi mogući stereotipi su isplivali na površinu, bez ikakve kontrole. Kao lavina gluposti koja živi sama od sebe i sobom se hrani.

Pitanja koja su mi postavljali prijatelji za koje sam mislio da su slobodoumni i obrazovani, neverovatna su: “Zašto ponovo ideš tamo? Kako možeš Ustašama da oprostiš to? Zašto ne ideš negde drugde?” I tako dalje.

Evo vam odgovora:

1. Išao sam ponovo, jer ne želim da mi debeli i bezubi mentoli kroje sudbinu i da odlučuju o mojim postupcima.

2. Zato što su mi svi prijatelji tamo i zato što mi je plan bio da idem tamo i nisam hteo zbog idiota da menjam ceo plan.

3. Zato što volim Hrvatsku i volim hrvatsko primorje i zato što sam se radovao prijateljima iz Hrvatske koji su me čekali.

4. Zato što nisam pička da odstupam, jer me je neka neobrazovana somina, sakrivena iza “diskrecionog prava”, vratila kući.

I ako vam se ikada desi slična situacija, nemojte da idete linijom manjeg otpora. Nemojte da popuštate ili da dozvolite sebi da budete instrumentalizovani. Da vašim stavom i vašim mišljenjem upravljaju drugi, ma kakvi oni autoriteti bili. Imao sam prokletu zabranu i otišao sam ponovo. Da li sam zbog toga budala? Možda, ali sam proveo najbolji odmor u životu i celo ovo iskustvo mi je samo oplemenilo sećanje na leto 2011. godine. I znate šta? Ići ću ponovo.

Galeb.