Објављено 24. јануар 2013. | Од СУБНОР
На седници Председништва Републичког одбора СУБНОР Србије, одржаној 23. јануара 2012. године, закључено је да се Републичком одбору на усвајање упути предлог Влади Републике Србије поново поднесе Предлог за измену и допуну Закона о државним празницима.
Ранији Предлог СУБНОР-а Србије био је достављен тадашњој Влади Републике Србије септембра 2011. године, али није било реаговања.
2. Републички одбор СУБНОР-а Србије предлаже Влади Републике Србије да се 4. децембар 1943.године – дан Пријепољске битке, од ове године уврсти у Владин програм годишњица које се обележавају.
Погинуло је, како је досад утврђено, 520 бораца 1.шумадијске, 2.пролетерске, 2.далматинске, 3.санџачке, 4. и 10.крајишке бригаде и бораца Пријепољског и Пљеваљског одреда, борећи се храбро против немачких снага, четничких јединица Драже Михаиловића и Муслиманске милиције.
Републички одбор је усвојио ове захтеве и предлог је упућен Влади Републике Србије са жељом да буду усвојени у најскоријем времену.
ДАН УСТАНКА СРБИЈЕ
Седми јул, као Дан устанка народа Србије, мора да буде уврштен у Закон о джавним празницима.
Овај предлог је упућен председнику Владе Ивици Дачић после седнице Републичког одбора СУБНОР-а Србије, а писмо са образложењем послао је председник проф. др Миодраг Зечевић.
Портал СУБНОР-а објављује у целости тај текст.
„Поштовани господине председниче, у Закону о државним празницима 7.јули дан почетка четворогодишње Антифашистичке народноослободилачке борбе народа Србије 1941-1945. против окупатора и домаћих квислинга није уврштен у државни празник.
Републички одбор СУБНОР-а Србије у име својих чланова и антифашистичи опредељених грађана Србије захтева и предлаже да се 7. јули дан почетка устанка Законом утврди као држави празник у Републици Србији и у том смислу очекује да Влада упути такав прeдлог Закона Скупштини на усвајање.
Предложени Закон требало би усвојити до овог датума, што би био и доказ да Србија припада европској заједници народа чије антифашистичко определење није спорно, која је иначе усвојила 9.мај као општи празник победе над фашизмом.
У прилог нашем предлогу указујемо на неке битне чињенице.
1.Седми јули је избрисан из Закона о државним празницима, мада је он
један од најзначајнијих датума у борби против окупатора савремене историје Србије. Изостављање овог Дана омаловажена је и непризнавана борба народа Србије противу најокрутнијег непријатеља човечанства XX века у лицу Хитлерове Немачке, Мусолинијеве Италије, Хортијеве Мађарске и Борисове Бугарске и домаћих квислинга и колаборације у њиховој служби. Мислимо да не постоји ни један иоле озбиљан разлог за овакав поступак законодавца. Сматрамо да је ово политички обрачун са антифашизмом и антифашистичком борбом народа Србије у функцији рехабилитације фашистичке прошлости, српског квислинштва и колаборације са фашистичким окупатором.
У Србији нема ни једне општине, ни једног места, у коме се не обележава 7.јули и тог дана полажу венци палим борцима за слободу, у коме се не одаје пошта убијеним цивилима, старцима, деци и женама, које је фашистички окупатор и домаћи квислинзи лишили живота, само зато што припадају том народу, што су се борили за слободу и што им нису били наклоњени. Из којих разлога законодавац не поштује вољу народа, заборавља на његову вековну борбу за слободу, и игнорише надчовечанску борбу народа Србије у периоду 1941-1945.године. Зашто се нарушава континуитет непокоравању окупатору изражену још од времена Карађорђа и Милоша, херојства српских војника на Церу и Колубари, одбрани Београда, Албанској голготи и отпору агресији 1999.године.
Седмом јулу треба вратити место које му припада у историји Србије, јер је то један од најзначајнијих датума у херојској борби за слободу коју су водили народи Србије. То је дан почетка трећег Устанка народа Србије у последња два века против окупатора.
2. Организатор устанка против фашистичког окупатора и домаћег квислинштва и колаборације у Србији и Југославији била је, што је неспорно, Комунистичка партија Југославије. Тај устанак противу фашистичког окупатора и квислинштва и колаборације је ослободилачка борба окупираног народа за слободу а не идеолошка борба за власт једне партије како је данас потомци и поштоваоци српске колаборације и квислиништва представљају.
У Београду је 4.јула Политбиро ЦК КПЈ донео Одлуку о дизању устанка и позвао народе Југославије на оружану борбу противу фашистичких окупатора и домаћих квислинга. Рађевска партизанска чета Ваљевског народноослободилачког партизанског одреда у међусобном сукобу ликвидирала је квислиншку жандармеријску патролу која је дошла да растера народни збор и успостави окупаторски ред и мир у Белој Цркви 7.јула. Тај дан је узет за дан почетка устанка народа Србије против фашистичких окупатора и српског квислинштва и колаборације у служби окупатора.
3. Главни штаб НОПОЈ у свом Упутству од 10.августа 1941.г, указао је на карактер устанка и народноослободилачке борбе утврдивши задатке народоослободилачких партизанских одреда, на које указујемо:
- Највећи наш непријатељ је фашизам и његови трабанти. Против њих се треба борити до њиховог потпуног уништења;
- Партизански одреди нису војска ни једне партије укључујући ту и Комунустичку, већ борбени одреди народа у којима има места за све патриоте који желе да се боре против окупатора;
- Главни циљ НОПО је ослобођење земље од окупатора и домаћих издајника, помагача тог фашистичког освајача;
- Народноослободилачки партизански одреди поред оружаних активности имају и друге многобројне задатке као што су рушење пруга, мостова, фабрика, складишта оружја и других објеката који служе окупатору. Одреди морају спречавати пљачку сељака и онемогућити окупатора да убира порезе и друге дажбине.
4. Ни једна политичка партија, изузев КПЈ пре и касније 7. јула, покрет, нити орган није се у Србији појавио, нити организовао отпор фашистичком окупатору. Грубе су неистине да се тај узвишени национални догађај припише неком другом укључујући и четнички покрет Драже Михаиловића. Истине ради треба рећи да је пук. Дража Михаиловић у повлачењу из Словеније стигао на Равну гору половином маја 1941. године са групом од 26 официра, подофицира, војника и жандарма. Историјска је истина да су се његови тзв. четнички одреди, појавили тек после образовања партизанских одреда, односно у току лета 1941. године и да Равногорски покрет никада није у току рата позвао народ на устанак и оружану борбу против окупатора и домаћих квислинга. Њихова девиза је била да „још није време“ и да „устанка се треба бојати као живе ватре“.
У складу са определењем да у борбу против окупатора треба укључити све постојеће националне снаге, представници Ваљевског НОП одреда у јулу месецу 1941. године водили су преговоре са представницима Врховне четничке команде са Равне горе о заједничкој борби који нису са успехом завршени. Осмог септембра 1941.г, уследили су нови разговори делегата Главог штаба НОПО Србије са представницима Врховне команде са Равне горе. Дража Михаиловић је категорички одбио предлог о заједничкој борби против окупатора, прихвативши само међусобну толеранцију са партизанским одредима.
У селу Струганику 20.септембра одржан је састанак измђу Тита и команданта четничких одреда Драже Михаиловића. И овога пута Дража је одбацио Титов предлог о заједничкој борби против окупатора под изговором да још није време за борбу и устанак, мада су у то време неки четнички одреди без сагласности Врховне команде у сливу западне Мораве водили заједничку борбу са партизанским јединицама против окупатора.
У међувремену је образован Врховни штаб НОПОЈ у јесен 1941. године на саветовању у Столицама. Врховни командант Јосип Броз Тито упутио је Дражи Михаиловићу предлог о образовању заједничке команде и вођење заједничких операција против окупатора. Дошло је и до састанка 27.октобра у селу Брајићима код Горњег Милановца. Михаиловић је одбио оба предлога Јосипа Броза Тита.
5. Велика територија западне Србије и Шумадије 1941.г, била је слободна. Ужице је постало центар слободне територије па је с правом та велика слободна територија названа Ужичка Република. Предузета је немачка офанзива великих размера и жестоке борбе са партизанским снагама вођене су широм Србије. Крајем октобра четничке јединице под командом Драже Михаиловића извршиле су велики број напада на партизанске одреде и ослобођена места. У Пожеги је убијен командант 1.шумадијског НОП одреда и члан Главог штаба паризанских одреда Србије Милан Благојевић, а 1. и 2.новембра четнички одреди напали су Ужице. Ужички и други партизански одреди одбиле су овај напад, прешле у гоњење и опколиле Равну гору. Под утицајем Југословенске Избегличке владе ове борбе су обустављене и тако спашена ликвидација четничке Врховне команде.
Надмоћност снага окупатора и домаћих квислинга уз директно учешће четника Драже Михаиловића довела је до повлачења дела партизанских јединица са територије Србије у Босну. Убрзо је у Рудом 21.12. 1941, формирана је 1. пролетерска бригада са шест батаљона од којих су четири била из централне Србије, а два из Црне Горе.
6. О учешћу четничких јединица у великој офанзиви окупаторских снага на слободну територију Србије. Указујемо само на два значајна догађаја:
- У време заједничких борби у западној Србији и Шумадији, Дража Михаиловић 29.08. 1941.г. (дан када је ген. Милан Недић постао председник квислиншке владе) упућује Недићу у Београд делегацију са мајором Мишићем ради договора о заједничкој борби против партизана. После преговора који су трајали неколико дана, закључен је намеравани споразум.
- У току највећих борби за одбрану слободне територије Дража Михаиловић, 11.новембра 1941. предводи своју делегацију на преговорима са представницима немачког Вермахта у селу Дивцима, недалеко од Ваљева. Основни захтев ове Дражине делегације био је тражење оружја и муниције ради обрачуна са НОПО у Србији, уз посебу изјаву да није била намера четничких јединица да се боре против окупатора и да су то чинили без његове сагласности поједини неодговорни његови команданти. Том приликом Дража Михаиловић немачкој делегацији даје обећање које гласи: „Нећемо се борити против Немаца, па ни онда ако нам ова борба буде наметнута“. Овог обећања из 1941. године Драгољуб-Дража Михаиловић са својим четничким снагама држао се до краја Другог светског рата.
Изложени разлози недвосмислено упућују на два закључка:
1. Борбу против окупатора у Србији отпочели су партизански одреди под руководством Комунистичке партије Југославије и водили је сами све четири године и ослободили окупирану Србију уз огромне жртве.
2. За почетак Устанка узет је догађај у Белој Цркви који се догодио 7. јула 1941. године, сукоб са квислиншком жандармеријом упућена да казни устанике и очува окупациони ред и мир у овом месту.
Из свих изнетих разлога, овај један од највећих историјских датума не може се заобићи као државни празник у низу других познатих великих датума из историје народа Србије.
О свим наведеним чињеницама у домаћим и страним архивима постоје непобитна документа“ – стоји у писму које је председнику Владе Републике Србије Ивици Дачићу упутио председник СУБНОР-а Србије проф. др Миодраг Зечевић поводом захтева Репуличког одбора да се 7.јул уврсти у државне празнике у нашој земљи.