У сусрет 20.ој годишњици агресије НАТО - Да ли је прекинута ,,Уранијумска тишина’’

Вељко Смиљанић

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању. 

Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране. 

Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија.

Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите  природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања. 

У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око  7000 италијанских војника у саставу КФОР  који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије. 

После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“.

Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво  заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција.

Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума  за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике.

Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.

Il mondo al contrario: la Serbia dovrà risarcire coloro che l'hanno bombardata?

Копнена агресија НАТО је извршена - Бошко Антић

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

„Српски телеграф“ је објавио 22 маја 2018. године чланак „Српски генерали продали Косово“, који су наводно обманули Милошевића да предстоји копнена агресија и, на основу изјаве Мирослава Лазанског, тврди да та операција није ни планирана.

Копнене агресије је итекако било!

Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само њима познатих разлога настоји се умањити подвиг наше Војске, која је под налетом оружаних снага Албаније и Шиптарских
терористичких снага одбранила нашу територију и није дозволила ни да стопу наше земље заузме непријатељ.

Надчовечанским напором вођене су борбе на Кошарама (од 9 априла до 14 јуна 1999 године) и на Паштрику (од 26 маја до 14 јуна 1999 године). Подржан снагама НАТО-а непријатељ је бесомучно јуришао на браниоце, а стратегијска авијација је бојиште претворила у површину као на Месецу.

Била је то класично изведена ваздушно-копнена битка са свим елементима које она садржи – наша територија нападнута је из ваздушног простора и са копна, чак и стратегијском авијацијом која нигде на овако малом простору није коришћена. Они који објављују овакве изјаве могли су издражати на местима где су били још, а да ли су могли браниоци на Кошарама и Паштрику?

У име храбрих бранилаца и 133 погинула војника не смемо дозволити да неко, због личних интереса, покушава да обезвреди јуначка дела наших војника.

Битка на Кошарама

Кампања НАТО авијације се појачавала из дана у дан, уз истовременни покушај убацивања на Косово и Метохију већих снага тзв. Ослободилачке војске Косова и плаћеника преко границе са Албанијом.

Команде Треће армије и Приштинског корпуса процениле су могуће сценарије за напад копнених снага агресора са простора Албаније, с обзиром да су у рејону Тропоје биле сконцентрисане јаке снаге од око 15.000 Шиптарских терористичких снага, 8.ooo припадника Војске и Министарства унутрашњих послова Албаније и око 12.000 војника НАТО, са око 15 тенкова М1 „Абрамс“, 20 оклопних транспртера „Бредли'', 30 борбених хеликоптера „Апач'', већим бројем транспортних хеликоптера, 27 вишецевних бацача ракета „Atack'' и авиона А-10.

Процењено је да напад копнених снага треба очекивати на правцу Тропоја- Морина-Ђаковица, у захвату „Бакалијевог пута“, јер је он најповољнији за употребу оклопно-механизованих јединица. Напад би отпочео уз снажну артиљеријску припрему и подршку ваздушних снага по циљевима на читавој дубини зоне одбране 125 моторизоване бригаде, са циљем пробоја на фронту између караула „Морина'' и „Ћафа Прушит'', у циљу стварања мостобрана до линије село Пуношевац – село Берковац, ради увођења другог ешелона.

Међутим, напад копнених снага почео је 9/10. Априла 1999 године у 4.05 часа на фронту од Карауле „Морина'' до Карауле „Кошаре'' класичном копненом агресијом уз ангажовање више хиљада терориста, прикупљених широм Западне Европе, Републике
Македоније и Републике Албаније, уз подршку Оружаних снага Републике Албание и непрекидну ваздухопловну подршку НАТО по положајима наших снага на објектима Раша Кошарес и караула „Морина“ и „Кошаре“. Нападом копнених снага НАТО на правцу Тропоја-Кошаре-Батуша-Дечане постигнуто је делимично изненађење јер је изведен на тешко проходном и пошумљеном земљишту са снежним покривачем и до једног метра.
Напад на Кошарама „затекао'' је 125 моторизовану бригаду у ситуацији да је са 2/3 снага посела зону одбране, док су остале јединице биле ангажоване на разбијању Шиптарских терористичких снага у рејонима Бајгора - Стари Трг и планина Чичевица.
На фронту, ширине око 3-4 километра, од објекта Маја Глава до објекта Раша Кошарес, нападало је око 3.000-5.000 терориста, а по дубини у рејону Тропоја - село Вицедољи била је груписана већа групација терориста. На рејон Карауле „Кошаре“ нападало је око 800-1.000 терориста заједно са плаћеницима, црнцима, специјалцима са зеленим береткама и муџахединима.

У таквој ситуацији граничари 53 граничног батаљона, у првој линији ровова на граничној линији, испољили су невиђени херојизам и зауставили све нападе. На објекту Раша Кошарес група од десетак наших војника успела је да одбије први напад дрогираних терориста, али су под налетом новог таласа били принуђени да се повуку.

Терористи су заузели објекат Раша Кошарес и ушли на нашу територију до Карауле „Кошаре“, коју су наши граничари због неповољне тактичке ситуације напустили. Команде Треће армије и Приштинског корпуса предузеле су хитне мере: формирана је Командна група; стабилизован фронт и заустављен напад агресора; у селу Батуша формирно је и Привремено командно место 125 моторизоване бригаде, а командант је преузео команду  над свим јединицама у зони, између караула „Морина'' и„Кошаре''; наша артиљерија и минобацачке јединице отварале су ватру на територији Републике Албаније по нападним колонама терориста, које су се кретале ка нашој граници чиме су створени застоји и велика концентрација терористичких снага на комуникацијама.

То је привремено зауставило увођење нових снага у напад. На Караулу „Кошаре“, као појачање, упућени су: Вод Војне полиције из Батаљона Војне полиције Прве армије из Дечана; Чета Војне полиције из састава Трећег батаљона Војне полиције Треће армије, као и моторизовани вод из састава Другог моторизованог батаљона125. моторизоване бригаде, после чега је уследио противнапад у бок терориста на објекту Раша Кошарес и разбијање и избацивање терориста са наше територије. Део наших снага запосео је погодне положаје на албанској територији. После тог догађаја јединице 125 моторизоване бригаде ојачане снагама 63 падобранске бригаде, 72 специјалне бригаде, јединицама Војне полције Прве армије и извиђачким јединицама Треће армије, све до 10 јуна 1999 године, спречавале су Шиптарске терористичке снаге да заузму и педаљ територије Косова и Метохије.

У току борби на Кошарама за одбрану државне границе погинуло је 93 припадника, а шест је нестало. Највећи број погинулих 61 је у свакодневним борбама са Шиптарским терористичким снагама, а 32 од дејства НАТО авијације.

Борбе на Паштрику

Док су трајале борбе на Кошарама, агресор није одустајао од покушаја да копном уђе на територију Косова и Метохије. Током 26 маја 1999 године извршено је пребацивање око 600 искусних припадника тзв. Ослободилачке војске Косова у рејон села Ђеђен, у близини наше Карауле и Граничног прелаза „Врбница''. Одмах после поноћи, после снажне артиљеријске припреме по предњем крају Првог моторизованог батаљона 549 моторизиавне бригаде извршено је убацивање, више мањих диверзантско-терористичких група на врх Паштрика, где није било наших јединица.

У 5 часова почео је напад пешадијских јединица јачине од око 1 људи на фронту од око 5-6 километара. Циљ агресора био је да Шиптарске терористичке снаге, по сваку цену, остваре дубљи продор и мостобран за увођење јачих копнених снага НАТО ради избијања у рејон Призрена. Интензивном и снажном подршком авијације, због великих међупростора између рејона одбране наших јединица, дошло је до уклињавања нападача на појединим правцима и до 100-200 метара.

Дејством наше артиљерије напад је заустављен а борбе су настављене на блиским одстојањима око граничне линије. Наша артиљерија, ватрама по очекујућим рејонима другог ешелона у околини Круме, где се, налазило око 12 људи, привремено је зауставила довођење свежих анага. Команда 549 моторизоване бригаде, у циљу избегавања већих губитака, плански је повукла јединице са граничне линије на резервне положаје одбране. Команда Треће армије наредила је употребу армијске артиљерије у циљу подршке јединицама Приштинског корпуса, пре свега 549 моторизованој бригади.

Напади агесорских снага настављени су 27 маја 1999 године у 5.42 часова. Шиптарске терористичке снаге јачине једне бригаде, користећи ноћ, успеле су да поседну полазне положаје на фронту од око 2,5 километра, од Карауле „Горожуп'' до јужних падина Паштрика. Напад је извршен уз снажну авио и артиљериску подршку Оружаних снага Албаније. Уследио је одговор наше артиљерије која је контрабатирањем неутралисала непријатељску артиљерију и циљеве у очекујућим рејонима на територији Албаније. Међутим. дрогирани терористи у таласима су нападали на наше положаје вриску и урлике. Прецизним запречним ватрама и активирањем мина са разорним усмереним дејством наши војници, су успели да зауставе први талас, уз помахниталих терориста и нанели им велике губитке. У рејону карауле „Горожуп'' било је на стотине погинулих терориста које су камионима односили са бојишта. Одмах затим уследио је нови напад око 2 до 3 терориста из друге линије. Због бројчане надмоћности, наше снаге су биле принуђене да се плански извуку на другу линију одбране Горожупска бачила – село Бинај – село Тајец.

Ситуација је постајала све озбиљнија и било је само питање времена колико 250- так војника и добровољаца, могу да издрже и одупру се налетима терориста који су се уклинили око 800 до 1 метара од граничне линије.

У нападу агресор је ангажовао, и „Атланску бригаду“ састављену од шиптарских добровољаца из Америке. Команда 549 моторизоване бригаде упутила је на Истурено командно место „549“ групу старешина ради обједињавања командовања и ојачала јединице на предњем крају једном моторизованом четом из Трећег моторизованог батаљона из другог ешелона.

На Паштрику је ситуација била критична. Борбе су се водиле „прса у прса''. Најкритичније је било у рејону Горожупских бачила где је група од 50-так наших војника бранила положаје. Агресор је под заштитом ноћи стално доводио нове јединице и уводио у напад, па су борбе вођене на одстојањима и до 50 до 80 метара. Наша артиљерија, прецизном ватром, успевала је да спречи даље покушаје уклињавања и обухвата наших јединица и наносила велике губитке који су се бројали на стотине. Команда Приштинског корпуса наредила је извршење противнапада и избацивање терориста са наше територије. Уследио је про-ивнапад, уз јаку подршку артиљерије, на више појединачних праваца. У једном од њих поново је повраћена Караула „Горожуп“.

После поноћи 28 маја 1999 године, Команда 549 Моторизоване бригаде известила је да је напад агресора „сломљен'', а фронт стабилизован. О стању на горожупском фронту, ратни репортер Милован Дрецун известио је југословенску јавност: „Овакви призори се и на филму не могу видети. Код терориста видим на десетине погинулих. Запомагање и лелеци рањених чују се са свих страна. Све делује стравично и нестварно. Видим на око 150 метара од мене порушену караулу. У њеној близини је десетак наших  бораца, који успевају да одбију све налете. Простор са једне и друге стране границе је преоран кратерима авионских бомби и артиљериских пројектила. Око мене је гомила чаура и празних сандука од муниције. Фронт је стабилан све до Горожупских бачила. На врху Паштрика, у рејону објекта Врапче, налази се група од десет војника и два водника, који већ неколико дана одолевају нападима терориста и непријатељској авијацији. У том рејону виде се необично црни облаци дима и повремено се чују експлозије. На Врапче је кренуо вод војника да појача одбрану тог важног објекта.
Тома и ја се спремамо да се пробијемо до Карауле да направимо извештај... Ови јунаци су решени да до последње капи крви бране границу и не помишљају да одступе ни педаљ“. После поноћи 29 маја 1999 године агресор је поново покушао да поново преузме иницијативу. Помагала је и стретегијска авијација авионима Б-52. Међутим, терористи су заустављени у 2.3 часа. Агресор се није мирио са губитком позиција на горожупском фронту па је 30 маја 1999 године наставио да стратегијском авијацијом бомбардује наше јединице. Авиони Б-52 гађали су положаје у рејону Карауле „Горожуп“ и села Планеје. Скоро све куће у селу су сравњене са земљом а простор око села је претворен у „спржену земљу''. Дана 31 маја 1999 године агресор је покушао да поврати „изгубљене“ положаје. У 6.3 часова, уз снажну подршку хаубица, вишецевних бацача ракета и минобацача, почео је нови напад снагама јачине од око 1.5 људи, на фронту око 1-1,5 километар, али без подршке из ваздуха.

Уследио је одговор наше артиљерије па су терористима нанети велики губици и заустављен је напад. Међутим, и поред великих губитака, и даље су нападали у талаласима ангажујући и до 2.000 људи. Нови напад почео је у 17 часова, овога пута уз снажну подршку авијације, око порушене карауле „Горожуп'', на самој граничној линији. Најтеже борбе водиле су се на правцима Горожупска бачила - објекат Врапче и Горожупска бачила – село Планеја. У 18 часова, авијација са више пројектила погодила је кућу у којој је размештено Истурено командно место „549“ у Шех-Махали. Тоне авио-бомби збрисале су све куће у селу и Истурено командно место „549“, при чему је око тридесетак војника заробљено у рушевинама. Команда 549 моторизована бригада одмах је ангажовала санитетске екипе, групе за разчишћавање и цистерне са водом за пружање прве помоћи. Почела је најважнија борба, борба за животе затрпаних људи и борба за време. Ситуација је, из минута у минут, постајала је све драматичнија и тежа. Све је зависило од старешина и војника, херојског Првог моторизованог батаљона 549 моторизоване бригаде.

У 22.04 часа из рушевина је извучено 17 војника, и тројица рањених. Напади на Паштрику настављени су и 1 јуна 1999 године. Авијација је почела да бомбардује наше јединице од 1.3 час. Наша артиљерија, прецизним ватрама дуж читаве линије и по дубини, уносила је хаос у њихове редове. Армијска и корпусна артиљерија, планираним ватрама по положајима непријатељске артиљерије, пешадији у покрету ка граници и очекујућим рејонима Шиптарских терористичких снага, на територији Албаније, а корпусна и бригадна  понападним колонама терориста и уклињеним групама, успела је да разбије резерве агресора и убачене терористичке групе на гребену Паштрика и омогуће нашим јединицама да заузму погодне положаје са којих су контролисале прилазне путеве према Горожупу и спречавале сваки покушај пробоја фронта. Током 2 јуна 1999 године авијација агресора истовремено је почела са подршком јединица на Врбничком и Горожупском правцу, али је напад пешадије успешно заустављен.

Трећег јуна 1999 године јачи напад терориста био је усмерен на правцу село Горожуп - Планеја и преко Горожупских бачила. Били су то последњи покушаји терориста да се докопају дела наше територије. Међутим остали су без успеха. У операцији „Стрела-2“ авијација НАТО је гађала 79 пута, са 634 пројектила и 19 светлећих бомби, гранични појас између планина Паштрик и Јуничке планине. Најнтензивнија дејства била су 26, 27 и 31 маја 1999 године, када су авиони Б-52 бацили око 200 разорних бомби. У одбрани државне ганице у операцији ''Стрела 2'' погинуло је 25 а рањено 126 припадника 549 моторизоване бригаде. Према изјавама званичних извора из Албаније агресор је претрпео губитке од око 800 погинулих. Операцијом агресора руководио је тим НАТО, смештен у Куксу, који је координирао дејствима авијације и артиљерије, коју су наводиле специјалне извиђачке групе, убачене на падинама Паштрика. Штаб је био на директној вези са командом НАТО у Вићенци, али и са Вашингтоном. У нападној операцији ангажоване су снаге: „Атланска бригада“ америчких Шиптара, јачине око 500-1.000 људи; око три бригаде Шиптарских терористичких снага, састављене од припадника ОВК са Косова и Метохије, јачине око 4000 људи; делови Друге пешадијске дивизије Оружаних снага Албаније, око 500-1.000 људи; артиљериске јединице и специјалне јединице и групе НАТО, око 300-500 људи.

Обука јединица за „Стрелу 2“ изведена је под руководством инструктора из Израела, Холандије, Норвешке и Албаније, у центрима Хештану и Круми. Пентагон је за акцију „Стрела 2“ одобрио употребу стратегијских бомбардера Б-52, који су долетали из Велике Британије. Планери операције „Стрела 2“ су зону планине Паштрик и простор све до Призрена назвали ''Хог пен'', што значи ''свињски брлог''.

Нека је слава погинулим на Кошарама и Паштрику!

Бошко Антић, контраадмирал у пензији