eccetera. Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm

A cura di I. Slavo]

Прогнана и неизгубљена     

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ЕТИЧКОГ И ЕСТЕТСКОГ ОТПАДА                                                                                                                                                                                                                                                                                       

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
5.септембар 2018

Од времена када је капитал обликовао друштвени систем који се зове капитализам, кроз све његове фазе, до данашње, врховна вредност је одговарајућа приватна својина, односно приватно богатство које је њена тековина.  
У знаку дивинизације те својине, односно тог богатства, протиче време од првих буржоаских револуција до данас.  
Власници тог богатства га не крију, напротив. Они се њим поносе као што би се, на пример, храбри људи поносили својом храброшћу, научници својим знањем, интелектуалци својим образовањем, и тако даље.  
Али ови, други, обично то не чине. Или то чине веома ретко.  
Ни једна човекова врлина, ни један резултат човековог рада, никада нису били предмет обнародовања као што су то били способност за стицање богатства и хвалисавост његовом величином.  
У последњим деценијама, у земљама постсоцијализма, на лествици друштвених вредности се нарочито високо котира потрошња богатства.  
Својевремено, у првим фазама капитализма, и дуго касније, најуспешнији представници новог друштва наводили су порекло свог власништва као његово својство које је ишло у прилог њихове способности да га стекну.  
Та способност или те способности, односно то богатсво, кандидовало их је за друштвено најкорисније субјекте, носиоце прогреса, или оправдано потенцијалне носиоце јавних и одговорних државних и друштвених улога уколико би за њих били заинтересовани.  
Неки од њих су били заинтересовани па су их и добијали.  
Кад је реч о постсоцијалистичким земљама, нови богаташи мало помињу порекло свог богатства, више или једино говоре о његовој потрошњи.  
С обзиром да су ови власници великог богатства постали то за време неколико кратких првих транзиционих ноћи њихово богатство је најчешће сукобљено са правним нормама и моралним вредностима.  
Отуда са разлогом избегавају да помињу његово порекло, а јавност која је транзицију изабрала као боље решење у односу на претходни друштвени систем, са разлогом такође, избегава да преиспитује природу богатства за коју је на индиректан начин одговорна.  
Али нови капиталисти, неискусни кад је реч о нарави капитализма, не могу да избегну да се не хвале својим богатством. У његову природу спада и хвалисање.  
Ако не могу да се хвале његовим пореклом, могу његовом величином, а поготово његовом потрошњом.  
Индивидуално, али и социјално, неконтролисана разметљивост нових богаташа добила је право грађанства у земљама постсоцијализма. 
И стекла право на рекламирање деривата те разметљивости као етичких и естетских стандарда.  
Недоведен у питање сукоб овог новобогаташког света са правим етичким и естетским вредностима резултираће легализацијом њихових антипода.  
И не само њиховом легализацијом, већ и њиховом монополизацијом.  
Тамо где афирмација вредности зависи од материјалних услова, доминираће оне вредности чије етичке и естетске стандарде дефинишу власници новца.  
А тамо где то није држава, бар не доминантно и одговорно, као у неким сиромашним, а поготово транзиционим и сиромашним земљама, ту улогу преузимају нови богаташи.  
Вршећи је у складу са својим схватањем морала и разумевањем лепоте.  
Досадашње искуство, нажалост, показује да су то схватање и разумевање на прилично ниском, односно, на најнижем нивоу. На оном нивоу који за извесно време одлаже цивилизацијски развој.  
На колико дуго, то је тешко рећи. Или је бар непрепоручљиво за аутора прогнозе – креатори етичког и естетског отпада располажу материјалним, па према томе и осталим, средствима да му, у најбољем случају, ускрате прилику да се огласи, а у горем случају ће финансирати његову медијску компромитацију.  
Додуше, јефтину, али за организовано заглупљивану јавност то ће бити довољно.

 

 

 

 

Прогнана и неизгубљена     

 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ

15.септембар 2018

 

Бављење политиком је била седам хиљада година престижна „професија“. 
Због власти, због моћи, као таквих, ређе из материјалних интереса генерисаних из власти и моћи, из уверење у своје способности за бављење политиком са циљем да она служи ширем добру. 
Најмање заступљен, мада најчаснији или једини часан мотив за бављење политиком је била жеља да се допринесе друштвеном и личном идеалу – општем, националном или државном добру и прогресу. 
Средином двадесетог века у социјалиситчким земљама тај мотив за бављење политиком добио је статус јединог мотива. Јавно и отворено испољена жеља за бављење политиком код младих људи, нарочито код младих интелектуалаца, третирана је као жеља да се личне способности – радне, образовне, моралне, и тако даље, ставе на располагање друштву на свим нивоима, да би се оно убрзано и прогресивно развијало. 
Млади људи, често студенти, тих година и сами су веровали да је њихова жеља за политичким ангажовањем била мотивисана једино доприносом високим идеалима, међу којима је примарни, врховни био развој југословенског социјализма или социјализма уопште. 
Чак и ако су неки од њих код себе самих уочили тежњу за влашћу, вероватно су је, у атмосфери општег негирања личних интереса у корист општих, самоиницијативно и самокритично одбацивали. 
Али, и тада, као и увек, нису све жеље везане за бављење политиком биле оствариване. Чак и без обзира на способности оних који су их испољавали. 
Догађало се, као и увек што се догађало, да се мање способни – мање образовани, мање вредни, мање морални, мање скромни, нађу у политици лакше, брже и успешније од оних који су у свему томе били више. 
Сваки човеков рад, професионални и јавни, прати та врста неправде. 
Много је биографија које се од такве неправде или таквих неправди састоје, које су читаве у њиховом знаку. Оне се лече, некад и излече, на неким другим територијама од оне на којој су се догодиле. У некој другој професији, на неком другом послу, у породичном животу, у креативно испуњеном слободном времену, и тако даље. 
Па је тако било и у случајевима за политику заинтересованих и у њој нереализованих младих људи средином прошлог века у некадашњој социјалистичкој Југославији. 
Неостварене жеље, из субјективних или објектиних разлога, неки млади интелектуалци тог времена компензирали су одлуком да се баве научним радом. У оквиру научних института или факултета. По правилу, радило се о институтима и факултетима друштвених наука. 
То је било и логично. У политици, за коју су били заинтересовани, бавили би се друштвом – његовим појавама и процесима са циљем да допринесу развоју, просперитету уопште. 
Лишени могућности да у том просперитету активно и директно учествују, опредељивали су се да том просперитету индиректно допринесу кроз научни рад. 
На први поглед то је било логично и морално. Али, само на први поглед. Бар кад се радило о једном броју. 
Тај један број брзо је научни рад, на институту или на факултету, доживео као осветничку компензацију, као прилику да кроз научни рад, по правилу у области друштвених наука, покаже и докаже да је за друштвено, дакле политичко, не само способан већ и супериорнији од оних који се друштвом, односно политиком, прагматично, дневно баве. 
У прилог таквих аргумената сведочи чињеница да је тај један број научника из области друштвених наука са института и факултета, бирао за теме којима се бавио оне везане за политику, а у оквиру њих она подручја која су по правилу имала критичан однос према власти и према моћи, од персијске цивилизације до пете републике у Француској и Перестројке у СССР-у. 
Малициозна евиденција зала којима су човечанство задужили власт и моћ, од Епа о Гилгамешу из 1700. године пре Нове ере до Фидела Кастра и Саркозија индиректно је намирење рачуна са конкретном влашћу у сопственој земљи која је својевремено намиритеље лишила прилике да и сами у њој учествују. 
То вишедеценијско, континуирано научно егзактно обрачунавање са феноменом власти и моћи уопште, да би се осветило једној јединој, оној у својој земљи која је то била пре пола века, указује, наравно, на ниске научне мотиве. Институти и факултети нису били њихов интелектуални избор, били су фингирана адреса и заштићена територија са које су годинама могли да шаљу отровне стреле креаторима њихове страдије, са које су им их слали чак и када су били мртви. 
Та витална мржња компромитовала је њихове научне мотиве, бар за оне очи које су биле у стању да то виде. Али је та витална, верна мржња бацила и дугу сенку на њихове мотиве, односно на њихове личности, када су својевремено и другима и себи самима своју заинтересованост за политику образлагали искључиво, али искључиво, својом чистом дубоком жељом да допринесу општем добру, без икаквог личног интереса. 
То опште добро као једини мотив било је, међутим, суспендовано као било какав мотив, чим је била доведена у питању прилика да се учествује у креирању тог општег добра кроз бављење политиком. Опште добро као једини мотив за активно бављење политиком трајало је онолико колико су трајале шансе за бављење политиком. Оног тренутка када су те шансе изгубљене политика као активност је постала тамни вилајет, сви његови субјекти носиоци зла, а дотични научници тумачи тог зла (лоцирани на институтима и факултетима друштвених наука), скромни и супериорни заступници стварности чија добробит треба да се ослања само на њихово мишљење. 
Доборбит сваке стварности, разуме се, не сме да се ослања само на једно мишљење, поготово за то нема разлога у савременом свету, али кад је реч о овој популацији нереализованих политичара и на научну каријеру принуђених осветника, њихово мишљење поготово не би долазило у обзир као ослонац, чак ни као инспирација било којој стварности. 
Из простог разлога јер га нема. 
Скоро сви њихови научни радови су мање-више приказ разних мишљења о власти, моћи и политици као активности. Ти прикази могу бити мање или више опширни, мање или више надахнути, мање или више научно и интелектуално респектабилни, али су по правилу хронологија негативног односа према политици и њеним тековинама кроз човекову историју. 
Кроз те хронолошке приказе дата је у ствари индиректна идентификација поменутих научника, аутора тих хронолошких приказа, ређе њихово сопствено, аутентично мишљење. 
Не само зато што су научници о којима је реч плашљиви људи, наравно има и тога, већ пре свега зато што су некреативни. 
Нису у стању да формирају своје мишљење, упркос чињеници да су сакупили, средили и приказали много туђих (од којих су нека толико безначајна да су на њих чак и сами аутори заборавили). 
Могуће је да су својевремено били у праву они који су за ове некадашње нереализоване политичаре проценили да нису нарочито надарени за политику.  
Додуше, имали су у виду политку као активност. 
Њихов научни допринос политици, међутим, показује да нису за политику надарени ни као за науку. Када је реч о овим некадашњим нереализованим политичарима, а касније политичким теоретичарима, политика се показала као целина. 
Њена делатна и мисаона димензија у начелу нису ортодоксни делови целине, али су њени комплементарни делови. Под условом, да политика жели да буде успешна.

 

 

 

 

Прогнана и неизгубљена     
                            

 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ

25.септембар 2018

 

Ових дана је једна од главних, или можда главна тема у Србији и у вези са Србијом, судбина статуса Косова.
Статус Косова је решен на штету Србије још 2000. године, после пуча, када су на власт дошли ДОС и Коштуница.
Њихов долазак на власт и јесте био, између осталог, одвајање Косова од Србије. Оно што није успело НАТО пакту и одговарајућим западним владама, када је реч о Србији, путем бомбардовања остварено је пучем који су, бар како Американци тврде, они финансирали и довођењем на власт лојалне политичке групације и лојалног председника.
Председник је био за једнократну употребу – док не створи услове да се Косово издвоји из Србије и демонтира Савезна Република Југославија.
И тако је нова власт подржала изборе на Косову на којима је, захваљујући демографској доминацији Албанаца, формирана њихова власт – председник, влада и све институције власти. 
У међувремену тадашњи председник Савезне Републике Југославије предложио је да се она трансформише у Заједницу Србије и Црне Горе, а нешто касније и да се Србија и Црна Гора раздвоје и наставе даље као самосталне државе. 
Укидање Савезне Републике Југославије је подржала међународна заједница као што је својевремено подржала и укидање СФРЈ. 
У растурању СРЈ којој је био председник и који се заклео да ће је чувати и бранити као њен шеф, Коштуница је одиграо исту улогу коју је својевремено одиграо Стипе Месић, када је као председник СФРЈ учинио све да се она укине, при том се хвалећи својом улогом у њеном крају. 
Што се Косова као самопрокалмоване самосталне државе тиче, ту самосталност је признао велики део међународне заједнице 2008. године. 
Срби су тамо све мања мањина, све им је тежи живот и савршено су немоћни да себи помогну. 
У последње време међународна заједница захтева да се легализација Косова као самосталне државе формализује и његовим пријемом у Уједињене нације и друге међународне институције. 
У том смислу траже и сарадњу, односно, подршку власти у Србији. 
Власт у Србији ту подршку дуго одбија да да јер је то противно Уставу и елементарним националним и државним интересима. 
Косово је део Србије који је она изгубила под притисцима са стране (уз материјалну, политичку и медијску подршку администрације САД и неких других западних влада, НАТО, Европске уније, и тако даље) али то не значи да Србија са тим треба да се сложи, односно да треба да дигне руке од своје наде да ће ипак уз политичку помоћ њој више наклоњених међународних субјеката моћи да поправи прилике на Косову у своју корист. 
Додуше, заиста како? Албанци су тамо велика већина. Срба је све мање и немају никакав утицај на прилике у тој средини. 
Од 2008. године је присутна непрекидна тензија у српском народу, у Србији, око прилика на Косову које су на штету српског народа и Србије уопште, у целини, а највише на штету оних Срба који тамо живе. 
Никакво конкретно, текуће решење није на видику, осим те неодређене наде да ће однекуд и некако та неправда бити исправљена. 
Ових година је притисак са стране појачан са циљем да Србија призна Косово као самосталну државу. А у последње време међународна заједница показује мало више разумевања за српску ствар, мало је наклоњенија правди за Србе, па је своје захтеве од Србије трансформисала у предлоге да се територија Косова „разграничи“ на албанска и српска подручја. 
Да ли ће српски народ прихватити идеју о разграничењу и ако је прихвати како би то разграничење изгледало је тешка историјска и етичка одлука. 
Симплифицирано речено питање је - да ли једна генерација има право да се одрекне дела своје државе која је као таква постојала вековима и коју су као такву стварале многе претходне генерације. 
И док траје „дебата“ о Косову – у Србији, у међународној заједници, чак и између „Београда и Приштине“, понегде у јавности понеко, углавном новинари, покрећу питање – да ли после свега Срби и Албанци могу да живе заједно. 
То питање постављају они који су далеко од Косова. 
У њему је садржана прилично анемична хуманост, звучи као бездушна радозналост, као тема за доколичарско ћаскање, предлог за покретање „теоријског“ разговора какав би могао да се води о, на пример, кохабитацији у биљном или животињском свету. 
И одмах се најављују кандидати за интелектуално разматрање занимљиве теме, стручњаци за одговоре у лицу „аналитичара“ који имају одговоре на сва научна, теоријска, филозофска, политичка питања. У лицу залудних мислилаца који своје мисли по читав дан размењују са себи сличнима по кућама, кафанама, социјалним мрежама, телевизијама .... 
Одговоре на то питање нарочито воле да дају Срби који су давно напустили Косово и живе безбедно у Београду или по Европи, Америци и Азији. Њихови оговори су често „светски“ широкогруди, наднационално великодушни и углавном гласе – па, наравно, да могу. 
Биће као да су се, ето, Срби и Албанци тренутно нешто споречкали, завадили, евентуално их једне против других навеле неодговорне власти, али све је то пролазно, и једни и други ће наставити да живе заједно у доброј вољи и слози, то се такорећи подразумева. 
При том, ове последње, Србе који су отишли са Косова, нико не пита зашто су напустили тај резерват добре воље и слоге или зашто се не врате тамо да и сами тој доброј вољи и слози допринесу. 
Морални дефицит не краси само ове Србе који су напустили Косово, а не виде разлоге да Срби који тамо сада живе буду незадовољни, морални дефицит краси и све оне Србе који слушају, а на ту логичку и етичку дрскост не реагују. 
Једини који имају свако право да се питају да ли на Косову могу заједно да живе  Срби и Албанци и једини који су надлежни да дају одговор на то питање су они Срби који тамо живе. Који су тамо живели и пре и који тамо живе и сада. И који неће променити место боравка или зато што не желе или зато што не могу. 
Одсуство жеље може да буде из ината или зато што су задовољни животом тамо. Одсуство могућности везано је за одсуство финансијских, материјалних и социјалних услова за то. 
Али, зато једина адреса на коју може да буде упућено такво питање су Срби на Косову и једини одговор који има вредност треба да стигне са те адресе. 
Али њима то питање новинари не постављају, па они тако на њега не могу да дају одговор. 
Логореични аналитичари, залудни мислиоци и фингиране српске патриоте са Косова са станом у Београду, Бечу и Франкфурту представљају корпус у коме су лоцирани неодговорна брбљивост и апатритска широкогрудост.

 

 

 

 

Прогнана и неизгубљена     
                                  

 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 

 

Малограђански конформизам је већ два века честа препрека и малим и великим променама, по правилу препрека сваком напретку. 
Од када се тај психо-биолошки и социо-психолошки састав појавио на друштвеној сцени, од првих грађанских држава, стајао је континирано, упорно и подмукло на путу свакој радикалној друштвеној промени. 
Заинтересован само за сопствени живот, глув, слеп и лишен осећања за друге, а поготово за друштво као целину, био је противник сваке промене, плашећи се да свака, било каква, може да угрози то што тренутно има у материјалном и статусном погледу. 
При том, малограђанин често и не улази у природу промена које се најављују. Не интересује се да ли би оне биле позитивне или негативне. Промена је за њега сама по себи негативна или, у најбољем случају, само сумњива. 
Малограђанин не сматра да је живот који има савршен, волео би да има бољи, али само у околностима у којима се он не излаже опасности да изгуби то што већ има. 
А пошто нико не може да му гарантује да неће бити изложен ризику да изгуби то што има, он не жели да ризикује и одбацује сваку промену у начелу. 
А кад до промена дође, кад се легализују и институционализују њени резултати он им се прилагођава користећи за себе оно што су они донели. Не устеже се да буде прагматично и користољубиво адаптиван на нову стварност иако јој, да се догоди, није ни мало допринео. Напротив. Био је пасиван и суспектан. 
Малограђанскс ускогрудост се разликује од обичног кукавичлука. Одувек је било људи који су избегавали да учествују у великим променама, у крупним друштвеним догађајима, затварали очи пред неправдом и неистином, устручавали се од изјашњавања око крупних друштвених, политичких и моралних дилема и сукоба, нису се опредељивали јавно тамо где је опредељење носило ризик, макар и сасвим мали и сасвим безопасан. 
Кукавице, наравно, постоје и даље. Далеко је будућност у којој би у структури човекове личности кукавичкук могао да буде незаступљен. 
Том генетски неизбежном кукавичлуку придружује се касније малограђанска нарав – користољубива, ускогруда, кратковида, конформистичка, резистентна на велике идеале и опште добро, незаинтересована за будућност, чак и за блиску, а не само далеку, удаљена од стварне доброте и стварне лепоте. 
Руковођен користољубљем и страхом, њиховом готовом челичном комбинацијом, малограђанин је носилац глупе, али не и недужне заблуде – да се могу помирити антагонистичке супротности: капитал и најамни рад, националиста и апартрид, уметност и кич, религија и празноверје, богатство и сиромаштво, а све, тобоже, у интересу друштвене хармоније. 
Апслолутна нереалност те глупости била би само материјал за енциклопедију заблуда којима је човечанство било склоно од кад постоји, да није сасвим недужна. 
Она у себи крије опасност – необразовани, недовољно образовани, млади, многи људи би могли да поверују да је пут до друштвене хармоније могућ „помирењем“ антагонистичких супротности. 
Малограђанин при том не зна, а ваљда и не размишља о томе, шта су средства или начини за то „помирење“. 
Имајући у виду његову хермафродитску свест, то би могао, са његове тачке гледишта, да буде, на пример, АПЕЛ упућен једнима и другима да одустану од својих позиција, запуте се једни према другима и сретну се (срећни) на пола пута. 
Неделатном склон малограђанин могао би, избегавајући апел као пределатну меру, да се ослони на НАДУ да ће носиоци антагонистичких супротности такорећи сами од себе, у интересу хармоније, одустати од крајности на којима се налазе. 
Могло би у том „помирењу“ да извесну улогу одигра и ВРЕМЕ. Оно се, са аспекта малограђанина, показало као респектабилан коректор последица које су резултат грешака које су људи кроз историју правили. 
Са развојем грађанске цивилизације, са позитивним искуством о непосредној активној улози у друштву у социјалистичким земљама и са афирмацијом активизма као легализоване еманципаторске тековине у савременом свету, малограђанин пут до друштвене хармоније ипак, касније, везује и за активност, а не само за апел, наду и време. 
Ту активност идентификује са извесном РЕФОРМОМ. Додуше, меком, не радикалном и, разуме се, опште прихваћеном. 
Реформа је најновији и најактивнији одговор малограђанина на економске, социјалне, политичке и културне проблеме који потресају савремни свет и на наицоналном и на глобалном нивоу. 
Али и у тој реформи он не би баш да лично активно учествује. Он је морално подржава, она је његова „идеолошка“ платформа, али је најбоље да њени протагонисти буду други. 
Он је заузет на послу, има децу и старе родитеље, на путу је или на боловању ... 
Свако од тих образложења је по правилу патетично. Патетика је, иначе, малограђанска дисциплина.
Често је централна тачка те патетике позивање на децу. Малограђанин сматра да родитељство може да га амнестира од сукоба са моралом, да га ослободи од одговорности када се ради о општем добру, земљи, пријатељима. 
Опијен својим ситносопственичким егоизмом занемарује чињеницу да и други имају децу, а да и поред тога поштују морал и не избегавају одговорност. 
А, затим, његов ситносопственички егоизам смешта га у зону менталног мамурлука из кога не може да види да кад би сви људи суспендовали морал и одговорност са образложењем са којим то чини он (мада и са било којим другим) друштво би почело да се дезинтегрише и не би било среће ни за чију децу, па ни за његову. 
Избегавањем јавног изражавања мишљења о стварности и активног односа према њој, укључујући и могуће промене, образлажући то интересима своје деце, објективно се ризикује да садашњост, а поготово будућност те деце не буде у њиховом интересу. 
У страху од тренутног ризика, који је често мали, малограђанин отвара врата великом ризику који може да буде велики.
Тако се малограђнину његова калкулантска природа може да врати као бумеранг. 
Малограђани су прилично масовна популација, малограђанство је још масовинија појава, али без обзира на степен њихове заступљености, због ових својих особина, они не би смели да буду ослонац друштвеним потезима којима су циљ развој и прогрес. 
Не претпостављајући будућу ескалацију малограђанске нарави, али визионарски, у давном ренесансном, предграђанском, шеснаестом веку, италијански филозоф и утописта Томасо Кампанела је отприлике написао: „Ко гради политички програм на политичком бићу малограђанина гради га на блату.“

 

 

 

 

Прогнана и неизгубљена     

ТАШТИНА КАО ПРОФЕСИЈА

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 

 

У савремено доба којим, између осталог, доминирају култ потрошње, медија и високе технологије, захваљујући њиховој кооперативности, појавила се једна нова професија - изношење приватности у најширу јавност путем електрноских и писаних медија. 
Том професијом се баве углавном естрадне личности – певачи, менекени, глумци, али и спортисти, новинари, богаташи и њихова деца и чланови европских краљевских породица. 
Ови последњи, чланови краљевских породица, то и званично имају као једину обавезу, само је та обавеза у њиховом случају углавном усклађена са интересима двора и дефинисана одговарајућим правилима. Њихово понашање у јавности односи се на њихов приватни живот, али им у том погледу није остављена никаква слобода. Напротив. Сваки детаљ је планиран и има за циљ да у афирмативном смислу представи краљевску породицу. С обзиром да се ради о монархијама које су то само формално, које одавно немају никакву улогу у државном и друштвеном животу, члановима краљевске поридице остаје само та естрадна улога, при том, у озбиљним монархијама строго и одговорно конципирана. 
Све друго упознавање јавности са приватним животом везано је за естрадне личности којима је то постала професија, чија се природа налази искључиво у надлежности оних који се њом баве. 
Колико ће и како ће о свом личном и породичном животу јавност обавестити певачице, манекенке и фудбалери одлучују они сами. У последњим деценијама та одлука је све мање лимитирана етичким и естетским границама. Почетна лабавост тих граница окончала се њиховим укидањем. Представници медија су уведени у дворишта, дневне и спаваће собе, најзад и у купатила. 
По правилу, уколико је допринос националној култури мањи утолико је егзебиционизам већи. Недостатак дара и одговарајућих резултата у естрадним пословима њихови учесници компензирају обнародовањем личних и породичних прилика на начин који ће задовољити најнижу радозналост. 
Они који пажњу јавности нису могли да привуку резултатима посла којим се баве или нису задовољни мером интересовања коју јавност за њих показује, усмеравају интересовање јавности на свој лични и породични живот и тако отварају врата једној новој професији. 
Њихова посвећеност тој професији је потпуна. Активни су днвено и вишечасовно обавештавајући јавност шта су јели, са ким су разговарали, како су спавали, где су се фризирали, колико имају ципела ....
Са таквом склоношћу ка јавном експонирању убрзо ће се забављачима са естраде прикључити и неки новинари. По правилу телевизијски и по правилу изван сфере серизоног новинарства. Уколико је новинарство којим се баве на нижим степеницама забаве утолико је њихова потреба за упознавањем јавности са својим личним животом присутнија. 
У земљaма у које је грађанска култура касније стигла, које се налазе на њеном ободу, потреба за медијским експонирањем је са мање индивидуалне и социјалне контроле, занемрују су етички и естетски стандарди, а ни једна државна и друштвена институција се не сматра надлежном да их на те стандарде бар упозори, ако не може и да их на њих обавеже. 
У тим срединама, са обода грађанске културе, у структури информација за јавност у вези са личним животом, тамо где за то има услова, централно место добија разметање богатством. 
За ту разметљивост услове, наравно немају сви који се јавно експонирају, нема те услове ни већина, али их има један број и тај број не пропушта прилику да о свом богатству обавести јавност. 
То чине тиражни певачи, успешни спортисти, постсоцијалистички богаташи и њихова деца. 
Њихова вулгарна разметљивост социјално и морално је иритантна сама по себи, али је нарочито иритантном чине два разлога.
 Први је да је та разметљивост високо присутна у такозваним транзиционим земљама и у сиромашним земљама где су социјалне разлике изразито велике и изразито видљиве па јавно и наметљиво рекламирање богатства мањине понижава сиромашну већину, која, узгред, није то постала својом заслугом. Напротив.
 Други разлог је истина да упоредо са богатим певачима трећеразредних песама, богатим спортистима који су свој дар комерцијализовали и богаташком децом која, углавном, паразитски живе од новца својих родитеља, у истом друштву и у исто време скоро скромно живе велики уметници, значајни научници, много људи успешних у својим професијама, који нису предмет медијске пажње и који и сами то не желе да буду.
  А који су својим доприносом националној али и светској култури, науци и општем друштвеном развоју, заслужили да то буду, не да би други знали колико имају ципела, већ да би други знали колико су допринели да њихов живот буде лепши и бољи, у целини хуманији. 
О избору медијске пажње не би смели да одлучују власници таблоида, већ институције надлежне за развој и напредак друштва.