[Nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA per la serie "Prognana a neizgubljena" ("Esiliata ma non persa"). Per i testi precedenti si veda: https://www.cnj.it/home/it/component/tags/tag/mira-marković.html
Per altri testi di e su Mira Marković si veda: https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm
A cura di I. Slavo]
Prognana i neizgubljena jan-mar. 2019.god.
1) ПОСЛЕДИЦЕ НЕДАВНЕ ПРОШЛОСТИ
2) СЛАТКИЈИ ЖИВОТ
3) ИЗНАД ВОДЕ
4) СВЕТСКИ ВЕК
5) ИЗНАД ВОДЕ
2) СЛАТКИЈИ ЖИВОТ
3) ИЗНАД ВОДЕ
4) СВЕТСКИ ВЕК
5) ИЗНАД ВОДЕ
=== 1 ===
ПОСЛЕДИЦЕ НЕДАВНЕ ПРОШЛОСТИ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
Истраживања јавног мњења у неким земљама постсоцијализма показују присуство ниског степена поверења у власт у односу у поверење у власт у неким другим, развијеним европским земљама. Истовремено, та истраживања показују да је у тим земљама степен учешћа у политичком животу, односно присуство грађана у политичким партијама, изразито велико, односно, веће него што је то у другим европским земљама.
За сваки од ових података може се наћи прилично лако објашњење, али су та два податка, на први поглед између себе противуречна.
Што се тиче образложења за први податак у вези са релативно ниским степеном поверења у текућу власт оно се лако може довести у везу са одлуком грађана ових земаља деведесетих година да поверују заступницима идеје о промени друштвеног система, који би њихов живот учинио бољим.
Пошто се живот у целини у овим земљама није показао бољим ни после две деценије логично је да се поверење у власт уопште налази у паду.
Објашњење за ову другу појаву – висок степен учешћа у политичким партијама, такође може да има везе са претходним догађајима у овим земљама.
Тамо је својевремено, док су биле социјалистичке, степен учешћа у политичком и уопште јавном животу био виши него у другим европским и осталим грађанским државама, па је та инерција као потреба за јавним друштвеним активизмом и даље присутна.
Тај активизам је тада формирао код грађана ових земаља осећање социјалне и личне сигурности, доживљавали су га као могући канал вертикалне покретљивости.
Можда објективно није било тако, али сам тај субјективни доживљај држао их је у перманентном активном односу према стварности у којој су живели.
Виталност тог субјективног доживљаја манифестује се двадесет година касније као инерција која их упућује на чланство у разним политичим партијама као на адресе које могу да решавају њихове материјалне и статусне потребе.
То ће потрајати још неко време, док грађани буду веровали у спремност партија у које су се учланили да изађу у сусрет њиховим личним потребама, односно док партије то буду могле и хтеле да чине.
Међутим, та спостоност и спремност је по правилу лоцирана само у једној, владајућој партији, или у оквиру коалиција које има са другима. Остале партије таквим очекивањем не могу да изађу у сусрет својим члановима.
А, затим партије на власти се често мењају а коалиције такође често раскидају па ће и ту степен неизвесности у погледу могућности за остварење интереса временом бити све већи.
Из тога се може закључити да ће са годинама и постепено потреба за учешћем у политичким партијама у овим земљама опадати.
Што се тиче везе између ове две појаве – ниског степена поверења у власт и великог процента учешћа у политичким партијама, она се може наћи у крхој нади многобројног партијског чланства, иако расутог на разне стране, да својим директним учешћем у политичком животу могу постићи промене у своју корист и корист друштва уопште.
Ова нада је крха зато што у вишепартијском систему партије нису конципиране да њихови чланови буду активни субјекти, већ мање или више дисциплинована војска која треба да подржава своје генерале.
Партије које су у том погледу биле изузетак или желеле да буду изузетак, повукле су се са друштвене сцене надајући се времену у коме ће грађани и без партија моћи да буду активни учесници креирања и функционисања друштва у коме живе и свог живота у њему.
За сваки од ових података може се наћи прилично лако објашњење, али су та два податка, на први поглед између себе противуречна.
Што се тиче образложења за први податак у вези са релативно ниским степеном поверења у текућу власт оно се лако може довести у везу са одлуком грађана ових земаља деведесетих година да поверују заступницима идеје о промени друштвеног система, који би њихов живот учинио бољим.
Пошто се живот у целини у овим земљама није показао бољим ни после две деценије логично је да се поверење у власт уопште налази у паду.
Објашњење за ову другу појаву – висок степен учешћа у политичким партијама, такође може да има везе са претходним догађајима у овим земљама.
Тамо је својевремено, док су биле социјалистичке, степен учешћа у политичком и уопште јавном животу био виши него у другим европским и осталим грађанским државама, па је та инерција као потреба за јавним друштвеним активизмом и даље присутна.
Тај активизам је тада формирао код грађана ових земаља осећање социјалне и личне сигурности, доживљавали су га као могући канал вертикалне покретљивости.
Можда објективно није било тако, али сам тај субјективни доживљај држао их је у перманентном активном односу према стварности у којој су живели.
Виталност тог субјективног доживљаја манифестује се двадесет година касније као инерција која их упућује на чланство у разним политичим партијама као на адресе које могу да решавају њихове материјалне и статусне потребе.
То ће потрајати још неко време, док грађани буду веровали у спремност партија у које су се учланили да изађу у сусрет њиховим личним потребама, односно док партије то буду могле и хтеле да чине.
Међутим, та спостоност и спремност је по правилу лоцирана само у једној, владајућој партији, или у оквиру коалиција које има са другима. Остале партије таквим очекивањем не могу да изађу у сусрет својим члановима.
А, затим партије на власти се често мењају а коалиције такође често раскидају па ће и ту степен неизвесности у погледу могућности за остварење интереса временом бити све већи.
Из тога се може закључити да ће са годинама и постепено потреба за учешћем у политичким партијама у овим земљама опадати.
Што се тиче везе између ове две појаве – ниског степена поверења у власт и великог процента учешћа у политичким партијама, она се може наћи у крхој нади многобројног партијског чланства, иако расутог на разне стране, да својим директним учешћем у политичком животу могу постићи промене у своју корист и корист друштва уопште.
Ова нада је крха зато што у вишепартијском систему партије нису конципиране да њихови чланови буду активни субјекти, већ мање или више дисциплинована војска која треба да подржава своје генерале.
Партије које су у том погледу биле изузетак или желеле да буду изузетак, повукле су се са друштвене сцене надајући се времену у коме ће грађани и без партија моћи да буду активни учесници креирања и функционисања друштва у коме живе и свог живота у њему.
=== 2 ===
СЛАТКИЈИ ЖИВОТ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
Пре нешто више од педесет година у Италији је сниман и приказан филм чувеног редитеља Федерика Фелинија „Сладак живот“.
У целини он је бацио сенку, прилично дугу, на морал италијанског друштва, које се иначе поносило својом заснованошћу и приврженошћу високим етичким принципима хришћанско-католичке вере.
Тај филм Федерика Фелинија је, међутим, показао да и није баш све и увек тако како су италијанско друштво и италијански народ желели да буде.
Да се често у многим срединама ради о двоструком моралу. Да се на истом месту и у исто време налазе позивање на патријархалну хришћанско-католичку традицију испољену у свим сегментима живота и баналне, бахате и вулгарне потребе у многим елитним срединама нескривено испољене у јавности.
Један од доминантних прилога тој истини у филму „Сладак живот“ је сцена у којој Анита Екберг као представница италијанске елите скаче у фонтану Треви у центру Рима, а затим у мокрој хаљини и боса иде ка Шпанском тргу, култној градској локацији.
Због те сцене и других сличне баналности и вулгарности, италијанске власти и део јавности су тражили да овом филму буду затворена врата италијанских биоскопа.
Тај захтев није прошао, филм је постао веома популаран и убрзо и славан не само у Италији, већ и у свету.
Ако се изузму они који су његовој популарности доприносили видећи у њему пуку забаву, хумористичку разбибригу, за велики део италијанске и европске јавности он је био раскошна критика лицемерја које влада не само у италијанском друштву већ и у савременом развијеном свету уопште.
Педесет и седам година касније, данас, та сцена из „Слатког живота“ изгледа сасвим недужно, готово пасторално у односу на ескалацију баналности, бахатости и вулгарности које владају у социјалним срединама које се, међутим, рекламирају као респектабилни чувари верских вредности, најплеменитије народне и националне традиције.
При том се протагонисти те баналности и вулгарности не устручавају да их сакрију од очију јавности. Напротив. Вуку за рукав јавност да јој их покаже.
Или зато што не схватају да су та бахата баналност и неконтролисана вулгарност у превидљивом раскораку са хришћанском уздржаношћу и скромношћу или зато што је њихова аутентична, стварна природа у ствари примитивна, скоро анимална, и што се никад није ни приближила духовном.
Последњих година та бахатост и вулгарност неселективно су присутни у јавности у целом свету захваљујући медијима.
Тај тренд сукобљен са прокламованим намерама и циљевима цивилизације, нарочито је присутан у неким земљама постсоцијализма.
Делиријумска опседнутост у тим земљама потребом да се удаљи од недемократске прошлости и приближи светској демократској садашњости резултирала је идеолошком и менталном конфузијом.
Преузима се из савременог демократског света оно што не спада у његове најбоље вредности, често, готово по правилу, спада у антивредности, најгоре у цивилизованом свету.
То чине, пре свега, зато што је то најближе и најдоступније сазнајним способностима широке популације, а делом и зато што је интегрисање тих „достигнућа“ демократске цивилизације у живот транзиционих друштва и јефиније и лакше од напора да се у свом развоју приближе стварно високим материјалним и културним резултатима до којих се дошло у друштвима која за овај транзициони свет представљају цивилизацијски идеал.
При том селективни однос ових нових „демократских“ друштава није апслолутан већ је релативан. Односно, он се односи искључиво на недавну социјалистичку прошлост, њим нису обухваћени претходни грађански, монархистички, па и премонархистички, чак и пагански период.
Сви они од некуд заслужују свако поштовање и интегрисање у садашњи живот.
Па тако од ока селектирана претходна искуства из најдаље прошлости и јефтин и деструктиван багаж преузет са цивилизацијске депоније двадесетог и двадесет првог века, заједно представљају често кошмарску комбинацију заблуда, незнања и глупости.
Та комбинација би била комична да њеним резултатима не прети опасност да буду супротни. у.
У целини он је бацио сенку, прилично дугу, на морал италијанског друштва, које се иначе поносило својом заснованошћу и приврженошћу високим етичким принципима хришћанско-католичке вере.
Тај филм Федерика Фелинија је, међутим, показао да и није баш све и увек тако како су италијанско друштво и италијански народ желели да буде.
Да се често у многим срединама ради о двоструком моралу. Да се на истом месту и у исто време налазе позивање на патријархалну хришћанско-католичку традицију испољену у свим сегментима живота и баналне, бахате и вулгарне потребе у многим елитним срединама нескривено испољене у јавности.
Један од доминантних прилога тој истини у филму „Сладак живот“ је сцена у којој Анита Екберг као представница италијанске елите скаче у фонтану Треви у центру Рима, а затим у мокрој хаљини и боса иде ка Шпанском тргу, култној градској локацији.
Због те сцене и других сличне баналности и вулгарности, италијанске власти и део јавности су тражили да овом филму буду затворена врата италијанских биоскопа.
Тај захтев није прошао, филм је постао веома популаран и убрзо и славан не само у Италији, већ и у свету.
Ако се изузму они који су његовој популарности доприносили видећи у њему пуку забаву, хумористичку разбибригу, за велики део италијанске и европске јавности он је био раскошна критика лицемерја које влада не само у италијанском друштву већ и у савременом развијеном свету уопште.
Педесет и седам година касније, данас, та сцена из „Слатког живота“ изгледа сасвим недужно, готово пасторално у односу на ескалацију баналности, бахатости и вулгарности које владају у социјалним срединама које се, међутим, рекламирају као респектабилни чувари верских вредности, најплеменитије народне и националне традиције.
При том се протагонисти те баналности и вулгарности не устручавају да их сакрију од очију јавности. Напротив. Вуку за рукав јавност да јој их покаже.
Или зато што не схватају да су та бахата баналност и неконтролисана вулгарност у превидљивом раскораку са хришћанском уздржаношћу и скромношћу или зато што је њихова аутентична, стварна природа у ствари примитивна, скоро анимална, и што се никад није ни приближила духовном.
Последњих година та бахатост и вулгарност неселективно су присутни у јавности у целом свету захваљујући медијима.
Тај тренд сукобљен са прокламованим намерама и циљевима цивилизације, нарочито је присутан у неким земљама постсоцијализма.
Делиријумска опседнутост у тим земљама потребом да се удаљи од недемократске прошлости и приближи светској демократској садашњости резултирала је идеолошком и менталном конфузијом.
Преузима се из савременог демократског света оно што не спада у његове најбоље вредности, често, готово по правилу, спада у антивредности, најгоре у цивилизованом свету.
То чине, пре свега, зато што је то најближе и најдоступније сазнајним способностима широке популације, а делом и зато што је интегрисање тих „достигнућа“ демократске цивилизације у живот транзиционих друштва и јефиније и лакше од напора да се у свом развоју приближе стварно високим материјалним и културним резултатима до којих се дошло у друштвима која за овај транзициони свет представљају цивилизацијски идеал.
При том селективни однос ових нових „демократских“ друштава није апслолутан већ је релативан. Односно, он се односи искључиво на недавну социјалистичку прошлост, њим нису обухваћени претходни грађански, монархистички, па и премонархистички, чак и пагански период.
Сви они од некуд заслужују свако поштовање и интегрисање у садашњи живот.
Па тако од ока селектирана претходна искуства из најдаље прошлости и јефтин и деструктиван багаж преузет са цивилизацијске депоније двадесетог и двадесет првог века, заједно представљају често кошмарску комбинацију заблуда, незнања и глупости.
Та комбинација би била комична да њеним резултатима не прети опасност да буду супротни. у.
=== 3 ===
ИЗНАД ВОДЕ
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
У парламентарном свету партије на власти и опозиционе, сукцесивно се често брзо смењују, коалиције се, такође, брзо праве и такође, брзо раскидају, неке партије се губе са политичке сцене, формирају се нове ....
Ради се о једном динамичном, трауматичном, прагматичном и често на непринципијелним основама заснованом систему. Такав је стартовао, такав ће опстати док траје.
У том динамичном и трауматичном амбијенту дешава се често да неке партије које су дуго биле велике, утицајне, понекад владајуће, постану, временом или нагло, губитничке.
Само преживе, глава им, фигуративно речено остане изнад воде. Не потону баш до краја. Таквих има свуда у парламентарном свету.
Са политичке тачке гледишта то преживљавање може да има оправдане разлоге за задовољсто јер се заснива у очекивању да ће у измењеним политичким и осталим околностима партије са тренутном главом само изнад воде моћи да се опораве, ојачају, врате озбиљније на политичку сцену. То се понекад и дешава.
Али се понекад и не дешава. Некад те партије наставе да постоје само животарећи. Некад и без наде да ће се нешто за њих у радикалном смислу радикално променити, задовољне скромном позицијом, задовољне што су и даље живе, па макар било како.
Међутим, са етичке тачке гледишта, отвара се питање да ли има смисла да се живи било како, поготово, ако се претходно, а нарочито дуго, живело на врху или бар на висини са које је емитована највећа политичка и друштвена моћ.
Та морална дилема присутна је, наравно, у свим сферама човековог живота.
Да ли, на пример, велики уметник треба да одустане од стваралаштва кад примети да после врхунца на коме се налазио, креће постепено ка низбрдици, или да настави и даље, па макар и низ њу, да његов стваралачки дар, иако смањен, не би био лишен прилике да буде активан.
Различити уметници су на ту дилему различито реаговали. Неки су одустајали неки су настављали. Одустајање у начелу није било оправадано ако је било услова да се рад ипак креативно настави, а настављање у начелу није било оправдано ако су сви ресурси били видно исцрпљени.
Политички живот, поготово његово вишепартијско доба, има своје специфичности не може се иденитификовати у моралној сфери са другим областима корективног и индивидуалног живота.
Али постоје, наравно, зоне које га приближавају ипак свим другим.
Ако би политички пад, на пример, био велики и дуго трајао, он би вероватно у себи носио елементе деструкције. То би било готово неизбежно, поготово како време пролази.
Последица те деструкције би била трансформација партије са главом изнад воде која је у тој позицији дуго. Таква дугорочна позиција, често и са све мањом надом да ће у догледном времену бити промењена, у извесном смислу гони пратију на најпре мале, а затим и велике промене – мења њену идеолошку и политичку оријентацију и обара моралне стандарде који су до тада важили. До тога долази због оправданог замора животом на ниској позицији. Губе се ентузијазам, активизам и оптимизам. Опадају унутрашња кохезија и солидарност. Шире се зоне међусобне сумњичавости, суревњивости, зависти и неповерења.
Али до деструктивних промена у односу на примарни идентитет партије, може да дође и због жеље партије да у интересу вертикалног померања постепено а некад и брзо мења своју првобитну идеолошку и политичку оријентацију, трансформишући се у битно другачију.
Деструктивност те трансформације у томе што таква партија сада лишава себе свог примарног идентитета.
Трансформација у другачију, нову партију може да измени њену политичку позицију, али та иземњена политичка позиција се не односи на партију каква је накда била, већ на другу. Далеко изнад воде се, дакле, дигла нова, друга партија, а она прва која је изнад ње дуго стајала је дефинитивно потонула.
Али, деси се, понекад, игром ироније, да и радикално трансформисана, нова, другачија, нека сасвим друга, упркос свих уступака и калкулација, остане и даље само изнад воде.
Калкулација је старо, давно испробано средство за опстанак и за напредак. Зато му се тако прибегава са ентузијазмом и без гриже савести.
Али, некад калкулација и омане. Па калкулант скупо плати игнорисање елементарног морала и политичке части.
Ради се о једном динамичном, трауматичном, прагматичном и често на непринципијелним основама заснованом систему. Такав је стартовао, такав ће опстати док траје.
У том динамичном и трауматичном амбијенту дешава се често да неке партије које су дуго биле велике, утицајне, понекад владајуће, постану, временом или нагло, губитничке.
Само преживе, глава им, фигуративно речено остане изнад воде. Не потону баш до краја. Таквих има свуда у парламентарном свету.
Са политичке тачке гледишта то преживљавање може да има оправдане разлоге за задовољсто јер се заснива у очекивању да ће у измењеним политичким и осталим околностима партије са тренутном главом само изнад воде моћи да се опораве, ојачају, врате озбиљније на политичку сцену. То се понекад и дешава.
Али се понекад и не дешава. Некад те партије наставе да постоје само животарећи. Некад и без наде да ће се нешто за њих у радикалном смислу радикално променити, задовољне скромном позицијом, задовољне што су и даље живе, па макар било како.
Међутим, са етичке тачке гледишта, отвара се питање да ли има смисла да се живи било како, поготово, ако се претходно, а нарочито дуго, живело на врху или бар на висини са које је емитована највећа политичка и друштвена моћ.
Та морална дилема присутна је, наравно, у свим сферама човековог живота.
Да ли, на пример, велики уметник треба да одустане од стваралаштва кад примети да после врхунца на коме се налазио, креће постепено ка низбрдици, или да настави и даље, па макар и низ њу, да његов стваралачки дар, иако смањен, не би био лишен прилике да буде активан.
Различити уметници су на ту дилему различито реаговали. Неки су одустајали неки су настављали. Одустајање у начелу није било оправадано ако је било услова да се рад ипак креативно настави, а настављање у начелу није било оправдано ако су сви ресурси били видно исцрпљени.
Политички живот, поготово његово вишепартијско доба, има своје специфичности не може се иденитификовати у моралној сфери са другим областима корективног и индивидуалног живота.
Али постоје, наравно, зоне које га приближавају ипак свим другим.
Ако би политички пад, на пример, био велики и дуго трајао, он би вероватно у себи носио елементе деструкције. То би било готово неизбежно, поготово како време пролази.
Последица те деструкције би била трансформација партије са главом изнад воде која је у тој позицији дуго. Таква дугорочна позиција, често и са све мањом надом да ће у догледном времену бити промењена, у извесном смислу гони пратију на најпре мале, а затим и велике промене – мења њену идеолошку и политичку оријентацију и обара моралне стандарде који су до тада важили. До тога долази због оправданог замора животом на ниској позицији. Губе се ентузијазам, активизам и оптимизам. Опадају унутрашња кохезија и солидарност. Шире се зоне међусобне сумњичавости, суревњивости, зависти и неповерења.
Али до деструктивних промена у односу на примарни идентитет партије, може да дође и због жеље партије да у интересу вертикалног померања постепено а некад и брзо мења своју првобитну идеолошку и политичку оријентацију, трансформишући се у битно другачију.
Деструктивност те трансформације у томе што таква партија сада лишава себе свог примарног идентитета.
Трансформација у другачију, нову партију може да измени њену политичку позицију, али та иземњена политичка позиција се не односи на партију каква је накда била, већ на другу. Далеко изнад воде се, дакле, дигла нова, друга партија, а она прва која је изнад ње дуго стајала је дефинитивно потонула.
Али, деси се, понекад, игром ироније, да и радикално трансформисана, нова, другачија, нека сасвим друга, упркос свих уступака и калкулација, остане и даље само изнад воде.
Калкулација је старо, давно испробано средство за опстанак и за напредак. Зато му се тако прибегава са ентузијазмом и без гриже савести.
Али, некад калкулација и омане. Па калкулант скупо плати игнорисање елементарног морала и политичке части.
=== 4 ===
СВЕТСКИ ВЕК
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
20.фебруар 2019
Човечанство је у двадесетом веку почело да живи у свету.
Дведесети век је први светски век. Тада је почело време у коме су народи и људи били међусобно повезани у свим димензијама свог живота више него у свим претходним вековима.
Сви крупнији друштвени процеси и све крупне друштвене појаве су у двадесетом веку имале планетарни значај.
То, наравно, не значи да у претходним вековима није било догађаја који су имали планетарни карактер и значај, али за разлику од свих претходних периода у двадесетом веку је концентрација планетарног, светског била највећа.
И као таква отворила је врата планетарног живота који ће, уколико не дође до нуклеарне, еколошке или космичке катастрофе, бити начин живота у будућности.
1900-1910. година
У првој деценији двадестог века Европа је била неприкосновени центар света који је при том показивао тежњу да доминира светом, да утиче на лице његових делова и да тај утицај буде у складу са његовим интересима.
Велике европске земље су претвориле у колоније огромне просторе Африке, Азије и Латинске Америке па је захваљујући богатству које су стекле у колонијама и јефтиној радној снази из њих, дошло до подизања квалитета живота у већини европских земаља.
Почео је процес интензивне индустријализације и урбанизације. Повећао се број фабрика и градова.
То је био почетак нове, модерне епохе, која ће, упркос свих слабости које носи почетак сам по себи, дати лице двадесетом веку.
Друга страна медаље је била перманентна тензија између великих сила око колонија, незапосленост, пауперизација градова, пораст лумпенпролетаријата.
Многе позитивне промене у сфери материјалног живота догађале су се истовремено и са развојем свих уметности.
Свет је на почетку века оправдано желео да буде нов, другачији, лепши.
То се, на пример, нарочито могло да уочи у ликовној уметности.
И, заиста, овде је почетак века био под снажним утицајем Либертy стила или Арт Ноувеау који је био естетски протест против баналности серијске индустријске производње.
На такав, нов начин схваћена лепота, није дуго опстала. Била је превише лепа и елитистичка. Осим, можда, раскошних и господствених слика Густава Климта, чија је планетарна естетска виталност наџивела све следеће ликовне и социјалне догађаје.
Али је Арт Ноувеау истовремено био и почетак декоративне уметности и касније примењене уметности.
Обе су приближиле уметничко стваралаштво широкој популацији лишавајући га естетске ексклузивности и социјалних баријера. Могуће је да су први знаци демократизације кад је реч о доступности уметничког стваралаштва почели у овој деценији са намером да лепотом буде украшен свакодневни живот и, ако је могуће, временом, и свачији живот.
Некако у исто време догодили су се у ликовној уметности фобизам и експресионизам.
Фобизам – лирски, отмен, скоро узвишен, сав посвећен лепоти и без социјалних импликација.
И експресионизам, са својом космополитском тежњом да се ликовна уметност ослободи провинцијализма и конзервативизма. И почело је да буде тако. Ван Гог одавно није само холандски сликар, а они Сунцокрети готово глобалистички симболизују лепоту иако су – црвени.
1910-1920. година
У другој деценији двадесетог века почео је Први светски рат.
Сви претходни ратови, од првих до овог, били су мањих или већих размера, било их је веома великих, али ни један није имао светске размере.
Овај је вођен због империјалног престижа између највећих и најјачих држава тог доба. Тај имеперијални престиж заснивао се на територијалној експанзији, економској предности, култруном утицају и политичкој доминацији.
Један од главних, готово пресудних услова за то је било располагање колонијама. Оне су обезбеђивале већу територију и економски раст захваљујући сировинама и јефтиној радној снази, и пружали су могућност за неограничено ширење сопствене културе, па су зато постале одлучујући фактор политичке превласти.
У овом рату је учестовалао тридесет шест земаља, седамдесет милиона људи је било под оружјем, од тога преко шездесет милиона људи је мобилисано у Европи, више од петнаест милиона је погинуло, а око двадесет милиона је рањено. Разорене су економије многих земаља и скоро у свим земљама је дошло до драмтичног демографског дисбаланса.
Али као што је рат био светски тако је светски био и мир.
Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918. године, а 28. јуна следеће године, на Мировној конференцији у Версају, прихватила је одговорност за рат и обавезу да плати огромне ратне репарације.
Тако је успостављени мир за све земље које су у рату учествовале, мир у читавом свету.
У току Првог светског рата у Царској Русији је 7. новембра 1917. године избила прва социјалистичка револуција и формирана прва социјалистичка држава.
Тај догађај је имао планетарни, светски значај јер је покренуо ланац социјалистичких промена у Европи и касније у читавом свету. Под утицајем социјалистичке револуције у Русији и под утицајем прве земље социјализма формираће се касније социјалистичке и комунистичке партије и социјалистичке земље широм света. А Москва ће постати престоница догађаја који ће почети да мења свет.
Непосредно после окончања рата дошло је до првих манифестација радикалних политичких поларизација, најпре у Европи, а касније и шире, чија ће природа утицати на прилике у свету у нарадним деценијама.
Године 1919., 5. јануара, у Немачкој је формирана Немачка радничка партија која ће касније променити име у Национал-социјалистичка. Био је то почетак нацизма у Немачкој који ће касније инспирисати сличне партије, покрете и уопште расположења у Европи и Азији.
Те исте године и истог месеца, 20. јануара, Бенито Мусолини је формирао у Италији фашистички покрет. И овај покрет ће касније, као и немачки нацизам, наћи своје следбенике и изван земље матице.
Здружени, имаће трагичну светску улогу у историји двадесетог века.
У току те, 1919. године, у прилог подршке социјалистичкој ствари и јачању комунистичких партија у свету формирана је Трећа Интернационала (Коминтерна). Њен циљ је био да окупи све комунистичке партије којима заједнички задатак треба да буде борба против капитализма (и светски социјализам у даљој будућности).
У другој деценији двадесетог века свет, намучен ратом, одахнуо је када је склопљен мир, надајући се да ће бити трајан.
Руковођене том надом потписнице Версајског споразума су 1919. године формирале Друштво народа које је требало да заступа интересе свих земаља у свету, а у интересу светског мира.
У том циљу, као додатна институција је формиран Међународни суд правде који је требало да решава спорове између држава уколико би до њих дошло.
И рат и мир су оставили траг на сферу уметничког стваралаштва.
Најчешће као питање – да ли је рат био нужан. Затим, са одговорима – позитивним и негативним. Али и без одговора. Само са осећањем узалудности, која ће бити присутна у свим уметностима, нарочито у књижевности. И са жељом да је са слободом стеченом у миру време и за све друге слободе, и уметничке.
Мајаковски је написао „Облак у панталонама“ – поетски обрачун са традиционализмом, конформизмом, малограђанским егоизмом, паразитском ускогрудошћу ...
У ликовном стваралаштву свој европски, али и планетарни живот су почели кубизам и футуризам.
Кубизам са тежњом ка реконструкцији објекта, непотребни протест против импресионизма. И један и други су надиграли време, нарочито импресионизам.
А футуризам, који је славио лепоту брзине, снагу машине, динамику блиску насиљу, идеју „лепог рата“, био је ненамерна инспирација следећег рата.
У тој деценији у свет је кренуло до данас проблематично и до данас присутно апстрактно сликарство, та снажна потреба да се уметност ослободи баласта објективне стварности.
Василије Кандински и Казимир Маљевич, као његови родоначелници, изложили су своје прве слике (1910. и 1913.) и покренули ланац апстрактне ликовне уметности у целом свету.
1920-1930. година
Трећа деценија је почела са јачањем фашизма у Италији. Године 1922. четрдесет хиљада фашиста је кренуло из Напуља у чувени „Марш на Рим“. У атмосфери насиља и страха италијански краљ понудио је Бениту Мусолинију мандат за састав нове владе а на самом почетку 1925. године Мусолини је у Италију увео диктатуру.
Године 1923. Хитлер је објавио чувени „Мајн Камф“, платформу за нови светски поредак којим треба да доминира супериорна германска природа.
Да је фашистичко-нацистичка неман надвијена над планетом, она то још није видела. Планета није затварала очи свесно, али су сви њени делови били заокупљнени својим проблемима.
На Истоку, млада социјалистичка држава настојала је да се после рата, револуције и успостављања нове власти, економски опорави и стабилизује у сваком погледу. Није одустајала од значаја планетарног ширења социјализма, али је тренутну предност давала приликама у својој земљи.
На Западу, ближем и даљем, нису били сигурни да их социјалистички талас неће изненадити раније и били су спремни да му се супротставе економском блокадом СССР-а и политичком пропагандом.
А на крајњем Западу, у САД, слом Њујоршке берзе изазвао је кризу америчке привреде која ће се брзо проширити на читав свет који је већ био веома исцрпљен после рата. У развијеним земљама индустријска производња је пала на ниво са почетка века, а без посла је остало двадесет шест милиона људи.
Економска криза се ширила светом, социјалистички систем се није ширио, али несоцијалистички свет се плашио да би то могло да се догоди.
У таквој атмосфери нико није озбиљно стајао на путу милитантном фашизму и још милитантнијем нацизму.
Али, истовремено се рађала спонтано једна планетарна свест.
Књижевност, музика, сликарство, филм, нису заборавили рат али су мислили да је то било последњи пут.
Хемингвеј, амерички писац и новинар, литерарна персонификација Првог светског рата, написао је „Збогом оружје“ али и „Сунце се поново рађа“.
Потреба да се кроз књижевност изрази однос према послератном времену и дају први одговори везани за будућност резултирала је, између осталог, и формирањем првог међународног Друштва писаца 1928. године у Лондону.
Ово је деценија у којој је надреализам као нови правац у уметности почео у књижевности са „Манифестом надреализма“ 1924. године у Француској, а затим захватио литерарни и ликовни свет у широким размерама.
Надреално је значило ослобођено бесмислено, ослобођено двосмислено, ослобођено необразложено....
Салвадор Дали је пресонификовао тај приступ уметничком и естетском. Са њим је почео надреализам, али није и окончан.
Планетарном повезивању у сфери уметности нарочито је допринео филм. Америчка кинематографија је преузела доминантну улогу коју су раније имали италијанска и француска.
Холивуд је постао светска престоница филма. Све што је у уметничком и техничко-технолошком смислу емитовано из Холивуда добило је глобални карактер. Поготово када је са филмом „Певач џеза“ 1927. године почела ера звучног филма.
Године 1927. први пут је додељена награда Оскар за најбољи филм и тај највећи филмски спектакл на свету траје већ деведесет година. Та награда је од почетка имала светску репутацију. Све што је награђено Оскаром имало је престижни статус у свету. Чак и у срединама где није имало уметничку подршку или где је недостајала духовна копча са матичном културом.
Из Холивуда су у трећој деценији двадесетог века у свет кренуле две највеће филмске звезде Рудолф Валентино и Чарли Чаплин. Крајем те деценије, 1928. године и Мики Маус, јунак уметничких филмова Волта Дизнија. До данашњег дана они припадају ризници светске културе, која је као таква свој живот почела тада.
И резултати развоја науке су добили планетарни карактер. Почела је њихова планетарна примена.
Александар Флеминг је открио пеницилин захваљујући коме је смањена смртност од заразних болести у целом свету.
Са увођењем ваздушног саобраћаја и првих интерконтиненталних летова почела је ера планетарног кретања на које људи нису принуђени (због рата, насиља и сиромаштва) већ се на та путовања одлази из научне и културне радозналости.
1930-1940. година
Дведесети век је први светски век. Тада је почело време у коме су народи и људи били међусобно повезани у свим димензијама свог живота више него у свим претходним вековима.
Сви крупнији друштвени процеси и све крупне друштвене појаве су у двадесетом веку имале планетарни значај.
То, наравно, не значи да у претходним вековима није било догађаја који су имали планетарни карактер и значај, али за разлику од свих претходних периода у двадесетом веку је концентрација планетарног, светског била највећа.
И као таква отворила је врата планетарног живота који ће, уколико не дође до нуклеарне, еколошке или космичке катастрофе, бити начин живота у будућности.
1900-1910. година
У првој деценији двадестог века Европа је била неприкосновени центар света који је при том показивао тежњу да доминира светом, да утиче на лице његових делова и да тај утицај буде у складу са његовим интересима.
Велике европске земље су претвориле у колоније огромне просторе Африке, Азије и Латинске Америке па је захваљујући богатству које су стекле у колонијама и јефтиној радној снази из њих, дошло до подизања квалитета живота у већини европских земаља.
Почео је процес интензивне индустријализације и урбанизације. Повећао се број фабрика и градова.
То је био почетак нове, модерне епохе, која ће, упркос свих слабости које носи почетак сам по себи, дати лице двадесетом веку.
Друга страна медаље је била перманентна тензија између великих сила око колонија, незапосленост, пауперизација градова, пораст лумпенпролетаријата.
Многе позитивне промене у сфери материјалног живота догађале су се истовремено и са развојем свих уметности.
Свет је на почетку века оправдано желео да буде нов, другачији, лепши.
То се, на пример, нарочито могло да уочи у ликовној уметности.
И, заиста, овде је почетак века био под снажним утицајем Либертy стила или Арт Ноувеау који је био естетски протест против баналности серијске индустријске производње.
На такав, нов начин схваћена лепота, није дуго опстала. Била је превише лепа и елитистичка. Осим, можда, раскошних и господствених слика Густава Климта, чија је планетарна естетска виталност наџивела све следеће ликовне и социјалне догађаје.
Али је Арт Ноувеау истовремено био и почетак декоративне уметности и касније примењене уметности.
Обе су приближиле уметничко стваралаштво широкој популацији лишавајући га естетске ексклузивности и социјалних баријера. Могуће је да су први знаци демократизације кад је реч о доступности уметничког стваралаштва почели у овој деценији са намером да лепотом буде украшен свакодневни живот и, ако је могуће, временом, и свачији живот.
Некако у исто време догодили су се у ликовној уметности фобизам и експресионизам.
Фобизам – лирски, отмен, скоро узвишен, сав посвећен лепоти и без социјалних импликација.
И експресионизам, са својом космополитском тежњом да се ликовна уметност ослободи провинцијализма и конзервативизма. И почело је да буде тако. Ван Гог одавно није само холандски сликар, а они Сунцокрети готово глобалистички симболизују лепоту иако су – црвени.
1910-1920. година
У другој деценији двадесетог века почео је Први светски рат.
Сви претходни ратови, од првих до овог, били су мањих или већих размера, било их је веома великих, али ни један није имао светске размере.
Овај је вођен због империјалног престижа између највећих и најјачих држава тог доба. Тај имеперијални престиж заснивао се на територијалној експанзији, економској предности, култруном утицају и политичкој доминацији.
Један од главних, готово пресудних услова за то је било располагање колонијама. Оне су обезбеђивале већу територију и економски раст захваљујући сировинама и јефтиној радној снази, и пружали су могућност за неограничено ширење сопствене културе, па су зато постале одлучујући фактор политичке превласти.
У овом рату је учестовалао тридесет шест земаља, седамдесет милиона људи је било под оружјем, од тога преко шездесет милиона људи је мобилисано у Европи, више од петнаест милиона је погинуло, а око двадесет милиона је рањено. Разорене су економије многих земаља и скоро у свим земљама је дошло до драмтичног демографског дисбаланса.
Али као што је рат био светски тако је светски био и мир.
Немачка је потписала капитулацију 11. новембра 1918. године, а 28. јуна следеће године, на Мировној конференцији у Версају, прихватила је одговорност за рат и обавезу да плати огромне ратне репарације.
Тако је успостављени мир за све земље које су у рату учествовале, мир у читавом свету.
У току Првог светског рата у Царској Русији је 7. новембра 1917. године избила прва социјалистичка револуција и формирана прва социјалистичка држава.
Тај догађај је имао планетарни, светски значај јер је покренуо ланац социјалистичких промена у Европи и касније у читавом свету. Под утицајем социјалистичке револуције у Русији и под утицајем прве земље социјализма формираће се касније социјалистичке и комунистичке партије и социјалистичке земље широм света. А Москва ће постати престоница догађаја који ће почети да мења свет.
Непосредно после окончања рата дошло је до првих манифестација радикалних политичких поларизација, најпре у Европи, а касније и шире, чија ће природа утицати на прилике у свету у нарадним деценијама.
Године 1919., 5. јануара, у Немачкој је формирана Немачка радничка партија која ће касније променити име у Национал-социјалистичка. Био је то почетак нацизма у Немачкој који ће касније инспирисати сличне партије, покрете и уопште расположења у Европи и Азији.
Те исте године и истог месеца, 20. јануара, Бенито Мусолини је формирао у Италији фашистички покрет. И овај покрет ће касније, као и немачки нацизам, наћи своје следбенике и изван земље матице.
Здружени, имаће трагичну светску улогу у историји двадесетог века.
У току те, 1919. године, у прилог подршке социјалистичкој ствари и јачању комунистичких партија у свету формирана је Трећа Интернационала (Коминтерна). Њен циљ је био да окупи све комунистичке партије којима заједнички задатак треба да буде борба против капитализма (и светски социјализам у даљој будућности).
У другој деценији двадесетог века свет, намучен ратом, одахнуо је када је склопљен мир, надајући се да ће бити трајан.
Руковођене том надом потписнице Версајског споразума су 1919. године формирале Друштво народа које је требало да заступа интересе свих земаља у свету, а у интересу светског мира.
У том циљу, као додатна институција је формиран Међународни суд правде који је требало да решава спорове између држава уколико би до њих дошло.
И рат и мир су оставили траг на сферу уметничког стваралаштва.
Најчешће као питање – да ли је рат био нужан. Затим, са одговорима – позитивним и негативним. Али и без одговора. Само са осећањем узалудности, која ће бити присутна у свим уметностима, нарочито у књижевности. И са жељом да је са слободом стеченом у миру време и за све друге слободе, и уметничке.
Мајаковски је написао „Облак у панталонама“ – поетски обрачун са традиционализмом, конформизмом, малограђанским егоизмом, паразитском ускогрудошћу ...
У ликовном стваралаштву свој европски, али и планетарни живот су почели кубизам и футуризам.
Кубизам са тежњом ка реконструкцији објекта, непотребни протест против импресионизма. И један и други су надиграли време, нарочито импресионизам.
А футуризам, који је славио лепоту брзине, снагу машине, динамику блиску насиљу, идеју „лепог рата“, био је ненамерна инспирација следећег рата.
У тој деценији у свет је кренуло до данас проблематично и до данас присутно апстрактно сликарство, та снажна потреба да се уметност ослободи баласта објективне стварности.
Василије Кандински и Казимир Маљевич, као његови родоначелници, изложили су своје прве слике (1910. и 1913.) и покренули ланац апстрактне ликовне уметности у целом свету.
1920-1930. година
Трећа деценија је почела са јачањем фашизма у Италији. Године 1922. четрдесет хиљада фашиста је кренуло из Напуља у чувени „Марш на Рим“. У атмосфери насиља и страха италијански краљ понудио је Бениту Мусолинију мандат за састав нове владе а на самом почетку 1925. године Мусолини је у Италију увео диктатуру.
Године 1923. Хитлер је објавио чувени „Мајн Камф“, платформу за нови светски поредак којим треба да доминира супериорна германска природа.
Да је фашистичко-нацистичка неман надвијена над планетом, она то још није видела. Планета није затварала очи свесно, али су сви њени делови били заокупљнени својим проблемима.
На Истоку, млада социјалистичка држава настојала је да се после рата, револуције и успостављања нове власти, економски опорави и стабилизује у сваком погледу. Није одустајала од значаја планетарног ширења социјализма, али је тренутну предност давала приликама у својој земљи.
На Западу, ближем и даљем, нису били сигурни да их социјалистички талас неће изненадити раније и били су спремни да му се супротставе економском блокадом СССР-а и политичком пропагандом.
А на крајњем Западу, у САД, слом Њујоршке берзе изазвао је кризу америчке привреде која ће се брзо проширити на читав свет који је већ био веома исцрпљен после рата. У развијеним земљама индустријска производња је пала на ниво са почетка века, а без посла је остало двадесет шест милиона људи.
Економска криза се ширила светом, социјалистички систем се није ширио, али несоцијалистички свет се плашио да би то могло да се догоди.
У таквој атмосфери нико није озбиљно стајао на путу милитантном фашизму и још милитантнијем нацизму.
Али, истовремено се рађала спонтано једна планетарна свест.
Књижевност, музика, сликарство, филм, нису заборавили рат али су мислили да је то било последњи пут.
Хемингвеј, амерички писац и новинар, литерарна персонификација Првог светског рата, написао је „Збогом оружје“ али и „Сунце се поново рађа“.
Потреба да се кроз књижевност изрази однос према послератном времену и дају први одговори везани за будућност резултирала је, између осталог, и формирањем првог међународног Друштва писаца 1928. године у Лондону.
Ово је деценија у којој је надреализам као нови правац у уметности почео у књижевности са „Манифестом надреализма“ 1924. године у Француској, а затим захватио литерарни и ликовни свет у широким размерама.
Надреално је значило ослобођено бесмислено, ослобођено двосмислено, ослобођено необразложено....
Салвадор Дали је пресонификовао тај приступ уметничком и естетском. Са њим је почео надреализам, али није и окончан.
Планетарном повезивању у сфери уметности нарочито је допринео филм. Америчка кинематографија је преузела доминантну улогу коју су раније имали италијанска и француска.
Холивуд је постао светска престоница филма. Све што је у уметничком и техничко-технолошком смислу емитовано из Холивуда добило је глобални карактер. Поготово када је са филмом „Певач џеза“ 1927. године почела ера звучног филма.
Године 1927. први пут је додељена награда Оскар за најбољи филм и тај највећи филмски спектакл на свету траје већ деведесет година. Та награда је од почетка имала светску репутацију. Све што је награђено Оскаром имало је престижни статус у свету. Чак и у срединама где није имало уметничку подршку или где је недостајала духовна копча са матичном културом.
Из Холивуда су у трећој деценији двадесетог века у свет кренуле две највеће филмске звезде Рудолф Валентино и Чарли Чаплин. Крајем те деценије, 1928. године и Мики Маус, јунак уметничких филмова Волта Дизнија. До данашњег дана они припадају ризници светске културе, која је као таква свој живот почела тада.
И резултати развоја науке су добили планетарни карактер. Почела је њихова планетарна примена.
Александар Флеминг је открио пеницилин захваљујући коме је смањена смртност од заразних болести у целом свету.
Са увођењем ваздушног саобраћаја и првих интерконтиненталних летова почела је ера планетарног кретања на које људи нису принуђени (због рата, насиља и сиромаштва) већ се на та путовања одлази из научне и културне радозналости.
1930-1940. година
Ово је деценија у којој доминирају ескалација фашизма и нацизма.
Године 1933. Хитлер је изабран за канцелара и један од првих потеза је био паљење Рајхстага које су извели нацисти а за које су оптужили комунисте. То је био повод за почетак прогона комуниста у целој Немачкој.
Већ у марту је формиран први концентрациони логор у Дахау у који су смештени противници немачке политике, а јула месеца су у Немачкој забрањене све политичке партије осим нацистичке. Октобра месеца Немачка је напустила Друштво народа, а 1934. године Хитлер је проглашен за вођу (фирера) свих Немаца после референдума на коме је већина грађана Хитлеру дала неограничена овлашћења.
Опседнута мржњом према комунистима Хитлерова Немачка налази савезника у борби против њих у Јапану (који је раније и сам напустио Друштво народа) са којим потписује пакт за борбу против Коминтерне.
Том пакту ће се убрзо прикључити и Италија, и она је напустила Друштво народа, а све три земље формирају коалицију.
Када се 1938. године буде у Немачкој догодила „Кристална ноћ“ у којој је спаљено стотине синагога и демолирано више од седам хиљада јеврејских кућа и продавница, биће јасно да се фронт отворен у Немачкој не односи само на комунисте већ и на Јевреје.
У тој деценији повешће се и окончаће се грађански рат у Шпанији.
Године 1936. шпански националисти, на челу са генералом Франком, дигли су се против Владе коју су формирали комунисти, социјалисти и републиканци. Тако је почео трогодишњи грађански рат који је окончан победом Франкових националиста.
Шпанским левичарима и републиканцима помоћ су пружили левичари из многих земаља широм света у оквиру Интернационалних бригада. Била је то једна од највећих и најлепших манифестација не само левичарске већ људске солидарности у историји човечанства.
Али победу су однели шпански фашисти које је подржала немачка нацистичка власт.
Бомбардовање баскијског града Герника од стране немачке нацистичке авијације представљало је масакр о коме је свет сазнао и заувек га запамтио захваљујући слици „Герника“ Пабла Пикаса која се појавила још у току рата и постала једно од најснажнијих уметничких дела насталих у двадесетом веку.
После рата, 1939. године, у Шпанији је уведена диктатура која је трајала неколико деценија.
Године 1936. на Трећој Интернационали је донета одлука да комунистичке партије у свим земљама у којима се води борба против фашизма треба да подрже њихове владе.
И оне су то чиниле не само у земљама које су се бориле против фашизма већ и у земљама које то нису чиниле, спремајући се и саме за очигледан рат који је и почео 3. септембра 1939. године (када су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој).
Ову деценију јесте обележила ескалација фашизма и нацизма, али је обележио и огроман развој природних наука и њихова планетарна примена.
Свој планетарни живот је почела атомска физика, као и теорија релативитета Алберта Ајнштајна, која је допринела развоју астрономије и настанку квантне механике. Њихова примена (у медицини, фармацији, војној индустрији, и осталим индустријама) у наредним деценијама обележиће живот људи на планети.
Имаће позитивне и негативне последице за човечанство, али за њих неће бити одговорна наука, већ они који су њене резултате примењивали.
Теорија настанка Свемира и великог праска (белгијског физичара Жоржа Леметра) била је прво научно мишљење везано за Космос које није светски оспорено. Напротив.
У биологији је дошло до развоја генетике, њена примена у медицини учиниће је научнијом него што је преходно била.
Као што ће примена физике омогућити, захваљујући покретној траци, масовну индустријску производњу у свим њеним гранама у целом свету. Захваљујући њој дошло је до нарочито брзог развоја аутомобилске индустрије која је у великој мери обележила двадесети век.
Од значаја за развој друштвених наука је било оснивање Америчког института за испитивање јавног мњења, познатог као Галупов. Та истраживања су коришћена касније и у привредне, војне, политичке и друге сврхе у целом свету.
Испитивање јавног мњења и први телевизијски преноси у овом периоду отворили су врата информационој епохи каквом се често зове друга половина двадесетог века.
У уметности уопште, и у свим њеним областима, њено ново лице има планетарну улогу такође.
У књижевности су у претходном времену остали и реализам и романтизам. На различите начине књижевност се среће са филозофијом – као код Џојса, Пруста и Вирџиније Вулф, постаје социјално и политички ангажована као код Камија и Брехта или изражава елегантну цивилизацијску усамљеност као код Хемингвеја и Фокнера.
Штампање књига у великим тиражима и разграната продајна мрежа омогућили су доступност књига у огромним размерама широј публици.
Књижевност је постала светска.
И сликарство, чак и када је у овом времену дефинитивно одлучило да се растане са свом својом прошлошћу. Да више не буде одраз природе и стварности уопште.
Нарочито планетарне размере су биле заступљене у архитектури. Нова архитектура под именом Интернационални стил подразумевала је асиметричност геометријских облика и имала је широку подршку и примену.
Од свих уметности најспектакуларнији светски карактер је имао филм.
Најпре је стекао боју а затим прве знаке индустријализације. Већ тада је филм почео да се од седме уметности трансформише у филмску индустрију. Комерцијализација филмске производње стицала је примат над уметничким филмским стваралаштвом – свет је то прихватио брзином на коју није рачунала ни млада филмска индустрија. Уметничко у области филма постојаће и даље али као некоњуктурно, прилично елитистичко иако без намере да то буде. Филму је припала заслуга за отварање тржишта у сфери уметности, или бар за моћну планетарну улогу у његовој легализацији и глорификацији.
Своју светску природу манифестовао је и оснивањем филмског фестивала у Венецији 1932. године. То је био први међународни филмски фестивал. А Грета Гарбо је била прва глумица која је постала светска звезда.
Да свету тридесетих година није претила опасност од фашизма и нацизма ова би деценија била ослонац за даљи развој науке и инспирација за уметност у наредним деценијама.
1940-1950. година
Други светски рат је био светскији од Првог. Вођен је од најдаљег Истока до најдаљег Запада, њим су били обухваћени сви континенти.
Тај рат је био тоталан, није постојала разлика између фронта и позадине. У истом су се положају нашли војници на фронту и цивили.
Био је последица нерешених неспоразума из претходног рата, а пре свега последица немачке потребе за реваншизмом симболично садржана и манифестована кроз нацистички покрет и нацистичку власт која је била уверена да може да успостави планетарну доминацију.
Године 1940. формиран ја савез фашистичких земаља (Немачка, Италија и Јапан) познат као Тројни пакт коме су се касније придружиле Данска, Финска, Белгија, Мађарска, Румунија и Манџурија.
А године 1941. је формирана антифашистичка коалиција којој су припадали СССР, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе. Она је имала подршку у свим земљама које су и саме пружале отпор фашизму и нацизму.
Рат је за собом оставио огромна разарања, масовна страдања становништва, највећи број жртава од кад се ратови воде и од почетка света.
Окончан је стварно капитулацијом Немачке 9. маја 1945. године, а оружане операције су престале капитулацијом Јапана 2. септембра.
Али на самом почетку године, фебруара месеца, одржан је чувени састанак на Јалти представника антифашиситчке коалиције (Стаљина, Черчила и Рузвелта) на коме је договорено о послератном уређењу света, односно о подели интересних сфера.
Тако је рат започет интересима који су имали светски карактер и окончан таквим истим интересима.
Да је планетом доминирао светски дух показује и чињеница да су још у току рата, јуна 1944. године формирани Светска банка и Међународни монетарни фонд, који су својим зајмовима требало да омогуће финансијске трансакције између земаља. Тада, на Међународној конференцији у Вудсу у САД, утврђен је нови светски економски систем и формиране су ове две светске организације које ће обележити економски и укупни друштвени живот у свим наредним деценијама у целом свету.
А годину дана касније 26. јуна 1945. године, формирана је Организација Уједињених нација.
Са окончањем шестогодишњег рата требало је да почну мир и међународна сарадња у циљу опоравка и развоја.
Али, то се није десило.
Два велика победника у рату, СССР и САД су се такорећи сутрадан нашла на супротним странама историје. Раздвојио их је социјализам.
Већ 5. марта 1946. године Черчил је у САД изјавио да је Стаљин спустио „Гвоздену завесу“ од Шћећина на Балтику до Трста на Јадранском мору.
То је био почетак првог великог Хладног рата. Вођен је између САД и СССР-а, између најјаче капиталистичке и највеће социјалистичке земље.
Покренуле су га САД и западни капиталистички свет у страху да ће са тријумфализмом из Моске ка Западу кренути и социјализам. Тај страх је био оправдан јер је после Другог светског рата огромна улога Црвене армије у његовом окончању допринела угледу СССР-а у целом свету, а нарочито у земљама Азије и Африке, где се управо одвијао снажан процес деколонизације.
Последица тог страха је био договор САД и неколико европских земаља да формирају Атлантски пакт 1949. године, да створе снажну војну организацију НАТО која је за циљ имала да штити територијалну и државну безбедност ових земаља у случају да буду угрожене од евентуалних експанзионистичких намера СССР-а.
У почетку СССР није реаговао на формирање овог војног џина. Имао је према њему само критичан однос. Додуше, јануара те године у Москви је формиран Савез социјалистичких држава за међународну економску помоћ (СЕВ). Тај Савез није био планетарног карактера, али је имао тенденцију да то буде темпом којим би се повећавао број социјалистичких земаља у свету.
И тако се у једној јединој деценији догодио највећи рат на свету и почео први, такође светски, Хладни рат.
На самом крају деценије, енглески писац Џорџ Орвел, који је иначе учествовао у Шпанском грађанском рату на страни комуниста и левичара којима је и сам припадао, објавио је своју књигу „1984“. Када се појавила нико се није надао да је била антиципација будунћности која је изгледа и почела око 1984. године. Или је бар средином осамдесетих година најављена опасност од новог тоталитаризма чије су апокалиптичне манифестације биле генерисане из неконтролисане злоупотребе техничко-технолошког развоја друге половине двадесетог века.
На други индиректан начин, и у исто време ће на ту опасност уопзорити и Жан Пол Сартр у својој чувеној књизи „Егзистенцијализам и хуманизам“. Његова харизматична интелигенција обележиће дух краја деценије али и дух средине двадесетог века.
Али, на крају пете деценије, после Другог светског рата, свет је ипак славио мир, одложио је опасност и страх за касније. И био је у праву, бар на први поглед.
1950-1960. година
Већ 1952. године извршене су две велике пробе атомске бомбе, прва у Великој Британији, а друга у САД.
А пошто је и у СССР-у три године раније извршена проба атомске бомбе било је јасно да се нуклеарна опасност надвила над светом.
НАТО је располагао атомским оружјем.
Да би ојачао своју војну, атомску позицију, СССР је са другим социјалистичким земљама 1955. године формирао војну организацију Варшавски пакт са врховном војном командом у Москви и са совјетским трупама распоређеним у земљама чланицама.
Хладни рат између социјалистичког Истока и капиталиситичког Запада, између СССР-а и САД, односно између НАТО и Варшавског пакта, вођен је у сфери економије, политике и културе.
Ниски ударци економији противничке стране, нарушавање социјалне стабилности, усмеравање политичке оријентације, инфилтрирање у културни живот ... то је била територија прилично неограничена, у којој је вођен Хладни рат од 1946. године па у наредним деценијама.
До оружаног сукоба два велика противника није дошло.
Избегавање тог сукоба било је последица страха од нуклеарне катастрофе која је, захваљујући нуклеарном оружју које су обе стране имале, могла да има планетарне размере. Планетарни страх, дакле, штитио је свет од планетарне апокалипсе.
Мали, локални ратови вођени су широм планете, пре свега у Азији, Африци и Јужној Америци. Негде се то одвијало у процесу деколонизације, а негде, где је тај процес окончан, ако је било могућности, настављена је политика бивших колонизатора који су у интересу те политике били генератори локалних сукоба.
На чувеном Двадесетом конгресу КП СССР-а, 1956. године почео је процес либерализације партијске и државне политике у СССР-у.
Изгледало је да су тензије између два блока смањене, и у неким сферама и јесу, али је светски Хладни рат настављен.
Заахваљујући том процесу либерализације у СССР-у, Борис Пастернак је написао „Доктор Живаго“, романсирану критику револуције и постреволуционарног периода у СССР-у.
Али да је Хладни рат настављен показала је чињеница да је за такав роман добио Нобелову награду која спада у надлежност антисовјетског корпуса.
А и да либерализација у СССР-у није радикално отупила хладноратовско оружје показала је и чињеница да је писац те, не претерано оштре, критике совјетске ствари одбио да прими награду његових противника.
У социјалистичкој Југославији је почетком деценије успостављен нови тип социјалистичког друштва познат као самоуправни социјализам. Његова суштина је била да сви који раде треба да управљају условима, средствима и резултатима свог рада. Тај до тада највећи процес еманципације, демократизације и хуманизације у историји, започет у СФРЈ, био је почетак планетарне инспирације, чија је реализација, после првих скромних почетака, лоцирана у следећа времена.
Хладни рат је штитио свет од нуклеарног рата, а у Европи је период Хладног рата био најдужи период мира у њеној историји.
У тим околностима јавили су се и многи знаци планетарног зближавања. У уметности, у музици, на пример.
Рок музика из САД почела је свој поход у свет. Неће свет освојити брзо. Али та музика ће временом почети да успоставља једну парацивилизацију, аутономну планетарну културу, духовни свет модерног доба.
1960-1970. година
Деценија је почела доношењем Декларације УН о давању независности колонијалним земљама и народима.
Доношењем те Декларације дошло је до светског процеса деколонизације који је био последица опште климе после Другог светског рата којом је доминирао култ слободе као највеће, елементарне вредности.
Том процесу деколонизације допринела је и чињеница да су се широм колонијалног света јавили антиколонијални протести чије је гашење захтевало огромна средства од стране колонизатора, па су тако њихови расходи у колонијама постали већи од прихода које су од њих имали.
Гасио се колонијализам у свету, али највеће колонијалне силе нису баш лако одустајале од својих интереса. Надале су се, не без разлога, да их и даље могу остваривати, на други мање бруталан и индиректан начин, механизмима нове, неоколонијалне политике и када је у питању материјална корист, и када је у питању политичка контрола и када је у питању културна доминација.
Такође на самом почетку деценије формиран је Покрет несврстаних чији је циљ био борба против колонијализма, неоколонијализма и империјализма.
Овим покретом је било обухваћено преко сто земаља које су се налазиле изван блокова и које су углавном биле против њих. Њему је припадало шездесет пет одсто становништва планете, две трећине чланица Уједињених нација и већина влада на свету.
Покрет ће у следеће две деценије допринети смањењу тензија у свету, чак и неких између блокова. Нарочито је била велика улога Покрета несврстаних у процесу деколонизације. Са њим је почело рађање Трећег света.
Иако су креатори овог покрета били председник Југославије Јосип Броз Тито, председник Индије Џавахарлал Нехру и председник Египта Гамал Абдел Насер, у свету се сматрало да је Југославија родно место овог покрета а његов лидер југословенски председник Тито.
У атмосфери мира и култа слободе била је присутна и свест о опасности од могућег новог рата који би с обзиром на најновије оружје, могао да буде не трећи, већ последњи.
Страх од такве опасности и жеља да се она избегне доминирали су шездесетих година науком, уметношћу, средствима информисања. Нарочито је свест о таквој опасности била присутна у музици и у филму.
Један од манифестација такве свести је и познати популарни Хипи покрет. Он је био нова површна и романтична агитација за свет без рата, миран и пријатељски. Имао је одјек широм света, наишао је на велики број присталица међу младим људима, али није донео резултате у погледу идеја за које се залагао.
За многе присталице овог покрета одсуство резултата компензирано је игнорисањем свих институција, једним необразложеним, инфериорним и површним нихилизмом, и дрогом.
Трагови ове младалачке побуне против рата и залагања за мир и даље су присутни широм света у музици, више у моди, као лака, носталгична и романтична чежња за слободом и миром чије су шансе некад постојале, а пропуштене.
Потреба за миром јесте доминирала шездесетим годинама, али не увек у свим срединама за било каквим миром. Мир, али без економске експлоатације, социјалне неравноправности и политичке манипулације – на принципима тако схваћеног мира дошло је до студентских протеста 1968. године који су почели у Западној Европи а затим се ширили даље. То је био протест против грађанског друштва, али није имао класни карактер и није имао организацију. Зато се свео на надахнуту манифестацију младалачког гнева против хипокризије грађанског друштва.
То друштво је на тај гнев реаговало тако што га је игнорисало, а неке његове вође етаблирало.
Протестима против хипокризије грађанског друштва придружиће се у овој деценији и филм. Односно, у оквиру правца познатог као Нови талас у Француској, Италији и делимично Шпанији, дошло је до елегантног, болног и супериорног суочавања са лицемерјем грађанске цивилизације, њеним похабаним конзервативизмом и њеном стерилном егзистенцијом.
Али, као и студентски протести, ни ова модерна и високо креативана филмска уметност тог времена није нарушила имунитет грађанског егоизма. Еманципаторски напори обележили су ову деценију у целом свету.
У САД је 1964. године донет Акт о грађанским правима којим је укинута расна дискриминација у земљи.
Некако у исто време у Европи се појавио еврокомунистички покрет чији је циљ био мирно трнасформисање постојећег грађанског друштва у социјалистичко. То трансформисање је требало да се одвија кроз обједињавање свих левичарских партија у један покрет који би требало да, осим социјалистичких идеја и искустава, узме у обзир и сва позитивна искуства грађанског друштва.
САД су имале подршку целог света у процесу укидања расне дискриминације, иако су неки њени трагови и данас присутни. Али европски евро-комунизам је наишао на препреке и на Западу и на Истоку. Против њега су упаљена сва црвена светла. Један привлачнији, нови социјализам могао је да угрози подједнако и западни капитализам и источни социјализам. Зато је остао само као историјска шанса – последице биполарног екстремизма учиниће га временом разумним решењем.
Шеста децнија је била најлепша деценија дведесетог века. И најсветскији период тог светског века.
Планетарно је захватила све сфере живота. Од оних које су биле од највећег значаја за живот до скоро свих уметности.
У музици, роцк анд ролл, у почетку можда највише захваљујући Елвису Прислију постаће најпопуларнија музика на свету.
Као што ће и нови талас у ликовној уметности „Поп-арт“, чији је родоначелник био њујоршки уметник Енди Ворхол постати популаран широм света, комуникативан и непретенциозан, са лаким и ненамераваним демократским исходом, континуирани ликовни израз у свим наредним деценијама.
Изгледа да у тој деценији човеку није било довољно да први пут живи у свету, већ је хтео да живи и у Космосу.
Године 1961. совјетски космонаут Јуриј Гагарин је први човек који је полетео у васиону, а 1969. године амерички космонаут Нил Армстронг је био први човек који је слетео на Месец.
И на самом крају деценије америчко Министарство одбране покренуло је ново средство комуникације, Интернет, који је у следећим деценијама, а поготово у следећем веку, постао један од најмоћнијих интегративних фактора на планетарном нивоу.
1970-1980. година
Еманципаторски дух из претходне деценије је настављен и у овој. Смрт португалског диктатора Антониа Салазара окончала је диктатуру у Португалу. Као што је смрт генерала Франка окончала његову врсту диктатуре у Шпанији после тридесет шест година. У Ирану се догодила „Исламска револуција“ – свргнут је шах, укинута је монархија.
Окончавање дугогодишњих диктатура у Европи и укидање једне од најмоћнијих и најстаријих монархија у Азији били су прилог планетарном процесу еманципације и слободе, подстакле су многе народе да му се придруже.
Томе су допринели и резултати председничких избора у Чилеу на којима је победу однео социјалистички кандидат Салвадор Аљенде – Чиле је мирним путем постао социјалистичка држава.
На конференцији тридесет пет земаља у Хелсинкију створена је Европска организација за безбедност и сарадњу (КЕПС - ОЕБС) и потписана је Хелшинска повеља о немешању у унутрашње послове, поштовању људских права и грађанских слобода.
Тако је Европа још једном отворила врата односима између држава ( и народа) који би, на принципима њених тадашњих цивилизацијских стандарда, могли да буду примењени на ширем, светском нивоу.
Светом је доминирао дух либералног, али и све мање конвенционалног.
У тој атмосфери појавила се диско музика, која је почела да се слуша у клубовима намењеним за њу. Постали су масовни и музика и клубови, и освојили су свет. Чак и онај најдаљи од њихове америчке постојбине, који никад нису дотакли ни француске шансоне, ни џез, а ни рок. Скромна музичка природа ове музике учинила ју је доступном свим образовним и социјалним срединама. Постала је планетарно популарна јер је мало нудила и мало тражила. Дефашизација, либерализација, демократизација .... те манифестације емаципаторских процеса могле су да буду доминантна тенденција ове деценије.
Али, нису.
Јер Франкову диктатуру није сменила република за коју су тридесет шест година раније гинули Франкови левичарски противници.
Демократски изабран социјалистички председник у Чилеу Салвадор Аљенде је уз асистенцију САД свргнут и убијен заједно са око три хиљаде својих сарадника и присталица. На власт је дошао генерал Пиноче, због чије диктатуре је преко милион људи напустило земљу.
Хелсиншка повеља није освојила свет. Напротив. У свету су се водили локални ратови – између Индије и Пакистана, између Египта и Израела, Совјети су извршили инвазију на Авганистан, у Либану су беснели грађански сукоби ....
Диско музика је била популарна, постала је светска, али се у ствари налазила у сфери субкултуре. На музичком тржишту била је без конкуренције, у сфери културе била је најраспрострањенија и највише заштићена од сумње да не спада у респектабилну област слободног времена.
Седемдесете године светом је владо баланс, који је имао шансе да се настави, у бољем случају да модерно доба надигра конзервативизам, да еманципаторски процеси постану доминантни. А у горем, наравно, да се конзервативизам у свим сферама трансформише у неоконзервативизам и тако опстане.
1980-1990. година
Извесна предност коју је у Хладном рату у протеклој деценији имао капиталистички Запад у односу на социјалистички Исток показала се већ у првој половини ове деценије као прилично велика.
Она је била резултат слабости које су биле присутне у СССР-у и у читавом блоку социјалистичких земаља у Источној Европи.
Те слабости су биле економска стагнација, скроман животни стандард, одсуство социјалне динамике, висок степен државне и партијске бирократизације, културна изолираност.
Кад је реч о СССР-у постреволуционарни ентузијазам и тријумфализам после Другог светског рата дуго су трајали и формирали су свест на свим нивоима да је совјетско социјалистичко друштво историјски супериорно и да ће читав свет у ближој или даљој будућности кренути тим путем.
Тај историјски оптимизам, међутим, није имао довољно ослонаца у социјалистичкој стварности и СССР-а и свих земаља реалсоцијализма.
Одсуство развојне динамике, дуготрајна стагнација у свим сферама друштва, слабили су одбрамбене механизме према спољном свету, односно према противницима у Хладном рату.
Томе је на известан начин допринела и организована пропаганда са те стране која је све од себе дала да компромитује и идеју социјализма и њену праксу на социјалистичком Истоку.
Зато су социјалистичком Истоку биле потребне велике и прилично ургентне промене.
Са доласком Михаила Горбачова на чело СССР-а и његове Комунистичке партије 1985. године реформе су и почеле да се изводе у сфери економије и политичког живота кроз процес либерализације, која, међутим, није била резултат темељног концепта целовитих друштвених промена, већ пука, исхитрена импровизација.
Тако се претходна стагнација трансформисала у деградацију.
Совјетски социјализам је губио дах, престао је да буде и инспиратор, а поготово је престао да буде ауторитет за своје савезнике у источноевропским социјалистичким земљама.
Рушење социјализма у Пољској већ на почетку деценије, мање или више испољена незадовољства у другим социјалистичким земљама и велики антисовјетски и антисоцијалистички протести у источном Берлину окончали су се рушењем чувеног зида 1989. године.
Пад социјализма у земљама Источног блока, пре свега у СССР-у, бацио је дугу сенку на ствар социјализма у читавом свету. Збуниле су се и деморалисале многе комунистичке и социјалистичке партије, левичарски покрети, зауставили су своје социјалистичке програме и планове многе земље.
У Хладном рату између социјалистичког Истока и капиталистичког Запада победу је однео капиталистички Запад. Пре свега због слабости социјалистичког Истока. Али и захваљујући великом степену сопствене капиталистичке мобилизације.
Осамдесетих година британско-амерички концепт неолибералне економије, односно неолибералног капитализма у целини, стекао је подршку свег западног, развијеног света и индиректно, обазриво се понудио стагнирајућем социјализму.
Социјализам га је прихватио, бар у почетку, у наивној нади да тим неолиберализмом унапређује социјализам.
Међутим, укидао га је.
А пре него што га је укинуо, у социјалистичким земљама је стидљиво довођено у питање Марксово учење о друштву, мање стидљиво Лењинове „Филозофске свеске“, и, углавном, сви теоретичари социјализма у свету.
Лака сенка је почела да пада чак и на уметнике, нарочито књижевнике, који су својим делима пружали подршку чак и идеји социјализма, а не само њеној примени.
И, тако, крајем осамдесетих година неолиберализам је постао светски друштвени систем.
А сида се као нова болест појавила већ на почетку деценије (1981. године) и показала тенденцију ка планетарном ширењу.
1990-2000. година
На самом почетку деценије, као декретом и преко ноћи, укинут је социјализам у СССР-у и свим дотадашњим социјалистичким земљама.
У току 1991. године расформиран је Варшавски пакт и престао је да постоји Совјетски Савез.
Тако је окончан биполаран свет, завршен је период равнотеже која је штитила свет од глобалног рата.
Победнички Запад је савладао свог великог противника без зрна свог барута и била су му отворена сва врата до којих му је стало. За обазривост коју је морао да испољава за време Хладног рата, док су постојали СССР и Варшавски пакт више није било разлога.
Тенденција да се ставе под контролу све земље које су до тада биле изван ње, путем економских, политичких, војних и културних механизама и интервенција, идеолошки и терминолошки је промовисана као глобализам.
Радило се, међутим, о новом колонијализму и новом империјализму. Односно, о неоколонијализму и неоимперијализму које су њихови идеолози и протагонисти настојали да представе као историјски нужан и оправдан процес повезивања света у целину у интересу свих њених делова.
Светом је у последњој деценији двадесетог века доминирао само један интерес – интерес неоколонијалног империјализма. Његов чувар је био НАТО коме ће ускоро почети да се придружују и чланице некадашњег Варшавског пакта.
Формирање Европске Уније 1992. године и увођење евра као њеног платежног средства није нарушило процес глобализације. Напротив. И Европска Унија и евро су били поуздана подршка глобализацији која ће трајати док глобализацији буде потребна.
Антиглобалистичке реакције и протести присутни су били у читавој деценији и у читавом свету у сфери политике, у области научног и уметничког стваралаштва, у јавном животу многих средина.
Своје антиглобалистичке књиге су објавили амерички филозоф Ноам Чомски, писац Питер Ханке, француски социолог Пјер Бурдије, бугарски професор Велко Влканов, руски филозоф Александар Зиновљев, амерички писац и публициста Мајкл Паренти ....
Антиглобалистички протести су се догађали у Атини и Паризу, чак и у Токију, на свим континентима.
На опасност од глобалног колонијализма су упозорили Руска православна Црква, Комунистичка Партија Кине, руски научници, италијански комунисти, француски националисти ....
Било је много антиглобалистичких реакција широм света, али нису донеле никакве резултате. Пре свега зато што су биле неповезане. Парцијализоване и локализоване чекају време у коме ће стварни глобализам укинути лажни.
А дотле ће трајати конзервативизам, шириће се неоколонијализам. Неоконзервативизам и неоколонијализам почеће свој несметани живот у двадесет првом веку са реваншизмом. Повешће економски, културни, медијски, па и оружани рат са свим еманципаторским, ослободилачким идејама и догађајима и њиховим протагонистима.
Године 1933. Хитлер је изабран за канцелара и један од првих потеза је био паљење Рајхстага које су извели нацисти а за које су оптужили комунисте. То је био повод за почетак прогона комуниста у целој Немачкој.
Већ у марту је формиран први концентрациони логор у Дахау у који су смештени противници немачке политике, а јула месеца су у Немачкој забрањене све политичке партије осим нацистичке. Октобра месеца Немачка је напустила Друштво народа, а 1934. године Хитлер је проглашен за вођу (фирера) свих Немаца после референдума на коме је већина грађана Хитлеру дала неограничена овлашћења.
Опседнута мржњом према комунистима Хитлерова Немачка налази савезника у борби против њих у Јапану (који је раније и сам напустио Друштво народа) са којим потписује пакт за борбу против Коминтерне.
Том пакту ће се убрзо прикључити и Италија, и она је напустила Друштво народа, а све три земље формирају коалицију.
Када се 1938. године буде у Немачкој догодила „Кристална ноћ“ у којој је спаљено стотине синагога и демолирано више од седам хиљада јеврејских кућа и продавница, биће јасно да се фронт отворен у Немачкој не односи само на комунисте већ и на Јевреје.
У тој деценији повешће се и окончаће се грађански рат у Шпанији.
Године 1936. шпански националисти, на челу са генералом Франком, дигли су се против Владе коју су формирали комунисти, социјалисти и републиканци. Тако је почео трогодишњи грађански рат који је окончан победом Франкових националиста.
Шпанским левичарима и републиканцима помоћ су пружили левичари из многих земаља широм света у оквиру Интернационалних бригада. Била је то једна од највећих и најлепших манифестација не само левичарске већ људске солидарности у историји човечанства.
Али победу су однели шпански фашисти које је подржала немачка нацистичка власт.
Бомбардовање баскијског града Герника од стране немачке нацистичке авијације представљало је масакр о коме је свет сазнао и заувек га запамтио захваљујући слици „Герника“ Пабла Пикаса која се појавила још у току рата и постала једно од најснажнијих уметничких дела насталих у двадесетом веку.
После рата, 1939. године, у Шпанији је уведена диктатура која је трајала неколико деценија.
Године 1936. на Трећој Интернационали је донета одлука да комунистичке партије у свим земљама у којима се води борба против фашизма треба да подрже њихове владе.
И оне су то чиниле не само у земљама које су се бориле против фашизма већ и у земљама које то нису чиниле, спремајући се и саме за очигледан рат који је и почео 3. септембра 1939. године (када су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој).
Ову деценију јесте обележила ескалација фашизма и нацизма, али је обележио и огроман развој природних наука и њихова планетарна примена.
Свој планетарни живот је почела атомска физика, као и теорија релативитета Алберта Ајнштајна, која је допринела развоју астрономије и настанку квантне механике. Њихова примена (у медицини, фармацији, војној индустрији, и осталим индустријама) у наредним деценијама обележиће живот људи на планети.
Имаће позитивне и негативне последице за човечанство, али за њих неће бити одговорна наука, већ они који су њене резултате примењивали.
Теорија настанка Свемира и великог праска (белгијског физичара Жоржа Леметра) била је прво научно мишљење везано за Космос које није светски оспорено. Напротив.
У биологији је дошло до развоја генетике, њена примена у медицини учиниће је научнијом него што је преходно била.
Као што ће примена физике омогућити, захваљујући покретној траци, масовну индустријску производњу у свим њеним гранама у целом свету. Захваљујући њој дошло је до нарочито брзог развоја аутомобилске индустрије која је у великој мери обележила двадесети век.
Од значаја за развој друштвених наука је било оснивање Америчког института за испитивање јавног мњења, познатог као Галупов. Та истраживања су коришћена касније и у привредне, војне, политичке и друге сврхе у целом свету.
Испитивање јавног мњења и први телевизијски преноси у овом периоду отворили су врата информационој епохи каквом се често зове друга половина двадесетог века.
У уметности уопште, и у свим њеним областима, њено ново лице има планетарну улогу такође.
У књижевности су у претходном времену остали и реализам и романтизам. На различите начине књижевност се среће са филозофијом – као код Џојса, Пруста и Вирџиније Вулф, постаје социјално и политички ангажована као код Камија и Брехта или изражава елегантну цивилизацијску усамљеност као код Хемингвеја и Фокнера.
Штампање књига у великим тиражима и разграната продајна мрежа омогућили су доступност књига у огромним размерама широј публици.
Књижевност је постала светска.
И сликарство, чак и када је у овом времену дефинитивно одлучило да се растане са свом својом прошлошћу. Да више не буде одраз природе и стварности уопште.
Нарочито планетарне размере су биле заступљене у архитектури. Нова архитектура под именом Интернационални стил подразумевала је асиметричност геометријских облика и имала је широку подршку и примену.
Од свих уметности најспектакуларнији светски карактер је имао филм.
Најпре је стекао боју а затим прве знаке индустријализације. Већ тада је филм почео да се од седме уметности трансформише у филмску индустрију. Комерцијализација филмске производње стицала је примат над уметничким филмским стваралаштвом – свет је то прихватио брзином на коју није рачунала ни млада филмска индустрија. Уметничко у области филма постојаће и даље али као некоњуктурно, прилично елитистичко иако без намере да то буде. Филму је припала заслуга за отварање тржишта у сфери уметности, или бар за моћну планетарну улогу у његовој легализацији и глорификацији.
Своју светску природу манифестовао је и оснивањем филмског фестивала у Венецији 1932. године. То је био први међународни филмски фестивал. А Грета Гарбо је била прва глумица која је постала светска звезда.
Да свету тридесетих година није претила опасност од фашизма и нацизма ова би деценија била ослонац за даљи развој науке и инспирација за уметност у наредним деценијама.
1940-1950. година
Други светски рат је био светскији од Првог. Вођен је од најдаљег Истока до најдаљег Запада, њим су били обухваћени сви континенти.
Тај рат је био тоталан, није постојала разлика између фронта и позадине. У истом су се положају нашли војници на фронту и цивили.
Био је последица нерешених неспоразума из претходног рата, а пре свега последица немачке потребе за реваншизмом симболично садржана и манифестована кроз нацистички покрет и нацистичку власт која је била уверена да може да успостави планетарну доминацију.
Године 1940. формиран ја савез фашистичких земаља (Немачка, Италија и Јапан) познат као Тројни пакт коме су се касније придружиле Данска, Финска, Белгија, Мађарска, Румунија и Манџурија.
А године 1941. је формирана антифашистичка коалиција којој су припадали СССР, Велика Британија и Сједињене Америчке Државе. Она је имала подршку у свим земљама које су и саме пружале отпор фашизму и нацизму.
Рат је за собом оставио огромна разарања, масовна страдања становништва, највећи број жртава од кад се ратови воде и од почетка света.
Окончан је стварно капитулацијом Немачке 9. маја 1945. године, а оружане операције су престале капитулацијом Јапана 2. септембра.
Али на самом почетку године, фебруара месеца, одржан је чувени састанак на Јалти представника антифашиситчке коалиције (Стаљина, Черчила и Рузвелта) на коме је договорено о послератном уређењу света, односно о подели интересних сфера.
Тако је рат започет интересима који су имали светски карактер и окончан таквим истим интересима.
Да је планетом доминирао светски дух показује и чињеница да су још у току рата, јуна 1944. године формирани Светска банка и Међународни монетарни фонд, који су својим зајмовима требало да омогуће финансијске трансакције између земаља. Тада, на Међународној конференцији у Вудсу у САД, утврђен је нови светски економски систем и формиране су ове две светске организације које ће обележити економски и укупни друштвени живот у свим наредним деценијама у целом свету.
А годину дана касније 26. јуна 1945. године, формирана је Организација Уједињених нација.
Са окончањем шестогодишњег рата требало је да почну мир и међународна сарадња у циљу опоравка и развоја.
Али, то се није десило.
Два велика победника у рату, СССР и САД су се такорећи сутрадан нашла на супротним странама историје. Раздвојио их је социјализам.
Већ 5. марта 1946. године Черчил је у САД изјавио да је Стаљин спустио „Гвоздену завесу“ од Шћећина на Балтику до Трста на Јадранском мору.
То је био почетак првог великог Хладног рата. Вођен је између САД и СССР-а, између најјаче капиталистичке и највеће социјалистичке земље.
Покренуле су га САД и западни капиталистички свет у страху да ће са тријумфализмом из Моске ка Западу кренути и социјализам. Тај страх је био оправдан јер је после Другог светског рата огромна улога Црвене армије у његовом окончању допринела угледу СССР-а у целом свету, а нарочито у земљама Азије и Африке, где се управо одвијао снажан процес деколонизације.
Последица тог страха је био договор САД и неколико европских земаља да формирају Атлантски пакт 1949. године, да створе снажну војну организацију НАТО која је за циљ имала да штити територијалну и државну безбедност ових земаља у случају да буду угрожене од евентуалних експанзионистичких намера СССР-а.
У почетку СССР није реаговао на формирање овог војног џина. Имао је према њему само критичан однос. Додуше, јануара те године у Москви је формиран Савез социјалистичких држава за међународну економску помоћ (СЕВ). Тај Савез није био планетарног карактера, али је имао тенденцију да то буде темпом којим би се повећавао број социјалистичких земаља у свету.
И тако се у једној јединој деценији догодио највећи рат на свету и почео први, такође светски, Хладни рат.
На самом крају деценије, енглески писац Џорџ Орвел, који је иначе учествовао у Шпанском грађанском рату на страни комуниста и левичара којима је и сам припадао, објавио је своју књигу „1984“. Када се појавила нико се није надао да је била антиципација будунћности која је изгледа и почела око 1984. године. Или је бар средином осамдесетих година најављена опасност од новог тоталитаризма чије су апокалиптичне манифестације биле генерисане из неконтролисане злоупотребе техничко-технолошког развоја друге половине двадесетог века.
На други индиректан начин, и у исто време ће на ту опасност уопзорити и Жан Пол Сартр у својој чувеној књизи „Егзистенцијализам и хуманизам“. Његова харизматична интелигенција обележиће дух краја деценије али и дух средине двадесетог века.
Али, на крају пете деценије, после Другог светског рата, свет је ипак славио мир, одложио је опасност и страх за касније. И био је у праву, бар на први поглед.
1950-1960. година
Већ 1952. године извршене су две велике пробе атомске бомбе, прва у Великој Британији, а друга у САД.
А пошто је и у СССР-у три године раније извршена проба атомске бомбе било је јасно да се нуклеарна опасност надвила над светом.
НАТО је располагао атомским оружјем.
Да би ојачао своју војну, атомску позицију, СССР је са другим социјалистичким земљама 1955. године формирао војну организацију Варшавски пакт са врховном војном командом у Москви и са совјетским трупама распоређеним у земљама чланицама.
Хладни рат између социјалистичког Истока и капиталиситичког Запада, између СССР-а и САД, односно између НАТО и Варшавског пакта, вођен је у сфери економије, политике и културе.
Ниски ударци економији противничке стране, нарушавање социјалне стабилности, усмеравање политичке оријентације, инфилтрирање у културни живот ... то је била територија прилично неограничена, у којој је вођен Хладни рат од 1946. године па у наредним деценијама.
До оружаног сукоба два велика противника није дошло.
Избегавање тог сукоба било је последица страха од нуклеарне катастрофе која је, захваљујући нуклеарном оружју које су обе стране имале, могла да има планетарне размере. Планетарни страх, дакле, штитио је свет од планетарне апокалипсе.
Мали, локални ратови вођени су широм планете, пре свега у Азији, Африци и Јужној Америци. Негде се то одвијало у процесу деколонизације, а негде, где је тај процес окончан, ако је било могућности, настављена је политика бивших колонизатора који су у интересу те политике били генератори локалних сукоба.
На чувеном Двадесетом конгресу КП СССР-а, 1956. године почео је процес либерализације партијске и државне политике у СССР-у.
Изгледало је да су тензије између два блока смањене, и у неким сферама и јесу, али је светски Хладни рат настављен.
Заахваљујући том процесу либерализације у СССР-у, Борис Пастернак је написао „Доктор Живаго“, романсирану критику револуције и постреволуционарног периода у СССР-у.
Али да је Хладни рат настављен показала је чињеница да је за такав роман добио Нобелову награду која спада у надлежност антисовјетског корпуса.
А и да либерализација у СССР-у није радикално отупила хладноратовско оружје показала је и чињеница да је писац те, не претерано оштре, критике совјетске ствари одбио да прими награду његових противника.
У социјалистичкој Југославији је почетком деценије успостављен нови тип социјалистичког друштва познат као самоуправни социјализам. Његова суштина је била да сви који раде треба да управљају условима, средствима и резултатима свог рада. Тај до тада највећи процес еманципације, демократизације и хуманизације у историји, започет у СФРЈ, био је почетак планетарне инспирације, чија је реализација, после првих скромних почетака, лоцирана у следећа времена.
Хладни рат је штитио свет од нуклеарног рата, а у Европи је период Хладног рата био најдужи период мира у њеној историји.
У тим околностима јавили су се и многи знаци планетарног зближавања. У уметности, у музици, на пример.
Рок музика из САД почела је свој поход у свет. Неће свет освојити брзо. Али та музика ће временом почети да успоставља једну парацивилизацију, аутономну планетарну културу, духовни свет модерног доба.
1960-1970. година
Деценија је почела доношењем Декларације УН о давању независности колонијалним земљама и народима.
Доношењем те Декларације дошло је до светског процеса деколонизације који је био последица опште климе после Другог светског рата којом је доминирао култ слободе као највеће, елементарне вредности.
Том процесу деколонизације допринела је и чињеница да су се широм колонијалног света јавили антиколонијални протести чије је гашење захтевало огромна средства од стране колонизатора, па су тако њихови расходи у колонијама постали већи од прихода које су од њих имали.
Гасио се колонијализам у свету, али највеће колонијалне силе нису баш лако одустајале од својих интереса. Надале су се, не без разлога, да их и даље могу остваривати, на други мање бруталан и индиректан начин, механизмима нове, неоколонијалне политике и када је у питању материјална корист, и када је у питању политичка контрола и када је у питању културна доминација.
Такође на самом почетку деценије формиран је Покрет несврстаних чији је циљ био борба против колонијализма, неоколонијализма и империјализма.
Овим покретом је било обухваћено преко сто земаља које су се налазиле изван блокова и које су углавном биле против њих. Њему је припадало шездесет пет одсто становништва планете, две трећине чланица Уједињених нација и већина влада на свету.
Покрет ће у следеће две деценије допринети смањењу тензија у свету, чак и неких између блокова. Нарочито је била велика улога Покрета несврстаних у процесу деколонизације. Са њим је почело рађање Трећег света.
Иако су креатори овог покрета били председник Југославије Јосип Броз Тито, председник Индије Џавахарлал Нехру и председник Египта Гамал Абдел Насер, у свету се сматрало да је Југославија родно место овог покрета а његов лидер југословенски председник Тито.
У атмосфери мира и култа слободе била је присутна и свест о опасности од могућег новог рата који би с обзиром на најновије оружје, могао да буде не трећи, већ последњи.
Страх од такве опасности и жеља да се она избегне доминирали су шездесетих година науком, уметношћу, средствима информисања. Нарочито је свест о таквој опасности била присутна у музици и у филму.
Један од манифестација такве свести је и познати популарни Хипи покрет. Он је био нова површна и романтична агитација за свет без рата, миран и пријатељски. Имао је одјек широм света, наишао је на велики број присталица међу младим људима, али није донео резултате у погледу идеја за које се залагао.
За многе присталице овог покрета одсуство резултата компензирано је игнорисањем свих институција, једним необразложеним, инфериорним и површним нихилизмом, и дрогом.
Трагови ове младалачке побуне против рата и залагања за мир и даље су присутни широм света у музици, више у моди, као лака, носталгична и романтична чежња за слободом и миром чије су шансе некад постојале, а пропуштене.
Потреба за миром јесте доминирала шездесетим годинама, али не увек у свим срединама за било каквим миром. Мир, али без економске експлоатације, социјалне неравноправности и политичке манипулације – на принципима тако схваћеног мира дошло је до студентских протеста 1968. године који су почели у Западној Европи а затим се ширили даље. То је био протест против грађанског друштва, али није имао класни карактер и није имао организацију. Зато се свео на надахнуту манифестацију младалачког гнева против хипокризије грађанског друштва.
То друштво је на тај гнев реаговало тако што га је игнорисало, а неке његове вође етаблирало.
Протестима против хипокризије грађанског друштва придружиће се у овој деценији и филм. Односно, у оквиру правца познатог као Нови талас у Француској, Италији и делимично Шпанији, дошло је до елегантног, болног и супериорног суочавања са лицемерјем грађанске цивилизације, њеним похабаним конзервативизмом и њеном стерилном егзистенцијом.
Али, као и студентски протести, ни ова модерна и високо креативана филмска уметност тог времена није нарушила имунитет грађанског егоизма. Еманципаторски напори обележили су ову деценију у целом свету.
У САД је 1964. године донет Акт о грађанским правима којим је укинута расна дискриминација у земљи.
Некако у исто време у Европи се појавио еврокомунистички покрет чији је циљ био мирно трнасформисање постојећег грађанског друштва у социјалистичко. То трансформисање је требало да се одвија кроз обједињавање свих левичарских партија у један покрет који би требало да, осим социјалистичких идеја и искустава, узме у обзир и сва позитивна искуства грађанског друштва.
САД су имале подршку целог света у процесу укидања расне дискриминације, иако су неки њени трагови и данас присутни. Али европски евро-комунизам је наишао на препреке и на Западу и на Истоку. Против њега су упаљена сва црвена светла. Један привлачнији, нови социјализам могао је да угрози подједнако и западни капитализам и источни социјализам. Зато је остао само као историјска шанса – последице биполарног екстремизма учиниће га временом разумним решењем.
Шеста децнија је била најлепша деценија дведесетог века. И најсветскији период тог светског века.
Планетарно је захватила све сфере живота. Од оних које су биле од највећег значаја за живот до скоро свих уметности.
У музици, роцк анд ролл, у почетку можда највише захваљујући Елвису Прислију постаће најпопуларнија музика на свету.
Као што ће и нови талас у ликовној уметности „Поп-арт“, чији је родоначелник био њујоршки уметник Енди Ворхол постати популаран широм света, комуникативан и непретенциозан, са лаким и ненамераваним демократским исходом, континуирани ликовни израз у свим наредним деценијама.
Изгледа да у тој деценији човеку није било довољно да први пут живи у свету, већ је хтео да живи и у Космосу.
Године 1961. совјетски космонаут Јуриј Гагарин је први човек који је полетео у васиону, а 1969. године амерички космонаут Нил Армстронг је био први човек који је слетео на Месец.
И на самом крају деценије америчко Министарство одбране покренуло је ново средство комуникације, Интернет, који је у следећим деценијама, а поготово у следећем веку, постао један од најмоћнијих интегративних фактора на планетарном нивоу.
1970-1980. година
Еманципаторски дух из претходне деценије је настављен и у овој. Смрт португалског диктатора Антониа Салазара окончала је диктатуру у Португалу. Као што је смрт генерала Франка окончала његову врсту диктатуре у Шпанији после тридесет шест година. У Ирану се догодила „Исламска револуција“ – свргнут је шах, укинута је монархија.
Окончавање дугогодишњих диктатура у Европи и укидање једне од најмоћнијих и најстаријих монархија у Азији били су прилог планетарном процесу еманципације и слободе, подстакле су многе народе да му се придруже.
Томе су допринели и резултати председничких избора у Чилеу на којима је победу однео социјалистички кандидат Салвадор Аљенде – Чиле је мирним путем постао социјалистичка држава.
На конференцији тридесет пет земаља у Хелсинкију створена је Европска организација за безбедност и сарадњу (КЕПС - ОЕБС) и потписана је Хелшинска повеља о немешању у унутрашње послове, поштовању људских права и грађанских слобода.
Тако је Европа још једном отворила врата односима између држава ( и народа) који би, на принципима њених тадашњих цивилизацијских стандарда, могли да буду примењени на ширем, светском нивоу.
Светом је доминирао дух либералног, али и све мање конвенционалног.
У тој атмосфери појавила се диско музика, која је почела да се слуша у клубовима намењеним за њу. Постали су масовни и музика и клубови, и освојили су свет. Чак и онај најдаљи од њихове америчке постојбине, који никад нису дотакли ни француске шансоне, ни џез, а ни рок. Скромна музичка природа ове музике учинила ју је доступном свим образовним и социјалним срединама. Постала је планетарно популарна јер је мало нудила и мало тражила. Дефашизација, либерализација, демократизација .... те манифестације емаципаторских процеса могле су да буду доминантна тенденција ове деценије.
Али, нису.
Јер Франкову диктатуру није сменила република за коју су тридесет шест година раније гинули Франкови левичарски противници.
Демократски изабран социјалистички председник у Чилеу Салвадор Аљенде је уз асистенцију САД свргнут и убијен заједно са око три хиљаде својих сарадника и присталица. На власт је дошао генерал Пиноче, због чије диктатуре је преко милион људи напустило земљу.
Хелсиншка повеља није освојила свет. Напротив. У свету су се водили локални ратови – између Индије и Пакистана, између Египта и Израела, Совјети су извршили инвазију на Авганистан, у Либану су беснели грађански сукоби ....
Диско музика је била популарна, постала је светска, али се у ствари налазила у сфери субкултуре. На музичком тржишту била је без конкуренције, у сфери културе била је најраспрострањенија и највише заштићена од сумње да не спада у респектабилну област слободног времена.
Седемдесете године светом је владо баланс, који је имао шансе да се настави, у бољем случају да модерно доба надигра конзервативизам, да еманципаторски процеси постану доминантни. А у горем, наравно, да се конзервативизам у свим сферама трансформише у неоконзервативизам и тако опстане.
1980-1990. година
Извесна предност коју је у Хладном рату у протеклој деценији имао капиталистички Запад у односу на социјалистички Исток показала се већ у првој половини ове деценије као прилично велика.
Она је била резултат слабости које су биле присутне у СССР-у и у читавом блоку социјалистичких земаља у Источној Европи.
Те слабости су биле економска стагнација, скроман животни стандард, одсуство социјалне динамике, висок степен државне и партијске бирократизације, културна изолираност.
Кад је реч о СССР-у постреволуционарни ентузијазам и тријумфализам после Другог светског рата дуго су трајали и формирали су свест на свим нивоима да је совјетско социјалистичко друштво историјски супериорно и да ће читав свет у ближој или даљој будућности кренути тим путем.
Тај историјски оптимизам, међутим, није имао довољно ослонаца у социјалистичкој стварности и СССР-а и свих земаља реалсоцијализма.
Одсуство развојне динамике, дуготрајна стагнација у свим сферама друштва, слабили су одбрамбене механизме према спољном свету, односно према противницима у Хладном рату.
Томе је на известан начин допринела и организована пропаганда са те стране која је све од себе дала да компромитује и идеју социјализма и њену праксу на социјалистичком Истоку.
Зато су социјалистичком Истоку биле потребне велике и прилично ургентне промене.
Са доласком Михаила Горбачова на чело СССР-а и његове Комунистичке партије 1985. године реформе су и почеле да се изводе у сфери економије и политичког живота кроз процес либерализације, која, међутим, није била резултат темељног концепта целовитих друштвених промена, већ пука, исхитрена импровизација.
Тако се претходна стагнација трансформисала у деградацију.
Совјетски социјализам је губио дах, престао је да буде и инспиратор, а поготово је престао да буде ауторитет за своје савезнике у источноевропским социјалистичким земљама.
Рушење социјализма у Пољској већ на почетку деценије, мање или више испољена незадовољства у другим социјалистичким земљама и велики антисовјетски и антисоцијалистички протести у источном Берлину окончали су се рушењем чувеног зида 1989. године.
Пад социјализма у земљама Источног блока, пре свега у СССР-у, бацио је дугу сенку на ствар социјализма у читавом свету. Збуниле су се и деморалисале многе комунистичке и социјалистичке партије, левичарски покрети, зауставили су своје социјалистичке програме и планове многе земље.
У Хладном рату између социјалистичког Истока и капиталистичког Запада победу је однео капиталистички Запад. Пре свега због слабости социјалистичког Истока. Али и захваљујући великом степену сопствене капиталистичке мобилизације.
Осамдесетих година британско-амерички концепт неолибералне економије, односно неолибералног капитализма у целини, стекао је подршку свег западног, развијеног света и индиректно, обазриво се понудио стагнирајућем социјализму.
Социјализам га је прихватио, бар у почетку, у наивној нади да тим неолиберализмом унапређује социјализам.
Међутим, укидао га је.
А пре него што га је укинуо, у социјалистичким земљама је стидљиво довођено у питање Марксово учење о друштву, мање стидљиво Лењинове „Филозофске свеске“, и, углавном, сви теоретичари социјализма у свету.
Лака сенка је почела да пада чак и на уметнике, нарочито књижевнике, који су својим делима пружали подршку чак и идеји социјализма, а не само њеној примени.
И, тако, крајем осамдесетих година неолиберализам је постао светски друштвени систем.
А сида се као нова болест појавила већ на почетку деценије (1981. године) и показала тенденцију ка планетарном ширењу.
1990-2000. година
На самом почетку деценије, као декретом и преко ноћи, укинут је социјализам у СССР-у и свим дотадашњим социјалистичким земљама.
У току 1991. године расформиран је Варшавски пакт и престао је да постоји Совјетски Савез.
Тако је окончан биполаран свет, завршен је период равнотеже која је штитила свет од глобалног рата.
Победнички Запад је савладао свог великог противника без зрна свог барута и била су му отворена сва врата до којих му је стало. За обазривост коју је морао да испољава за време Хладног рата, док су постојали СССР и Варшавски пакт више није било разлога.
Тенденција да се ставе под контролу све земље које су до тада биле изван ње, путем економских, политичких, војних и културних механизама и интервенција, идеолошки и терминолошки је промовисана као глобализам.
Радило се, међутим, о новом колонијализму и новом империјализму. Односно, о неоколонијализму и неоимперијализму које су њихови идеолози и протагонисти настојали да представе као историјски нужан и оправдан процес повезивања света у целину у интересу свих њених делова.
Светом је у последњој деценији двадесетог века доминирао само један интерес – интерес неоколонијалног империјализма. Његов чувар је био НАТО коме ће ускоро почети да се придружују и чланице некадашњег Варшавског пакта.
Формирање Европске Уније 1992. године и увођење евра као њеног платежног средства није нарушило процес глобализације. Напротив. И Европска Унија и евро су били поуздана подршка глобализацији која ће трајати док глобализацији буде потребна.
Антиглобалистичке реакције и протести присутни су били у читавој деценији и у читавом свету у сфери политике, у области научног и уметничког стваралаштва, у јавном животу многих средина.
Своје антиглобалистичке књиге су објавили амерички филозоф Ноам Чомски, писац Питер Ханке, француски социолог Пјер Бурдије, бугарски професор Велко Влканов, руски филозоф Александар Зиновљев, амерички писац и публициста Мајкл Паренти ....
Антиглобалистички протести су се догађали у Атини и Паризу, чак и у Токију, на свим континентима.
На опасност од глобалног колонијализма су упозорили Руска православна Црква, Комунистичка Партија Кине, руски научници, италијански комунисти, француски националисти ....
Било је много антиглобалистичких реакција широм света, али нису донеле никакве резултате. Пре свега зато што су биле неповезане. Парцијализоване и локализоване чекају време у коме ће стварни глобализам укинути лажни.
А дотле ће трајати конзервативизам, шириће се неоколонијализам. Неоконзервативизам и неоколонијализам почеће свој несметани живот у двадесет првом веку са реваншизмом. Повешће економски, културни, медијски, па и оружани рат са свим еманципаторским, ослободилачким идејама и догађајима и њиховим протагонистима.
=== 5 ===
ТЕКОВИНЕ МЕКЕ МОЋИ
Пише: Мира Марковић
1.март 2019
1.март 2019
Педесетих и шездесетих година прошлог века једна од првих операција капиталистичког Запада против социјализма је био програм такозване меке моћи којим су се пре свега служили САД и Велика Британија.
Циљ је био уништавање комунистичких партија у Европи, нарочито у Француској и Италији јер су тамо после Другог светског рата биле најјаче па је постојала оправдана опасност да би могле да на парламентарним изборима освоје власт и тако подстакну сличне догађаје широм континента.
То уништавање је требало да се изведе комбиновањем финансијских, психолошких и медијских мера које би комунистичке партије трансформисале у социјалдемократске или неке сличне, анемичне левичарске оријентације.
Те мере су углавном биле примењиване преко интелектуалаца из тих партија.
Показало се да су донеле резултате.
Многи међу њима су се прилично брзо одрекли својих опредељења и партија, изјаснили се као социјалдемократе или само као левичари без партијске припадности.
Временом су велике и јаке комунистичке партије у Западној и Средњој Европи слабиле, неке су се и угасиле.
Европска левица је улазила у кризу. Европска левица је умирала.
Остале су углавном само социјалдемократске партије које су по свом политичком мишљењу и понашању биле ближе десници него левици.
Тако се такозвана мека моћ показала као довољна моћ на подручју на коме је примењена.
И из тога је извукла закључак да би могла да прошири домашај свог дејства.
Па је тако, негде обазриво, а онда све мање обазриво, почела њена примена на свим оним адресама за које је била заинтересована.
То су биле државе чији су им друштвени системи или владе, или и једно и друго, били препрека да над њима успоставе економску и политичку контролу која им је била потребна да би могли да их ставе у функцију својих економских, политичких и геостратешких интереса. И ту се, по правилу, радило о системима и владама који су били левичарске оријентације.
Сфера културе у најширем смислу – уметност, наука, образовање .... постали су полигон за обрачун са системима и владама који су се показали недовољно кооперативни са правилима игре које је креирао растући неоколонијализам у другој половини двадесетог века.
Стварао се нови тип опозиције од уметника, научника, студената, уопште интелектуалаца, који је требало да ненасилним путем смени режим као недемократски, а, међутим, био је само нелојалан потенцијалном колонизатору.
Та културна диверзија, тај ненасилни пут, одвијао се преко система стипендија, престижних студијских програма, научних и стручних специјализација, ангажмана у институтима, финансирања научних и књижевних часописа, издавачких кућа, професионалних удружења ....
И, заиста, тако су многи режими и владе у свету ненасилним путем промењени рукама сопствене интелигенције и уопште образованих људи, бар на први поглед.
На други, следећи, озбиљнији поглед, оним рукама које су креирале ову ненасилну опозицију.
Крајем осамдесетих година прошлог века, а нарочито у његовој последњој деценији, како у Хладном рату буде све видљивија предност капиталистичког Запада над социјалистичким Истоком, јача страна ће бити све мање обазрива у избору угрожених адреса на којима треба да интервенише у интересу њиховог ослобађања од тобожње диктатуре у којој живи народ.
Повећавао се број тих адреса. А повећавао се и ширио број субјеката који је на њима требало да делује.
Ненасилној опозицији, корпусу меких диверзаната, придружују се и медији. Финансијска и остала подршка учиниће их, у неким срединама, носиоцима меке диверзије, самим средиштем ненасилне опозиције.
А када буде пао Берлински зид, када буде расформиран Варшавски пакт, када се оконча Хладни рат и свет постане једнополаран, креатори читавог корпуса ове меке диверзије и ненасилне опозиције имаће много, готово све разлоге, да верују да могу да их примењују планетарно, уверени да су им сва врата отворена.
Прошло је скоро тридесет година од када је свет постао једнополаран. Али му још увек нису отворена сва врата.
Додуше, неоколонијализам, убеђен у свој победнички глобални исход, верује да је то привремено.
Његови противници су оптимисти такође. Али, тек је њихов оптимизам привремен. Тек за њега нема разлога. Ако се не обједине, што до сада нису учинили. А и не изгледа да ће ускоро.
Циљ је био уништавање комунистичких партија у Европи, нарочито у Француској и Италији јер су тамо после Другог светског рата биле најјаче па је постојала оправдана опасност да би могле да на парламентарним изборима освоје власт и тако подстакну сличне догађаје широм континента.
То уништавање је требало да се изведе комбиновањем финансијских, психолошких и медијских мера које би комунистичке партије трансформисале у социјалдемократске или неке сличне, анемичне левичарске оријентације.
Те мере су углавном биле примењиване преко интелектуалаца из тих партија.
Показало се да су донеле резултате.
Многи међу њима су се прилично брзо одрекли својих опредељења и партија, изјаснили се као социјалдемократе или само као левичари без партијске припадности.
Временом су велике и јаке комунистичке партије у Западној и Средњој Европи слабиле, неке су се и угасиле.
Европска левица је улазила у кризу. Европска левица је умирала.
Остале су углавном само социјалдемократске партије које су по свом политичком мишљењу и понашању биле ближе десници него левици.
Тако се такозвана мека моћ показала као довољна моћ на подручју на коме је примењена.
И из тога је извукла закључак да би могла да прошири домашај свог дејства.
Па је тако, негде обазриво, а онда све мање обазриво, почела њена примена на свим оним адресама за које је била заинтересована.
То су биле државе чији су им друштвени системи или владе, или и једно и друго, били препрека да над њима успоставе економску и политичку контролу која им је била потребна да би могли да их ставе у функцију својих економских, политичких и геостратешких интереса. И ту се, по правилу, радило о системима и владама који су били левичарске оријентације.
Сфера културе у најширем смислу – уметност, наука, образовање .... постали су полигон за обрачун са системима и владама који су се показали недовољно кооперативни са правилима игре које је креирао растући неоколонијализам у другој половини двадесетог века.
Стварао се нови тип опозиције од уметника, научника, студената, уопште интелектуалаца, који је требало да ненасилним путем смени режим као недемократски, а, међутим, био је само нелојалан потенцијалном колонизатору.
Та културна диверзија, тај ненасилни пут, одвијао се преко система стипендија, престижних студијских програма, научних и стручних специјализација, ангажмана у институтима, финансирања научних и књижевних часописа, издавачких кућа, професионалних удружења ....
И, заиста, тако су многи режими и владе у свету ненасилним путем промењени рукама сопствене интелигенције и уопште образованих људи, бар на први поглед.
На други, следећи, озбиљнији поглед, оним рукама које су креирале ову ненасилну опозицију.
Крајем осамдесетих година прошлог века, а нарочито у његовој последњој деценији, како у Хладном рату буде све видљивија предност капиталистичког Запада над социјалистичким Истоком, јача страна ће бити све мање обазрива у избору угрожених адреса на којима треба да интервенише у интересу њиховог ослобађања од тобожње диктатуре у којој живи народ.
Повећавао се број тих адреса. А повећавао се и ширио број субјеката који је на њима требало да делује.
Ненасилној опозицији, корпусу меких диверзаната, придружују се и медији. Финансијска и остала подршка учиниће их, у неким срединама, носиоцима меке диверзије, самим средиштем ненасилне опозиције.
А када буде пао Берлински зид, када буде расформиран Варшавски пакт, када се оконча Хладни рат и свет постане једнополаран, креатори читавог корпуса ове меке диверзије и ненасилне опозиције имаће много, готово све разлоге, да верују да могу да их примењују планетарно, уверени да су им сва врата отворена.
Прошло је скоро тридесет година од када је свет постао једнополаран. Али му још увек нису отворена сва врата.
Додуше, неоколонијализам, убеђен у свој победнички глобални исход, верује да је то привремено.
Његови противници су оптимисти такође. Али, тек је њихов оптимизам привремен. Тек за њега нема разлога. Ако се не обједине, што до сада нису учинили. А и не изгледа да ће ускоро.