[Le cronache del funerale, e gli ultimi scritti di Mira Markovic, recentemente scomparsa – si veda anche il nostro comunicato:
Poslednje kolumne Mire Markovic
1) Проф Др Мира Марковић сахрањена под липом у Пожаревцу (М. Булатовић, M. Bojić, Ž. Jovanović)
2) Комеморација у бившој зграду ЈУЛ-а (V. Jokanović)
3) Комеморација у Дому културе у Пожаревцу (У. Шуваковић)
4) Опроштајно писмо кћерке Марије Мајци (Marija Milosevic)
5) Poslednje kolumne Mire Markovic – "Прогнана а неизгубљена"
u obrnutom hronoloskom rasporedu:
– ВЈЕРУЈУ
– OД ДЕГРАДАЦИЈЕ ДО ФАВОРИЗАЦИЈЕ (Од феминизма до антифеминизм)
– ПРИВРЕМЕНИ COMEBACK
=== 1 ===
ПРОФ ДР МИРА МАРКОВИЋ САХРАЊЕНА ПОД ЛИПОМ У ПОЖАРЕВЦУ
Pozarevac, 20. aprila 2019.
SLIKE:
Венци пријатеља и сабораца – http://www.sloboda.org.rs/images/4566.jpg
Двориште је било мало да прими све грађане – http://www.sloboda.org.rs/images/kolona.jpg
Бројни представници медија – http://www.sloboda.org.rs/images/57491777_2062192730752179_5423959162683916288_n.jpg
Свеће – http://www.sloboda.org.rs/images/7849.jpg
Бројни представници медија – http://www.sloboda.org.rs/images/57491777_2062192730752179_5423959162683916288_n.jpg
Свеће – http://www.sloboda.org.rs/images/7849.jpg
Говор Момира Булатовића:
Govor prof. dr Milovana Bojića na sahrani Mirjane Marković (SrsOrgRs, 21 apr 2019)
---
Mira Marković sahranjena pod lipom uz supruga Slobodana Miloševića
KARIĆ company family, 20 apr 2019
Urna sa posmrtnim ostacima Mirjane Mire Marković položena je danas ispod lipe u dvorištu porodične kuće u Požarevcu gde počiva i njen suprug Slobodan Milošević.
Supruga bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije i prva predsednica Jugoslovenske levice sahranjena je uz pesmu “Podmoskovske večeri” uz prisustvo prijatelja i saradnika.
Sin Marko Milošević se od majke oprostio na kremaciji u četvrtak u Moskvi, dok je ćerka Marija, koja živi u Crnoj Gori, bila sprečena da prisustvuje, jer ne poseduje potrebna lična dokumenta, zbog čega nije bila ni na očevoj sahrani 2006. godine. Uputila je dirljivo pismo koje je pročitano pre nego je urna spuštena u grob. U njemu daje obećanje majci da će završiti knjigu i da će biti crvene boje kao zastave nekadašnje države.
- Ali sada te naše zemlje više nema i mnogo mi je žao što si odlučila da budeš ovde. Da ti i tata budete sami. Ovde gde Marko i ja nikad nećemo doći - navela je između ostalog ćerka Marija u oproštajnom pismu.
Poslednjem ispraćaju Mire Marković prethodila je komemoracija u Domu kulture u Požarevcu.
- Poštovani Mirini i Slobini saborci, otišao je glavni svedok, najodaniji saborac Slobine epohe. Otišla je naša drugarica Mira. Otišla je kod svog Slobe. Jedno drugome su se zavetovali da će pod lipom naći svoj mir, a tako je i bilo - rekao je Uroš Šuvaković, predsednik Udruženja “Sloboda”.
Od Mire Marković su se oprostili Momir Bulatović, nekadašnji predsednik Savezne vlade SR Jugoslavije, Nikola Šainović, nekadašnji predsednik Vlade Republike Srbije, Živadin Jovanović, bivši savezni ministar za inostrane poslove, Vojislav Šešelj, lider SRS, Zorica Brunclik, nekadašnja članica JUL, sa suprugom Miroljubom Aranđelovićem Kemišem, Slavica Đukić Dejanović i Žarko Obradović, koji su nosili venac od SPS i Ivice Dačića, Goran Trivan, ministar zaštite životne sredine, te Dragomir J. Karić, narodni poslanik i zamenik predsednika Pokreta Snaga Srbije - Bogoljub Karić i mnogi drugi.
Milovan Bojić, nekada bliski saradnik Mirjane Marković, održao je govor na sahrani.
- Posle gotovo dve decenije vratila si se kući, kod svoga muža. Evo nas ovde u vašem dvorištu pod lipom, evo nas na mestu vašega početka. Kuda bi se i koliko daleko moralo otići a da bi se vratilo na početak - kazao je Bojić:
- Kako i na koji način objasniti ovaj život i ljude u njemu, sa hiljadu lica i naličja, i kako dokučiti ono pritajeno ljudsko iskustvo što ga napaćeni ljudi nose u sebi i što im se samo katkad delimično održava u pogledu, kretanju i rečima?
Momir Bulatović je naglasio da mu je bila čast da živi u vremenu kada i Mira Marković.
- Bila je srećna sa Marijom i sa Markom. Bila je i neobično hrabra žena. Bilo ko da napiše knjigu mora biti hrabar, ali knjige koje je ona pisala su govorili mnogo više o njoj nego svi drugi javni komentari. Kada čovek pročita te knjige, shvati da je možda pametnije štedeti reči a ukazati na tu hrabrost koju je ta žena pokazala.
Mirjana Mira Marković preminula je 14. aprila u 77. godini, nakon komplikacija izazvanih upalom pluća.
Podsetimo, bila je primorana da 2003. godine napusti Srbiju i azil pozraži u Rusiji gde je poslednjih 16 godina živela sa sinom Markom. Bila je doktor sociologije i lider Jugoslovenske levice. Predavala je na PMF, kao i na Američko-franscuskom fakultetu za menadžement i Fakultetu za međunarodni menadžment u Beogradu. Bila je redovni član Ruske akademije društvenih nauka i gostujući profesor Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov i počasni profesor Univerziteta Lomonosov u Moskvi. Objavila je više naučnih radova i na desetine knjiga koje su prevedene na 17 svetskih jezika.
Iza Mire Marković ostali su rukopisi knjiga na kojima je radila poslednje dve godine.
VIDEO s izjavom Živadina Jovanovića: https://www.youtube.com/watch?v=L74O-5YUQCo
=== 2 ===
Комеморација у бившој зграду ЈУЛ-а
SLIKE:
http://www.sloboda.org.rs/images/jul5.JPG
http://www.sloboda.org.rs/images/jul3.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul2.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul4.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul3.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul2.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul4.jpg
Govor na komemoraciji, u organizaciji udruženja Sloboda, posvećen supruzi Slobodana Miloševića (Vukašin Jokanović, 19 apr 2019)
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=9nBxX5ozXNs
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=9nBxX5ozXNs
=== 3 ===
Комеморација у Дому културе у Пожаревцу
SLIKE:
http://www.sloboda.org.rs/images/jul9.JPG
http://www.sloboda.org.rs/images/jul8.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul6.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul7.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul8.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul6.jpg
http://www.sloboda.org.rs/images/jul7.jpg
---
Урош Шуваковић на комеморацји у Пожаревцу
НАПАДАЛИ СУ МИРУ,А ЦИЉАЛИ НА СЛОБОДАНА
Отишао је главни, најважнији сведок Слобине епохе. И не само сведок, већ и учесник, најоданији саборац у најважнијим Слобиним биткама. Отишла је професорка Мира Марковић, наша другарица Мира. Након тринаест година, придружује се свом Слободану, тамо где му је оставила поруку да је чека: испод липе у дворишту њене породичне куће, где су као млади проводили дани и причали о будућности која их чека. И где су се једно другом заветовали да ће баш ту, под том липом, пронаћи вечни мир.
Отишао је главни, најважнији сведок Слобине епохе. И не само сведок, већ и учесник, најоданији саборац у најважнијим Слобиним биткама. Отишла је професорка Мира Марковић, наша другарица Мира. Након тринаест година, придружује се свом Слободану, тамо где му је оставила поруку да је чека: испод липе у дворишту њене породичне куће, где су као млади проводили дани и причали о будућности која их чека. И где су се једно другом заветовали да ће баш ту, под том липом, пронаћи вечни мир. Мире и Слобе на овом свету више нема, али је остала липа да сведочи о њиховој огромној и неугаслој љубави. Верујем да би свака жена на свету била најсрећнија када би имала толико љубави, уважавања, поштовања и бриге колико је Слободан исказивао за Миру; и верујем да би сваки мушкарац на свету био веома поносан када би знао да у својој супрузи има такву лавовску подршку - личну, политичку, људску - какву је Мира пружала Слоби.
Није лако у свега неколико реченица исцртати Мирин портрет. По мом суду, он би садржао следеће елементе: левичар, зашто не рећи - комуниста од ране младости, Југословен по опредељењу, ангажовани интелектуалац и професор Београдског универзитета, космополитита коме је у срцу читаво Човечанство, али се бори за правду за своју земљу и народ који су угрожени. Антифашиста дословно из колевке, показујући то својим цветом у коси који ју је подсећао на једину девојачку фотографију своје мајке Вере Милетић коју је имала, са истим таквим цветом у коси, коју су фашисти убили у Бањичком логору. Мајку је запамтила са те фотографије, а цвет је био њен лични отпор фашизму, њен поглед ка будућности без мржње, фашизма, рата. Био је то цвет слободе и наде у боље сутра, нека врста њене личне рамонде.
Читав Мирин живот је био борба против неправде. Уверен сам да је из их разлога и студирала социологију: да би поседовала теоријско оруђе за разумевање света, али и за његово мењање. Јер Мира се никада није мирила са неправдама, а оне су је пратиле дословце од рођења до смрти у изнанству. Заједнички назив колумни које је из Москве редовно објављивала на сајту "Слободе" - "Прогнана, а неизгубљена", верно су одражавале њен став од када је напустила Југославију. Кроз своје социолошке есеје давала ја слику света који се мења, указивала на значај промена, предвиђала нове, будуће. Сећам се како су је неолиберали нападали када је, бар деценију пре Бжежинског, предвидела да Кина постаје водећа сила на Земљи. То је само једна од њених прогноза која се остварује. Колеге социолози су имали различит однос према њој, у зависности од својих идеолошких опредељења: неки су је критиковали и нападали колико год су могли, други су били увек уз њу. Три ствари су несумњиве: студенти су је волели и ценили, а и она је волела њих, односила се према сваком свом студенту као да му је мајка, са бригом за све његове проблеме. Мирин уџбеник из социологије за студенте на нематичним факултетима био је најшире и најбоље прихваћен уџбеник социологије, јер је компликоване и апстрактне појмове релативно једноставно објашњавао онима који не студирају социологију. Коначно, Мирина је велика заслуга што је социологија као предмет опстала у средњим школама, гимназијама и на нематичним факултетима, све до данас, јер су у транзиционом времену, у јеку антикомунситичке хистерије, многи покушавали да је укину као "идеолошки" предмет.
Мира је била политичко биће. Многи су јој замерили оснивање ЈУЛ-а, зато што на Балкану није појмиво да муж и жена буду у различитим партијама. Ја сам био у Слобиној партији, социјалиста, али сам разумео да је ЈУЛ био идеја да се помогне обједињавање снага левице, укључујући и оне који су били више космополитиски настројени, и који се нас социјалисте доживљавали као сувише "националне". И оснивањем ЈУЛ-а она је желела да помогне у биткама које је Слободан предводио. И када су киднаповали председника Милошевића и одвели га у Хаг она је, опет у договору са њим, основала "Слободу", удружење његових пријатеља и сабораца чији је задатак био да му помажу у борби за истину и правду за Србију и српски народ које је он заступао у Хагу. Све док није била принуђена да емигрира, Мира је непосредно руководила "Слободом"; након тога, веома интензивно из иностранства помагала борбу свог супруга у Хагу на све начине на које је то могла, и чувала успиомену на њега и његову политику, мењајући при том модалитет, али не и интензитет својих активности у "Слободи". И тако све до своје смрти.
Дефинишући нападе и оптужбе из иностранства којима је био изложен, председник Милошевић је то језгровито учинио на следећи начин: Не нападају они Србију због Милошевића, већ нападају Милошевића због Србије.Ова оцена је била потпуно тачна, истинита, и данас одзвања као оштроумно одређење дешавања у последњој деценији XX и првој деценији XXI века. Али та реченица има и свој наставак, који би гласио: Не нападају Миру због њене саме, већ је нападају да би повредили Слободана . Не само да би га повредили у смислу напада на супругу и породицу којој је био толико привржен, већ да би га политички прогонили. Па и сада, када Слободан већ тринаест година није међу нама, а деветнаест година није на власти, они своју политику дефинишу у односу према Милошевићу, трудећи се да тог џина, хероја борбе за слободу Србије и српског народа оцрне највише што могу. И зато нападају и Миру, оптужујући је за измишљене ствари, правећи од ње "проклету Јерину", тежећи да и њега и њу прикажу најблаже речено извитоперено. Ти мизерни напади најчешће долазе од оних који никада нису имали никакву другу политичку идеју осим мржње, напада, насиља... Неретко им су се прикључивали и они чије политичко и друштвено постојање никада не би било забележено да се Мира није побринула за њихову социјалну проходност.Они знају шта је странчарење, интриге, сплетке, знају и пта је издаја и колико је она лукративна, али државништво и спој патриотизма и космополитизма, никада нису разумели.
Данас се опраштамо од Мире Марковић, која више није са нама. Али се не опраштамо од великих идеала за које се она кроз живот борила и који ће сваком истинском левичару увек бити у срцу које је, такође, "на левој страни".
Нека је слава другарици Мири Марковић
Није лако у свега неколико реченица исцртати Мирин портрет. По мом суду, он би садржао следеће елементе: левичар, зашто не рећи - комуниста од ране младости, Југословен по опредељењу, ангажовани интелектуалац и професор Београдског универзитета, космополитита коме је у срцу читаво Човечанство, али се бори за правду за своју земљу и народ који су угрожени. Антифашиста дословно из колевке, показујући то својим цветом у коси који ју је подсећао на једину девојачку фотографију своје мајке Вере Милетић коју је имала, са истим таквим цветом у коси, коју су фашисти убили у Бањичком логору. Мајку је запамтила са те фотографије, а цвет је био њен лични отпор фашизму, њен поглед ка будућности без мржње, фашизма, рата. Био је то цвет слободе и наде у боље сутра, нека врста њене личне рамонде.
Читав Мирин живот је био борба против неправде. Уверен сам да је из их разлога и студирала социологију: да би поседовала теоријско оруђе за разумевање света, али и за његово мењање. Јер Мира се никада није мирила са неправдама, а оне су је пратиле дословце од рођења до смрти у изнанству. Заједнички назив колумни које је из Москве редовно објављивала на сајту "Слободе" - "Прогнана, а неизгубљена", верно су одражавале њен став од када је напустила Југославију. Кроз своје социолошке есеје давала ја слику света који се мења, указивала на значај промена, предвиђала нове, будуће. Сећам се како су је неолиберали нападали када је, бар деценију пре Бжежинског, предвидела да Кина постаје водећа сила на Земљи. То је само једна од њених прогноза која се остварује. Колеге социолози су имали различит однос према њој, у зависности од својих идеолошких опредељења: неки су је критиковали и нападали колико год су могли, други су били увек уз њу. Три ствари су несумњиве: студенти су је волели и ценили, а и она је волела њих, односила се према сваком свом студенту као да му је мајка, са бригом за све његове проблеме. Мирин уџбеник из социологије за студенте на нематичним факултетима био је најшире и најбоље прихваћен уџбеник социологије, јер је компликоване и апстрактне појмове релативно једноставно објашњавао онима који не студирају социологију. Коначно, Мирина је велика заслуга што је социологија као предмет опстала у средњим школама, гимназијама и на нематичним факултетима, све до данас, јер су у транзиционом времену, у јеку антикомунситичке хистерије, многи покушавали да је укину као "идеолошки" предмет.
Мира је била политичко биће. Многи су јој замерили оснивање ЈУЛ-а, зато што на Балкану није појмиво да муж и жена буду у различитим партијама. Ја сам био у Слобиној партији, социјалиста, али сам разумео да је ЈУЛ био идеја да се помогне обједињавање снага левице, укључујући и оне који су били више космополитиски настројени, и који се нас социјалисте доживљавали као сувише "националне". И оснивањем ЈУЛ-а она је желела да помогне у биткама које је Слободан предводио. И када су киднаповали председника Милошевића и одвели га у Хаг она је, опет у договору са њим, основала "Слободу", удружење његових пријатеља и сабораца чији је задатак био да му помажу у борби за истину и правду за Србију и српски народ које је он заступао у Хагу. Све док није била принуђена да емигрира, Мира је непосредно руководила "Слободом"; након тога, веома интензивно из иностранства помагала борбу свог супруга у Хагу на све начине на које је то могла, и чувала успиомену на њега и његову политику, мењајући при том модалитет, али не и интензитет својих активности у "Слободи". И тако све до своје смрти.
Дефинишући нападе и оптужбе из иностранства којима је био изложен, председник Милошевић је то језгровито учинио на следећи начин: Не нападају они Србију због Милошевића, већ нападају Милошевића због Србије.Ова оцена је била потпуно тачна, истинита, и данас одзвања као оштроумно одређење дешавања у последњој деценији XX и првој деценији XXI века. Али та реченица има и свој наставак, који би гласио: Не нападају Миру због њене саме, већ је нападају да би повредили Слободана . Не само да би га повредили у смислу напада на супругу и породицу којој је био толико привржен, већ да би га политички прогонили. Па и сада, када Слободан већ тринаест година није међу нама, а деветнаест година није на власти, они своју политику дефинишу у односу према Милошевићу, трудећи се да тог џина, хероја борбе за слободу Србије и српског народа оцрне највише што могу. И зато нападају и Миру, оптужујући је за измишљене ствари, правећи од ње "проклету Јерину", тежећи да и њега и њу прикажу најблаже речено извитоперено. Ти мизерни напади најчешће долазе од оних који никада нису имали никакву другу политичку идеју осим мржње, напада, насиља... Неретко им су се прикључивали и они чије политичко и друштвено постојање никада не би било забележено да се Мира није побринула за њихову социјалну проходност.Они знају шта је странчарење, интриге, сплетке, знају и пта је издаја и колико је она лукративна, али државништво и спој патриотизма и космополитизма, никада нису разумели.
Данас се опраштамо од Мире Марковић, која више није са нама. Али се не опраштамо од великих идеала за које се она кроз живот борила и који ће сваком истинском левичару увек бити у срцу које је, такође, "на левој страни".
Нека је слава другарици Мири Марковић
=== 4 ===
ОПРОШТАЈНО ПИСМО КЋЕРКЕ МАРИЈЕ МАЈЦИ
Драга мама, никад нећу добити поруку од тебе: "Чао душо мамина, д ли си будна".
Зато не желим више да се пробудим и да угледам празан телефон - телефон за маму. Био је то прво телефон за тату, па телефон за маму...Па шта ћу сад? Али не смем да се не пробудим док не завршим све што сам ти обећала.
- Пре свега, књигу ћу да завршим на најбољи могући начин, написаћу предговор, овога пута ја уместо тебе и биће црвене боје - "црвене, црвене као заставе што су уплетими мајко две траке у косу, нек поносно стоје на срећу и радост републике моје". Дакле, биће боје као из те наше омиљене песме, када смо биле мале за празник - 29. Новембар.
- Али сада душо, те наше земље више нема и много ми је жао што си одлучила да будеш овде, да ти и тата будете овде сами, овде где Марко и ја никада нећемо доћи. А драго ми је што не можеш да читаш све оно што од 14. априла пишу о теби - што би рекао Бобан "Глебелс је мала беба за ову пропаганду против нас у српским медјима.
Сада те више ништа не боли, остало је да боли мене што те нема, што си овде, што је неправда...
- Ово више није Србија Драгог Милетића, али ја разумем да ти желиш да будеш близу својим коренима, баш као и ја - навела је Марија.
- Мило моје мало партизанско дете, мамице моја мила и нежна, хришћанко православне вере , ти знаш да имаш 40 дана да нађеш тату и почивајте у миру на оном, какав год да је - бољи је од овог света.
А ја ћу доћи.
Воли вас највише на свету ваша Марија.
- Али сада душо, те наше земље више нема и много ми је жао што си одлучила да будеш овде, да ти и тата будете овде сами, овде где Марко и ја никада нећемо доћи. А драго ми је што не можеш да читаш све оно што од 14. априла пишу о теби - што би рекао Бобан "Глебелс је мала беба за ову пропаганду против нас у српским медјима.
Сада те више ништа не боли, остало је да боли мене што те нема, што си овде, што је неправда...
- Ово више није Србија Драгог Милетића, али ја разумем да ти желиш да будеш близу својим коренима, баш као и ја - навела је Марија.
- Мило моје мало партизанско дете, мамице моја мила и нежна, хришћанко православне вере , ти знаш да имаш 40 дана да нађеш тату и почивајте у миру на оном, какав год да је - бољи је од овог света.
А ја ћу доћи.
Воли вас највише на свету ваша Марија.
=== 5 ===
ВЈЕРУЈУ
Април 2019
(последња колумна Мире Марковић написана за сајт Удружења "Слобода")
Од 17. новембра 2018. године, у Паризу се догађају велике антивладине демонстрације поводом поскупљења горива. Према саопштењу француског Министарства унутрашњих послова на тим демонстрацијама је било присутно двеста осамдест и три хиљаде људи. У сукобу са полицијом повређено је двеста двадесет седам, од њих тешко шест. Приведено је њих сто седамнаест, а у затвору је задржано седамдесет пет.
Од 17. новембра 2018. године, у Паризу се дога]ају велике антивладине демонстрације поводом поскупљења горива.
Према саопштењу француског Министарства унутрашњих послова на тим демонстрацијама је било присутно двеста осамдест и три хиљаде људи.
У сукобу са полицијом повређено је двеста двадесет седам, од њих тешко шест. Приведено је њих сто седамнаест, а у затвору је задржано седамдесет пет.
Истог дана су одржане антивладине демонстрације у Ирану.
Портпарол француског Министарства иностраних послова је поводом тога изјавио да је Француска забринута због хапшења и повреда које су се догодиле у Ирану у сукобу са полицијом.
Укупно ухапшених је било триста четрдест.
Осуђујући мере полиције портпарол француског Министарства спољних послова је нагласио да је „Право на протесте основно право“.
Светом још увек владају земље чија је економска, војна и политичка моћ супериорна. На основу те супериорности оне дефинишу правила планетарне игре.
Оне одређују цивилизацијске стандарде, оне их примењују по свом нахођењу и оне уводе санкције или репресије према онима који их не поштују а у складу са својим интересима.
А истовремено, декларативно либерализација, демократизација, па и хуманизација, су Вјерују почетка двадесет првог века.
Али, као и свако досадашње Вјерују његови идеолози их се држе само онако и само онолико колико им то одговара, а за Вјерују опредељени или на Вјерују принуђени верници држе га се онако и онолико колико их на то принуди страх од одмазде за нелојалност према Вјерују од стране његових идеолога и егзекутора.
Од кад постоји свет однос према њему зависи од интереса оних који о њему одлучују.
Свет ће егзистирати и мењати се онако и онолико колико то буде одговарало материјалним и осталим интересима оних који могу да их штите тако што располажу средствима насиља, јединим и за сада довољним, регулатором односа који постоје између припадника мислеће врсте на земљи.
Према саопштењу француског Министарства унутрашњих послова на тим демонстрацијама је било присутно двеста осамдест и три хиљаде људи.
У сукобу са полицијом повређено је двеста двадесет седам, од њих тешко шест. Приведено је њих сто седамнаест, а у затвору је задржано седамдесет пет.
Истог дана су одржане антивладине демонстрације у Ирану.
Портпарол француског Министарства иностраних послова је поводом тога изјавио да је Француска забринута због хапшења и повреда које су се догодиле у Ирану у сукобу са полицијом.
Укупно ухапшених је било триста четрдест.
Осуђујући мере полиције портпарол француског Министарства спољних послова је нагласио да је „Право на протесте основно право“.
Светом још увек владају земље чија је економска, војна и политичка моћ супериорна. На основу те супериорности оне дефинишу правила планетарне игре.
Оне одређују цивилизацијске стандарде, оне их примењују по свом нахођењу и оне уводе санкције или репресије према онима који их не поштују а у складу са својим интересима.
А истовремено, декларативно либерализација, демократизација, па и хуманизација, су Вјерују почетка двадесет првог века.
Али, као и свако досадашње Вјерују његови идеолози их се држе само онако и само онолико колико им то одговара, а за Вјерују опредељени или на Вјерују принуђени верници држе га се онако и онолико колико их на то принуди страх од одмазде за нелојалност према Вјерују од стране његових идеолога и егзекутора.
Од кад постоји свет однос према њему зависи од интереса оних који о њему одлучују.
Свет ће егзистирати и мењати се онако и онолико колико то буде одговарало материјалним и осталим интересима оних који могу да их штите тако што располажу средствима насиља, јединим и за сада довољним, регулатором односа који постоје између припадника мислеће врсте на земљи.
---
OД ДЕГРАДАЦИЈЕ ДО ФАВОРИЗАЦИЈЕ (Од феминизма до антифеминизм)
1.април 2019
Током деветнаестог века у Европи и Америци дошло је до такозваног Феминистичког покрета.
Његов циљ је био успостављање равноправности између полова.
Тај циљ је био историјски и етички оправдан јер су се иза деветнаестог века налазили сви претходни векови у којима је та неравноправност била челична и континуирана и без наде да ће је нека, чак и најдаља будућност укинути.
Осим те неравноправности светом су свих тих векова владале и друге – између класа, раса, народа и религија.
Процес њиховог укидања се одвијао тешко и споро.
Деветнаести век, а нарочито двадесети век су протекли, између осталог, и у напорима да се разлике ме
ђу људима смањују, са тенденцијом да се укину.
Са социјалистичким револуцијама почело је укидање класних разлика, са процесом деколонизације расних, са формирањем међународних институција почео је процес укидања субординације између народа и дискриминације неких религија.
Негде се у свим тим настојањима имало више успеха, негде мање, али је тенденција била извесна.
Тако је дошло и до организованих напора да се смање разлике између полова са циљем да се укину.
Ти напори су се одвијали у оквиру женског покрета, били су заступљени у сфери културе, уметности, политичких манифестација, у микро зони – породици и малим друштвеним групама.
Током деветнаестог и двадестог века афирмацији потребе да се полови изједначе, учине равноправним, допринеле су и многе жене из јавног живота, као и из сфере уметности и научног стваралаштва.
Њихов допринос је често био више индиректан него директан. Односно, њихов допринос је био мање резултат директне феминистичке агитације за равноправност између мушкараца и жена, а више индиректна порука да резултати стваралачког рада многих жена оправдавају разлоге за њихово изједначавање са мушкарцима (чијем је труду, због друштвене поделе рада, човечанство дуговало свој развој и напредак кроз историју).
Марија Кири трајно је задужила науку својим открићем радијума, чија је примена и у позитивном и у негативном смислу обележила двадести век и савремено доба уопште. Као и десетине и стотине жена које су својим радом у области природних и примењених наука убрзале њихов развој.
Вирџинија Вулф, Маргерит Јурсенар, Елза Триоле, Маргарит Дира, Елза Моранте, Перл Бак, Симон де Бовоар, Марина Цветајева, Ана Ахмадулина .... показале су, не само да су у књижевности дорасле мушким писцима, већ да су од многих боље, често и од носиоца највиших књижевних награда, и од Нобелове.
Клара Цеткин, Роза Луксенбург, Александра Колонтај су својим научним, политичким, публистичким и јавним радом поставиле моћне темеље ослобађању и еманципацији женског рода у планетарним размерама.
На други, и не мање значајан начин, заслуге за допринос афирмацији и еманципацији жена припадају Коко Шанел,
Оријани Фалачи, Мајци Терези, Грети Гарбо - међусобно неповезани али драгоцени ешалон који је утро пут равноправности и слободи. Оријана Фалачи је отворила врата немалограђанском новинарству. Мајка Тереза, једном готово узвишеном хуманизму који суспендује многе претходне стандарде које су креирали мушкарци. Достојанствена, непатетична лепота Грете Гарбо компромитовала је баналност, вулгарност и ступидну наивност чија је комбинација у женској личности деградирала њен пол у целини, чинила га оправдано инфериорним.
Коко Шанел се на трону модне идустрије дведесетог века нашла не само из естетских, већи и еманципаторских разлога – њене једноставне, готово скромне а лепе хаљине и ципеле, па чак и накит, ослободиле су женски свет догматске зависности од вековне патетичне инхибираности или ренесансне раскалашности које су се сукцесивно смењивале једанаест векова. Она је увела жене у зону слободе као што је то неколико деценија раније учинила Клара Цеткин а нешто касније Франсоаз Саган или Жана Моро у филму „Жил и Џим“ Франсоа Трифоа.
Све оне нису биле феминисткиње, нису се тако представљале, нису се тако понашале, нити их је окружење као такве доживљавало.
Али су својим стваралаштвом допринеле идеји и шансама равноправности више него њихове номиналне јавне заступнице.
Чак би се могло рећи да су номиналне заступнице тих идеја и њихових шанси понекад стварале отклон у многим срединама према својим циљевима јер су им аргументи били углавном моралистички.
Већ у деветнаестом, а поготово у двадесетом веку, идеја и уопште потреба за смањењем разлика између полова и успостављање равноправности међу њима, постаје реалнија захваљујући укључивању жена у рад пре свега у индустрији, а затим и у другим областима.
Тај рад је захтевао перманентно стицање знања и образовања, не претерано спектакуларно, али континуирано потребно и у интересу радног процеса али и укупног развоја.
Женска улога у области физичког рада није имала креативан карактер, али је у оквиру других делатности – култури у ужем смислу, образовању, здравству, постепено стицала та својства.
Мање плаћене за исти рад као и мушкарци, мање цењене за исте резултате, некад чак и веће од оних који су постизали мушкарци, биле су оправдано незадовољне, али су свој положај дуго носиле као крст, прихватале га по инерцији старој читаву прошлост, или бар њен највећи део.
Зато дуго није било енергичног и нарочито организованог женског протеста, а поготово неке озбиљније подршке са мушке стране.
Реакције су се догађале у оквиру неких женских удружења, асоцијација, струковних групација. Да заштите своја права и приближе се мушким, окупљале су се жене – писци, жене – сликари, жене – новинари ....
Показало се, међутим, веома често да афирмацији њиховог стваралаштва, рада и успеха, препрека није њихов пол, већ недостатак дара и способности.
Грчка песникиња Сафо, велика до данас, није то постала као чланица асоцијације жена – писаца, већ као за поезију високо надарена уметница коју није маргинализовала полна неравноправност.
Као што ни српске сликарке Нада Петровић и Бета Вукановић нису своје слике излагале и постале славне захваљујући протежирању неког ликовног удружења.
Није удружење жена писаца било родно место ни респектабилном литерарно-публицистичком трагу који су оставиле у српској култури Исидора Секулић и Нада Маринковић.
У много случајева дешавало се да су за своје невелике успехе и одсуство озбиљнијег признања у области уметности, па и науке, жене тражиле изговор или утеху у деградираној позицији свог пола. Одбијајући, и пред самима собом да се суоче са истином да се просто ради о недостацима личних стваралачких или радних способности.
Културна, али и шира јавност, није се много бавила карактером ових женских „уметничких“ окупљања. Третирала их је као зону од малог или готово никаквог културног значаја, са широкогрудом добродушношћу признавала им је право на деловање, није их ометала али их није ни нарочито подстицала.
Постало је јасно да се иза „деловања“ многих или бар неких жена из овог корпуса не налази претежно тежња за равноправношћу већ потреба за коришћењем неравноправности као изговора за неуспех, као тобожње препреке за успех.
Пошто је друштво избегавало да се са том истином суочи и на њу на време и поштено реагује, изговор као средство радног и друштвеног позиционирања се умножава, шири, легализује, стиче право грађанства.
Захтев за равноправност све више се сводио на позивање на неравноправност као изговор за одсуство успеха да би се на крају почео да трансформише у захтев за привилегије.
Рани, хумани, оправдани феминизам добио је својства радикалног, агресивног, милитантног покрета који захтева материјалне и статусне привилегије искључиво на основу пола.
Та агресивност ће се већ у првој половини двадесет првог века показати као психолошко и морално насиље којим се неспособност, нерад и паразитизам покушавају да амнестирају а да профитирају на последицама тобожње неравноправности.
Почињу да се формирају међународне организације жена – предузетника, жена – менаџера, припадница разних струковних удружења .... са обнародованим циљем да им се на међународном нивоу институционално, легално и легализовано олакша активност, омогуће уступци, прећутно занемаре извесне слабости.
То би требало, са њихове тачке гледишта, да буде етички и уопште цивилизацијски допринос женској еманципацији, изједначавању са мушкарцима, коначно освајању слободе које су жене биле лишене вековима. Али тај пут до успеха и слободе није се показао као пут моралне природе. У протеклим вековима мушкарци нису постали ловци, војсковође, владари, директори, менаџери, предузимачи, научници, песници, гусари и гангстери као припадници одговарајућих мушких асоцијација, већ су то постали индивидуалним даром за лов, рат, пљачку, власт, науку и сликарство. Ако жене желе да имају успеха у оном чиме се баве треба да се ослоне на своје способности и на свој рад, а не да из безбедне заветрине струковног стада траже права само на основу свог пола. Да ли, на пример, Међународна женска парламентарна мрежа треба да скроман допринос националном парламентарном животу његових чланица објасни као последицу неравноправности полова. Или да недовољно активном и неафирмисаном полу буде једина одскочна даска за статус који без те даске не би стекао. Може се лако десити да досадашњи јачи пол почне да буде угрожен од још увек номинално слабијег, не зато што га је достигао у раду и стваралаштву, већ зато што користи глобални процес либерализације за осветничко намирење историјских дугова према јачем полу, као средство за реваншизам на који такорећи има право жртва вековне неправде. Рађа се једна нова неправда - мушкарци постају одговорни за незавидну позицију женског пола због своје осионости а не због законитости друштвеног развоја, односно поделе рада у којој су мушкарци били носиоци за друштво приоритетне активности. Тај стихијски женски реваншизам постепено ће се трансформисати у институционални кад му се придруже, а поготово кад се на његовом челу нађу припаднице лезбејске популације, која се у последње време умножава, легализује и тежи да постане доминантна у зонама приоритетног одлучивања. Милитантни феминизам ће суспендовати провобитни, оправдани и хумани. Тај милитантни феминизам добија знаке социјалне патологије и са много разлога изазива антифеминистичке реакције у савременом развијеном свету. Те реакције су спонтан протест против изопачености до које је дошло и обично су лаичке. Али их има које, са научне тачке гледишта, упозоравају на структуралне последице за друштво на свим нивоима – и вертикалним и хоризонталним. 1. Агресивни феминизам нарушава односе између полова у начелу, а нарочито оне у браку. Његова тренутна дестабилизација може да доведе до његовог постепеног укидања. 2.Тиме би се друштво могло наћи у опасности од денатализације, односно демографске негације. 3. У текућим приликама у породици је већ нарушен традиционални, досадашњи однос између родитеља и деце демонтирањем одговорности и улоге оца на рачун приоритетне улоге мајке, успостављен на приципу либерализације која, у принципу, подрива и деградира ауторитет родитеља, до његовог потпуног укидања. Легализација и експанзија агресивног, радикалног феминизма угрожава биолошку и социјалну природу човековог живота. Суочавање са том опасношћу се одлаже а постојеће манифестације игноришу. Фондови за помоћ деци и такозване социјалне куће, осим оправдане намере да егзистенцијално заштите жене и децу од сиромаштва и насиља где их има, имају и индиректну улогу социјалног реваншизма и хомосексуалне нетрпељивости према двополном животу. У конкретним ситуацијама они су освета лезбејске мржње али и освета неостварених и невољених жена. Институција алиментације обавезује само мушкарце и када су незапослени, и када су сиромашни и када су болесни. Жене том обавезом нису обухваћене, чак и када су запосленије, богатије и здравије од другог родитеља. Вештачко оплођавање могло би временом да сведе мушкарце на пуко индиректно средство за репродукцију о чијем би квалитету и квантитету одлучивале искључиво жене. Легализација и популаризација истополних веза шириће подручје новог полног идентитета, смањиће разлике између полова, може се лако десити и да инаугурише нови, трећи пол, чија би биолошка и психолошка својста деградирала, односно суспендовала својства претходна два пола. Процес глобалне либерализације у начелу би, наравно, требало да има један моћан еманципаторски исход. По природи ствари њим би требало да је обухваћена и равноправност између полова. Када је реч о самој идеји глобализације, која је иначе историјски нужна и оправдана, њој прети опасност од глобалне колонизације и успостављања глобалног империјализма. А кад је реч о либерализацији као хуманом и еманципаторском процесу, њему прети опасност да то не буде због идиотизације медија, релативизације морала, денатурализације човека и природе, смањивања и суспендовања разлика између полова, духовне пауперизације, депопулације планете, фетишизације робе, доминације потрошачког над духовним животом, апсолутизације релативизма .... Од кад постоји свет еманципаторски процеси су били изложени опасности да се трансформишу у свој антипод, или бар да се компромитују толико да их се одрекну и њихови родоначелници и аутори. То је била судбина многих религија, филозофија и идеологија. Завршавале су на странпутици или су водиле у амбис. На жалост човечанство није склоно да извлачи поуке из своје прошлости. Многе револуције су кроз историју биле неизбежне, да их није било не би било развоја и прогреса. Али њихови тобожњи пратиоци, карикатурални деривати, на време неидентификовани као такви, често могу да доведу у питање добро за које се њихова матица својевремено определила.
Његов циљ је био успостављање равноправности између полова.
Тај циљ је био историјски и етички оправдан јер су се иза деветнаестог века налазили сви претходни векови у којима је та неравноправност била челична и континуирана и без наде да ће је нека, чак и најдаља будућност укинути.
Осим те неравноправности светом су свих тих векова владале и друге – између класа, раса, народа и религија.
Процес њиховог укидања се одвијао тешко и споро.
Деветнаести век, а нарочито двадесети век су протекли, између осталог, и у напорима да се разлике ме
ђу људима смањују, са тенденцијом да се укину.
Са социјалистичким револуцијама почело је укидање класних разлика, са процесом деколонизације расних, са формирањем међународних институција почео је процес укидања субординације између народа и дискриминације неких религија.
Негде се у свим тим настојањима имало више успеха, негде мање, али је тенденција била извесна.
Тако је дошло и до организованих напора да се смање разлике између полова са циљем да се укину.
Ти напори су се одвијали у оквиру женског покрета, били су заступљени у сфери културе, уметности, политичких манифестација, у микро зони – породици и малим друштвеним групама.
Током деветнаестог и двадестог века афирмацији потребе да се полови изједначе, учине равноправним, допринеле су и многе жене из јавног живота, као и из сфере уметности и научног стваралаштва.
Њихов допринос је често био више индиректан него директан. Односно, њихов допринос је био мање резултат директне феминистичке агитације за равноправност између мушкараца и жена, а више индиректна порука да резултати стваралачког рада многих жена оправдавају разлоге за њихово изједначавање са мушкарцима (чијем је труду, због друштвене поделе рада, човечанство дуговало свој развој и напредак кроз историју).
Марија Кири трајно је задужила науку својим открићем радијума, чија је примена и у позитивном и у негативном смислу обележила двадести век и савремено доба уопште. Као и десетине и стотине жена које су својим радом у области природних и примењених наука убрзале њихов развој.
Вирџинија Вулф, Маргерит Јурсенар, Елза Триоле, Маргарит Дира, Елза Моранте, Перл Бак, Симон де Бовоар, Марина Цветајева, Ана Ахмадулина .... показале су, не само да су у књижевности дорасле мушким писцима, већ да су од многих боље, често и од носиоца највиших књижевних награда, и од Нобелове.
Клара Цеткин, Роза Луксенбург, Александра Колонтај су својим научним, политичким, публистичким и јавним радом поставиле моћне темеље ослобађању и еманципацији женског рода у планетарним размерама.
На други, и не мање значајан начин, заслуге за допринос афирмацији и еманципацији жена припадају Коко Шанел,
Оријани Фалачи, Мајци Терези, Грети Гарбо - међусобно неповезани али драгоцени ешалон који је утро пут равноправности и слободи. Оријана Фалачи је отворила врата немалограђанском новинарству. Мајка Тереза, једном готово узвишеном хуманизму који суспендује многе претходне стандарде које су креирали мушкарци. Достојанствена, непатетична лепота Грете Гарбо компромитовала је баналност, вулгарност и ступидну наивност чија је комбинација у женској личности деградирала њен пол у целини, чинила га оправдано инфериорним.
Коко Шанел се на трону модне идустрије дведесетог века нашла не само из естетских, већи и еманципаторских разлога – њене једноставне, готово скромне а лепе хаљине и ципеле, па чак и накит, ослободиле су женски свет догматске зависности од вековне патетичне инхибираности или ренесансне раскалашности које су се сукцесивно смењивале једанаест векова. Она је увела жене у зону слободе као што је то неколико деценија раније учинила Клара Цеткин а нешто касније Франсоаз Саган или Жана Моро у филму „Жил и Џим“ Франсоа Трифоа.
Све оне нису биле феминисткиње, нису се тако представљале, нису се тако понашале, нити их је окружење као такве доживљавало.
Али су својим стваралаштвом допринеле идеји и шансама равноправности више него њихове номиналне јавне заступнице.
Чак би се могло рећи да су номиналне заступнице тих идеја и њихових шанси понекад стварале отклон у многим срединама према својим циљевима јер су им аргументи били углавном моралистички.
Већ у деветнаестом, а поготово у двадесетом веку, идеја и уопште потреба за смањењем разлика између полова и успостављање равноправности међу њима, постаје реалнија захваљујући укључивању жена у рад пре свега у индустрији, а затим и у другим областима.
Тај рад је захтевао перманентно стицање знања и образовања, не претерано спектакуларно, али континуирано потребно и у интересу радног процеса али и укупног развоја.
Женска улога у области физичког рада није имала креативан карактер, али је у оквиру других делатности – култури у ужем смислу, образовању, здравству, постепено стицала та својства.
Мање плаћене за исти рад као и мушкарци, мање цењене за исте резултате, некад чак и веће од оних који су постизали мушкарци, биле су оправдано незадовољне, али су свој положај дуго носиле као крст, прихватале га по инерцији старој читаву прошлост, или бар њен највећи део.
Зато дуго није било енергичног и нарочито организованог женског протеста, а поготово неке озбиљније подршке са мушке стране.
Реакције су се догађале у оквиру неких женских удружења, асоцијација, струковних групација. Да заштите своја права и приближе се мушким, окупљале су се жене – писци, жене – сликари, жене – новинари ....
Показало се, међутим, веома често да афирмацији њиховог стваралаштва, рада и успеха, препрека није њихов пол, већ недостатак дара и способности.
Грчка песникиња Сафо, велика до данас, није то постала као чланица асоцијације жена – писаца, већ као за поезију високо надарена уметница коју није маргинализовала полна неравноправност.
Као што ни српске сликарке Нада Петровић и Бета Вукановић нису своје слике излагале и постале славне захваљујући протежирању неког ликовног удружења.
Није удружење жена писаца било родно место ни респектабилном литерарно-публицистичком трагу који су оставиле у српској култури Исидора Секулић и Нада Маринковић.
У много случајева дешавало се да су за своје невелике успехе и одсуство озбиљнијег признања у области уметности, па и науке, жене тражиле изговор или утеху у деградираној позицији свог пола. Одбијајући, и пред самима собом да се суоче са истином да се просто ради о недостацима личних стваралачких или радних способности.
Културна, али и шира јавност, није се много бавила карактером ових женских „уметничких“ окупљања. Третирала их је као зону од малог или готово никаквог културног значаја, са широкогрудом добродушношћу признавала им је право на деловање, није их ометала али их није ни нарочито подстицала.
Постало је јасно да се иза „деловања“ многих или бар неких жена из овог корпуса не налази претежно тежња за равноправношћу већ потреба за коришћењем неравноправности као изговора за неуспех, као тобожње препреке за успех.
Пошто је друштво избегавало да се са том истином суочи и на њу на време и поштено реагује, изговор као средство радног и друштвеног позиционирања се умножава, шири, легализује, стиче право грађанства.
Захтев за равноправност све више се сводио на позивање на неравноправност као изговор за одсуство успеха да би се на крају почео да трансформише у захтев за привилегије.
Рани, хумани, оправдани феминизам добио је својства радикалног, агресивног, милитантног покрета који захтева материјалне и статусне привилегије искључиво на основу пола.
Та агресивност ће се већ у првој половини двадесет првог века показати као психолошко и морално насиље којим се неспособност, нерад и паразитизам покушавају да амнестирају а да профитирају на последицама тобожње неравноправности.
Почињу да се формирају међународне организације жена – предузетника, жена – менаџера, припадница разних струковних удружења .... са обнародованим циљем да им се на међународном нивоу институционално, легално и легализовано олакша активност, омогуће уступци, прећутно занемаре извесне слабости.
То би требало, са њихове тачке гледишта, да буде етички и уопште цивилизацијски допринос женској еманципацији, изједначавању са мушкарцима, коначно освајању слободе које су жене биле лишене вековима. Али тај пут до успеха и слободе није се показао као пут моралне природе. У протеклим вековима мушкарци нису постали ловци, војсковође, владари, директори, менаџери, предузимачи, научници, песници, гусари и гангстери као припадници одговарајућих мушких асоцијација, већ су то постали индивидуалним даром за лов, рат, пљачку, власт, науку и сликарство. Ако жене желе да имају успеха у оном чиме се баве треба да се ослоне на своје способности и на свој рад, а не да из безбедне заветрине струковног стада траже права само на основу свог пола. Да ли, на пример, Међународна женска парламентарна мрежа треба да скроман допринос националном парламентарном животу његових чланица објасни као последицу неравноправности полова. Или да недовољно активном и неафирмисаном полу буде једина одскочна даска за статус који без те даске не би стекао. Може се лако десити да досадашњи јачи пол почне да буде угрожен од још увек номинално слабијег, не зато што га је достигао у раду и стваралаштву, већ зато што користи глобални процес либерализације за осветничко намирење историјских дугова према јачем полу, као средство за реваншизам на који такорећи има право жртва вековне неправде. Рађа се једна нова неправда - мушкарци постају одговорни за незавидну позицију женског пола због своје осионости а не због законитости друштвеног развоја, односно поделе рада у којој су мушкарци били носиоци за друштво приоритетне активности. Тај стихијски женски реваншизам постепено ће се трансформисати у институционални кад му се придруже, а поготово кад се на његовом челу нађу припаднице лезбејске популације, која се у последње време умножава, легализује и тежи да постане доминантна у зонама приоритетног одлучивања. Милитантни феминизам ће суспендовати провобитни, оправдани и хумани. Тај милитантни феминизам добија знаке социјалне патологије и са много разлога изазива антифеминистичке реакције у савременом развијеном свету. Те реакције су спонтан протест против изопачености до које је дошло и обично су лаичке. Али их има које, са научне тачке гледишта, упозоравају на структуралне последице за друштво на свим нивоима – и вертикалним и хоризонталним. 1. Агресивни феминизам нарушава односе између полова у начелу, а нарочито оне у браку. Његова тренутна дестабилизација може да доведе до његовог постепеног укидања. 2.Тиме би се друштво могло наћи у опасности од денатализације, односно демографске негације. 3. У текућим приликама у породици је већ нарушен традиционални, досадашњи однос између родитеља и деце демонтирањем одговорности и улоге оца на рачун приоритетне улоге мајке, успостављен на приципу либерализације која, у принципу, подрива и деградира ауторитет родитеља, до његовог потпуног укидања. Легализација и експанзија агресивног, радикалног феминизма угрожава биолошку и социјалну природу човековог живота. Суочавање са том опасношћу се одлаже а постојеће манифестације игноришу. Фондови за помоћ деци и такозване социјалне куће, осим оправдане намере да егзистенцијално заштите жене и децу од сиромаштва и насиља где их има, имају и индиректну улогу социјалног реваншизма и хомосексуалне нетрпељивости према двополном животу. У конкретним ситуацијама они су освета лезбејске мржње али и освета неостварених и невољених жена. Институција алиментације обавезује само мушкарце и када су незапослени, и када су сиромашни и када су болесни. Жене том обавезом нису обухваћене, чак и када су запосленије, богатије и здравије од другог родитеља. Вештачко оплођавање могло би временом да сведе мушкарце на пуко индиректно средство за репродукцију о чијем би квалитету и квантитету одлучивале искључиво жене. Легализација и популаризација истополних веза шириће подручје новог полног идентитета, смањиће разлике између полова, може се лако десити и да инаугурише нови, трећи пол, чија би биолошка и психолошка својста деградирала, односно суспендовала својства претходна два пола. Процес глобалне либерализације у начелу би, наравно, требало да има један моћан еманципаторски исход. По природи ствари њим би требало да је обухваћена и равноправност између полова. Када је реч о самој идеји глобализације, која је иначе историјски нужна и оправдана, њој прети опасност од глобалне колонизације и успостављања глобалног империјализма. А кад је реч о либерализацији као хуманом и еманципаторском процесу, њему прети опасност да то не буде због идиотизације медија, релативизације морала, денатурализације човека и природе, смањивања и суспендовања разлика између полова, духовне пауперизације, депопулације планете, фетишизације робе, доминације потрошачког над духовним животом, апсолутизације релативизма .... Од кад постоји свет еманципаторски процеси су били изложени опасности да се трансформишу у свој антипод, или бар да се компромитују толико да их се одрекну и њихови родоначелници и аутори. То је била судбина многих религија, филозофија и идеологија. Завршавале су на странпутици или су водиле у амбис. На жалост човечанство није склоно да извлачи поуке из своје прошлости. Многе револуције су кроз историју биле неизбежне, да их није било не би било развоја и прогреса. Али њихови тобожњи пратиоци, карикатурални деривати, на време неидентификовани као такви, често могу да доведу у питање добро за које се њихова матица својевремено определила.
---
ПРИВРЕМЕНИ COMEBACK
12.март 2019
У земљама Јужне Америке крајем прошлог века дошло је до великих промена.
У већини земаља формиране су левичарске владе са социјалистичким програмима.
Са њима је окончан колонијализам, поготово најдиректнији.
Са њима се променио и квалитет живота у овим државама.
Те социјалне промене нису могле да буду одмах спектакуларне јер се радило о изузетно сиромашним земљама у којима је сиромаштво дуго трајало, било њихово једино лице.
Истовремено 2008. године је формиран Савез јужноамеричких нација, а 2010. године Заједница држава Латинске Америке и Карипског басена.
Од двадесет држава ове Заједнице четрнаест је имало левичарске владе.
Левичарски курс на подручју Јужне Америке имао је за резултат видне промене у свим сферама – од државне независности до смањења огромних социјалних разлика и побољшања квалитета живота већине, која је по правилу била сиромашна.
Сматра се да је са левичаским владама у Јужној Америци ниво сиромаштва спао са 44% на 28%, да је деведесет четири милиона људи изашло из беде.
Процес државне, економске и политичке независности, који је био резултат политике левичарских влада, сукобио се са дотадашњим колонијалним интересима на подручју Јужне Америке. Носиоци тих интереса предузели су све да левичарске владе дестабилизују, по могућности да их сруше и врате ове земље у пређашње стање.
Први потези у том смислу су донели резултате.
Финансијском, политичком и медијском подршком матичној десници смењене су левичарске владе у Боливији (2008. године), Хондурасу (2009. године) и Парагвају (2012. године). У преосталим земљама са левичарским владама изазване су економске кризе, подстакнут је парламентарни хаос у коме почињу и судски процеси шефовима ових држава (Бразила, Аргентине и Еквадора) и рушене су левичарске владе.
У матичној средини десница је подршку добила од јавности која је била изложена медијској манипулацији финансираној и конципираној изван земље, али јој је у прилог ишло и расположење оних социјалних слојева који су се надали да би са променом власти квалитет живота био још бољи од оног који је управо постигнут. И, наравно, подршку је имала и од припадника социјалног врха који је у променама деведесетих година уклоњен са власти.
Тако је извршена конзервативна рестаурација.
Са изузетком Венецуеле, Боливије и Уругваја на подручју Јужне Америке враћено је време које је тамо владало до деведесетих година прошлог века када је почео процес државног, економског, политичког па и културног ослобађања.
Cemeback неолибералне политике и њених интереса у Јужној Америци тријумфује кроз медије, ругајући се краху социјализма и победи „демократије“.
Ти медији, при том, занемарују чињеницу да је Уругвај са својом још увек левичарском владом најразвијенија држава на Југу Латинске Америке и да Боливија са истом таквом владом, има високо респектабилне економске резултате који се не мере само регионалним критеријумима, већ глобалним.
У рестаурацији деснице у Јужној Америци главну инструменталну улогу су имали медији. Преко њих се одвијала компромитација левичарских партија, влада и њихових представника и славила „демократија“.
Овај повратак Јужне Америке на период пре деведесетих година, на рестаурацију марионетске деснице и марионетских влада, на успостављење колонијалне демократије, подржао је западни део међународне заједнице нудећи и даље прилично велика финансијска средства за очување стабилности прогнаног и поново враћеног конзервативизма.
А левица на власти и левица у опозицији наставља да заступа и брани свој програм – борба против сиромаштва и великих социјалних разлика.
Са левичарске тачке гледишта приватно власништво и тржиште нису у стању да смање сиромаштво и социјалне разлике. Напротив.
Са левичарске тачке гледишта решење је у појачаној улози државе која треба под своју контролу да стави и економску и социјалну сферу, односно да употреби своје институционалне механизме за смањење сиромаштва и социјалних разлика.
Овакав програмски приступ јужноамеричке левице интересима овог дела света има своје готово челичне разлоге.
Према подацима Светске Банке око сто двадесет осам милиона људи Јужне Америке (23,2 одсто од укупног становништва) живи у беди и располаже са мање од два долара дневно. А 9,5 одсто има мање од једног долара дневно.
Па тако они бедни и ови још беднији представљају корпус јада за који колонијална демократија нема интереса, па према томе ни намере да смањује, може се, напротив, десити само да га увећава.
Левичарске резултате у смањењу сиромаштва и социјалних разлика игноришу јужноамерички медији, али евидентирају њихови финансијери и идеолози изван Јужне Америке.
Из те евиденције су закључили да им са леве стране прети опасност која би могла да угрози идеолошку и финансијску позицију захваљујући којој остварују своје гаргантуовске интересе на рачун интереса других.
Међутим тај корпус јада не располаже снагом која би вратила левицу са циљем да га смањи и укине.
Тај циљ левица, изложена заједничким десничарским притисцима изван земље и у земљи, тешко може да оствари без широке подршке у својој средини – од стране која је изван корпуса беде.
У сложеном амбијенту економске кризе, политичких сукоба, промена власти и медијске хистерије, тај, највећи део становништва живи у страху, тешко се оријентише, склон је калкулацији, сумњичав је и несигуран. Такав је недовољан ослонац левичарској политици радикалних промена у интересу независности и просперитета.
Али историјска врата су пред Јужном Америком отворена крајем прошлог века и ма колика била виталност неоколонијализма тешко ће моћи на дужи рок да савлада пробуђену потребу за слободом и правдом овог света који их је вековима био лишен.
Јужноамеричка левица располаже високом моралном свешћу о карактеру друштвене стварности у којој се налази, и прилично одговарајућом политичком свешћу о нужности и оправданости реаговања на њу.
Да би однос према тој стварности био радикално, односно револуционарно, измењен потребна је свесна подршка интегрисане нације, вертикално и хоризонтално успостављање организације, функционална персонална структура, активна улога левичарске интелигенције ....
У целини, један теоријско-политички концепт чији је недостатак био до сада најслабија тачка јужноамеричке левице.
У већини земаља формиране су левичарске владе са социјалистичким програмима.
Са њима је окончан колонијализам, поготово најдиректнији.
Са њима се променио и квалитет живота у овим државама.
Те социјалне промене нису могле да буду одмах спектакуларне јер се радило о изузетно сиромашним земљама у којима је сиромаштво дуго трајало, било њихово једино лице.
Истовремено 2008. године је формиран Савез јужноамеричких нација, а 2010. године Заједница држава Латинске Америке и Карипског басена.
Од двадесет држава ове Заједнице четрнаест је имало левичарске владе.
Левичарски курс на подручју Јужне Америке имао је за резултат видне промене у свим сферама – од државне независности до смањења огромних социјалних разлика и побољшања квалитета живота већине, која је по правилу била сиромашна.
Сматра се да је са левичаским владама у Јужној Америци ниво сиромаштва спао са 44% на 28%, да је деведесет четири милиона људи изашло из беде.
Процес државне, економске и политичке независности, који је био резултат политике левичарских влада, сукобио се са дотадашњим колонијалним интересима на подручју Јужне Америке. Носиоци тих интереса предузели су све да левичарске владе дестабилизују, по могућности да их сруше и врате ове земље у пређашње стање.
Први потези у том смислу су донели резултате.
Финансијском, политичком и медијском подршком матичној десници смењене су левичарске владе у Боливији (2008. године), Хондурасу (2009. године) и Парагвају (2012. године). У преосталим земљама са левичарским владама изазване су економске кризе, подстакнут је парламентарни хаос у коме почињу и судски процеси шефовима ових држава (Бразила, Аргентине и Еквадора) и рушене су левичарске владе.
У матичној средини десница је подршку добила од јавности која је била изложена медијској манипулацији финансираној и конципираној изван земље, али јој је у прилог ишло и расположење оних социјалних слојева који су се надали да би са променом власти квалитет живота био још бољи од оног који је управо постигнут. И, наравно, подршку је имала и од припадника социјалног врха који је у променама деведесетих година уклоњен са власти.
Тако је извршена конзервативна рестаурација.
Са изузетком Венецуеле, Боливије и Уругваја на подручју Јужне Америке враћено је време које је тамо владало до деведесетих година прошлог века када је почео процес државног, економског, политичког па и културног ослобађања.
Cemeback неолибералне политике и њених интереса у Јужној Америци тријумфује кроз медије, ругајући се краху социјализма и победи „демократије“.
Ти медији, при том, занемарују чињеницу да је Уругвај са својом још увек левичарском владом најразвијенија држава на Југу Латинске Америке и да Боливија са истом таквом владом, има високо респектабилне економске резултате који се не мере само регионалним критеријумима, већ глобалним.
У рестаурацији деснице у Јужној Америци главну инструменталну улогу су имали медији. Преко њих се одвијала компромитација левичарских партија, влада и њихових представника и славила „демократија“.
Овај повратак Јужне Америке на период пре деведесетих година, на рестаурацију марионетске деснице и марионетских влада, на успостављење колонијалне демократије, подржао је западни део међународне заједнице нудећи и даље прилично велика финансијска средства за очување стабилности прогнаног и поново враћеног конзервативизма.
А левица на власти и левица у опозицији наставља да заступа и брани свој програм – борба против сиромаштва и великих социјалних разлика.
Са левичарске тачке гледишта приватно власништво и тржиште нису у стању да смање сиромаштво и социјалне разлике. Напротив.
Са левичарске тачке гледишта решење је у појачаној улози државе која треба под своју контролу да стави и економску и социјалну сферу, односно да употреби своје институционалне механизме за смањење сиромаштва и социјалних разлика.
Овакав програмски приступ јужноамеричке левице интересима овог дела света има своје готово челичне разлоге.
Према подацима Светске Банке око сто двадесет осам милиона људи Јужне Америке (23,2 одсто од укупног становништва) живи у беди и располаже са мање од два долара дневно. А 9,5 одсто има мање од једног долара дневно.
Па тако они бедни и ови још беднији представљају корпус јада за који колонијална демократија нема интереса, па према томе ни намере да смањује, може се, напротив, десити само да га увећава.
Левичарске резултате у смањењу сиромаштва и социјалних разлика игноришу јужноамерички медији, али евидентирају њихови финансијери и идеолози изван Јужне Америке.
Из те евиденције су закључили да им са леве стране прети опасност која би могла да угрози идеолошку и финансијску позицију захваљујући којој остварују своје гаргантуовске интересе на рачун интереса других.
Међутим тај корпус јада не располаже снагом која би вратила левицу са циљем да га смањи и укине.
Тај циљ левица, изложена заједничким десничарским притисцима изван земље и у земљи, тешко може да оствари без широке подршке у својој средини – од стране која је изван корпуса беде.
У сложеном амбијенту економске кризе, политичких сукоба, промена власти и медијске хистерије, тај, највећи део становништва живи у страху, тешко се оријентише, склон је калкулацији, сумњичав је и несигуран. Такав је недовољан ослонац левичарској политици радикалних промена у интересу независности и просперитета.
Али историјска врата су пред Јужном Америком отворена крајем прошлог века и ма колика била виталност неоколонијализма тешко ће моћи на дужи рок да савлада пробуђену потребу за слободом и правдом овог света који их је вековима био лишен.
Јужноамеричка левица располаже високом моралном свешћу о карактеру друштвене стварности у којој се налази, и прилично одговарајућом политичком свешћу о нужности и оправданости реаговања на њу.
Да би однос према тој стварности био радикално, односно револуционарно, измењен потребна је свесна подршка интегрисане нације, вертикално и хоризонтално успостављање организације, функционална персонална структура, активна улога левичарске интелигенције ....
У целини, један теоријско-политички концепт чији је недостатак био до сада најслабија тачка јужноамеричке левице.