L’Union européenne (UE) espérait reprendre la main sur le dialogue entre le Kosovo et la Serbie, mais le Sommet virtuel organisé ce vendredi, sous la présidence d’Emmanuel Macron et d’Angela Merkel, s’est soldé par un simple constat des désaccords. La rencontre prévue dimanche [12 juillet] à Bruxelles est reportée....
Il portavoce della Commissione Europea, Peter Stano, ha comunicato, il 6 luglio, che il primo ministro kosovaro, Avdullah Hoti, e il presidente serbo, Alexandar Vucic, si recheranno a Bruxelles il 12 luglio per riprendere i colloqui bilaterali sotto l’egida dell’UE...
https://sicurezzainternazionale.luiss.it/2020/07/06/dialogo-serbia-kosovo-riprendera-la-mediazione-dellue/
C’est un socialiste catalan anti-indépendantiste qui va prendre la tête de la diplomatie européenne. Le choix de Josep Borell comme Haut représentant aux Affaires extérieures suscite l’inquiétude au Kosovo, alors que le dialogue avec la Serbie est totalement dans l’impasse...
http://www.pecat.co.rs/2020/07/kosovo-i-metohija-u-novom-medjunarodnom-vrtlogu/ ili
Sporazum koji su Amerikanci predložili Beogradu i Prištini kao rešenje kosovskog pitanja podrazumeva ostanak južne srpske pokrajine u sastavu Republike Srbije... Samo nekoliko dana pre najavljenog sastanka u Beloj kući, Grenel izlazi sa predlogom da se na Kosovu formira posebna ekonomska zona po uzoru na model kineskog Šenžena... I sada, dolazimo do niza moćnih struktura kojima ne odgovara nikakva vrsta ugovora, a pogotovo ne ekonomski ugovor po modelu Šenžena koji će omogućiti ekonomski razvoj, posledično i razvoj određene svesti kod Srba i Albanaca o benefitu takve saradnje, ali koji, na neki način, implicira i političko rešenje. Šenžen model je ugovor koji se potpisuje u okviru jedne države i podrazumeva formiranje različitog pravnog poretka na jednom delu njene teritorije. U prvom slučaju, to je bila Kina. U ovom slučaju, to je Srbija...
L’émissaire européen Miroslav Lajčak est arrivé mardi à Pristina pour une visite de trois jours. Alors que les États-Unis sont passés à l’offensive pour reprendre la main sur le dialogue entre le Kosovo et la Serbie, le diplomate slovaque va tenter de redorer le blason européen, bien mal en point...
La première mesure du nouveau gouvernement du Kosovo a été de lever les « mesures de réciprocité » avec la Serbie, tandis que spéculations et petites phrases reprennent de plus belles, tant à Pristina qu’à Belgrade. Certains assurent que les États-Unis veulent un accord « avant la fin de l’été »...
En 2019, l’agence de communication française Majorelle PR & Events a reçu 168 000 euros pour promouvoir l’idée d’un échange territorial comme solution pour un « accord final » entre le Kosovo et la Serbie. La somme aurait été versée par le ministère kosovar de l’Intégration européenne. Une enquête de Jeta Xharra pour Pristina Insight...
Slovakia is one of five EU member countries – along with Cyprus, Greece, Romania and Spain – that decline to recognize Kosovo’s independence. “In front of us we will have two negotiators from the countries that do not recognize Kosovo’s independence,” Thaci said in Pristina, referring to Lajcak and Borrell, a former Spanish foreign minister.
Thaci said he would join any meetings organized by Germany and France. He said only the US, which brokered Bosnia’s peace accord 25 years ago and led NATO’s 1999 airstrikes against Serbia, could really advance dialogue between Pristina and Belgrade, according to Reuters.
Bilo kakvi pregovori sa albanskim proimperijaističkim marionetama u Prištini i pod patronatom američkog imperijalizma, koji je najzaslužniji za NATO okupaciju južne srpske pokrajine nakon zločinačke agresije na SR Jugoslaviju i njenog rušenja su suprotstavljeni interesima Srbije i njenih građana na Kosovu i Metohiji. Bilo kakvi pregovori sa okupatorima i njihovim slugama predstavljaju korak ka priznaju „nezavisnosti“ Kosova.
Navodno sprovođenje zajedničkih ekonomskih infrastrukturnih projekata sa proimperijalističkim marionetama u Prištini u situaciju u kojoj je Kosovo pod okupacijom zapadnog imperijalizma je podjednako besmisleno i licemerno. Takozvani ekonomski sporazum ima jedinu svrhu da ostvari pljačkaške interese američkog krupnog kapitala i ne nudi nikakve benefite ni Srbiji ni njenim građanima na Kosovu i Metohiji.
Činjenica da je u okviru „sporazuma“ američka strana postavila i zahtev u kome decidno stoji da Srbija mora da prizna Kosovo još jednom potvrđuje šta je krajnji cilj imperijalističkih okupatora južne srpske pokrajine. Tvrdnje aktuelnog proimperijalističkog buržoaskog režima Aleksandra Vučića da sprovodi patriotsku politiku i da neće potpisati bilo kakav dokument o nezavisnosti Kosova je podjednako smešna, bezočna i netačna. Naime, da režim Aleksandra Vučića misli dobro Srbiji i stanovništvu na Kosovu i Metohiji ne bi sprovodio proimperijalističku politku, težio članstvu u tamnici naroda Evropskoj uniji i pregovarao sa terorističkim banditima OVK i njihovim zapadnim imperijalističkim gospodarima, čije su zemlje sve od reda priznale lažnu državu Kosovo.
NKPJ najoštrije protestuje protiv namere Beograda, a kako je precizirano u potpisanom „sporazumu“ sa Prištinom, da Srbija premesti svoju ambasadu u Izraelu u Jerusalim. Osim toga što taj zahtev predviđen sporazumom nema nikakve veze sa rešavanjem kosovskog problema istovremeno predstavlja ogromnu nepravdu i izdaju prijateljskog palestinskog naroda i države koji Istočni Jerusalim smatra za svoju prestonicu, kao i još jednu potvrdu proimperijalističkog karaktera vlasti u Beogradu.
NKPJ zahteva da vlast u Srbiji odmah prekine sa po interese zemlje i naroda pogubnim i štetnim „pregovorima“ sa imperijalističkim okupatorom i njegovim marionetama na Kosovu i Metohiji. Da odmah povuče potpis sa sramnog „sporazuma“ sa marionetama u Prištini i da istovremeno prestane da „pregovara“ sa njima kako pod okriljem američkog imperijalizma, tako i onog Evropske unije. SAD i EU su neprijatelji a ne saveznici Srbije i nema nikakvih“ pregovora“ sa njihovim marionetama i pod njihovim okriljem.
NKPJ zahteva od vlasti u Srbiji da odustanu od nepravedne i sramne odluke da ambasadu naše zemlje u Izraelu premeste u Jerusalim protivno međunarodnom pravu i interesima bratske Palestine.
NKPJ ističe da srpski i albanski narod na Kosovu i Metohiji mora da se ujedini protiv zajedničkog neprijatelja, zapadnog imperijalizma, sledeći slavni primer Bore i Ramiza iz Narodnooslobodilačke borbe tokom Drugog svetskog rata. Jedina mogućnost da se na Kosovu ostvari istinski mir i ravnopravnost svih njegovih stanovnika je da okupatorske NATO trupe odmah napuste teritoriju južne srpske pokrajine i da se ona vrati u sastav svoje matice Srbije.
Sekretarijat Nove komunističke partije Jugoslavije,
Beograd,
06. 09. 2020.
Statement of the Secretariat of the Central Committee of New Communist Party of Yugoslavia on announcement of possible dislocation of embassy of Serbia from Tel Aviv to Jerusalem
In response to the shameful announcement and agreement signed by the president of Serbia, Aleksandar Vučić, together with US president Donald Trump and the so-called president of the so-called state of Kosovo, Avdullah Hoti, about Serbia’s intention to move its embassy out of Tel Aviv to Jerusalem, the New Communist Party of Yugoslavia (NKPJ) should like to point out a few facts to demonstrate why this intention may not be acted upon under any circumstances.
Before all else, we must assert that Israel has carried out and continues to carry out, before the eyes of the whole world, its occupation of Palestinian lands, committing countless unpunished crimes on the people of Palestine. Military actions are conducted upon Palestinian civilians with manifold excessive uses of violence often including murders, sparing not even little children. Besides thousands of political prisoners, Israel also holds underage persons, i.e. children, in its prisons. It has walled in the West Bank, completely isolating it as if it were a single large concentration camp where neither medicine, nor fuel, nor food or other necessities indispensable for a normal life of the people in this region, are delivered. Israel’s racist Zionist policies have brought about the occupation and subsequent exile of millions of Palestinians from their centuries-old native lands, with crucial support from Western imperialism – American imperialism first and foremost. To give an example, over 500 Israelis’ houses are currently under intensive construction in the seized sections of East Jerusalem, which are also being blocked off by walls. Right-wing, clerical and ultraconservative elements in the US have been and are still the main patrons of these kinds of acts committed by Israel, just as they have been staunchly supportive of relocating the US embassy to Jerusalem that was already carried through by the Trump administration.
This act is a part of the aggressive and dangerous policies spearheaded by the US in the Middle East, which constitutes an important geostrategic zone of great value to American imperialists. Israel is one of the main destabilising and militarising factors of the region, where all attempts to find a sustainable solution for coexistence in Palestine – for peace and respect for the rights of all – invariably disintegrating due to the brutish, blackmailing conditions imposed by Israel with the US’s decisive support. The attempt has thus been made, by the act of relocating the embassy, to completely eliminate the solution of recognising the Palestinian state with East Jerusalem as its capital city.
The announced relocation of the Serbian embassy from Tel Aviv to Jerusalem, through which Serbia would de facto lend legitimacy to Israel and its past, present and future aggressive and racist intentions to occupy, would be to the detriment of peace, as well as triggering a series of negative consequences of an international scope.
Such an act would first of all entail betraying the Palestinian people, which in its arduous but righteous struggle has always counted on the support of our people, which it has always had. The unbreakable bonds of our solidarity and friendship would be sold down the river – it would be as if stabbing the Palestinian people not in the back, but in the heart.
Furthermore, it is out of the question that this move would contribute to Israel revoking its recognition of Kosovo – quite the opposite, for the very same document subsumes the mutual recognition of Kosovo and Israel as a natural form of cooperation between two completely pro-imperialist regimes under the patronage of the US.
Next, Israel is committing illegal moves to further its agenda of occupation in collision with international law, particularly in the case of the city of Jerusalem, which has a special internationally recognised status, confirmed by the UN, according to which it cannot be considered the capital of Israel. The relocation of the Serbian embassy would thereby be an act in collision with international law, the same law to which Serbia appeals in defence of its own interests on the matter of Kosovo, which would needlessly confound the position of our country in defence of its vital national interests.
The only country currently to have followed the US’s example in relocating its embassy from Tel Aviv to Jerusalem is Guatemala. If Serbia do the same, it would, just as in the case of Guatemala, be an obvious concession to American imperialist foreign policy, further tarnishing Serbia’s already tarnished and debased international reputation, which speaks of not just a puppet, but a puppet to those who savagely bombed and butchered it 20 years ago. Our freedom-loving traditions and aspirations, and with them the standing which we built and had among all progressive and freedom-loving peoples of the world, would be disgraced.
For many people from the Arab and Muslim world particularly, the Palestinian cause is rightly taken up with the greatest sensitivity and emotion. The act of moving the Serbian embassy from Tel Aviv to Jerusalem would be tantamount to rubbing salt in open wounds. This act could generate intense negative reactions in the world towards our people and country, as well as on the safety of our citizens and property.
The NKPJ considers hypocritical the statements of EU and Turkish officials who are not in favour of relocating the Serbian embassy to Jerusalem. First, the countries of the EU ostensibly have a consensus about keeping their embassies in Tel Aviv and not moving them to Jerusalem, while at the same time refusing to acknowledge the Palestinian state with East Jerusalem as its capital. Concerning Erdoğan’s Turkey: it was one of the first to recognise that mainly US-sponsored imperialist project, so-called independent Kosovo, while simultaneously offering an unprincipled resistance to an entirely analogous mainly US-sponsored imperialist project – the state of Israel with Jerusalem as its capital.
The NKPJ demands that the Serbian authorities and President Aleksandar Vučić not bring a stain and burden of historic proportions on our country with such a shameful and irresponsible move, which could have catastrophic historical consequences. At the same time, we call for a principled upholding of international law, against imperialist aggressions, occupations and coercions.
The people of Serbia will always be an honest friend to the people of Palestine!
Down with the pro-imperialist regime in Serbia!
Down with the agreement with US imperialists!
Down with occupation – Palestine a state!
Secretariat of the Central Committee of New Communist Party of Yugoslavia,
Belgrade,
07. 09. 2020.
Ova tačka sporazuma je otvorila različite polemike o tome, kakve će političke posledice proizvesti ovakva odluka. Spekulisalo se i nagađalo oko toga, kako će na to gledati različiti politički činioci u svetu? Nasuprot SAD, koje čvrsto podupiru ovakvu odluku, tu su države Evropske Unije, Rusija, Kina, brojne države sa većinskim muslimanskim stanovništvom kao i arapske zemlje koje stoje čvrsto na stanovištu, da je reč o grubom kršenju međunarodnog prava i rezolucije 478. UN. Naime, hipotetičkim činom preseljenja srpske ambasade u Jerusalim, priznao bi se jednostrani akt Izraela, koji je 1980. godine proglasio aneksiju Jerusalima (zauzetog u ratu 1967. godine). Ovakvim činom Srbija bi pokazala veliko nepoštovanje prema palestinskom narodu i državi Palestini koja je postala članica UN 2012. godine, upravo u vreme kada je Generalnom Skupštinom UN upravljao u svojstvu predsedavajućeg srpski predstavnik. Ohrabrujuće deluju nagoveštaji pojedinih srpskih zvaničnika da odluka o premeštanju ambasade u Jerusalim još uvek nije konačna. Humilies laborant ubi potentes dissident ( mali stradaju kada se moćni ne slažu).
Kao državljanin Republike Srbije i pripadnik srpskog naroda, iskreno se nadam da, do premeštanja ambasade neće doći. Kao aktivni član Udruženja srpsko- palestinskog prijateljstva i nastavnik istorije imam puno razumevanja i empatije prema stradanju jevrejskog stanovništva u Evropi u toku Drugog svetskog rata i Holokausta, ali, ne nalazim opravdanje za postupke države Izrael prema palestinskom narodu.
Zbog svega toga, ovim razmišljanjem i stavom, ne postavljam uopšte pitanje političkih implikacija ovakve hipotetičke oduke. Postavljam drugo, moralno pitanje. Imamo li prava na ovakve postupke? Stara latinska sentenca kaže id alteri crimini non dabis quod ipse feceti (ne prebacuj drugom ono što i sam činiš). Kao potomci heroja sa Mišara, Čegra, Ljubića, Kumanova, Suvobora, Kajmakčalana, Košara... naviknuti smo i kroz istoriju vaspitavani da radije nepravdu trpimo nego da je drugima nanosimo. Velike sile su oduvek imale dovoljno drskosti da ignorišu i pravo i pravdu, kao i da nameću sopstvenu silu kao jedino rešenje. Male zemlje i narodi poput srpskog i palestinskog, moraju se držati principa, međunarodnog prava , Rezolucija UN i moralne vertikale kao uslova sopstvenog opstanka u surovom svetu.
Bez obzira na sve okolnosti država Palestina će i dalje nastaviti da poštuje međunarodno pravo, kao i rezoluciju 1244 UN, nije i neće priznati jednostrano proglašenu secesiju njene pokrajine Kosovo. Na takav način, Palestina pokazuje poštovanje i prijateljstvo prema državi Srbiji i srpskom narodu. Da li je previše ako zahteva poštovanje i prema sebi? Smemo li sebi dozvoliti da se obrukamo pred čitavim svetom?
Predsednik Društva srpsko-palestinskog prijateljstva
Milan Jevtić
Pre svega, bajke o nekakvim diplomatskim arenama u kojima se dva majstora retorike nadgovaraju u vezi bitnih državničkih pitanja ne postoje još od vremena Rimske imperije. Diplomatski pregovori služe da se na jednom okupljanju koje ima samo i isključivo ceremonijalni karakter potpišu stvari koje su unapred dogovorene. Dakle, Aleksandar Vučić je sa kompletnom tehničkom vladom slagao o svemu, pa čak i o prirodi sastanka, i još jednom potvrdio da je laž uglavnom sve što izgovori, te da se na njegove izjave ne može računati ni kada govori kako se zove, a kamoli kada priča o bitnim spoljnopolitičkim pitanjima.
Tako je ceremonijalna, strogo protokolarna poseta srpske i kosovske delegacije na čelu sa Vučićem i Hotijem u startu dobila notu misterije, što je svima dalo odrešene ruke da slobodno tumače predstojeće događaje. Da stvar bude gora, moguće iznenađenje prilikom potpisivanja je najavljeno čak i od strane specijalnog izaslanika Bele kuće za pregovore između Beograda i Prištine (čitaj: činovnik nižeg ranga, koji je tu, ili po kazni, ili skuplja iskustvo), Grenela, koji je, nekako u šaljivom tonu najavio da se na takvim sastancima može desiti da bude promene dnevnog reda. Šta ovo znači? Samo to da je protokol bio krajnje neformalan i da NIKAKAV PRAVNO OBAVEZUJUĆI DOKUMENT NIJE BIO POTPISAN, niti unapred pripremljen, tako da se čitava fama oko „konačnog rešenja“ pretvorila u diplomatsko ponižavanje nelegitimno izabranog predsednika Srbije, od strane republikanskog predsednika, još uvek zvanično prve svetske sile.
Sporna „tačka 10“ nikada nije ni postojala, jer se prema protokolu, takvi dokumenti ne sastavljaju strogo formalno, budući da se radi o krajnje fleksibilnom dogovoru tri strane, koji nigde nije protumačen niti zaveden kao „događaj od istorijskog značaja“.. O Kosovu se nije pregovaralo niti je normalizacija odnosa Beograda i Prištine ikada dovedena na dnevni red, osim u neobeleženoj tački koja govori o tome da će se izgraditi novi putevi i pruge na teritoriji Srbije i Kosova, koji će uglavnom služiti za brzi transport NATO trupa i „američkog“ gasa, koji su sasvim srećnim sticajem okolnosti pronašli negde u Siriji. Infrastruktura je svakako diskutovana, ali ona koja je preko potrebna Americi i njenim saveznicima na Balkanu, a koja Srbiju stavlja u ekstremno nepovoljan položaj prema Rusiji i Kini.
Sam protokol je jasno pokazao vazalni položaj Aleksandra Vučića u odnosu na Donalda Trampa, posledično, i Srbije u odnosu na Ameriku i zauvek nam rešio dilemu na koliko stolica sedimo. Od tog trenutka sedimo samo na jednoj (američkoj) hoklici povijeni pred prvim čovekom velike imperije, spremni da šenimo i pravimo se mrtvi na najmanji znak kolonijalnog vođe i njegovog namesnika, kome je zadatak da svoj narod bičuje i drži u pokornosti. Da ne bude da smo se vratili kući praznih ruku, nelegitimno izabrani predsednik je dobio penkalo kojim je potpisao „sporazum“, kao simbol izdaje, koji je on predstavio kao simbol pobede i retku priliku kada predsednik Tramp nešto poklanja.. Odmah nakon toga Tramp je svima ponudio i podelio penkala. Dobili smo i ključeve Bele kuće, koji su izmamili plačni izraz na Vučićevom licu, jer se to ne poklanja svakome. Osim što se poklanja svakome.
Usput smo za dugačak period zaoštrili diplomatske i ekonomske veze sa Rusijom, Kinom, kao i bratskom Palestinom, koja krvari u pravednoj borbi za vraćanje okupiranih teritorija od strane Izraela. Koji su bili pravi razlozi ovog najvećeg diplomatskog poniženja, na koje je nelegitimno izabrani predsednik Srbije oberučke pristao?
-Donald Tramp je u brutalnoj kampanji za osvajanje drugog mandata, ali i u problemu jer je, prema istraživanjima predizborne kampanje skoro pa izjednačen sa protivkandidatom demokrata, Bajdenom. Tradicionalno, predsedničku trku u Americi su skoro uvek odlučivali spoljni diplomatski uspesi, kao i podrška velikih lobija. U ovom slučaju, ojačani lobi jevrejskih nacionalista, predvođen premijerom Izraela, Netanjahuom ima direktne koristi od podrške Trampu, koji će ih za uzvrat podržati u tome da prestonicu iz Tel Aviva presele u sporni Jerusalim i tako maksimalno zaoštre situaciju u ionako trusnom regionu. Ovo bi, na dalje, moglo da izazove novu eskalaciju sukoba u pojasu Gaze i regionu i time uvede jedan deo zemalja u potencijlano veliki oružani sukob. Tramp i Netanjahu imaju jako slične vladarske ambicije u svojim zemljama, tako da je takva vrsta neformalne koalicije nacionalista dve zemlje logična, ali i opasna.. Naravno, u pitanju su čisto imperijalističke ambicije, u kojima smo pristali da učestvujemo na najpogrešnijoj strani.
Najvažnija tačka se ticala potpisivanja obećanja od strane Vučića i Hotija da će se ambasade Srbije i Kosova preseliti, odnosno otvoriti u Jerusalimu. Potez na koji se još niti jedna suverena zemlja nije odlučila, a pitanje je i da li će, jer je svima jasno koliko je nezgodno i teško pitanje sukoba Izraela i Palestine. Tako smo stavljeni u jako nepovoljan diplomatski položaj u odnosu na čitav svet, a naročito na zemlje Arapske lige, Turske i Rusije, koje se tradicionalno, ili ne mešaju direktno u sukobe, ili podržavaju Palestinu, sa kojom smo oduvek u jako dobrim odnosima. Potencijalno smo postali i meta terorističkih napada, a Kosovo je iskorišćeno kao marioneta, da bude prva država sa većinskim muslimanskim stanovništvom koja će takvim činom priznati teritorijalni integritet Izraela, na palestinskoj teritoriji.
-Sledeća sporna tačka je bila možda i bitnija za Trampa, jer se ticala jednog drugog sukoba, ekonomskog rata sa Kinom, koji nesmanjenom žestinom traje i u kojem je glavna meta kompanija Huawei i njena superiorna 5G tehnologija. Budući da Amerika nema rešenje za usvajanje sopstvene 5G tehnologije, veoma prljave zakulisne igre su prisutne sve vreme i pokušaji da se tehnologija ukrade, ili ucenama izmami su skoro pa svakodnevna pojava. U tom smislu, Srbija se obavezala da 5G tehnologiju ne kupuje od Kine, već od Amerike, ili njenih poslovnih partnera. Ako smo prvom spornom tačkom izgubili obraz, ovom smo vraćeni još dublje u srednji vek.
Odnosi sa Rusijom su zaoštreni bukvalno u istom danu. Nakon epskog slikanja na pešačkom ostrvu, negde u Vašingtonu, naša, najblaže rečeno, čudna delegacija, u kojoj su se našli Siniša Mali i Marko Đurić, koji teško da imaju veze sa glavnom temom dokumenta, je krenula u Tviter obračun sa Ruskom federacijom. Ruska ministarka spoljnih poslova, Marija Zaharova je brzo reagovala lascivnim tvitom na račun situacije u Beloj kuči i kao odgovor dobila krajnje brzu i nesmotrnu reakciju Marka Đurića i Aleksandra Vučića, koji su pokazali da su nedorasli zadatku i da i najmanja provokacija može da ih izbaci iz koloseka i dovede u situaciju da nepotrebnim diplomatskim skandalima diskredituju čitavu zemlju i narod.
Na kraju, niti je potpisan dokument o bilateralnoj saradnji Srbije i Amerike, niti o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, već je to, po već ustaljenom običaju, ostavljeno na dogovor Briselu i Vašingtonu, jer nedozreli političari Srbije i okupirane srpske pokrajine nemaju pravo glasa dok stariji pričaju. Potpisan je pravno neobavezujući dokument koji ima dve glavne funkcije. Prva jeste da obezbedi pobedu Donalda Trampa na predstojećim izborima u Americi, a druga da postavi preliminarnu platformu o saradnji Srbije i Amerike u budućnosti, u kojoj će se Srbija, kako se čini, naći u ulozi novog američkog protektorata.
Sabato 5 settembre Serbia e Kosovo hanno firmato a Washington un accordo per normalizzare le proprie relazioni economiche. L’accordo è stato siglato alla Casa Bianca alla presenza del presidente degli Stati Uniti d’America, Donald Trump, che lo ha definito «storico». Alla luce dei punti – eterogenei e quasi tutti poco rilevanti – che compaiono nei documenti firmati dai due paesi balcanici, sembra però difficile definirlo un passo davvero importante per le future relazioni tra Belgrado e Pristina.
Cosa prevede l’accordo
L’accordo, di per sé, è rappresentato da una serie di patti bilaterali tra i due paesi e gli Stati Uniti, tanto è vero che il presidente serbo Aleksandar Vučić e il premier kosovaro Avdullah Hoti hanno firmato due documenti distinti, che recavano come intestazione «normalizzazione economica». A questa normalizzazione i due paesi hanno dato il loro consenso accettando i termini dell’accordo.
Tra questi, i più rilevanti per i due paesi sul piano pratico sembrano essere l’impegno a realizzare una ferrovia e di un’autostrada tra le due capitali, l’adesione al progetto di “mini-Schengen” balcanico proposto l’anno scorso da Belgrado, Skopje e Tirana, il mutuo riconoscimento di diplomi e certificati professionali – anche se non viene specificato in che modo – e l’apertura di una nuova dogana alla frontiera.
In cambio di alcuni vantaggi, da verificare nei prossimi mesi e anni, i due paesi si sono impegnati a fare alcune concessioni.. Mentre entrambi si impegnano a contrastare la criminalizzazione dell’omosessualità nel mondo e ribadiscono la tutela della libertà religiosa, gli Usa incassano il riconoscimento della miliiza sciita libanese Hezbollah come un’organizzazione terroristica da parte di entrambi i paesi. Il Kosovo ottiene il riconoscimento internazionale come stato da parte di Israele, mentre la Serbia si impegna a spostare la propria ambasciata da Tel Aviv a Gerusalemme,primo paese europeo a farlo. Il Kosovo si impegna poi a non fare richiesta di ingresso in nessuna organizzazione internazionale per un anno; in cambio la Serbia dovrà sospendere la campagna contro il riconoscimento della sua ex provincia, per lo stesso arco temporale.
I punti più vaghi riguardano fonti di energia e 5G. Pristina e Belgrado si accordano per diversificare il proprio approvvigionamento energetico e per non installare e usufruire di tecnologie 5G.. Quest’ultimo punto potrebbe mettere in difficoltà l’alleanza di Vučić con la Cina, grande investitore nel paese balcanico.
Le reazioni
I protagonisti dell’accordo hanno espresso pubblicamente la loro soddisfazione. Il premier kosovaro Hoti ha detto che si è trattato di un «grande momento per il Kosovo e per la regione», mentre il presidente serbo Vučić ha dichiarato che si tratta di un «significativo passo avanti» tra le due parti, sebbene non abbiano ancora risolto «i nostri problemi».
Tra molti analisti internazionali, dopo la diffusione del testo dell’accordo, è prevalso però lo stuporesia per i punti che sembrano non avere legami con la disputa tra Kosovo e Serbia, sia per il fatto che l’accordo che Trump aveva auspicato negli ultimi mesi sembrava dover essere molto più ambizioso di questo. Sulla stampa internazionale si era parlato di un possibile scambio di territoritra Pristina e Belgrado come viatico per arrivare a una normalizzazione dei rapporti e a un riconoscimento reciproco, ma di questo non vi è alcuna traccia.
Nel testo di sabato, soprattutto le decisioni relative al Medio Oriente hanno sollevato molte critiche. Il ministro degli esteri dell’Autorità nazionale palestinese ha denunciato la decisione di Kosovo e Serbia di aprire un’ambasciata a Gerusalemme come “un’aggressione ingiustificata alla popolazione palestinese”. La Turchia ha già chiesto a Kosovo e Serbia di ritirare questa decisione, perché in «chiara violazione del diritto internazionale», mentre il punto sulla diversificazione energetica potrebbe mettere in difficoltà le relazioni tra Serbia e Mosca.
Gli USA e l’Europa
Il tentativo di Trump di legare la questione Serbia-Kosovo (una questione tutta europea) alla sua politica verso Israele e il Medio Oriente mostra con tutta evidenza che il suo reale interesse è ben lontano dai Balcani. Trump aveva bisogno di un accordo come questo per rinforzare l’immagine di paciere delle contese internazionali che sta tentando di costruirsi per distrarre l’attenzione dai molti problemi interni, trasformando l’incontro in un evento funzionale alla sua campagna elettorale. Per quanto appare probabile che l’accordo finisca chiuso in un cassetto dello studio ovale se Trump dovesse perdere le elezioni a novembre, al momento si è assistito ad una prova di forza della diplomazia americana.
Da questa prova di forza emerge un punto interrogativo sul ruolo dell’Unione europea nella regione e sull’efficacia della sua diplomazia. Per quanto il piano europeo per Serbia e Kosovo corresse su binari paralleli a quello americano già da mesi, l’accordo di Washington mostra un sorpasso americano a danno della diplomazia europea. A giugno, l’inviato speciale degli Usa per il dialogo tra i due paesi, Richard Grenell, aveva detto che l’Europa si sarebbe concentrata sugli aspetti più politici di un futuro accordo, sottolineando di essere in contatto con Germania e Francia, i maggiori sponsor del dialogo. Sta ora a Bruxelles dimostrare cosa questo voglia dire in termini pratici.
A few preliminary facts need to be stated before embarking on an analysis of the current maneuverings. Kosovo was forcibly separated by NATO powers from the rest of Serbia in 1999, after NATO’s military aggression on the Federal Republic of Yugoslavia, at that time consisting of Serbia and Montenegro. For both Serbia and Montenegro, Kosovo is a territory of extraordinary cultural and spiritual importance in a sense very much analogous to the significance of the Holy Land to the Jewish people. The three-month NATO assault failed to result in a military defeat for the Yugoslav army and ended, rather, in a stalemate. The Yugoslav army withdrew from Kosovo largely intact, with NATO forces occupying it in their wake, while to bring the conflict to a close the UN Security Council adopted Resolution 1244 recognizing Kosovo as a part of Serbia to be temporarily administered by the UN, assisted by a NATO contingent, until details of its future are sorted out in negotiations between the parties. The resolution guaranteed security to all residents of Kosovo, Albanians, Serbs, and members of other communities. Subsequent negotiations between the parties were fruitless because the “international mediators,” whose identity it is superfluous to specify, were making promises of support for full independence and encouraged the Albanian side to intransigently reject Serbian offers of broad autonomy. The euphemism “independence” for the inherently unviable Albanian Kosovo statelet, of course, actually meant a protectorate under the lordship of the imperial powers which arranged for setting it up in the first place. Indeed, Kosovo’s “constitution” contained until recently the embarrassing provision that the international representative on its territory is the supreme authority in all administrative matters, including interpreting the constitution’s meaning and scope [Article 147]. The provision was abrogated in 2012, four years into “independence,” but there are few illusions about who continues to call the shots in Pristina. That hardly makes for the supreme law of a truly independent land or even, as some would be bold enough to argue, of a protectorate.
Ever since 1999, the Serbian government has been between a rock and a hard place with regard to Kosovo. On the one hand, domestic public opinion is adamant that Kosovo, where some of the most important Serbian religious shrines and historical places are located, is an inalienable part of Serbia and that no effort should be spared to reintegrate it. On the other, pressure from Western “partners” has been ferocious to officially recognize Kosovo’s separation from Serbia, renounce all pretensions to it, and ultimately to establish formal state-to-state relations with Serbia’s historical and spiritual heartland. Membership in the European Union was initially offered to Serbia as a carrot, but it is a reward which for obvious reasons has lost much of its luster lately. It would be a useful analogy to imagine Israel being broken up into Judea and Samaria, and Judea compelled to accept and recognize a Samaria under foreign control as a different and independent country.
Successive Serbian governments, all dominated to one degree or another, by Western agents or Euro-integrationist enthusiasts, undeniably have actively entertained the idea of going along with (to put it blandly) the Western-proposed Kosovo disengagement scheme, at least to the extent that they dared. For sound legal and geopolitical reasons of its own the Russian Federation has made it clear that it will oppose in the UN any alteration to Kosovo’s status or solution to the Kosovo dispute outside the provisions of Resolution 1244, which unequivocally recognizes Kosovo as an integral part of Serbia. Significantly, as if anticipating a breakdown of official resolve in Belgrade, the Russian Foreign Ministry and other competent high-level bodies have lately broadened their Kosovo rhetoric to insist that any solution must not only be consistent with UN Resolution 1244, but also be “acceptable to the Serbian people” (and here).
Returning now to the scheduled Washington conference on Kosovo at the beginning of September, the media activation a few days ago of William Montgomery, former US ambassador to Yugoslavia (2001 – 2004), has caused quite a stir. Montgomery who, since his “retirement” in 2004 has remained in the Balkans as a “private businessman,” has a habit of lecturing the Serbian political elite on what it should do. He is listened to partly because over the years he has assiduously built up for himself the reputation of a non-stereotype American official, receptive to the Serbian point of view. Atypically for a US public figure, in 2008 he voiced scepticism about Kosovo independence (and here) and even expressed comprehension for the “very real plight” of the Serbian community there. In 2010 Montgomery publicly advocated Bosnia’s dissolution, with each entity being allowed to go its separate way. Here is a man who knows how to win brownie points with ordinary Serbs, and he does it by expressing sentiments that, incidentally, also happen to be good for business.
Still, it should not be neglected that the empathetic Mr. Montgomery does not pursue only the noble dictates of his own independent judgment, but has also loyally served as a conduit of some higher interests. In 1999 and 2000, from his Budapest command post, Montgomery was in charge of funnelling logistical support, including millions in cash, for the implementation of the then Otpor (currently in Belarus, Canvas, but same difference) color revolution coup in Yugoslavia, which brought to power in Belgrade a coterie of Western-controlled and dependent politicians. Predictably, in 2001 the new government he was covertly helpful in installing had no objections to welcoming him as a diplomat to the country he had just subverted.
So as Serbia faces what is being shaping up as a climactic moment in the two-decade campaign to wrench out its spiritual and historical heart – Kosovo, what is the sage advice that ex-US ambassador-turned-friend William Montgomery has to offer to Serbs?
In the style of a seasoned political hustler, it is that “time is running out” and that the Serbian delegation must not miss this extraordinary and probably final opportunity to capitulate with honor. Raising tensions, Montgomery the US political pundit warns the Serbs not to disdain whatever crumbs are offered to them in September because “President Trump is likely to lose and his successor Joe Biden favors Kosovo and the Albanians.” If exchange of territory is to be part of the “deal,” Montgomery urges, “speed is of the essence” and he expects the “Israeli scenario” as in the normalization of relations between Israel and UAE to be re-enacted. In that case, Montgomery argues, Trump will most likely push for immediate implementation because – and here anyone with even a superficial knowledge of American politics will surely agree with him – all President Trump really wants “is the photo-op of Serbian and Kosovo leaders shaking hands and announcing that they have reached an agreement.” For Trump, he added quite correctly, such an outcome would be a huge political victory just before the November elections.
But while the political benefits to Trump might be beyond dispute, it surely is not the mandate of the Serbian delegation to (God forbid!) try to influence American elections, especially not by being rushed (or sweet-talked) into a deal that does not pass muster from the standpoint of their own country’s national interest. Montgomery’s “friendly advice” notwithstanding, the key to the Kosovo conundrum is entirely in Serbia’s hands. Legally and morally, Kosovo is part of its national territory and outcomes secured by force and in contravention of international law cannot change that situation. Nor is the status of the NATO-occupied statelet altered by corruptly obtained “diplomatic recognitions” by Vanuatu or Tuvalu, any more than similarly induced “recognitions” will ever make Guaido the legitimate President of Venezuela. The imperialist core of the self-proclaimed “international community” understands that perfectly, and that is why they seek to engineer Serbia’s consent for their shameful rapine.
As we approach the scheduled Washington Kosovo photo-op, things seem to be shaping up roughly along the lines urged by Serbia’s new friend and political advisor, ex-Ambassador William Montgomery. What offers are circulating behind the scenes, what deals are being discussed confidentially, and who this time round may turn out to be Serbia’s Dr. Emil Hácha, remains to be seen. Some important pieces of the jigsaw puzzle are already falling in place. Serbia’s pesky constitution contains a preamble which proclaims Kosovo an integral and inalienable part of Serbia. Until now, that was considered an insuperable obstacle to the legalization of the country’s dismemberment, no matter by whom such a “deal” might be signed. In the June parliamentary elections, however, the governing coalition awarded itself a dubious over seventy percent majority in parliament, which by sheer coincidence is more than sufficient to satisfy the two-thirds majority required for the constitution to be amended by a loyal show of hands. Why have none of the self-appointed guardians of the rule of law and European values reacted to the unpersuasive result of the recent balloting? If the French magazine Le Point is to be trusted, it is because “the West believes that the current leadership is capable of bringing lasting peace to the heart of Europe.”
“But how?” Le Point’s editors ask in seeming wonderment. “By recognizing Kosovo,” they calmly answer their own rhetorical question.
Perhaps Moscow is not wide off the mark when it insists that any Kosovo outcome that it could recognize, besides satisfying UN Security Council Resolution 1244, must also be acceptable to the Serbian people.
Source: www.strategic-culture.org
Политика, уторак 18 август 2020
Поводом чланка Вука Драшковића „Као оковани Прометеј“, Политика, Погледи 06. 08. 2020. године
На самом почетку чланка Вук Драшковић (аутор) тврди да би Србија, да је чалница ЕУ, добила више од 22 милијарди евра помоћи. А није чланица ЕУ „због Косова“! Дакле, због те „ситнице“ Србија пропушта велики новац.
Прво, ова тврдања аутора је погодбена, непроверљива јер није заснована на чињеницама. Ако пожуримо са признањем отимачине века, смањићемо губитак. Друго, нико не може бити сигуран, зашто Србија није чланице ЕУ, ни да ли ће икада постати. Од како су аутор и СПО у разним форматима у власти, ни једна прогноза, нити обећања чланства нису се показали реалним, а листа услова је расла. То је искуство, није предпоставка.
ЕУ је у најдубљој кризи, њени лидери опомињу нестрпљиве кандидате, да ће у наредну деценију – две имати друге проритете. Зато свако помињање чланства данас више је ритуал, ехо прохујалог, чувања образа оних коју су своју политичку будућност поистоветили са „једном алтернативом“, реагенс на „малигне утицаје“, него политика реалних циљева.
Треће, „ударни“ почетак чланка показује меру „принципијелности“ заступника дилерског правца у српској политици чији заступници огољено подржавају трговину – Косово за донације, инвестиције и „бољи живот“. У условима сиромаштва, кризе и конфузије о националним и државним приоритетима, такав прилаз потурају као кукавичје јаје, следећи при том опробани клише – за све је крив аутократа Милошевић, демократски лидери само треба да заврше „папирологију“. За узврат њима се обећавају признања и промоције, за њих се резервишу епитети: храброст, визионарство, миротворност, реализам, одговорност. Сви други су негативци, митомани... Самопоштовања ради, треба подсетити да се економије чланица ЕУ у периоду од 2000. године приходовале из Србије око 50 милијарди евра репатријацијом профита својих компанија, посебно банака које су готово у потпуности окупирале српско финансијско тржиште. Такође, да је ратна штета изазвнана незаконитом агресијом НАТО, процењена на преко 100, а штета од санкција на преко 150 милијарди USD. И те цифре, бар мало, помажу разумевању величине помоћи ЕУ.
Аутор искривљује садржину Резолуције СБ УН 1244, иако је то најважнији правно обавезујући документ којим се потврђује суверенитет и територијални интегритет наше државе, а Косово третира као широка аутономија. И никако другачије. Хоти на Макроновој конференцији јавно тражи укидање Резолуције 1244, јасно је, то је интерес и ментора сецесије. Зашто укидање, ако је за Србију тако лоша, ако легализује агресију, како нас уверава аутор? И још по неко. Са друге стране неправним, необавезујућим, саветодавним документима, аутор придаје хипертрофирани непостојећи значај и снагу. Тврди да је Резолуција 1244 легализовано „бомбардовање НАТО“, што је изум до којег нису стигли ни заступници најширег тумачења тог документа. Лидери НАТО-а су јавно признали да су 1999. године прекршили међународно право (Повеља УН). Агресију су осудиле многе земље и великани цивилизације, бивши и садашњи лидери најмоћнијих земаља света. Своје времено то је учинио и Доналд Трамп, бизнисмен, сада председник САД-а. Необавезно саветодавно мишљење Међународног суда правде проглашава за „пресуду о статусу Косова“, а потом, чак и да је суд потврдио „независност Косова“! Да ли је могуће да више од половине чланица УН и две трећине човечанства крши „судску одлуку“, у том оквиру пет чланица: ЕУ, Русија, Кина, Индија...? Омаловажавање свега што је у корист Србије, а величање свега на штету Србије (а у корист Приштине), постао је образац иступања дела српске образовановштине.
Аутор педантно набраја гаранције Србима из „Устава Косова“. Да ли је толико наиван, циничан или нешто треће? О Ахтисаријевом плану говори све најбоље, па чак твдри да је њиме „Косово стекло право на чланство у међународним организацијама“.
Где, у каквом систему, може неодобрен, непотписан, неусвојен документ бити извор права и обавеза? Ко одлучује о чланству – односне организације или Ахтисари. Властима, опозицији, САНУ, СПЦ сумарно, једним потезом „демократски“ приписује служење „постистином“, као да су управо они сковали „план потковице“, сценарио за „масакр цивила у Рачку“, Маркале и многе друге конструкције и обмане. Штета што се чешће не приказују документарни филм немачког аутора „Све је почело једном лажи“ и чешки „Отето Косово“.
Заиста, ко користи „постистину“ и „окива“ Прометеја - они који се позивају на право, принципе и Устав, који осуђују агресију као злочин, или они који мишљења проглашавају за пресуде, Ахтисарија за ауторитет изнад Савета безбедности, који омаловажавају Устав и институције своје земље, а као меру истине и правде цитирају илегалне творевине, који оправдавају агресију?
Аутор пише о „изгубљеном Милошевићевом рату“ и о „капитулацији“ у Куманову. Прво, то није био Милошевићев, него рат Клинтона, Олбрајтове, Блера и Шредера, односно НАТО-а. Остаће забележена као велика срамота и мрља на лицу Запада и као еклатантан пример геополитике постистине. Друго, према званичном ставу државних институција Србије, то је био злочин против мира и човечности. Данас се агресија наставља другим средствима. Треће, агресори нису успели да остваре планове због којих су покренули агресију, о томе сведоче и садашњи притисци на Србију.
Преговори о окончању агресије, уз посредовање Русије трајали су од априла до јуна 1999. године, уз учешће УН, САД, Немачке, Велике Британије, Француске, Италије, Шпаније и др. Након пет рунди преговора, у Београду постигнут је договор Милошевић – Черномидин – Ахтисари 03. јуна, Војно-технички споразум 09. јуна и Резолуција СБ УН 1244 10. јуна 1999. године. То је мировни пакет који је темељ мира не само на Балкану, већ и у Европи. Са пораженом страном се не преговара месецима, од ње се не тражи пристанак, њој се не дају гаранције какве су записане у Резолуцији 1244. Позивање на главу VII Повеље, унето је у Резолуцију 1244 противно предходном договору између С. Милошевића и В. Черномидина. Одступање је резултат прљавог „постистинског“ дила (deal) Черномидин – Ал Гор.
Највжније је ипак, да се Резолуцијом СБ УН 1244 потврђује поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ (Србије), гарантује право свих избеглица и расељених лица на слободан и безбедан повратак (и за 250 000 Срба и других неалбанаца), враћање „договорених контигената Војне безбедности и српске полиције“, поред осталог и на међународне граничне прелазе. Свесни великих и непремостивих ограничења које Резолуција СБ УН 1244 представља за реализацију експанзионистичких циљева, западне силе желе укидање Резолуције вршећи притисак на Србију да се одрекне тог документа и подршке пријатељских земаља.
По питању статуса Косова и Метохије постоји само једна мериторна одлука, то је Резолуција СБ УН 1244. У хијерархији правних аката, та Резолуција има највећи правни значај и правну снагу јер је донета од највишег органа за питање мира и безбедност. Она представља компромис интереса највећих светских сила и СРЈ, а не само интереса било које силе или регионалне организације (НАТО, ЕУ) појединачно. Решење не може бити уравнотежено, праведно и одрживо, уколико се преговори воде у формату једне геополитичке интеграције, уз напор да се други држе даље од преговарачког процеса, како би се Србији лакше наметнуло решење супротно њеним и интересима других заинтересованих, решење које одговара само експанзији НАТО-а на Исток. Такво усмерење неодољиво подсећа на понашање Француске, Велике Британије и Италије 1938. године, током одузимања Судетске области од Чехословачке уз уцењивање Прага, на једној и држање СССР-а у изолацији, на другој страни. Историја је показала колико је минхенски преговарачки формат служио миру, а колико стратегији ширења на Исток (Drang nach Osten).
Србија никоме није предала тапију коју као држава има над Косовом и Метохијом. Верујем да то никад неће учинитии. Што се тиче Прометеја, ако је окован, Србија са тим нема никакве везе. А ко Прометеја окива, то знају у Берлину, Бриселу, Лондону и Вашингтону. Једном ће и то открити.
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
- Питање Косова јесте у Србији и на Балкану, али оно је постало један катализатор глобалних односа. На том питању се, на неки начин, велики туку за примат у глобалним односима. Србија не сме да буде увучена у ту битку нити да држи страну било коме, него да остане привржена својим интересима, својој тапији над КиМ да се позива на Резолуцију СБ 1244, на међународно право и свој Устав.
- ЕУ је под снажним систематским проблемима и бори се за сопствено спасење. Она се бави собом, зато би хтела по кратком поступку да принуди Србију да потпише тај правно обавезујући свеобухватни споразум. То је тај тзв. немачки модел или „модел две Немачке“ је у ствари намачки ултиматум Србији преко ЕУ. То није никакав модел, него је ултиматум Србији.
- Немачка користи окриље ЕУ да би, у ствари промовисала своју експанзионистичку политику на Балкану. Немачка је деценијама тајно наоружавала финансирала и обучавала припаднике „ОВК“, за које је знала да су терористи и да имају велике политичке и сепаратистичке циљеве.
- Нема решења косовског проблема без формата Света безбедности УН-а, тај формат укључује Русију и Кину и низ других земаља. Дакле, формат који је омогућио прекид агресије 1999. године је једино капацитиран да обезбеди морално, праведно и одрживо решење за КиМ. Ово је историјска прекретница за Србију, али и за Европу и свет. Под тим условима изузетно је тешко доћи до решења, али је основно да покажемо истрајност и отвореност за решење у оквиру принципа Повеље УН и Резолуције 1244.
Из изјаве Живадина Јовановића, председника Беофорума, за дневни лист „Политика“, 03. 08. 2020.
„На питању Косова оцртавају се глобална кретања и глобалне амбиције појединих фактора. Најиздашнију, дуготрајну и свеобухватну подршку албанском сепаратизму на Косову и Метохији пружала је и наставља да пружа данас Немачка. Јасно је да таква подршка води стварању „велике Албаније“, пре свега на рачун српског народа, али такође, на рачун Македоније, Црне Горе и Грчке. Циљеви немачке политике су у суштини експанзионистички и показују утркивање са САД. Немачка при том, користи ЕУ у којој има доминантну позицију, затим НАТО и сопствену економску и финансијску надмоћ. Њени су циљеви слободан и неограничен приступ Јадрану и Средоземном мору, саобраћајне везе према Блиском истоку и централној Азији и сузбијање утицаја Русије и Кине на Балкану. У томе њени интереси коинцидирају са интересима САД. Тзв „немачки модел“ у суштини значи Немачки диктат Србији, да се помири са концептом тзв. „велике Албаније“. Немачки модел је довео до уједињења Немачке, а данас се покушава наметнути као модел за уједињавање свих Албанаца.
У новијој историји Немачка је учествовала у финасирању, наоружавању и обуци сепаратиста и терориста тзв. ОВК. Имала је активну улогу у агресији НАТО 1999. године, а била је међу првим земљама које су 2008. године признале једнострано илегално оцепљење које су прогласили бивши лидери терористичке ОВК. До агресије НАТО Немачка је тајно помагала сепаратисте, а од 2000. године на даље, интезивно опремала и наоружавала тзв. безбедносне снаге Албанаца.
Косово је постало тачка преокрета у глобалним односима. Од начина његовог решавања у великој мери зависи да ли ће глобални односи, бар у извесној мери почивати на принципима и Повељи УН, или ће се продубљивати хаос са претњом глобалног суноврата. Једно, међутим, мора бити јасно нема мирног уравнотеженог и одрживог решења по мери геополитичких интереса једне, било које силе или групације.
Агресија НАТО 1999. године прекинута је компромисом свих кључних фактора европских и светских односа и СР Југославије, Управо зато ни решење косвског проблема који је заоштрен 1999. године није могуће данас, без компромиса између Србије и свих фактора који су учествовали у постизању договора јуна 1999. године. Шта више, због промена у распореду глобалне моћи које су настале у међувремену, данас је такав приступ још неопходнији него раније. Дакле, уравнотежено и одрживо решење је могуће само под окриљем Уједињених нација и у оквиру Резолуције СБ УН 1244. Тај услов није остварљив тако што ће се решење наметнути Србији у Бриселу или Берлину, а Русији и Кини допустити само да дизањем руку у Њујорку потврде примат геополитичких циљева Немачке и САД, односно Запада. Таква рачуница била би велика заблуда упоредива само са заблудом западних сила у Минхену септембра 1938. године.
Србија би требало да задржи и ојача своје принципијелне позиције, захтевајући поштовање свог суверенитета и теритријалног интегритета у складу са Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244, и свог Устава. На тој основи у будуће може рачунати на још ширу и снажнију међународну подршку. Треба да се чува било каквих лавирања између тих вредности и некаквих обећања или финансијско економских понуда. За мир и стабилност нису довољна обећања и гаранције оних чији је циљ мања и слабија Србија.“
Да ли је тачно то што пишу Вечерње новости, да ће Брисел сутра уручити Марку Ђурићу текст свеобухаватног правно обавезујућег споразма о Косову и Метохији, или није, брзо ћемо сазнати.
По свему судећи „дипломатски извори“ на које се Новости позивају су извори из државних структура Србије. Видеће се такође, да ли се ради о припреми српске јавности, или о пробном балону. У сваком случају време и начин саопштавња, не показују много поштовања према тој истој јавности.
Српски званичници су увек до сада тврдили да не постоји никакав предлог споразума, да о томе није било преговора и критиковали су као недобронамерне све коментаре и упозорења да је директно или индиректно признавање једностраног одцепљења штетно и опасно по Србију и српски народ. Данас, министар спољних послова Ивица Дачић, саопштава да текст и евентуална намера да се уручи српском званичнику, нису били познати нити најављени. Могло би се разумети да је то припремано и планирано иза леђа званичне Србије.
Уколико би стварно дошло до уручивања текста неког споразма, у чијој примреми Србија није учествовала, није знала, нити је унапред обавештена, онда би се чин уручивања могао третирати, не само као уцена, већ и као ултиматум Србији. Пошто се дуго у медијима врти теза о споразуму „по немачком моделу“, онда је очигледно реч о ултиматуму, а не о споразуму, као изразу слободне воље Србије, јер у томе, заиста, више има свега другог него слободне воље.
О чијем је ултиматуму реч? Формално, то је ЕУ, фактички то је ултиматум Немачке. Додуше, поред Меркелове, опет више формално него суштински, то има и подршку Макрона. Суштински, међутим,
Макрон данас по питању Косова и Метохије, игра сличну улогу коју је септембра 1938. године одиграо француски премијер Даладје приликом одузимања Судета од Чехословачке. Француска је данас повукла подршку суверенитету и теритријалном интегритету Србије, онако како је 1938. године повукла гараниције дате Чехословачкој. Гурнула је у страну своје ставове изражаване у Контакт групи и у СБ УН, све једно да ли због „обуздавања“ или слепог праћења немачке експанзионистичке геополитике.
Уколико би се обистинила најава Новости, то би предстваљало флагрантно понижавање Србије, које би се тешко могло покрити стандардним „објашњењима“ о реализму, будућности и мудрости српске политке. И Даладје и Чемберлен су 1938. године говорили да је предаја Судета у интересу спашавања мира. Председник Путин, међутим, у свом недавном тексту објављеном у америчком часопису „Национални интереси“ (The National Interest), поводом 75. годишњице победе над фашизомом, тај чин Даладјеа и британског премијера Чемберлена, окараткерисао као издају.
Када се најављује уручивање споразма о Косовоу и Метохији „по немачком моделу“?
Пре свега, то се дешава непосредно пошто је, после дуже паузе због опструкције Приштине, обновљен дијалог о техничким, економски и питањима спровођења раније потписаних договора, укључујући и тзв. Бриселски, након што је утврђен календар и дневни редови наредних састанака. Како онда објаснити тај заокрет иза леђа Србије, да се уручи свеобухватни правно обавезујући споразум који се суштински своди на признавање једностраног одцепљења Косова и Метохије?! Може ли се такав однос Немачке уз асистенцију Француске сместити у оквире узајамног поштовања, партнерства и „заједничких европских вредности“?
Надајмо се да ће Србија препозанти да су њени кључни западни партнери погазили црвену линију толерисања непоштовања Србије и српског народа. Не може Србија због донација, субвенција и обећања да се одрекне самопоштовања, идентитета и историје. Јесте криза, биће још већа, али Србија не може и не жели да изневери себе, своју прошлост, ни своју будућност у слобод и инезависности.
Ово је време када Србија има техничку владу и када је преокупирана формирањем нове владе, чија ће орјентација и политика зависити од воље народа, независно од притисака „квинте“, запада или појединаца. Покушаји прејудицирања политике нове владе, тако што ће јој се предати у наслеђе један ултиматум, у најмању руку нису принципијелни, још мање партнерски.
Преокупирани пандемијом и знацима економске кризе ни један истински партнер не би то злоупотребљавао, онако како то чине Немачка уз Сагласност Француске и неке друге земље.
Најзад ово је време када су Европа и свет у епохалним превирањима, а глобални односи се суочавају са растућим тензијама, неповерењем, глобалном светском кризом. Ако је општа карактеристика глобална нестабилност, поделе и криза, да ли је то тренутак када може доћи до одрживог решења за Косово и Метохију и то под ултиматумима. Србија треба чврсто да остане на принципијелним позицијама одбране свог суверенитета и територијалног интегритета, мирног решавања питања Косова и Метохије на основама универзалних принципа међународног права, Повеље УН, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Таква позиција ће у будућности наилазити на све одлучнију и ширу међународну подршку, јер једино таква позиција одговрава миру, стабилности и напретку.
Живадин Јовановић
Београд, 29. 07. 2020. године
Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати, већ на којој основи, о чему и с ким.
Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква идеја, икада икоме пала на памет.
Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право.
Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-опште-обавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања или негирања или ревидирања.
Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН.
Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак.
Грешке, чије год биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника
Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ.
Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити са тежњама за легализазију сепаратизма, тероризма и агресије.
Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија.
Србија се бори за суверенитет и територијални интегритет који самим тим укључује интетересе Срба на КиМ као народа а не као припадника националне мањине.
Непринципијелни ставови Меркелове, Макрона и Трампа су израз политике силе и њихових ускогрудих геополитика и не могу предпостављати обавезу за Србију, СБ УН и светску заједницу.
Једино принципијелност у решавању статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима.
Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса.
То једино може бити Савет безбедности УН.
Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних
Живадин Јовановић
Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије
Неспорно је да је Резолуција СБ УН 1244 општеобавезујући правни докуменат најважнијег органа светске организације највишег ранга у хијерархији међународних правних аката. Какав је карактер, и каква је снага резолуција СБ УН уопште, осетили смо на сопственој кожи толико пута током југословенске кризе, посебно током санкција, затварања међународних форума, противуставних хапшења и предаја државних и војних руководилаца Хашком трибуналу и у другим приликама. Светски моћници су нас непрекидно подсећали да се ради о међународно-правним обавезама које морамо беспоговорно поштовати и извршавати. Потом смо то исто и сами објашњавали сопственој јавности – јер смо озбиљна држава и, као таква, морамо извршавати све међународно правне обавезе. То је услов да нас „међународна заједница“ (читај: ЕУ и НАТО) поштује, да рачуна да водимо одговорну и предвидиву политику.
ИЗВОРИ ПРАВА У тој одговорности било је, дакако, и претеривања, те смо тако аутоматски давали предност свим међународним одлукама и нормама у односу на наше законе, па чак и у односу на наш устав што, управо код озбиљних држава, није случај. Некада смо договоре потписиване под окриљем (читај: ултиматумом) ЕУ најпре проглашавали за политичке, а потом, уз мању задршку, за међународно-правна документа и, што би правници рекли, за изворе унутрашњег права. И једно и друго због тренутних целисходности, најмање због кохерентности правног система. Као да рачунамо, људи су заузети егзистенцијалним питањима, многи су незаинтересовани, неће приметити све те недоследности и преокрете. А и ако примете, наша јавност нам неће замерити, а наши западни партнери ће бити задовољни. Уосталом, народ нам је дао мандат и не морамо се обазирати на то шта мисли о појединим потезима и одлукама, ма којег значаја биле. Објаснићемо да је све што предузимамо, што потписујемо, део наше непоколебљиве борбе да управо народу буде боље, да боље живи. Ако би било нејасноћа, објаснићемо и шта је бољи живот.
ЦИЉЕВИ ЗАПАДНИХ ПАРТНЕРА СРЈ и Србија су ефикасно и ревносно извршиле све своје обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244. Када су наши западни партнери довољно искористили Резолуцију 1244 за задовољење својих геополитичких интереса – а то су окупација Косова и Метохије, потпуно повлачење српских институција, устоличење терористичких и криминалних лидера у Приштини и проглашење криминалне творевине за државу – њихов интерес за извршавање неизвршених делова Резолуције 1244 не само да је ослабио већ је сам Запад блокирао даље спровођење неизвршених а правно општеобавезујућих одредаба. Зашто? Зато што би њихово извршавање значило признавање државних и националних права и интереса Србије и српског народа, а суштински циљеви наших западних партнера били су и остали – мања, слабија и покорена Србија, преузимање њене економије, природних ресурса и финансијског тржишта, и расцепкана српска нација до стања да не може бити самостални политички фактор.
Зашто? Зато што је српски народ у дугој и турбулентној историји Европе профилисан као самостална, независна и достојанствена и несаломива нација која је, полазећи од историјских искустава, свог геополитичког положаја и својих културно-духовних корена увек тежила и успевала да одржава и учвршћује присне, савезничке и братске односе с руским народом и Русијом. Управо је то сметало и смета нашим западним партнерима, најпре онима који су носиоци концепта европске и глобалне доминације, посебно њиховој стратегији продора на Исток, разбијања и потчињавања Русије и Кине.
ПОЛИТИКА СВРШЕНИХ ЧИНОВА Наши западни партнери, који су 10. јуна 1999. били део глобалног консензуса којим је усвојена Резолуција 1244 и окончан први рат на европском тлу после Другог светског рата, једнострано су, у тренутку када им је то одговарало, заледили њену даљу целовиту примену и кренули с политиком свршених чинова до једностраног проглашења отцепљења 2008. Они су тиме једнострано заледили и мировни процес који је требало да, преговорима под окриљем СБ УН и у оквирима Резолуције 1244, доведе до мирног, праведног и одрживог решења за коначни статус покрајине Косово и Метохија. Глобалним консензусом, тај статус је оквирно дефинисан као широка аутономија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно Србије као правне наследнице.
Уместо да држи иницијативу захтевима за доследно и целовито спровођење Резолуције 1244, Србија је подлегла притисцима удаљујући се од права, Повеље УН, Финалног документа ОЕБС-а и одлука СБ УН и препустила се арбитрарном преговарачком процесу. Ствари су отишле толико далеко да је Србији набијен комплекс одговорности за замрзнути конфликт, све до преговарачког поглавља 35 које практично инаугурише тезу да се замрзнути конфликт може превазићи једино када Србија потпуно нормализује своје односе с тзв. Косовом. Да призна да је нормално то што јој је силом, неправом, неморалом и махинацијама отет део државне територије, и то онај у коме се налазе корени њеног националног, културног и духовног идентитета.
ПОВРАТАК ПРОТЕРАНИХ Оперативна одредба тачке 9 ц. Резолуције 1244, којом је предвиђено слободно и безбедно враћање свих избеглица и расељених лица, одавно је врло ефикасно извршена када је реч о враћању Албанаца (на страну ко их је, како и зашто протерао), док у односу на протеране Србе и друге неалбанце не само да није извршена већ су они, у време мандата УНМИК-а и КФОР-а, масовно протеривани, а ни после 21 годину није им допуштен повратак у њихове домове и на имања! Да апсурд буде већи, нема видљивог напора с наше стране према нашим западним партнерима да протераним Србима омогуће исто што и Албанцима. О чему то говори? Да ли смо прихватили оцену западних партнера да су Срби и Србија криви за све, па и за тероризам и сепаратизам тзв. ОВК, за илегалну и злочиначку агресију НАТО-а 1999, за антисрпске погроме и етничко чишћење, за трговину људским органима и чиме све не, што је утврдио Дик Марти а верификовала ПССЕ?!
У наступу искрености, поједини западни саговорници полугласно говоре – етничко чишћење није допустиво, али понекад може бити политички целисходно! Да ли смо се и с тим антисрпским мутацијама универзалних цивилизацијских норми помирили, и за које добро? Хоћемо ли и однос западних партнера према неотуђивом праву 230.000 Срба и других неалбанаца на слободан и безбедан повратак у њихове домове и на њихова имања узети у обзир и када говоримо да се Срби и Србија високо поштују? Да ли разумемо да игнорантски однос западних партнера према праву протераних Срба није никакво споредно питање, или изузетак него израз њиховог суштинског односа према српском народу као старој, европској конститутивној нацији? Део тог односа је и однос према обесправљеним целинама српског народа у Црној Гори, Хрватској, као и однос према Републици Српској.
ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА Има, разуме се, и других делова Резолуције 1244 који се тичу виталних интереса Србије а који нису извршени нити испоштовани. Суштинско је питање нашег односа према оним одредбама Резолуције које афирмишу суверенитет и територијални интегритет СРЈ, односно Србије као њене правне следбенице, а које, на другој страни, за Косово (и Метохију) не предвиђају ништа више, ништа друго, осим широку (суштинску) аутономију. Није видљиво, није присутно да ми ова питања покрећемо, нити је јасно зашто то не чинимо. Може ли вечити одговор бити – зато што је неко грешио онда када је преговоре селио из УН у ЕУ, онда када је постављао погрешна питања Суду правде, онда… Грешке су несумњиве. Али грешке морамо исправљати, а нарочито не смемо чинити нове.
Потребно је да почнемо да верујемо да се бар неке од наших грешака могу исправити, поготову онда када су наши напори, очекивања и захтеви у складу са универзалним принципима, цивилизацијским вредностима и новим реалностима. Такве су грешке, на пример, досадашње удаљавање од Резолуције 1244, превасходно индиферентност према праву Србије да захтева њену пуну примену и извршавање свих одредаба од интереса за Србију. Још је већа грешка јавно ламентирање да Резолуција 1244 није добра за Србију, што је равно саморањавању и помагању Приштини и њеним досадашњим или доскорашњим покровитељима. Резолуција СБ 1244 је бедем одбране од сецесионизма, екстремизма и илегалног оружаног интервенционизма који ни најмоћније силе и њихови савези не могу савладати без пристанка Србије. Отуда сви притисци, уцене, подметања па и понека понижавајућа понуда Србији да призна илегално отцепљење, да потпише тај тзв. „свеобухватни, правнообавезујући документ“. Да призна да је крива, што својевремено антологијски овековечи покојни песник Добрица Ерић.
И прихватање фамозног поглавља 35 грешка је која се може исправити. Ради се о једностраној листи од више страница ултимативних захтева Србији који су правно неутемељени, једнострани и понижавајући. Слични захтеви нису никада постављани ниједној земљи кандидату, па зато имају дискриминаторски карактер. Најзад, такви захтеви су постављени у сасвим другачијим околностима од садашњих, и под низом bona fides претпоставки које се нису оствариле због помањкања одговорности других, за шта Србија не сноси одговорност.
НОВА РЕЗОЛУЦИЈА Ових дана угледни српски лист објавио је на својој првој страници наслов да „Резолуцију 1244 треба заменити новом“. Остављен је утисак као да је доношење нове резолуције Савета безбедности наједном постало актуелно питање, као да замена предстоји у скорије време. То, по мишљењу аутора ових редова, није реална порука, ни претпоставка. Нова резолуција СБ УН имала би изгледа и смисла у два случаја. Први, уколико би за Србију била повољнија од Резолуције 1244, и други, уколико би решила питање статуса покрајине Косово и Метохије у складу с Резолуцијом 1244. Прва није реална зато што још увек довољно утицајних земаља чланица УН није повукло своја исхитрена признања илегалног отцепљења; то нису учиниле ни неке чланице ЕУ и НАТО-а које би у догледно време могле да повуку такве потезе, посебно имајући у виду да признање илегалног чина штети њиховим државним и националним интересима и да је учињено под притиском Била Клинтона, Тонија Блера и Мадлен Олбрајт. Друга није реална зато што преговори о статусу као централној, суштинској теми нису ни отпочели, и што се мора претпоставити да ће бити врло сложени и дуготрајни.
Постоји и трећа претпоставка, спекулативне природе, а то је да ће Србија „лећи на руду“ тако што ће прихватити трговину – признати тзв. Косово, тако што ће прихватити његово чланство у УН, ОЕБС-у, СЕ и у све друге међународне организације, у замену за размену територија по формули „моје за моје“, статус српских манастира и обећање чланства у ЕУ, кад за то испуни услове.
Тешко је претпоставити да би СБ постигао консензус о таквом „дилу“ који би значио редукцију и ревизију постојеће одлуке, независно од тога ко би био иницијатор, или спонзор такве одлуке. За неке чланице то би било неприхватљиво с принципијелног становишта, за друге би значило даље нагризање ауторитета СБ и правне сигурности, за треће охрабривање сепаратизма с којим су суочене на сопственим територијама. Суштински, то би ишло у прилог геополитике хегемонизма носилаца униполарног поретка који је практично део историје. Истовремено, на Балкану то би значило заоштравање конфликтног потенцијала, а не корак ка миру. Приче о инвестицијама, заједничком напретку, повезивању, бољем животу и сличним, чак и писаним обећањима, ни раније нису биле реалне. С наступом економско-финансијског цунамија после пандемије ЦОВИД-19 биће још и мање, ако не и пука пропаганда. О томе на свој начин говори и чињеница да 21 годину после усвајања Резолуције СБ 1244 није извршена њена одредба о обавези међународне заједнице (ЕУ) о економској обнови и реконструкцији региона.
Грешка је и то што се резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ и негативном мишљењу Међународног суда правде у јавном третирању приписују својства која та документа немају. Наиме, то су, правно посматрано, само саветодавна, дакле, правно необавезујућа документа која имају своју вредност, али углавном саветодавну и политичку. Она се не могу поредити, поготову надредити (са) одредбама Резолуције 1244 која је правно општеобавезујући документ. Такав однос политичких структура може се и мора променити јер је јасно да не можемо наставити да радимо у корист сопствене штете, да преувеличавамо препреке, а умањујемо вредност или сасвим одбацујемо аргументе у прилог одбрани наших легитимних и легалних интереса.
За то су потребни политичка храброст, визија и савезници. Ако смо тога свесни, имаћемо их. Апсолутизација старих шаблона, формата и аргумената које је време превазишло, исказивање храбрости у саглашавању с геополитиком и интересима оних који су нас разарали, умишљајно тровали и убијали свих 90-их година прошлог века данас би били показатељ дезоријентисаности и фаталног анахронизма. Временска дистанца која нас дели од тог периода није тако дуга, али глобалне промене никада нису биле дубље и судбоносније. Можда су и зато тешко схватљиве.
Резолуција СБ УН 1244, резултат је тешких преговора за окончање агресије НАТО против Србије (СРЈ). Само у Београду имали су пет рунди, а њима су предходили, или су их следили, бројни састанци и разговори на врху у Њујорку, Москви, Берлину, Паризу, Хелсинкију, Бриселу...
У тим преговорима Русија је играла кључну улогу посредника. Та улога била је незаобилазна и незаменљива. Она је, поред осталог била и израз реализма НАТО, на челу са САД, као и ЕУ.
Данас је сасвим јасно – напад НАТО на независну европску земљу 1999. није ни „кампања“, ни „хуманитарна интервенција“, ни „мали косовски рат“, већ освајачки рат у оквиру глобалног похода на Исток, на руске границе.
Окончање агресије, разарање земље и убијање недужних грађана, био је превасходно у интересу Србије. Заустваљање даљег разарања система безбедности у Европи, као и глобалног система међународних односа заснованих на Повељи УН – представљало је заједнички интересе Европе, Русије, Кине и света. Избијање дубоких разлика у Алијанси током саме агресије, посебно у ланцу командовања, били су додатни разлог што је 10. јуна 1999. године агресија кончана.
Имајући у виду, да је Русија одиграла, незаменљиву улогу у окончању првог рата на тлу Европе после Другог светског рата, не може бити логчно да неко данас упорно држи Русију по страни процеса отклањања последица тог рата. Једнострана сецесија Косова и Метохије, једнострано проглашење независности 2008. је управо таква последица. Бриселски преговори под окриљем Запада, у складу су искључиво са геополитичким интересима Запада. Нелогично је што се очекује да такав исход Русија аминује у СБ УН.
Русија председника Путина, тешко може прихватити решење које је у геополитичком смислу, далеко испод од онога што је Јелцин остварио пре 20 година. Рачуница да се Русија одрекне своје улоге и геополитичких интереса на Балкану и посебно у Србији – није реална – ни историјски ни актуелно.
Велики притисци Запада на Србију данас имају два повезана циља. Први је - тотална доминација НАТО на Балкану, без стопе територије изван НАТО-а. И други - свим силама и на све начине окренути Србију против Русије, слично Црној Гори. Такви покушаји, воде опасној дестабилизацји Балкана и убрзаном акумулирању конфликтног потенцијала у Европи. То, опет, значи удаљавање од развоја – заостајање Европе.
Тешко је заиста доћи до продуктивног и уравнотеженог дијалога о Косову и Метохији, ако нема стратешког дијалога о безбедности и сарадњи, у четвороуглу Русија – Кина - Вашингтон – ЕУ. Доминација није вечита. Тежња за равноправношћу и демократизацијом
Зато је глобално враћање дијалогу, а не конфронтација, нужност и најбољи оквир за све, па и за Балкан.
"Политика", 22. 10. 2019.
КОСОВСКА МИТРОВИЦА -
Није довољно само учешће појединих сила како би се дошло до одрживог решења када је у питању Косово и Метохија, оценио је Живадин Јовановић, који је био шеф југословенске дипломатије крајем деведесетих година.
Запад настоји све време да напречац дође до решења које је у интересу његове геополитике и нема сумње да немачка канцеларка Меркел у том смислу игра важну улогу, али то зашта се она залаже није принципијелно већ арбитрарно решење, рекао је он у интервјуу за Косово Онлине.
"Наравно, мислим да је увек добро разговарати, али нема решења у досадашњем формату, односно нема решења само уз учешће ЕУ и директно и индиректно САД", казао је Јовановић.
Он је додао да је КиМ глобални проблем који се тиче безбедоносне архиктетуре у свету и руши читав систем међународних односа који је успостављен на резултатима који су настали након Другог светског рата.
"Нужно је да на равноправној основи учествују, наравно поред Србије и великих силе, пре свега сталне чланице Савета безбедности укључујући Русију и Кину. Међутим, и са њиховим учешћем далеко смо од решења", сматра Јовановић.
На питање шта је по његовом мишљењу минимум на шта би Србија могла да пристане када је у питању КиМ, он одговара да је компромис који је конституисан у резолуцији СБ 12.44 "минимум минимума" испод кога Србија не сме да иде.
"На тој линији су пре свега Кина, Русија и Индија, али мислим да је и Јапан. Њихов премијер Шизо Абе и министар иностраних послова су рекли да КиМ није регионални и европски проблем већ светски", навео је Јовановић.
Говорећи о томе шта је по његовом мишљењу одрживо решење за КиМ, он каже да је компромис направљен 1999.. на основу резолуције 1244 и да због тога и поздравља изјаву председника Србије Александра Вучића који је недавно навео да се Србија залаже за одрживо решење на основу те резолуције.
"Требало би инсистирати на томе да се тај компромис испоштује, јер одрживо решење није оно које је наметнуто или оно које нуди запад", наводи Јовановић.
На питање колико је председник САД Доналд Трамп заинтересован за изналажење одрживог решења за КиМ, он одговара да Трамп нема интереса да наслеђе Клинтона, Блера и Олбрајтове прихвати као наслеђе највеће демократије на свету.
"Није аргумент то шта хоће Приштина, јер је то криминална творевина и то се не може накнадно претворити у закон. Неко би рекао да је Косово чедо запада. Па, једноставно не можете илегално чедо да претворите у законито. Када Меркелова говори да је против преседана, мислећи на поделу Косова, Србија треба прва да каже да је против преседана, јер преседан је био дробљење СФРЈ, СРЈ и на крају Србије. Е то су били преседани", закључио је Јовановић.
Живадин Јовановић
Навршило се 20 година откада је Савет безбедности УН 10. јуна 1999. усвојио резолуцију број 1244. којом је окончана је 78-дневна агресија НАТО на СР Југославију и постављена правна и политичка основа за мирно, политичко решавање питања будућег статуса покрајине Косово и Метохија. Резолуција је усвојена без иједног гласа против, а састоји се од уводног дела (преамбуле) од 13 ставова, оперативног дела од 21 тачке и два прилога.
До овог документа дошло се током сложених преговора. Посредничку улогу у преговорима започео је тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков разговором са председником Слободаном Милошевићем 30. марта 1999. Истог дана Примаков је отпутовао у Берлин на разговоре са канцеларом Герхардом Шредером. САД, међутим, нису биле задовољне Примаковим као посредником па је ту улогу преузео бивши руски премијер Виктор Черномирдин који је уживао наклоност америчког председника Клинтона и потпредседника Гора, у својству личног изасланика председника Русије Бориса Јелљцина. Током агресије одржана су четири круга преговора Милошевић-Черномирдин у Београду и то: 22. и 23. априла, 19. и 28. маја. У међувремену Черномирдин је водио разговоре са представницима САД, замеником ДС Стробом Талботом и Ал Гором, али и са највишим представницима Немачке, Француске, Велике Британије, Финске, других земаља, као и са представницима ЕУ и УН.
Завршни састанаци одржани су 2. и 3. јуна 1999. у Белом двору у Београду када су документ о окончању агресије представили Председник Финске Марти Ахтисари, у својству представника ЕУ и УН и Черномирдин.
Првог дана председници Милошевић и Милутиновић, као и поједини други чланови југословенско-српске делегације изнели су одређене примедбе на представљени текст, које Ахтисари није прихватио. Документ је 3. јуна усвојила Народна скупштина Србије одлуком од четири тачке у којој се констатује - да документ потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље, да потврђује улогу УН и да је, изнад свега, основа за мир. По усвајању документа, у Куманову су отпочели преговори о војнотехничком споразуму који су трајали шест дана. Документ Милошевић-Ахтисари-Черномирдин је основа и један од два прилога резолуције СБ УН 1244. Први прилог су ставови министарског састанка Г-8 који је одржан у Петерсбургу 6. маја 1999.
Имајући у виду ратне услове у којима су вођени преговори, ко је у тим преговорима учествовао, садржину и карактер резолуције СБ УН 1244 је, ради се о изузетно значајном документу трајне вредности за Србију, међународне односе и искуства светске организације. Тиме је окончан први рат на тлу Европе после Другог светског рата који је био својеврсна прекретница у глобалним односима.
То је свеобухватан, правно општеобавезујући документ највеће правне снаге у међународном правном систему, јер је донет на основу Повеље УН уз позивање и на Завршни документ из Хелсинкија, од највишег органа за питања мира и безбедности у свету. На другој страни и неупоредиво мањег значаја су резолуције Генералне скупштине УН или мишљења Међународног суда правде која су саветодавног а не обавезујућег карактера.
Ево неких чињеница које говоре о значају тог документа за Србију.
Док је резолуција СБ УН 1244 на снази Покрајина Косово и Метохија остаје под мандатом Уједињених нација што нико, осим Савета безбедности, не може укинути или променити.У више одредаба, како у преамбули, тако у оперативном делу и прилозима, утврђује се обавеза свих чланица УН да поштују суверенитет и територијални интегритет СР Југославије. Србија је правна следбеница СРЈ, пуноправна чланица УН и ОЕБС па се отуда потврђивање суверенитета и територијалног интегритета, као и свих других права и обавеза у складу са резолуцијом, односе на Србију. Ове гаранције су садржане и у свим претходним резолуцијама као и у документима Контакт групе на које се резолуција 1244 изричито позива.
То што се у појединим деловима резолуције наводи «узимајући у обзир споразуме из Рамбујеа» не умањује значај налога СБ да све чланице УН поштују суверенитет и територијални интегритет наше земље као чланице УН, ОЕБС и других међународних организација.
Тзв. споразуме из Рамбујеа представници наше земље (ни Русије) нису потписали, никада није проглашено њихово ступање на снагу, нити је то било могуће. Чак и да су потписани, по свом рангу у правној хијерархији они не могу бити изнад Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија који се наводе у резолуцији. Текстови из Рамбујеа су ултиматум у покушају тежи од оног из 1914. јер је њима захтевана безусловна капитулација и војна окупација целе СРЈ. Зато их је Хенри Кисинџер оценио као срамне који никада нису смели да се појаве, чији је једини мотив био да оправдају напад на Југославију.
У целом тексту резолуције СБ, као и у анексима, «Косово» се третира искључиво као «суштинска аутономија» (т. 10), «суштинска аутономија и самоуправа» (т. 11), «суштинска самоуправа» (Анекс 2, т. 5 и 8), редовно уз додатак «у оквиру СР Југославије». Ни у једној одредби преамбуле, оперативног дела, као ни у анексима, не постоји другачији третман «Косова» осим као аутономије у оквиру СР Југославије, одноно Србије.
СРЈ, односно, Србија је у доброј вери извршила све своје обавезе из резолуције СБ. Зато има право и моралну обавезу да захтева да и сви други изврше своје обавезе по том правно општеобавезујућем документу према Србији.
Обавеза је међународне заједнице да обезбеди услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак преко 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу, у њихове домове и на њихова имања. (Преамбула, став 4, оперативни параграф 11, под к.), одредбе о безбедном окружењу и јавној безбедности (оп. пар. 9, под ц. и д.), одредбе о праву на повратак договорених контигената наше војске и полиције, које би, поред других локација и дужности, биле распоређене и «на главним граничним прелазима» (оп. пар. 5, као и тач. 6, алинеја 4, Анекс 2). Обавеза је Србије да та питање покреће јер и она морају бити део мирног, уравнотеженог и одрживог решења.
Ако други и не хају ни за правне или моралне основе својих прохтева на штету Србије и српског народа, ако не поштују ни потписано, зашто се Србија устручава да тражи оно на шта има права, што је интегрални део договора о миру, што је одлука СБ УН!?
Чему води политика према којој права Србије као државе на Косову и Метохији нису реална, док се у исто време илегални и криминални акти, укључујући отимање државне територије, имовине, спречавање повратка протераних Срба, као и много другог, третира као реалност коју Србија мора да прихвати?
Док је Запад имао интереса, дотле је захтевао примену резолуције вршећи непрекидне притиске да СРЈ, односно, Србија изврш све обавезе. Данас Запад врши сасвим другу врсту притиска: да се Србија одрекне резолуције СБ и свих пава која јој по том основу припадају!
Решавање косово-метохијског чвора ће потрајати. То није спор око имена или заставе. Чак ни око граница и територије. То је нешто далеко изван и изнад времена, резона и категорија у којима се тренутно крећемо.
Зато разолуцију СБ УН 1244 као међународно-правни документ највеће правне снаге треба чувати, поштовати и захтевати њено извршење. Ако ништа од напред изнетог није довољно уверљиво онда се упитајмо се зашто њено укидање траже они који су деценијама финансирали, обучавали и опремали терористе, који су нам у Рамбујеу подизали лествицу да је не бисмо прескочили, који су нас 1999. убијали, тровали и разарали... Такође, да ли је могуће да председници Русије Владимир Путин и Кине Си Ђинпинг, премијер Индије Нарендра Моди нису реални када истичу да је мирно, праведно и одрживо решење могуће једино на основу међународног права, резолуције СБ 1244, уставног и правног поретка Србије? Да ли смо разумели да то није само израз пријатељске и принципијелне подршке, иако је, разуме се, и то изузетно битно, већ су у тај став уграђени државни и национални интереси тих великих земаља?
Косовске таксе су тактички потез у механизму за изнуђивање уступака Србије по питању признања илегалне независности Косова и Метохије, рекао је у емисији радио Спутњика „Од четвртка до четвртка“ Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши шеф дипломатије СРЈ.
„Пренаглашено је истицање такси као неког стратешког момента. Обраћа се пажња на то што свакодневно говоре Харадинај и Тачи, који тако добијају уверење да раде праву ствар. Уместо тога, Србија мора да има дужи поглед у будућност да одреди где ће извозити своје производе, јер пред собом има незасита тржишта Русије и Кине, са којима имамо бесцарински извоз. Нажалост, ми тамо не продајемо не због такси и царина, већ зато што немамо довољно робе“, тврди Јовановић.
Наш бивши дипломата каже да подржава став Србије да са приштинским званичницима не треба да се преговара док не укину све препреке.
„Приштинске званичнике интересује само полуга за уцењивање Београда, али уз благослов Вашингтона.“
Ипак, он наглашава да су САД дубоко подељене, а да ми тренутно гледамо поновљену игру од пре двадесет година у Рамбујеу.
„То је стратешка игра, јер се не ради само о Србији, у питању је глобална политика у оквиру које бисмо могли да разумемо све ове дневнополитичке ствари. Циљ америчких и западних центара моћи је да Балкан поставе под беспоговорну контролу, да буде део политике експанзије НАТО-а на руске границе. Они и сами признају да желе да заврше започете послове на овом географском подручју, да увуку Македонију и Косово у Алијансу, а да од БиХ направе унитарну државу и да укину Републику Српску“, рекао је председник Београдског форума за свет равноправних.
Јовановић подсећа да је рат продужење политике оружаним средствима, али да данас видимо да се агресија продужава политичким одлукама. НАТО бомбардовање 1999. се наставља, каже он, јер имају стратегију да Русију сасвим потисну са Балкана.
„То је чак објаснио и Харадинај поруком да Русија не може да учествује у преговарачком процесу о Косову зато што се повукла. Он нам поручује да је питање статуса решено, али заборавља да је то учињено Резолуцијом 1244, према којој је КиМ интегрални део Србије. Београд стално треба на то да подсећа. Нисам сасвим миран када се на ту резолуцију СБ УН више позивају руски и кинески председници него српски званичници“, рекао је Јовановић.
Он тврди да нова ујдурма, интензитет дипломатских контаката запада према Београду и страховити притисак на Србију имају за циљ да неутралишу резултате стратешки значајне посете руског председника Београду.
„На Западу не желе да признају реалност већ живе у прошлости униполарног светског поретка и игноришу да се свет суштински променио. Колика је њихова мука да се прилагоде новим околностима говори и стање у Венецуели, где праве несхватљиве потезе. Са једне стране се боре за владавину права и на унутрашњем и на међународном плану, а тамо се понашају сасвим супротно“, сматра бивши шеф дипломатије СРЈ.
Наш саговорник закључује да сви они који данас нападају и Дејтонски споразум у БиХ и Резолуцију 1244, индиректно призивају обнављање конфликата.
L’idea che una ridefinizione dei confini possa assicurare una pace duratura tra il Kosovo e la Serbia è un’illusione pericolosa. Mentre un’agenzia francese di comunicazione viene pagata per fare lobbying in favore di questo scenario, Le Courrier des Balkans riafferma il suo impegno in favore di società aperte e contro le divisioni etniche
(Pubblicato originariamente da Le Courrier des Balkans l’11 giugno 2020)
Lo scandalo continua a riecheggiare. Il ministero per l’Integrazione Europea del Kosovo, al tempo controllato dal PDK, nel 2018 ha versato 168.000 euro all’agenzia di comunicazione francese Majorelle affinché questa promuovesse l’idea di uno scambio di territori come soluzione al conflitto tra il Kosovo e la Serbia. La soluzione, sostenuta dal Presidente Thaçi, è tuttavia respinta da gran parte dell’opinione pubblica e della classe politica kosovara. L’erogazione della somma, la cui origine rimane incerta, è avvenuta al di fuori della legge.
L’agenzia Majorelle, molto nota a Parigi, ha redatto una relazione di cinque pagine, oltre ad aver esercitato influenza nei confronti di diversi giornalisti francesi. A tal fine, ha potuto contare sull’appoggio dell’Ambasciatore del Kosovo a Parigi, Qëndrim Gashi, il quale ha cercato di contattare alcuni giornalisti di Le Monde, secondo le testimonianze raccolte da Pristina Insight . Le smentite dell’Ambasciatore Gashi, che afferma di non aver mai sostenuto l’opzione di uno scambio di territori, appaiono poco compatibili con i fatti già noti.
Le Courrier des Balkans non è mai stato contattato dall’agenzia Majorelle, sicuramente perché la nostra posizione è sempre stata chiara e nota a tutti: consideriamo l’opzione di una “ridefinizione dei confini” e di scambio di territori come la più pericolosa e funesta delle illusioni.
L’idea di modificare la carta geografica dei Balcani è come un serpente che striscia da più di un secolo nelle cancellerie. L’intenzione sarebbe quella di assicurare una pace durevole attraverso delle frontiere “giuste”, se non fosse che nel mondo non esistono frontiere “giuste” e che la loro ricerca sia imparentata a quella dell'unicorno. Un gioco inutile, che ha portato solo allo scorrimento del sangue.
Questa strategia da aspiranti diplomatici è bruscamente tornata in primo piano nell’estate del 2018 quando Aleksandar Vučić e Hashim Thaçi l’hanno tirata fuori dal cilindro. L’idea è stata sicuramente insinuata da alcuni consiglieri che obbedivano a degli interessi ancora sconosciuti, ma certamente diversi da quelli del Kosovo e della Serbia. Nel momento in cui l’Unione Europea tentava, dopo anni, di far progredire il dialogo tra Belgrado e Pristina, lento ma non improduttivo, c’era bisogno di trovare bruscamente e al più presto un “accordo finale” tra il Kosovo e la Serbia…
Neocolonialismo
Le Courrier des Balkans considera questa fretta improvvisa un “colpo” politico che alcuni volevano giocare; noi abbiamo sempre considerato qualsiasi opzione di scambio di territori o di ridefinizione delle frontiere come il peggiore scenario possibile per i Balcani. Nei fatti, qualsiasi scambio di territori, seppur negoziato, implica spostamenti della popolazione, con tutte le sofferenze che questo comporta.
Inoltre, se viene adottata questa opzione per il Kosovo, si potrebbe creare un precedente potenzialmente esplosivo per tutta la regione, in particolare per la Bosnia Erzegovina e per la Macedonia del Nord. Tale soluzione rappresenterebbe poi un’evidente contraddizione per tutti i politici internazionali, in particolare europei, che negli ultimi vent’anni si sono sempre orientati, non senza ingenuità, sulla ricostruzione di società pluralistiche, aperte e fondate sulla convivenza. Da ultimo, questa pseudo-soluzione rievocherebbe il principio “etnico” come base dello stato, in quanto le frontiere “giuste” sarebbero quelle che separano gli albanesi dai serbi.
Ed ecco così alcuni dei nostri “esperti” dotarsi di vecchi metodi coloniali, trasformarsi in esploratori che cercano di delimitare i territori delle diverse tribù balcaniche che l’uomo bianco, nella sua saggezza, ha dovuto separare per impedire una volta per tutte l’insorgere di nuove guerre…
Questa illusione conservatrice di un Occidente demiurgo, capace di determinare cosa è giusto e buono per il mondo intero, si poggia su un neocolonialismo mai scomparso. Questo non solo è criticabile da un punto di vista morale o politico, ma è soprattutto sbagliato. Mai nella storia, in nessun luogo del mondo, le elucubrazioni cartografiche hanno garantito la pace o la giustizia, che dipendono al contrario dalle dinamiche sociali che si fondano sullo scambio e la condivisione attraverso le frontiere.
Un funzionario del governo tedesco, Peter Beyer, ha dichiarato che il proprio Paese è contrario a uno scambio di territori tra il Kosovo e la Serbia, contrapponendosi alla posizione dell’Alto rappresentante dell’UE, Josep Borrell, il quale aveva rivelato di non essere contrario a un accordo sul ridisegnamento dei confini.
Nello specifico, secondo quanto reso noto, giovedì 7 maggio, dall’agenzia stampa del Kosovo, RTK, Beyer ha dichiarato di non essere al corrente delle dichiarazioni di Borrell, ma di sapere comunque che la posizione della Germania sia rimasta invariata, ovvero contraria a ogni ridisegnamento dei confini tra il Kosovo e la Serbia. Tale posizione, ha dichiarato il funzionario di Berlino, non cambierà e “nessuno deve vivere con l’illusione che la Germania possa cambiare idea”.
Il governo di Berlino, aggiunge il Gazeta Express, ha più volte nel tempo ribadito di essere contrario allo scambio di territori tra il Kosovo e la Serbia, considerato pericoloso per la stabilità dell’intera regione, sin da quando tale idea era stata presentata al pubblico per la prima volta dal capo di Stato di Pristina, Hashim Thaci, e il suo omologo serbo, Aleksandar Vucic, nel corso del Forum di Alpbach nell’agosto 2018. Tale progetto, sottolinea il sito di informazione, sembrava essere stato abbandonato dopo il Forum di Berlino dello scorso aprile, ma lo scorso 5 maggio l’Alto rappresentante dell’UE aveva dichiarato che il Kosovo e la Serbia sono liberi di decidere autonomamente se procedere con uno scambio di territori o meno, dato che l’UE non può dettare le condizioni dell’eventuale accordo sulla normalizzazione delle relazioni tra i due Paesi.
Tuttavia, le dichiarazioni di Borrell sono state interpretate come un’apertura verso il ridisegnamento dei confini e ciò ha provocato la reazione dei politici kosovari e internazionali. Oltre alla Germania, anche l’attuale premier sfiduciato di Pristina, Albin Kurti, ha rilasciato dichiarazioni in merito, rivelando di ritenere inaccettabili i negoziati sulla spartizione del proprio Paese. Anche il leader dell’altro partito della coalizione di governo, LDK, Isa Mustafa, ha dichiarato giovedì 7 maggio che nessuno, a parte Pristina, ha il potere di ridisegnare i confini del Kosovo. Tuttavia, Mustafa ha specificato che l’indipendenza del Kosovo è stata proclamata in base ai suoi attuali confini e l’eventuale cambiamento comporterebbe la riapertura della questione sulla sua sovranità, considerata legittima anche dalla Corte Internazionale della Giustizia. Per tale ragione, ha dichiarato il leader dell’LDK, il Kosovo dovrà accertarsi che la Serbia riconosca la sua indipendenza in base agli attuali confini.
Il tema dello scambio territoriale tra il Kosovo e la Serbia chiama in causa anche quanto dichiarato da Kurti nel corso del suo intervento in Parlamento in occasione della discussione della mozione di sfiducia, approvata mercoledì 25 marzo. Nello specifico, Kurti aveva dichiarato che l’unico motivo dietro l’approvazione della sfiducia fosse un accordo segreto su uno scambio territoriale raggiunto dal presidente del Kosovo, Hashim Thaci, e il suo omologo serbo, Aleksandar Vucic.
Tuttavia, lo scorso 27 marzo, il Dipartimento di Stato degli Stati Uniti aveva rilasciato un comunicato ufficiale, firmato dall’Inviato Speciale della Casa Bianca per la ripresa del dialogo tra il Kosovo e la Serbia, Richard Grenell, l’ambasciatore degli Stati Uniti in Kosovo, Philip Kosnett, e il rappresentante speciale statunitense per i Balcani Occidentali, Matthew Palmer, con cui smentiva quanto sostenuto da Kurti. In particolare, i tre diplomatici statunitensi, nel comunicato congiunto, avevano dichiarato apertamente che Grenell non aveva né visto né discusso un simile accordo.
Dopo la pubblicazione della dichiarazione degli Stati Uniti, Mustafa, promotore della mozione di sfiducia, aveva richiesto le scuse di Kurti nei confronti dei cittadini kosovari e statunitensi.