– Godišnjica 1244: Jedini način da Srbija savije cevi ROSU (Ж. Јовановић, 13 јун 2019)
(Живадин Јовановић – Интервју са новинарком Ксенијом Голуб, руска агенција РИАФАН, 05 април 2021)
https://riafan.ru/1414350-amerikancy-nadeyutsya-chto-siloi-vozrodyat-odnopolyarnyi-mir-eks-glava-mid-yugoslavii
ili https://www.beoforum.rs/en/nato-agression-belgrade-forum-for-the-world-of-equals/741-amerikancy-nadeyutsya-chto-siloi-vozrodyat-odnopolyarnyi-mir-eks-glava-mid-yugoslavii.html
Una mostra sui crimini della Nato. Sembra un paradosso ma in tempi di guerra e di propaganda di guerra, in Russia non si risparmiano mezzi per contendere lo spazio su questo terreno. Il giornale russo filoccidentale e in lingua inglese The Moscow Times, ha reso nota l’apertura di mostre “La Nato cronaca di crudeltà” aperte recentemente sia a Mosca che in altre città dell’interno.
“Mostre simili sono apparse in tutta la Russia nelle ultime settimane: dalla Siberia e dall’isola dell’estremo oriente di Sakhalin alle città occidentali di Belgorod, Kursk e Bryansk vicino al confine con l’Ucraina” scrive il giornale
La mostra si concentra principalmente sulle attività militari della NATO, compreso il bombardamento della Jugoslavia nel 1999, e le guerre in Iraq, Afghanistan e Siria, ma dedica anche uno spazio significativo ai recenti eventi in Ucraina e a ciò che sul sito web del museo viene descritto come la “cooperazione di Kiev con Nato”. Nella mostra aperta a Mosca, le esposizioni includono “trofei” che i soldati russi hanno riportato dall’Ucraina da quando la Russia ha lanciato il suo attacco all’Ucraina alla fine di febbraio.
“Dopo il crollo dell’Unione Sovietica, gli Stati Uniti e la NATO hanno iniziato il loro spudorato sviluppo del territorio dell’Ucraina come teatro di potenziali operazioni militari”, si legge in un tabellone della mostra.
La mostra traccia anche parallelismi storici tra la Germania nazista e l’Ucraina moderna in un evidente tentativo di rafforzare la narrativa secondo cui l’Ucraina richiede la “denazificazione”.
“Dopo la seconda guerra mondiale, uno degli obiettivi del processo di Norimberga era mettere al bando tali ideologie, tali organizzazioni e tali simboli. Ma guarda questo: i soldati ucraini stanno decorando spudoratamente i loro elmetti con simboli nazisti”, ha detto la guida turistica Yaroslav Polestrov a un gruppo di visitatori.
Poster raffiguranti bambini feriti e donne che piangono sono allineati sui muri insieme a fotografie di manifestazioni anti-NATO. Un’altra sezione mostra armi e uniformi prodotte negli Stati Uniti.
I visitatori possono persino osservare i detriti dell’ aereo stealth F-117 Nighthawk statunitense che venne abbattuto sulla Serbia nel 1999.
In pochi giorni migliaia di persone hanno visitato la mostra a Mosca. Per una sorta di legge del contrappasso la demonizzazione della Russia in corso in Occidente sembra riscontrare a Mosca piena reciprocità e pane per i suoi denti. Immaginare di tornare alla situazione precedente appare ormai impossibile.
Fonte: Moscow Times
Након одавања поште жртвама агресије НАТО 1999, о теми су говорили председник Београдског форума, Живадин Јовановић, генерали у пензији Обрад Стевановић, потписник Кумановског споразума, Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије и Милош Ђошан, један од команданата ВЈ током одбране од агресије НАТО као и генерал Бранко Крга, ранији начелник ГШ ВЈ. Присуствовали су представници амбасада више пријатељских земаља, српског расејања, друштвених, научних и других организација и медија.
Интегрална изглагања говорника биће објављена на веб страницама организатора.
Навршило се 23 године од окончања оружане агресије НАТО против Србије (СРЈ) која је ушла у историју као први рат на европском тлу од краја Другог светског рата. Трајала је 78 дана а изведена је без одобрења Савета безбедности УН, кршењем Повеље УН, Завршног документа ОЕБС из Хелсиникија и основних принципа међународног права. По оценама званичних представника САД и НАТО, рат против Србије (СРЈ) представљао је преседан рата без одобрења Савета безбедности УН и изван Оснивачког уговора НАТО „на који се свако може позивати у свако доба, или ће се позивати“ (Извештај В. Вимера, канцелару Г. Шредеру, 2. мај 2000.). Агресија је извршена са јавним образложењем да би се „спречила хуманитарна катастрофа“. Међутим, према извештају Вимера, представници САД су на конференцији НАТО у Братислави крајем априла 2000. саопштили, да је „ рат против СРЈ вођен да би се исправила једна погрешна одлука генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, због чега се тамо из стратешких разлога морају накнадно стационирати америчке снаге“.
Многи европски и светски ауторитети из области дипломатије и међународних односа обелоданили су обиље аргумената који потврђују оцену да је агресија НАТО 1999. извршена под лажним изговорима, коршћењем „алиби дипломатије“ и, што је посебно значајно - пре него што су била исцрпљена средства за мирно решење. Међу њима су и француски генерал Пјер Мари Галоа, немачки генерал Хјнц Локвај, потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС Вили Вимер, шеф мисије ЕУ на Косову и Метохији, немачки дипломата, Дитмар Хартвиг и многи други. Многи европски и светски медији, укључујући немачке, француске, чешке, француске и друге, изнели су чињенице о манипулацијама и лажима којима су се служили заппадни политичари да би омбањивали јавност и обезбедили подршку за експанзионистичке циљеве агресије.
Све то потврђује закључак да је агресија НАТО пре 23 године имала геостратешке циљеве везане за експанзију НАТО на Исток. Агресија НАТО представљала је тачку преокрета ка глобализацији интервенционизма, заобилажењу Уједињених нација, односно, ка рушењу система безбедности успостављеног на резултатима Другог светског рата. НАТО је од одбрамбеног претворен у офанзивни савез. Од тада, водеће силе Запада настоје да универзалне принципе међународног права замене «правилима» по мери својих геополитичких интереса.
Агресија је окончана мировним пакетом који чине три, међусобно усклађена и повезана документа: 1. Споразум Милошевић – Ахтисари - Черномирдин од 3. Јуна 1999; 2. Војно- технички споразум, познат и као Кумановски споразум, од 9. јуна 1999; и 3. Резолуција СБ УН 1244 од 10. јуна 1999. Ови договори настали су након двомесечних преговора у којима су, уз посредништво Русије, учествовали лидери САД, ВБ, Немачке, Француске, Италије, Финске, као и представници ОУН и ЕУ. Преговори су се одвијали док је агресија била у току. Агресори се нису обазирали ни на чије захтеве да за прекид, или паузу у разарањима, бар у време празника и док теку преговори. Напротив, уочи и одмах након сваког круга преговора, НАТО је појачавао бомбардовање и разарање цивилних циљева, мостова, школа, насеља, фабрика, болница обданишта.
Агресија НАТО, није био никакви „мали косовски рат“, нити „ваздушна кампања“, нити „хуманитарна интервенција“, већ оружана агресија која, у међународно-правном смислу, представља највиши злочин против мира и човечности. Усвојена документа о миру, па и резолуција СБ УН 1244, далеко су од задовољавања свих државних и националних интереса. Ипак, тим документима највиши орган светске организације је потврдио поштовање најважнијег интереса – суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице. Покрајина Косово и Метохија је стављена под мандат Уједињених нација под којим остаје до постизања мирног политичког решења за статус у оквирима и у складу са резолуцијом СБ УН 1244. Утврђено је и право на слободан и безбедан повратак свих расељених и протераних, укључујући и 250.000 Срба и других неалбанаца, у њихове домове и на њихова имања.
Време, па и најновија ескалација глобалне напетости, потврдили су значај ових правних докумената. И појачавање притисака водећих чланица НАТО и ЕУ да се Србија одрекне резолуције СБ УН 1244, да призна илегалну, насилну творевину као правну, потврђују вредност и значај овог правног документа. Зато Србија треба још одређеније и јасније да се позива на ову резолуцију СБ и да тражи извршавање неизвршених обавеза и поштовање свих њених права према тим одлукама. Трансакциона размишљања колико год била изазовна и у тренду на Западу, нису пут за трајну заштиту најважнијих државних и националних интереса Србије.
Мировни преговори нити су били једноставни, нити су се водили на чиновничким већ на највишим нивоима. Иако посредни, у њима су учествовали лидери водећих чланица НАТО и Европске Уније као и представници Уједињених нација. Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице Уједињених нација. Са становишта садашњих и дугорочних интереса Србије, најважније је је то што се овим документима потврђује суверенитет и интегритет Србије, као правне наследнице СРЈ и што се решење за статус Косова и Метохије дефинише иоскључиво као широка аутономија у саставу Србије. Ово се потврђује одредбама сва три документа као и документима КГ, Г-8. Мировна документа утврђују накнадно распоређивање контигената војске и полиције Србије, на разним локацијама и са различитим улогама, укључујући и њихово распоређивање на важнијим граничним прелазима према Албанији и Македонији. Документима се, такође, гарантује слободно окружење за цело становништво Косова и Метохије, као и слободан, безбедан и достојанствен повратак свих расељених лица и избеглица.
Ове и друге одредбе правно обавезујућих докумената којима се штите прва и интереси Србије и српског народа, ни 23 године после усвајања нису извршене што предстаѕвља еклатантан доказдуплих стандарда и дискриминације. Документа утврђују да ће у Покрајини једине оружане снаге у Покрајини бити КФОР и УНМИК, у складу са мандатом Савета безбедности. Оне чланице НАТО и ЕУ које данас учествују у стварању, обуци, финансирању и наоружавању илегалних формација у Покрајини, крше одредбе резолуције СБ УН 1244 и Кумановског споразума и раде против интереса Србије. То су исте оне земље које су пре агресије финансирале, наоружавале и обучавале припаднике терористичке ОВК директно кршећи резолуције СБ УН 1160, 1199, 1203 и друге. Што се будућег статуса Покрајине тиче, у документима мировног пакета, као и документима који су претходили (ставови КГ, Г-8) предвиђају искључиво широку аутономију, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета СРЈ, односно, Србије као правне наследнице.
За однос водећих чланица НАТО и ЕУ према резолуцији СБ УН 1244, карактеристичан је њихов селективан прилаз. Када су СРЈ, односно, Србија, извршиле све своје обавезе, када су те земље оствариле своје интересе, оне, не само да су престале да траже целовито и доследно извршење обавеза других чинилаца, већ су се директно окренуле против даљег спровођења, па чак и против самог позивања на одлуке СБ УН. Ишле су толико далеко да и на Србију врше притисак да се не позива на резолуцију СБ УН 1244. Данас те чланице НАТО и ЕУ траже да се Србија трајно одрекне од Резолуције 1244 и да прихвати некакав «свеобухватни правно обавезујући споразум о нормализацији». Као да тзв. «модел две Немачке» има већу правну снагу и да за Србију и њену будућност може бити бољи и сигурнији ослонац од одлуке СБ УН! Досадашње укупно искуство сведочи да су водеће чланице ЕУ и НАТО увек заступале и промовисале нелегитимне интересе противника Србије на штету легитимних интереса Србије и да су изгубиле кредибилитет и као посредници, и као гаранти договора.
Резолуција СБ УН 1244 чији су интегрални делови договор Милошевић-Ахтисари-Черномирдин и Војно-технички Споразум, представља за Србију међународно-правни документ трајне вредности и најпоузданији ослонац за одбрану суверенитета и територијалног интегритета. То су вредности изнад економских, инвестиционих, трговинских и сличних интереса. У њих су уграђене хиљаде људских живота, бранилаца домовине, хероја и цивила. Зато, немамо права да се удаљавамо од наведених мировних докумената, да их замењујемо сурогатима и непоузданим гарантима. Немамо права да на било који начин, директно или индиректно, умањујемо одговорност агресора а поготову да их, амнестирамо од одговорности за страдање и патње људи, за коришћењее оружја за масовно уништавање какво су пројектили са осиромашеним уранијуимом, као и за огромна материјална разарања.
Сматрамо да треба имати меру и чувати достојанство у текућој нападној пропаганди доброчинстава и неодмереног захваљивања на донацијама водећих чланица ЕУ и НАТО. Не смемо ни несвесно да губимо из вида да су управо те земље, најпре, вишегодишњим неоснованим и нехуманим санкцијама, потом и разарањима током оружане агресије, изазвале огромне људске жртве, патње народа и економску штету коју нису надокнадиле. Основно правно и цивилизаијско начело гласи - да онај ко противправним поступцима другоме изазове штету, има обавезу да исту надокнади. Чак су и представници НАТО признали да су агресијом 1999. прекршили међународно право. Парадоксално је, да су грађани чланица ЕУ, Италије, на пример, који су у саставу КФОР боравили у Покрајини Косово и Метохија, остварили право на накнаду за здравствене последице изазване осиромашеним уранијумом коришћеним током агресије НАТО, а да је у Србији, после свих иницијатива јавности и Народне скупштине, после свих јавних обећања државних и владиних органа да ће се утврдити пуна истина, поново завладала «уранијумска тишина». Коме то користи, ако је јасно да наноси велику штету поверењу јавности у државне институције?
Амбасадор једне угледне чланице ЕУ и НАТО ових дана, преко страница угледног дневног листа подсећа јавност у Србији да «нас повезује заједничка европска прошлост» и позива Србију на заједничку одбрану европских вредности увођњењем санкција Русији. Уједно упозорава да инвеститори из његове земље «помно прате став Србије и њену, гле сад - политичку и економску оријентацију»! За понеког блага, али за већину грађана Србије посве јасна претња са примесом уцене – или уведите санкције, или можете остати без инвеститора из његове земље! Каква похвала слободе тржишта и профита! Какво познавање «шта пали» у јавности санкцијама и агресијом исцрпљене земље чему је, руку на срце, и његова земља дала повелик идопринос! Да ли је и то спада у «заједничке вредности» које треба да брамнимо, како сликовито рече, «раме уз раме»!? Што се тиче «заједничке европске прошлости» његова екселенција и није ближе елаборирао који опсег и које делове «заједничке европске прошлости» има у виду, јер та прошлост, како је добро познато, није била увек једнозначна и са истоветним улогама.
А што се тиче грубих притисака на Србију да примени једностране санкције ЕУ према Русији, став Србије о неприхватању, по мом мишаљењу, представља линију самопоштовања, независности и идентитета српског народа. Хвала.
Друштвенополитичка, економска и војнополитичка кретања у свијету нас опомињу, односно дају за право да треба да се подсећамо на агресију НАТО на СРЈ-Србију, да млађим генерацијама објашњавамо како нам је тзв. ''демократски Запад'' 1992. године наметнуо до тада невиђене економске санкције у истторији и зашто је 1999. године извршио агресију, односно наметнуо рат – зашто истакнути светски теоретичари и политичари јавно наглашавају да је ратом против СРЈ 1999. године почео рат у Европи.
Критичари нам ''приговарају'' да је све то познато и да то не треба сваке године понављати , поводом агресије НАТО.
Да наведемо само неке чињенице. НАТО агресија на СРЈ је дио Програма САД о уређењу Новог светског поредка, послије разбијања Варшавског уговора, по мјери њених интереса, демократије и људских права,
У остваривању своје политике примењивали су и данас примењују стратегију ''подијели па владај'', за разлику од нациста који су примењивали тезу ''завади па владај''. Њихова дипломатска политика је прљава, са подмуклим потезима, лажима и преварама.
Разбијање СФРЈ је био дуготрајан план Запада и дио је Програма – Плана пркомпоновања југоистока Европе, разрађеног 1976. и 1977. године (преко лета), код Министра одбране Немачке, о чему нас је француски генерал Пјер- Мари Галоа информисао у Поруци српском народу поводом 10-те годишњице агресије НАТО, јер због болести није могао да дође на међународну конферецију. Поруку је послао говорећи пред камером, која је прочитана на конференцији.
У изради Плана учествовали су представници САД, Француске, Енглеске и Ватикана,У оквиру тог плана психолошко-пропагандна активност за разбијање СФРЈ отпочела је 1984. године.
На челу СКЈ и Република довођени су истомишљеници Запда. Члан Председништва СФРЈ из Србије још 1987. године добио је овај План разбијања у што није повјеровано. Запад је формирао у Рпубликама и Покрајинама странке, које су потом озакоњене у оквиру Програма за прелазак на вишестраначки систем. Програме странака су радиле поједине западне земље, које су имале приоритетан задатак разбијање земље и све активности су усмјеравале.
Како се планиране активности нијесу одвијале предвиђеним током подржано је разбијање оружаним путем. Исценирали су масакр на Маркалама у Сарајеву, зашто су оптужили Србе, покренули грађађански рат, нове жртве, разарање материалних добара – и умјесто превазилажења супротности и помирења , код нових генерација обновљена је мржња.
У разбијању СФРЈ Србија и Црна Гора се нијесу повиновале диктату Запада , односно САД, већ су формирале СРЈ. За ратове на простору Југославије Запад (САД) је оптужио Србију (СРЈ). Пошто у даљим притисцима нијесу успјели у намјери да СРЈ прихвати њихов систем вриједности, односно да нас покоре исценирали су нови масакр у Рачку, на КиМ и кренули у агресију-рат против СРЈ, Србије и српског народа. Рат су покренули наводно због угрожености албанског народа, а на КиМ био је угрожен српски народ.
Требало је да прође двадесет година од агресије НАТО, да би се у Србији агресија назвала правим именом. Одбраном у агресији НАТО задивили смо цијели свијет, што данас слободуљве снаге и у државам чланицама НАТО јавно истичу. Србија је као и увијек у историји показала да народ који се бори за слободу и у немогућим условима не може бити поражен. Између осталог и ова порука посебно смета ''демократском '' Западу. Не смијемо заборавити да нас је напало 19 тада најмоћнијих земаља , да НАТО у агресији није остварио циљ, а требало је да нас покори-окупира за 3 до 5 дана као поклон јубиларној, педесетој годишњици оснивања НАТО . Тај наш успјех је још значајнији када имамо у виду чињеницу да смо тада били сами, без савезника, као и у економскои санкцијама1992. године.
И послије 23 године западна алијанса врши притисак да радимо на промјени свијести, да васпитавамо младе генерације како је агресија била оправдана, да су спријечили терор над албанским становништвом, да су донијели слободу у СРЈ , односно Србији. А окупирали су дио територје Србије, формирали тзв. државу Косово и изградили војну базу ''Бонстил'', једну од 800 војних база у око 70 земаља широм свијета.
Пријетили су да ћемо зажалити ако ако будемо испитивали последице агресије НАТО, посебно последице од употребе осиромашеног уранијума.. Почетком ове 2022. године огласио се и командант НАТО снага за Европу Весли Кларк, да је агресије на СРЈ била оправдана. Под његовом командом НАТО је извршио стравичне злочине на читавој територији Србије. Поред бомбардовања цивила и цивилнх објеката , употребе осиромашеног уранијума организовали су отмице Срба ради трговине људским органима. И то је, како неки стручњаци објашњавају грађанима Србије, најдемократскија земља на свијету.Само ових неколико примјера показују лицемерје западне- америчке демократије, како је у жаргону зову двстиким аршином.
Данас непрекидно дефилују бројни евроатлански миротворци, високи представници и отворено, чак дрско пријете да заборавимо агресију НАТО и прихватимо њихове вриједности. Стално истичу да поштују наш суверенитет да сами треба да изаберемо пут, али наглашавају да је у интересу Србије да прихватимо њихове вриједности, да се одрекнемо Дејтонског споразума и Републике Српске, да признамо тзв. Косово и да нас као независне државе приме у ЕУ, заједницу равноправних народа.
Посебан цинизам испољавају у захтјеву да признамо да смо геноцидан народ, да изгласамо Резолуцију којом се негира геноцид у Сребреници. Србе протјерали са вјековних огњишта, извршили геноцид над Србима а хоће да нас прогласе геноцидним. Зар је овоме потребан коментар?
Не смијемо да заборавимо да су САД са Западном Европом разбиле СФРЈ, а онда једну по једну ''независну'' и ''демократску '' државу примали у заједницу демократских независних држава. А каква је та равноправност не треба трошити ријечи за објашњавање.
Пошто НАТО (читај САД) за 99 дана није остварио постављене циљеве био је приморан да преговара, да у складу са њиховом прљавом дипломатском игром, потпише Кумановски споразум и прихвати Резолуцију СБУН 1244.
Tреба стално подсјећати да Војска СРЈ није поражена, није потписала капитулацију, није разоружана, АП КиМ није окупирана оружаним путем. Због неуспеха и губитака, одлучног отпора народа и Војске агресор је прибегао прговорима, Војнотехничком спорзуму и прихватању Резолуције 1244 ОУН, да би избегао ''срамоту'' и да би касније политичким и другим манипулацијама избегли преузете обавезе и Србију, ако се не повинује њиховом диктату, довели у неповољан положај. Војска СРЈ створила је повољне преговарачке услове СРЈ-Србији, повукла се са територије КиМ, према Војнотехничком споразуму, у савршеном војном поредку, док су противничке снаге при поседању испољиле бројне слабости. Између осталог и због тога се, као и херојског отпора Војске и народа, нису одлучили да иду у копнену операцију, како су били планирали.
Отпор у аграсији НАТО, упркос губитцима у људству и великим материјалним разарањима, је велики капитал Србије, чији пример отпора агресору и борбе за слободу истичу све слободољубиве земље и народи свијета.
У складу са њиховом преварантском политиком игнорисали су Резолуцију Савјета безбиједности ОУН број 1244, према којој је СР Југославија суверена држава у чијем је саставу АП Косово и Метохија. Поред гарантовања суверенитета био је предвиђен и повратак Одреда војске и полиције СРЈ. Постепено су прећуткивали све њене одредбе, да би на крају поступали супротно, а данас врше птитиске да је измијене,
Умјесто примјене одредаба Резолуције изградили су војну базу Бонстил, највећу војну базу изграђену после Другог светског рата, ван територије САД, дозволили су (односно планирали) погром преосталог српског становништва на КиМ ,17. марта 2004. године, када су, поред цивилних жртава, разорили домаћинства и споменике српске материјалне културе – уништили су укупно 34 цркве и манастира Српске православне цркве. А ови споменици материјалне културе стрији су неколико стотима година од америчке државе. Косово и метохија за нас треба је привремено окупирана територија.
Свјесни смо да на рјешење утичу данашња снага Србије и геополитички односи у свијету, али и чињенице да национално достојанство и национална слобода треба да су испред европских и других понуђених вриједности. У рјешавању свих спорних питања и уопште за спољнополитичку активност одредбе Резолуције СБУН су темељ и окосница од којих се не може одступати.
9.6. 2022. године
Генерал-мајор у пензији
Др Лука Кастратовић
Уважени учесници округлог стола,
Војнотехнички споразум потписан у Куманову 10. Јуна 1999. године, био је алат са којим је требало реализовати одредбе Резо-луције 1244 СБ УН. О Резолуцији, њеном настанку, очекивању и дометима, говорили су моји уважени претходници па ја то не бих понављао.
Одредбама Војно-техничког споразума, између Централног дела Србије и Аутономне покрајине Косова и Метохије, постојао је простор ширине 5 км, назван Копнена зона безбедности и Ваз-душна зона безбедности удаљена 25. КM. Постојање ових зона правдано је потребом безбедности снага КФОРА и УНМИК полиције на Косову и Метохији. Због тога су све јединице ВЈ удаљене најмање 5 км од линије раздвајања са Косовом и Мето-хијом, а јединице противваздушне одбране и авијације најмање 25 километара. Управо због тога, моја јединица, 52. арбр ПВО из Ђаковице морала се повући у касарну Пантелеј у Нишу.
Војнотехнички споразум предвиђа повратак до 1000 наших вој-ника и полицајаца на Косово и Метохију, као заштиту, граничних прелаза, државних установа, културних споменика.
У духу тога наша земља је приступила формирању Косовског одреда, састављеног од најбољих старешина и војника са про-стора Косова и Метохије. Одред је био опремљен и увежбан. Командант Одреда био је генерал Божидар Делић, прослављени командант 549. Моторизоване бригаде. Само се чекао тренутак његовог повратка.
За контролу поштовања одредби Војнотехничког споразума, фор-мирана је комисија, позната под именом ЈИЦ (Џоинт инпле-ментејшн комишн).
У једном времену, (од почетка фебруара до половине октобра 2001. године) обављао сам дужност Начелника Комисије за кон-тролу примене одредби Војнотехничког споразума. (ЈИЦ), па ћу у свом излагању изнети нека искуства из тог периода. Било је то време непосредно после повлачења наше Војске и полиције са простора Косова и Метохије и доста пре проглашења такозване независности Косова.
1.-Комисија је била орган Команданта КФОР-а, паритетног сас-тава. Један део је био при Команди КФОР-а а други при Генерал-штабу Војске Југославије.
Сваки део Комисије су сачињавали: Начелник комисије-генерал, заменик начелника пуковник, преводилац на енглески и српски, затим неколико поткомисија на чијем су челу били пуковници Војске или полиције. Повремено су се у рад укључивали пред-ставници Црвеног крста.
У једном времену, састанцима су присуствовали и представници Руске федерације, (Пуковник Кисељков и пуковник Базонов.) Нису пристали да се потчине Команданту КФОРА али су учес-твовали на састанцима. Након Видовдана 2001. и изручења Председника Милошевића у Хаг као и због изостанка било какве подршке од стране наших власти, они су се повукли.
2.-Комисија је формирана са задатком да прати провођење одредби Војнотехничког споразума, унапређује сарадњу и указује на елементе кршења тих одредби. Међутим, ситуација на терену је у потпуности променила замишљену концепцију. Због сталних напада шиптара, уз благонаклон став припадника КФОРа и УНМИКА, Комисија се све више удаљавала од свог изворног задатка и бавила се инцидентима. Сада знамо да је то уствари био вешт маневар, како би се обезвредио њен утицај. Предмет интере-совања, са наше стране било је трагање за несталим и спречавање терора над нашим народом који се са доласком КФОРа и УНМИ-КА повећао. Од прокламоване слобеде кретања није остало ниш-та.
Интересовања КФОР-овог дела Комисије била су везана за стање у Копненој зони безбедности, због наводне бриге за сигурност њихових снага. Стално су инсистирали на заједничким извиђа-њима интересантних објеката, тврдећи да су српске снаге поселе тај објекат што угрожава њихову безбедност на простору Косова. Реч Метохија нису употребљавали. Нисмо тражили више од онога што је написано у Споразуму, нити смо пристајали на мање. Тако смо сви у Комисији схватили свој задатак.
3.- Метод рада комисије:
Као што је речено, Комисија је имала истоветан састав. Састајали смо се редовно, једном недељно, четвртком, наизменично у мо-телу Рударе или у Бујановачкој Бањи. Међусобни односи током састанака били су коректни, по неком протоколу, са уобичајеном дипломатском учтивошћу. Строго се водило рачуна ко се коме и када обраћа.
Није било провокација нити питања о било чему што излази из оквира надлежности. У саставу наше комисије били су официри са дугим стажом у војној дипломатији, некадашњи војни аташеи или њихови помоћници. Сви су, осим мене, говорили енглески, али смо на састанцима ми говорили искључиво српски.
Пре сваког следећег састанка, једни другим смо путем факса слали питања о којим желимо разговарати на следећем састанку, па нас ни једно питање није затекло неспремне. То није искључи-вало хитна питања ако би дошло до неког инцидента на терену између два састанка.
Прво питање за сваки састанак са наше стране било је време повратка наше Војске и полиције на Косово и Метохију у броју који је назначен у Споразуму. Редовно смо добијали одговор да је то политичко питање и да КФОР није надлежан за то, па га наше демократске власти требају поставити на вишем нивоу. Сваки пут, при спомињању наших власти, редовно су наглашали оно „демократске,“ па нисмо знали да ли нам се ругају или има-ју неку другу поруку за нас.
Почињали смо у пленуму и завршавали рад у пленуму. Састанак је отварао и завршавао Начелник КФОРОВОГ дела комисије. Након тога су поткомисије радиле одвојено. О сваком питању рада поткомисија на крају састанка смо ми начелници заузимали свој став, што је улазило у Записник. Ми смо подносили Извеш-тај Заменику Начелника генералштаба а они Команданту КФО-РА, генералу Џексону а касније италијанском генералу Кабиђози. Комисија КФОР-овг дела, на чијем је челу у то време био франц-уски бригадни генерал Бруно Неве, уз неколико пуковника из земаља чланица НАТО и ми, имали смо коректне, односе. Ипак, уочили смо, да су нас после Видовдана 2001 и изручења Пред-седника Слободана Милошевића гледали другачије као да нас више нису сматрали озбиљним саговорницима. Ни пре тога нису озбиљно узимали наше захтеве.
Као што сам споменуо, питање које смо редовно постављали, било је повратак наше Војске и полиције у броју до 1000 на Косово и Метохију.
„То је политичко питање које превазилази наша овлаштења. Њега треба поставити Ваша демократска власт у Савету безбед-ности. Ми немамо информацију да је са ваше стране то питање постављено!“–редовно је гласио одговор који нам је саопштавао генерал Неве.
А онда је неко донео одлуку да се Косовски одред расформира. И поред тога, ми смо инсистирали на том питању. И тада и сада верујем да смо сви ми Косовски одред.
Комисија за нестала лица имала је најтежи задатак. Представници КФОР-а су редовно излазили са новим питањима. Са друге стра-не наша питања су редовно одбијали да узму у разматрање, твр-дећи да о томе немају никаква сазнања и да „косовске власти“, како су их редовно називали не желе да им дају податке. Чиње-ница да нисмо имали могућност приступа на територију Косова и Метохије, обарало је ефикасност те комисије на нулу. Ни на једно наше питање, поготову о несталим лицима, никада нисмо добили одговор. Опструкција на свим нивоима је била веома уочљива.
Улазак у копнену Зону безбедности
Као што је познато, 2001. Године дошло је до побуне шиптарско терористичких снага на простору општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, што су називали Прешевска долина, с циљем да заузму и пресеку аутопут, чиме би поново умешали међународну зајед-ницу. Са друге стране показали су да проблем Косова и Метохије није било гушење људских права шиптара од стране Срба, које су они редовно називали Милошевићев режим, што је искориштено као изговор и оправдање за агресију НАТО на СРЈ.
Тада се показало да је постојање копнене зоне безбедности нео-држиво и донета је одлука да наше снаге у неколико фаза преу-зму Копнену зону брзбедности.
Припреме за преузимање Копнене зоне безбедности биле су дуге и опсежне. Била је то посебна операција Здружене команде, одо-брена и усаглашена са командом КФОРА. За улазак у Копнену зону безбедности формирана је посебна Здружена команда, са седиштем у Врању на чијем се челу налазио генерал-потпуко-вник Нинослав Крстић. Формирање те Команде правдано је „пот-ребом да се реформише Војска, и да се направи отклон од прос-лављених команданата 3.А и Приштинског корпуса у чијој се зони налазила КЗБ. Том приликом Комисија је одиграла посебно значајну улогу. Све се одвијало под нашом контролом.
Припадници КФОР су линију између централне Србије и Косова и Метохије називале „Бордер“ што значи граница, а ми смо инси-стирали да је то административна линија. Нити су они одустаја-ли од свог назива, нити смо ми прихватали тај назив.
Једном приликом, за време уласка наших снага у Копнену зону безбедности, генерал Бруно Неве, непосредно пред његов одлазак на нову дужност, рече: „Генерале, шта Ви стварно мислите о будућности Косова?“
„Косово и Метохија су наши и ту је све познато. Овај улазак на-ших снага у Копнену зону безбедности је прва фаза у том прав-цу!“–одговорих му. „Генерале, то је већ решено. Косово ће бити независна држава. Ваше демократске власти су се са тим сложиле не чинећи ништа да то спрече.“ Ово ми је рекао на немачком, који је као некадашњи командант алпске бригаде говорио одли-чно, а ја сам се ослонио на своје гимназијско знање. Били смо без преводиоца. „Unter uns gessagt“- како је волео рећи. Знам да то он не би рекао званично пред целом Комисијом. Био је опрезан у свакој речи. Након његовог одласка на чело комисије, дошао је неки италијански генерал, али се у раду Комисије није ништа променило.
На крају, истине ради, треба рећи и следеће:
Осим бројних слабости које су од почетка пратиле рад Комисије и очигледне пристрасности такозваних међународних снага, нега-тивна кампања која се у то време интензивно водила против наше борбе на Косову и Метохији, против онога ко је у тој борби био Врховни командант и против највиших команданата те Војске, битно је утицала на рад Комисије. Након изручења бившег Пред-седника Слободана Милошевића у Хаг и негативаног односа према руском народу, убрзало је одлазак руског контигента са Косова и Метохије, што је додатно охрабрило нападе на Србе, а код нашег народа повећало степен несигурности. Неретко су припадници КФОР-а тражили податке о наводним српским зло-чинима о којим су сазнали из наше штампе, па смо били приси-љени да се уместо помоћи нашем народу, бавимо одговорима на питања која су нам стално наметана.
После двојице генерала, Илије Бранковића и генерала Мир-ка Старчевића, ја сам био последњи генерал на челу нашег дела Комисије. По мом одласку, КФОР је такође на чело свог дела Комисије поставио пуковника. Од тог тренутка, Комисија је и формално смањила свој утицај. Смањено интересовање тадашње власти за судбину нашег народа на Косову и Метохији, довело је до опадања значаја Комисије. Бројно стање је смањено, материја-лна средства су још више ограничена, састанци су се проредили а ионако мала ефикасност, постала је још мања. Све је рађено са једним циљем. Требало је обесмислити и Војно-технички спо-разум и Резолуцију 1244. Време је показало да је то већ постиг-нуто на терену. Да ли ће и у Савету Безбедности, остаје да се види. Они који заговарају увођење санкција Русији, намерно и нескривено раде против Резолуције 1244, против нашег народа на Косову и Метохији и целовитости наше земље.
Хвала
Милош Ђошан, генерал
Некадашњи Начелник Комисије за контролу примене Војнотехничког споразума.
У Свечаној сали Дома Војс- ке Србије, у организацији Клуба генерала и адмирала Србије и Београдског фору- ма за свет равноправних, 9. јуна одржан је Округли сто, чија је тема „Резолуција СБ УН 1244 и Војнотехнички споразум – 23 године по- сле“. Говорили су Живадин Јовановић, бивши министар СРЈ за спољне послове, би- вши начелник Генералшта- ба ВС др Бранко Крга, полицијски генерал-потпу- ковник у пензији др Обрад Стевановић, генерал-мајор у пензији др Лука Кастрато- вић и генерал-мајор у пен- зији Милош Ђошан.
КЉУЧ МИРА
Суштина договорених и усвојених докумената одликује се највишом правном снагом у хијерархији међународно-правних аката, њиховом обавезношћу за све чланице УН. Најважније је то што се њима потврђује суверенитет и интегритет Србије
Пише ЗВОНИМИР ПЕШИЋ
Печат 719/2022
PROČITAJ OVDE: https://www.beoforum.rs/dokumenti/Kljuc-mira-Combined.pdf
=== 3 ===
Isti članak na srpskohrvatskom:
МЕЂУНАРОДНА ПОЛИТИЧКА (НЕ)ХИГИЈЕНА (Проф. др Богдан Вукосављевић, Љубљана 07.06.2022.)
---
https://insajder.com/slovenija/mednarodna-politicna-nehigiena
Mednarodna politična (ne)higiena
- SLOVENIJA
- 15. junij 2022 -
Insajder – avtorski članek
Nedolgo nazaj, leta 1999, je NATO zavezništvo napadlo suvereno državo Zvezno republiko Jugoslavijo (ZRJ), brez soglasja Varnostnega sveta (VS) Združenih Narodov (ZN), kot nujnega predpogoja za eventeulno legitimnost, ignoriralo kršitve mednarodnega prava in tako postalo agresor.
Bombardiranje je trajalo od 24. marca do 10. junija, skupaj 78 dni, zaradi domnevnih obtožb, da srbske varnostne sile izvajajo etnično čiščenje kosovskih Albancev.
Zračni napadi so bili izvedeni z bombardiranjem in raketiranjem z vodenimi raketami mest in vasi ter drugih naseljenih področij, bolnišnic, šol, fakultet, elektrarn, mostov, cest, vodovodnih napeljav, železnic, rafinerij, tovarn, daljnovodov, radijskih in televizijskih postaj ter repetitorjev, kulturnih objektov in drugih kulturnih spomenikov, cerkva, samostanov, pokopališč, prometne infrastrukture, vrtcev in na tisoče drugih civilnih objektov.
Odvrženih je bilo na stotine ton bomb z osiromašenim uranom. V tej agresiji brez primere v povojni Evropi, je bilo ubitih preko tri tisoč civilistov ter več kot tisoč vojakov in pripadnikov policije ter drugih varnostnih sil.
Ranjenih je bilo več kot petnajst tisoč ljudi, žensk, otrok in starejših, med katerimi so mnogi ostali dosmrtni invalidi, nekaj tisoč pa je pozneje umrlo zaradi hudih poškodb ali pomanjkanja zdravil ter nezmožnosti zagotavljanja ustrezne in potrebne zdravstvene oskrbe in posredovanja.
Rušenja in uničevanje naseljenih mest, gospodarskih objektov, tovarn in infrastrukturnih objektov, so povzročila ogromno materialno škodo, ki presega znesek takratnih sto milijard ameriških dolarjev.
Z agresijo in omenjenimi napadi je devetnajst držav zaveznic NATO, kršilo številne določbe mednarodnega vojnega in humanitarnega prava: Haaško konvencijo iz let 1899 in 1907, Haaški pravilnik o zakonih in običajih kopenskega vojskovanja iz leta 1907, Ženevski protokol o prepovedi uporabe zadušljivih, strupenih ali podobnih plinov in bakterioloških sredstev v vojaških spopadih iz leta 1925, Ženevsko konvencijo o zaščiti žrtev vojne iz leta 1949 inDopolnilni protokol I k Ženevski konvenciji iz leta 1977 itd.
To je bil še en hud poraz OZN in mednarodnega prava.
Cilj agresije na ZRJ je bil razglasiti Republiko Kosovo, jo iztrgati iz ozemeljske celovitosti Republike Srbije in jo kot polnopravno članico vključiti v OZN in druge mednarodne organizacije, kot samostojno državo.
Zdi se, da Resolucija 1244 VS ZN, ki jamči ozemeljsko celovitost Republike Srbije, sploh ne obstaja. Ignoriranje ratificiranih mednarodnih pogodb in dokumentov je doseglo stanje kolektivne avtosugestivne amnezije na mednarodni ravni.
Republika Srbija je danes, na svoji »poti v članstvo« v Evropski uniji, s strani dela »zahodne« mednarodne skupnosti, nenačelno in latentno pogojevana, označena kot destabilizirajoči dejavnik v regiji in izpostavljena različnim pritiskom z namenom njenega priznanja neodvisnosti tako imenovane države Kosovo, oziroma v prevodu, odpovedi delu svojega državnega ozemlja.
Zdi se kakor, da se ta pot do polnopravnega članstva v Evropski uniji, vsako leto malce dogradi, vsaj kar se tiče tiste trase po kateri gre Srbija in je kljub pristopnim reformam čedalje daljša, oziroma že tako dolga, da se konca pravzaprav niti ne vidi več, kar je bilo tudi eno izmed jasnih sporočil EU, ko je govora o datumu vstopa Srbije v polnopravno članstvo.
To je bilo nedvoumno oznanjeno na zasedanjih Sveta Evrope, v času predsedovanja Republike Slovenije, na Brdu pri Kranju. Srbija bi verjetno morala biti zadovoljna s statusom kandidatke v časovno nedeterminiranem pristopnem procesu in vsekakor, že v tej fazi, ne bi smela izvajati nobene politike, ki ni v skladu s trenutno politiko EU, kaj šele suvereno odločati, komu bo uvedla sankcije in komu ne.
Državni in nacionalni interesi nikakor niso nekaj, o čemer je dovoljeno razpravljati in samostojno odločati. Moraš se ponižati in pokazati, da si ponižan, da bi bil sprejemljiv, tudi ko gre za nacionalno dostojanstvo in integriteto.
Se pa zgodi, da se stvari kdaj napačno oceni in se pozabi na (vedno dežurnega krivca), t. i. »človeški faktor«, ki včasih priplava na površje in gredo stvari nenadoma v drugo, nepričakovano in neželeno smer.
Ob eskalaciji rusko-ukrajinskega konflikta, v novonastalih geopolitičnih razmerah v Evropi, sta Evropska unija in večina zahodnega dela mednarodne skupnosti obsodila rusko vojaško operacijo v Ukrajini, Rusiji uvedla gospodarske in finančne sankcije ter Ukrajini poslala materialno in vojaško pomoč.
EU zahteva od držav, ki so v procesu vstopa v Evropsko unijo, da obsodijo Rusijo in ji uvedejo sankcije, kar je usmerjeno neposredno proti Srbiji, ki je sicer načelno podprla ozemeljsko celovitost Ukrajine, tudi obsodila agresijo, ni pa uvedla sankcij proti Rusiji.
Nekateri evropski politiki so v medijih opozarjali, da je napočil čas, da se Srbija »odloči«, da ne more več »sedeti na dveh stolih« in da mora javno obsoditi Rusijo in se pridružiti sankcijam, ki jih je uvedla EU.
Za Srbijo to niti ne bi bilo tako nesprejemljivo, če ta zahteva ne bi prišla s strani istih držav, ki so leta 1999, z napadom na suvereno državo brez soglasja Varnostnega sveta, izvedle agresijo na ZRJ, s čimer so hudo kršile mednarodno javno pravo z namenom, da se suvereni državi odvzame del njenega ozemlja.
Rusija je bila država, ki je dala veto na zahtevo članic NATO v Varnostnem svetu ZN in obsodila agresijo zahodnega vojaškega zavezništva proti ZRJ.
Nekatere države Evropske unije, Španija, Ciper, Romunija, Grčija in Slovaška, še vedno ne priznavajo t. i. Republike Kosovo, vendar nihče ni nikoli uradno obsodil agresije devetnajstih držav članic NATO na ZRJ.
Če ne kaj drugega, je vsaj politično nehigienično zahtevati od države, nad katero je bila izvršena agresija, da obsoja in sankcionira svoje tradicionalno dobre prijatelje, ne da bi se ob tem obsodilo svoja lastna dejanja.
Lahko je kazati s prstom na druge in nikoli nase. Nekateri so ogledala že zdavnaj zamenjali s podobami, da vidijo samo tisto, kar želijo, in si ustvarili svoje (kot je nekdo nekje zapisal) »majhno, urejeno moralno vesolje.«
Hipokrizija zahodne diplomacije očitno v veliki meri temelji na zmožnosti prehoda v stanje »po potrebi spremenjene zavesti«, ki ob tem opravlja tudi funkcijo zaznavnega filtra, ko gre za moralne in pravne norme.
Treba pa je vseeno priznati, da morda glede tega, predvsem moralnega vprašanja pravnega tolmačenja, ali tako imenovanih dvojnih standardov, še ni vse izgubljeno. Včasih se pojavi majhen, a vseeno opazen žarek svetlobe, ki pritegne pozornost in prebudi upanje, da so vendarle, posamični kritični glasovi, ki opozarjajo na neenakopravno obravnavo vseh kršitev mednarodnega prava.
Naj navedem samo dva primera. Nekaj mesecev nazaj je v časopisu izšel članek, ki se je nanašal na neenako obravnavanje beguncev, v katerem dr. Slavoj Žižek pravi, da je ob odločitvi vlade, da sprejme nekaj tisoč beguncev iz Ukrajine občutil ponos, hkrati pa tudi osramočenost, ker je ta ista vlada zavrnila sprejem beguncev iz Afganistana, ko je ta podlegel talibanom.
Nek nemški politik pa je 25. februarja v svojem nagovoru poslancem Bundestaga v zvezi z dogodki v Ukrajini izjavil: »Verjamemo, da je mogoče nekoga obtožiti, da ne spoštuje pravil le, če se teh pravil držimo tudi sami. Nemčija nima moralne pravice kritizirati Rusije, da je z napadom na Ukrajino kršila mednarodno pravo, ker je sama enako storila na Kosovu.«
Če na kratko, v kontekstu dogajanj, analiziramo obe izjavi (eni begunci da, drugi begunci ne ... , ene agresije da, druge ne..), pridemo do zaključka, da politika dvojnih standardov globalno gledano, na dolgi rok rezultira v »bumerang efekt«večjega obsega in za višjo ceno, kot bi jo zahtevala pravilna in promptna rešitev nastalih situacij, pa tudi če takrat ne ravno v skladu z našimi političnimi željami in cilji.
Dokler obstajajo posamezniki, ki znajo plavati proti toku in nedvoumno opozarjati na nepravilnosti in krivice, pa naj gre za moralne ali pravne norme, obstaja tudi upanje, da bomo našim zanamcem predali v nasledstvo, kolikor toliko pravičen in human svet, brez hinavščine in privzgojene doktrine, da cilj opravičuje sredstva.
Ljubljana, 07.06.2022
Dr. Bogdan Vukosavljević, izvršni direktor Evropskega raziskovalnega inštituta za strateške študije (ERISS)
=== 4: DRUGI KOMENTARI ZIVADINA JOVANOVIĆA ===
ЗАПАД ПРЕМА СРБИЈИ И СРБИЈА ПРЕМА ЗАПАДУ
Живадин Јовановић
Поводом Кандидатуре Приштине за чланство у Савету Европе
Нормално је да Србија јасно и недвосмислено реагује на прво сазнање да водеће земље Запада припремају пријем тзв. Косова у СЕ. Све акције и кораци који угрожавају суверенитет и територијални интегритет земље не смеју се релативизовати нити стављати у контекст трговине и економских односа. То нису пријатељске активности нити корци ка партхерству, поверењу и интерацијама већ огољена геополитика експанзије и доминације на рачун животног интереса Србије. Запад тражи начин да заврши свој прљави посао започет 80-их година прошлог века отвореном подршком сепаратизму и тероризму, посао кажњавања, комадања и слабљења српског народа као политичког фактора на Балкану. Настојања да се криминалној творевини произашлој из тероризма тзв. ОВК и агресије НАТО 1999. обезбеди међународно-правни статус равна су сахрањивању остатака сваког правног и безбедносног поретка у Европи и свету. Србија то не може да прихвати и такве «демократске вредности» не дели ни са ким.
Суочени са отпорима у највећем броју светских форума и организација, они траже начин да то ураде тамо где неће наићи на противљење већине. Запад зна да је то што ради засновано на политици силе, па ће покушати да издејствује уз што мање противљења Србије. Са њеним знањем, али да добро води рачуина како реагује на оно што захтевају они којима је поднела молбу за пријем у ЕУ. Запад ће тврдити како је пријем тзв. Косова у СЕ у интересу мира и стабилности и превазилажењу застоја у дијалогу, знајући да је Србија за мир, стабилност, развој и дијалог. Представљаће тај потез као нешто добро, а у ствари је добро само за њихову севичну геополитику експанзије и доминације и њихове интересе и циљеве, а не за стабилност Балкана. Запад наставља са покушајем да учврсти државност Косова, уместо да исправи кардиналне историјске грешке које је такав преседан донео. Кад буде схватио и признао своје грешке, превасходно грешке водећих земаља Европе, може бити касно.
Србија не сме да чека пријем Косова у СЕ јер би то, објективно, било призивање политике свршених чинова, већ да јасно и званично, изрази своје противљење гесту спонсора који је све друго осим пријатељски и да изнесе обиље правних, поликтичких и безбедносних аргумената.
Пријем тзв. Косова у СЕ чији су главни критеријуми поштовање људских и демократских права а принцип вододелница - владавина права, био би још једна кардинална грешка западно-европске цивилизације према Србији и српскмом народу. И Шолцу, Џонсону и Макрону, друге да не помињемо, веома добро је познато да се 250.000 Срба и других неалбанаца претњама, тајним листама и на друге криминалне начине фактички забрањује повратак у њихове домове и на имања која поседују на КиМ, Приштина наставља политику етничког чишћења, а напади на Србе и њихову имовину су све интензивнији.
То да ли Приштина поштује или не поштује тзв. Вашингтонски или неки други тзв. споразум је изведено питање. Ваљда смо досад апсолвирали да је Приштина само помагало Запада, излог арсенала експанзионистичке геополитике водећих чланица НАТО према Србији и Србима на Балкану.
Какав је положај преосталих Срба на КиМ, каква су њихова права, да ли су безбедни они и њихова имовина, какв је положај СПЦ њене имовине, када ће се дозволити слбодан и безбрдан повратак око 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца? Или, када треба да се оствари геополитич ки интерес запјадних сила -ништа од тога није битно? Да ли се Савет Европе и његове чланице сппремају за најгрубљу суспензију својих оснивачких критеријума док тзв. Косово не приме у своје редове!?
Немачки канцелар Шолц и други са Запада који лобирају за пријем Приштине у СЕ морају знати да су се намерили да направе још један опасан преседан пријемом илегалне недржаве у организацију држава, да крше основне принципе Повеље УН, завршног документа ОЕБС из Хелсинкија и Рез. СБ УН 1244 и да отворено раде против виталних интереса Србије ради својих геостратешких интереса експанзије и доминације. Ако им Србија то јасно не каже, онда се поставља питање самих основа њених односа са тим земљама. Ако је мања и слабије развијена, она није са ограниченим суверенитетом, пословном способношћу или без достојанства!
(део објављен у «Франкфуртским вестима», 12. маја 2022).
---
ОНИ И МИ СА ЊИМА (белешке на ободу новина)
понедељак, 09 мај 2022
Они су финансирали, наоружавали и обучавали терористе на Косову и Метохији. Данас то исто раде са тзв. Росу и безбедносним снагама тзв. Косова.
Нама су наметали изолацију и санкције са двоструким зидовима - унутрашњим и спољним.
Кршили су међународно право, наш правни и уставни систем. Године 1999. извршили злочин агресије убијајући чак децу. Ипак, не сматрају да је то био рат и то први на европском тлу после Другог светског рата. Уопште узев, они своје ратове не признају за ратове, за њих је то регуларни вид помагања и доброчинства у ширењу демократије, људских права, бољег живота, цивилизације.
Признали су криминалну сецесију наше Покрајине 2008. крше Повељу УН, резолуцију СБ 1244, Кумановски и Дејтонско-париски споразум, Бадинтерове принципе, Бриселске споразуме, Вашингтонски споразум, спречили су Кутилјеиров план... Свако од њих тамо, има по неколико специјалних изасланика за нас, овде. Тако они исказују поштовање држава које су поштовања достојне. Прате нас, едукују, посматрају, лустрирају, оцењују, охрабрују, извештавају, донирају, обећавају шаргарепе и бенефите, нуде лекове против преносилаца «малигних болести». А ми - неразумни, нереални, незахвални, у митовима, заглибљени у прошлост - непрекидно о агресији, убијенима, осиромашеном уранијуму,неправди, накнади ратне штете, равноправности, неутралности, немешању, праву и истини који не постоје (за нас), никако да схватимо да је за нас једини критеријум равнања и сврставања њихова перцепција о стварности, а не сама стварност као таква. Уствари, не постоји истина изван њихове представе о истини за нас.
У СБ УН су оптужили српски народ за геноцид, али је један од преносилаца «малигних болести» спречио изрицање пресуде. Лицемери су, воде политику двоструких стандарда, не поштују ни потписано, камо ли обећања. Привилегија моћних, шта се ту може. Мењају време својих самита да би најпре видели да ли ће Србија у ГС УН гласати за осуду Русије (заиста, нисмо навикли на толики степен поштовања и поверења!), умало да нам затворе доток нафте Јадранскм нафтоводом, што би, како неке новине рекоше, било равно нуклеарној бомби. Гарантоваше да на Северу неће бити дугих цеви, а оне се одомаћиле, свакодневно тамо шећкају „Хамерима“. Ништа их не интересује осим независности Косова.
Прича се, када би неко овлашћен потписао одрицање Србије од Косова и Метохије, и то не изричито, већ индиректно, пристајањем на пријем Косова у неке МО, на пример, да би добио Нобелову награду а да би Србија могла да буде проглашена за једног од лидера европске демократије. „Цео Запад тражи од Србије да иде брзо ка признању независности Косова“ (осим, вероватно, Шпаније, Грчке, Румуније, Кипра, Словачке, али ко њих пита, демократија је то!).
Они не поштују правду, истину ни међународно право, већ само своје интересе, бар тако нам се поручује преко новина. Остаје нам недоречена порука, да се због тога и не вреди позивати на чињенице, право и нашу истину. Њима се, на пример, не свиђа резолуција СБ УН 1244, коју су нам они наметнули 10. јуна 1999. А на шта се уопште, у том случају позвати? Вероватно је најболје – на демократију – слушања, разумевсања и извршавања. Они су моћни и не пада им на памет да повлаче признање. У реду, то није спорно, док је реч о моћи то је тако. Ипак, како та порука помаже Србији – да се, уз све слабости аргумената права, иостине и чињеница, боље, јасније и креативније, брани, или да боље слуша, извршава све о роковима и још гласније истиче да се још на свету, посебно Западном, није родио тај који Србији може било шта да наметне! Они су увек на другој, осим на страни целовите Србије. Можда су у праву кад се деценијама држе девизе - што мања Србија то више демократије и бољег живота. Само, поставља се питање – можемо ли ми икада схватити да би површина државне територије приближна, на пример површини државне територије једног Луксембурга, или око тоага, могла бити врло пристојна површина територије за државу Србиј на којој би се, као што и пример показује, могло живети баш богато, у изобиљу, без трзавица било које врсте?
Зато, и не само зато, наставићемо још снажнје да корачамо ка њима (ЕУ) у нади да ће да нас прихвате јер, и тако са њима „делимо исте европске и демократске вредности“.
Живадин Јовановић
---
СРБИЈА - ПРИМЕР ЕВРОПИ
четвртак, 21 април 2022
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Са уравнотеженом, самосталном и независном политиком Србија није само једина европска земља која не жели да уведе нелегитимне и нехумане санкције Русији, већ је пример и инспирација Европи. Неће протећи много времена пре него што се Европа отрезни и осети катастрофалне штете које је сама себи и другима, нанела слепо се сврставајући уз геополитику експанзије на Исток, забијања клина у европско-руске односе и глобалне доминације. Ако то не схватају, или немају куражи да признају, неолибералне, назови леве, „семофор“ и њима сличне владе у Европи, извесно је да ће схватити народ који, ни крив ни дужан, плаћа високу цену политике милитаризације, обмана, санкција и војне конфронтације. Уместо да извуче поуке из историјске грешке коју је учинила учешћем у агресији НАТО на Србију (СРЈ) 1999, да се концеентрише на тражење мирног и одрживог политичког решења за проблем Украјине, европска политичка елита, 23 године после, понавља грешку доливајући уље на ватру пожара који прети да захвати цели континент и планету.
Носиоцима притисака да Србија уведе санкције Русији потпуно је јасно да то неће утицати на Русију да се одрекне од својих интереса и циљева али желе да Србију понизе, одвоје од традиционалних пријатеља и савезника и принуде суверенитет и територијални интегритет преда онима који носе одговорност за илегалну, злочиначку агресију извршкену 1999. године, и за насилну сецесију покрајине Косово и Метохија 2008. Санкције Србије према Русији лишиле би Србију подршке не само Русије, већ и Кине, Индије, БРИКС-а и већине чланица ОУН које знају да нема повратка на време хегемонизма и доминације.
Србија није била нити ће бити зона било чијих интереса. Лицемерно је и контрапродуктивно то што јој неко броји столице а стратешке партнере Србије проглашава за преносиоце „малигних утицаја“. И неупућени у историју знају како се Србија држала кроз историју и да конструкције, сатанизације и похлепе западних центара моћи, поготову оних са историјом илегалних агресија, тешко то могу променити.
То што западни центри моћи појачавају притиске, коликогод било тешко, за Србију није новост. То је знак да Србија треба још снажније да брани своје и легитимне интересе целог српског народа, засноване на међународном праву. То значи да ће истрајати у одбрани решења за покрајину Косово и Метохију на основу и у оквирима резолуције СБ УН 1244, права на слободн и безбедан повратак свих протераних Срба и других неалбанаца, као и свих надлежности Републике Српске утврђених Дејтонско-париским споразумом и Уставом. У том смислу, вома је значјно што и у садашњим сложеним условима, даље јача одршка коју Србија добија од својих стратешких партнера Русије, Кине и Индије, што је показала и најновија седница СБ УН, као и подршка већине чланица светске организације.
=== 5: ZIVADIN JOVANOVIĆ FLASHBACKS 2019-2021 ===
Godišnjica 1244: Jedini način da Srbija savije cevi ROSU
четвртак, 13 јун 2019
Na današnji dan pre 20 godina Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244 i time srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju stavio pod mandat UN. Rezolucija je doneta dan nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, kojim je okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije koje je trajalo 79 dana.
Tadašnji savezni ministar inostranih poslova Živadin Jovanović danas kaže da je Rezolucija 1244 kristalno jasna pravna osnova za odbranu legitimnih, nacionalnih i državnih interesa Srbije u vezi sa Kosovom i Metohijom. To je dokument najveće pravne snage u svetskom poretku, u čijoj pripremi su učestvovale sve stalne članice Saveta bezbednosti, ali i Nemačka, Finska, Španija i Italija. On podseća da je pored Rusije, koja je imala tu važnu ulogu kao posrednik između Jugoslavije i ključnih činilaca NATO pakta, i Kina sve vreme u tom procesu davala podršku.
Jovanović dodaje da su u tom dokumentu sadržana i dva priloga. Jedan je sporazum Milošević-Ahtisari-Černomirdin koji je usvojen 3. juna 1999. i koji je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, a drugi je dokument ministarskog sastanka Grupe 8 iz Sankt Peterburga.
„Nema sumnje da su svi bitni međunarodni faktori bili uključeni u njeno donošenje i to nije nikakvo iznenađenje, jer se radilo o naporu da se okonča prvi i jedini rat na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata. Da se završi rat posle kojeg ništa nije isto ni u Evropi ni u svetu, niti u globalnim odnosima i usvajanje Rezolucije SB UN značilo je i afirmaciju uloge Ujedinjenih nacija, kao i jačanje međunarodnog prava i osnovnih principa međunarodnih odnosa. Shvatio je svet da dok su ovde padale bombe NATO-a po našoj zemlji, dotle su u paramparčad razbijani i dokumenti iz Potsdama, sa Jalte i iz Teherana“, rekao je bivši šef diplomatije.
„Od 2000. naša cela ekonomija je većim delom postala vlasništvo multinacionalnih korporacija članica NATO pakta i na toj činjenici se vidi da je ta agresija bila osvajačkog karaktera i da je izvršena sa geopolitičkim ciljevima, a ne onako kako se to predstavljalo u našoj i svetskoj javnosti. Mi nažalost nismo iskoristili mogućnosti koje nam Rezolucija 1244 dopušta, jer je ta prozapadna orijentacija svih vlada sputavala Srbiju i da se bori energičnije za ostvarivanje prava koja omogućava upravo ta Rezolucija“, naglasio je naš sagovornik.
On smatra da smo previše rano odstupili od traženja bezbednog povratka za 250.000 proteranih Srba i nealbanaca, koji 20 godina posle Rezolucije žive van svojih domova i nemaju pristup svojim imanjima. Zato i danas, prema Jovanovićevom mišljenju, imamo i pretnje i upadanje ljudi sa dugim cevima na sever KiM. „Šire se strah i atmosfera neizvesnosti kako se proterani ne bi vratili i umesto dešavanja neke ’oluje‘, mi imamo proces koji ima iste efekte kao ’oluja‘, jer se nastavlja iseljavanje Srba i nealbanaca iz pokrajine“, rekao je diplomata.
Živadin Jovanović naglašava da je veliki nedostatak Srbije to što naše snage bezbednosti nisu vraćene u pokrajinu, jer nijedna država ne može kao spoljni faktor da čuva mir i svoj narod.
„Tu dolazimo do odredbe u Rezoluciji 1244, koja predviđa vraćanje kontigenata vojske i policije na KiM ne u velikom broju, ali ne i onako malo kao što se govori da se radi o broju 999, što nije tačno. Istina je da možemo da vratimo 1999 vojnika i policajaca. Na kraju, ni broj nije bitan koliko je važno da se preko tog prava Srbije prema odluci UN takođe utvrđuje pravo na suverenitet i teritorijalni integritet, jer se u njoj navodi da oni treba da zauzmu položaje na određenim mestima, kao i na glavne međunarodne granične prelaze, čime se apsolutno i po tom osnovu reafirmiše priznavanje obaveza svetske organizacije i svih članica međunarodnih organizacija da poštuju suverenitet i integritet Srbije“, naglasio je on.
„Često, kaže naš sagovornik, pitaju ga novinari ’da li je to realno‘, uvek se seje neka sumnja da ono što Srbiji po zakonima pripada i što je neotuđivo pravo, da se to dovodi u pitanje. Realno je, dodaje on, da Srbija brani svoja prava koja garantuje najviši organ mira i bezbednosti na svetu. „Nije realna samo otimačina i sila koju ne možemo ignorisati, ali je realno i pravo srpskog naroda da ima nacionalne interese na KiM i da se za njih bori. Mislim da smo veoma aktivni u povlačenju jednostrane proglašene nezavisnosti Kosova, ali da treba da imamo inicijativniju ulogu. Konkretno, zalažem se za to da, pošto je Srbija izvršila sve svoje obaveze prema Rezoluciji 1244, svakodnevno od međunarodne zajednice, EU, NATO-a, kvinte i od Grupe 20, kao i od Grupe 8 na svakom mestu i u svakoj prilici traži da joj se vrate i ispoštuju njena prava na osnovnim principima međunarodnih odnosa i Rezoluciji 1244 kao pravnom aktu opšteobavezujućeg pravnog karaktera“, rekao je Živadin Jovanović.
---
[Z. Jovanovic sulle "revisioni antiserbe" degli accordi di Dayton e della Risoluzione ONU 1244]
Све антисрпске ревизије
понедељак, 10 фебруар 2020
Живадин Јовановић (аутор текста)
Председник Београдског форума за свет равноправних
Покушаји ревизије Дејтонског споразума нису нови, али је нов њихов садашњи интезитет. То да је њихов основни циљ даље одузимање надлежности Републике Српске како су оне дефинисане Уставом из Дејтона, њено свођење на празну форму, потом и формално укидање ради стварања унитарне, европски „функционалне“ Босне и Херцеговине, под доминацијом Бошњака – одавно није тајна.
Такође, интезивирају се покушаји за ревизију, обезвређивање и коначно укидање Резолуције Савета безбедности 1244. Пошто такав циљ није реалан, због противљења Русије и Кине, Западни центри моћи покушавају да приволе Србију као жртву оружане агресије НАТО-а од 1999. да призна отимање Косова и Метохије и успостављање друге Албанске државе на делу српске државне територије. Рачунају да би на тај начин делегитимисали отпор Русије и Кине укидању Резолуције 1244, као и да би отклонили разлог непризнавања Косова и Метохије од стране пет чланица ЕУ, односно, један од важних разлога нејединства унутар ЕУ. Таква замисао пати од озбиљног недостатка рачунајући да ће Русија и Кина прихватити решење које је директно усмерено против њихових геополитичких интереса и да ће, у крајњој линији, прихватити геополитику експанзије НАТО на Исток. Све то у време највеће и најпровокативније демонстрације војне експанизије које представљају „Бранилац Eвропе 2020“ и „Бранилац Индо-Пацифика 2020 “ („Europe defender 2020“ , „Indo – Pacific defender 2020“).
Зашто САД, Немачка и Велика Британија багателишу Резолуцију СБ УН 1244, зашто је не помињу иако су биле њени иницијатори и спонзори? Није, ваљда, зато што је та Резолуција лоша за Србију, а оне желе Србији да помогну. Зашто Србија ретко помиње Резолуцију 1244, којом се гарантује њен суверенитет и територијани интегитет? Није ваљда зато, што би инсистирање Србије на примени Резолуције 1244 ишло у прилог врхушки у Приштини. Може ли тзв. свеобухватни правно опште обавезујући споразум, који још нико није видео, али за који се тврди да ће имати ауторство Немачке, бити бољи од Резолуције СБ УН 1244, и у чему? Ако би неко, икада оценио да би поменути замишљени споразум могао бити бољи за Србију од Резолуције 1244 ко би био његов гарант, ако то не би био Савет безбедности УН? Може ли се замислити ситуација да Русија и Кина дају зелено светло за такав споразум у СБ УН који, својом суштином признаје примат геополитике експанизије НАТО на исток, односно на запад, зависно да ли се посматра из Берлина или из Сеула?
И закон о тзв. верским слободама у Црној Гори дошао је на крилима ревизије историје, конкретно на покушају ревизије одлука Подгоричке скупштине од новембра 1918. Парадоксално је, али за натоизирану политику сасвим логично, да се покушаји отимања црквене имовине, покушаји укидања Српске православне цркве и устоличења Црногорске православне цркве, претврарају у Закон о слободи вероисповести, иако би много логичније било све то назвати правим именом – покушај да се законом санкционише укидање историје, укидање Српке православне цркве, укидање српског, националног, културног и духовног идентитета и присвајање црквене имовине и добара СПЦ. Резултат је, за сада, буђење и уједињавање народа у одбрани од још једне агресије, формално од агресије једног тоталитарног режима, суштински, од НАТО спонзорисане гополитике.
Наведени покушаји ревизије Дејтона, Резолуције СБ УН 1244, Подгоричке скупштине и низ других сличних покушаја имају заједничку антисрпску, антисловенску и антицивилизацијску основу. Њихови носиоци желе тоталну доминацију у свету, и то у време када цивилизација обележава 75-ту годишњицу од краха сличних покушаја.
---
Ovaj tekst na srpskohrvatskom:
Реалност и инерција (Живадин Јовановић, 29 јун 2021)
Realtà e inerzia. Serbia, Kosovo, UE e USA
di Z. Jovanovic
29 giugno 2021
La strategia americana di dominio globale, anche in Europa e nei Balcani, non cambia con i cambiamenti nell'amministrazione di Washington.
E quando la ragione di ciò cambierà, non sarà per un cambio di padrone di casa alla Casa Bianca, ma cambieranno significativamente i rapporti di potere nel mondo.
È già parte della nuova realtà, i cui effetti sono sempre più difficili da nascondere sotto l'inerzia di vecchie relazioni sorpassate. Il cosidetto “accordo di Washington”, come è stato interpretato pubblicamente, non è economico bensì geopolitico, coperto da un velo economico-finanziario.
Fa parte di una strategia di controllo dei Balcani di USA e NATO per espandersi a est e intensificare il confronto globale. In alcuni altri casi in passato gli Stati Uniti avevano offerto "pacchetti" e "benefici" economici e finanziari in cambio di territori, ma i risultati sono stati carenti. La geopolitica dell'espansione e del dominio dopo la caduta del muro di Berlino ha degradato il ruolo, i principi, la giustizia, la morale e il sistema delle Nazioni Unite.
Ma ciò non significa che la Serbia abbia modi e argomenti migliori, per difendere gli interessi statali e nazionali vitali, che non siano quelli di insistere sul rispetto e l'applicazione dei principi e delle decisioni legali vincolanti del Consiglio di sicurezza delle Nazioni Unite. Non esiste una decisione del Consiglio di sicurezza dell'ONU che la Serbia non abbia attuato. Ecco perché la Serbia ha il diritto e l'obbligo di insistere, affinché il quadro giuridico stabilito sia pienamente rispettato e attuato. Risoluzione del Consiglio di sicurezza dell'ONU 1244, questo è l'unico quadro giuridico per una soluzione equa, equilibrata e sostenibile. Quei fattori che si cerca di tagliare nella 1244, di dimenticare, abolire, sostituire o far rinunciare alla Serbia, è difficile pensare che siano per il bene della Serbia, dei Balcani o dell'Europa. Secondo la risoluzione consultiva dell'Assemblea generale delle Nazioni Unite (2010), l'UE ha l'autorità di facilitare il DIALOGO DELLE PARTI, ovviamente, nel rispetto della risoluzione 1244 del Consiglio di sicurezza dell'ONU, giuridicamente vincolante, e NON di imporre o favorire una soluzione che sia contro gli interessi della Serbia, la quale corrisponde alla strategia di espansione verso est di NATO e USA.
Zivadin Jovanovic, presidente del Forum Belgrado
Traduzione a cura di Enrico Vigna, Forum Belgrado Italia/CIVG
---
ТРАЈНИ КАРАКТЕР РЕЗ. 1244 И ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА
петак, 24 децембар 2021
Живадин Јовановић,
председник Беогрaдског форума за свет равноправних
Ових дана западни «специјални» изасланици и «високи» представници, дипломате као и њихови гласоговорници на терену, поново приписују исту оцену Дејтонском споразуму и резолуцији СБ УН 1244: да је њихова једина сврха била да окончају грађанске сукобе и да је тиме њихова улога завршена. У ревизионистичком залету који се појачава након доласка администрације председника Џо Бајдена на чело САД, тврди се да су оба документа привременог карактера, те да их с обзиром на протек времена и нове потребе треба преуредити и заменити. Први, некаквим «Дејтоном 2», а други некаквим «свеобухватним правно општеобавезујућим споразумом». Јасно се се види тежња да се «Дејтоном 2» потврде сва досадашња насилна и преварна одузимања надлежности Републике Српске која су јој загарантована Дејтонско-париским споразумом и уједно постави основа за одузимање преосталих надлежности и њихову централизацију у Сарајеву, односно, за стварање унитарне БиХ уз доминацију наследника Алије Изетбеговића. Парадокс је да се све то образлаже као сузбијање «антидејтонских снага» на челу са Милорадом Додиком, српским чланом Председништва БиХ, и потребом стварања БиХ као «функционалне» европске државе. Да припомогну остваривању тог плана, владе западних земаља које се декларишу за правно засновано понашање у међународним односима, именовале су Немца Кристијана Шмита за новог Високог представника, заобилазећи Савет безбедности и кршећи процедуру предвиђену Дејтонским споразумом. Дакле, правно насиље, у интересу «правно заснованих односа!» Како год било, такво понашање, као и оно 1999. када су исте земље покренуле оружану агресију против СРЈ кршењем Повеље ОУН и Финалног документа ОЕБС-а, није засновано на правном систему ОУН који је још увек на снази. На којем и чијем праву почивају «правно засновани међународни односи» којим се руководе водеће земље Запада протеклих неколико деценија, поготово у периоду након бројних иступања САД из међународноправних уговора, није познато. Запад очигледно смера неком новом правном систему, савршенијем од оног створеног на резултатима Другог светског рата и Повељи УН. Разуме се, «савршенијем», за остваривање ужих, западних, не опште-људских интереса.
Што се тиче резолуције СБ УН 1244, њено обезвређивање и гурање у страну почело је након што је Србија извршила све своје обавезе из тог документа. Када је дошло на ред извршавање обавеза других, укључујући обавезе које се тичу права и интереса Србије и српског народа, остваривање резолуције 1244 је замрзнуто. Тиме и тада је Запад, у ствари, «замрзнуо» и конфликт. Од тада Запад чини све да сав терет своје деструктивне, отворено проалбанске и антисрпске политике превали на плећа Србије. Уместо да Србија држи иницијативу за целовито спровођење резолуције 1244, Запад тера Србију у непрекидну дефанзиву тражећи да се изјасни да ли је за компромис или за замрзнути конфликт, при чему је «компромис» у њиховом поимању «обострано признање», односно, дизање рампе за чланство тзв. Републике Косово, у УН. То би се, по њима, спровело некаквим «свеобухватним правно обавезујућим споразумом» «по моделу две Немачке»! Такав споразум који би се потписао са представницима криминалне творевине изван сваког закона, «продаје» се Србији као јачи од сваког права, па чак и од резолуције СБ УН као правног документа најваће правне снаге у светском правном поретку! Да, још и то - споразум би гарантовале ЕУ, а можда, још по неко од оних низ чије смо се «уже спуштавали» бар протеклих 30 година, уз добро знане «бенефите» по српски народ.
Разуме се, иза свега не стоје никакви принципи, добре намере или «светла будућност» за Србију. Иза свега су гео-стратешки интереси најмоћнијих земаља Запада, пре свега САД, ВБ и Немачке. За Запад то је само део поодмаклих припрема за глобалну конфронтацију са Русијом и Кином.
Русија и Кина прихватају Србију такву каква јесте са својом историјом, културом и духовношћу и интересима, са независношћу, отвореношћу за сарадњу са Истоком и Западом, Севером и Југом, са неутралношћу и стратешким партнерствима која су заснована на историјским искуствима. Западне силе прихватају само покорену и понижену Србију, оптужену за геноцид, са отетим Косовом и Метохијом, зацементираним старим и уписаним новим поделама српског националног корпуса, а због геостратешких планова «ширења на Исток», са НАТО базама од Копаопника до Суботице.
Ако се некоме ово учини претеривање, нека још једном пажљиво прочита поглавља 2, 5 и 7 тзв. споразума из Рамбујеа. А што се тиче Дејтонско-париског споразума и резолуције СБ УН 1244, потпуно је јасно да су то правна документа трајног карктера, дугорочна основа мира, стабилности и развоја, интегрални делови међународног јавног права чији обавезујући карактер нико не може једнострано умањити, изменити, а поготову укинути. Тзв. модел две Немачке за Србију и КиМ и «функционалне европске државе» за БиХ, су кукавичја јаја у инкубатору западне неоколонијалне геополитике.
Питање је да ли су дипломатије водећих земаља Запада, а пре свега, САД, ВБ и Немачке, уопште, прекидале своју кампању притисака на друге земаље да признају илегалну творевину коју су назвале „Република Косово“. То не би требало ни да изненађује ни да чуди кад се има у виду да су оне деценијама - и новцем, наоружавањем, организацијом, обуком и кадровима - помагале сепаратизам и тероризам тзв. ОВК, да би 1999, у савезу са терористичком ОВК извршиле оружану агресију на СРЈ грубо кршећи европски и глобални систем безбедности (ОЕБС, УН). Сада, према медијским извештајима, врше притисак на Египат да „одмрзне“ своје замрзнуто признање тзв. Косова очекујући да би то послужило као пример низу других арапских и исламских земаља да признају ту илегалну творевину.
Поменуте западне земље, очигледно касне у поимању свог имиџа и нових реалности. Понашају се као да им свуда цветају руже и одасвуд хрле позиви за савете о демократији, људским правима, приоритетима у унутрашњој и спољној политици, као да не примећују нове дубоке трендове у глобалним односима који, поред осталог, убрзано круне њихов „убеђивачки“ потенцијал, уколико су га уопште и поседовале. Као да не региструју да њихово учешће, на пример, у стварању глобалног БДП рапидно опада, док се учешће Кине, Русије и других земаља растуће моћи, из године у гподину, повећава. Зашто је тако скроман и допринос развијеног Запада, контроли и превенцији пандемије Ковид 19 земљама у развоју, укључујући арапским исламским земљама, од којих, ето, очекују да следе политику НАТО земаља према Србији, односно, покрајини Косово и Метохија? Којим добрим делима је Запад заслужио послушност исламског и православног света? Размишљају ли како на њихов кредибилитет утичу последице њихових „антитерористичких“, „хуманитарних“ и других „заштитничких“ агресија и интервенција у Југославији, Авганистану, Ираку, Сомалији, Либији и многим другим земљама? Колико је «арапско пролеће» допринело поверењу арапског света у добре намере земаља извозница демократије, људских права и либерализма са неоколонијалним карактеристикама?
Треба признати да има логике у томе што представе оних који губе касне за стварним променама, али се ипак тешко може разумети толика дискрепанција између непрекидних порука са позиције силе и изузетности и потпуно новог распореда моћи на глобалном плану.
У веровању Запада да се историја може зауставити, а развој вратити уназад у оквире превазиђеног униполарног светског поретка, крију се највеће опасности за мир и безбедност у свету.
Кад је реч о нашој Покрајини Косово и Метохија, пракса говори да је Србија много ревноснија у извршавању, углавном, наметнутих обавеза, него у борби да и други испуњавају своје обавезе према Србији и српском народу. Тако је, да подсетимо, Србија давно извршила све обавезе утврђене у резлуцији СБ УН 1244, док други чиниоци нису извршили ни једну од својих обавеза. Међу тим обавезама налази се, на пример, суштинска обавеза међународне заједнице (УНМИК, КФОР, НАТО, ЕУ, Г-7) и Приштине да обезбеде услове за слободан, безбедан и достојанствен повратак на своја огњишта и имања око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. То што носиоци ове обавезе не хају много да је изврше, може се објаснити њиховим одомаћеним ниподаштавањем интереса Србије и српског народа. Етничко чишћење је неприхватљиво, то је злочин за сваку осуду - рећи ће јавно сви међународни представници и форуми. У пракси, међутим, током периода тзв. југословенске кризе, а и данас, јасно ће доминирати двоструки стандарди: готово промптно, исправљаће се све неправде учињене у грађанским сукоба према припадницима свих народа док се, на другој страни, нико неће претргнути од напора да се исправе етничко чишћење, друге неправде или злочини почињени против Срба. Шта више, међу високим међународним представницима има и таквих који ће вам приватно, у кулоару, готово «пријатељски», рећи: у праву сте, етничко чишћење је, у принципу, неприхватљиво, злочин за сваку осуду, али понекад може бити политички целисходно! Потом вам оставе време да, као «разуман и реалистичан» саговорник, сами закључите: право на слободан безбедан и достојанствен повратак обезбеђује се свакоме осим Србима - из Крајине, Славоније, БиХ, са Косова и Метохије. Дакле, по њима, етничко чишћење против Срба je «политички целисходно» и зато га, протеком времена, треба претворити у стално стање!
Тешко се, међутим, може објаснити или оправдати зашто Србија не држи иницијативу по том питању, зашто упорно, увек изнова, не инсистира да се обавеза стварања услова за слободан, безбедан и достојанствени повратак протераних Срба, свуда одакле су силом протерани, изврши бар приближно једнако како је извршена обавеза према припадницима других народа. Јер, ради се не смо о принципијелном већ виталном српском националном питању, о чистој позицији. Тек са извршавањем ове обавезе према српском народу добија пуни смисао и синтагма да ће Србија и сва друга питања решавати водећи рачуна о безбедности делова нашег народа који живе на Косову и Метохији и изван Србије. Протеривање и етничко чишћење Срба не може се правдати ни правно, ни политички, ни морално, ни цивилизацијски. О томе се не сме ћутати нити то помињати тек реда ради. Око тога нема колебања, узмицања, нити одлагања зато што тзв. међународна заједница, или нека «друга страна», не прихвата разговор о томе.
Однос тзв. међународне заједнице према праву протераних Срба на слободан, безбедан и достојанствен повратак на њихова огњишта и имања одражава стратешки однос према целој српској нацији. Српски народ не може да прихвати да га било ко, зарад својих стратешких геополитичких циљева, вечито држи на оптуженичкој клупи. Предуго је Србија допуштала да јој други диктирају «агенде» и «откривају» шта су њени животни интереси, «једине алтернативе», «бољи живот», ко су јој пријатељи а ко непријатељи и преносиоци паклених зараза. Србија и српска нација су део богате, старе и поносите цивилизације који нит је давао, нити прихватао туторе, нити их је разликовао по одежди или реторици, већ једино по делима.
А шта тек рећи о обавези из резолуције СБ УН 1244 прихватња договорених контигената војске и полиције Србије на Косову и Метохији ради вршења одређених одговорности, укључујући, присуство на границама према Македонији и Албанији? Данас се, додуше, јавно не говори ништа слично тези ранијих ДОС-овских власти – да «нећемо ваљда слати нашу децу тамо да буду глинени голубови албанских екстремиста», али нема ни назнака да се то питање покреће или држи на некој агенди за преговоре са КФОР-ом, или НАТО-м. Зашто? Правни основ да се и то питање покрене налази у рез. СБ УН 1244 као општеобавезујућем правном документу Савета безбедности као најодговорнијег глобалног органа за питања мира и безбедности, као и у Уставу Србије; морални - у дугу према херојима палим на Кошарама, Паштрику и другде на бранику државних граница Србије; а хуманитарни и безбедносни - у продуженом свакодневном насиљу против Срба и српских споменика духовности и културе широм Покрајине. Уколико неко (страна, посредник, умешач) не жели разговор о томе онда то отвара питање његовог (њиховог) односа према међународно-правној обавези највишег нивоа, према на праву заснованим међународним односима. Једнако и према евентуалним будућим међународноправно обавезујућим документима.
Бриселски документ је још један пример једностраног извршавања. Интерес „међунарнодне заједнице“ и Приштине коју ова нескривено подржава и поред деклартивно прихваћене „статусне неутралности“, доводи до закључака да Запад увек тражи потписивање нових докумената са рачуницом да ће се сваки извршавати на штету Србије и српског народа, полазећи од тога да је Србија већ прихватила такву праксу и да јој неизввршавање тзв. Брислелског споразума, нарочито што се тиче заједнице српских општина, није сметало да после тога и на основу тог Споразума, закључује нове документе из којих Приштина није ништа извршавала. И тако, готово, у недоглед.
У датим условима, чини се да је Србији потребно прилагођавање. Прво, да, као пуноправна чланица ОУН, ОЕБС и других МО инсистира на потпуном извршавању свих неизвршених обавеза других чинилаца из резолуције СБ УН 1244 и да се активно бори против свих покушаја кршења њених чланских права, укључујући међунаропдно признати на суверенитет и територијални интегритет у време стицања чланства у МО; друго, да пролиферација докумената из којих Србија извршава све а Приштина, посредници и тзв. међународна заједница - ништа, није прихватљива и да захтева да Приштина и сви други, најпре, изврше све преузете обавезе након чега би се радило на другим документима нормализације свакодневног живота; треће, да се Србија, у светлости праксе Приштине и њених покровитеља који нису ни прекидали лобирање за признање, не осећа обавезном на уздржавање од легитимних дипломатских активности према пријатељским земљама, укључујући настављање разговоре о замрзавању и повлачењу исхитрених признања; четврто, да се сви будући договори морају извршавати паралелно (корак за корак) од свих страна до њиховог потпуног извршења; пето, да је Србија заинтересована за пуноправно чланство у ЕУ под истим или сличним условима под којима су учлањене друге земље региона, што значи, да због чланства у ЕУ неће ни директно ни индиректно, ни изричито ни прећутно, ни формално ни неформално - неће признати једнострану сецесију своје јужне покрајине; пето, да ни један постигнути нити будући договор, не може се сматрати као одступање од резолуције СБ УН 1244 која остаје трајни оквир и једина правна основанова за све споразуме и договоре, за конкретизацију аутономије и утврђивање трајног статуса Покрајине Косово и Метохија, уз поштовање суверенитета и територијалног интегритета Србије.