Трибина ће се одржати у среду, 23. марта
2016. године у сали Градске општине Нови
Београд, Булевар Михаила Пупина 167, са
почетком у 10 часова.
На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић,
др Станислав Стојановић, проф. др Радован
Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др
Александар Растовић.
Почасни гости Трибине биће господин Максим
Миско, председник Управе Белоруског Фонда
за мир и проф. др Захарије Захариев,
председник Фондације "Славјани", Бугарска.
У четвртак, 24. марта 2016. године
представници наведених
организација,студената Београдског
Универзитета, дипломатски представници
пријатељских земаља и гости из
иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама
агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије
у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.
У четвртак, 24. марта 2016. године
представници наведених
организација,студената Београдског
Универзитета, дипломатски представници
пријатељских земаља и гости из
иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама
агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије
у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.
После 17 година поносно и усправно, тужним
и тихим гласом, али јавно кажемо – убијали
сте нас, убијали сте нашу децу, али Србију
нисте убили, Србију нико не може да убије!
Овим речима је председник Владе Александар
Вучић, говорећи на страдалничком мосту код
Варварина, у срцу Србије, оценио срамни
потез удружених натовских снага с почетка
1999. године кад је, на крају дведесетог
века, једна суверена држава мучки
бомбардована на основу исполитизованих
измишљених побуда у намери да се један
слободарски народ пороби.
На комеморативној свечаности, у присуству
поносних људи, били су и председник
Републике Српске Милорад Додик,
председница Скупштине Србије Маја
Гојковић,министри у Влади Србије,
представници Војске Србије, дипломатског
кора, разних организација и удружења.
У Београду, на Дедињу, почаст погинулим
гардистима одао је Председник Републике
Томислав Николић.
На многим местима широм државе такође су
одржане комеморације са поруком да се
злочини као они према Србији никад и нигде
не понове. У београдском парку Ташмајдан,
на споменик деци убијеној у натовској
агресији, цвеће су, поред осталих,
положили у име СУБНОР-а Србије
потпредседник Бранислав Поповић и члан
Председништва Душанка Лукић Хавелка.
У церемонијалу у Парку пријатељства, на
ушћу Саве у Дунав, на обелиск који је до
досовске власти носио поносно име Буктиња
слободе, венац СУБНОР-а Србије положили су
заменик председника Видосав Ковачевић и
члан Председништва Мирољуб Васић. Такође и
представници разних организација, међу
њима и Београдског форума за свет
равноправних и Клуба генерала и адмирала
Србије, као и више дипломатских мисија
акредитованих у нашој држави.
OSTALE
INICIJATIVE (altre iniziative /
more events)
СЛОБОДА
ЈЕ ЖИВОТ (Неготин – Објављено под
Актуелно | 26. марта 2016.)
Борци Неготина и Крајине и представници
Клуба генерала и адмирала Србије и нишке
секције овог клуба пригодним
комеморативним скупом обележили су
седамнаесту годишњицу од НАТО агресије на
Србију и СРЈ...
РАКЕТЕ
НА НЕДУЖНЕ РАДНИКЕ (Бољевац –
Објављено под Актуелно | 25. марта
2016.)
У месту Подгорцу, крај Бољевца, натовски
ракеташи су сасули паљбу на пољопривредну
фарму. Том приликом, 6. јуна 1999.
погинула су три недужна радника...
ЗЛОЧИНЦИ
МОРАЈУ ДА ОДГОВАРАЈУ (Аранђеловац –
Објављено под Актуелно | 25. марта
2016.)
Општински одбор СУБНОР-а у Аранђеловцу
обележио је пригодним манифестацијама
трагичан напад западне војне алијансе на
нашу земљу. Одржана је и трибина којој су
присуствовали родитељи и рођаци бораца
погинулих у ратовима деведесетих година...
АГРЕСОРИ
ИЗ ЗАСЕДЕ (Бор – Објављено под
Актуелно | 25. марта 2016.)
Председник СУБНОР-а Бор Жарко
Петровић прочитао је испред
споменика жтвама НАТО-пакта у Бору
проглас „Да се не заборави –
Агресори из заседе“ у коме је нагласио да
се наша земља, иако мала и сиромашна,
исцрпљена економским санкцијама и
вишегодишњим ратним окружењем, успешно
борила и изборила против нападача чији ни
један њихов војник није смео да
крочи на територију Србије...
ЧАС
ИСТОРИЈЕ О СЛОБОДИ (Крагујевац –
Објављено под Актуелно | 25. марта
2016.)
Крагујевац са удружењима, Војска Србије,
СУБНОР и чланови породица погинулих у
натовском наподу пре 17 година окупили су
се крај споменика „Успење“ и одржали
својеврсни час историје, оданости, љубави
и пркоса према свима који желе да угрозе
нашу слободу и независност...
ЗАШТО
ДЕЦА ДА СТРАДАЈУ? (Зајечар –
Објављено под Актуелно | 25. марта
2016.)
Дан сећања на жртве НАТО агресије обележен
је у Зајечару полагањем венаца и цвећа на
Споменик борцима настрадалима у ратним
сукобима на тлу бивше Југославије
1990-1999...
ЗЛОЧИН
НАТО СЕ ПАМТИ (Врање – Објављено под
Актуелно | 1. априла 2016.)
... У току операције „Милосрдни анђео“ за
78. дана кампање, Врање је немилосрдно 104
пута бомбардовано. На подручју Пчињског
округа погинуло је 64 људи од којих 19
деце...
ЈЕДИНСТВЕНО
КА ЈОШ БОЉИМ РЕЗУЛТАТИМА
(Војводина – Објављено под Актуелно
| 26. марта 2016.)
... Пре почетка рада Скупштине,
генерал Стојан Батинић је говорио о
НАТО агресији на СРЈ 1999. године...
ДЕЛЕГАЦИЈА
ФОРУМА ПОЛОЖИЛА ЦВЕЋЕ НА СПОМЕН ОБЕЛЕЖЈЕ
У ВАРВАРИНУ (среда, 01 јун 2016)
... и овог 30. маја, делегација
Београдског форума за свет равноправних и
Фонда дијспора за матицу коју су чинили
Милица Арежина, др Станислав Стојановић,
проф. др Милан Недељковић и Никола Чубрић,
били су у мирном и питомом поморавском
граду Варварину који је преживео велике
страхоте изазване разорним бомбардовањем и
рушењем познатог варваринског моста...
НЕДЕЛО
СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА (Врање, 17. јуна
2016.)
... "Велика срамота у цивилизованој Европи
у 21. веку. СУБНОР и народ Србије ово
никада не смеју да забораве" – каже се,
између осталог у саопштењу које је
потписао проф. Мирољуб Стојчић у име
Окружног одбора СУБНОР-а Пчињског
округа...
ТРИБИНA
„АГРЕСИЈА НАТО 1999. ГОДИНЕ И
ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА“
... Трибина ће се одржати у среду, 23.
марта 2016. године у сали Градске општине
Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167,
са почетком у 10 часова.
На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић,
др Станислав Стојановић, проф. др Радован
Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др
Александар Растовић.
Почасни гости Трибине биће господин Максим
Миско, председник Управе Белоруског Фонда
за мир и проф. др Захарије Захариев,
председник Фондације "Славјани",
Бугарска...
У вечном сећању остају злочини
натовских агресора на нашу
отаџбину 1999.године. Кад су
најмоћније силе света, удружене у
војну машинерију под командом
Америке, мучки бомбардовали
недужан народ тадашње СРЈ ракетама
напуњеним уранијумом и другим
врстама смртоносног наоружања
забрањеног по свим међународним
прописима.
Минутом ћутања је у Београду почео
Округли сто у организацији
многољудног традиционално
слободарског и атнифашистичог
савеза СУБНОР-а Србије са
колективним члановима, основним
носиоцем успешног и веома добро
посећеног скупа, Београдским
форумом за свет равноправних и
Клубом генерала и адмирала Србије.
У раду Округлог стола учествовали
и угледни представници из Русије,
Кине, Белорусије, Бугарске,
Анголе, Швајцарске, затим
дипломате акредитоване у нашој
земљи, истакнути универзитетски
професори, јавни и културни
радници.
Отварајући скуп, негдашњи шеф
дипломатије Живадин Јовановић је
подсетио да је у агресији погинуло
преко 1.000 особа разног узраста,
а многи су позније оболели од
последица проузрокованим
злочиначким бомбардовањем. Више се
и не помиње материјална штета која
је, по проценама из 1999. године,
премашивала 100 милијарди долара.
Агресија на СРЈ, првенствено на
Србију, почетак је
интервенционизма на глобалном
плану. Као копија оног што је
приређено на нашем тлу понављано
је у Авганистану, Ираку, Либији,
па онда Јемену и Малију, са
превратом у Украјини и тако редом
до Сирије и свега што се спрема,
подстакнуто и избегличком кризом
као последицом суманутог војевања,
у сваком кутку планете где нису
вољни да се покоравају диктату.
Редом са интервенцијама тобож у
заштиту људских права и у интересу
наводне демократије, шири се појас
америчких војних база. После
изградње огромног војног стецишта
Бондстил крај Урошевца, на српском
Косову и Метохији, војници НАТО су
се распиштољили са најсавременијим
наоружањем у Бугарској, Румунији,
Пољској, низу балтичких држава и
присуством на дохват руских
граница претварају читаву Европу у
опасан полигон какав у таквим
размерама није постојао ни у доба
најжешћег ”хладног рата” ондашњег
СССР и САД.
На скупу су говорили и др
Станислав Стојановић, др Радован
Радиновић, др Лука Кастратовић и
др Александар Растовић о
стратегијским и историјским
последицама агресије НАТО
1999.године. Учесници Округлог
стола су затражили да се покрене
међународни поступак против лидера
ондашњих предводника напада без
дозволе ОУН на самосталну и
слободну државу и правди приведу
почионици злочина на крају 20.
века.
Властима Србије биће упућен захтев
да се сваког 24. марта на свим
јавним местима истакну државне
заставе на пола копља у знак
пијетета према страдању невиних
људи и као протест што су натовски
агресори разрушили готово
целокупну инфраструктуру наше
земље.
У Београду је 23. марта 2016.
године, одржана трибина посвећена
сећању на жртве агресије НАТО против
Србије (СРЈ) започете пре 17 година.
Организатори трибине били су:
Београдски форум за свет
равнопрваних, Клуб генерала и
адмирала Србије, СУБНОР Србије и
Друштво српских домаћина.. Трибини
су присуствовали представници
студената, српског расејања,
Владимир Чушев, амбасадор
Белорусије, дипломатски представници
Руске Федерације, Народне Републике
Кине, Републике Анголе, Швајцарске и
других пријатељских земаља.
Минутом ћутања учесници трибине
одали су пошту 1008 погинулим
браниоцима - војницима и полицајцима
и окјо 2500 убијених цивила, међу
којима је и 80 деце од неколико
месеци до пунолетства.
Учесницима Трибине обратили су се
Максим Миско, председник Фонда за
мир Белорусије и Захарије Захаријев,
председник Фондације „Славјани“ из
Бугарске. Под слоганом „ДА СЕ НЕ
ЗАБОРАВИ“ о последицама НАТО
агресије и глобализацији
интервенционозма говорили су:
Живадин Јовановић, председник
Београдског форума, др Радован
Радиновић, генерал у пензији, др
Станислав Стојановић, дипломата,
генерал у пензији др Лука
Кастратовић и историчар проф.др.
Александар Растовић.
Запажене су оцене учесника да је
агресија НАТО пре 17 година била
тачка преокрета у глобалним односима
ка неограниченом војном
интервенционизму САД и НАТО,
одлучујући корак у спровођењу
стратегије ширења НАТО на Исток, ка
руским границама, милитаризацију
Европе и међународних односа уопште,
руинирање система УН и правног
поретка успостављеног на резултатима
Другог светског рата и произвођења
хаоса зарад лакшег остваривања
егоистичних економских и
геополитичких интереса. Констатовано
је да време доминације униполарног
поретка завршено, да су светски
односи ушли у период тектонских
промена и да се велики сукоби могу
избећи само прихватањем Русије и
Кине као равноправних партнера и
незаобилазних фактора у решавању
иоле озбиљнијих међународних
проблема. Указано је да се
међународни тероризам убрзано
прелива са Средњег и Блиског Истока
и Северне Африке на тло Европе и да
ће се такав тренд наставити
обухватајући и друге земље и
континенте. Да би се то зауставило,
неопходно је да Запад, а пре свега
САД, напусте политику двоструких
стандарда, поделу на терористичких
организација на «ослободилачке» и
«терористичке», на «умерене» и
«екстремистичке». Ако 90-тих година
није било политичке воље да се
поштују одлуке Савета безбедности о
прекидању финансирања, обучавања и
наоружавања терористичке ОВК на
Косову и Метохији, ако није схватано
упозорење да Запад (НАТО) својом
подршком сецесионизму на делу
државне територије Србије припрема
одскочну даску за тероризам и
организовани криминал као централној
и Западној Европи, крајње је време
да схвати да је био заслепљени
егоистичним интересима, нереалним
геополитичким циљевима, русофобијом
и србофобијом. Упозорено је да ће се
преливање тероризма ка Западу
убрзати уколико се хитно не пресеку
канали финансирања, обуке
наоружавања ИСИС-а што, превасходно
зависи од политичке воље најмоћније
силе Запада. Предложено је да се
ихтно сазове Светска копнференција о
тероризму под окриљем УН која би
дала зелено светло за припрему
Међународне конвенције о борби
против тероризма. Учесници трибине
су најоштрије осудили терористичке
нападе у Белгији и претходно у
Француској изражавајући саоучешће
породицама невино страдалих људи.
Око 200 присутних представника
нестраначких, неависних удружења
прихватили су иницијативу да се
Влади Републике Србије предложи да
сваког 24. марта државне заставе на
званичним институцијама буду
спуштене на пола копља у знак сећања
и поштовања људских жртава агресије
НАТО.
On 23rd March 2016, Belgrade was
held hosting the Panel dedicated to
the memory of the victims of NATO
aggression against Serbia (the
Federal Republic of Yugoslavia),
launched on that day 17 years ago.
The Panel was organized by the
Belgrade Forum for a World of
Equals, Serbian Generals and
Admirals Club, SUBNOR of Serbia, and
the Association of Serbian Hosts.
The Panel was attended by the
representatives of students, of the
Serbian Diaspora, H.E. Vladimir
Chushev, Ambassador of Belarus, and
also by diplomats from the embassies
of the Russian Federation, the
People’s Republic of China, the
Republic of Angola, Switzerland, and
other friendly countries.
At the beginning, the participants
paid a tribute to 1,008 casualties
among the defenders – soldiers and
policemen, and to some 2,500 killed
civilians including 80 children,
from few months to adolescent years
old.
The participants were greeted by
special guests, Mr. Maksim Misko,
President of the Peace Fund of
Belarus, and Prof. Dr. Zahari
Zahariev, President of the
Foundation “Slavyani” of Bulgaria.
Under the slogan “Never to Forget”,
presentations on the consequences of
NATO aggression and the
globalization of interventionism
were given by Mr. Živadin Jovanović,
President of the Belgrade Forum,
General Dr. Radovan Radinović,
retired, Dr. Stanislav Stojanović,
diplomat, General Dr. Luka
Kastratović, retired, and Prof. Dr.
Aleksandar Rastović, historian.
The key points made by the speakers
underlined that NATO aggression of
17 years ago was the turning point
in the global relations as the shift
towards an unrestricted military
interventionism by the USA and NATO,
a decisive step in the
implementation of NATO’s strategy of
spreading eastward towards the
borders of Russia, involving the
militarization of both Europe and
the international affairs in
general, the undermining of the
United Nations system and the legal
order established on the grounds of
the outcome of the WWII, and that
its purpose was to create a chaos
for the sake of facilitating the
self-serving economic and
geopolitical interests. It was
concluded that the period of
domination of unipolar order was
over, that the global relations have
entered a period of tectonic
changes, and that a great conflict
could only be avoided by recognizing
Russia and China as partners on an
equal footing, and also as
inevitable factors in resolving any
serious international problems.
It was noted that the international
terrorism has been rapidly surging
from the Middle East, Central Asia
and Northern Africa to flood the
European soil and that, in all
likelihood, this trend was going to
spread on to other countries and
continents. The halting of this
trend requires the West and,
notably, the USA, to forego their
double-standards policy and their
ranking of terrorist organizations
as ‘freedom-fighting’ vs.
‘terrorist’, or as ‘moderate’ vs.
‘extremist’ ones.
If the 1990s were marked by the lack
of political will to uphold the
Security Council’s decisions on
discontinuing further funding,
training, and arming of terrorist
KLA in Kosovo and Metohija, and if
nobody cared to understand that the
West (NATO) support to secessionism
of a part of Serbia’s state
territory would amount to a foothold
for the upsurge of terrorism and
organized crime targeting Central
and Western Europe, now it is high
time that the West understand it was
deluded by the egotist interests,
unrealistic geopolitical goals,
Russophobia and Serbophobia.
A warning was voiced that the
spillover of terrorism onto the West
would be gaining pace unless the
channels of funding, training and
arming the ISIS forces are severed,
promptly, although this depends
primarily on the political agenda of
the mightiest Western power. A
proposal was made to call for an
urgent convening of a world
conference on terrorism under the
auspices of the United Nations,
which would give the green light for
the drafting of an international
convention on combating terrorism.
The participants of the Panel have
unanimously condemned in strongest
terms the terrorist attacks in
Belgium and the preceding ones in
France, expressing condolences to
the families of the innocent victims
of these attacks.
At the end, about 200 participating
representatives of independent,
non-partisan associations endorsed
the initiative to submit the motion
to the Government of the Republic of
Serbia to mark every future 24th
March by lowering the national flags
on all official institutions at
half-mast, in a gesture of
remembrance and tribute for the
victims of NATO aggression.
проф. др Захарије Захариев,
председник Фондације "Славјани",
Бугарска
др Лука Кастратовић, генерал
у пензији, члан Управе Клуба
генерала и адмирала Србије
В.Максим Миско, председник
Белорусог Фонда за мир, председник
Управе Белоруског Фонда за мир
Sono passati 17 anni dallo
scatenamento della guerra di aggressione
alla Jugoslavia, che ha inaugurato la lunga
catena di massacri e distruzioni che hanno
caratterizzato tutte le innumerevoli
campagne belliche della NATO destinate ad
annientare interi popoli e Stati.
Il 24 marzo 1999, l'Alleanza
Atlantica, guidata dagli Stati Uniti (sotto
la presidenza del piů noto esponente del
clan Clinton e in presenza di
un'amministrazione “democratica” - in cui si
distingueva per ferocia e cinismo il
segretario di Stato Madeleine Albright - che
si č macchiata dei piů atroci crimini di
guerra), senza alcun mandato delle Nazioni
Unite (Russia e Cina minacciarono il veto
nel Consiglio di Sicurezza, impedendone il
pronunciamento favorevole), avviava la
campagna militare, definita “Allied Force”,
che, terminata due mesi dopo con la
capitolazione delle autoritŕ di Belgrado,
avrebbe determinato in breve tempo il
completo collasso della Repubblica Federale
della Jugoslavia.
L'anno seguente, attraverso una “rivoluzione
colorata”, finanziata in particolare dal
faccendiere George Soros (e sostenuta anche,
incredibilmente, da settori della “sinistra
radicale” dell'Europa occidentale), il
legittimo governo jugoslavo veniva
rovesciato da un moto di piazza e il
presidente Slobodan Milosevic arrestato (nel
2001) e deferito al Tribunale dell'Aia per
un processo farsa, conclusosi con la
sua morte in
carcere; il Kosovo sarebbe stato
trasformato in uno stato fantoccio, guidato
dai capi delle bande di trafficanti
di organi umani dell'UCK, che, in un
clima intimidatorio di discriminazione nei
confronti delle minoranze nazionali (a
cominciare da quella serba), ha consentito
la costruzione della piů grande base
militare USA del nostro continente,
utilizzata anche come campo di prigionia,
una sorta di Guantanamo
europea.
Mentre la NATO
avrebbe accelerato la sua “marcia trionfale”
verso est, con l'incorporazione di quasi
tutti gli ex stati socialisti dell'Europa
centro-orientale, fino a incombere
minacciosamente alle frontiere stesse della
Federazione Russa, non esitando a tale scopo
a sostenere un colpo di Stato in Ucraina che
ha fatto calare nuovamente le ombre del
nazifascismo in Europa, e ad appoggiare una
guerra di sterminio contro le popolazioni
russe e russofone del Donbass.
Fu una campagna condotta unicamente
dal cielo, costellata di atrocitŕ
inaudite, di massacri della popolazione
inerme attraverso vigliacchi bombardamenti
che non hanno risparmiato le strutture
civili, come case, ospedali, scuole,
fabbriche, centrali e la stessa sede
della Televisione jugoslava, ridotta in
macerie, il 23 aprile 1999, da un'incursione
che provocň 16 morti. A Belgrado furono
allora colpite persino le ambasciate di
paesi contrari all'avventura militare, come
quella della Repubblica Popolare Cinese, con
alcuni morti sotto le bombe: certo non un
“errore” come ci si affrettň a comunicare,
ma piuttosto un primo deliberato e
minaccioso avvertimento, da parte dei
fautori di un mondo “unipolare”, al grande
paese socialista che stava emergendo come
protagonista di primo piano della scena
mondiale.
Si trattň di una campagna, iniziata molto
tempo prima con l'avvio del processo di
disgregazione della Jugoslavia socialista, e
caratterizzata dalla massiccia
intossicazione mediatica dell'opinione
pubblica occidentale. Si era avviata cosě la
stagione di quella “guerra di propaganda”
che, in seguito, avrebbe distinto la
preparazione di tutte le aggressioni
imperialiste - da allora succedutesi nelle
piů diverse regioni del mondo e tragicamente
in corso anche in questo momento - contro
paesi e popoli che, come quello della
Repubblica Federale della Jugoslavia, non
intendono piegare la testa di fronte al
“nuovo ordine mondiale” - con i massacri
USA-NATO della popolazione civile
sistematicamente presentati come “effetti
collaterali”, mai come delitti
deliberatamente portati a compimento.
A questa criminale impresa diede un apporto
decisivo anche l'Italia - guidata allora da
un governo di centro-sinistra presieduto da
Massimo D'Alema - non solo con il supporto
logistico ai 600 micidiali raid giornalieri
contro le cittŕ e i villaggi jugoslavi, ma
anche con la partecipazione diretta di
piloti e aerei del nostro paese ai
bombardamenti, smentita in un primo tempo
dalle fonti ufficiali ma confermata da
numerose testimonianze, a cui da parte
governativa non si esitň a rispondere
con arroganza.
Mai in seguito, dall'allora presidente del
Consiglio (e da coloro che ne avallarono le
scelte nel suo partito) sono venuti segnali
di ripensamento autocritico rispetto a
decisioni che hanno coinvolto il nostro
paese in una vicenda bellica dalle cosě
tragiche conseguenze, sul piano delle
vittime civili (oltre 2.000 secondo alcune
fonti), delle micidiali distruzioni che si
proponevano di annientare ciň che rimaneva
della Jugoslavia, ed anche dei devastanti
effetti sull'ambiente, che non hanno
risparmiato neppure le acque del Mare
Adriatico che bagnano le nostre coste,
inquinate da quell'uranio impoverito che, in
quantitŕ massicce, fu sganciato
nel corso dell'aggressione.
Occorre opportunamente rammentare che fu
proprio dalle basi USA-NATO collocate sul
territorio italiano che partirono le
operazioni di una impresa militare che
violava tutte le piů elementari norme del
diritto internazionale, nel disprezzo
assoluto del ruolo delle Nazioni Unite,
della sua Carta costitutiva e dello stesso
articolo 11 della nostra Costituzione
repubblicana. Come pure non va assolutamente
dimenticato che l'aggressione imperialista
ebbe l'avallo sostanziale ((oltre che della
gran parte dell'opposizione di
centro-destra) di tutta la coalizione
parlamentare che sosteneva il governo
italiano e che allora non ne mise in
discussione la tenuta, in un contesto
vergognoso di ipocriti distinguo, patetiche
giustificazioni e spudorate menzogne -
smentite in seguito dalle piů autorevoli
testimonianze -, utili a criminalizzare la
Jugoslavia aggredita, allo scopo, da un
lato, di carpire l'appoggio dell'opinione
pubblica e, dall'altro, di ridimensionare la
portata dell'intervento italiano nella
guerra.
Oggi, mentre il nostro paese č sul punto di
partecipare all'ennesima operazione militare
a guida USA/NATO, riteniamo doveroso
rinfrescare la memoria su quella pagina
oscura della storia patria, perché sono
ancora troppi quelli che ne rivendicano la
legittimitŕ, come pure quelli che fingono di
essersene dimenticati.
Il 24 marzo 1999 la NATO, con la
partecipazione in prima fila del governo
D’Alema, iniziava a bombardare ciň che restava
della Jugoslavia per ottenere la secessione
del Kosovo, con popolazione a maggioranza
albanese. Fu una guerra tenuta in totale
spregio del diritto internazionale, fu
l’aggressione ad un paese democratico avvenuta
solo per sporchi affari e logica di potenza.
Sui mass media guerrafondai di allora, quasi
tutti, ricorrevano le stesse parole false e
bugiarde che sentiamo ogni. Si doveva
difendere la civiltŕ europea, si dovevano
fermare i nuovi Hitler, si doveva esportare la
democrazia. I bombardamenti NATO uccisero 2500
persone, in gran parte civili. Alla fine il
Kosovo divenne uno stato indipendente ed oggi
č il centro del traffico di droga in Europa,
un nodo logistico fondamentale per tutte le
mafie, la sede di transito e organizzazione
per gruppi jihadisti.
Ricordiamolo a tutti i fanatici attuali della
guerra ed in particolare a quell’interventismo
democratico ed europeista che oggi di nuova
suona la sua grancassa, dal solito Blair al
direttore de La Repubblica Calabresi. Questi
esportatori di democrazia hanno responsabilitŕ
tremende su ciň che accade oggi in Europa e in
tutti gli scenari di guerra che hanno
provocato ed alimentato. L’ipocrisia degli
interventisti europeisti č insopportabile come
le odiositŕ razziste da cui a parole prendono
le distanze, per poi rivendicare l’alto valore
morale dei bombardamenti.
La guerra alla Jugoslavia, i bombardamenti di
Belgrado sono stati un puro e feroce atto di
terrorismo e nessuno che abbia partecipato,
sostenuto – o ancora sia oggi sostenga che
siano necessarie – simili imprese, nessuno dei
guerrafondai democratici ha per me titolo
morale per dare lezioni su Bruxelles. A forza
di esportare democrazia qui il bene č
diventato rarissimo, mentre importiamo il
terrorismo che abbiamo scatenato nel mondo.
Basta guerre.
Као и сваке године почев од 1999., и
овог 24. марта одајемо почаст
жртвама агресије НАТО и шаљемо
поруку и позив да се оне никада не
забораве, да их памте и садашње и
све будуће генерације, да се
страхоте и разарања које смо
преживели никада и нигде не понове.
Пошта жртвама одаваће се широм
Србије, у њеном суседству, у српском
расејању широм света. Учествоваће у
томе породице и родбина пострадалих,
државни органи, верске заједнице, у
првом реду Српска православна црква,
удружења грађана, политичке партије,
грађани - појединци.
Београдски форум за свет
равноправних, Клуб генерала и
адмирала Србије, СУБНОР, ратни
ветерани, Друштво српских домаћина,
Удружења породица киднапованих и
несталих, Покрет за Косово и
Метохију, студентске организације
Београдског универзитета и многа
друга независна, нестраначка
удружења, и ове године као и увек до
сада, одржаће у среду, 23. марта
трибину „Агресија НАТО 1999. и
глобализациуја интервенционизма“, у
сали Скупштине општине Нови Београд,
са почетком у 10 часова. У четвртак,
24. марта, у 11 часова положиће
цвеће код споменика деци – жртвама
агресије у Парку Ташмајдан, а потом,
у 12 сати, код споменика жртвама
агресије „Вечна ватра“, у Парку
пријатељства, на Новом Београду. У
свим овим активностима, поред
чланова и пријатеља поменутих
удружења, учествоваће гости из
Белорусије и Бугарске, као и
дипломатски представници
пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно
79 дана. Извршена је у савезу НАТО и
терористичке „ОВК“. Током агресије
убијено је укупно око 3.500, а
рањено 12.500 грађана. Од тога,
према званичном, објављеном списку,
у редовима војске и полиције
погинуло је 1.008 бораца, од којих
659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје
губитке.
Утврдити списак цивилних жртава
Списак цивила жртава агресије НАТО,
још увек није прецизно утврђен.
Најчешће се у јавности користи
процена да је током оружане агресије
НАТО погинуло око 2.500 и рањено око
6.000 цивила. Удружења грађана као
што су Београдски форум за свет
равноправних, СУБНОР, Клуб генерала
и адмирала Србије, Удружење ветерана
Србије, Удружење српских домаћина,
Удружење породица несталих и отетих
лица, покрет за Косово и Метохију и
друга упорно захтевају од надлежних
власти да, преко јединица локалне
самоуправе, направе комплетан списак
цивилних жртава. Сада је то још увек
могуће и знатно лакше, него што ће
бити протеком времена. Иако је и са
највиших нивоа власти било јавних
обећања да ће се то урадити то,
нажалост, није остварено. Зато тај
захтев ова удружења грађана и сада
бнављају верујући да је то дуг према
недужним жртвама, дуг према
историји, према садашњим и будућим
генерацијама. То је важно и да би се
прекинула посве недолична јавна
спорења око тога да ли неко
преувеличава или смањује број
жртава. И без тога, превише је
подела које развлаче енергију и
одвлаче пажњу од извора и правих
узрока проблема са којима су држава
и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе
колико је рањених умрло због
последица нанетих повреда или као
жртве накнадно експлодираних
касетних и других бомби у периоду по
завршетку војне агресије НАТО.Не
постоје обједињени подаци колико је
стручњака погинуло на пословима
деминирања, уклањања убојних
средстава или од заосталих касетних
бомби. Поготову је непознато колико
је људи, жена и деце умрло протеклих
година од последица пројектила са
осиромашеним уранијумом које су
користиле снаге агресорских
земаља.НАТО. Фебруара 2001. године,
Савезна влада основала је Комитет
чији је мандат био да „испита
дугорочне последице оружја са
осиромашеним уранијумом по здравље
људи и животну средину“, којим је
председавао савезни министар Миодраг
Ковач. Комитет никада није објавио
своје налазе. Савезна Република
Југославија (Заједница Србије и Црне
Горе) је укинута па је до данашњег
дана остало непознато да ли је ико
пре, или после тога, предузео било
какве мере да се утврди истина о
последицама коришћења осуромашеног
уранијума и других недопустивих
оружја од стране НАТО снага. У
Србији и данас влада „уранијумска
тишина“ за разлику од многих
националних и међународних
институција у Европи које о
последицама осиромашеног уранијума
по здравље њихових војника,
континуирано расправљају и захтевају
одговорност.
Затражити накнаду ратне штете
Укупна економска штета од агресије
процењена је 1999. године на око 100
милијарди америчких долара. О томе
је писала и светска штампа,
укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери
НАТО јавно су признали да је НАТО
покретањем агресије 1999. против
Србије (СРЈ) прекршио међународно
право. Председнички кандидат
Републиканаца у САД Доналд Трам
недавно се јавно извинио због учешћа
САД у нападу на Србију, за злочине и
разарања која су притом узрокована
земљи савезници у два светска рата.
Агресију као противправни,
криминални акт осудили су највећи
умови новије цивилизације, стручњаци
и аналитичари међу којима су
нобеловци Александар Солжењицин,
Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и
други. Затим, Руски Патријарх
Алексиј, француски генерал Жан Мари
Галоа, немачки политичар Вили Вимер,
амерички научник Ноам Чомски, бивши
амерички јавни тужилац Ремзи Кларк,
канадски научник Мишел Чосудовски,
швајцарски и светски еколог Франц
Вебер, славни грчки уметник Микис
Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје
и правне, и политичке и моралне
обавезе земаља чланица НАТО да
Србији надокнаде ратну штету. Да ли
ће оне и када то учинити, зависи од
њиховог односа према Србији и
српском народу, али и од њиховог
односа према међународном и
националном праву па и
цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић
је пре две године у свом јавном
обраћању изјавио да је НАТО у
обавези да надокнади ратну одштету
Србији. Многи научници и
специјалисти за међународно право,
јавне личности и добар део
политичара из целог света, такође
сматра да Србија има право и да
треба да затражи исплату ратне
одштете.
До сада, нема информација да су
надлежни органи Србије предузели
било какве конкретне кораке у том
правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа,
за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију
донета је без сагласности Савета
безбедности УН, а наређење америчком
генералу Веслију Кларку, у то време
команданту савезничких снага, дао је
генерални секретар НАТО Хавијер
Солана.
Кларк је у својој књизи „Вођење
модерних ратова“, открио да су
планови за ваздушне нападе на
Југославију били припремани пуном
паром још од јуна 1998. године и да
су завршени крајем августа исте
године.
Југославија је нападнута наводно
због неуспеха разговора о будућем
статусу јужне српске Покрајине
Косово одржаних у Рамбијеу код
Париза. Преговора у Рамбујеу и
Паризу није било па ни споразум није
постигнут. Одговорност за то није на
страни Србије (СРЈ), већ на онима
који су у Рамбујеу тражили алибит за
агресију која је пре топга била до
детаља испланирана. Они који су
изјавили да су лествицу у Рамбујеу
подигли тако високо да је Слободан
Милошевић не може прескочити. Они
којима је би потребан преседан за
све потоње агресије и интервенције –
од Авганистана, преко Ирака, Либије
до Јемена и Сирије. Они који су
устоличили стратегију експанзије на
руске границе, ближе Сибиру и
Централној Азији. САД су унапред
обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни
до каквог договора. То су били
наводни преговори као алиби за
спровђење до детаља раније
разрађеног плана за агресију. Циљ
плана је био да се СРЈ за неколико
дана положи на колена и да
непосредни резултат буде – збацивање
Милошевића. Његова независна
политика била је препрека стратегији
распоређивања америчких трупа на
читавој територији СРЈ, као први,
најважнији корак војне експанзије
САД на Исток, односно, на руске
границе.
Након што је одлуку о неприхватању
страних трупа потврдила Скупштина
Србије, којом је предложено да снаге
УН надгледају мирно решавање сукоба
на Косову, НАТО је почео ваздушне
нападе 24. марта 1999. године у
19:45 по централном европском
времену.
Разарање цивилних објеката и
структура
19-члана Алијанса лансирала је
ракете са бродова у Јадранском мору
и из четири војне базе у Италији, уз
подршку стратешких оператора који су
полетали из база из западне Европе а
касније и из САД. Прве мете били су
гарнизони и одбрамбене снаге у
Батајници, Младеновцу, Приштини и на
другим локацијама. Одбрана се
показала жилавиј9ом и снажнијом него
што су НАТО планери могли и да
замисле. Руководство НАСТО и
политички врхови водећих чланица су
сматрали да је ради заштите
кредибилитета војне алијансе било
неопходно прећи на другу фазу –
разарања цивилних објеката, цивилне
инфраструктуре и градова. Циљ је био
– застрашити и поколебати нацију,
разбити јединство народа, државног
руководства и одбрамбених оружаних
снага, подстаћи дезертерство и
опозицију. Нема града у Југославији
који није бар једном био мета
жестоког напада из ваздуха који су
трајали 11 недеља.
Ракетама и бомбама НАТО оштећено је
25.000 кућа и стамбених зграда и
уништиле 470 километара путева и 595
километара железничких шина.
Оштећено је укупно 14 аеродрома, као
и 19 болница, 20 домова здравља, 18
вртића, 69 школа, 176 споменика
културе и 44 мостова, док је још 38
мостова било потпуно уништено.
У току кампање, изведено је 2.300
налета у нападима на 995 објеката по
Србији, док је 1.150 борбених авиона
испалило скоро 420.000 пројектила
укупне масе од 22.000 тона.
НАТО је испалио 1.300 крстарећих
ракета, бацио 37.000 касетних бомби
које су убиле око 200 људи и
повредиле још неколико стотина. При
томе су коришћени пројектили пуњени
осиромашеним уранијумом који трајно
угрожава земљиште, воду и ваздух,
улази у ланац исхране и изазива
длекосежне последице по здравље људи
и живих бића уопште.
Уништена је једна трећина
електроенергетских капацитета у
земљи, бомбардоване су две
рафинерије нафте, у Панчеву и Новом
Саду, а снаге НАТО употребиле су
први пут и такозване графитне бомбе
нарушавајући функционисање
електроенергетског система. НАТО је
свесно лишавао снабдевања струјом
домаћинства, болнице, породилишта,
дечје вртиће, пекаре...
Гарантовање суверенитета интегритета
и крај агресије
Суочен са све већим дипломатским
притисцима, НАТО је закључио
бомбардовања уз потписивање
Војнотехничког споразума у Куманову
9. јуна 1999. Године. Последња
ракета лансирана је у близини
Косовске Каменице, 10. јуна око
13:15 сати.
Истог дана, Савет безбедности УН
усвојио је Резолуцију 1244, после
чега је у Покрајину Косово у саставу
КФОР-а послато укупно 37.200
војника, углавном, из земаља чланица
НАТО, уз симболично учешће из других
земаља, са задатком да очувају мир и
безбедност. После 17 година на
Косову и Метохији налази се око
5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом
СБ УН 1244 утврђено је, поред
осталог, да се гарантује суверенитет
и територијални интегритет Србије
(СРЈ), да је Косово и Метохија
интегрални део Србије и да се будући
статус Покрајине дефинише као широка
аутономија у оквиру Србије, да ће се
у Покрајину вратити контигенти
војске и полиције Србије (чији
мандат укључује и контролу граничних
прелаза), слободан и безбедан
повратак свих избеглица и протераних
лица, обнова и реконструкција и
друго.
У протеклом периоду, док је
Покрајина под мандатом Уједињених
нација, док је КФОР имао мандат
гаранта безбедности, око 250.000
Срба и других не-Албанаца било је
приморано да напусте Косово и
Метохију. Чак ни 17 година касније
њима није дозвољено да се врате
својим домовима и имањима. Многи од
њих још увек живе у такозваним
центрима за колективни смештај на
ободима Београда, Ниша, Краљевао,
Крагујевца и других градова у
Србији. Они који су остали у
Покрајини и даље су изложени
свакодневним претњама и нападима од
стране албанских екстремиста, па чак
и убиствима. Политички прогон лидера
српског народа у Покрајини се
наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године
једнострано је прогласило
независност кршећи резолуцију СБ УН
1244 која гарантује суверенитет и
територијални интегритет Србије
(СРЈ), а Косово и Метохију третира
као аутономију унутар Србије (СРЈ),
Устав Србије (СРЈ) и основне
принципе међународног права. Чланице
НАТО су прве признале самопроглашену
неѕависност. Као и агресија 1999.
тако и илегално отцепљење 2008.
постали су преседани који, пре
свега, оптерећује Европу, али и
укупне односе у свету. Да ли је само
први преседан по вољи водећих сила
НАТО, или је, можда, и други.
Наравно, уз примену дуплих
стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244
гурнута је у страну, готово
заборављена. Преговори о статусу
Косова и Метохије измештени су са
једино легитимног колосека Савета
безбедности УН и пренети на колосек
ЕУ у Брислу. Иако се формално ти
преговори одвијају под патронатом
ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и
резултате задржале су САД, као
доминантна сила унутар НАТО. На тај
начин је обезбеђен континуитет
остваривања циљева оружане агресије
НАТО, до данашњег периода.
Прихватајући измештање преговарачког
процеса из оквира Савета безбедности
УН, државно руководство Србије, на
челу са Борисом Тадићем и министром
за иностране послове Вуком
Јеремићем, практично се одрекло
подршке Русије и Кине као сталних
чланица СБ УН, предајући се на
милост и немилост администрацији САД
и бриселским комесарима. Та одлука
показаће се као велика историјска
грешка. Таква каква је, она ипак, не
може бити алиби за потоње власти
које су се определиле, не само да је
следе, већ да је брзоплето следе и
спроводе, настојећи да јавност
Србије убеде како је то у интересу
светле будућности Србије и „бољег
живота“ њених грађана. Бриселски
преговори одвијају се по правилима
трговине, трампе или „дила“ (deal) –
признавање независности, методом
корак по корак, до тачке без
повратка, за чланство у ЕУ.
Паралелно, Србија чини тешко
схватљиве концесије НАТО-у дајући
припадницима 28 чланица Алијансе
дипломатски статус и права која на
њеној територији немају ни њени
војници, ни њени грађани.
У име чега?
(...) NATO 1999 aggression
against Serbia (FRY) was a turning
point in world relations towards
negating of the World order
established after Second World
War, weakening of United Nations
and International Law,
globalization of the
interventionism, new arms race and
West-East confrontation.
Nevertheless, multi-polarization
of global world relations is
inevitable process based on the
rising potentials and roles of
Russia, China, the BRICS and other
independent countries. In
this period of profound
global changes the danger and
risks for peace and stability come
from those forces which have long
enjoyed privileges in world
relations and which believe that
it is possible to protect the
privileges using their military
power. This kind of reasoning is
misleading. The only way to
safeguard peace and stability
today is in shared responsibility
in solving all major international
problems, return to respect of the
basic principles of International
law, primarily, principle of
sovereign equality of nations,
democratization instead of
militarization of international
relations, respect of the role of
United Nations.
NATO aggression on Serbia (FRY)
lasted 79 days and resulted in at
least 2,500 dead civilians, plus
1.008 dead soldiers and policemen
and more than 12,500 wounded. The
aggression was conducted in
alliance with the terrorist KLA.
The attacks on Serbia started on
March 24, 1999, and the last one
took place near Kosovska Kamenica
on June 10 at 13:15 CET.
NATO has never disclosed its
losses.
The list of civilians killed by
NATO has not as yet been
completed. Civic Associations like
Belgrade Forum for a World of
Equals, Generals and Admirals Club
of Serbia, Veteran Association of
Serbia, Serbian Host Society,
Association of Families of Missing
and Abducted Persons and others,
have been repeatedly demanding
competent authorities to complete
the list of civilian victims, but
so far without results.
There is no record as to how many
of wounded people died as a
consequence of injuries during
aggression or unexploded cluster
bombes in the period after the end
of bombing. It remains unknown
also how many persons have died in
the past years as a consequence of
depleted uranium missiles used by
NATO. On February 2nd, 2001, the
Federal Government established
special Committee, headed by the
Federal Minister Miodrag Kovac,
mandated to “investigate long term
consequences of depleted uranium
missiles on the health of people
and on natural environment. It
never came to the public with its
findings. Later the Federation of
Yugoslavia (Serbia and Montenegro)
was dissolved. It is noteworthy to
remind that former NATO Secretary
General Xavier Solana played key
role in the process of separation
of Montenegro from Serbia.
The total economic damage was
estimated in 1999 at 100 billions
of US dollars. Many civic
associations have addressed
initiative to the competent
Serbian authorities to demand war
damage compensation from NATO and
governments of NATO member
countries. The more so that NATO
leaders have publically recognized
that NATO has violated
international Law instigating
aggression against Serbia (FRY).
Serbian President Tomislav Nikolic
in his public address last year
declared that NATO is obliged to
pay war compensation to Serbia.
Many scholars, International law
specialists, public figures and
politicians from around the world,
consider also that Serbia is
entitled and should demand war
compensation. So far, the public
received no information about
concrete steps undertaken by the
Government.
The decision to attack Yugoslavia
was the first in history to be
made without the approval of the
UN Security Council, and the order
was given to U.S. General Wesley
Clark, the allied commander at the
time, by NATO Secretary General
Javier Solana.
Later on, in his book “Waging
Modern War”, Clark revealed that
the plans for the air strikes
against Yugoslavia were well under
way in mid-June 1998 and completed
in late August of that year.
Yugoslavia was attacked under the
pretext of failure of the talks on
the future status of the southern
Serbian province of Kosovo and
Metohija, held in Rambouillet and
Paris in January and March 1999.
In fact, plans to launch military
attacks on Serbia (FRY) were
finalized already in August 1999,
while so called Rambouillet and
Paris negotiation served as mere
alibi to make the chosen victim
responsible.
The 19-member Alliance launched
projectiles from ships in the
Adriatic Sea and four military
bases in Italy, all with the
support of strategic air bombers
which took off from bases in
Western Europe and latter in the
U.S. The first targets were
barracks and air defense forces in
Batajnica, Mladenovac, Priština
and other locations. NATO planners
predictions were that they would
finish with President Slobodan
Milosevic`s defense forces within
a couple of days but those
estimates proved to be inaccurate.
This was prompted NATO to changed
the tactics. Its politicians and
generals concluded that “in order
to protect Alliance’s
credibility”, it was necessary to
launch massive attacks on civilian
targets, including cities, towns
hospitals, schools, electricity
transformers, passenger trains…
There is practically no city in
Yugoslavia which was not targeted
on a number of occasions during
the 11-week aggression.
Thus, 50th anniversary of NATO`s
foundation, celebrated at the
Washington Summit, was marked by a
total war against small
independent European country, in
contravention of the basic
principles of international law.
At the same time, it was the war
against UN, OSCE and Europe
itself. It was precedent for
ensuing wars in Afghanistan, Iraq,
Libya, Mali, Yemen, and Syria.
Military interventionism has
become globalized and the world
less secure. It was the start of
militarization of Europe and world
relations in general. From 19
members at the time of aggression
on Serbia (FRY), NATO has become
military monster of 29 members and
several dozen associated members
through so called Partnership for
Peace and other forms of
associations. USA military bases
have been mushrooming form South
East and Central Europe toward
Russian borders. It is NATO
strategy of expansion towards East
that led to Maiden tragic events
and coup in Ukraine.
It was the tactics of financing,
arming and training of extremists
and terrorists forces first
applied in Kosovo and Metohija to
destroy territorial integrity and
over through legitimate government
in Serbia (FRY) that later were
used as a blueprint in Syria and
elsewhere.
The bombing caused damage to
25,000 houses and apartment
buildings and destroyed 470
kilometers of roads and 595
kilometers of railway tracks. A
total of 14 airports were damaged,
as well as 19 hospitals, 20
healthcare centers, 18
kindergartens, 69 schools, 176
cultural monuments and 44 bridges,
while 38 more were completely
destroyed.
During the campaign, 2,300 air
attacks were carried out on 995
facilities around Serbia and 1,150
fighter jets fired nearly 420,000
missiles to the total weight of
22,000 tons.
NATO fired 1,300 cruise missiles,
dropped 37,000 cluster bombs.
Alliance’s forces also used banned
depleted uranium missiles.
A third of the electric energy
capacity of the country was
destroyed, two oil refineries, in
Pančevo and Novi Sad, were bombed,
and NATO forces used for the first
time so-called graphite bombs to
disable electrical power systems.
Facing mounting diplomatic
pressure, NATO ended the bombing
with the signing of the Military
Technical Agreement in Kumanovo on
June 9, 1999, and the latest
missiles fell near Kosovska
Kamenica on June 10 at 13:30 CET.
The NATO secretary general issued
an order to stop the bombing on
June 10, after which Yugoslav
forces began to withdraw from
Kosovo.
On that day, the UN Security
Council adopted Resolution 1244,
and a total of 37,200 KFOR
soldiers from 36 countries were
sent to the province, with a
mission to preserve peace and
security.
About 250.000 of Serbs and other
non-Albanians have been forced out
of Kosovo and Metohija since KFOR
and UNMIK took over control of
this Serbian Province. Even 17
years after they have not been
allowed to safely return to their
homes and estates. Great many of
them still live in so called
Centers for collective shelter in
suburbs of Belgrade, Nis,
Kraljevo, Kragujevac and other
Serbian cities. Those who stayed
in the Province continue to be
threatened, attacked, and even
killed on a daily basis by
extremists.