Informazione
Onu-Ican: 243 parlamentari italiani hanno firmato per la ratifica del Trattato sulla proibizione delle armi nucleari
Per liberare l’Italia dalle atomiche non basta una firma
Trattato Onu-Ican. 243 parlamentari italiani hanno firmato per la ratifica del Trattato sulla proibizione delle armi nucleari
su Il Manifesto del 19.11.2017
L’Ican, coalizione internazionale di Ong insignita del Nobel per la Pace 2017, comunica che 243 parlamentari italiani hanno firmato l’«Impegno Ican» a promuovere la firma e la ratifica da parte del governo italiano del Trattato sulla proibizione delle armi nucleari.
È il Trattato adottato dalle Nazioni Unite il 7 luglio 2017. Che all’Articolo 1 stabilisce che «ciascuno Stato parte si impegna a non permettere mai, in nessuna circostanza, qualsiasi stazionamento, installazione o spiegamento di qualsiasi arma nucleare nel proprio territorio; a non ricevere il trasferimento di armi nucleari né il controllo su tali armi direttamente o indirettamente». All’Articolo 4 il Trattato stabilisce: «Ciascuno Stato parte che abbia sul proprio territorio armi nucleari, possedute o controllate da un altro Stato, deve assicurare la rapida rimozione di tali armi».
Impegnandosi a promuovere l’adesione dell’Italia al Trattato Onu, i 243 parlamentari si sono quindi impegnati a promuovere: 1) la rapida rimozione dal territorio italiano delle bombe nucleari Usa B-61 e la non-installazione delle nuove B61-12 e di qualsiasi altra arma nucleare; 2) l’uscita dell’Italia dal gruppo di paesi che, nella Nato, «forniscono all’Alleanza aerei equipaggiati per trasportare bombe nucleari, su cui gli Stati uniti mantengono l’assoluto controllo, e personale addestrato a tale scopo» (The role of NATO’s nuclear forces); 3) l’uscita dell’Italia dal Gruppo di pianificazione nucleare della Nato, in base all’Articolo 18 del Trattato Onu che permette agli Stati parte di mantenere gli obblighi relativi a precedenti accordi internazionali solo nei casi in cui essi siano compatibili col Trattato.
I parlamentari che hanno firmato tale impegno appartengono ai seguenti gruppi: 95 al Partito democratico (Pd), 89 al Movimento 5 Stelle, 25 ad Articolo 1-Mdp, 24 a Sinistra italiana-Sel, 8 al Gruppo misto, 2 a Scelta civica. Nel dibattito alla Camera, il 19 settembre scorso, solo i gruppi Sinistra italiana-Sel e Articolo 1-Mdp hanno chiesto la rimozione delle armi nucleari dall’Italia, come prescrive il Trattato di non-proliferazione, e l’adesione al Trattato Onu. Il Movimento 5 Stelle ha chiesto al governo solo di «relazionare al Parlamento sulla presenza in Italia di armi nucleari e dichiarare l’indisponibilità dell’Italia ad utilizzarle». La Lega Nord ha chiesto di «non rinunciare alla garanzia offerta dalla disponibilità Usa a proteggere anche nuclearmente l’Europa e il nostro paese». Il Pd – con la mozione di maggioranza approvata nella stessa seduta anche con i voti di Gruppo misto, Scelta civica, Forza Italia, Fratelli d’Italia, Alternativa popolare, Democrazia solidale – ha impegnato il governo a «continuare a perseguire l’obiettivo di un mondo privo di armi nucleari» (mentre mantiene in Italia armi nucleari violando il Trattato di non-proliferazione) e a «valutare, compatibilmente con gli obblighi assunti in sede di Alleanza atlantica, la possibilità di aderire al Trattato Onu». Il governo ha espresso «parere favorevole» ma il giorno dopo, con gli altri 28 del Consiglio nord-atlantico, ha respinto in toto e attaccato il Trattato Onu.
I parlamentari di Pd, Gruppo misto e Scelta civica, e quelli del M5S, che hanno firmato l’Impegno Ican differenziandosi dalle posizioni dei loro gruppi, devono a questo punto dimostrare di volerlo mantenere, promuovendo con gli altri una chiara iniziativa parlamentare perché l’Italia firmi e ratifichi il Trattato Onu sulla proibizione delle armi nucleari. Lo deve fare in particolare Luigi Di Maio, firmatario dell’Impegno Ican, per la sua posizione rilevante di candidato premier.
Aspettiamo di vedere nel suo programma di governo l’impegno ad aderire al Trattato Onu, liberando l’Italia dalle bombe nucleari Usa e da qualsiasi altra arma nucleare.
Cosa si nasconde dietro il progetto “euro-nukes”
Vincent Brousseau ha lavorato per 15 anni presso la BCE, in particolare nel Sancta Santorum della politica monetaria, ed è uno dei maggiori esperti francesi sull’euro. Ma essendo anche un grande conoscitore della scena politica tedesca e di questioni geostrategiche e militari, ha preparato un dossier del massimo interesse su quello che sta succedendo in Germania intorno alla possibilità di eludere il divieto alle armi nucleari impostole dopo la seconda guerra mondiale, e mettere silenziosamente le mani sulla forza d’urto francese tramite la creazione di una “bomba nucleare europea” («Euro-nukes»). Colpo di mano militare molto inquietante in un periodo in cui le previsioni geopolitiche sono di grande incertezza e turbolenza, ma naturalmente sottovalutato dagli utili idioti della “costruzione europea” e passato per lo più sotto silenzio dalla grande stampa.
Tradotto da Carmenthesister per http://vocidallestero.it/
Dossier strategico di Vincent Brousseau, 15 luglio 2017
Cos’è il trattato di Mosca?
Alcuni mesi fa, un comunicato dell’agenzia Reuters (di metà novembre 2016) ricordava incidentalmente che nessun accordo di pace è stato firmato tra il Giappone e la Russia dopo la seconda guerra mondiale. Questi due Stati sono quindi, dal punto di vista giuridico, ancora in guerra dal 1945.
Il pomo della discordia ancora presente tra Tokyo e Mosca che impedisce di firmare il trattato di pace rimane la questione delle isole Curili del Sud, ex giapponesi, che Stalin conquistò nel 1945 e l’URSS e poi la Russia hanno sempre rifiutato di restituire.
La notizia di fine anno scorso, dal tono ottimista, assicurava tuttavia che erano stati fatti dei progressi verso questo trattato di pace. Va da sé che, da un punto di vista pratico, tra questi due paesi la pace regna da diversi decenni, ma è il caso di notare che la firma di tali trattati può essere ancora una questione lunga.
Alleata del Giappone durante la Seconda Guerra Mondiale, la Germania ha vissuto la stessa situazione dal 1945 al 1990. È un trattato del 1990 che ha formalmente chiuso le ostilità, 45 anni dopo la capitolazione del Reich. Questo Trattato, il cui titolo ufficiale è “Trattato sullo stato finale della Germania“, è comunemente noto come il Trattato di Mosca. E’ chiamato anche “Trattato 2+4” o “Trattato 4+2” perché fu firmato e ratificato tra:
– i rappresentanti delle due Germanie dell’epoca (Germania occidentale denominata “Repubblica federale tedesca” o “RFT” e Germania orientale “Repubblica democratica tedesca “o” DDR”),
– i rappresentanti delle quattro potenze alleate della seconda guerra mondiale: Francia, Stati Uniti, Regno Unito e URSS.
La firma di questo trattato il 12 settembre 1990 a Mosca aprì la strada alla riunificazione tedesca.
Molto breve, questo trattato, che consiste in un preambolo e dieci articoli, stabilisce con precisione lo status internazionale della Germania unita nel cuore dell’Europa, con il tacito consenso di tutti i suoi vicini. Il trattato regola molti temi sugli affari esteri dei due stati tedeschi, come la demarcazione delle frontiere esterne, l’adesione alle alleanze e le forze militari. Con questo trattato, la Germania dovrebbe nuovamente assumere piena sovranità e diventare uno stato come qualsiasi altro.
Firma del “Trattato di Mosca” il 12 settembre 1990, che ripristina la “sovranità totale” della Germania.
Questo Trattato di Mosca, che consacra la riunificazione e ristabilisce in linea di principio la sovranità della Germania, contiene tuttavia alcune restrizioni molto importanti.
Pertanto, la Germania non è autorizzata a modificare i propri confini, neanche sulla base di un accordo con il paese di frontiera interessato.
Questo, a priori, può sembrare assurdo, ma non lo è, perché l’impegno è preso dalla Germania non nei confronti del paese di frontiera (che in linea di principio potrebbe liberarla da tale impegno), ma verso ciascuno dei quattro alleati, considerati individualmente. Così la Russia potrebbe opporsi a un’ipotetica modifica del confine, ad esempio, ceco-tedesco, anche se i due paesi interessati fossero d’accordo. Va da sé che ciò costituisce una restrizione di ciò che si intende comunemente con la parola “sovranità”.
Dal lato britannico, responsabile della redazione e della ratifica del Trattato di Mosca era Margaret Thatcher. La Thatcher, ancor più di Mitterrand, la sua controparte all’epoca, nutriva una vera diffidenza verso un ritorno della Germania nel consesso delle grandi potenze. Un articolo del Financial Times di inizio 2017 ha ricordato questo utile dettaglio, quasi dimenticato. La Thatcher, dice l’articolo, pensava anche di instaurare un’ “alleanza” con l’URSS all’esplicito scopo di contenere l’ascesa di una Germania riunificata, e motivava questa scelta facendo riferimento al periodo del 1941-1945 , quando Londra e Mosca erano alleati contro Berlino. Questo rende bene l’atmosfera.
Un’altra importante e ben nota restrizione si trova nell’articolo 3 del Trattato di Mosca, che pone un divieto permanente alla Germania di avere accesso alle armi nucleari.
Sulla base di questo articolo, la Germania non può né ricercare, né acquisire, né testare, né detenere o utilizzare qualsiasi arma atomica. E questo impegno, di nuovo, è assunto nei confronti di ciascuno dei quattro alleati, considerati individualmente.
Ciò significa che, se per qualche motivo la Germania decidesse di ignorare il trattato e di avviare un procedimento di accesso alle armi atomiche, la Russia – o anche qualsiasi altra delle tre potenze – sarebbe autorizzata di diritto a impedirlo con un’azione militare. Anche qui, si capisce che la sovranità della Germania non è stata restaurata in modo pieno.
Quali sono le posizioni dell’opinione pubblica russa e tedesca su questo argomento?
– La Russia ha, per ovvie ragioni storiche, un forte sentimento di paura verso la Germania. Né il sentimento popolare, né alcun governo russo, come un tempo il governo sovietico, sarebbero disposti a tollerare la minima violazione di questo divieto nucleare.
– La Germania ha, per gli stessi evidenti motivi storici, un forte senso di vergogna per il suo passato bellicoso. L’opinione pubblica tedesca è completamente a favore della rigorosa osservanza del divieto nucleare militare tedesco, ed è sempre stato così. Nessun governo tedesco o ex governo tedesco occidentale si è mai opposto pubblicamente a questa limitazione. C’era un certo sospetto che la Germania orientale tentasse di aggirare il divieto, ma probabilmente sono solo voci infondate.
E tuttavia, è preciso dovere di un governo prevedere ogni scenario. E i tedeschi sono persone metodiche e serie che usano prevedere tutto, anche l’improbabile. Quindi mi risulta difficile immaginare che i leader politici tedeschi non abbiano mai pensato a come rendere il loro paese una potenza atomica.
Cosa si intende per forza atomica?
Lo status di potenza nucleare non si ottiene semplicemente dal possesso di tre testate nucleari immagazzinate sotto un hangar. Comprende un notevole numero di altre cose.
Bisogna non solo avere le armi, ma avere la loro catena produttiva, sapere come mantenerla e proteggerla, averne testato l’efficacia, aver testato naturalmente le stesse armi, sapere ed essere in grado di tenerle al sicuro, avere una catena di comando rigorosa (in particolare per evitare di non essere in grado di utilizzarle, a seguito del tradimento o della morte di un solo uomo).
Devi avere persone addestrate per costruire siti, mantenerli, realizzare dei modelli dell’arma e dei suoi vettori in termini fisici e matematici, costruire i vettori, costruire l’arma in quanto tale, costruire e testare i dispositivi di trasmissione degli ordini in modo sicuro.
Si consideri, per esempio, tutta la logistica necessaria alla Francia per mantenere in permanenza la sua flotta di sottomarini nucleari lanciamissili balistici (SSBN) o lo sforzo scientifico richiesto per riuscire a simulare virtualmente gli effetti dell’esplosione – cosa fondamentale da quando i test nucleari sono vietati.
Ognuna delle cinque potenze nucleari ufficiali ha dovuto quindi sostenere un investimento enorme in tempo, persone e capitali, per decenni. È perciò totalmente irrealistico immaginare che un nuovo soggetto possa diventare una potenza nucleare dall’oggi al domani.
Se Charles de Gaulle non avesse voluto l’ingresso del suo paese nel ristretto club delle potenze nucleari, sarebbe molto difficile per la Francia raggiungere questo obiettivo oggi.
È per questo che in Francia sono poche le proposte che il paese rinunci a questo status; provengono da persone che sono più legate ad un ordine mondiale transnazionale che alla sovranità nazionale della Francia. Citerò per esempio la proposta fatta nel 2009 da MM. Juppé, Rocard, Norlain e Richard, oggi quasi dimenticata …
Pertanto, un possibile accesso del nostro vicino tedesco allo status di potenza nucleare sembra a priori un rischio lontano. Anche se, per ipotesi, la Germania pretendesse di eludere l’articolo 3 del Trattato di Mosca, il lavoro da intraprendere sarebbe talmente grande che i quattro alleati avrebbero molto tempo a disposizione per accorgersi della manovra e farla fallire.
Ma abbandoniamoci a un piccolo esercizio di paranoia. Dopo tutto, se io fossi tedesco, senza dubbio avrei già pensato ai modi per aggirare l’ostacolo.
È così impossibile?
Come ho evidenziato prima, diventare una potenza nucleare comporta l’acquisizione di diverse cose che non hanno nulla a che fare l’una con l’altra.
Alcune sono immateriali (creare una rigorosa catena di comando, o addestrare ingegneri e scienziati); per loro stessa natura, queste cose possono essere fatte in maniera relativamente discreta.
Al contrario, il test nucleare iniziale è tutt’altro che discreto; e nel caso della Germania è proibito due volte: una volta a causa dell’articolo 3 del Trattato di Mosca, e l’altra a causa del divieto globale per i test nucleari.
Ma tra questi due estremi?
Tra questi due estremi c’è ad esempio l’acquisizione delle tecnologie necessarie per i missili intercontinentali, o la creazione di una catena di produzione – la realizzazione fisica e la convalida, vale a dire altri tipi di test – e le catene di produzione di altri dispositivi di lancio. Ad esempio, sottomarini.
Tutte queste azioni non possono essere fatte con assoluta discrezione, ovviamente, ma sono meno appariscenti del test di Mururoa del 24 agosto 1968.
Ora, da alcune notizie di attualità, nel corso degli ultimi semestri, risultano dei sintomi che tendono a confermare che potrebbe esserci un silenzioso interesse da parte della Germania a compiere questi passi verso l’accesso al nucleare. Parlerò solo di due di questi sintomi, pur essendo consapevole che possono spiegarsi in modo diverso – e che sono, infatti, spiegati in modo diverso. Ma in questo campo non si è mai troppo diffidenti …
Questi due esempi sono:
– l’ingresso della Germania in Airbus;
– e la vendita, o meglio il regalo, fatto dalla Germania a Israele di sommergibili del tipo denominato Dolphin.
Il silenzioso interesse della Germania per la bomba
In primo luogo, l’Airbus. Il gruppo Airbus è stato creato nel 2000 da parte degli Stati francese e spagnolo e due gruppi privati, uno francese e uno tedesco, sulla base della struttura omonima esistente dagli anni ’70. La scelta del nome, EADS, che non è né francese né spagnolo, né tedesco, testimonia la pretesa “volontà dell’Europa” riguardo al progetto. La quota dello Stato francese nella partecipazione al gruppo è passata dal 48% nel 1999 all’ … 11% nel 2015, mentre la quota dello Stato federale tedesco è dell’11% dal 2014.
Inoltre, il gruppo è anche costruttore di missili strategici della Force océanique stratégique (FOST) francese e, di conseguenza, titolare di alcune tecnologie molto avanzate, che riguardano il nucleare ma anche il settore spaziale. (L’aspetto spaziale è particolarmente legato al fatto che le testate di questi missili sono “rientranti”, cioè svolgono parte del viaggio nello spazio e devono rimanere funzionali dopo il rientro nell’atmosfera.)
Stiamo parlando di tecnologie molto avanzate, paragonabili solo alle loro controparti russe e americane. Totalmente fuori dalla portata dei “piccoli candidati” al nucleare come la Libia o la Corea del Nord, sono costate alla Francia un lavoro di diversi decenni.
La struttura di Airbus offrirebbe allo Stato tedesco un modo per recuperare queste tecniche, se decidesse in questo senso? La risposta è che è una questione di tempo.
Se la Germania ha davanti a sé un orizzonte di qualche anno, è impensabile che non ci riesca. Naturalmente, si suppone che la Germania non dovrebbe voler fare una cosa del genere, ma trovo questa garanzia piuttosto debole.
Diamo un’occhiata alla storia dei Dolphin.
Sono sottomarini di costruzione tedesca. Certamente c’è un mondo tra queste macchine e un SNLE francese. Ma resta il fatto che sono in grado di lanciare armi nucleari con un vettore di missili da crociera. Queste navi sono vendute allo Stato di Israele a tariffe molto vantaggiose, e i primi sono stati decisamente regalati.
Questa strana generosità ha suscitato delle domande.
Leggiamo sul sito irenees.net dell’associazione Modus Operandi, la seguente osservazione:
“Le vere ragioni non sono mai state espresse in maniera esplicita, ma come per voler ‘farsi perdonare’, la Germania si è semplicemente offerta di finanziare integralmente i primi due sottomarini (640 milioni di dollari) e di condividere le spese per il terzo.”
Farsi perdonare? Questa è una spiegazione comoda. Ma c’è una spiegazione meno innocua.
Come ho ricordato, l’accesso allo status di potenza nucleare comporta un notevole numero di passi, tra cui la costruzione, il funzionamento e la verifica delle linee di produzione tramite dei test. “Test”, l’ostacolo è questo. La Germania è stata in grado di creare la linea di produzione dei Dolphin, ma certamente non è in grado di verificare che il prodotto finito possa effettuare un lancio nucleare a causa dell’articolo 3 del Trattato di Mosca.
Tuttavia, può aggirare l’ostacolo facendo fare il test … alla marina israeliana.
Si comprende quindi che il vero pagamento di ciò che sarebbe, altrimenti, un puro e semplice regalo, potrebbe consistere in questo: la convalida del prodotto, che è essenziale e che era la più grande difficoltà. Nessuna forza nucleare è tale senza test e convalide, sia per i vettori e i dispositivi di lancio, che per le cariche nucleari stesse.
Del resto, questa operazione non è sfuggita alla vigilanza degli esperti, compresi i media russi, dal momento che Sputnik le ha dedicato una sezione speciale nel mese di aprile 2015, per rivelare ai suoi lettori che “Berlino fornirà a Israele un sottomarino a capacità nucleare “.
Ci sono motivi per credere che la direzione politica tedesca non abbia necessariamente rinunciato ad acquisire lo status nucleare, un giorno, nonostante le particolari difficoltà della Germania a perseguire un tale obiettivo.
Ma siccome questo obiettivo non è facile da raggiungere, vediamo se esiste un modo più intelligente. È qui che entra in gioco l’Europa.
La proposta “Kiesewetter”
Roderich Kiesewetter è un deputato tedesco (CDU), membro della commissione parlamentare per gli affari esteri del Bundestag, ed ex ufficiale di stato maggiore del Bundeswehr.
È anche membro, insieme a Andrew Duff, un altro individuo che ho già introdotto ai membri e ai sostenitori dell’UPR, del “European Coucil on Foreign Relations” (ECFR).
I due uomini hanno in comune una insolita specialità: sondano il terreno.
Questa attività consiste nel mettere delle idee sul tavolo, presentandole come proprie, senza coinvolgere personalità o istituzioni ufficiali, sia tedesche che europee (come Juncker o la Commissione Europea). L’obiettivo è vedere se queste idee non provocano particolari reazioni da parte degli altri politici, della stampa e dell’opinione pubblica, o se provocano al contrario una levata di scudi.
Ora, nel novembre 2016, Roderich Kiesewetter ha lanciato un’idea, presentandola come sua, in linea con il suo doppio incarico militare + Affari Esteri.
Questa idea è quella di utilizzare la costruzione europea per aggirare gli ostacoli che ho descritto sopra. Ed è un’idea brillante. Invece di preoccuparsi di avanzare subdolamente verso lo status nucleare, acquisirlo di diritto; in quanto il divieto riguarda la Germania, è possibile acquisirlo non come Germania ma come membro dell’Unione Europea.
L’idea è nata già da un po’ di tempo, e si conforma a una tendenza attuale dello spirito tedesco, che è quella di presentarsi come un bravo membro del mondo occidentale e democratico, piuttosto che un cattivo tedesco capace delle idee più abominevoli. (Per inciso, mi spiego così l’improbabile propensione dei nostri amici tedeschi per la lingua inglese: questione di immagine, soprattutto nei confronti degli altri occidentali.)
Questo pretesto avrebbe potuto essere la Crimea. Avrebbe potuto essere l’«ascesa del populismo». Non avrebbe potuto essere la Brexit, che ha l’effetto di portare fuori dalla UE un paese nucleare, lasciandolo nella NATO. Alla fine, sarà l’elezione di Trump.
La giustificazione è perfetta in relazione alle circostanze:
– l’atteggiamento trasgressivo e la vaghezza di Trump sugli impegni di Washington nella NATO;
– il rischio di perdere l’”ombrello nucleare” americano, agitato nei media euro-atlantici;
– la “minaccia” di una Russia sospettata delle peggiori intenzioni da parte di questi medesimi media.
Sicuramente, l’opportunità di sondare il terreno è perfetta. Se ne prende atto.
Reuters ha quindi presentato l’idea di “Kiesewetter” in una notizia del 16 novembre 2016. Se chi mi legge tiene a mente quanto appena detto, ogni riga del messaggio (in inglese) dovrebbe apparire chiara e trasparente.
Naturalmente, la proposta è accompagnata dalla riaffermazione che “la Germania stessa” non deve diventare una potenza nucleare. Tuttavia questa frase fa parte della retorica obbligatoria. Diamo un’occhiata più da vicino al contenuto concreto della proposta.
\n
Seconda e terza parte: https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8208
Quarta e quinta parte: https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8225
Prefazione di Alex Zanotelli. Nota redazionale di Jean Toschi Marazzani Visconti
Zambon editore, 2015, pp. 550, euro 18,00
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8419
INTERVISTA | di Giuseppe Di Leo, 7/6/2016
http://www.pandoratv.it/?p=4037
VIDEO: http://www.pandoratv.it/?p=4037
Stoltenberg in visita a Kiev: “L’Ucraina può contare sulla Nato” (La Notizia di Manlio Dinucci - PandoraTV 23/9/2015)
“Storica” visita del segretario generale della Nato in Ucraina. Stoltenberg ha partecipato (per la prima volta nella storia delle relazioni bilaterali) al Consiglio di sicurezza nazionale, firmato un accordo per l’apertura di un’ambasciata della NATO a Kiev e tenuto due conferenze stampa col presidente Petro Poroshenko...
http://www.pandoratv.it/?p=4109
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?t=125&v=Edl1IfHiqHg
Il vero impatto del «Pentagono italiano»
L’arte della guerra. La rubrica settimanale a cura di Manlio Dinucci
Gli abitanti del quartiere di Centocelle, a Roma, protestano a ragione per l’impatto del costruendo Pentagono italiano sul parco archeologico e la sua area verde (il manifesto, 29 ottobre).
C’è però un altro impatto, ben più grave, che passa sotto silenzio: quello sulla Costituzione italiana.
Come abbiamo già documentato sul manifesto (7 marzo), il progetto di riunire i vertici di tutte le forze armate in un’unica struttura, copia in miniatura del Pentagono statunitense, è parte organica della «revisione del modello operativo delle Forze armate», istituzionalizzata dal «Libro Bianco per la sicurezza internazionale e la difesa» a firma della ministra Pinotti.
Esso sovverte le basi costituzionali della Repubblica italiana, riconfigurandola quale potenza che interviene militarmente nelle aree prospicienti il Mediterraneo – Nordafrica, Medioriente, Balcani – a sostegno dei propri «interessi vitali» economici e strategici, e ovunque nel mondo – dal Baltico all’Afghanistan – siano in gioco gli interessi dell’Occidente rappresentati dalla Nato sotto comando Usa.
Funzionale a tutto questo è la Legge quadro del 2016, che istituzionalizza le missioni militari all’estero (attualmente 30 in 20 paesi), finanziandole con un fondo del Ministero dell’economia e delle finanze. Cresce così la spesa militare reale che, con queste e altre voci aggiuntive al bilancio della Difesa, è salita a una media di circa 70 milioni di euro al giorno, che dovranno arrivare a circa 100 milioni al giorno come richiesto dalla Nato.
La riconfigurazione delle Forze armate in funzione offensiva richiede sempre più costosi armamenti di nuova generazione. Ultimo acquisto il missile statunitense Agm-88E Aargm, versione ammodernata (costo 18,2 milioni di dollari per 25 missili) rispetto a precedenti modelli acquistati dall’Italia: è un missile a medio raggio lanciato dai cacciabombardieri per distruggere i radar all’inizio dell’offensiva, accecando così le difese del paese sotto attacco.
L’industria produttrice, la Orbital Atk, precisa che «il nuovo missile è compatibile anche con l‘F-35», il caccia della statunitense Lockheed Martin alla cui produzione l’Italia partecipa con l’impianto Faco di Cameri gestito da Leonardo (già Finmeccanica), impegnandosi ad acquistarne 90. Il primo F-35 è arrivato nella base di Amendola il 12 dicembre 2016, facendo dell’Italia il primo paese a ricevere, dopo gli Usa, il nuovo caccia di quinta generazione che sarà armato anche della nuova bomba nucleare B61-12.
L’Italia, però, non solo acquista ma produce armamenti. L’industria militare viene definita nel Libro Bianco «pilastro del Sistema Paese» poiché «contribuisce, attraverso le esportazioni, al riequilibrio della bilancia commerciale e alla promozione di prodotti dell’industria nazionale in settori ad alta remunerazione».
I risultati non mancano: Leonardo è salita al nono posto mondiale nella classifica delle 100 maggiori industrie belliche del mondo, con vendite annue di armamenti per circa 9 miliardi di dollari nel 2016. Agli inizi di ottobre
Leonardo ha annunciato l’apertura di un altro impianto in Australia, dove produce armamenti e sistemi di comunicazione per la marina militare australiana. In compenso, per spostare sempre più la produzione sul settore militare, che fornisce oggi a Leonardo l’84% del fatturato, sono state vendute alla giapponese Hitachi due aziende Finmeccanica, Ansaldo Sts e Ansaldo Breda, leader mondiali nella produzione ferroviaria.
Su questo «pilastro del Sistema Paese» si edifica, con fondi stornati dal budget della Legge di stabilità, il Pentagono italiano, nuova sede del Ministero della Guerra.
L’arte della guerra. La rubrica settimanale a cura di Manlio Dinucci
In base a tale consapevolezza, i 122 stati che l’hanno votato si impegnano a non produrre né possedere armi nucleari, a non usarle né a minacciare di usarle, a non trasferirle né a riceverle direttamente o indirettamente. Questo è il fondamentale punto di forza del Trattato che mira a creare «uno strumento giuridicamente vincolante per la proibizione delle armi nucleari, che porti verso la loro totale eliminazione».
Ferma restando la grande validità del Trattato – che entrerà in vigore quando, a partire dal 20 settembre, sarà stato firmato e ratificato da 50 stati – si deve prendere atto dei suoi limiti. Il Trattato, giuridicamente vincolante solo per gli stati che vi aderiscono, non proibisce loro di far parte di alleanze militari con stati in possesso di armi nucleari. Inoltre, ciascuno degli stati aderenti «ha il diritto di ritirarsi dal Trattato se decide che straordinari eventi relativi alla materia del Trattato abbiano messo in pericolo i supremi interessi del proprio paese». Formula vaga che permette in qualsiasi momento a ciascuno stato aderente di stracciare l’accordo, dotandosi di armi nucleari.
Il limite maggiore consiste nel fatto che non aderisce al Trattato nessuno degli stati in possesso di armi nucleari: gli Stati uniti e le altre due potenze nucleari della Nato, Francia e Gran Bretagna, che possiedono complessivamente circa 8000 testate nucleari; la Russia che ne possiede altrettante; Cina, Israele, India, Pakistan e Nord Corea, con arsenali minori ma non per questo trascurabili.
Non aderiscono al Trattato neppure gli altri membri della Nato, in particolare Italia, Germania, Belgio, Olanda e Turchia che ospitano bombe nucleari statunitensi. L’Olanda, dopo aver partecipato ai negoziati, ha espresso parere contrario al momento del voto. Non aderiscono al Trattato complessivamente 73 stati membri delle Nazioni Unite, tra cui emergono i principali partner Usa/Nato: Ucraina, Giappone e Australia.
Il Trattato non è dunque in grado, allo stato attuale, di rallentare la corsa agli armamenti nucleari, che diviene sempre più pericolosa soprattutto sotto l’aspetto qualitativo. In testa sono gli Stati uniti che hanno avviato, con rivoluzionarie tecnologie, la modernizzazione delle loro forze nucleari: come documenta Hans Kristensen della Federazione degli scienziati americani, essa «triplica la potenza distruttiva degli esistenti missili balistici Usa», come se si stesse pianificando di avere «la capacità di combattere e vincere una guerra nucleare disarmando i nemici con un first strike di sorpresa». Capacità che comprende anche lo «scudo anti-missili» per neutralizzare la rappresaglia nemica, tipo quello schierato dagli Usa in Europa contro la Russia e in Corea del Sud contro la Cina.
La Russia e la Cina sono anch’esse impegnete nella modernizzazione dei propri arsenali nucleari. Nel 2018 la Russia schiererà un nuovo missile balistico intercontinentale, il Sarmat, con raggio fino a 18000 km, capace di trasportare 10-15 testate nucleari che, rientrando nell’atmosfera a velocità ipersonica (oltre 10 volte quella del suono), manovrano per sfuggire ai missili intercettori forando lo «scudo».
Tra i paesi che non aderiscono al Trattato, sulla scia degli Stati uniti, c’è l’Italia. La ragione è chiara: aderendo al Trattato, l’Italia dovrebbe disfarsi delle bombe nucleari Usa schierate sul suo territorio. Il governo Gentiloni, definendo il Trattato «un elemento fortemente divisivo», dice però di essere impegnato per la «piena applicazione del Trattato di non-proliferazione (Tnp), pilastro del disarmo».
Trattato in realtà violato dall’Italia, che l’ha ratificato nel 1975, poiché impegna gli Stati militarmente non-nucleari a «non ricevere da chicchessia armi nucleari, né il controllo su tali armi, direttamente o indirettamente». L’Italia ha invece messo a disposizione degli Stati uniti il proprio territorio per l’installazione di almeno 50 bombe nucleari B-61 ad Aviano e 20 a Ghedi-Torre, al cui uso vengono addestrati anche piloti italiani. Dal 2020 sarà schierata in Italia la B61-12: una nuova arma Usa da first strike nucleare. In tal modo l’Italia, formalmente paese non-nucleare, verrà trasformata in prima linea di un ancora più pericoloso confronto nucleare tra Usa/Nato e Russia.
Perché il Trattato adottato dalle Nazioni Unite (ma ignorato dall’Italia) non resti sulla carta, si deve pretendere che l’Italia osservi il Tnp, definito dal governo «pilastro del disarmo», ossia pretendere la completa denuclearizzazione del nostro territorio nazionale.
(il manifesto, 9 luglio 2017)
Strategia NATO della tensione
L’arte della guerra. La rubrica settimanale a cura di Manlio Dinucci
Che cosa avverrebbe se l’aereo del segretario Usa alla Difesa Jim Mattis, in volo dalla California all’Alaska lungo un corridoio aereo sul Pacifico, venisse intercettato da un caccia russo dell’aeronautica cubana? La notizia occuperebbe le prime pagine, suscitando un’ondata di preoccupate reazioni politiche.
Non si è invece mossa foglia quando il 21 giugno l’aereo del ministro russo della Difesa Sergei Shoigu, in volo da Mosca all’enclave russa di Kaliningrad lungo l’apposito corridoio sul Mar Baltico, è stato intercettato da un caccia F-16 statunitense dell’aeronautica polacca che, dopo essersi minacciosamente avvicinato, si è dovuto allontanare per l’intervento di un caccia Sukhoi SU-27 russo. Una provocazione programmata, che rientra nella strategia Nato mirante ad accrescere in Europa, ogni giorno di più, la tensione con la Russia.
Dall’1 al 16 giugno si è svolta nel Mar Baltico, a ridosso del territorio russo ma con la motivazione ufficiale di difendere la regione dalla «minaccia russa», l’esercitazione Nato Baltops con la partecipazione di oltre 50 navi e 50 aerei da guerra di Stati uniti, Francia, Germania, Gran Bretagna, Polonia e altri paesi tra cui Svezia e Finlandia, non membri ma partner della Alleanza.
Contemporaneamente, dal 12 al 23 giugno, si è svolta in Lituania l’esercitazione Iron Wolf che ha visti impegnati, per la prima volta insieme, due gruppi di battaglia Nato «a presenza avanzata potenziata»: quello in Lituania sotto comando tedesco, comprendente truppe belghe, olandesi e norvegesi e, dal 2018, anche francesi, croate e ceche; quello in Polonia sotto comando Usa, comprendente truppe britanniche e rumene.
Carrarmati Abrams della 3a Brigata corazzata Usa, trasferita in Polonia lo scorso gennaio, sono entrati in Lituania attraverso il Suwalki Gap, un tratto di terreno piatto lungo un centinaio di chilometri tra Kaliningrad e Bielorussia, unendosi ai carrarmati Leopard del battaglione tedesco 122 di fanteria meccanizzata. Il Suwalki Gap, avverte la Nato riesumando l’armamentario propagandistico della vecchia guerra fredda, «sarebbe un varco perfetto attraverso cui i carrarmati russi potrebbero invadere l’Europa».
In piena attività anche gli altri due gruppi di battaglia Nato: quello in Lettonia sotto comando canadese, comprendente truppe italiane, spagnole, polacche, slovene e albanesi; quello in Estonia sotto comando britannico, comprendente truppe francesi e dal 2018 anche danesi.
«Le nostre forze sono pronte e posizionate nel caso ce ne fosse bisogno per contrastare l’aggressione russa», assicura il generale Curtis Scaparrotti, capo del Comando europeo degli Stati uniti e allo stesso tempo Comandante supremo alleato in Europa.
Ad essere mobilitati non sono solo i gruppi di battaglia Nato «a presenza avanzata potenziata». Dal 12 al 29 giugno si svolge al Centro Nato di addestramento delle forze congiunte, in Polonia, l’esercitazione Coalition Warrior il cui scopo è sperimentare le più avanzate tecnologie per dare alla Nato la massima prontezza e interoperabilità, in particolare nel confronto con la Russia. Vi partecipano oltre 1000 scienziati e ingegneri di 26 paesi, tra cui quelli del Centro Nato per la ricerca marittima e la sperimentazione con sede a La Spezia.
Mosca, ovviamente, non sta con le mani in mano. Dopo che il presidente Trump sarà stato in visita in Polonia il 6 luglio, la Russia terrà nel Mar Baltico una grande esercitazione navale congiunta con la Cina. Chissà se a Washington conoscono l’antico proverbio «Chi semina vento, raccoglie tempesta».
(ilmanifesto, 27 giugno 2017)
\n
НЕЗАШТИЋЕНА ПРОШЛОСТ
Пише: Мира Марковић
12.novembar 2017
Сада, после толико векова, сваки би народ требало да афирмише оне тековине из своје прошлости које имају трајну цивилизацијску вредност у развоју друштва, науке и уметности, оне тековине које имају перманентну еманципаторску улогу.
Али, често се прошлост, а нарочито оно што се у њој третира као традиција, злоупотребљава. Ставља се у функцију текућих, пре свега политичких потреба.
Често се традиционално, према коме се треба односити са поштовањем, активира у сасвим текуће, прагматичне сврхе. То традиционално би требало тобоже да буде ослонац за дневне политичке потезе. А ти потези се представљају као национални континуитет, историјски темељ политике која се тренутно води у народном интересу.
Злоупотреба прошлости и традиције ниски је ударац и прошлости и традицији, а текућој стварности је подвала коју многи савременици не виде одмах, а неки је не виде никад.
У последње време на тај начин је предмет злоупотребе постала религија, односно црква као њена институција.
Религија је, бар две последње деценије, постала територија на којој се сукобљавју народи и уоште људи, и у тим сукобима сваки народ активира своју религију као свето место свог живота које је као такво довољан разлог у најбољем случају за дистанцу од припадника других религија, а у горем случају за налажење аргумената за агресивност према њима.
Да би се таква температура међу народима и људима одржала, креатори те температуре служе се театралном глорификацијом и религије и њених тумача и цркве.
Та театралност искључује свако искрено и озбиљно религиозно осећање и у крајњој линији вређа и религију и вернике.
Многи верници ту разметљиву, свеприсутну „религиозност“ не доживљавају као театралност, напротив, верују да се ради о привржености највећој вредности којој су сами посвећени. На упозорење да се ради о прилично бескрупулозној манипулацији реагују, не само са сумњом, већ непријатељски, доживљавају та упозорења као атеистичку злурадост.
Има, разуме се, образованих верника који су свесни те манипулације и који одбијају да буду декор те театралности. Али, изгледа да су они у мањини. Да није тако, да је већина свесна злоупотребе религије, до те злоупотребе не би ни дошло.
Ако би на опасност од те манипулације неко требало да реагује онда су то представници цркве. Многи међу њима то знају као образовани људи, али њихова реаговања, и кад их има, не допиру лако и увек до јавности. Пре свега јер се не уклапају у политичке интересе манипулатора.
Али их има међу црквеним људима који игноришу чињеницу да се и религија и црква користе често у политичке сврхе, иако су те чињенице свесни. Чине то са логичном намером да атмосферу наклоњену религији и цркви искористе за јачање утицаја религије и побољшање материјалних и статусних прилика саме цркве.
Наравно, постоје и друга подручја прошлости и традиције која се на сличан начин злоупотребљавају.
Глорификација неког догађаја или неке појаве често се смешта у контекст глорификације прошлости и традицију у целини.
Међутим, нема народа на свету чија прошлост у целини заслужује да буде глорификована. Свачија има слабе стране које не треба заборавити да се не би поновиле.
Национализам је, по својој природи, склон фетишизацији националне прошлости а нетрпељив према оправданом труду за нужном вредносном селекцијом.
А затим, не може све из прошлости да буде традиција, не само зато што све не заслужује да се третира као добро, већ и зато што би такав статус многих појава био у данашње време бесмислен.
На пример и у најразвијеним земљама жене нису имале право гласа до такорећи недавно, да ли би фетишизација прошлости без селекције, ту „традицију“ неговала. Ту је селективан вредности однос према прошлости историјски нужан и оправдан.
Али је логичан и у подручјима која нису од таквог цивилизацијског значаја. Козаци су ратовали сабљама, Срби су носили опанке, Енглези сукњице, Турци димије ... то је прошлост која је остала за новим добом. Та је прошлост била дуго традиција али је време укинуло.
Вредносна селекција према прошлости подразумева неговање оних тековина које су допринеле и националном и општељудском развоју и прогресу.
А традиционално треба да се негују они симболи којима се национални идентитет испољава у његовом континуираном и оптималном цивилизацијском развоју.
ОПРАВДАНЕ ПОСЛЕДИЦЕ
Пише: Мира Марковић
23.октобар 2017
И стручно и лаичко мишљење је да је пораст малигних обољења последица бомбардовања.
И заиста, готово да нису неопходне стручне анализе и оцене када се ради о узрочно-последичној вези између малигних обољења и бомбардовања у Србији. Према „признањима“ самог НАТО-а на Србију је бачено најмање дванест тона осиромашеног уранијума, а могуће је, према њиховој процени, и петнаест.
Поред осиромашеног уранијума катастрофалне последице за живот у Србији су изазвала и бомбардовања хемијских постројења. Последице њиховог бомбардовања су једнаке последицама које би биле изазване коришћењем бојних отрова. Због експлозија и пожара који су се десили приликом бомбардовања хемијских фабрика и нафтних резервоара огромне количине отровних материја загадиле су ваздух, воду и тло на ширем подручју од оног на коме су се налазила бомбардована постројења, али је то загађење било и на дужи рок. Опасност од њега присутна је до данас и вероватно још дуго неће проћи.
Непосредно после окончања бомбардовања почео је рад на научним и стручним анализама о последицама бомбардовања на здравље, пре свега становника најугорженијих подручја, али и на здравље нације у целини. Те прве анализе су, одмах указале на драматичну везу између бомбардовања и здравља људи.
Резултати тих анализа подразумевали би и одговорност за судбину нације која је бомбардовању била три месеца изложена.
Али годину и по дана после бомбародања, власт која је то постала пучем у организацији америчке администрације и неких других западних влада и институција искључила је из свог домена рада сваку активност везану за одговорност оних који су бомбардовали Србију. То је, разуме се, било и очекивано. Нова власт је била експозитура оних који су бомбардовали Србију.
Питање одговорности је, дакле, било склоњено са дневног реда на који су га по логици и по сваком моралу на дневни ред ставили претходна власт и народ. Тако су се индиректно на споредном колосеку нашла и истраживања везана за последице бомбаровања за људски живот.
Могуће да су у последње време та истраживања „оживела“. Између осталог и зато што је пораст малигних, али и неких других сличних обољења, у драматичном порасту.
Али и данас, као и раније, важи исти каузалитет. За еколошку и здравствену катастрофу у Србији одговорност припада онима који су доносили одлуке о бомбардовању и који су га изводили. Та одговорност није само начелна него је и персонална. Осамнаест земаља чланица НАТО, и само врх НАТО, имају своје шефове који су 1999. године донели одлуке о бомбардовању Србије, додуше без сагласности Уједињених нација и Савета безбедности. Знајући ваљда да им њихова сагласност није ни потребна. Администрација САД је старија од УН.
Тешко је, дакле, избећи обелодањење везе између бомбардовања и здравствених прилика у Србији а занемарити одговорност за те прилике и то не неку начелну већ конкретну.
И усред те атмосфере недавно у Србију у госте доласи Бернар Леви, француски филозоф. Између осталог, познат и по својој дугогодишњој антисрпској пропаганди и уопште по анимузитету према Србима коју је испољавао деведесетих година.
Приликом недавног гостовања у Србији на забринутост коју је чуо од српских домаћина да у земљи има много малигних обољења у последњих петнаест година, француски филозоф је одговорио да је становништво Србије старо па је логично да као такво умире од рака, а уз то је нагласио да српски народ није склон демократији.
Што се старости тиче, Срби нису најстарији народ на свету. Има их још старих и још старијих, али нису познати по високом степену смртности од рака. У удаљеним пространствима Сибира, Кавказа, уопште Азије, Северне Америке и тако даље има много старог света а једва да има малигних обољења. А код нас сваког дана једно дете оболи од рака. Старост као евентуални узрок тешко да би могла да прође.
Али ни одсуство демократије, такође. Бернар Леви и њега помиње као један од узрока, ваљда у ширем смислу. У ширем или ужем, тешко је довести у везу одсуство демократије и малигна обољења. Односно, недостатак демократије као узрок малигних обољења. Јер има их и у најдемократскијим земљама које се, по Бернару Левију, налазе на Западу наше хемисфере. А опет нису ове болести најзаступљеније у азијским и афричким диктатурама.
Кад би та комбинација – одсуство демократије и старост, били узрок малигних обољења човечанство би бар знало шта треба да предузме да се реши једног од највећих зала које га је снашло. Продужити младост и увести демократију. А Бернар Леви би добио Нобелову награду и за биологију и за медицину и ако се за те науке није школовао. И био би скинут терет са плећа многих стручњака, биолога и лекара широм света, који раде на откривању лека за рак.
Али на жалост француског филозофа, у Канади умиру од рака иако је земља демократска, а на Кавказу живе здрави иако су стари.
Младост и демократија, и кад су уједињене, нажалост, нису лек за најстрашнију болест овог века.
Биће, дакле, по Бернару Левију, да су само у Србији старост и одсуство демократије узрочници малигних болести.
Па према томе, кад умру сви стари, а то је по Бернару Левију већина, и кад се уведе демократија којој Срби нису склони, неће више бити болести, не само малигних, него ваљда ни кијавице. Становника ће бити нешто мање и биће под надзором, да се опет не отисну у антидемокрастке воде, али бар ће бити здрави.
БИЛО У ЛАС ВЕГАСУ
Чак и ако се то догодило у САД, много је. САД, иначе, важе за земљу са највише криминала, или се бар налазе у врху те лествице.
Порекло тог криминала је предмет перманентне бриге у самим САД, лаичког огорчења широм света, и наравно, научне пажње.
Порекло је сложено, али није недовољно јасно, каквим се понекад жели да представи. Та тобожња недовољна јасност је последица извесне научне лењости, а некад има и крхку одбранашку улогу. Тобоже је то зло снашло САД, таква им је судбина.
Није, наравно, у питању судбина већ стварност која је резултат више међусобно повезаних фактора.
Велике социјалне разлике, у ствари енормне класне разлике, по правилу су први узрок криминала и свих других облика насиља и социјалне патологије. Сиромаштво, незапосленост, неписменост, колективна и индивидуална безперспективност су родна места криминалаца, наркомана, проститутки, многих психопата ...
Криминалу у САД много доприноси и веома присутна потрошачка атмосфера. Оно што се нема, недостаје више ако се људима стално даје на знање да постоји у провокативном квантитету и квалитету. Енормна понуда и одсуство услова за сваку потрошњу, или за веома ограничену и крајње скромну, изазива агресивно незадовољство.
Притом, треба имати у виду да је у САД економски раст веома интензиван, брз, готово спектакуларан, и да такав појачава социјалне разлике. Незапослени и сиромашни реагују на њих драматично, агресивно, траже решење изван институција и закона. Али, не само они. И неки припадници средњих слојева незадовољни својим шансама за материјалним и статусним променама, прибегавају повременом или трајном компензацијом у криминалу. И део омладине, такође. По природи свог бића млади људи су нестрпљиви, а подстакнути егизстенцијалним провокацијама свуда око себе, животом до кога је пут дуг и неизвестан, покушавају да га се домогну што пре, занемарујући ризик коме су изложени не само тренутно већ и трајно.
Том нараслом социјалном незадовољству и гневу много доприноси и потрошачка пропаганда. Вјерују америчког начина живота је – имати. Немати људе избацује из игре, из живота такорећи. Материјални, економски, финансијски успех је готово једини успех. Из њега се репродукују све друге шансе у животу. Породична биографија, стваралаштво, рад, духовна посвећеност су параметри у далеком другом плану. А тај примарни успех и његов амбијентални декор су не само дневно форсирани већ и национално глорификовани. Није, дакле, нереално да до тог успеха пут може да буде и ванзаконска и ванинституционална пречица.
Америчкој ванзаконској и ванинституционалној, криминалној стварности годинама је много доприносило и присуство расне дискриминације. Она је од почетка била повезана са социјалним и класним разликама. Расно дискриминисани су били и социјално, односно класно деградирани. Припадници те дискриминације и деградације су били једна од најзлостављенијих популација у осамнаестом, деветнаестом и двадесетом веку. И логично је да су се из тог злостављања родили насиље и криминал. Они су били израз нужде, али и освете. Некад и једног и другог. Америчка држава се према тој нужди и освети односила као према криминалу. А просвећени свет, у Европи као његовом центру, је ту замену тезе игнорисао, правио се да је не види.
Као један од узрока криминала у САД свакако треба имати у виду и специфичност америчког менталитета. Први досељеници из Европе у Америку са својим преступничким и авантуристичким биографијама, које су активирали при сусрету са слабијим матичним становништвом, били су пратемељ следећих покољења која су агресивност у остварењу својих националних интереса и личних потреба сматрали легитимним својством своје супериорне цивилизацијске нарави. Та нарав је радикално и скоро антагонистички била различита и остала различита од европске раскошне просвећености и азијске стрпљиве мудрости.
И најзад, треба имати у виду и одсуство континуитета хуманистичких идеја које вековима постоје у Европи и Азији и настојања да се оне остваре.
Иза садашње Европе налазе се грчка филозофија која је на највишем мисаоном нивоу покренула питање односа између добра и зла, као и многи до сада непревазиђени антички идеали морала и лепоте; римско право на коме се темеље цивилизацијски парамтети од 753. године пре Христа до данас; хришћанство чији почеци представљају рану антиципацију једнакости и равноправности; десет векова византијске суптилне ликовне духовности; златни утопистички сан Томаса Мора и за далеку будућност написан „Град Сунца“ Томаза Кампанеле; визионарски образац оптималног живота који су образложили Сен Симон и Фурије пре него што је наука о друштву то преузела на себе; раскошно схватање слободе за време три века ренесансе; Велика француска револуција на чијој су застави први пут слобода и равноправност најавиле повезаност без којих нема ни једне ни друге; Први човеков излет у небо 1871. године за време Париске комуне; научно креирана будућност Марксовог учења; Лењинове Филозофске свеске и Октобарска револуција која је отворила прве странице будућности ...
Захваљујући том континуитету Европа је врт наше цивилизације, њена мисаона дуговечност је израз њене универзалности и њене супериорности у односу на егизстенцијални салто витале у чијој се неутемељености крије опасност од негације.
Зато Американци, лишени тог континуитета, живе у прагматичној садашњости и у њој једино налазе репер респектабилности. Оно што им је дошло из еврпоског мисаоног и искуственог живота предмет је едукативног, али не и вредносног значаја.
Њихове личности се нису формирале на претходном мисаоном искуству јер га нису имали. Оно што имају у том смислу је са историјске тачке гледишта кратког даха, дијалектика је једне немирне духовно и мисаоно неауторизоване динамике, елементарни егзистенцијални мотив без искуства из јучерашњег дана и без перцепције за сутрашње.
ПОВОДОМ ТРИДЕСТ ГОДИНА ОД ОСМЕ СЕДНИЦЕ
Њене теме су биле две.
Прва је била друштвена реформа.
Та реформа је требало да буде почетак трансформације постојећег друштва у виши цивилизацијски тип. Односно, циљ те реформе је био формирање једног богатог и праведног друштва.
Примарни принцип социјалистичког друштва је био праведно друштво. Али су сва социјалистичка друштва до тада била сиромашна, или прилично сиромашна.
Довођење у питање, бар делимично, те стварности као прилично дугорочне нужности започело је у социјалистичкој Југославији. Она је одбила да сиромаштво буде део социјалистичке личне карте која ће важити деценијама. Отклањање те заблуде је била необразложена платформа послератне Југославије. У првој половини осамдесетих година дошло је до стагнације југословенског живота, а нарочито до тражења одговора на питање какав он треба да буде.
Али је већ у другој половини осамдесетих година прошлог века Србија отворила то питање спремајући на њега и одговор. Праведно (социјалистичко) друштво не само да није нужно да буде сиромашно већ може да буде истовремено и богато. Односно, да праведно друштво које је и богато тек онда постаје социјалистичко. А тиме и нерањиво не само на сумњичавост у погледу своје историјске оправданости већ нерањиво и на аргументе чак и најљућих противника који су своје неслгање са социјализмом заснивали на његовом сиромаштву.
Идеја реформе у Србији средином осамдесетих година подразумевала је осим присуства тржишта и активирање приватне својине, њеним комбиновањем са државном и друштвеном својином. То је требало да буде начин на који је било могуће остварити економски и социјални развој чији би резултат био виши квалитет живота, материјалног и осталог, за све грађане, на макро и на микро нивоу.
Уводни реферат у оквиру прве тачке дневног реда био је уствари најава почетка те теме. И та тема би доминирала седницом, била најава почетка реформе која је била више од реформе, да у међувремену није дошло до сепаратистичких и терористичких догађаја на Косову од стране албанске мањине.
Они су се у великој мери ослањали на аутономију Косова које је покрајину све више чинила републиком и подстицала сепаратизам албанске популације.
Тај албански сепаратизам је имао прилично индиректну подршку у врховима Хрватске и Словеније које су тада и саме испољавале сепаратистичке тенденције, додуше не тако агресивно као Албанци на Косову, средином осамдесетих година словеначки и хрватски сепаратизам се испољавао још увек обазриво.
Проблеми на Косову и потреба да се они реше захтевала је предузимање хитних политичких и државних мера. Оне су у великој мери значиле и довођење Косова под надлежност Републике Србије, као што су у њену надлежност спадали и сви остали њени делови. И као што су у надлежност свих других република у Југославији спадали сви делови тих република.
Део српског руководства у претходних неколико година, а и те 1987. године, доводио је у питање независност албанског сепаратизма - сматрали су да је у приличној мери био изазван српским национализмом. Доводили су у питање и хитност мера да се тај сепаратизам заустави – сматрали су да се ради о дугом и спором процесу. А што се тиче аутономије Косова која је претила да Косово учини републиком, ту аутономију је тај део српског руководства подржавао. Устав из 1974. године, који је иституционализовао ту аутономију имао је подршку ондашњег српског руководства
Све то је била друга тема Осме седнице.
Због атмосфере у Србији, али и због атмосфере на седници, та друга тема дневног реда је постала доминантна. Спонтано али оправдано је постала главна и остала је главна пуних тридесет година.
До дана данашњег ће свако ко помене Осму седницу везивати је за Косово, односно за одлуке донесене у вези са приликама на Косову.
Таква оцена је такорећи добила право грађанства.
Тако ће о њој говорити и њени учесници, већ сутрадан после седнице.
Данас је тешко зауставити, тешко је чак и кориговати тај тренд.
Појавиле су се готово научне студије које имају за циљ да објасне „дубљи“ смисао Осме седнице. Као да то што је видљиво такорећи голим оком, није најважније. Најважније је тобоже нешто друго, притом то друго не објашњавају. Биће да је то нека тајна, али света српска ствар. Та фетишизација српског, та патетична кукњава, то призивање цркве, православља, прошлости, косовских јунака, битке на Кајмакчалану, ... нема никакве веза са Осмом седницом – са заустављањем албанског сепаратизма и тероризма, а поготово не са идејом реформе.
Губитници на Осмој седници су били заступници вишегодишње политике о опасности од српског национализма за све остале народе и мањине у Југославији, о потреби да се са таквим национализмом обрачуна српско руководство, о том национализму као узроку албанског сепаратизма, а о албанском сепаратизму и тероризму као појавама са којима треба обазриво и стрпљиво планирати потезе на дуги рок.
Иако мањина са ове седнице били су од онда до данас активни, присутнији у јавности од оних који су на тој седници били победничка већина. И даље су остали уверени да је српски национализам готово шовинизам и као такав зло против кога се мора борити. У међувремену су стекли много следбеника у Србији, а у републикама некадашње Југославије су имали подршку и раније и имају је и данас у свим срединама.
Они који су били већина на седници нису се много трудили да објасне да српски национализам није најопаснији у Југославији, нити је изазвао албански, а тамо где га има у Србији, као што га има и у другим републикама и уосталом у свим земљама на свету, треба да буде предмет осуде. Од стране свог народа, разуме се, пре свега.
Због недовољног присуства у јавности већине са Осме седнице, одлуке у вези са Косовом су често симплифициране и вулгаризоване, сведене на банално национално и индиректно и ненамерно су послужиле као аргумент „борцима против српског национализма“ у јавном животу Србије да је то био почетак националистичке политике у Србији која је угрозила стабилност Југославије.
Тај ниски ударац мерама да се заустави ескалација албанског сепаратизма и тероризма на Косову и да се сачува територијано јединство Србије на начин на који су биле јединствене све друге републике некадашње Југославије, неколико година касније суд у Хагу на суђењу Слободану Милошевићу употребиће као кључни доказ да је Србија одговорна за распад Југославије и да је тај распад инспирисан Осмом седницом.
А тековине Осме седнице, кад је реч о Косову, су биле енергичне државне мере да се зауставе албански тероризам и сепаратизам и њихово заустављање већ у току те и следеће године и промене Устава Србије после годину и по дана којима је Србија правно и политички изједначена са другим републикама у Југославији ограничењем аутономије обе покрајине која је претила да их трансформише у републике.
Да непуне три године после Осме седнице није дошло до југославенске драме, Србија која је на Осмој седници добила под своју надлежност Косово на принципима политике националне равноправности и свог територијалног интегритета, је имала све услове да савлада сепаратизам и тероризам албанске мањине.
И да изведе целовиту друштвену реформу. Могуће је да би идеја те реформе временом постала инспиративна у југословенским размерама, али не само у југословенским размерама. И могуће је да је, укидањем Југославије и демонизацијом Србије, због тога заустављена.
А распад Југославије није индиректна одговорност Осме седнице коју јој хашки трибунал приписује, али јесте одговорност креатора тог суда.
Креатори тог суда судили су за злочин борцима против злочина који су сами извршили.
Прогнана и неизгубљена
ТРАНЗИЦИОНИ ПАЧВОРК
Пише: Мира Марковић
14.октобар 2017
У сваком друштвнеом систему, од робовласничког до грађанског и социјалистичког друштва, налазили су се и остаци претходног друштвеног система и наговештаји следећег друштвеног система.
У феудализму су се, нарочито на почетку налазили остаци ропства, а касније наговештаји следећег, грађанског друштва у лицу богатих трговаца и занатлија и првих индустријалаца.
У грађанском друштву су остаци претходног друштва били некадашње осиромашено племство и свештенство, а најаву следећег система су представљали високо ситуирани стручњаци и службеници (технократе и бирократе).
То је историјска законитост. Та законитост је мало модификована у земљама такозване транзиције. Многе некадашње социјалистичке земље имају за историју мало необичан састав – остаци претходног социјализма, враћање првобитне акумулације капитала, успостављање државног капитализма заједно са неолибералном економијом.
Пошто транзициони друштвени живот за сада нема пред собом друштвени систем ка коме је постојеће друштво упућено, ни његову природу у целини, ни његове поједине манифестације, тешко је, односно немогуће је, претпостаљати шта би од економских и социјалних обележја у друштвеној збиљи ових земаља била најава будућег друштвеног система.
У феудализму су богати трговци и занатлије и први индустријалци најавили класу капиталиста и капитализам уопште. У капитализму су технократски и бирократски слој најавили управљачки корпус најпре државног капитализма а затим корпоративног. И тако даље.
Ни у сасвим развијеним капиталистичким друштвима није економска и социјална структура тих друштава једноставан израз историјског континуитета, али су развојни процеси и одговарајући тренд присутни и у историјском смислу ипак препознатљиви.
У сваком случају далеко су од економског и социјалног хаоса који влада у такозваном транзиционом свету. Његова шароликост, хаотичност, непредвидљивост, подсећају на стари али и даље актуелан ручни рад – пачворк, који је због своје привлачности преузела и индустријска производња.
Има га у изради одеће и кућних тканина, као неуобичајено комбиновање боја, структуре, облика и величине материјала. Тај несклад је имао и има шарм за многе укусе. Та комбинација свега настала је из нужде. Неодстатак потребног новог материјала био је разлог да се употребе остаци старих, чија се комбинација убрзо показала маштовитом и лепом, па ће се касније та принудна комбинација показати као изборна. Пачворк или крпљење постоји и данас, али више не као крпљење већ као креирање.
На сличан је начин комбинација присуства разних друштвених система у транзиционим друштвима на почетку била израз нужде. Нагло укидање социјалистичког система није могло да уклони преко ноћи све његове трагове у економском и социјалном животу новог несоцијалистичког друштва. Као што ни тек успостављени капитализам – тржишна привреда и вишепартијски систем, нису могли одмах да се испоље у развијеном облику па се појављују у свим својим фазама делимично испољени, међусобно неповезани и често противречни.
За разлику од текстилног пачворка овај друштвени, иако је као текстилни почео из нужде, тешко да ће временом постати избор. Недостају му социјална стабилност, економска ефикасност и нарочито историјска усмереност. Да би био избор мора да буде привлачан, а да би био привлачан мора да има, између осталог и циљ, који за сада нема.
СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА ПРИРОДЕ
Савладавајући природу, стављајући је у функцију својих, најпре биолошких, а затим и социјалних потреба, човек је нарушио њену аутентичност, довео у питање хармонију која је постојала између биљног и животињског света, па и ону која је постојала у оквиру сваког од та два света независно од оног другог.
Истребио је неке животињске врсте, један број неких животиња је припитомио, употребљавајући их за своје домаће потребе – да лакше дође до њих као хране, да му служе као физичка помоћ, али и за разоноду.
Тако је велики број дивљих животиња трансформисан у домаће – тигар у умиљату мачку са машном око врата, вукови и којоти у лојалне намирисане кучиће који лече кијавицу код ветеринара, дивљи мустанг у амалина, у бољем случају у живи реквизит за испољавање спортских активности, али и за испољавање снобовских и шарлатанских потреба – коњске трке су у приличној мери летњи атријум за малограђанску таштину богатих паразита и хараздерско надметање доконих шарлатана.
Нарочито срамни облик припитомљавања су циркуси у којима се најлепши примерци животињског царства муче и понижавају да би тим мучењем и понижавањем били забављени гледаоци, немилосрдно резистентни на патњу других.
Да није тако не би човек водио своје мале потомке да гледају у кавезу затворене лавове и тигрове, чије су лепота и снага само болна сенка лепоте и снаге која их је красила у прашумама и саванама.
Деца ће од најранијег детињства научити да животињским царством господари човек и да сваког од његових припадника може да учини својим робом из чисте потребе за кратким и мрачним задовољством.
Нису могли да припитоме ајкуле и китове, за сада су у стаклене посуде са водом затворили шарене мале рибе које се полулуде међусобно сударају, а њихова немоћ и очајање део су ентеријера којим се хомо сапиенс поноси пред другима или сам ужива у њему. У том ентеријеру, акваријум са живим малим и немоћним бићима има исти статус као фотеља, завесе, шоље за кафу или слика на зиду.
Аутентични биљни свет аутентичан је још само тамо где људска рука, нога, а нарочито мозак нису допрли – Бразилске пашуме, ток Амазона, далеке дубине великих мора и океана.
Од човеког интервенисања у квантитет и квалитет њихове егзистенције штити их одсуство човекових способности да до њих дође. Или човекова недовољна заинтересованост да до њих дође. Кад буде располагао одговарајућим начином и мотивом прилагодиће и флору својим рационалним и ирационалним потребама. Укрстиће лалу и орах, купус и баобаб из инфантилне и неодговорне радозналости. (Као што то тајно покушава у животињском свету.)
Ни биљке, ни животиње не могу да се супротставе, а човек свој окрутан однос према њима објашњава и оправдава својим егзистенцијалним потребама.
Тим потребама је објаснио и оправдао загађење воде, ваздуха и тла које је захватило у огромним размерама читаву планету крајем деветнаестог и почетком двадесетог века процесом урбанизације и индустријализације. Она вода, онај ваздух и оно тло више то нису тамо где су их дотакле индустријализација и урбанизација. Вода, ваздух и само тло су чисти још само у руралним подручјима, али та удаљеност ће трајати онолико колико се геолошка целина планете не буде могла да одложи на дужи рок.
Нарочито су нове и драматичне интервенције везане за климу. Научно технолошка знања стављена у функцију политичких интереса мењају већ дуже време климатске прилике на подручјима на којима се налазе државе чију територију или политику нека моћна политичко-технолошка елита жели да стави под своју контролу. Способност за такве интервенције у сфери климе могу да имају само најразвијеније земље. Али и земље чије се владе не устежу да своје класне, елитистичке интересе ставе изнад елементарних егзистенцијалних интереса милиона људи широм планете. Занемарујући при том чињеницу да међу тим милионима постоји равноправна моћ, способна да узврати ударац, да одговори на исти начин. А онда, жртва постају сви, човечанство.
Најзад је човек такве интервенције у природи извео и на самом себи. Са циљем да самог себе учини функционалнијим, да себе стави у функцију своје добробити.
Скоро ће век како је почео да своје биолошки дотрајале или оштећене делове тела замењује вештачким. Вештачки зуби, кукови, руке, ноге .... захваљујући великим медицинским напорима трансплантација је омогућила човеку да замени новим дотрајалу јетру, бубреге, срце ...
Захваљујући естетској хирургији човек може да добије ново лице и нове делове тела уместо оних који му се не свиђају, а захваљујући пластичној хирургији и потпуно нови идентитет. Од великих физичких повреда човек у данашње време може лако да се опорави захваљујући радикалним интервенцијама у његово биолошко биће. Како ствари стоје, тих интервенција ће бити још више из здравствених и естетских разлога.
Временом ће биолошки састав уступити све већи простор вештачком, природни живот ће се повлачити пред друштвеним мерама да се испољи на вишем нивоу. Човека ће на крају највероватније заменити његов човеколики машински производ. Роботом, као постчовеком биће окончан човеков биолошки живот.
Надаље ће функционисати „живот“ који је он произвео са намером да свој аутентични живот учини бољим и лепшим. У својој гаргантуовској потреби да савлада природу, да је потчини себи, потчиниће себи и себе самог. Човек не може да мења природу а да при том не мења и себе, не може да је савлада а да не савлада и себе. Ту целину човек, нажалост, није до сада мењао планирано већ стихијски. Додуше, планирано није ни могао, дуго није располагао ни знањем ни условима за конципирање промена у природи. Али у двадесетом веку су се стекли знање и услови да човек свој однос према природи заснива на планирању промена које ће бити у интересу човека али на штету природе, а поготову не на његову сопствену штету.
На самом почетку двадесет првог века без таквог концепта и његове примене човек ће временом, вођен стихијском инерцијом уместо научном истином, почети да укида и најзад и укинути самог себе.
СВАКА ПТИЦА СВОМЕ ЈАТУ
Пише: Мира Марковић
8.aвгуст 2017
Неолиберализам је доминантна друштвена реалност али и оријентација најразвијенијег света. Та оријентација није довољно научно заснована, а великим делом није уопште научно заснована.
Опредељење за неолибералну будућност као најбоље глобално решење за савремени свет је прагматично „идеолошко“, израз је виталног и континуираног класног егоизма који је, захваљујући технолошко-информационом степену развоја, добио шансу да се наметне као оптимално.
Тако је за сада, у недостатку другог, хуманијег решења и наравно научно заснованог. До даљег, дакле, неолиберализам влада светом.
А да би та владавина била ефикасна њени носиоци треба да буду одговарајући заступници политике коју та владавина треба да спроводи.
У развијеним грађанским друштвима у Европи и на америчком континенту то се подразумева, неолибералну политку спроводи власт у којој се налазе за њу неолиберално опредељени појединци.
Проблем је у некадашњим социјалистичким земљама. Оне су се такорећи преко ноћи определиле за неолиберални друштвени систем. Али су им недостајали одговарајући „кадрови“. Опредељење је могло да се догоди преко ноћи, али преко ноћи нису могли да се нађу одговарајући политички заступници тог опредељења. Људи који су тако били оријентисани у дужем периоду, који имају одговарајћа знања и искуства у његовој примени, ван земље, пре свега, а делимично и у земљи кроз опозиционо политичко деловање у професионалном и јавном животу.
У недостатку, дакле, таквих „кадрова“ нове неолибералне власти у многим земљама некадашњег социјализма принуђене су да владе и институције од највећег значаја буду састављене од некадашњих социјалистичких и комунистичких активиста. Па тако некадашњи члан ЦК КП из 1987. године постаје 1991. године министар за привреду у неолибералној влади. Како да та привреда напредује са кадром који се годинама бавио односом између државе и друштва у интересу јачања социјалистичке својине да би после три-четири године добио да руководи ресором у Влади који треба да изврши својинску реприватизацију и гради темеље крхке капиталистичке државе.
Заиста, како да напредују та неолиберална држава и њена привреда. Па, никако. Или у најбољем случају, тешко. Зато у помоћ тим државама већ одмах, раних деведесетих година, у помоћ стижу „кадрови“ из неолибералних светилишта у Европи и САД. Или као аутентични евроатлантски стучњаци за савремену тржишну привреду и одговарајћи парламентарни, демократски систем. Или годинама тамо школовани, демократској оријентацији склони млади људи из социјалистичких земаља који су у међувремену постали респектабилни стручњаци за организацију неолибералног друштвеног система и демократског друштва.
Јавност, која себе сматра патриотском, ту и тамо протестује. Али, неоправдано. И она је допринела успостављању нове друштвене стварности евидентирајући гневно и континуирано слабе стране претходног социјалистичког система. Мање-више индиректно је допринела новом типу друштва.
А њега не могу реализовати протагонисти претходног социјалистичког, већ заступници тек успостављеног неолибералног друштва.
Ако их нема у домаћем расаднику, онда се морају тражити и налазити у ближем или даљем окружењу. Тако је и у нашем друштву.
Неолиберални курс захтева одговарајућа персонална решења, познаваоце, тумаче и учеснике тог курса. У новим властима и на одговорним функцијама у Србији нема разлога да се налазе социјалистички кадрови из осамдесетих и деведесетих година, не из моралних разлога, мада они нису за потцењивање, већ из сасвим прагматичних. Они немају стварну копчу са неолибералним светом без обзира на моралну и политичку мутацију помоћу које мисле да могу да се од патриотских левичара из 1993. године трансформишу у заступнике евроатлантске тржишне политике.
Ти морални политички мутанти камен су о врату успешном реформском курсу, бржој системској трансформацији и аутентичном креирању једног сасвим другачијег света у односу на онај у коме су они били политички активни и у коме су формирали своје политичко и друштвено биће.
У кризним, бурним временима честа је појава моралне и политичке еластичности. Из страха, из интереса, али и из малограђанског комодитета, левичари постају десничари кад зађу њихова левичарска времена, а освану десничарска. Али и обрнуто.
После социјалистичких револуција много их је који су своју монархистичку, али и обичну грађанску прошлост пустили низ воду нудећи своју лојалност партијској администрацији оближњег општинског комитета Комунистичке партије, Савеза комуниста или са неким другим одговарајућим именом.
Морална еластичност је неетички континуитет који је био присутан у свим временима и у свим срединама. Његова виталност зависи од степена еманципације друштва као целине, од цивилизацијског савладавања егзистенцијалног страха и од детронизације интереса као доминантног мотива.
Иза одрицања од власти и владара који то више нису и изражавања лојалности новим властима и новом владару се налази страх или интерес. А најчешће и једно и друго. Та морална еластичност има неко не баш витешко али делимично и рационално покриће. Нарочито кад је човек по природи кукавица или кад је мотивисан егзистенцијалним и професионалним потребама.
Али ставити на апсолутно располагање своје радне, професионалне, политичке и просто људске услуге власти која је док то није постала сматрана противничком, и приписати јој врлине које су до јуче биле мане, израз је моралне мутације која ипак и срећом није масовно распрострањена.
За њу су способни ређи примерци препознатљиви по одсуству сваког осећања части, а могући захваљујући присуству масовно распрострањене способности да се то одсуство не осуди, чак ни да се игнорише. Или бар да му се руга. Али, ето, чак ни ту способност нема мноштво захваљујући коме мутанти постоје.
Зато је избор Ане Брнабић, с обзиром на њену биографију, и рационалан и моралан. У друштву чије је опредељење идентично са њеним она може да допринесе његовом развоју.
Као што су после 1945. године у социјалистичкој Југославији у врховима власти били партизански хероји социјалистичке и комунистичке оријентације, а не монархистички теоретичари и министри, који, чак и да су хтели, а срећом њима на част нису, не би наишли на отворена врата.
Свака птица своме јату, чак и кад се јато нађе у олуји, чак и кад га снађе невреме.
Птице то знају иако су инфериорна бића у односу на човека. Он би, и ако супериоран, могао понекад да погледа изнад себе, према небу. Земља је стабилна локација. Али није увек довољно инспиративна.
[[ https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 ]]
Memorandum sulla Libia: disinformazione contro Stato, Guida ed Esercito
Mentre la NATO ha deliberatamente falsificato il dossier libico per arrogarsi il diritto di distruggere la Libia e assassinarne la Guida per gettarla nel caos, Sayf al-Islam Gheddafi rimane l’unica personalità capace di unire rapidamente le diverse tribù. Liberato di recente, ha scritto questo memorandum per esaminare la situazione giuridica del suo Paese.
Libia al crocevia: l’inizio
La Corte Internazionale di Giustizia (ICC)
Violazioni dei diritti umani da parte delle milizie
persone bruciate vive o sottoposte alle forme più terribili di tortura.
prigionieri politici, agenti di sicurezza e soldati bruciati vivi a Misurata.
soprattutto, le milizie organizzano il traffico di organi umani prelevati dai prigionieri.
nel contesto della complessa scena politica libica, Daish ha aggiunto altre atrocità massacrando, crocifiggendo e schiacciando persone.
Le atrocità delle milizie della NATO e libiche contro civili e figure pubbliche
Commento al rapporto Herland:
Sayf al-Islam Gheddafi e l’ICCPrima della rivolta, Saiy al-Islam era l’architetto della nuova Libia. Presentò la sua nuova visione della Libia libera dalle carceri politiche, legata alla Carta dei Diritti Umani, alla distribuzione di ricchezza e prosperità e alla democrazia [48]. Intraprese riforme politiche ed economiche con cui i prigionieri islamisti acquisirono la libertà, venendo riabilitati e integrati nella società libica. Dopo la violenta rivolta in alcune città, le fonti locali confermano di aver aiutato gli sfollati in tutto il Paese, liberando i prigionieri della rivolta e protetto la popolazione di Misurata dai combattimenti, o di Bengasi fuggiti dalle zone dei combattimenti.Invocò e sostenne gli sforzi di pace per risolvere la guerra. Secondo le fonti locali, chiese all’amministrazione dell’Università di Sirte di stampare 5000 volantini e distribuirli col convoglio pacifico partito per Bengasi, osservando i diritti umani. Invitò l’esercito a rispettare le regole d’ingaggio, proibendo l’uso della forza contro i manifestanti, secondo il capo della centro operativo dell’esercito nel marzo 2011, Maresciallo Hadi Ambarish, fatto prigioniero dai miliziani di Zintan, che lo torturarono e gli negarono la cure mediche fino a morire di cancro in carcere nel 2014 [49].Nonostante gli sforzi inesorabili per la pace di Sayf al-Islam Gheddafi, gli aerei della NATO cercarono di assassinarlo, uccidendo o ferendo 29 suoi compagni. [50] Inoltre, perse delle dita e subì diverse ferite. Tuttavia, l’ICC non indagò su tale attacco aereo e non ne supervisionò i cinque anni d’isolamento. [51] Inoltre, l’ICC persisteva nel chiederne l’arresto e il processo dopo che fu condannato a morte da un tribunale libico nella prigione di al-Hadaba, guidato da Qalid al-Sharif, uomo di Bilhaj.Perciò l’istruzione è ingiusta, l’archiviazione del caso è l’unico passo che va approvato. Si potrebbe sostenere che il caso nella sua interezza dovrebbe essere abbandonato, soprattutto dopo l’assassinio del procuratore generale a Bengasi e la fuga della maggior parte dei pubblici ministeri, mentre subivano enormi pressioni dalla milizia. In queste circostanze, gli argomenti dell’ICC sono che la sua condanna a morte non fu applicata e che pertanto dovrebbe essere arrestato e imprigionato nella prigione di al-Hadaba.Tuttavia, il ministero della Giustizia libica si appellò contro la condanna a morte per via del processo sleale, in un tribunale nel carcere controllato da al-Sharif, che ha il potere su giudici e magistrati. Tuttavia, l’ICC continuò a chiedere un nuovo processo e ignorò il fatto che Sayf al-Islam era detenuto presso la prigione di Zintan e che il tribunale di Tripoli lo processò per teleconferenza. L’ICC dovrebbe rispettare la legge libica ed essere consapevole che una persona non va processata due volte per il presunto stesso reato. Ma scopo dell’occidente e dell’ICC è sbarazzarsi di Sayf al-Islam Gheddafi come fecero col padre Muammar Gheddafi e i fratelli.È giunto il momento che l’ICC abbandono il doppiopesismo e aiuti il popolo libico nello scopo di salvare il proprio Paese da tali milizie e costruire una nuova Libia dove vigano diritti umani, prosperità, lo sviluppo e stato di diritto. Chiediamo anche all’ICC di abbandonare la pretesa che Sayf al-Islam sia estradato e processato a L’Aja.L’ICC dovrebbe riconoscere e rispettare la legge di amnistia generale del ministero della Giustizia libico. Sayf al-Islam Gheddafi dovrebbe poter assumere il proprio ruolo nella lotta per una nuova Libia democratica. A tal proposito, e dopo che gli Stati occidentali comprenderanno i propri errori, dovrebbero collaborare coi libici e le ONG sincere per processare le milizie e i loro capi per il bene della pace e della riconciliazione.
Traduzione
Alessandro Lattanzio
(Sito Aurora)
[1] https://www.youtube.com/watch?v=POl... Impiccagione di un soldato libico a Bnegasi nel 2011
[2] https://www.youtube.com/watch?v=4sR... Civili guidano carri armati a Bengasi
[3] https://www.youtube.com/watch?v=MxO... Poliziotto bruciato a cui mangiarono il fegato nel 2011 a Misuata
[4] https://www.theguardian.com/world/2... Articolo del Guardina sul numero effettivo di morti nella guerra del 2011 secondo Amnesty
[5] https://humanrightsinvestigations.o... Accuse di stupro
[6] https://www.theguardian.com/world/2..., Accuse di stupro nel 2011
[7] https://www.youtube.com/watch?v=1dR... Piloti libici a Malta
[8] https://www.hrw.org/ar/world-report... Relazioni di Human Right Watch
[9] https://humanrightsinvestigations.o... Accuse di stupro
[10] https://www.hrw.org/news/2011/08/01.... La Corte di giustizia penale su Muammar Ghedari, Sayf al-Islam e Abdullah al-Sanussi
[11] https://www.icc-cpi.int/libya/gadda... Rapporto della Corte di giustizia penale su Sayf al-Islam
[12] https://www.youtube.com/watch?v=TpB... Cadavere di Muammar Gheddafi
[13] https://www.youtube.com/watch?v=4pk.... Mutasim Muammar Gheddafi prima e dopo la morte
[14] https://www.youtube.com/watch?v=Kqq.... Imprigionamento di Abdullah al-Senussi da parte delle milizie
[15] http://www.bbc.co.uk/news/world-afr... La BBC su Abdulhaqim Bilhadj
[16] https://www.youtube.com/watch?v=ReQ... Legge di amnistia generale
[17] https://www.youtube.com/watch?v=FUH... Bombardamento di Bani Walid nel 2012 da parte delle milizie del nuovo governo nel 2012
[18] https://www.youtube.com/watch?v=yG-..., Case incendiate nella città di Washafana nel 2014
[19] https://www.youtube.com/watch?v=fIa... Sirte distrutta dai \"ribelli\" nel 2011
[20] https://www.youtube.com/watch?v=ZW9... Distruzione di Bengasi
[21] https://www.youtube.com/watch?v=abV... Convoglio di Muammar Gheddafi l’attacco della NATO nel 2011
[22] https://youtube.com/watch?v=WrfSrvseOCg Distruzione dell�
(Message over 64 KB, truncated)
\n