То је 24.март 1999, када је НАТО, на основу измишљотина својих вођа и њихових дезинформација о догађајима на Косову, постало злочиначком, варварском организацијом. Како другачије назвати неиспровоцирану, крваву агресију против ондашње „мале Југославије“, која је значила 78 дана и ноћи бомбардовања, разарања и убијања, највише у Србији и у њеној провинцији Косову и Метохији, Космету. Све то без препоруке или дозволе Савета безбедности ОУН, Последица тога је било и истеривање преко 200 000 Срба, Рома, просрпских Албанаца, пљачка њихове, државне и црквене имовине, убиства и стравична трговина са људским органима, у режији терориста УЦК.

У то време су авијатичари те „добре, племените Европске уније, ЕУ “, то значи Данске, Холандије, Италије, Француске, Енглеске, итд., из НАТО i САД, без сажаљења уништавали и убијали и као „колатералну штету“ убили 2 768 цивила, одраслих и деце, 1 031 војника, повредили 11 000 људи. Та оргија разарања је и према западним изворима значила преко 50 милијарди штете. Колико је уништено и тешко оштећено мостова, електрана, школа, фабрика „за цивилну потребу“, здравствених установа (преко 80), хемијских предузећа, предузећа нафтне индустрије, са стравичним еколошким последицама. Колико је само градова страдало, са стотинама порушених зграда, разних инсталација. Овде се треба сетити, да је то већ трећи пут током сто година, како Немачка војска уништава и убија по Србији.

Ти „колатерални губици“ су више пута значили и покоље Албанаца, када су НАТО „јунаци-авијатичари“ из безбедне висине од 5 километара на пример „омашком“ напали албанску цивилну колону између Дечана и Ђаковице 14.априла 1999 и забрањеним казетним бомбана масакрирали 75 албанских цивила. Дан после тога је велики дезинформатор Клинтон изјавио у Сан Франциску:-„Ми смо на Косову, јер се трудиму да спасавамо људске животе...“ Ту се треба сетити и несхватљивог злочина употребе у Србији (али и у Босни) осиромашеног уранијума, чије стравичне последице се већ у велико јављају (пораст леукемија, неких врста рака, малформације новорођенчади).

Овде треба поименце споменути неке од главних криваца тога убијања и уништаваља, осим већ споменутог председника Клинтона. То је била гђа Олбрајт, коју је неко доцније духовито назвао „балканским касапином“, па онда и Хилари Клинтон, која је тако интензивно терала свога мужа, да бомбардује ту земљу (доцније се много залагала и за бомбардовање Либије – тешко свету, ако би постзала председником САД). Треба споменути и срамоту Енглеске Тони Блера, који је Србију у црно завио а сада је тобоже „помаже“ (тешко њој од такве помоћи !). Па онда Хавијер Солана секретар НАТО, Робин Кук, онај гадни Јошка Фишер, министар Геншер, итд. итд.

О томе времену је написао носилац Нобелове награде за литературу (2005) Харолд Пинтер свој чланак „Харолд Пинтер о бандитима и убицама“ (Der Standard, 20.маја 1999). Годину дана после тога се отрезнио новинар William Pfaff (International Herаld Tribune) и написао чланак 11.маја 2000 „После НАТО лажи је дошло време да се очистимо“.О мислима бившег председника владе Аустралије М.Фрејзера је М.Мадиган написао у часопису Herald Sun (9.марта 2000):“Бивши премијер М.Фрејзер је означио НАТО као организацију лажова, упоредио је НАТО у Југославији са шпанском инквизицијом и крсташима, који су поубијали милионе људи у име хришћанства“.

Бивш амерички главнио прокуратор (attorney general Ramsey Clark) је организовао у Њујорку 10.јуна 2000 Ратни трибунал о злочинима САД/ЕУ против Југославије, Срба. У оптужби окривљује председника САД Клинтона, НАТО и остале, ради међународних злочина и повреде међународних и домаћих закона...

Одбор за обуставу рата против Југославије, речима професора правног факултета у Торонту Michaela Mandela, је говорио 12.априла 1999 о четири злочина организације НАТО:

1.)злочин против човечности -уништавајућа кукавичка бомбардовања
2.)злочин против међународног права и повеље ОУН,
3.)злочин против историје (деградација појма геноцид, да се оправда агресија.-„Као Јевреј ја ово схватам понаособ интензивно. Како може неко уопоште озбиљно да упоређује Србе са нацистима;“),
4.)злочин против истине („Ја овде говорим о вама, медијима, који објављујете сваку од самога НАТО спремљену измишљотину као истину, да би створили сагласност са агресијом).

Лажи, које су медији мејнстрима и владе објављивали, тицале су се, осим осталога, и броја мртвих косовских Албанаца, наводно поубијаних од Срба. Влада САД је имала и свога „путујућег амбасадора“ (ambassador at large) за ратне злочине“ Davida Scheffera, који је током најжешћих бомбардовања Србије у мају 1999 изјавио, да је број несталих, вероватно мртвих Албанаца 100 до 225 000. Министар војни САД W.Cohen је за CBS проценио (16.маја 1999) број несталих и вероватно мртвих Албанаца на 100 хиљада. Ни председник Клинтон није био ситничар. На конференцији штампе је 25.јуна изјавио, да широм Косова леже десетине хиљада мртвицх Албанаца. Подаци ОУН су испочетка говорили о 44 000 мртвих, па су број смањили на 22 000, па после на 11 000 и још мање. Како је то све страшно !. Кад би тих мртвих било и само 10, и то је језиво, али правити тако од људских трагедија (били то Албанци, или Срби, или Роми, Горанци, све једно) прљаву пропаганду, то је стварно одвратно. Тачку за овим гадним подацима је направила америчка новинарка М.Farley (Los Angeles Times, 11.новембра 1999) чланком „На Косову је до сада откопано 2 108 лешева“. Тај број баш није одговарао бројевима из пропаганде. А међу тима откопанима су били не само Албанци, него и Срби, Роми. Познати амерички новинар Alex Cockburn je у то време написао провокативан чланак „Где су подаци о геноциду Албанаца?“ (Los Angeles Times, 29.октобра 1999). Да ли је та банда пропагандиста барем мало поцрвенела?

Као „бисер“ изјава тих лажова треба цитирати језиви извештај западних медија из времена дивљег бомбардовања Србије, Космета, који је објавио и НАТО. Очити албански сведок је видео убиство 700 Албанаца, чији лешеви су онда побацани у окна рудника Трепче...Када се рат свршио и кад су НАТО јединице окупирале Космет и када је УЦК почело са убиствима Срба, Рома и про српских Албанаца, порт парол Трибунала у Хагу Kelly Moore је изјавила (12.октобра 1999), да у окнима рудника Трепче нису нађени никакви лешеви, нити њихови остаци !!! Тако да је крајем године (31.децембра 1999) познати Wall Street Journal објавио чланак D.Pearla и D.Blocka „Рат на Косову је био свиреп, огорчен и дивљи; Геноцид то није био. Други наслов је био „Приче о масовним свирепостима су постајале и прелазило се преко њих са недовољним доказима – У окнима рудника није било лешева...“ Бандама лажова и пропагандиста је то било очивидно све једно.

Лажовима медија а нажалост и понеких влада Запада су спремили непријатно изненађење и шпански лекари, судије и форензни стручњаци, који су требали да изврше обдукције наводно масовно поубијаних Албанаца у околини града Исток. Члан тога тима Пабло Ордаз је написао 23.септембра 1999 у часопису El Pais: Злочини Рата – Да, Геноцид – Не. Говорили су нам, да одлазимо у најгору зону Косова, да се морамо спремити за више од 2 000 обдукција до краја новембра...Нашли смо за обдукције само 187 
лешева. И тако смо већ кући (крај септембра). Тада још каже Juan Lopez Palafox: „187 нађених и прегледаних лешева је било сахрањено у индивидуалним гробовима, вечином окренутих према Меки, ка истоку (као муслимани)...На телима није било знакова мучења...“ Судски стручњак Emilio Perez Pujol је допунио: „Нису то били масовни гробови...Срби 
вечином нису тако лоши, као што су их приказивали...“

Министарство иностраних послова „мале Југославије“ (Србија+Црна Гора) је издало неколико књига са називом „НАТО злочини у Југославији“ (NATO Crimes in Yugoslavia). Имам две од њих са укупно 1 000 страница, са дословце стотинама слика уништавања и убистава, извршених у име тих „племенитих, добрих“ Европске уније, НАТО и САД, после интензивне психолошке масаже мозгова света њиховом пропагандом о грозотама на Косову, које је наводно извршила српска полиција и војска. Обе стране су свакако извршиле пуно зла, неправди, али ко је то отпочео, ко је почео да убија југословенске или српске полицајце, чиновнике, да малтретира српско становништво Космета? Свакако би било добро, да се народ у Чешкој упозна са истином о „детонатору“ рата на Космету, о наводном убиству „цивила“ у Рачаку 15-16.јануара 1999, које је тако успешно распирио и инсценирао шеф мисије ОБСЕ, амерички дипломат William Walker, познат својом делатношћу у Салвадору осамдесетих година, када су тамо вршљале ултра десне „ескадре смрти“. Зашто није одмах дозволио да изврши увид на лицу места у Рачаку гђи Маринковић, судији из Приштине, иако је то захтевала? Српски медији су после тога назвали господина Walkera „амбасадором лажи“. Скоро нико није споменуио два француска новинара, који су били баш 15.јануара 1999 у Рачаку (R.Girard и C.Chatelot из Le Figaro и Le Monde) и ништа од тога, шта је тврдила пропаганда нису тамо видели!

Сада се човек не може лишити осећања непријатности и скоро преваре, коју је извршио у мају 2008 тадашњи чешки министтар иностраних послова госп.Шварценберг, када је БЕЗ сагласности парламента, против воље председника републике г.Вацлава Клауса, признао међу првима Косово као независну државу. Председник Клаус се чак извинио амбасадору Србије..

Као предсседник Чешке фондације пријатеља Срба и Црногораца сам посетио више градова оштечених НАТО бомбама. Невелики град СУРДУЛИЦА, око 70 км јужно од Ниша, без стратешког значаја, је доживео два велика напада 27.априла и 31.маја, са стотинама оштећених или уништених клућа, са много мртвих. Зар то није СРПСКА ГЕРНИКА? Био сам и у порушеном Алексинцу, посетио у Београду болницу „Драгиша Мишовић“, у којој је лејзером вођена ракета уништила оделење интензивне неге. У центру Београда сам видео оштећену Радио Телевизију Србије, у којој су НАТО бомбе убиле у ноћи 12-13 априла 1999 ЦЕЛУ НОЋНУ СМЕНУ од 16 људи. Ово варварско дело НАТО агресора је осудила и Аmnesty International 6.juna 2000 као ратни злочин.

Посетио сам одмаах после краја рата и од НАТО бомбардера оштећени Ниш, укључујући и много уништених кола на паркингу Факултетске болнице. На ручку сам био код ректора нишког универзитета. Имао сам пријатно друштво, ручао сам са командантом 3.армије, генералом Небојшом Павковићем (у својој последњој књизи „Инвентура у 89 година – У сенци Балкана“ је лепа слика са генералом и једним мојим пријатељем са тог ручка). Сећам се генералових речи:-„Да моји војници нису знали, како им НАТО аваиони уништавају земљу и убијајау људе, цео дан би се смејали, како најсофицстициранија авијација света уништава по цео дан наше дрвене атрапе тенкова, атриљерије, мостова“.

Сви ти тужни догађаји око Косова и Метохије ме стално потсећају на мало прихватљиве, лицемерне речи нашега бившега председника Вацлава Хавела:-„Сматрам, да у НАТО интервенцији на Косову постоји стварност, коју нико не може да опорекне: напади, бомбе, нису били изазвани материјалним интересима. Њихов характер је био искључиво хуманитаран“. (Le Monde, 29.априла 1999).

Непријатељи мира и ВАРВАРИ су учинили све шта су могли, да у области Косова и Метохије утврде, појачају непријатељства међу народима тамо. Нико није говорио и о добрим данима тамошње сарадње међу етничким групама. И била је сасвим (намерно) заборављеана ствар, коју сам сазнао 1998 године на министарству народног здравља у Београду. Мислим, да је министар била онда Др. Милићевић (да ли се тако звала ??). Рекла ми је, да је упркос убистава од стране УЦК терориста и повремених борби између њих и полиције, дошло током 1998.године, тако рећи између куршума, до вакцинације све деце са Косова и Метохије, њих око 100 000, против дечје парализе (полиомиелитиса), која је изазвала епидемије током последње две година у Албанији. Вакцинацију је организовало Министарство народног здравља Србије и Светска организација здравља WHO. Са тиме су се на крају сагласили и тамошњи косовско-албански представници. О тој великој ствари пуној хуманизма су у то време међународни медији практички сасвим ћутали. Штета.

Надајмо се, да ће о догађајима на Косову и Метохији на крају крајева ипак победити истина и здрав разум, да ће се остварити лозинка  нашег великог председника Масарика, искреног пријатеља Срба ИСТИНА ЋЕ ПОБЕДИТИ ! Овде бих још допунио – Али уз какве страшне жртве...

Под овим насловом је у мају месецу 2014. године, у Паризу, објављена књига са другачијим и објективнијим погледима и оценама агресије НАТО против Србије (СР Југославије), од оних који су преовлађивали непосредно после агресије и који су носили печат снажне НАТО пропаганде о „хуманитарној интервенцији“. Аутор књиге је Жак Огарда (Jacques Hogard), пуковник француске војске, који је већи део своје војничке каријере провео у Легији странаца. На подручје Балкана је први пут дошао почетком јануара 1999. године, као шеф групе француских специјалаца, под британском командом. Циљ његовог доласка у почетку је био упознавање и праћење ситуације у региону, посебно на Косову и Метохији.

Вршећи своју мисију, Огард је био сведок страдања српског народа на Косову и Метохији за време 78-дневне агресије НАТО-а, масовног протеривања Срба и злочина тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК). Био је привремено стациониран у Куманову, у командном центру снага НАТО пакта, који је, на његово велико изненађење, већ био формиран и оперативан у објектима македонске војске. После краћег боравка напушта Куманово и враћа се у Париз, где ради на „различитим опцијама употребе специјалних снага (на Косову), а у функцији политичких сценарија који су били предвидљиви“. С обзиром да је почетком марта месеца интервенција НАТО-а била извесна, Огард се поново враћа на регион Балкана. Именован је за шефа француске међуармијске групе специјалних снага, под командом британског генерала Малкома Масона (Malcom Mason). Група је носила име "Граканико“ (Grakanico), по називу језера које је окруживало Манастир Грачаницу, на Косову и Метохији. У тој функцији поново стиже у Куманово, половином марта месеца 1999., са задатком да, „у случају потребе“, пружи неопходну помоћ припадницима Верификационе мисије на Косову (KVM), приликом њиховог повлачења.

Суочен са бруталном реалношћу на терену, аутор књиге је од почетка своје мисије растрзан између немилосрдних циљева НАТО пакта и Европске уније, с једне стране, и наклоности и поштовања која носи у себи према дугогодишњем француско-српском пријатељству, искованог у заједничкој борби два народа током два светска рата. Веома је дирљив разговор који о свему томе пуковник Огард води са својим оцем, непосредно пре поласка на Балкан. Пошто га је упознао са мисијом која му је поверена на Косову, под командом НАТО-а, његов отац, бригадни генерал у пензији, који болује од тешког облика рака, препоручује му да буде крајње обазрив у својим оценама. Потсећа сина на старо пријатељство између Француске и Србије и изражава лично неразумевање француске политике према Балкану, коју карактерише као тотално сврставање уз америчку политику и потчињеност НАТО-у, као полузи америчке стратегије. Потсетио га је на бројне историјске личности и догађаје око којих се ковало вековно француско-српско пријатељство. Наводи, између осталог, и то да је близак члан породице његовог оца, Жак Сегуин (Jacques Seguin), у чину потпуковника, погинуо у борбама са немачко-бугарским снагама у октобру 1916. године, у Битољу.

Неколико дана након доласка у Куманово, Огард сазнаје да је НАТО једнострано донео одлуку о повлачењу Косовске верификационе мисије, да би отпочео бомбардовање (агресију). Мисија је, по његовој оцени, била „војна рука атлантистичке ОЕБС“, која је била скуп агената свих западних специјалних служби и која није имала другу мисију осим да припреми рат који су желели НАТО, САД и Европска унија. Након повлачења Мисије 20. марта 1999., Британци, Американци и Немци су на Косову и Метохији задржали велики број својих „посматрача“, да би, наводно, пружили „помоћ“ албанским избеглицама. Аутор, међутим, оцењује да су ти кадрови касније служили као инструктори, па чак и као операциони руководиоци терористичке УЧК.

После потписивања Кумановског споразума, 9. марта 1999., Огард са својом јединицом долази прво у Гњилане, а потом у Косовску Митровицу. Од првих дана његове мисије, посебну пажњу поклања заштити српског и другог неалбанског становништва и њихових светиња на Косову и Метохији, од терора УЧК, који је свуда присутан. Као једну од многих илустрација хуманог ангажмана његове јединице, аутор наводи интервенцију предузету 17. јуна, у циљу заштите велике колоне прогнаних Срба, који су, са својим породицама, на око 200 трактора, бежали из Пећи према Митровици. Пошто је сазнао да су избеглице упале у заседу терористичке УЧК и да им прети уништење, Огард је послао хеликоптер у мисију извиђања. Када је видео да наоружани терористи УЧК чекају избеглице у заседи, наредио је посади хеликоптера да испали неколико рафала из митраљеза на позиције УЧК, као упозорење, са захтевом да се одмах повуку и да престану са нападима на ненаоружане цивиле. Неколико минута после тога, на његово велико изненађење, позвао га је путем радија британски генерал Масон (под чијом командом је била његова јединица), и захтевао да престане да пуца на приопаднике његових специјалних јединица (SAS). Огард тада схвата да су елементи терористичке УЧК, који су организовали заседу и напали колону српских избеглица, били, у ствари, у пратњи британских специјалних снага. Тај и други примери сведоче, по оцени аутора, о подлој улози и уској сарадњи британских снага, посебно специјалних јединица, са терористима УЧК, у кампањи етничког чишћења Срба након агресије НАТО-а и доласка КФОР-а на Косово и Метохију.

У току своје мисије на Косову и Метохији (отишао је у превремену пензију 2000. године), Огард је упознао прави карактер УЧК и био сведок бруталних терористичких метода њеног деловања против српског народа. Основана 1992. године у Дреници, УЧК је првих година, по оцени аутора, имала првенствено мафијашке, а мање политичке циљеве. Постаје политички активна тек почев од 1996. године (оружани напади на снаге реда и на Србе), од када добија новчану помоћ за куповину оружја и од када инструктори немачке обавештајне службе (BND), почињу да обучавају њене припаднике. Да би финансирала своју ратну активност, поред помоћи од стране САД и Немачке, УЧК од тада обавезује албанску дијаспору да плаћа таксу у висини од 3% на своје приходе. О УЧК јасно и недвосмислено говори као о криминалној, мафијашкој и терористичкој организацији, чије је припаднике, један други Француз, Бернард Кушнер (шеф УНМИК-а од јула 1999., до јануара 2001.), третирао као „херојске косовске припаднике отпора“. У књизи су, поред осталог, описани и немилосрдни методи са којима су се руководиоци и припадници УЧК, међу којима су, поред осталих, како наводи, Агим Чеку и Јакуп Краснићи, служили да би преотели кућу, стан, имање и другу имовину од Срба. Одаберу Србина-жртву, прислоне му пиштољ на слепоочницу и захтевају да се одрекне власништва над непокретном имовином, да би остао жив.

Аутор, поред осталог, потсећа на нечасну и гнусну трговину органимима стотина несталих и других српских затвореника, од стране УЧК, на коју је указала Карла Дел Понте, бивша тужитељица Хашког трибунала, као и да је тај злочин детаљно обрађен у Извештају швајцарског адвоката и посланика ПС СЕ Дика Мартија, децембра 2010. године. Он, такође, описује планирани антисрпски погром марта 2004. године, на целој територији Косова и Метохије, када су хиљаде Албанаца, уз подршку владајућих структура у Приштини, 17. и 18. марта, 2004., напали, палили, рушили српске куће, цркве и манастире, протерујући Србе и настављајући тако етничко чишћење на планиран и организован начин.

На основу сазнања које је стекао у току своје мисије, аутор оцењује да су сви злочини на Косову и Метохији, који се приписују Србима од почетка бомбардовања до доласка КФОР-а после агресије НАТО-а, у ствари, дело терористичке УЧК. Указује на велику небригу међународне заједнице према Србима и другим неалбанцима, посебно, о тешкој судбини Срба који су остали да живе у Покрајини. У први план истиче тешку судбину Срба у енклавама јужно од Ибра, који су, сваког момента, изложени опасностима, као што су: претње, тероризам, киднаповање, убиства, нестанак, протеривање, и сл. У том контексту, аутор наводи изјаву немачког генерала, Фолкера Халбауера (Folker Halbauer), бившег команданта КФОР-а, који је дословце рекао: „Постоји тајни план за решавање проблема Северног Косова“, тј. Срба који живе северно од Ибра. Из тога аутор закључује да „НАТО има план да до краја спроведе етничко чишћење Срба из Косовске Митовице (северни део), Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића“.

У свом резимеу, аутор истиче да је акција НАТО-а против Србије (СРЈ) била чиста агресија, предузета уз сагласност земаља учесница, под руководством САД. Циљ преговора у Рамбујеу није био проналажење мирољубивог решења за Косово и Метохију. У очима Американаца и њихових европских вазала, циљ је био рат, уз планирани неуспех преговора, за који је унапред предвиђена одговорност српске стране. У том контексту, аутор потсећа на изјаву америчког председника Била Клинтона, у мају 1999. године, у којој је, оправдавајући акцију НАТО-а против Србије, говорио о „геноциду и убиству 100.000 Албанаца и више“. Непуних десет година касније, 2000. године, истиче аутор, НАТО је, међутим, објавио податке својих истраживања, из којих се јасно види да је у сукобима на Косову било укупно 4.000 мртвих, укључујући жртве на албанској и српској страни. (Британски новинар и публициста Џон Пилџер у свом чланку објављеном марта 2015. наводи да су амерички представници 1999. тврдили да су српске снага на Косову и Метохији ликвидирале преко 200.000 Албанаца, док је Хашки трибунал утврдио да је на Косову и Метохији погинуло укупно 2..... )

Подржавајући интересе САД, Европљани, по оцени аутора, нарочито Французи, иако традиционални пријатељ Срба, али обузети амнезијом, активно су учествовали, у насилном отимању „хришћанског и историјског дела франкофонске Србије“. Резултат тога је победа терористичке УЧК, „мафијашке, исламске и терористичке организације“, и успостављање контроле, „путем терора, етничког и културног чишћења, над делом хришћанске територије, која је од великог духовног и националног значаја за Србе“. 
Парафразирајући једну изјаву бившег француског министра и социјалистичког сенатора Жан-Пјер Шевенмана (Jeаn –Pierre Chevènement), аутор истиче да проглашење независности Косова и његово признавање од стране Француске и других држава, представља фаталан ударац на Европу и изградњу Европске заједнице. Он оцењује да неоснован, неправедан рат против Србије 1999. године, силом наметнута сецесија Косова и Метохије као дела Србије, трагична судбина неалбанског становништва и етничко чишћење Срба, спроведено под америчком заштитом, представљају не само срамоту за Европу, која се показала слабом пред америчком хегемонијом, већ симбол њене регресије, њеног опадања и програмираног нестанка. Европа је велики губитник због те трагичне епизоде, јер је она у томе истовремено изгубила свој легитимитет, своју кредибилност и привлачност. „Европ је, истиче Огард, у најмању руку – извесна Европа, умрла у Приштини у тужно лето 1999. године“.

О томе да је пуковник Жак Огард, својим пријатељским и брижним односом према српском народу на Косову и Метохији и његовим светињама, остао у изузетно лепој и трајној успомени Срба и представника Српске Православне Цркве, сведочи, поред осталог, и писмо игуманије Макарије, из Манастира Девић, које му је упутила 29. марта 2000. године. У писму монахиње Макарија стоји: „ Мој народ, моја земља, моја Црква и моје свештенство неће никада заборавити то што сте Ви учинили за Манастир Девић“. Том признању треба додати и Орден Светог Саве првог степена, који је Свети Синод Српске православне цркве доделио Жаку Огарду 2003. године, у знак захвалности за велику хуманост и војничку храброст, показану приликом ослобађања и чувања Манастира Девић.

Драгомир Вучићевић,
Амбасадор у пензији, 
председник Скупштине 
Београдског форума за свет равноправних

Генерал Јован Милановић

Данас, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен; делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат"злочиначког подухвата" створен у НАТО. Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо,смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту НАТО. Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште намонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света.

Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са НАТО-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и НАТО снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено, да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно,агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије. Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ.

Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама НАТО, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио.

Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у НАТО-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равни по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ. Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор.

Желим да се осврнем на једну оперативну акцију која је кулминирала доношењем, односно, добијањем планова за агресију НАТО. Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са једним француским генералом који је био шеф њихове војне делегације и члан Војног комитета НАТО. Француска се у то време противила агресији НАТО-а. Ја сам пратећи ставове делегација и њихових представника држава чланица НАТО, преко мреже коју сам створио, имао све информације о свакодневним активностима НАТО-а, која су се односила на моју земљу. Француски генерал, шеф њихове војне делегације жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицајем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховој војној делегацији, мајором Пјер Анри Бинелом. Уместо са генералом на ручку, ручао сам са мајором. Пре функције у НАТО-у, био је у француском конигенту УМПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио је престижну Сен – Сир војну академију, коју је завршио Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историјске личности. За ту академију врши се веома ригорозна селекција. Њему је била предодређена веома значајна каријера. Иначе, обавештајац по профилу, као што сам то био и ја. У историји обавештајних служби ретко је забележен, или није познат јавности сусрет два обавештајца са различитим обавештајним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештајног интереса. Међутим,размишљајући, у једном тренутку, пошто сам ја пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знајући шта шеф кабинета зна, ја сам се одлучио да га "држим на вези". Прве информације које сам имао од њега, ја сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му дајем неке задатке, и он је ушао у "обавештајну игру", веома искрено, свестан свих последица.

Почетком лета ‘98, НАТО је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којима ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требала бити донета 12.-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информација доставио војно-државном руководству у којима су се налазили сви детаљи плана агресије.

Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: “Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.” Погледао ме је и питао: “Шта не знаш?” Ја му кажем да знам све. “Па шта ти треба?” Кажем му да ми требају оригинални планови. А онда сам измислио једну причу која ми је случајно пала на памет и рекао сам: “Знаш шта”, мада смо онда већ били на ти, “кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Ајфелове куле, ту ће се негде срести. Е у Београду постоје Теразије. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразијама па ћемо онда лако ”. Питао ме је шта то значи. Ја кажем, то је једно место које по нечем другом симболично. “По чему?” Ја кажем:"кад је неко државу преварио, онда га ту вешају". Погледао ме, и каже: “Па шта, неће вас да вешају?”“Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресију”. Каже:"То је опасно". Кажем, јесте. Размишљао је, размишљао и рекао:"Ја то немам". Рекао сам му да верујем да као обавештајац знао је да је дубоко загазио у "издају НАТО" и да може да набави. Знао је да ја у једном тренутку могу да га искомпромитујем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, јер он се заиста понео пријатељски. Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он је у једном тренутку рекао: “Па у реду, имаћеш их”. Сутра вече је дошао у мој стан и донео је оно што сам од њега тражио. Планове је добио од официра из француске војне делегације, а потом их је донео код мене. Нас двојица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљајући да ћемо те ноћи обојица,истовремено,бити ухапшени. Наравно, ја сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док је изашао напољ и прелазио улицу. Негде је тамо, у некој споредној улици, паркирао ауто. Нестао је. За мене је тада настао пакао. Шта сад

(Message over 64 KB, truncated)