Sebbene molto sia stato scritto sull’ex-Jugoslavia e su Josip Broz “Tito”, non sono altrettanto numerosi i libri o gli approfondimenti dedicati ai principali collaboratori del Maresciallo e spesso questi sono scritti in lingue diverse dall’Italiano.

Ecco perché l’appassionato di storia Balcanica, dei Servizi Segreti o della politica est-europea potrà trovare interessante il primo libro pubblicato da Luca Susic (collaboratore di Analisi Difesa) per Aracne Editrice e primo testo della nuova collana Iconografie d’Europa.

“Aleksandar Ranković e la Jugoslavia Socialista: dalla Guerra di Liberazione al Plenum di Brioni” è un saggio inedito che affronta appunto la figura di Ranković, creatore dell’OZNA/UDBA (l’intelligence jugoslava), braccio destro di Tito e vice-Presidente della Jugoslavia, caduto improvvisamente in disgrazia e rimosso da tutte le cariche nel 1966.

La sua figura fu cruciale sia nel corso del II Conflitto Mondiale che negli anni successivi, in quanto garantì alla leadership socialista gli strumenti per assicurarsi il potere e resistere alle pressioni interne ed esterne volte a rovesciare l’ordine costituito.

Интервју са пуковником Огаром: Црна Горо, не прикључуј се НАТО-у

Пише: Комнен Бећировић

Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.

Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију  према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО

Господине пуковниче, шта бисте Ви рекли Црногорцима? А Ви сте за то сасвим мјеродавни, будући да сте командовали француским контигентом у саставу НАТО снага на Косову љета 1999, те добро знате ко је и шта је НАТО.

„Јесте, ја сам командовао 1999. г. Међуармијском групом француских специјалних снага прво у Македонији, а затим на Косову. Та елитна јединица била је саставни дио CISOTF-a (Combined Joint Special Operations Task Force) којим је командовао британски генерал Малколм Месон подређен главнокомандујућем НАТО трупа генералу серу Мајку Џексону.

У моменту кад је Велика Британија референдумом управо донијела историјску одлуку да поврати свој суверенитет и своју независност напустивши Европску унију, не могу а да не пожелим као патриота да то исто уради и моја земља Француска. Исто тако желио бих да она напусти НАТО, који је заиста оружана рука Сједињених Америчких Држава и њиховог врло послушног вазала Европске уније. Ако је НАТО имао разлог постојања у вријеме кад су Исток и Запад били супротстављени, наспрам Варшавског пакта и комунистичке опасности, данас више нема никаквог разлога да постоји, осим да служи интересима Сједињених Америчких  Држава.

Дакле, не бих желио ни једној земљи, па ни Црној Гори, која држи до свога идентитета, до своје слободе, до свога суверенитета и до своје независности да уђе у НАТО, као што јој такође не бих желио да уђе у Европску унију! Са Брегзитом је сасвим могуће да је то почетак краја Европске уније. Плод је зрио и неће дуго потрајати док падне. Видјећемо у наредним мјесецима и годинама  друге одласке земаља које не могу више да трпе бреме и антидемократску бирократију Европске уније што их притискају и осиромашују у свим доменима.“
НАТО је ратна машина, а не снага мира

А НАТО у свему томе? Aко не успије да изазове Трећи свјетски рат, чега се веома бојати, нарочито ако једна Хилари Клинтон буде изабрана у Бијелу кућу, НАТО би морао да напусти европско тло, немајући више изговора да на њему остаје. Чак иако неке земље, као Пољска и Балтичке државе, у њиховој наивности и њиховом неоправданом, ирационалном страху од Русије, још увијек желе да буду под америчким кишобраном.

„Да, треба заиста жарко жељети да народи или режими који их воде и маштају да ће им статус вазала америчке моћи обезбиједити срећну будућност, схвате стравичне посљедице тога. Уствари, НАТО је ратна машина, а не снага мира. То се добро види на примјеру Украјине и недавним војним маневрима у Пољској. Јасно је да су ти маневри којима је услиједио самит НАТО-а у Варшави и одлуке на њему донешене, намјерно провоцирање Русије и показују зле намјере НАТО-а према Русији.

НАТО ће нас увући у Трећи свјетски рат, ако не будемо довољно пазили. Јасно је да Алијанса погрешно означује Русију као непријатеља, иако је Русија објективно савезница Европе наспрам опасности од обнове Отоманског царства на чему ради муслимански брат Реџеп Тајип Ердоган који води Турску, пуноправну чланицу НАТО-а, у радикални ислам.“
„Европа је скончала у Приштини“

Да ли бисте могли да нас укратко подсјетите на ваше искуство на Косову које сте описали у својој чувеној књизи „Европа је скончала у Приштини“? На примјер саучесништво америчког, енглеског, њемачког контигента са терористичком организацијом званом Ослободилачка војска Косова (ОВК), препуштање Албанцима да раде шта хоће, убиства Срба, егзодус, пљачка и разарање српских добара, рушење храмова... Поступивши као што сте учинили у одбрану Срба, ви сте то учинили на своју руку, супротставивши се својим надређенима у војној хијерархији…

„Моје косовско искуство било је кратко али довољно интензивно да потпуно схватим колико су коцке биле намјештене. Агресија НАТО-а већ била је у припреми у преговорима у Рамбујеу. НАТО је само наизглед тражио мирно решење сукоба, док је стварност била сасвим друкчија. Наиме, НАТО је хтио рат и тражио је начин да га учини легитимним. Наравно водеће нације у том рату против Србије биле су Сједињене Америчке Државе, Њемачка  и Велика Британија. Француска – јадна Француска! – она се задовољила да послушно слиједи став који јој био наметнут као чланици НАТО-а и Европске Уније, став који она није била способна да одбије јер није имала од смрти Франсое Митерана правог државника на своме челу.

Лично припадајући породици која воли историју, али ону праву гдје се настоји подсјетити одакле се долази како би се знало куда се иде, знао сам да ствар није тако манихејска као што су је приказивали западни лидери и њихови медији. Брзо сам се могао увјерити огромну деизинформацију које су Срби још једном били жртва поводом Косова.

На крају, рат против Србије био је објављен под изговором да се ‘геноцид’ одвијао на Косову, који је већ достигао ‘бар 100.000 мртвих’, како су лажно изјављивали Медлин Олбрајт и Бил Клинтон да би учинили легитимним почетак бомбардовања. Зна се данас да је број мртвих, званично признат од стрaне самог НATO-а 2000. године, током читавих косовских догађаја, између јануара и јула 1999., био нешто више од 4000 мртвих, што је наравно 4000 одвећ! Али што нема никакве везе са ‘бар 100.000 мртвих’. Поготово кад се  сада зна да је већина тих 4000 пострадалих жртва ОВК и њених НАТО савезника!

У тој веома посебној ситуацији, вршио сам своју дужност француског и хришћанског официра. Чинио сам што сам боље могао да пружим помоћ угроженим особама које су биле у великој већини Срби или Роми, као и да притекнем у помоћ монасима и монахињама прије свега што су били Срби и што отјеловљују хришћанску вјеру. Затим, наравно, да се сачува непроцјењива хришћанска баштина Косова и Метохије, манастири, посебно манастир Девич, жртва са својим монахињама најгорих непочинстава од стране ОВК у јуну 1999. године.

Интервенишући војно против ОВК, сваки пут кад сам морао да то учиним, јер смо хватали терористе на дјелу најгорег насилништва, имао сам осјећај да сам само вршио своју дужност. Ако је то могло да онерасположи и чак наљути моје претпостављене британске и америчке у команди НАТО-а, напротив увијек сам наилазио на ослонац и подршку мојих надређених француских војних личности. Посебно француског генерала команданта Специјалних операција, Жана Салена, данас преминулог, који ми је увијек рекао да сам добро урадио поступајући као што сам чинио. Не знам шта су могли мислити наши тадашњи политичари. Да право кажем, то ме и не занима.“
Дјеловање Русије у Сирији

Крајем прошле године, посјетили сте Сирију у друштву неколико француских личности гдје сте срели предсједника Асада. Шта можете да нам кажете о мучеништву Сирије, жртви наопаке  политике западних лидера? У ствари, ДАЕШ је, као прије тога Ал Каида, њихово чедо, они су подњивили пошаст која се сада окреће против њих, као што су показали покољи у Француској, у Белгији и недавно у Америци. Дух је побјегао из боце.

„Јесте, ја сам у новембру мјесецу, у моменту исламистичких напада у Паризу, учествовао са пет храбрих посланика Народне скупштине и неколико независних новинара, у четвородневној посјети Сирији. Доиста, срели смо предсједника Асада кога сам нашао врло различитог од систематског карикатуралногног приказивања распрострањног међу западним политичарима и медијима. За неколико дана схватили смо колико се америчка и европска политика тешко преварила у Сирији.

Кад помислимо да је Француска господе Оланда и Фабијуса подржавала политички, дипломатски, финансијски и војнички исламистичке групе као Џабат Ал Носра, филијале Ал Каиде у Сирији, кад се виде страхоте почињене од стране тих варвара над људима и њиховим добрима, посебно над хришћанима Сирије који су наравно прве означене жртве, има се страшно осјећање стида. Стида да се припада једној земљи савезници Сједњених Држава, Турске и Катара који су се острвили на једини световни мултиконфесионални режим гарант вјерских слобода у региону, зарад прије свега стратешких, хегемоних и економских интереса!

Супротно томе, вратио сам се са великим дивљењем према дјеловању младих добровољаца из француских асоцијација као што је SOS Chrétiens d’Orient на примјер. Мала али лијепа утјеха за мене као Француза. Али огромно задовољење је за мене као Европљанина што видимо у Сирији моћну и ефикасну интервенцију Русије, обновљене под вођством њеног видовитог шефа државе Владимира Путина. Данас је Путин тај који заслужује звање које су некад имали француски краљеви ‘Заштитника Хришћана, Блиског и Средњег Истока’!

Вративши се из Сирије, написао сам за ‘Фигаро’ чланак износећи све те утиске и убјеђења. Пошто је Фигаро одустао да га објави, вјероватно нашавши да је без уступака устаљеном једноумљу, текст су коначно објавили многи сајтови.“
Однос НАТО-а и Русије

Но вратимо се за крај на однос НАТО-Русија: мислите ли, имајући у виду необуздану западну пропаганду против Русије, али и војне подухвате, као прављење база, посебно ракетног штита НАТО-а у земљама пограничним Русији, да ће западни политичари ићи тако далеко у њиховој застрањености, у њиховом неразуму да би могли кренути на Русију и изазвати рат који може бити само нуклеарни, што би значило катастрофу за свијет?

„Очито је да се одвија у оквиру НАТО-а извјесна радикализација крајње опасна по свјетски мир. Та радикализација се може констатовати кроз нимало дипломатске изјаве шефова НАТО-а. На примјер, она генерала Ричарда Шерифа, бившег команданта Saceur-a (Supreme Allied Commander in Europe), аутора књиге „2017 War with Russia“ (2017 рат са Русијом). Или пак скорашње изјаве генерала Бен Ходџеса, шефа пешадијских снага НАТО-а у Европи, које свједоче о једном у најмању руку ратоборном стању духа на Западу према Русији.

Последња распоређивања снага НАТО-а у Источној Европи могу сe сматрати као провокација или као као потез пред наводном пријетњом од стране Русије. Као што је недавно рекао руски предсједник, НАТО се комеша на нашим границама, док ми не идемо на ничије границе! То је разлог због кога Владимир Путин знатно појачава рускe нуклеарнe снаге и уопште руски војни буџет који износи убудуће 21% од укупног буџета.

У том контексту, неодговорни став Хилари Клинтон која би лако могла да постане будући предсједник Сједињених Држава (пошто је била  First Lady) не може а да не узнемири мислеће људе.

До сада  је предсједник Путин пружао доказе врло велике уздржаности наспрам разних провокација сваке врсте, како у Украјини тако на Блиском и Средњем Истоку. Уствари, он је сасвим с разлогом учинио својом девизом  пословицу: Si vis pace, para bellum! (Ако хоћеш мир, спремај се за рат).“

(Биографија: Пуковник Жак Огар (Jacques Hogard) рођен је 1955. г. у Сен Мандеу у официрској породици: дјед и отац, као и ујак му, били су генерали. Пошто је завршио престижну Војну академију Сен-Сир, Жак Огар је распоређен на дужност официра у падобранским јединицама у Легији странаца у неколико афричких земаља.

Дужност на којој је провео 26 година година, вративши се у Француску већ одавно у чину пуковника. Затим је упућен као командант Специјалних француских јединица у Македонију па онда, након престанка бомбардовања Србије од стране НATO-а и Кумановског споразума од 9. јуна 1999.г., на Косово као командант француског контигента у  саставу  окупатирских снага Натоа. Убрзо је НАТО погазио тај споразум којим се предвиђала заштита свих становника Косова те су косовски Срби били препуштени на милост и немилост шиптарским терористима.

Тада се у пуковнику Огару побунио човјек од савјести, правде и истине тим прије што је био упућен у српско-француску епопеју на Балкану у Првом свјетском рату те је стао самоинцијативно са својим војницима да колико је могао штити Србе  и њихове светиње, као манастир Девич који спасио од сигурног разарања, на територији која је била у његовом домену.  За то његово изузетно херојско држање биће му додијељен, по одласку у пензију 2000.г., највеће српско одликовање Орден Светог Саве.  2005.г. објављује књигу „Сузе части“ поводом трагичних збивања у Руанди 1994. г. којима је такође кумовала кобна Медлин Олбрајт, тада америчка Амбасадорка у Уједињеним нацијама, као што ће затим, као Државни Секретар, још горе кумовати злу на Косову.

Носећи годiнама у себи свој тешки доживаљај страдања српског народа на Косову, ријешио је да о томе јавно свједочи књигом L’Europe est morte à Prichtina (Европа је скончала у Приштини), изашлој 2014.

Био је то такође директан одговор озвијереним хуманистима који су током читаве југословенске драме из својих медијских јазбина завијали на Србе, а од којих се један од најгрлатијих, Андре Глуксман, након скоро тромјесечног разбојништва НАТО-а над српским народом, огласио у Монду урликом Европа је рођена на Косову! Док је друга позната хуманистичка хијена звана Бернар-Анри Леви, завијала у истом листу хвалећи срмотоносне птичурине НАТО-а над Србијом као авионе људских права и демократије.

Огарова књига истине утолико је драгоцјенија што је свједочанство једног од учесника косовских збивања, здушно је поздрављена у слободно мислећим круговима, имала је низ промоција, мноштво приказа на мрежи, доживјела поновно издање, док супротна страна наставља да се гуши у већ одавно учмалој баруштини једноумља и конформизма. Наравно да је преведена и на српски којим поводом је наш пријатељ гостовао у Београду и Подгорици, јуна 2015.)