Како би се могло говорити у вези овог наслова , било би потребно у неколико реченица описати вишедецениско стање у Македонији до другог светског рата:

Историске су чињенице да су после распада Отоманске турске империје све земље на Балкану , изузев Македдоније , стекле независност и оснивале своје државе. Само је Македонија остала без државног титулара. Морамо истакнути и то да је у односу на остале земље Балкана у два балканска рата и за време Првог светског рата, Македонија доживела највеће људске и материјалне губитке.
Све су ово неспорне историске чињенице, да је на овом делу света и Европе, само македонски народ ратовао један против другог, брат против брата, на супротним странама зараћених држава, тачније, Бугарска против Грчке, Србија против Бугарске.
После завршетка Првог светског рата , вардарски део Македоније , такозвана Вардарска бановина, припала је новоствореној држави СХС. Тако је Македонија и дочекала Други светски рат, у крајње лошем економско-политичком стању.
На жалост, да парадокс буде већи, прве људске и материјалне губитке Краљевине Југославије са стране фашиѕма, доживела је Македонија бомбардовањем Битоља 05.02.1940 г. У грчко-италијанском рату.
Напад фашистичких војски шестог априла 1941 г. на Југославију и окупација земље за десет дана, био је мотив за организовање народа у облику демонстрација,као почетак отпора против фашизма.
Територија Македоније је била подељена на три окупационе зоне са стране немачке,италијанске и бугарске армије.Немачка војска је на почетку окупације 1941г. довела са собом и непријатељски расположене емигранте који су били пробугарски ориентисани, са јединим циљем, организовати дочек бугарске фашистичке војске, која пристиже на позив Немачке ,19-ог априла 1941г. бугарска фашистичке војска, уз помоћ емигрантских елемената, формира такозвани Бугарски централни национални комитет за Македонију. Истог дана, становници Струмице на препоруку ПК КПЈ ѕа Македонију, организују масовне демонстрације на које је учествовало неколико хиљаде грађана са паролама Македонија Македонцима, живела слободна Македонија, доле шпијуни и издајице, живела КПЈ.
Првог маја 1941 године, у центру Скопља на тзв Дивизијској згради немачке окупационе армије, била је истакнута црвена македонска застава. Ређају се акције организоване са стране ПК КПЈ, преко чланова месних комунистичких комитета, са циљем стварања оружаног отпора против фашизма.Таквих је акција било организовано у Прилепу, Битољу и Скопљу. Током истог месеца, организоване су акције за ослобађање из затвора политичких затвореника.Поред ових, предузета су и друга дејства, као проваљивање државних магацина са циљем одузимања разних материјалних добара. Организовано је и скривање војника и официра краљевске југословенске војске, као и познатих патриота, како не би пали у заробљеништво.Током јуна месеца 1941, ПК КПЈ за Македонију издаје проглас намењен становницима Македоније. У њему ПК истиче да окупатор користи лажну пропаганду-да све што је у Македонији и македонско, је бугарско и припада Бугарској.У прогласу исто тако се тражи од македонског народа уједињење народних маса без разлике на нацију и верску припадност у борби за слободу и равноправност.
Оружани отпор у Македонији почиње јачати после напада на СССР са стране Немачке. На основу договора између Немачке и Бугарске, да Бугарска обезбеди радну снагу на територију Македоније, дошло је до повећања проблема живљења целог македонског народа.На тлу Македоније била су радно ангажована за потребу Немачке државе 700 предузећа у којима је присилно радило 14.000 радника.Поред тога била је извршена интернација радноспособног становништва из Македоније у Немачкој и Италији, 19.000 радника, а за потребу Бугарске, 25.000 радника.Поред ових мера, до марта месеца 1942г, протерано је на националној основи изнад 18.000 срба са циљем оснивања чисте бугарске територије.Током лета и почетка јесени 1941, почеле су и прве оружане акције против бугарске фашистичке војске, од којих су најзначајније напад на тунел код Богомиле на прузи Прилеп-Скопље, напад на Водну крај Скопља где је нападнута позната барутана и диверзија у руднику Радуша.
22-ог Августа 1941г, формира се Први скопски партизански одред, а 11-ог Октобра 1941, прилепски партизански одред извршио је напад на полициску станицу у Прилепу, нападнут је прилепски затвор и прекинуте су телефонско-телеграфске везе. Овај је датум узет као почетак оружане борбе македонског народа против фашизма.
У јануару 1942 г у Преспи, је одржано Саветовање , на којем је учешће узело 25 делегата комуниста. Заузет је став да се на тлу Македоније формирају што је могуће више партизанских одреда који би били покретљивији, да исти имају народни карактер и да се преко њих постигне циљ : национално ослобођење целокупног македонског народа.На истом Саветовању донета је и одлука којом се чланови ПК КПЈ обавезују да своју активност прошире на све градове и сеоска насеља у Македонији.
Ускоро после тога , ови су закључци уродили плодом. Марта месеца 1942г, формирани су Битољски, Крушевски и Мавровски партизански одреди. Врховни штаб НОБ Југославије наредио је ПК КПЈ , да покуша и омогући стварање партизанских одреда на бугарској и грчкој територији, где је већински број становништва македонске националности.
До краја 1942г, ређају се низ успешних акција против фашистичког окупатора : ликвидација озлоглашеног полициског агента Манета Мачкова, затим полициског начелника у Битољу и других.
Интенѕитет борби драстично је повећан након оснивања КП Македоније 19.03.1943г у Тетову. Истог дана је ЦК КПМ задужио Главни штаб НОВ Македоније да изађе на терен и да непосредно руководи оружаном борбом. У том циљу су формиране пет оперативне зоне са пет областна комитета. ЦК КПМ је исто тако наредио ближе повезивање са руководствима отпора у Албанији, Грчкој и Бугарској. Као резултат тога формирани су партизански одреди Јане Сандански, Никола Калапчиев, Антон Попов у Бугарској, одреди Лазо Трпковски и Вичо у Грчкој.
Исто тако је осниван Иницијативни одбор за организовање АСНОМ, а били су одређени и 42 делегата за Друго заседање АВНОЈа, који нажалост нису успели да дођу у Јајце због познатих ратних прилика и климатских услова. Крајем 1943г на грчку територију је формирана Друга македонска ослободилачка бригада, а два дана касније одржан је Конгрес НО омладинског Савеза Македоније на коме је учешће узело 288 делегата из свих крајева Македоније. Општонародни устанак у Македонији је узео још већи замах 1944 г, посебно после капитулације Италије, чиме је омогућено боље наоружање партизанских јединица , а исто тако и после доласка енглеске савезничке мисије на македонску територију. То је био и мотив више да ће се успешно валоризовати учешће македонских партизанских јединица у борби против фашизма.
Средином 1944 у Македонији је било више слободних територија, било је формирано 500 народноослободилачких одбора, изабрано је 116 делегата за заседање АСНОМа, када је између осталог одлучено да ће службени језик у Македонији бити македонски језик.
Започео је развитак Демократске Федеративне Македоније, са циљем припајање Македоније југословенској федерацији.
Ове одлуке су прихваћене и са стране прве легалне конференције БКП и са стране партизанских јединица из северног дела Грчке. У том периоду јединице из северне Грчке су бројчано ојачале, тако да су формирани нови батаљони и бригаде. Ове су партизанске јединице најзаслужније за стварање већих слободних територија , посебно на рејонима Тетова и Гостивара.
Под командом ГШ НОБ Македоније у јесен 1944 било је 85.000 бораца и 10.000 бораца у састав партизанских јединица који су били формирани у Бугарској и Грчкој.
Македонски корпуси и дивизије после ослобађања Македоније су продужили своју ослободилачку мисију на подручју Косова и јужне Србије са циљем ослобађања целокупне Југославије. Јединице МНОУ бригада кренуле су 07.01.1945 за сремски фронт, а прве јединице су пристигле 15.01.1945 у зони Старе Пазове.
На крају , хтео бих да назначим заслуге двеју јединица од свих македонских које су узеле учешђе на сремском фронту. То су Тиквешка македонска бригада из састава 48-е дивизије и 15-ог Ударног корпуса НОВ Југославије, која је на сремски фронт пристигла са бројним стањем од 2.312 бораца, а од којих се кући вратило не више од 400 њих. Једанаесторо је проглашено за Народне хероје Југославије.Ова је бригада учествовала у завршним борбама у Словенији до Цеља. Одликована је Орденом за посебне заслуге и Орденом братства и јединства.
Ту треба споменути и другу јединицу, Прву македонскокосовску бригаду у пробијању сремског фронта , преко пробоја фронта код Винковаца, Врпоља и Јаруге на реци Сави, затим Славонске Пожеге, да би на почетку маја 1945 учествовала у борбама за ослобођење Загреба и околине.
09-ог маја 1945, генерал Пеко Дапчевић јавио је ГШ југословенске армије : Данас у девет сати, Загреб је очишћен од непријатеља.
У току истог дана маршал Тито се обратио преко радио Београда војницима и официрима речима : Ви сте часно испунили Ваш дуг према отаџбини , Ваша бесмртна дела живеће вечно у срцима наших генерација и будућих покољења.
За своје ратне подвиге , Прва македонскокосовска бригада је одликована Орденом за заслуге за народ са златним венцем и Орденом братства и јединства.
Крај борби за ослобођење Југославије, македонски народ је дочекао са одушевљењем. Број македонских војника на крају рата у саставу Југословенске армије је износио 115.000 бораца.
Морамо истакнути да је и број погинулих македонских бораца за слободу Македоније и целе Југославије веома висок и фрапантан и износи преко 25.000 палих бораца.
Свим палим борцима у току народноослободилачког рата у Југославији нека је ВЕЧНА СЛАВА.

Комунистичка партија на Македонија

Генерален Секретар
Перо Оџаклиески