Dostupan je broj 9 serije orientamenti Jugocoord-a

• DISPONIBILE ANCHE IN LINGUA ITALIANA
• opis 
• reč autora 
• Stevan Mirković: Pogovor 
• sadržaj 
• za kupovinu 
• serija orientamenti

 

Zvonko Štaubringer

NAJTEŽA BITKA JOSIPA BROZA TITA 1892-1992 

Priredili: Ivana Kerečki, Andrea Martocchia, Ivan Pavičevac
 

serija orientamenti br.9

© 2023 Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia Onlus, all rights reserved
Štampa novog izdanja: Tiskara Nova, Galižana (HR)
Tiraž: 500
str. 248

( Prvo izdanje: NOVI PEČAT, Crvena biblioteka, knjiga 1.
Izdavač: Savez komunista – Pokret za Jugoslaviju u Hrvatskoj
Za izdavača: Mirjana Jakelić
Štampa: Zlatni lav, Beograd, 1992 )

 

 

Reč autora

Maja 1992. navršilo se 100 godina od rođenja Josipa Broza, legendarnog maršala Tita, istaknutog komandanta u antifašističkoj borbi jugoslovenskih naroda, dugogodišnjeg predsednika Saveza komunista i predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Bio je i utemeljivač – zajedno s Nehruom i Naserom – pokreta nesvrstanosti i veoma angažovani državnik u borbi za mir u svetu.

     Tito je bio savremenik uzavrelog dvadesetog stoleća i još za života postao jedna od krupnih istorijskih ličnosti našeg doba. U njemu su kao svom vrhovnom komandantu jugoslovenski partizani našli izvanrednog vođu i hrabrog borca. Na toj svojoj dužnosti Tito se – i po oceni saveznika iz Drugog svetskog rata – pokazao kao sposoban vojskovođa hrabrih akcija narodnooslobodilačke vojske, koja je već od prvih dana ustanka zadavala snažne udarce Hitlerovoj i ostaloj fašističkoj okupatorskoj vojsci.

     U posleratnom razvoju Jugoslavije, tokom tri i po decenije, Tito je ostavio snažan pečat. Nastajao je da nađe prave odgovore na dileme i zahteve koje je pred radnički pokret i jugoslovenske narode postavljalo dato vreme. Smatrao je da se ti odgovori uspešno mogu dati samo u socijalizmu i samoupravljanju i ostvarenjem vodeće uloge radničke klase i njene komunističke avangarde.

     Duboko je bio zadojen idejom jugoslovenstva i za sve vreme, od stupanja u revolucionarni pokret, tokom prošlog rata i posle završetka, odlučno se borio za njeno oživotvorenje. Težio je da se ostvari puna ravnopravnost i emancipacija svih nacionalnosti. Tito se i kao ličnost takoreći identifikovao s parolom bratstva i jedinstva. U zastojima i kriznim situacijama, kao što su bile sedamdesete godine, Tito je bio pokretač odlučnih akcija u borbi protiv separatizma i nacionalizma, nastojeći da se uspostave čvršći odnosi između republika.

     Jugoslavija je, s Titom na čelu, činila ogromne napore da se ostvari velika ideja svetskog mira, nesvrstavanja, prevazilaženja blokovske podele i izgrađivanja jednog pravednijeg međunarodnog poretka, u kome će velike i male, bogate i siromašne zemlje biti politički ravnopravne. Tito je, u tom cilju, posetio 69 zemalja, ostvarivši susrete sa preko 500 šefova država, suverena i premijera. Bio je veoma uvažavan i u Kremlju i u Beloj kući, kao i u mnogim drugim prestonicama. Gradeći mostove prijateljstva i saradnje, Jugoslavija je decenijama uživala veliki ugled u svetu.

     To vreme je izgleda zauvek za nama. Ništa nije ostalo od velikih snova i ideja iz Titovog vremena. Raspala se i njegova partija, i armija i avnojska Jugoslavija. Društveni razvoj poslednjih godina posttitovskog perioda, zajedničku je istoriju jugoslovenskih naroda doveo do raskola i, na žalost, do tragičnog etničkog rata. Taj raspad i rat doneli su nesreću svim narodima.

     Sva ta uzavrelost i tragičnosti uticali su i na promenu svesti ljudi, pa i na uspostavljanje drugačijeg senzibiliteta u odnosu na Tita, delo i vreme njegove generacije boraca. Niko se danas prema tome više ne odnosi nekritički i idolatrijski. Naprotiv, sve je pod oštrom kritikom, što je i normalno, jer i u tom delu i nasleđu sigurno da ima dosta od uzroka sadašnjih potresa u zemlji. Ništa ne nastaje prekonoć. Pa ni ova naša kriza. Vuče ona svoje korene i iz ranijeg sistema, ozbiljno pogoršana separatističkim tendencijama i lansiranjem još nedovoljno osmišljenih novih društvenih projekata ali i opasnih nacionalističkih platformi.

     Istorija je nepodmitljiva i najčešće nemilosrdna, sve stavlja realno na svoje mesto i u tome nikome ne prašta zablude i promašaje. Pa to neće ni Titu. No, isto tako nije moguće izbrisati iz istorijskog pamćenja ni ono što je Tito značio za Jugoslaviju i svet i oduzeti mu ono što je pozitivno učinio. Na neku buduću, mirniju godišnjicu rođenja možda će novi procenjivači kritički utemeljenije govoriti i pisati o Titu.

     U ovim zapisima o Titu uglavnom govore njegovi savremenici, iz sveta i zemlje. Najčešće su to njihova kazivanja kad je Tito umro i u godinama posle njegovog odlaska. To nije naučno-istorijsko štivo, već svedočanstvo, subjektivno viđenje ljudi iz jednog prohujalog vremena, koje je danas pod žestokim osporavanjem i kritikom. Ipak, i to su fragmenti koje budući istoričari i pisci neće moći zaobići kad se – čak i iz jednog drugog ugla – bude iznova vrednovala uloga Tita. Aktuelni izdavači nisu našli interes za štampanje ovog rukopisa. Stoga se on, uz pomoć članova Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju iz Hrvatske, štampao u skromnom tiražu.

 

Beograd, decembra 1992.                                         Autor

 

Pogovor

     Knjiga Z. Štaubringera „Najteža bitka Josipa Broza Tita“ vraća nas u vreme Titove bolesti i smrti. Osnovno pitanje koje se nameće čitaocu, dok preleće očima po njenim redovima je: vrede li, još uvek, mnogobrojne hvale i priznanja dana posthumno ovom, bez ikakve sumnje, najpoznatijem Jugoslovenu, koji i danas, 12 godina posle smrti, ne silazi sa stranica naše i inostrane štampe? Šta je ostalo, kao trajno, od obimnog životnog dela ovog velikana? Jer, nije sporno da je on istorijska ličnost, koja je već zauzela svoje mesto u njoj, pored njemu ravnih, i da niko živi više ne može izmeniti tu činjenicu. Tako je, uostalom, i sa svim drugim istorijskim ličnostima.

     Kad je reč o Titovom delu, svakako ćemo se složiti sa mišljenjem da će istorijska verifikacija teći sporije i da će se tu dugo lomiti koplja između onih koji ga visoko vrednuju i onih koji to potpuno ignorišu. Nema sumnje da trenutna situacija u našoj zemlji ima ne malog uticaja, ja bih rekao, pre svega, negativnog, na mišljenje i zaključivanje ljudi o rezultatima razvoja našeg društva i države u periodu komunističke vladavine. Površno gledajući, taj svet koga smo gradili blizu pola stoleća srušen je kao kula od karata i time se, kažu uglavnom njegovi protivnici, pokazao kao varka i iluzija. Međutim, objektivna analiza svih događaja u vezi s tim pokazaće da to nije baš tako. Pre svega, treba uočiti činjenicu da se rušenje sistema socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji odvija mukotrpno i dugo (već dve godine) i ratom, što govori o njegovoj čvrstini i upornosti. Nezaobilazna je takođe činjenica da je za njegovo obaranje angažovan celokupni potencijal kapitalističkog sveta, sem vojni, mada i on delimično. I još uvek Titovo delo odoleva. Pa i tamo gde je došlo do političkih promena sistema (Slovenija, Hrvatska, Makedonija) u društveno-ekonomskom pogledu ništa se nije bitnije izmenilo, jer se radnička klasa i radni ljudi teško odriču stečenog dobra, pre svega socijalnog, ali i samoupravljanja. To je jedno.

     S druge strane, pažljivom posmatraču međunarodnih zbivanja neće biti teško uočiti i konstatovati da je borba jugoslovenskih komunista i Tita za ravnopravne međunarodne odnose, započeta 1948. godine i vođena u toku celog Titova života, ona klica iz koje su nikli, kasnije, i helsinški i pariski dogovori i dokumenti o pravima i slobodama naroda i pojedinaca. A da ne govorimo o prestanku hladnog rata i trke o naoružavanju između Istoka i Zapada, u čemu je prilog Jugoslavije i Tita ogroman. Nažalost, sve to je Zapad iskoristio u svoje egoistične svrhe, a na račun istočnoevropskih i nesvrstanih zemalja. No, to je druga priča. Za ovu priliku bitno je konstatovati: mnogo toga što su Evropa i svet postigli u svom demokratskom razvoju, a pre svega mir i ravnopravna saradnja među državama i narodima, podseća na Titovu delatnost. Knjiga Z. Štaubringera u tom pogledu nudi obilje podataka i ocena.

     No, pođimo redom. Među najveća dostignuća naše socijalističke prakse smatramo rešenje nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Današnja stravična situacija u našoj zemlji samo potvrđuje da su rešenja tog pitanja u sad već bivšoj SFRJ bila jedina ispravna. To je period mira i sloge. Tito i komunisti su dokazali da naši narodi mogu živeti skupa i da je to interes svakog od njih. Mislim da je to duboko usađeno u svest svih naših naroda i da ga odatle ni današnji bratoubilački rat ne može istisnuti. Naprotiv, kada prođe ovo nacionalističko ludilo ljudi će još jedanput videti koliko je Tito bio u pravu kada je, takoreći i sa samrtne postelje, upozoravao na to da su bratstvo i jedinstvo najveća tekovina narodne borbe i da bez toga jugoslovenski narodi nemaju budućnosti. I ne samo to, sigurno je da će se jugoslovenski narodi ponovo okupiti u neku vrstu zajedništva, jer bez toga na ovom tlu biće stalnih ratova i sukoba. Tek kada nacionalisti i šovinisti u redovima svih naroda budu eliminisani iz političkog života na ovim podnebljima ponovo će zavladati mir.

     U razvoju društveno-ekonomskih i političkih odnosa Komunistička partija i Tito stalno su tražili nova rešenja. To je naročito bilo izraženo za vreme Titovog života i kada je on bio u punoj snazi. Da li se u tome moglo ići brže i odlučnije pokazaće istorijska analiza. Komunisti nisu smatrali da je sistem stvoren posle rata idealan, i godinama će on doživljavati svoju transformaciju. Tito i partija su neprekidno tražili sistemska rešenja za ispoljavanje inicijative ljudi. To će dovesti, konačno, do ekonomskog i političkog sistema socijalističkog samoupravljanja (1964-1980). Dobro zamišljen, samoupravni ekonomski i politički sistem nije do kraja bio realizovan (a i pitanje je da li se u tako kratkom vremenskom periodu mogla oživotvoriti ovako grandiozna ideja). Sukob između etatizma i samoupravljanja biće glavno obeležje toga perioda, pri čemu je etatizam imao više uspeha. Partija će, na kraju, i ovde naći sebe (ali sa zakašnjenjem), opredelivši se, na 14. kongresu SKJ, za višepartijski sistem (ali bez nacionalističkih i šovinističkih partija, što, nažalost, nije poštovano) i radničko akcionarstvo. Samoupravljanje u Jugoslaviji, pokret miliona, jedan je od najznačajnijih događaja u XX veku. Bez obzira na njegovu nesavršenost, on je stvarnost i njega se radnici u našoj zemlji neće odreći, ma kako se to sada pokušavalo dezavuisati.

     Veliku ulogu odigraće naša zemlja u ovom periodu u borbi za mir i ravnopravnu međunarodnu saradnju. Uspešan otpor hegemonizmu 1948-1952. godine otvoriće novu eru u odnosima i saradnji sa komunističkim, socijaldemokratskim i oslobodilačkim pokretima. KPJ (SKJ) biće i jedan od utemeljivača politike nesvrstanosti, koja će doneti velike koristi čovečanstvu. U sve to su ugrađene i velika Titova energija i dalekovidost. Naš sadašnji loš međunarodni položaj i sankcije, nezapamćene po oštrini i obimu u dosadašnjoj istoriji Evrope i sveta, pokazuju koliko su političari posle Tita minorni u odnosu na njega i kako su, za vrlo kratko vreme, naš međunarodni položaj doveli na „niske grane“. Trebaće nam puno vremena da se ponovo izborimo za mesto koje nam u međunarodnoj zajednici pripada. Ponovo smo u situaciji, kao Tito 1948. godine, da započnemo borbu za ravnopravne međunarodne odnose, jer se novi svetski poredak, koga lansira i sprovodi SAD, stravično obrušava na slobode i prava malih naroda i onih koji drukčije misle. Velika potpora u toj borbi biće baš Titov primer i praksa u odnosima sa nizom država i naroda koje su on i komunisti uspeli realizovati. Neće ići lako, ali to je jedini pravi izbor. Drugo je sve sagibanje leđa pred silnicima.

     To su, eto, neka od najznačajnijih Titovih ostvarenja za vreme njegovog dugog i plodotvornog života o čemu i govori detaljno knjiga Z. Štaubringera. Da li je mogao i više, gde je i u čemu grešio, pokazaće istorija, i to nije sporno. Činjenica je da smo u zadnjim godinama njegovog života i posle njegove smrti u stagnaciji, sveopštoj krizi, i u partiji i u društvu, da smo ostali bez ideja koje znače napredak, da smo se vrteli u krug, da smo dosadili i bogu i ljudima i naravno morali otići. Ali, naš trenutni položaj, odnosno poraz, ne shvatamo kao definitivan kraj socijalističkih ideja već kao etapu u našoj borbi kroz koju moramo proći da bismo došli tamo kud smo naumili.

     Što se tiče mesta i uloge Tita i njegovih najbližih saboraca u istoriji naše zemlje, ona se ne može odvojiti od onoga što je KPJ (SKJ) značio i bio, bilo da se radi o pozitivnim ili negativnim iskustvima. Titu se sigurno ne može oduzeti epitet najznačajnije ličnosti naroda Jugoslavije u XX veku. Sam je vrlo često govorio o svojim i našim slabostima, ali je sigurno toga trebalo biti više. Time ne bi bila umanjena njegova veličina. Naprotiv. Ova knjiga donekle ispravlja to, što je sigurno pozitivno.

     Navešću, na kraju, mišljenje V. Čubrilovića o Titu: „To su osobine rođenog državnika, kakvi se retko javljaju. Ne ističem to iz ličnih razloga. I docnije, posle mog izlaska iz vlade 1951. Godine, pratio sam njegov rad i kao istoričar proučavao njegov značaj i uticaj na istorijska zbivanja u Jugoslaviji, pre svega kao vođe u NOR-u 1941-1945, a posle kao vodeće ličnosti u socijalističkoj Jugoslaviji 1945-1980. Neću da tvrdim da i on nije pravio greške. Nema bezgrešnih ljudi, a najmanje bezgrešnih državnika. Međutim, osnovne društveno-političke ideje kod njega bile su progresivne. Koliko je mogao i umeo, on je pokušavao da sprovede te svoje ideje. Kad je grešio, istoričari treba da ispitaju da li je to njegova lična krivica ili je podlegao uticajnim pritiscima od kojih se nije mogao odbraniti“.

     Knjiga Z. Štaubringera o Titu značajan je doprinos osvetljivanju istine ne samo o Titu nego i o svima nama koji smo u to vreme živeli, borili se i radili na tlu Jugoslavije.

Stevan Mirković

 

Sadržaj:

1. Čovek svoga vremena                                              15
2. Borba za jedinstvo Jugoslavije                                   25
3. Savremenik uzavrelog dvadesetog stoleća                  49
4. Neizbrisiva staza mira i prijateljstva                            69
5. Znao je da se prilagođava ritmu istorije                      91
6. Naš čist obrazpred ljudskom istorijom                       105
7. Molitve za ateistu                                                    125
8. Emotivnost, ubeđenje i zakletva naslednika                135
9. Zahtevi za kritičko procenjivanje istorijske uloge         153
10. Nije moguće ni Tita izbrisati iz istorijskog pamćenja   175
11. Pijetet i zapisi u Kući Cveća                                     189
12. Biografski zapisi                                                     209
Rođen 7. maja 1892. 209
Vojnik Habzburške monarhije 211
Ruski zarobljenik 212
Porodica 213
Dolazak na čelo KPJ 216
Pseudonim Tito 217 
Vrhovni komandant 218
Maršal Jugoslavije 219
U slobodnom Beogradu 221
Narodni heroj 223
Ideja vodilja – Bratstvo i Jedinstvo 225
Fašistička aždaja je uništena 226
U rodnom Kumrovcu 228
Granice spajanja 231
Odgovor na Pastirsko pismo 232
Za Tita 90,48 odsto glasova 234
Najteža odluka 235
Ja sam Jugoslaven 236
Zbog čega ne spava 238
Samo je Zelengora tu gde je i bila 240
Pogovor 243

  

Za kupovinu:

u bivšim jugoslavenskim Republikama: info na Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. 
u Italiji: info na / per informazioni: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. 

 

---

serija orientamenti

Poznavanje jugoslovenske i balkanske stvarnosti u Italiji više je nego oskudno. Uprkos geografskoj blizini, zajedničkim istorijskim događanjima i neizbežnoj kulturnoj razmeni tokom vekova, vizija koja je i dalje dominantna u javnom mnjenju može se sažeti u poznati latinski izraz hic sunt leones. Ako je i tačno da u odnosu prema slovenskom svetu uopšte preovladavaju egzotičnost i intelektualizam s jedne strane, odnosno predrasude ili neprijateljstvo sa druge, kada se radi o specifičnom jugoslovenskom slučaju iz vremena nakon dramatične krize s kraja dvadesetog veka, i dalje se podstiče sklonost ka uklanjanju svega što se tiče onih istovremeno jedinstvenih i raznovrsnih karakteristika tog kulturnog i istorijsko-političkog prostora.
Iz ovih razloga je neprofitna društveno korisna organizacija Italijanska koordinacija za Jugoslaviju postavila sebi kao konstitutivni cilj doprinos većoj integraciji znanja o ovim temama, a u tu svrhu „objavljivanje knjiga, brošura, audio-vizuelnih materijala“, širenje i stavljanje na raspolaganje informacija pomoću savremenih telematskih instrumenata, kao i promovisanje specifičnih kulturnih i informativnih inicijativa.
U skladu sa ovom namerom osnovana je serija izdanja { orientamenti } kojoj je neizbežan cilj da, intervenišući u trenutno retko i slabo naseljenim oblastima Znanja, obezbedi pre svega osnovne instrumente – ponovno objavljujući klasike ili prevodeći važne tekstove koji nikada ranije nisu dospeli u Italiju, pružajući sintetičke i divulgativne instrumente za različite teme i odgovarajući na zahteve publike koja je istinski zainteresovana da sazna i razume.

SADRŽAJI IZDANJA:

Slovenska i balkanska umetnost i kultura / Savremena istorija / Oslobodilački pokret / Međunarodna politika / Slovenski svet / Biografije / Radnički i antifašistički pokret / Partizanski internacionalizam / Politička teorija / Lingvistika / Nacionalnost i identitet / Prijateljstvo među narodima / Makroekonomija / Materijali za Udruženje