Među njima je Italijanka Sabrina Fusari, profesorka engleskog iz Ravene, koja se pre više od dve decenije zaljubila u jezik zemlje koja se nešto ranije raspala.

Ljubav prema srpskohrvatskom joj je preneo najbolji prijatelj, poreklom iz Niša.

Daniele Berardini je odlučio da nauči srpskohrvatski zbog ljubavi - njegova buduća supruga je sa Kosova.

Već treću godinu za redom, zahvaljujući neprofitnom udruženju "Italijanska koordinacija za Jugoslaviju - Jugokord" i profesorki Valentini Sileo, u ovoj zemlji je organizovan onlajn kurs srpskohrvatskog jezika.

Časove srpskohrvsatskog pohađaju uglavnom Italijani. Prošle godine im se pridružio i jedan Englez koji živi u Torinu. 

Neki od polaznika su rodom iz Istre ili Dalmacije, dok drugi imaju posao ili životne partnere iz bivše Jugoslavije. 

„Prijateljstvo ili ljubav, su uglavnom motivi zbog kojih se uči novi jezik, u ovom slučaju srpskohrvatski", kaže Valentina.

Tokom onlajn nastave koristi se udžbenik srpskohrvatskog jezika „Sretan Put", i radi se po programu koji je Valentina osmislila.

„Prvo učimo azbuku i izgovor, onda glagole biti i imati, zatim imenice ženskog, muškog i srednjeg roda, prideve i množinu imenica. Na kraju učimo ostale glagole, pa tek onda padeže", kaže ona.

Tu su i filmovi, priče, muzika i prevodi tekstova, ali i domaći zadaci.

„Za vreme epidemije korone virusa, moji učenici su počeli da pišu 'dnevnik karantina' onlajn, što je bio još jedan način da usavršavaju jezik, jer su ga pisali svakog dana", kaže profesorka.

Daniele Berardini je tek počeo da uči jezik.

„Trudim se da naučim što više reči i fraza koje se koriste u Srbiji, zato što moja devojka govori srpski jezik, ali i romski i albanski", kaže Daniele.

Leticija Merelo, glumica iz Đenove, upisala je kurs pošto je odgledala Srpski film".

„Vaš jezik mi se u tom filmu učinio jako lepim i neobičnim, i zato sam odlučila da naučim srpskohrvatski, s obzirom da je reč o jednom jeziku", kaže Merello.

Sabina Fusari je rešila da ne posluša prijatelja iz Niša koji joj je govorio da joj srpskohrvatski ne može baš puno koristiti.

„Ne pričam dobro jezik, ali puno čitam, kao i što slušam muziku. Moji omiljeni bendovi iz bivše Jugoslavije su 'Zabranjeno pušenje' i 'Hladno pivo'".

Andrea Fabris iz Vićence je u istoj grupi kao i Daniela. Ljubav prema jeziku preneli su mu prijatelji poreklom iz Srbije, koji čine jednu od najvećih zajednica stranaca u ovom gradu i okolini, njih više od 10 hiljada.

„Na mom fakultetu u Torinu još uvek postoji katedra za srpskohrvatski jezik, kao i u Veneciji, dok u Rimu postoji katedra za srpski, kao i za hrvatski jezik", objašnjava Valentina.

Ljiljana Banjanin, profesorka srpskohrvatskog jezika na Univerzitetu u Torinu, smatra da je podela na različite jezike „vrlo štetna, kako za profesore, tako i za studente."

„Ta podela dovela je do smanjenja broja studenata i stvaranja konfuzije među njima - o kom se zapravo jeziku radi", kaže profesorka Banjanin koja na ovom fakultetu radi od 1983. godine. 

Banjanin dodaje da poslednjih godina „ima sve manje studenata." 

„Trenutno, na sve tri godine imamo ukupno 14 studenata, italijanskih državljana, ali među njima takođe imamo dvoje, poreklom iz Bosne i Hrvatske".

Polaznici kursa srpskohrvatskog jezika možda ne razlikuju akcente iz Hercegovine ili Vojvodine, ali znaju da se u Zagrebu kaže vlak, a u Beogradu voz. 

Jedni odluče da govore na ijekavici, a drugi koriste ekavicu, a pišu ili ćirilicom ili latinicom, kaže profesorka Sileo.

Oni smatraju da su u prednosti, jer na jednom kursu mogu zapravo da nauče četiri jezika - srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski, kaže Valentina.

Banjanin je potpisnica Deklaracije o zajedničkom jeziku iz 2017. godine - dokumenta koji tvrdi da se u Bosni, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji govori zajedničkim jezikom.

Deklaraciju je sastavilo više od trideset stručnjaka iz regiona, a do danas ju je potpisalo više od 9.000 ljudi.

Međutim, u državama nastalim raspadom Jugoslavije u ratovima 1990-tih, deklaracija nije toplo dočekana.

Tadašnja predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović izjavila je da je zajednički jezik „politički projekat" koji je „umro zajedno sa bivšom Jugoslavijom".

Deklaraciju je odbacila i Srpska književna zadruga, najstarija izdavačka ustanova u Srbiji.

Odbacivši srpskohrvatski pre skoro 30 godina, države bivše Jugoslavije organizuju nastavu na maternjem jeziku za pripadnike svojih manjinskih zajednica u inostranstvu.

Tako je u italijanskom gradu Vićenci 2010. godine osnovana Srpska dopunska škola „Sveti Sava".

Predavanja su organizovana vikendom i traju dva i po sata, a pored jezika, deca slušaju dva predmeta koji su kombinacija srpske istorije, geografije, muzike i kulture.

Na kraju školovanja učenici dobijaju uverenje o završenom posebnom programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja u inostranstvu, koje se priznaje u Srbiji.

Vlada Ignjatović, otac 14-godišnjeg Nikole i 12-godišnjeg Andreja, poslao je sinove u ovu školu kada su imali šest, odnosno četiri godine.

„Za moju decu ova škola je razonoda i ne predstavlja nikakvo dodatno opterećenje, s obzirom na to da se najviše uči kroz igru i druženje", kaže Ignjatović za BBC na srpskom.

Vlada i njegova supruga Tanja, rođena u Banja Luci, došli su u Italiju posle NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. U kući se koriste i ekavicom i ijekavicom.

„Sa decom pričamo na srpskom, mada nas oni nekada povuku da pričamo na italijanskom, jer ipak je taj jezik njima maternji", kaže Vlada Ignjatović.

„Oni razmišljaju i međusobno pričaju na italijanskom."

Kaže da poznavanje oba jezika može da „smanji jaz" između njegovih sinova i njihovih vršnjaka dok borave u Srbiji.

Iako u Vićenci i okolini živi veliki broj Srba, školu „Sveti Sava" pohađa tek nešto više od 200 učenika.

Mnogi roditelji nemaju vremena ili volje da upisuju decu na ovu nastavu, kaže za BBC na srpskom Jelena Glišić, sekretarka Saveza Srba u Italiji.

„Postoje i roditelji koji su prekinuli sve veze sa Srbijom, pa sa decom pričaju na italijanskom jeziku", kaže ona.

U Milanu je od 2016. do 2018. postojala i dopunska škola srpskog jezika, ali zatvorena je jer učenici nisu redovno dolazili na nastavu.

Škola „Jovan Miletić" postoji u Trstu još od 1782. godine. U njoj se nekada učio srpskohrvatski jezik, a danas je pohađa oko stotinak đaka koji uče srpski.

Deca poreklom iz Bosne imaju mogućnost da pohađaju dopunsku školu u Veroni.

Učiteljica Fikreta Muratović kaže da su đaci deca rođena u Italiji čiji su jedan ili oba roditelja došli u tu zemlju tokom ili posle rata.

„Moji učenici uglavnom imaju osnovno predznanje jezika, ali ima i onih koji ga ne govore", kaže ona za BBC na srpskom.

„Najveće poteškoće jesu padeži i slova koja nisu prisutna u italijanskom alfabetu, kao č, ć, ž, dž i š".

Hrvatska zajednica je jedna od najstarijih u Italiji, i veliki broj porodica se doselio još posle Drugog svetskog rata.

Kristina Zic, predstavnica roditelja dece koja idu u hrvatsku školu u Milanu, kaže da čak i roditelji rođeni u Italiji, žele da njihova deca nauče hrvatski, iako ga sami ne govore.

„U našu grupu dolaze hrvatske 'nonice' koje vode svoje unuke na hrvatsku nastavu", kaže Kristina za BBC na srpskom.