logo cnj
COORDINAMENTO NAZIONALE PER LA JUGOSLAVIA - onlus
ITALIJANSKA KOORDINACIJA ZA JUGOSLAVIJU


siete nella sezione dedicata alla disinformazione strategica su "Srebrenica"
 
rright10.gif (248 byte) iniziative
rright10.gif (248 byte) documentazione

Documento Costitutivo
rright10.gif (248 byte) solidarietà
rright10.gif (248 byte) informazione
rright10.gif (248 byte) cultura
rright10.gif (248 byte) politica
rright10.gif (248 byte) amicizia
rright10.gif (248 byte) valori fondativi



http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/7516-predgovor-knjizi-na-k%20oju-se-ekalo-15-godina--filip-korvin-kraj-srebrenikog-mita.html

Činjenice predstavljene u ovoj knjizi daju čvrste argumente da je brojka od osam hiljada ubijenih neodrživo preterivanje. Tačna brojka je bliže osam stotina, piše u predgovoru knjige „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“

U izdanju Creative Commons Attribution objavljena je nedavno knjiga pod naslovom Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (predgovor), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U desest poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti događaja u Srebrenici.

---

FILIP KORVIN: KRAJ SREBRENIČKOG MITA


Obim žrtava u Srebrenici i okolini jula 1995. godine bio je pogrešno prikazan u zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija kao i u vodećim medijima, piše Edvard Herman u zaključku knjige. Tvrdnje da je navodno oko 8.000 bosanskih Muslimana, muškaraca i dečaka, bilo pogubljeno tokom jedne sedmice, da je masakr u Srebrenici bio "jedno od najgorih zverstava" u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i "najgori masakr koji se desio u Evropi posle Drugog svetskog rata", nemaju osnovu u raspoloživim dokazima i u suštini su politička konstrukcija, zaključuje, pored ostalog, Herman.

Objavljujemo u celini predgovor Filipa Korvina koji je radio 27 godina u Ujedinjenim nacijama a u vreme događa u Srebrenici bio je civilni koordinator misije UN u Bosni i Hercegovini i najviši politički službenik UN u Sarajevu (oprema teksta je redakcijska).

Dokument neprocenjive vrednosti
Jedanestog jula 1995. grad Srebrenica je pao u ruke armije bosanskih Srba. U to vreme sam bio najviši civilni zvaničnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini. U svojoj knjizi „Sumnjivi mandat“ 1 komentarisao sam ovu tragediju. Osim toga, kritikovao sam izobličavanja u izveštavanjima međunarodne štampe, ne samo o ovom događaju, već o ratovima u bivšoj Jugoslaviji (1992-1995) uopšte. Izrekao sam želju da je trebalo da bude, i da mora biti, više ravnoteže u predstavljanju onoga što se stvarno dogodilo u Srebrenici i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji – ako želimo da učimo iz svojih iskustava.

Knjiga „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika“, koju je izdala Grupa za istraživanje Srebrenice – predstavlja odgovor na moj poziv. Ona predstavlja alternativnu i dobro dokumentovanu analizu srebreničke tragedije i patnji svih konstitutivnih naroda bivše Jugoslavije. To je dokument neprocenjive vrednosti. Naravno, biće onih koji se neće slagati sa pogledom autora. Ali ako hoćemo da otvorimo diskusiju koja je do sada bila zatvorena za sve osim za vernike, ako hoćemo da sprečimo da se slične tragedije ponove, moramo ozbiljno da pristupimo izveštaju koji nam donose blistavi i oštroumni saradnici na ovoj knjizi. Nijedan pošten čitalac neće posumnjati u pouzdanost ovih autora (credentials). I nijedan pošten čitalac ne treba da sumnja u značaj onoga što oni imaju da kažu. Čestitam im na kompetenciji i hrabrosti.

Slučajno, imam i lični razlog da pamtim 11.7.1995. jer je to bio ne samo dan kad je Srebrenica pala, već i dan kada je bosanski snajperista pokušao da me ubije dok sam svojim belim vozilom, jasno označenim kao vozilo UN, prelazio Igman na povratku u Sarajevo iz Gornjeg Vakufa, gde sam bio u poseti službenicima UN. Snajper je ciljao naše vozilo dok smo prolazili preko oštrog zavoja ovog uskog planinskog puta i preživeli smo jedino zahvaljujući hrabrim naporima Bruna Šobera, oficira bezbednosti koji je bio moj vozač. Znali smo da je snajperista koji je pucao na nas bio na teritoriji pod kontrolom Bosanske vlade i da je znao ko smo – po trajektoriji projektila, kao i po tome što smo se nekoliko minuta ranije identifikovali na kontrolnom punktu Bosanske armije. Ustvari, snajperista je gađao vozača jer je znao da će se, ako on izgubi kontrolu, vozilo sa svim putnicima stropoštati niz planinu. U to vreme nisam objavio ovaj događaj jer sam znao da bi ga Bosanska vlada porekla a UN ne bi protestovale, imajući u vidu nedostatak kredibiliteta kod Bosanske vlade. Bosanska vlada smatrala je Ujedinjene nacije svojim neprijateljem.

Neodrživo preterivanje
U godinama nakon pada Srebrenice samo ime grada je postalo sinonim za navode o srpskom genocidu. Pisane su knjige, sačinjavani izveštaji a radio i TV su ispunjavali talase „dokazima“ o ovom zločinu protiv čovečnosti. Savet bezbednosti UN je okupio međunarodni tribunal u Hagu da „dokaže“ ovu osudu pre suđenja. Ne bi bilo preterano reći da su neki novinari i ambiciozni političari načinili karijere kao promoteri ove optužbe.

Ali situacija je složenija nego što to pokušavaju da nas ubede PR stručnjaci. Nesumnjvo je bilo ubijanja civila u Srebrenici, kao i u ostalim ratnim zonama. I oni koji su izvršili ova ubistva zaslužuju da budu optuženi i osuđeni. I to je bio gnusan zločin nezavisno od toga da li je ubijeno tri, trideset ili tri stotine nevinih civila. O tome ne može biti diskusije. Istovremeno, činjenice predstavljene u ovoj knjizi daju čvrste argumente da je brojka od osam hiljada ubijenih, kojom se najčešće manipuliše u međunarodnoj zajednici – neodrživo preterivanje. Tačna brojka je bliže osam stotina.

Činjenica da je toliko izvitoperen broj koji je u pitanju, međutim, govori da je slučaj politizovan. Mnogo je šokantnija smrt osam hiljada, od smrti osam stotina ljudi.

U ovoj knjizi postoje dokazi o tome da su hiljade Srba bile masakrirane, proterane, mučene, silovane i ponižavane u toku ratova u bivšoj Jugoslaviji. Međunarodna zajednica nije smatrala za pogodno da publikuje te užase sa onolikim žarom kako je to činila kada je u pitanju bila Srebrenica. Ova jednostavna primedba ne opravdava ono što se dogodilo u Srebrenici, ali predstavlja deo slagalice koja objašnjava bes sa kojim su Srbi napali Srebrenicu. U maju 1995, na primer, samo dva meseca pre pada Srebrenice, hrvatska armija je osvojila Zapadnu Slavoniju i proterala 90 procenata srpske populacije iz ove oblasti. Srbi su u Zapadnoj Slavoniji živeli stotinama godina. Ali međunarodna zajednica nije rekla ništa povodom ovih proterivanja; u stvari, aplaudirala je hrvatskim akcijama, kao da su srpski civili zaslužili to što im se desilo. Masakriranje Hrvata, ili Bošnjaka ili kosovskih Albanaca je bio genocid. Masakriranje Srba je smatrano odgovarajućom odmazdom. Jasno, međunarodna zajednica nije smatrala da treba podići spomenike masakriranim Srbima. Umesto toga, izdala je naloge za hapšenje srpskih vođa.

Ono što se desilo u Srebrenici nije bio jedinstven veliki masakr, već niz veoma krvavih napada i kontranapada koji su trajali tri godine doživevši krešendo 1995. A broj muslimana ubijenih u poslednjoj bici za Srebrenicu, kako je rekao Đžonatan Ruper, bivši reporter BBC-a, meri se stotinama a ne hiljadama. Štaviše, broj ubijenih muslimana verovatno nije veći od broja Srba koje je u Srebrenici i njenoj okolini u prethodnim godinama ubio Naser Orić sa svojim predatorskim bandama.

Nasilni raspad Jugoslavije
Događaji u Srebrenici u julu 1995. nisu se dogodili u političkom vakuumu. Ustvari, možda se uopšte ne bi ni dogodili da Jugoslavija nije nasilno rasparčana, protivno volji 45 procenata njenog naroda, Srba. (Srbi su činili 35 procenata stanovništva predratne Bosne). Raspad Jugoslavije je bio u suprotnosti sa poslednjim jugoslovenskim ustavom (1974) koji je davao pravo samoopredeljenja za šest konstitutivnih „nacija“ (Hrvati, Makedonci, Crnogorci, Muslimani, Srbi i Slovenci) i zahtevao da se sve nacije slože kako bi raspad federalne države mogao biti legalan. A, naravno, Srbi se nikad nisu složili. U svojoj knjizi Sumnjivi mandat pišem o pitanju koje mi je postavio jedan bosanski Srbin: „Zašto, nakon što sam pedeset godina živeo kao Jugosloven, treba da mi odjednom kažu da sam manjina u muslimanskoj državi, a da me niko ništa nije pitao?“

Ljudi mogu biti veoma besni kada im se oduzme država.

Danas samo možemo da zamišljamo šta je moglo da se dogodi na Balkanu da je pružena bolja šansa diplomatiji i da NATO nije imao ambiciju, koju je imao, da prodre na istok, sve do granica bivšeg Sovjetskog Saveza, da proširi ono što se tada zvalo „Nova Evropa“. Moguće je, ne sigurno, ali je moguće da bi se kroz izvesno vreme Jugoslavija mirno raspala, verovatno po drugim međunarodnim granicama. Ali odluka o rasturanju Jugoslavije doneta je na brzinu, od strane manjinskih zajednica unutar Jugoslavije i potpomognuta moćnim silama izvan Jugoslavije, pre svega članica NATO, a najpre od strane novoujedinjenje Nemačke.

Jedna od velikih laži koju smo slušali za vreme ratova u Jugoslaviji bila je ta da je NATO morao da interveniše jer je postojala opasnost od širenja sukoba. Ali nijedna grupa unutar Jugoslavije nije imala ambicija izvan nje - bili su to narodi izvan Jugoslavije koji su imali ambicije unutar nje.

Oslobađanje sveta za Koka-Kolu
Svet je u opasnosti kada najveća vojna sila u istoriji ima krizu identiteta. Sa krajem Hladnog rata završena je uloga NATO kao odbrambenog saveza. Postojali su oni koji su govorili da NATO treba raspustiti nakon nestanka Sovjetskog Saveza. Ali bilo je takođe i drugih – od kojih su mnogi bili birokrate koji su izvlačili korist iz postojanja takve jedne masivne organizacije – koji su govorili da NATO sada treba koristiti kao oružje za uspostavljanje „demokratije“ širom sveta – drugim rečima, treba da se koristi za promociju globalne ekonomije i oslobađanje sveta za Koka-Kolu. Četiri od šest konstitutivnih republika bivše Jugoslavije prihvatile su ovaj trenutni prelaz u „demokratiju“. Srbija nije i za to je platila cenu. Ustvari, svi iz bivše Jugoslavije su platili, a Srebrenica je deo te cene.

Post-mortem studije događaja u bivšoj Jugoslaviji, pa i one koje su radile Ujedinjenje nacije, navode nesposobnost međunarodne zajednice da prepozna „zlo“ kao osnovni uzrok njene nesposobnosti da učini kraj ratovima iz devedesetih na Balkanu. Da nije tako tragična, ova bi samoobmana bila komična. Ratovi nikada nisu vođeni da bi se uništilo zlo, nezavisno od tvrdnji religioznih zilota. Ratovi su vođeni iz ekonomskih, političkih, strateških i socijalnih razloga. Ni ratovi na Balkanu devedesetih nisu bili drugačiji. Geopolitika, a ne prvobitni greh je vodila NATO ambicije.

Srbima zabranjeno pamćenje
Postoji jedan komentar opštije prirode koji moram da dam o ratovima u bivšoj Jugoslaviji i on uključuje koncept istorijskog pamćenja. Nekim narodima dozvoljavamo da čuvaju istorijsko sećanje. Dozvoljavamo jevrejskom narodu da pamti Holokaust. I treba da ga pamte. Bila je to strašna tragedija. Ali srpskom narodu ne dozvoljavamo da pamti svoje masakre u II svetskom ratu od strane nacista i njihovih bosanskih i hrvatskih slugu. To ne znači da su svi Hrvati i Bošnjaci bili saradnici nacista; ali hrvatski ustaški režim, koji je uključivao i Bosnu – jeste. I zašto Srbi ne bi bili sumnjičavi i besni kad im je odjednom rečeno da će veliki delovi njihovog naroda postati manjina u novim državama koje će voditi njihove ubice iz II Svetskog rata? Naročito jer ih niko nije ni pitao! Bili bi ludi da se nisu uplašili. Moje pitanje je zašto međunarodna zajednica ne razume zbunjenost, bes i istorijsko pamćenje Srba?

Da se vratimo vojnim pitanjima. U julu 1995. postalo je jasno da armija bosanskih Srba ne može da i dalje dozvoljava postojanje pet neprijateljskih baza iza svojih linija fronta. Imajte u vidu da ne govorim o humanitarnim problemima, jer nisam nikada i nikada i neću oprostiti masakr nad civilima. Ali bi bilo neodgovorno zanemariti vojni aspekt kampanje u istočnoj Bosni kada se govori o Srebrenici, kao što bi bilo glupo zanemariti istorijski proces koji je doveo do događaja iz jula 1995.

Danas u Bosni postoji kampanja dezinformacija koja je sa telima sahranila i činjenice. Praviti se da su događaji u Srebrenici bili neka vrsta mikrokosmosa znači prihvatiti uprošćeni, „skraćeni“ pogled na istoriju. Jedan izolovani događaj ne objašnjava tako složeni proces kao što je rat. Istorija nije skup smislenih epizoda. Istorija je proces sa više razvođa a da bi se razumela Srebrenica, mora se razumeti razvođe NATO krize identiteta.

Dodvoravanje Americi
Kao deo kampanje dezinformisanja, autori čitavog niza izveštaja o Srebrenici u i van UN, brižljivo su izbegavali da intervjuišu one poznavaoce koji bi rekli ono što oni nisu želeli da čuju. Na primer, autori prvog opsežnog izveštaja UN o Srebrenici, izdatog u jesen 1999. i naslovljenog sa Pad Srebrenice, nikada nisu intervjuisali mene, niti su stavili moju knjigu u svoju kratku bibliografiju, iako sam bio visoki zvaničnik UN u Bosni u vreme preuzimanja Srebrenice. Niti sam ja bio jedini koga su zanemarili ovi sastavljači politički korektne istorije.

U mom slučaju, moja najveća greška je bila u tome što sam se usudio da branim Ujedinjene nacije u vreme kada je trebalo kola da se slome na njima. Vođstvo Ujedinjenih nacija koje je očajnički pokušavalo da se dodvori Americi, kako bi sprečilo potpuni raspad svetske organizacije, nije sebi moglo da dozvoli luksuz da kritikuje jedinu svetsku supersilu. Amerika, koja je bila beskorisna u Ruandi, u škripcu u Somaliji i frustrirana u bivšoj Jugoslaviji - tražila je žrtveno jagnje. I pošto sam odbio da budem deo mea maxima culpa kampanje Ujedinjenih nacija – bio sam ignorisan. Bilo je i drugih, značajnih intelektualaca koji su bili ignorisani u nizu izveštaja koji su se pojavljivali, „studija“ koje su optuživale UN da nisu prepoznale „zlo“. Ali jednog dana njihova priča, naša priča, mora da se čuje ako ikada budemo hteli da razumemo istoriju Srebrenice, bivše Jugoslavije, Evrope i sveta. Počeci ove neispričane priče, do sada marginalizovane zvaničnim tumačenjima, nalaze se u ovom izveštaju.


Izvor Balkanmagazin, 5. jun 2011.


http://www.standard.rs/vesti/63-ostalo/7544-knjiga-na-koju-se-ekalo-15-godina-2-edvard-s-herman-razumevanje-masakra-u-srebrenici-2-.html

Predgovor knjizi "Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika"

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika" (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics), čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti događaja u Srebrenici. 

Posle uvodne reči Filipa Korvina, donosimo u celini predgovor Edvarda Hermana (oprema teksta je redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala). 

Edvard S. Herman je profesor emeritus finansija na Univerzitetu u Pensilvaniji, pisao je o ekonomiji, političkoj ekonomiji i medijima. Neke od njegovih poznatih knjiga su „Korporativna kontrola, korporativna moć" (Corporate Control, Corporate Power, Cambridge University Press, 1981), „Prave terorističke mreže" (The Real Terror Network, South End Press, 1982). Sa Noamom Čomskim objavio je „The Political Economy of Human Rights in two volumes", South End Press, 1979 i „Proizvodnja saglasnosti" (Manufacturing Consent, Pantheon, 2002). On je takođe koautor sa Filipom Hamondom knjige pod naslovom „Degraded Capability: The Media and Kosovo Crisis", Pluto Press, 2000 i, nedavno, koautor sa Dejvidom Petersonom studije „Politika genocida" (The Politics of Genocide, Monthly Review Press, 2010) koja je prevedena i objavljena na našem jeziku.

---

(2) - EDVARD S. HERMAN: RAZUMEVANJE MASAKRA U SREBRENICI

RAZARANJE JUGOSLAVIJE I RAT PROTIV SRBIJE Srebrenica se najbolje može razumeti u kontekstu rata SAD i NATO protiv Srbije i razaranja Jugoslavije. U tom ratu, koji je usledio nakon kraha sovjetskog bloka i samog Sovjetskog Saveza i nakon što je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija postala beskorisna kao saveznik Zapada, one domaće snage koje su težile očuvanju jedinstvene federalne strukture Jugoslavije bile su označene kao neprijatelji, dok su one koje su težile njenom raspadu - Slovenci, Hrvati, bosanski muslimani i kosovski Albanci - doživeli da su zapadne sile prihvatile „njihovu stvar" i samim tim su postali „borci za slobodu". Građanski rat koji je usledio i čiji se početak može datirati najkasnije u proleće 1991. podrazumevao je i vojne i propagandne kampanje. U ovim poslednjim Republika Srbija, kao glavni zastupnik očuvanja jedinstvene federalne države, prikazana je u najlošijem svetlu. Sa druge strane, zapadni mediji, humanitarne NVO i intelektualci nekritički su prihvatali zvanične pozicije otcepljenih republika Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i velikih zapadnih sila koje su ih podržavale. 

U takvoj visoko naelektrisanoj političkoj atmosferi dogodio se masakr u Srebrenici jula 1995. Ubrzo je proglašen „genocidom" i „najgorim masakrom u Evropi još od Drugog svetskog rata", a broj žrtava je brzo fiksiran na 8.000 „muškaraca i dečaka". Ovaj broj je prvo objavio Crveni krst, ali ne na bazi dokaza o 8.000 ubistava, pa čak ni o 8.000 smrti, već na bazi procenjenog broja bosanskih muslimana koje su Srbi zarobili (3.000) i na bazi broja onih koji su inicijalno bili proglašeni „nestalima" (5.000). Iako Crveni krst nije imao nikakvih dokaza da su navodnih 3.000 zarobljenika mrtvi, iako je ubrzo potvrđeno da su se mnogi od 5.000 „nestalih" probili na sigurno kroz linije bosanskih Srba, iako su mnogi poginuli u žestokim borbama prilikom povlačenja bosanskih muslimana iz Srebrenice - cifra od 8.000 nikada nije revidirana i ostala je netaknuta sve do danas. Štaviše, vrlo brzo je uveden u upotrebu izraz „smaknuća" koji je takođe ostao netaknut u sledećih petnaest godina.  

Stabilnost broja žrtava nije posledica toga što je kasnije ekshumirano 8.000 tela koja su identifikovana kao žrtve Srebreničkog masakra, uprkos godina pretraživanja i značajnih forenzičkih istraživanja niti je posledica svedočenja očevidaca o bilo kakvom sličnom broju, kao što opisujemo u tekstu koji sledi (Poglavlja 4 i 5). Radi se o kuriozitetu, ne samo zato što ne postoje dokazi koji bi potkrepili ovaj broj žrtava već i zato što su u najvećem broju slučajeva masakra početne procene preterane, a zatim se koriguju nadole, na bazi smirenijeg ispitivanja čvrstih dokaza. Na primer, „11/9": početne procene broja žrtava u Svetskom trgovačkom centru u Njujorku su bile čak 6.866, da bi na kraju ovaj broj bio redukovan na 2.749. Broj mrtvih ili nestalih kosovskih Albanaca, koji su NATO zvaničnici objavili u proleće 1999, je sa 100.000 oboren na jednu desetinu ove cifre. Tvrdnja o „genocidu" u Bosni sa 200.000 (ili više) ubijenih bosanskih muslimanskih civila do 1993, smanjena je na kraju na 40.000, na bazi izveštaja dva različita zvanična izvora. 

INTERESI VAŽNIJI OD DOKAZA Prethodno izneto sugeriše da otpornost broja žrtava Srebreničkog masakra na kasnije smanjenje možda nema nikakve ili ima malo veze sa dokazima a mnogo više sa političkim interesima. Mi svakako verujemo da je bio znatan broj smaknuća u Srebrenici jula 1995. nakon evakuacije „zaštićene zone" Srebrenica. Ali takođe verujemo da ovaj broj nije veći od broja srpskih civila ubijenih u gradovima oko Srebrenice od strane snaga bosanskih muslimana koje su operisale iz „zaštićene zone" u prethodne tri godine (znatno iznad 1.000, po jednoj proceni i svih 3.387); i nije veći od broja Srba ubijenih u etničkom čišćenju koje su Hrvati sproveli u Zapadnoj Slavoniji i Krajini u maju i avgustu 1995. (2.500 ili više). Verujemo da inflacija brojeva i publicitet koji je dat Srebreničkom masakru kao i izbegavanje konteksta i zanemarivanje ubilačkih akcija drugih strana u bosanskom sukobu počiva na političkim interesima. Ti politički interesi su značajno uticali na interesovanja zapadnih zvaničnika, na Međunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji, koji je organizovao Zapad, na Ujedinjene nacije, u kojima dominira Zapad, i na zapadne medije. 

Cilj ovog dela je da postavi pitanja i iznese relevantne dokaze o, sada već institucionalizovanim, tvrdnjama koje se odnose na Srebrenički masakr i stavi pod sumnju širu priču u kojoj ovaj masakr ima glavnu ulogu. Ovo je važan zadatak jer je masakr u Srebrenici postao ključni događaj i simbol srpskog zla, pravednosti zapadne intervencije na Balkanu, uključujući ratove i suđenja za zločine. Masakr u Srebrenici pokazuje da su „humanitarne intervencije" i zaobilaženje navodno zastarelih pravila zabrane vojnih intervencija protiv suverenih naroda - ponekad potrebne i dobre. Od događaja iz jula 1995, u svakom značajnijem izlaganju koje zastupa „humanitarni" rat i njemu pridružene ideje „odgovornosti za zaštitu" i „prava na intervenciju", propust međunarodne zajednice da spreči „Srebrenički masakr" ili bosanski „genocid" korišćen je kao prointervencionistčki argument. Ako su, međutim, vladajuće tvrdnje o masakru u Srebrenici neistinite ili preterane, kao u slučaju navodne pretnje koju je predstavljalo iračko „oružje masovnog uništenja" 2002-2003, onda je jedan od moralnih i intelektualnih temelja zapadnog intervencionizma u postsovjetskoj eri brzog širenja SAD i NATO bloka - ozbiljno ugrožen.  

KONTROLA ISTINE I VARVARI Znamo da će naš rad biti napadnut kao „istorijski revizionizam" ili još gore kao „poricanje genocida", ali takve optužbe su duboko političke po svojoj prirodi i nisu ništa drugo do niski udarci i izbegavanje čiji je cilj sprečavanje da se pod sumnju stavi čvrsto formirana zvanična linija. Vladajući stavovi se po pravilu štite napadima na ličnost umesto da se, što je mnogo teže, odgovori dokazima. Oni koji čuvaju kapije novije balkanske Istorije, naročito oni koji zadrto čuvaju tu istoriju samo za sebe, sprečavajući druge da uđu, naoštrili su oružje kojim brane tu kapiju i odbijaju protivnike. Mnogi od njih misle da je najbolji način da se kontroliše istina, da se svi oni koji pokušavaju da prodru kroz tu kapiju opišu kao varvari i ništa više. U januaru 2009. Evropski parlament je proglasio svaki 11. juli „danom sećanja na genocid u Srebrenici", kada su „snage bosanskih Srba izvršile smaknuće 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka... što je ovaj događaj učinilo najvećim ratnim zločinom koji se u Evropi dogodio od kraja Drugog svetskog rata". Suočen sa takvom ubeđenošću, ko bi se zdrave pameti usudio da porekne „masakr u Srebrenici"? 

Neće nas uplašiti ova retorička pitanja čiji je smisao da učvrste politički poželjnu, ali duboko sumnjivu istinu. Ne mislimo da smo ovde dali konačnu reč. Svoje argumente zasnivamo na činjenicama za koje mislimo da su značajne i zanemarene i pozivamo da se one pažljivo pregledaju i diskusija nastavi. 

Autori mnogo duguju različitim naučnicima iz ove oblasti, od kojih smo većinu naveli u napomenama. Zahvalni smo Filipu Korvinu, koji je u julu 1995. bio najviši civilni zvaničnik Ujedinjenih nacija u Bosni i Hercegovini i koji je napisao uvodnu reč za ovu knjigu. Dejvid Piterson je bio neophodan da bi ova knjiga dobila svoj konačni oblik. Ovaj projekat su pomogli i pok. Milan Bulajić, Kole Kilibarda, Dajana Džonston, Stefan Karganović, Sandžoj Mahajan, Džordž Pamfri, Milivoje Ivanišević, Vera Vratuša i Darko Trifunović. Autori snose isključivu odgovornost za analize i argumente sadržane u ovom delu.


Balkanmagazin


http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7555-knjiga-na-koju-se-ekalo-15-godina-3-edvard-s-herman-devet-mitova-o-zlim-srbima-u-balkanskom-ratu-.html

Na Vokerov izveštaj o Račku, Olbrajtova je uskliknula da je „proleće poranilo ove godine". Srebrenica je omogućila da „jesen porani"  za Klintonovu administraciju u leto 1995.

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika"  (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica analiziraju se različiti aspekti događaja u Srebrenici. 

Posle uvodne reči Filipa Korvina i predgovora Edvarda Hermana, prenosimo u celini i njegov Uvod koji čini Poglavlje 1 ove knjige (oprema teksta je redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala).

---

(3) - EDVARD S. HERMAN: DEVET MITOVA O ZLIM SRBIMA U BALKANSKOM RATU


NEJASNE ŽRTVE „Srebrenica" je postala simbol zla, a naročito simbol srpskog zla. Uobičajeno se opisuje kao „užas bez premca u istoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata", u kome je izvršeno hladnokrvno smaknuće „8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka". Događaji o kojima je reč desili su se u i oko bosanskog grada Srebrenice od 11. do 19. jula 1995, kada je armija bosanskih Srba zauzela grad i borila se protiv i ubila mnoge bosanske muslimane, pri čemu je nepoznat broj onih koji su poginuli u borbi i broj onih koji su žrtve smaknuća. Nema sumnje da su bosanski Srbi vršili smaknuća, ali, bez obzira na retke diskusije, o tome postoji veliki problem broja egzekucija, pošto su mnoga tela pronađena u masovnim grobnicama bila tela poginulih u borbama, koja je bilo teško razlikovati od žrtava smaknuća, i pošto su mnogi bosanski muslimani koji su napustili Srebrenicu uspeli da stignu u sigurnost muslimanske i jugoslovenske teritorije. Štaviše, neka od ekshumiranih tela su, vrlo je moguće, bila tela bosanskih Srba ubijenih u razbojničkim napadima dobro naoružanih muslimanskih snaga koje su operisale iz Srebrenice tokom 39 meseci pre jula 1995. 

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 16. aprila 1993. proglasio Srebrenicu „zaštićenom zonom", oblašću koja treba da bude „oslobođena svih oružanih napada i ostalih neprijateljskih dejstava". Četrdeset osam sati nakon toga Zaštitne snage Ujedinjenih nacija za Bosnu i Hercegovinu (UNPROFOR) postigle su dogovor o prekidu vatre između ABS (Armija bosanskih Srba) i Bosanske muslimanske armije (BMA) po kome je ABS pristala na prekid pod uslovom da UNPROFOR obeća razoružavanje stanovnika „zaštićene zone". I pored toga, Srebrenica je ostala oružani logor iz koga su trupe bosanskih muslimana i paravojne formacije periodično kretale u napad i uništavale brojna srpska sela i ubile ukupno znatno više od 3.000 Srba do kraja rata. Kod Srba se razvio snažan osvetnički motiv pa su čak imali i liste ubica od kojih su neki nesumnjivo uhvaćeni i grupno smaknuti u julu 1995. Ali je u vreme masakra takođe bilo i teških borbi, kada se više hiljada dobro naoružanih muslimanskih boraca 28. divizije armije bosanskih muslimana povlačilo iz Srebrenice i okoline ka muslimanskim linijama oko Tuzle. Mnogi su se probili do ovih linija (i jugoslovenske teritorije), ali je veliki broj poginuo u borbi. Bosanski Srbi su takođe objavili značajne gubitke u ljudstvu od preko pet stotina vojnika (videti poglavlja 2 i 3). 

Nesigurnost u pogledu broja i uzroka smrti pružila je izvanrednu priliku za krivotvorenje podataka tim pre što je bosanska muslimanska vlada odbila da preda Crvenom krstu spiskove onih koji su uspeli da se probiju do muslimanskih linija. Iako je ova taktika bila surova prema rođacima vojnika iz Srebrenice i čitave Bosne, omogućila je inflaciju broja nestalih i onih koji su bili žrtve smaknuća. Broj od 8.000 je u početku dobijen na bazi procene broja zarobljenih (3.000) plus 5.000 onih koji su se povukli iz Srebrenice ka centralnoj Bosni (videti poglavlje 4). U to vreme je javljeno da je veliki broj od ovih 5.000 uspeo da se probije, ali je odbijanje bosanske vlade da objavi imena učinilo da je broj od 8.000 opstao i zadržao svoj zamah sve do danas. 

Nakon toga broj od 8.000 je održavan zvaničnim potvrdama, svedočenjima očevidaca, dokazima o masovnim grobnicama, rastućim brojem DNK identifikacija i ažuriranim spiskovima nestalih (pri čemu je ukupan broj ostajao nepromenjen). Ali je mali broj svedoka koji je svedočio pred Tribunalom zaista video smaknuća - većina je govorila o glasinama i gotovo svi su bili politički ili lično zainteresovani. Najpoznatiji među njima, Dražen Erdemović, Hrvat iz Tuzle koji je služio u armiji bosanskih Srba naveden je po imenu u izveštaju Ujedinjenih nacija iz 1999. On je bio prva osoba koja je, u maju 1996. proglašena krivom na Tribunalu na osnovu nagodbe. Na početku je izbegao suđenje na osnovu mentalne nestabilnosti što nije isključilo njegovo svedočenje, bez unakrsnog ispitivanja, samo nekoliko nedelja kasnije. Erdemović je vrlo kompromitovan i njegovo svedočenje je bilo kontradiktorno i nepotkrepljeno bilo kakvim čvrstim dokazima (videti poglavlja 4 i 5). 

POLITIKA I ŽRTVE U 43 „masovne grobnice vezane za Srebrenicu" pronađeno je 2.600 tela od 1996. do 2001. Uz tela je pronađeno 448 poveza za oči i 423 veza za ruke, što je dokaz verovatnih smaknuća, što predstavlja procenat od jednog smaknuća na svakih šest tela. Ali koliko od ostalih su žrtve smaknuća a koliko je poginulih u borbi nikada nije utvrđeno. Takođe, tačno poreklo 7.500 tela pronađenih u Tuzli je takođe nesigurno (videti poglavlje 4). Bilo je ponovljenih tvrdnji o tajnim ekshumacijama i ponovnim zakopavanjima na udaljenijim lokacijama, što je broj tobožnjih masovnih grobnica povećalo na 70 do kraja 2008. Ali dokazi za ovu strukturu primarnih, sekundarnih pa čak i tercijarnih masovnih grobnica su slabi a razlozi neubedljivi. Da su bosanski Srbi usred rata i pod velikim vojnim pritiskom imali dovoljno resursa da vrše masovna smaknuća i masovne sahrane, a zatim masovne ekshumacije i masovne ponovne sahrane nije verovatno; a da su se mogli nadati da će sve to proći neopaženo bilo bi ludo. Početkom avgusta 1995. Madlen Olbrajt ih je čak upozorila „Posmatraćemo vas". Ali sve do danas nijedan satelitski niti snimak iz vazduha nije ponuđen javnosti a da pokazuje smaknuća u toku, kopanje grobnica, kamione koji odnose tela, ili ekshumaciju i ponovno sahranjivanje (videti poglavlje 4). 

I pored medijske usredsređenosti na masovne grobnice i svedoke, tvrdnje o 7.000-8.000 žrtava su podupirane pre svega spiskovima nestalih i DNK identifikacijama. Međutim sada, petnaest godina nakon događaja ovi spiskovi sadrže očigledne greške. Neka imena su navedena po dva puta, postoji evidentan nedostatak transparentnosti u pogledu kriterijuma za dodavanje imena na spisak i potvrđivanja podataka o tome gde su pojedinci poslednji put viđeni. Nepoznat je, ali moguće veliki broj onih koji su uspeli da pobegnu do muslimanskih linija ili drugde i koji su započeli novi život (videti poglavlja 4 i 5). Problem sa DNK identifikacijama je kako tehnički, tako i u pogledu nemogućnosti da se utvrdi način i vreme smrti. 

Događaji u Srebrenici i tvrdnje o strašnom masakru su veoma odgovarali Klintonovoj administraciji, vođama bosanskih muslimana i hrvatskim vlastima. Klintonova administracija je vršila pritisak da se pojačaju akcije u korist njihovih muslimanskih saveznika, a Klintonovi zvaničnici su žurili na lice mesta u Srebrenicu da potvrde i objave masakr, baš kao što je Vilijam Voker to učinio u Račku. Na Vokerov neposredni izveštaj, Madlen Olbrajt je uskliknula da je „proleće poranilo ove godine". Srebrenica je omogućila da „jesen porani" za Klintonovu administraciju u leto 1995.  

Vođstvo bosanskih muslimana se nekoliko godina trudilo da ubedi NATO da intezivnije interveniše u njihovu korist. Postoje čvrsti dokazi da su bili spremni ne samo na laž već  i da žrtvuju svoje stanovništvo i vojnike u cilju izazivanja intervencije (tema koja je analizirana u tekstu koji sledi i poglavljima 2 i 7). Brojni muslimanski zvaničnici su tvrdili da im je njihov vođa Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da će Amerika intervenisati samo ako Srbi ubiju bar 5.000 u Srebrenici. Napuštanje Srebrenice pre 11. jula 1995. od strane oružanih snaga bosanskih muslimana koje su bile znatno brojnije od srpskih napadača, povlačenje koje je ove snage učinilo ranjivim i izazvalo veliki broj žrtava u borbama i tokom osvetničkih egzekucija, obezbedili su broj poginulih koji je, nakon uvećanja, ne samo zadovoljio već i premašio prag koji je Klinton postavio. Postoje čvrsti dokazi da povlačenje iz Srebrenice nije bilo zasnovano ni na kakvoj vojnoj neminovnosti već je bilo strateško, pri čemu su gubici u ljudstvu smatrani neophodnom žrtvom zarad postizanja višeg cilja (videti poglavlja 2 i 3). 

ODBRANA ZVANIČNE VERZIJE Hrvatske vlasti su bile oduševljene tvrdnjama o srebreničkom masakru pošto je to umanjivalo interesovanje za razorno etničko čišćenje Srba iz zapadne Slavonije (koje su zapadni mediji gotovo potpuno zanemarili) i pokrivalo već tada planirano proterivanje stotina hiljada Srba iz Krajine u Hrvatskoj. Ova masivna operacija etničkog čišćenja je izvršena uz američku logističku podršku mesec dana nakon srebreničkih događaja i u njoj je, moguće je, ubijeno više srpskih civila nego muslimanskih u Srebrenici. Gotovo sve muslimanske žrtve smaknuća bili su odrasli muškarci, vrlo malo žena i dece. Hrvati, za razliku od bosanskih Srba nisu poslali autobusima žene i decu na sigurno, pa je više stotina žena, dece i starih pobijeno u Krajini. Ali masakr i etničko čišćenje u Krajini su jedva primećeni u jeku zgražavanja i propagande oko Srebrenice i zbog zvanično nametnutih medijskih ciljeva. 

Međunarodni tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji i Ujedinjene nacije su takođe imali važnu ulogu u konsolidaciji zvanične priče o masakru u Srebrenici. Još od svog nastanka Tribunal je služio kao produžena ruka NATO sila koje su ga formirale, finansirale, birale i ocenjivale ključno osoblje, služile mu kao policija i izvor informacija, te su očekivale i dobijale odgovarajuće usluge od ove organizacije. Ujedinjene nacije nisu tako u potpunosti odgovarale zahtevima NATO sila, ali ipak jesu. U slučaju Srebrenice kroz UN je prošlo sve što su SAD i njeni glavni saveznici želeli (videti poglavlje 7). 

Ova razmatranja pokazuju da je u pogledu tvrđenja o Srebrenici potrebno primeniti bar malo skepticizma. Ali nikakve sumnje nisu bile izrečene u mejnstrim medijima, samo beskrajno ponavljanje na brzinu ustanovljenih ali nepotvrđenih tvrdnji koje služe specifičnim političkim ciljevima (videti poglavlja 8 i 9). Čak i marginalizovani izrazi sumnje dočekivani su agresivnim suzbijanjem od strane pobornika zvanične priče koji nisu želelei da raspravljaju o dokazima već su one koji su iznosili sumnje nazivali „revizionistima" i „ljudima koji poriču genocid".  

U pitanju je stari šablon. S vremena na vreme zapadni mediji i mejnstrim intelektualci se svrstaju iza priča koje služe tekućoj državnoj politici, ali koje su ili lažne ili pristrasne po selektivnom korišćenju dokaza ili izbegavanju da se predstavi kontekst. U bliskoj prošlosti smo imali tvrdnje da je Sadam Husein mobilisao svoje snage duž granice sa Saudijskom Arabijom posle okupacije Kuvajta u avgustu 1990. i da se spremao da izvrši invaziju na Saudijsku Arabiju. Ova tvrdnja, koja je bila jedan od važnih izvora ratne histerije koja je dovela do rata u januaru 1991, bila je lažna ali nikada nije osporena u dominantnim medijima. Tvrdnja da su snage Sadama Huseina po okupaciji Kuvajta iz inkubatora izvadile više stotina beba bila je zasnovana na svedočenju ćerke kuvajtskog ambasadora u Americi (veza koja je tada sakrivena) bila je takođe lažna, ali je raširena po mejnstrim medijima bez ikakvih pitanja. Očigledno je, a to su neki od učesnika i priznali, da su američki mejnstrim mediji neupitno prenosili javnosti tvrdnje Bušove administracije pre invazije/okupacije da je Sadam Husein posedovao preteću količinu oružja masovnog uništenja. 

Kritička sposobnost medija nestaje suočena sa sukobom sa demonizovanim neprijeteljem i tvrdnje o masovnim ubijanjima mogu se institucionalizovati bez ozbiljnih dokaza. U slučaju ubijanja koje su počinili Crveni Kmeri u Kambodži tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, Žan Lakutir je tvrdio da su se vođe Crvenih Kmera „hvalile" da su ubile dva miliona ljudi. Kada je kasnije bio prinuđen da prizna da je izmislio i broj i to da su se „hvalili" ali je broj od dva miliona već bio prihvaćen u mejnstrimu kao istina i opstao je dugo nakon poricanja. 

Verujem da smo svedoci sličnog procesa kreiranja istine sa 8000 žrtava u Srebrenici.  

SPREMNOST DA SE LAŽE Osamdesetih godina američki vodeći mediji su bezupitno prihvatili tvrdnju da su sovjetski KGB i Bugari stajali iza pokušaja atentata na papu Jovana Pavla Drugog 1981. Ova tvrdnja je odgovarala programu Reganove administracije da se Sovjetski Savez ocrni kao „imperija zla". Besmisao dokaza koji su na to ukazivali kao i verovatnost (i dokazi) o pritiscima te zainteresovanost turskog desničara koji je na kraju priznao zločin, nikada nisu zainteresovali urednike i novinare „Njujork tajmsa" i drugih listova. Tvrdnja je bila lažna, ali je koeficijent naivnosti novinara i urednika bio veoma visok u ovom slučaju gde je navodni zločin odgovarao državnim zahtevima; njihova kritička sposobnost i istraživačka revnost bile su minimalne. 

Ovo se odnosi i na tretman koji su ratovi na Balkanu imali u mejnstrim medijima i kod intelektualaca u periodu od 1991. do 2011. U ovom slučaju, zapadne vlade su se stalno mešale u raspad Jugoslavije i od početka ove intervencije meta im je bila Srbija. Ovo je imalo veliki uticaj na novine i stavove urednika i intelektualaca. Zvanična pristrasnost i spremnost da se laže, preteruje u optužbama protiv izabrane mete, biraju dokazi i koriste instrumenti kao Haški tribunal da bi se beležili poeni i opravdavale zvanične akcije, brzo su dopunjeni paralelnom pristrasnošću u izveštavanju, u institucionalizaciji neistina i mitova i ponovnom pisanju istorije. 

Jedan od važnih mitova bio je da su se NATO sile ponele nesavesno, uključujući se u sukob kasno, nakon dugotrajnih srpskih zločina. Ova mitska istorija zanemaruje sledeće važne činjenice: (1) nakon kraja Sovetskog Saveza i posledičnog gubljenja interesovanja Zapada za očuvanje Jugoslavije, zapadne sile su podsticale raspad zemlje; (2) to su činile bez bavljenja rešenjem problema napuštenih manjina koje nisu želele da ostanu u državama kojima su vladali oni koje su smatrali neprijateljima, čime su efektivno opstruirale rešenje ovog problema; (3) zapadne sile, a pre svih Amerika, su se po pravilu suprotstavljale mirnom rešenju sukoba oko teritorije i ohrabrivale su bosanske muslimane i kosovske Albance da izbegavaju dogovore i da čine sve da izazovu NATO intervenciju u svoju korist. 

Drugi tesno povezani je mit je o tome da su Srbi prvi počeli etničko čišćenje u Bosni i drugde i da su to gotovo isključivo oni činili. Suprotno tome, prvo veliko etničko čišćenje se odigralo u Hrvatskoj, u Zadru i Gospiću u maju i septembru 1991. U Zadru hrvatska gomila uništila je 119 srpskih prodavnica i kuća, a nekih 120 srpskih civila je ubijeno u Gospiću, nekoliko meseci kasnije. U avgustu 1995. je izvršeno najveće etničko čišćenje tokom jugoslovenskih ratova, kada su hrvatske snage proterale Srbe iz Krajine. Etničko čišćenje u Bosni je bilo „tante za kukuriku" između bosanskih muslimana, Hrvata i bosanskih Srba u periodu od 1991. do Dejtonskog sporazuma 1995. U Bosnu je, uz pomoć Klintonove administracije, Saudijske Arabije i Pakistana, dovedeno više od 4.000 mudžahedina kao podrška bosanskim muslimanima. Oni su bili efikasne ubice čije su aktivnosti, uz druge muslimanske paravojne i regularne snage, ostavile pustoš u stotinama srpskih sela uz više hiljada ubijenih. U medijima je etničko čišćenje u Bosni predstavljano kao jednostrano sa genocidnim namerama iako je u pitanju bila borba za kontrolu nad teritorijom i ponekad osveta. Ovaj način predstavljanja je podrazumevao masovno skrivanje dokaza. 

MIT O MILOŠEVIĆEVOJ „VELIKOJ SRBIJI" Treći tesno povezan mit je o tome da su Srbi, predvođeni Miloševićem, vodili svoje ratove u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu zarad stvaranja „Velike Srbije". Ovim se potpuno zanemaruje činjenica da je Jugoslavija, uz aktivnu podršku NATO sila, bila u stanju raspadanja još od devedesetih, a da su Srpske manjine u Hrvatskoj i Bosni htele da ostanu u „smanjenoj" Jugoslaviji, pre nego da ostanu u nezavisnim republikama u kojima bi dominirali njihovi vekovni neprijatelji. (Zapadni establišment je pažljivo izbegavao rasprave na temu genocidnih operacija Hrvata protiv Srba za vreme nacističke okupacije tokom Drugog svetskog rata i činjenice da su bosanski muslimani i Izetbegović služili nacistima u tom periodu.) 

Milošević je bio pod velikim političkim pritiskom da pomogne ovim srpskim manjinama. On je to povremeno i činio, ali svakako nije regularno ratovao da bi zadržao sve Srbe u jednoj državi. On je ili podržao ili potpisao niz dogovora, kao što je Brionski (juli 1991), Lisabonski (februar-mart 1992), Vens-Ovenov (januar 1993), Oven-Stoltenbergov (avgust 1993), Evropski akcioni plan (januar 1994), Plan kontakt grupe (juli 1994) i konačno Dejtonski sporazum (novembar 1995). Nijedan od ovih dogovora nije podrazumevao da svi Srbi ostanu u jednoj državi. Odbio je da brani Srbe iz Zapadne Slavonije i Krajine kad su bili žrtve etničkog čišćenja u Hrvatskoj u maju i avgustu 1995. Složio se sa zvaničnim smanjenjem Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije na Saveznu Republiku Jugoslaviju (tj. Srbiju i Crnu Goru, koja se takođe raspala 2006. sa nezavisnošću Crne Gore i Srbije), čime je Srbe u Hrvatskoj i Bosni faktički prepustio njihovoj sudbini, izvan bilo kakve „Velike Srbije". 

Ukratko, nazvati borbu srpskih manjina i Miloševića da se ostane makar i u „suženoj" Jugoslaviji ili da se spoje sa Srbijom težnjom za stvaranjem „Velike Srbije" predstavlja ideološki pristrasno i čak smešno nerazumevanje političke dinamike. Ova pristrasnost se vidi i u činjenici da očigledne težnje hrvatskog vođstva za proširenjem Hrvatske, „Velikom Hrvatskom", kao i borba OVK za „Veliku Albaniju", uz spremnost da se etnički očiste ne-Hrvati i ne-Albanci - nikada nisu privlačili pažnju zapadnih medija. Samo mete Zapada imaju težnje ka „većim" entitetima. 

Četvrti mit, konstruisan da dokaže kako je Milošević bio ultranacionalista koji je pozvao Srbe u napad i etničko čišćenje u cilju stvaranja Velike Srbije je da je on taj poziv izgovorio u „poznatim" govorima iz 1987 i 1989. Da uzmemo samo nekoliko primera iz jednolične propagandne linije zapadnih medija: Milošević je „izazvao nacionalističko ludilo milion Srba" („Tajm"); on je „okupio milion Srba na mestu bitke (Kosovo 1389) da bi im rekao da se spreme za novi boj... Dugi jugoslovenski košmar građanskog rata počinje" (BBC 1991). Drugom prilikom, 1999, BBC je o govoru iz 1989. objavio da se „Milošević zakleo da Srbija više nikada neće izgubiti kontrolu nad Kosovom". Ali nije bilo takvih poziva i zakletvi u tim govorima koji su poznati po naglašavanju da je Jugoslavija multietnička zemlja: „Jugoslavija je višenacionalna zajednica...(koja) može da opstane samo pod uslovom potpune jednakosti svih nacija koje u njoj žive" (Milošević na Kosovu, 28. juni 1989.). 

U dramatičnoj ilustraciji kreiranja mita Francisko Gil-Vajt je pokazao da je BBC preneo originalne govore, lišene bilo kakvih poziva Srbima na oružje (i uključujući gore navedenu izjavu). U to vreme je BBC primetio i zalaganje za punu jednakost svih nacija u okviru Jugoslavije. Ali do 1999. i 2001, kada je antisrpska linija već uveliko bila učvršćena, BBC je izneo tvrdnje o pripremama za „novu bitku" i navode o odbijanju „da se izgubi kontrola nad Kosovom" koje se ne mogu naći ni u BBC-jevim transkriptima govora. 

DEMONIZOVANJE SRPSKE STRANE Peti mit, ili skup mitova, izrastao je iz potrebe da se demonizuju Srbi i da se NATO dovede sa bombama u pomoć bosanskim muslimanima -da su Srbi nemilosrdno granatirali sarajevske civile u tri masakra: 1992. („masakr u redu za hleb"), 1994. (Markale ili „masakr na pijaci") i („drugi masakr na pijaci") 1995. Ovi masakri su izrazito dobro planirani da utiču na važne odluke NATO i UN da se snažnije interveniše u korist bosanskih muslimana. Mnogi zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici su tvrdili da postoje čvrsti dokazi da su u sva tri slučaja akcije planirali i izveli sami bosanski muslimani. Oficir američke armije Džon Srej, koji je bio na licu mesta u Bosni tokom ovih i drugih slučajeva masakra, sugerisao je da ovi incidenti i verovatna prećutna saglasnost vođa bosanskih muslimana „zaslužuju podrobnu istragu Međunarodnog suda za ratne zločine". Nepotrebno je reći da se takva istraga nikada nije dogodila. Ukratko, ovo nije teorija zavere. To je analiza i zaključak izveden na bazi niza značajnih dokaza ali nije čak ni osporavan u izveštajima o novijoj balkanskoj istoji kojima dominira zvanična linija. 

Šesti mit govori o tome da su samo bosanski Srbi držali zarobljeničke logore u kojima se prema velikom broju ljudi postupalo kao u nacističkim koncentracionim logorima. Ustvari, sve tri strane u građanskom ratu su držale zarobljeničke logore. Broj ljudi zatvorenih u ovim logorima nikada nije bio veliki, a postupanje prema zatvorenicima nije bilo bolje u hrvatskim i muslimanskim logorima nego u srpskim. Međutim, muslimani i Hrvati su snalažljivo držali medije daleko od svojih logora i, što je još važnije, zapadni mediji su ionako bili zainteresovani samo za srpske. Čuvena fotografija Fikreta Alića, zarobljenika iz Trnopolja, koja ga prikazuje iscrpljenog u ogradi srpskog koncentracionog logora, pokazala se kao medijska prevara. Alić je bio u tranzitnom logoru, bio je bolestan i ni na koji način sličan drugima u logoru. Ubrzo je otišao u Skandinaviju. Što je najvažnije, ograda koja se pojavljuje u TV prilozima i na fotografijama je ograđivala novinare i foto-reportere a ne grupu bosanskih muslimana koju su snimali. Ova prevara je bila vrlo uspešan propagandni udar kreatora rata i njihovih medijskih pomoćnika. Kasnije je Bernar Kušner, bivši šef Lekara bez granica i ministar inostranih poslova pod Sarkozijem, pričajući o svojoj poseti Aliji Izetbegoviću kada je umirao u bolnici 2003, rekao da je Izetbegović priznao njemu i Ričardu Holbruku da je preterivao u optužbama o surovosti srpskih snaga da bi požurio intervenciju NATO protiv Srba. Prema Kušneru, Izetbegović je i njemu i Holbruku rekao da „nije bilo logora za istrebljenje, kakav god da je bio užas na tim mestima" i dodao da je „verovao da bi ovakvo otkriće moglo da ubrza bombardovanje (bosanskih Srba)".

PRE PREGOVORA ODLUČENO DA SE BOMBARDUJE Sedmi mit, koji je sada institucionalizovan, je taj da su na mirovnoj konferenciji u Rambujeu, pre NATO bombardovanja Jugoslavije, Milošević i Srbi bili oni koji su odbili da pregovaraju o problemu Kosova, pa je NATO bio prinuđen na bombardovanje. Ali postoje čvrsti dokazi da su Klintonova administracija i NATO bili nestrpljivi da bombarduju, izvršili sve pripreme za napad i uložili silnu energiju da OVK potpiše sporazum kojim se, između ostalog, od Jugoslavije „traži neprihvatljivo" (prema visokom zvaničniku Stejt departmenta) da dozvoli okupaciju čitave zemlje od strane trupa NATO. Ovu poslednju taktiku su, prema istom izvoru, primenili da prekinu pregovore jer je „Srbima trebalo malo bombardovanje da se urazume." Ovo priznanje i mnogi posredni dokazi nisu sprečili Kofi Anana i UN da izjave da je „međunarodna zajednica pokušala da postigne sporazum sa beskrupuloznim i zločinačkim režimom". 

Osmi mit, ili struktura mitova, odnosi se na NATO bombardovanje kao odgovor na srpsko etničko čišćenje Kosova i kao način da se spreči planirani genocid („Operacija potkovica"), a da su Srbi ipak pokušali genocid na Kosovu i ubili veliki broj ljudi, dok je NATO bombardovanje omogućilo bezbedan povratak kosovskih Albanaca. U stvarnosti, srpske brutalnosti na Kosovu su bile deo građanskog rata i odgovor na namerne provokacije OVK kojima bi se izazvalo NATO bombardovanje, pri čemu je Klintonova administracija pomagala OVK u njihovim provokacijama. Nije bilo planiranog holokausta, a Operacija „Potkovica" je razotkrivena kao još jedna od dezinformacija NATO. Nije bilo pokušaja genocida, već masovnog izbeglištva iz straha od NATO bombardovanja i nasilja na zemlji; samo 4.000 tela je pronađeno od kraja rata i pored do tada neviđenih forenzičkih pretraga, a u svom godišnjem izveštaju za 2009. ICRC je objavio spisak od 1.869 nestalih osoba za kojima se još traga, što ukupno čini oko 6.000 mrtvih iako je zvanična brojka još uvek 11.000. Stejt department je optužio Srbe za 500.000 ubistava što još jednom otkriva sklonost ka uvećavanju zločina koje su počinile izabrane mete. NATO bombardovanje je omogućilo siguran povratak kosovskih Albanaca, ali tek nakon što je prvo izazvalo masovni egzodus - tako da smo došli do nivoa komedije u kome se „humanitarni" rat opravdava uspehom koji je navodno imao u rešavanju humanitarne krize koju je sam izazvao. 

Dodatni mit je da Kosovo-posle-NATO-
bombardovanja predstavlja neku vrstu storije uspeha. Ovo zahteva istovremeno prećutkivanje ili zanemarivanje i postavljenih ciljeva bombardovanja i rezultata na terenu. Formalni cilj bombardovanja je bio da se zaustavi etničko čišćenje i da se pomogne uspostavljanje društva „multietničke, tolerantne, inkluzivne demokratije" (američki predsednik Bil Klinton). Ali mržnja koju je nataložio rat teško može voditi toleranciji, što bi svaki razumni analitičar shvatio. Dodatno, dok prethodno nije bilo pravog etničkog čišćenja, već samo povremenih brutalnih preseljenja u građanskom ratu, pod NATO okupacijom, sa ultranacionalističkom OVK inkorporiranom u policijske snage koje je organizovao NATO, došlo je do pravog, ireverzibilnog etničkog čišćenja koje se sa Srba proširilo na Rome i druge manjine - kako kaže Jan Oberg „najveće etničko čišćenje na Balkanu (u procentualnom smislu)". Pet godina nakon kraja rata, preostalo srpsko stanovništvo je izolovano, smešteno u zaštićene enklave, bez mogućnosti da rade, idu u školu ili putuju bez oružane zaštite. Kosovo je raj za kriminalce i prestonica trgovine drogom i ljudima. OVK, koja ima duge veze i prima pomoć od Al Kaide, pomogla je pobunu u Makedoniji i nastavlja da se bori za svoj cilj „Veliku Albaniju". Na sve to Zapad okreće glavu uz povremene opšte naznake o storiji uspeha. 

POČETAK RASPRAVE O ISTORIJSKIM IZMIŠLJOTINAMA Razlog za pominjanje ovih istorijskih izmišljotina, mitova i zanemarivanja - a lista ni na koji način nije iscrpljena - jeste da se pokaže kako je bilo lako i uobičajeno institucionalizovati laži o Srbima kao izabranoj meti i demonizovanom neprijatelju. Neko bi se ponadao da su mediji i mejnstrim intelektualci nešto naučili iz ponovljenih i ponekad neugodnih primera njihove lakovernosti i da će zgodne optužbe za pokvarenost izabrane mete tretirati sa skepticizmom i podvrći pažljivom ispitivanju. To se nije desilo u slučaju opisanih izmišljotina, mitova i sakrivanja, a po našem mišljenju, nije se desilo ni u slučaju suočavanja sa optužbama za srebrenički masakr.  

U poglavljima koja slede daćemo prikaz nekih dokaza koji su izneti povodom optužbe za masovna smaknuća, ali ćemo takođe pokušati da događaje u Srebrenici smestimo u odgovarajući istorijski i politički kontekst, što smatramo da je od velikog značaja, ne samo da bi se objasnilo kakva ubijanja su se dogodila u Srebrenici, već takođe i da se objasne politički ulozi koji podupiru naizgled neobjašnjivo povlačenje 28. divizije iz Srebrenice - ostavili su žene i decu na brigu Armiji bosanskih Srba! - i vrlo efikasna kampanja protiv Srba da se podupre optužba za „genocid". Tribunal, Ujedinjene nacije i mediji su imali važnu i zaslužnu ulogu u ovoj kampanji (videti poglavlja 6-9). Navedeni problemi zahtevaju hitnu analizu i diskusiju. U ovoj knjizi mi se uključujemo u takvu analizu i započinjemo diskusiju. 


(Nastaviće se)


Balkanmagazin


http://www.standard.rs/vesti/63-ostalo/7592-knjiga-na-koju-se-ekalo-15-godina-4-dord-bogdani-uvod-u-osvajanje-srebrenice-.html

Zauzimajući se za strane u konfliktu, Amerika je izbegavala ulogu poštenog sudije i potkopavala tri dogovora o prekidu rata postignuta pod pokroviteljstvom UN i EU

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika" (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics) čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti događaja u Srebrenici. 

Posle Uvodne reči Filipa Korvina, Predgovora i Uvoda Edvarda Hermana, objavljujemo Poglavlje 2 ove knjige autora Džordža Bogdanića (oprema teksta je delimično redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala).  

---

(4) - DŽORDŽ BOGDANIĆ: UVOD U OSVAJANJE SREBRENICE


Od samog izbijanja rata u Bosni i Hercegovini, Srebrenica je bila pozornica tragičnih događaja. Strateški istureno mesto blizu reke Drine, oko kojega su se vodile žestoke borbe, postalo je ubrzo poznato kao baza muslimanskog gospodara rata Nasera Orića. Orić i njegovi saveznici su, počevši od maja 1992, iz Srebrenice lansirali sistematske napade tipa „spaljene zemlje" protiv civilnog stanovništva u 192 srpska sela. Napadi su nastavljeni i nakon što je, rezolucijom Saveta bezbednosti UN u aprilu 1993, Srebrenica proglašena „zaštićenom zonom", sve dok je nije osvojila Armija bosanskih Srba (ABS) u julu 1995.  

Tokom sukoba, Srebrenica će postati žiža propagandne bitke zaraćenih strana, tragedija će postati ovenčana mitom, ne samo u javnoj precepciji već i u zvaničnoj istoriji koju su pisale Ujedinjene nacije, nevladine organizacije, sudski dokumenti Haškog tribunala i mediji. Dok lokalne snage, i srpske i muslimanske, snose odgovornost za zločine počinjene u toku ratnih sukoba u oblasti Srebrenice i Bratunca od 1992. do 1995, dotle velike sile, pre svega kreatori američke politike nose značajnu odgovornost za produžavanje rata i nasilni kraj „zaštićenih zona" i zona pod zaštitom UN u Bosni i Hrvatskoj 1995. 

ODGOVORNOST AMERIKE
Zauzimajući se za strane u konfliktu, Amerika je izbegavala ulogu poštenog sudije i potkopavala tri dogovora o prekidu rata postignuta pod pokroviteljstvom UN i Evropske unije koji su mogli pomoći da se rat potpuno izbegne u martu 1992. (Lisabonski plan) ili da se prekine krajem 1992. ili 1993. (Vens-Ovenov i Oven-Stoltenbergov plan). Iako je opšti utisak da je Amerika privela rat kraju, veliki broj dokaza postoji da ona snosi znatan deo odgovornosti za dužinu rata i patnje na svim stranama, pre svega zbog potkopavanja diplomatskih napora drugih. „Po mom mišljenju, efekat američke politike od proleća 1993. do leta 1995. bio je produžavanje rata, iako je nazivana „zadržavanje", piše u Balkanskoj Odiseji Dejvid Oven, pregovarač Evropske unije. Čarls Bojd, general američkih vazdušnih snaga koji je bio zamenik komandanta NATO za Evropu i šef obaveštajne službe sve do poslednjih ratnih meseci piše: „Američki pristup ratu u Bosni bio je rastrzan dubokom kontradikcijom. Amerika kaže da je njen cilj da privede rat kraju putem sporazuma, a ono što stvarno hoće je da utiče na ishod rata u korist muslimana." 

U vreme kada je, sa propašću Sovjetskog Saveza, nestala istorijska misija NATO pakta, kreatori američke politike su se trudili da održe glavnu ulogu u Evropi, što je značilo da treba naći novu ulogu za NATO. Da je jugoslovenski sukob rešen diplomatskim putem bez Amerike, to bi dodatno umanjilo potrebe za NATO, koji bi mogao biti zamenjen Evropskim savezom (kao što je na početku predvideo predsednik Dvajt Ajzenhauer). Zaista, Francuska i Nemačka su 1992. vodile razgovore na visokom nivou o zapadnoevropskom vojnom savezu.  

Suzan Vudvord piše u Balkanskoj tragediji: „Iako je Bušova administracija rešila da se odrekne vođstva u ranim fazama jugoslovenskog sukoba, i Bušova i Klintonova administracija nisu želele da ostanu van toga i da potpuno prepuste situaciju Evropljanima. Uključivali su se kad god je razvoj jugoslovenskog sukoba pretio da ugrozi vodeću poziciju Amerike u Evropi."  

Uprkos nasilju koje je pratilo separatističke kampanje u Sloveniji i Hrvatskoj 1991. visoke diplomate su smatrale da je rat u Bosni moguće izbeći. Generalni sekretar UN Peres de Kueljar, bivši državni sekretar Sajrus Vens i pregovarač Evropske unije lord Piter Karington su svi upozoravali da bi diplomatsko priznavanje naoružanih separatističkih republika ugrozilo mogućnost mirnog rešavanja konflikta. 

Amerika se u početku protivila nemačkom planu priznavanja Slovenije i Hrvatske, sve dok Nemačka nije uspela da privoli Evropsku uniju da joj se pridruži. U tom trenutku, prva Bušova administracija je, pod pritiskom Saudijske Arabije da prizna Bosnu kao buduću muslimansku evropsku zemlju, ubedila Evropljane da prošire diplomatsko priznanje i na Bosnu, 6. aprila 1992, u zamenu za američko priznanje Slovenije i Hrvatske. Kao i u slučajevima Slovenije i Hrvatske godinu dana ranije, ovo je učinjeno uprkos činjenici da nikakav dogovor nije postignut po pitanju nezavisnosti između Muslimana, Srba i Hrvata, naroda koji su bili dominantni u Bosni, i uprkos činjenici da je, prema važećem ustavu, legalna secesija bila moguća samo uz pristanak ova tri naroda. Korak ka nezavisnoj državi ugrozio bi krhki konsenzus kojim je održavan mir nakon II svetskog rata, kada su hrvatski i muslimanski lideri, udruženi sa nemačkim osvajačima krenuli u kampanju istrebljenja Srba, Jevreja i Cigana, ubijajući stotine hiljada civila. 

U trenutku priznanja, bosanska vlada u kojoj su dominirali muslimani kontrolisala je manje od 40 procenata teritorije. Štaviše, kako je priznao Džordž Keni iz Stejt departmenta „obaveštajne agencije su bile jedinstvene u stavu da će Bosna, ako je priznamo, eksplodirati". 

Cimerman, Izetbegović i početak rata u Bosni

Shvatajuči da priznanje bez dogovora triju strana vodi ka propasti, posrednik Evropske unije lord Piter Karington i portugalski ministar inostranih poslova Hoze Kutiljero su pokušali da umanje posledice sporazumom vođa bosanskih Srba, Muslimana i Hrvata, poznatim pod nazivom Lisabonski sporazum. Ovaj sporazum je predviđao tri etnička polu-autonomna kantona švajcarskog tipa, pod vlašću centralne vlade. Lisabonski sporazum su potpisale sve tri strane 20. marta 1992, ali je nakon dva dana američki ambasador u Jugoslaviji Voren Cimerman ohrabrio muslimanskog predsednika Bosne Aliju Izetbegovića da povuče svoj potpis. Dve nedelje kasnije izbio je rat. Rodžer Koen iz Njujork tajmsa je primetio kasnije da je međunarodno priznavanje u datim okolnostima bilo "onoliko blizu zločinačkog nemara, koliko to diplomatski akt može biti. Zaista, međunarodno priznanje i izbijanje rata su se desili istovremeno. Svet je potpalio fitilj." 

Američko priznanje za muslimanskog predsednika Aliju Izetbegovića pratila je medijska kampanja koja je bosanske Srbe proglašavala agresorima, iako su se prvi napadi u Bosni, prema pisanju provladinog lista Oslobođenje, desili 26. marta 1992. kada su hrvatske snage prešle reku Savu iz Hrvatske i napale srpsko stanovništvo sela Šijekovac kod Bosanskog Broda u severnoj Bosni. Selo je spaljeno a pet srpskih porodica pobijene, započinjući ciklus straha i osvete što se sa strepnjom gledalo širom Bosne. Prvo ubistvo u Sarajevu se odigralo 1. marta 1992, mesec dana pre zvaničnog početka rata, kada su dvojica naoružanih, musliman i Hrvat, prateći srpsku svadbenu povorku u Baščaršiji, centru Sarajeva, ubili Nikolu Garčevića, mladoženjinog oca. Činjenica da zvaničnici vladajuće Partije demokratske akcije nisu uhapsili ubice koje su bile dobro poznate, pripremila je pozornicu za bitke koje će se rasplamsati mesec dana kasnije. 

„Organizujući političke partije po nacionalnoj pripadnosti, sve tri zajednice snose odgovornost za strašnu sudbinu zemlje", navodi Miša Gleni u Padu Jugoslavije. Šablon su, međutim, postavili muslimani koji su prvi organizovali nacionalističku partiju PDA. Trideset prvog marta 1991. PDA je osnovala Patriotsku ligu, prvu partijsku vojsku još od partija Osovine iz Drugog svetskog rata. Od tog trenutka oružje je preplavljivalo Bosnu. Jugoslovenska narodna armija (JNA) je započela prenos oružja bosanskim Srbima. Hrvatska paravojna grupa, Hrvatska narodna odbrana, je aktivno naoružavala svoje članove u Hercegovini. U jesen 1991. organizovane su muslimanske Zelene beretke. Prema Izetbegoviću, bilo ih je između 35.000 i 40.000 u trenutku početka sukoba. Patriotska liga je formirana u isto vreme i u februaru 1992. postavila je plan za odbranu Bosne. Liga je, prema Seferu Haliloviću, brojala oko 120.000 do proleća 1992. Hrvatske jedinice iz zapadne Hercegovine su se, po završetku sukoba u Hrvatskoj, vratile kući predviđajući skori početak rata u Bosni. Srbi koji su otpušteni iz JNA u Hrvatskoj vratili su se oružjem u oblast Prijedora i pored protesta gradske skupštine u kojoj su većinu činili muslimani. Prema bosanskim izveštajima, JNA je u februaru 1992. sklopila dogovor sa političkim vođom bosanskih Srba Radovanom Karadžićem da se osnuje zajednička bosansko-srpska-JNA komanda radi koordinacije vojnih aktivnosti u Bosni. Vitomir Zepenić, zamenik ministra unutrašnjih poslova bosanske vlade, procenio je da je bilo naoružano imeđu 250.000 i 300.000 ljudi, a da je oko 10.000 Bošnjaka bilo angažovano u borbama u Hrvatskoj. Novinari koji su putovali po Bosni opisivali su večeri ispunjene zvucima vatre iz malokalibarskog oružja dok su seljaci isprobavali svoje novo naoružanje. 

ISLAMSKA DEKLARACIJA
I Bušova i dolazeća Klintonova administracija prikazivale su predsednika Izetbegovića kao branioca multietničke Bosne što je u suprotnosti sa njegovim snažno izraženim pan-islamističkim pogledima i delovanjem. Izetbegović je svoju karijeru započeo tako što je regrutovao ljude za SS Handžar partiju koju je osnovao vođa nacističke SS Hajnrih Himler za bosanske muslimane i koju je vodio fanatični antisemita Muftija jerusalimski. Zbog svojih netolerantnih napisa, Izetbegović je bio u zatvoru za vreme komunističkog jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita. Iako je u kontaktima sa zapadnim liderima u toku bosanskog sukoba gajio ton umerenosti, Izetbegović je ostao gorljivi poštovalac iranskog Ajatolaha Homeinija i čest posetilac Irana. Izetbegovićeva Islamska deklaracija koja se prvi put pojavila 1970. a štampana je 1990. na vreme za kampanju za predsedničke izbore u Bosni i Hercegovini sadrži i sledeći tekst: „Ne može biti mira i saživota između „Islamske vere" i neislamskih društava i političkih institucija...Islam jasno isključuje pravo i mogućnost delovanja bilo koje tuđe ideologije na sopstvenoj teritoriji." 

Hiljade primeraka Islamske deklaracije je podeljeno pripadnicima Armije Bosne i hercegovine. Značajno je i to da se predsednik Izetbegović nikada nije odrekao stavova iz nje, za vreme i nakon rata, u toku borbe da se konsoliduje kontrola nad republikom u kojoj su Srbi i Hrvati zajedno bili brojčano nadmoćni u odnosu na muslimane koji su bili pojedinačno najbrojnija etnička grupa. U prvim mesecima rata, Josif Bodanski, šef podkomiteta za terorizam i nekonvencionalne oblike ratovanja američkog kongresa je objavio izveštaj u kome se navode detalji o pomoći koju su bosanski muslimani primali od islamističkih ekstremističkih organizacija i država, pre svega Irana.  

Dva puta u toku 1994. ugledna Špiglova dopisnica sa Balkana Renate Flotau je srela Osamu bin-Ladena u čekaonici kancelarije bosanskog predsednika Alije Izetbegovića. Bin-Laden, u to vreme stacioniran u Sudanu, dobio je pasoš od ambasade Bosne i Hercegovine u Beču, kako navodi bosanski muslimanski list Dani. Bin-Laden i njegov vojni komandant Ajman al-Zavahiri pomagali su da se Mudžahedini konstituišu kao snaga u Bosni, najviše kao specijalne snage Sedmog korpusa Bosanske armije u centralnoj Bosni. Bodanski napominje da je podrška bosanskim muslimanima bila prva zajednička akcija šiitskih i sunitskih ekstremističkih organizacija. 

Ipak, i pored prisustva ekstremističkih elemenata i protivljenja direktora CIA Džejmsa Vulsija, Klintonova administracija je dala zeleno svetlo za povećanje isporuka oružja iz Irana. Politiku omogućavanja ilegalnog uvoza oružja su promovisali savetnik za nacionalnu bezbednost Entoni Lejk i američki ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt. Ces Vibes, univerzitetski profesor iz Amsterdama, koji je za holandski izveštaj o Srebrenici dokumentovao ulogu obaveštajnih agencija u Bosni, naveo je da je Američkoj vojnoj obaveštajnoj agenciji dat zadatak da ubrza isporuke oružja i personala iz Irana i drugih islamskih režima, od Malezije do Alžira. 

AMERIČKA PODRŠKA ZA "BOSANSKU STVAR"
Zašto bi Amerika pribegavala merama koje su kršile rezolucije UN, udaljavale bivše saveznike kao što su Britanija i Francuska koje su imale trupe u okviru UNPROFOR-a i koje su rizikovale produženje rata? General Bojd piše: „Ključna tačka američkog pristupa bila je ideja koja je zasnovana na nedostatku informacija, da je u pitanju rat dobra protiv zla, agresora protiv napadnutog. Na bazi te premise, Amerika je podržavala rezolucije Ujedinjenih nacija i NATO zasnovanih na naizgled neutralnim uslovima - na primer da se zaštite mirovne snage - a zatim sve obrnula da bi kaznila jednu stranu i pokušala da utiče na razvoj rata. Podržavala je kreiranje zaštićenih zona i tražila njihovu zaštitu čak i kada bi se one koristile za organizovanje napada jedne strane na drugu...Podržavala je legitimitet vođstva koje je postajalo izrazito etnocentrično u svojoj formi, jednopartijsko u svojoj vladavini i manipulativno u svojoj diplomatiji." 

General Filip Morijon, UN komandant u Sarajevu (septembar 1992. - juli 1993.) rekao je pred Haškim tribunalom: „Od samog izbijanja rata, cilj bosanskog predsedništva je bio da obezbedi intervenciju međunarodnih snaga u svoju korist, i to je jedan od razloga što nisu nikada bili voljni da učestvuju u pregovorima." Morijonov prethodnik, kanadski general Luis Mekenzi, često je kritikovao Srbe zbog korišćenja teškog naoružanja oko Sarajeva. Ali kada je napustio mesto napisao je da su muslimanske snage prekršile 19 prekida vatre koje je on dogovorio „jer je njihova politika bila, a i sada je, da nateraju zapad da interveniše." 

Kako su Srbi imali početnu prednost u teškom naoružanju, u prva tri meseca rata su osvojili značajnu teritoriju koju su imali nameru da „razmene" za mir. „Srbi misle da su već pobedili i hoće da završe rat," primećuje general Bojd. „Muslimani znaju da nisu i traže način da ga nastave."  

Američki državni sekretar Džejms Bejker je neizmerno pomogao strategiju bosanske vlade. On piše da je naložio svom sekretaru za štampu Margaret Tutviler da pomogne bosanskom ministru inostranih poslova Harisu Silajdžiću da iskoristi zapadne medije da bi izgradio podršku za bosansku stvar u Evropi i Severnoj Americi. „Takođe sam joj rekao da razgovara sa svojim kontaktima sa četiri TV kanala, iz Vašington posta i Njujork tajmsa." Džordž Keni, koji je do svoje ostavke u avgustu 1992. radio u jugoslovenskom odelenju Stejt departmenta potvrđuje da mu je traženo da pomogne u kreiranju javnog mnjenja u korist bosanske vlade i da skicira materijale za Margaret Tutviler „koja je uvek tražila nešto što podiže temperaturu." 

Ovi napori su imali velikog uspeha i često je bilo teško reći gde završavaju saopštenja za štampu Stejt departmenta ili bosanske vlade o događajima u Bosni, a gde počinju novinski izveštaji velikih medijskih kuća. Zloupotreba broja žrtava u mejnstrim medijima bila je uveliko u toku i pre događaja u Srebrenici 1995. Na primer, u toku decembra 1992, najkrvavije godine sukoba, bosanska vlada je saopštila da je broj žrtava u sukobu 17.000. Dva meseca kasnije, usred zime, kad su borbe na ovom planinskom terenu skoro prestale, bosanska vlada odjednom počinje da koristi cifru od 200.000 „ubijenih ili nestalih" koju koriste takvi reporteri kao što je Džon Berns iz Njujork tajmsa i Džon Pamfret iz Vašington posta. Nakon kratkog vremena izraz „ili nestalih" je nestao iz novih izveštaja. Tako je broj žrtava u tvrdnjama bosanske vlade bezobrazno uvećan deset puta za dva meseca a uslužni mediji su prihvatili novi broj. Neverovatno, broj od 200.000 žrtava je ostao konstantan u sledeće dve godine rata. 

Na sličan način, bosanski ministar inostranih poslova Haris Silajdžić je punio naslove novina širom sveta kada je posetio Britaniju a zatim i SAD, sredinom decembra 1992. Dok je bio u SAD, Silajdžić se sreo sa američkim predsednikom i pojavio na više TV kanala uključujući CNN i ABC-TV, gde je govorio o „logorima smrti", „logorima za silovanje" i „odrubljivanju glava deci" gde je više od 128.000 ubijeno, a 30.000, pa i 40.000 žena silovano.  

„Moja je dužnost i moj posao da ovo kažem," reako je CNN-u. Preko ABC-TV Silajdžić je poručio da niz zločina koje je naveo daju „svima dovoljno razloga za intervenciju". Ustvari, kao što su zainteresovani novinari mogli da provere kod Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, zarobljenici koje su držali Srbi bili su u ogromnoj većini muškarci i nije ih bilo više od desetak hiljada pet meseci ranije, kada je broj zarobljenika dostigao vrhunac. Žerom Boni je za francuski program Specijalni izaslanik izneo svoje iskustvo u pokušaju da uđe u trag pričama o silovanju:  

„Dok sam bio na 50 km od Tuzle, rekli su mi, idi u dvorište tuzlanske gimnazije, tamo je 4000 silovanih žena. Na 20 km, ovaj broj je pao na 400. Na 10 km ostalo je samo 40. Kad sam se našao na licu mesta samo četiri žene su pristale da svedoče." 

Do 1993. zvanični broj žrtava silovanja je, nakon dodatnih istraga, smanjen na 2.400 na bazi 119 dokumentovanih slučajeva trudnoće kao posledice silovanja, prema izveštaju Specijalnog izvestioca UN Tadeuša Mazovjeckog. Do tada je, međutim, utisak u javnosti već formiran i korigovanim izveštajima je posvećivano malo pažnje. U oktobru 1995. potpukovnik Džon Srej, vojni analitičar američke vojske je opisao „produktivnu propagandnu mašineriju" koju su činile „PR firme u službi Bošnjaka, medijski stručnjaci i delovi Stejt departmenta koji su uspevali da manipulišu iluzijama zarad postizanja muslimanskih ciljeva". Srej nastavlja: 

„Još jedan stalan element propagandnih napada odnosi se na vlasništvo nad zemljom. Armija bosanskih Srba nikada nije mogla da „pregazi, zauzme i zadrži" 70 procenata zemlje kako je to ponavljala bošnjačka propaganda. Iako su kontrolisali 70 procenata teritorije tokom većeg dela trajanja sukoba, armija bosanskih Srba svakako nije imala vojnu snagu da bi je pregazila, zauzela i zadržala. Mediji i PR firme su koristili zapaljive izraze da bi zamutili predratnu situaciju. Zbog svog agrarnog načina života Srbi su činili većinu na 64 procenata teritorije, dok su urbani poslovno-orijentisani muslimani živeli u gradovima."


Inscenirani incidenti 

Postoji značajan broj svedočanstava viših vojnih i diplomatskih zvaničnika da su muslimanske snage namerno preduzimale akcije koje bi ih prikazale kao žrtve. Lord Dejvid Oven, pregovarač Evropske unije, koji je posle Londonske konferencije 1992. nasledio lorda Pitera Karingtona, napisao je da su muslimanske snage s vremena na vreme granatirale aerodrom da bi zaustavile humanitarne letove i privukle pažnju sveta na loše stanje u Sarajevu. Oven je takođe naveo da su posmatrači Ujedinjenih nacija primetili da su snage bosanske armije ispaljivale projektile sa lokacije Koševske bolnice, izazivajući tako odgovor srpske strane koji bi pouzdani reporteri svaki put opisivali kao granatiranje Koševske bolnice. 

Šablon insceniranih incidenata koji su izazivali simpatije u svetu je otkriven u tajnom izveštaju Ujedinjenih nacija i procurio je do Londonskog Indipendenta koji je pisao: „Zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici veruju da su neka od najgorih ubijanja u Sarajevu, uključujući i ubistvo najmanje 16 ljudi u redu za hleb -počinili muslimanski branioci, a ne Srbi koji su opsedali grad - kao zaveru za zadobijanje simpatija sveta i razlog za vojnu intervenciju...Tajni izveštaj komandantu snaga Ujedinjenih nacija (u Zagrebu) generalu Satišu Nambijaru zaključuje... da je moguće da su bombu aktivirale bosanske snage lojalne predsedniku Aliji Izetbegoviću. „Verujemo da je to bila detonacija bombe verovatno postavljene u konzervi", rekao je tada zvaničnik UN. 

Uspešni pokušaj muslimanskih snaga da bace sumnju na bosanske Srbe za inscenirane užase - što će kasnije postati poznato kao „masakr u redu za hleb" od 27. maja 1992. - značajno je uticao na razvoj događaja u sukobu jer je dao snažnu podršku usvajanju rezolucije 757 Saveta bezbednosti tri dana kasnije, kojom su uvedene međunarodne sankcije Srbiji, najvažnijem savezniku bosanskih Srba. Sankcije je predložila Amerika da bi kaznila ostatak Jugoslavije zbog navodnog prisustva jugoslovenskih trupa u Bosni. 

Ustvari, jedan izveštaj UN koji nosi datum 30.6. potvrdio je, na bazi najboljih dokaza koji su bili na raspolaganju, da se „najveći deo JNA već povukao u Srbiju i Crnu Goru", kao što je zhatevala Rezolucija 752 Saveta bezbednosti. Nasuprot tome, izveštaj UN napominje da „što se tiče povlačenja elemenata hrvatske vojske, sada u Bosni i Hercegovini, takvo povlačenje se nije dogodilo."  

Predsedavajući Saveta bezbednosti, austrijski ambasador Peter Hohenfelner, dobio je izveštaj dva dana pre glasanja o sankcijama koje su predložile SAD, ali je ovaj izveštaj skrivan od članova Saveta bezbednosti sve do sat vremena nakon glasanja o uvođenju sankcija Jugoslaviji. Neki delegati su se žalili novinarima da su bili zavedeni, ali Amerika je prevagnula u svojim naporima da Srbe neopozivo označi kao zločince, a muslimane ohrabri da nastave rat protiv Srba oslabljenih sankcijama. 

Britanski diplomata Sedrik Tornberi, pomoćnik generalnog sekretara UN, koji je lično istraživao zločine koje su počinile sve zaraćene strane, piše:  

„Do početka 1993. došlo se do konsenzusa - naročito u SAD, ali i u nekim zapadnoevropskim zemljama a naročito u zapadnim liberalnim medijima - da su Srbi jedini zločinci, širom Jugoslavije, a da su žrtve pretežno ili čak isključivo Hrvati i muslimani. Ovo stanovište nije odgovaralo percepciji niza visokih službenika UN koji su bili u dodiru sa dnevnim događanjima u ovoj oblasti; kako me je jedna dobra duša u centrali UN u Njujorku, upućena u diplomatske tračeve, upozorila, potražite zaklon - neprilike počinju." Ove napomene opisuju političku i vojnu atmosferu dok su se događaji razvijali u istočnoj Bosni, kada je Srebrenica prvi put privukla međunarodnu pažnju 1993. 

 VLADAVINA TERORA NASERA ORIĆA
Veći deo sveta je prvi put čuo za Srebrenicu u martu 1993, kada je general Filip Morijon, komandant UN u Sarajevu, bez dozvole pretpostavljenih, učinio rizičnu posetu da bi otvorio put za humanitarni konvoj ka ovom gradu u istočnoj Bosni gde su se odigravale žestoke borbe između dominantno muslimanskih snaga ABM i uglavnom srpske ABS.  

Uprkos Morijonovoj spremnosti da preuzme rizik da bi pomogao muslimanskim civilima koji su tražili pomoć, bosanski muslimani su komandanta UN zadržali kao taoca, da bi objavili humanitarnu krizu i prisilili Zapad na vojnu intervenciju.  

„To što su me držali kao zarobljenika u Srebrenici bilo je orkestrirano iz Sarajeva", rekao je Morijon u kasnijem svedočenju pred Haškim tribunalom. Srebrenički gospodar rata, Naser Orić, komandant 28. divizije BMA, primio je naređenje da zadrži Morijona kao taoca.  

„Naser Orić je bio gospodar rata koji je ovom oblašću i njenim stanovništvom vladao pomoću terora", primetio je Morijon. „Nije sebi mogao da dozvoli da drži zarobljenike. Prema mom sećanju, nije se čak trudio ni da pronađe razlog."

General Morijon je jasno razumeo da su Orićevi zločinački pohodi na srpska sela i masakri brojnih civila bili razlog što su srpske vojne snage blokirale Srebrenicu.  

„Nisam bio iznenađen kada su me Srbi odveli u selo blizu Bratunca da prisustvujem iznošenju tela stanovnika koja su bila bačena u jamu." I Morijon i potpukovnik Tomas Karemans koji je komandovao holandskim bataljonom UN u Srebrenici pre njenog pada, povukli su jasnu vezu između ubilačkih napada Nasera Orića na civilno stanovništvo Bratunca, Skelana, Kravice, Milića i mnogih drugih gradova i sela i događaja iz 1995. Sa porastom neutemeljenih medijskih optužbi protiv srpskih snaga oko Srebrenice, potpukovnik Karemans je podsetio novinare na konferenciji za štampu u Zagrebu 23. jula 1995: „Znamo da su samo u oblasti oko enklave Srebrenica sa zemljom sravnjena 192 sela, a svi stanovnici pobijeni. To je ono na šta mislim kad kažem 'nema dobrih momaka, nema loših momaka'. Što se mene tiče, oni su svi isti."  

Sudija Haškog tribunala Patrik Robinson je pitao generala Morijona: „Vi onda kažete, generale, da je ono što se desilo 1995. direktna reakcija na ono što je Naser Orić  učinio Srbima dve godine ranije?" Morijon je odgovorio: "Da. Da, Vaša visosti. Ja sam u to uveren." 

Postoje mnogi dokazi da su u žestokim borbama u istočnoj Bosni i srpska i muslimanska strana činile ozbiljne zločine. Ali u građanskom ratu gde strah i osveta stvaraju plodno tle za užase, surovost Nasera Orića je postala poznata u čitavoj Bosni. Izveštaj Jugoslovenske državne komisije za ispitivanje ratnih zločina iz 1993, koji je prihvaćen kao zvaničan dokument UN, opisuje šablon napada u kojima su čitava sela spaljivana, a svi civili ubijani. Međunarodno priznati forenzičar, patolog Zoran Stanković, bivši direktor vojne bolnice u Beogradu i bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, vršio je kompletne autopsije i napisao forenzičke izveštaje za žrtve iz brojnih sela u kojima su muslimanske trupe koje su vodili Orić i njegov zamenik Zulfo Tursunović masakrirali stanovnike. Tipične žrtve iz opširnih izveštaja dr Stankovića su bile starije žene i muškarci, rođeni između 1915. i 1930. Fotografije koje su pratile ove izveštaje pokazuju vratove zaklane od uveta do uveta. Neka od ovih (uglavnom ženskih) tela su fotografisana u stanju u kome su nađena, obučena u preširoke vojničke šinjele, groteskni pokušaj njihovih ubica da prikažu kako su ove starije žrtve umrle aktivno braneći svoje domove. 

Radeći za Južnoslovenski žurnal iz Londona, Džoan Filips izveštava da je posetila gradić Fakovići u istočnoj Bosni, godinu dana nakon što su ga prvi put napale muslimanske snage Nasera Orića 12. jula 1992. Isti grad je bio sravnjen sa zemljom u Drugom svetskom ratu a njegove stanovnike su pobile hrvatske ustaše.  

„U ovom ratu, 5. oktobra 1992. Fakovići su ponovo bili poprište strašnog masakra u kome je pobijena četvrtina njegovog stanovništva... Pre rata je u Fakovićima živelo 115 stanovnika. Do trenutka masakra ovaj broj se smanjivao. A onda je u istom danu ubijeno njih 25 ili 26." 

Filipsova je intervjuisala jednog od onih koji su preživeli napad, Andriju Markovića, čiji je deda u Drugom svetskom ratu vodio partizanski pokret otpora protiv fašista, po okolnim brdima. Familija Marković je u tom napadu izgubila 57-godišnju Olgu Marković, 61-godišnju Slavku Marković, 51-godišnjeg Radoja Markovića 53-godišnjeg Radomira Markovića i više daljih rođaka. Izgubivši 16 članova u prethodnom ratu, porodica Marković je izgubila još deset od strane vojnika 28. divizije armije Bosne i Hercegovine. 

„Vladavina Nasera Orića podrazumevala je dobro poznavanje teritorije koju su držale njegove snage", svedočio je Morijon. „Delovalo mi je kao da izvršava politička naređenja Predsedništva" u Sarajevu. Orića i njegovog zamenika Tursunovića je postavila vlada Izetbegovića uprkos željama umerenog srebreničkog muslimanskog vođe Besima Ibiševića, presednika Skupštine građana, koji je pokušavao da uspokoji Srbe. Sam Orić je priznao Oslobođenju da je morao da se skriva po šumama zajedno sa svojim saveznicima i da krišom nalazi hranu zato što većina muslimanskih građana nije delila shvatanje ekstremista koji će preuzeti vlast. Od kraja 1991, međutim, Muslimanski nacionalni savet je opremao oružane pobunjenike puškama i uniformama i počeo da pregrupiše teške kriminalce da vrše dužnost paravojnih snaga, taktika koju su kasnije koristile srpske i hrvatske vođe.  

Rođen u obližnjim Potočarima, Orić  je radio u Beogradu kao policajac i dve godine kao lična zaštita srpskog predsednika Miloševića, ali je bio otpušten 1991. zbog krađe i vratio se u Bosnu. Tursunović je bio u zatvoru u Zenici, usred izvršenja petnaestogodišnje kazne za ubistvo troje muslimana 1986, kad ga je pustio predsednik Izetbegović krajem 1991. i postavio za glavnog komandanta u Srebrenici. On i Orić su se ušunjali u Srebrenicu u proleće 1991. Napadi na Srbe su gotovo odmah počeli. Šestog maja, obližnja srpska sela Gniona i Blječeva su spaljena i opljačkana. Sledećeg dana sedmoro Srba koji su pokušali da pobegnu iz Srebrenice su bili napadnuti iz zasede i ubijeni. Osmog maja ubijen je i sudija Goran Zekić, predsednik srpske stranke SDS i poslanik u bosanskoj skupštini, izazvavši masovni beg preostalih 1.500 Srba u Srebrenici. U tom trenutku, dan nije prošao bez napada sa paljenjem sela i gradova kao što su Sikirići, Konjević Polje, Glogova, Zalužje, Fakovići, Kaludra, Loznica, Agoni, Brežani, Krnica, Zagoni, Želazije, Orliće, Ještica, Biljaka, Crni Vrh, Milići, Kamenica, Bjelovac, Kravica, Skelani i Zabokvica... 

Masakr nad Srbima u Kravici, koji je tipičan za ove napade, postao je poznat samo po tome što se desio na pravoslavni Božić, 7. januara 1993. Ukupni broj ubijenih je nepoznat, ali je Stanković pregledao 48 tela ljudi koji su ubijeni na svoj najvažniji praznik. Prema Džoan Filips, do kraja marta 1993, 1.200 Srba je ubijeno a 3.000 povređeno dodajući da „Danas skoro da više nema Srba u Srebreničkoj opštini. Od 9.300 Srba koji su tu nekad živeli, ostalo je manje od 900. Od 11.500 koji su nekad živeli u opštini Bratunac, više od 6.000 su pobegli. U opštini Srebrenica ostalo je samo tri sela a oko 26 sela je uništeno; u opštini Bratunac, oko 24 sela je sravnjeno sa zemljom. Poslednja velika srpska sela u okolini Bratunca i Skelana su napadnuta i uništena 7. januara 1993." 

Dok je američki Stejt department izbacivao saopštenja za medije i brifinge, navodeći muslimanske izveštaje o srpskim zločinima, vladavina terora Nasera Orića se uopšte nije pojavljivala na konferencijama za štampu i u izveštajima o ljudskim pravima. Na sličan način, Madlen Olbrajt, u to vreme američki ambasador u Ujedinjenim nacijama, od 1993. pa sve do kraja rata u Bosni, stalno je podržavala rezolucije i izveštaje koji su kritikovali srpske zločine, ali je koristila pravo veta kada je trebalo osuditi muslimanske zločine, kako navode predstavnik Velike Britanije ser Dejvid Heni i ruski, Jurij Voroncov. 

Orić je jasno razumeo da može nekažnjeno delovati, s obzirom na nekritičku podršku koju su SAD pružale Izetbegovićevoj vladi. Čak je snimao neke od svojih zločina, uključujući odrubljene srpske glave, i ove snimke je pokazao Džonu Pamfretu iz Vašington posta i Bilu Šileru iz Toronto stara. Šiler piše da je Orić bio „najkrvožedniji ratnik koji je hodao bojnim poljem" a onda opisuje svoju posetu kući ovog gospodara rata u januaru 1994: 

U hladnoj, snežnoj noći, sedeo sam u njegovoj sobi i gledao video verziju onoga što bi se moglo nazvati „Najveći hitovi Nasera Orića". Bilo je kuća u plamenu, leševa, odrubljenih glava, ljudi koji su bežali...Smeškao se sve vreme, diveći se svom delu. „Zaskočili smo ih iz zasede," rekao je. Sledeća sekvenca je pokazivala tela ubijenih eksplozivom: „Ove smo lansirali na mesec," hvalio se. Kada se pojavio avetinjski prazan grad sa tragovima projektila po kućama, ali bez vidljivih leševa, požurio je da najavi: „Ovde smo ubili 114 Srba." Kasnije je bilo slavlja, sa pevačima koji su mu nesigurnim glasovima pevali hvalospeve. 

Mnogo govori činjenica da, uprkos brojnim i detaljnim dokazima o zločinima Nasera Orića, Zulfa Tursunovića i drugih komandanata 28. divizije, Haški tribunal nije Orića optužio sve do 2003, a i tada samo po relativno beznačajnim tačkama optužbe vezanim za nekoliko ubistava, surovo postupanje sa zarobljenicima, uništavanje imovine i, pre svega, za to što nije uspeo da obuzda vojnike pod svojom komandom. Da sistematski pokolj srpskog civilnog stanovništva zapadno od Drine od strane Nasera Orića nije kvalifikovan kao zločin protiv čovečnosti, odslikava političke ciljeve sponzora Haškog tribunala, pre svega američkog ambasadora Madlen Olbrajt koja je organizovala postavljenja glavnih tužilaca i ključnih figura vezanih za Tribunal. Šerif Basiuni, vođa ekspertske komisije UN, egipatski stručnjak za islamsko pravo koji je predavao na pravnom fakultetu univerziteta DePol u Čikagu, nije ni pomenuo Orićeve ubilačke napade na okolnu populaciju u završnom izveštaju ekspertske komisije iako je na raspolaganju imao forenzičke dokaze iz obimnih izveštaja dr Stankovića.

„DOBAR POLITIČKI REZULTAT"
Nasuprot tome, odluka da se za genocid (među ostalim tačkama) optuže lider bosanskih Srba Radovan Karadžić i general Ratko Mladić za događaje u Bosni iz 1992. doneta je manje od dve nedelje nakon što su bosanski Srbi zauzeli Srebrenicu i poslužila je za diplomatsku izolaciju bosanskih Srba. Glavni sudija Haškog tribunala Antonio Kaseze je hvalio brzo podizanje optužnice kao „dobar politički rezultat" i primetio da „ova dva gospodina neće moći da uzmu učešća u mirovnim pregovorima" - strogo politička izjava koja, međutim, nije uspela da diskredituje Tribunal u očima sveta.  

„Shvatio sam da je Tribunal za ratne zločine jako vredno oruđe", izjavio je BBC-u američki pregovarač Ričard Holbruk. „Koristili smo ga da dva najveća ratna zločinca u Evropi, Karadžića i Mladića, držimo van Dejtonskog mirovnog procesa i da opravdamo sve što je usledilo." 

Ćutanje Basiunijeve komisije o Oriću i šablon optužbi pred Tribunalom odslikavaju političke ciljeve Amerike koja je dominirala u Savetu bezbednosti po pitanju problema Bosne i koja je Tribunal smatrala još jednim oružjem koje se može mobilisati u korist bosanske vlade, a ne nepristrasnim sudskim telom. Pošto su SAD i druge stalne članice Saveta bezbednosti imale pravo veta, rad Tribunala je bio inherentno politički, pa su čak i najbesramniji zločini muslimanskih jedinica imali nizak prioritet. Zvaničnici Tribunala su dozvolili da se istrage protiv bosanskog predsednika Izetbegovića i hrvatskog predsednika Franje Tuđmana razvlače godinama sve do njihove prirodne smrti. Glasnogovornici Tribunala su jednostavno obznanili da se nikakve informacije o istragama i optužbama protiv njih neće obelodanjivati jer oni nisu u prilici da se brane.  

Orićevo uništavanje srpskih sela je stvorilo dva velika problema za njegove trupe u 1993. Srebrenica je, što se hrane tiče, zavisila od opljačkanih srpskih sela, a ti izvori su uništeni. U međuvremenu, Srbi koji su preživeli masakre duž muslimanskih linija snabdevanja su dali sve od sebe da blokiraju konvoje međunarodne pomoći. Muslimanske izbeglice su se žalile da je hrana uvek dospevala do Orića koji je organizovao unosnu crnu berzu. Međunarodni zvaničnici su ohrabrivali izbeglice da izaberu svog čoveka koji bi organizovao distribuciju hrane, ali je on ubijen dan nakon što je izabran. 

Drugi Orićev problem je nastao kada su bosanski Srbi, nakon masakra u Kravicama na pravoslavni Božić  1993, formirali Drinski korpus za zaštitu preživelih srpskih stanovnika i za uništenje Orićevih snaga. Posle poraza kod Cerske i Konjević Polja Orić je bio potisnut nazad u Srebrenicu.  

„Da nije bilo zalaganja trupa Ujedinjenih nacija", pisao je Džon Pamfret u Vašington postu, „Orić bi bio mrtav, zarobljen, ili bi živeo po šumama." Umesto toga, gospodar rata je sada mogao da koristi kao štit srebreničke civile koji su zavisili od njega. 

MANIPULACIJA ZAŠTIĆENIM ZONAMA
Oriću je omogućeno da ostane u Srebrenici zato što je, kako kaže lord Oven, „Savet bezbednosti doneo kobnu odluku da Srebrenica i okolina budu smatrane za zaštićenu zonu, oslobođenu oružanih napada a da pritom nije izvršena ni demilitarizacija niti su određene granice ove zone". On dodaje: „Osnovna greška koncepta „zaštićenih zona" prema mišljenju snaga UN bila je u tome što je muslimanima dozvoljeno da izbegnu razoružavanje, što je čitav koncept učinilo nebezbednim." Bosanska vlada je odmah srušila sporazum kojim je očuvana muslimanska kontrola nad Srebrenicom i kojim je omogućeno stanovnicima da primaju humanitarnu pomoć. 

U delovima knjige Lukava strategija bosanskog generala Sefera Halilovića iz 1998, koji su čitani u toku suđenja generalu Radislavu Krstiću, saznajemo od samog generala Halilovića da se on „obratio štabovima i izdao naredbe za Srebrenicu i Žepu da nijedan ispravan komad oružja ne sme biti predat, nijedan upotrebljivi metak. Posle toga se video sa Izetbegovićem koji mu je čestitao." Ovo je potvrđeno u posebnoj izjavi Nasera Orića, citiranoj u svedočenju istog dana. „Kad je izdata naredba za demilitarizaciju samog grada", izjavio je Orić, „komandant mi je objasnio da treba da predamo samo neispravno naoružanje, teško naoružanje, oružje koje ne možemo da sakrijemo, i ja sam to učinio. Ostali smo duž linija i još uvek smo imali oružje uz sebe." Halilović precizira da je 28. divizija u Srebrenici imala 5.803 borca. 

Svedočeći kasnije istog dana, general Halilović je priznao da je koristio helikoptere da ponovo snabde i dodatno naoruža „zaštićenu zonu". Opomenut da je sporazum o zaštićenoj zoni naročito zabranjivao letove iz Tuzle za Srebrenicu i Žepu za vojno snabdevanje, Halilović je drsko svedočio: „U redu je što sam poslao osam helikoptera sa municijom, i da sam mogao, poslao bih i 180! 

Uprkos činjenici da Srebrenica nije uspešno demilitarizovana, Savet bezbednosti je proširio koncept zaštićenih zona na Sarajevo, Goražde, Bihać, Žepu i Tuzlu sa okolinama. Naravno, ove „zaštićene zone" nikada nisu pružale zaštitu srpskim stanovnicima. Kako pokazuju mape UNHCR, većina Srba je proterana iz ovih zona do leta 1992, kao što su muslimani proterani iz gradova sa hrvatskom ili srpskom većinom. Sarajevski Srbi su držali delove grada sve dok nisu stavljeni pod kontrolu vlade posle Dejtonskog sporazume. 

Militarizacija zaštićenih zona, kršenjem proklamovane politike UN, nije mogla biti vršena bez pomoći SAD. Dejvid Hekvort, ratni dopisnik Njuswika, kaže da su SAD pomagale ilegalni transport oružja iz Irana i drugih islamskih zemalja na tuzlanski aerodrom pomoću transportnih letilica Herkules C-130, transport koji je imao regularan red letenja. Prekidi u radarskom nadzoru pomoću AWAC-a planirani su uvek u vreme ovih letova. Pojačani dotok sofisticiranog naoružanja i jasna podrška SAD ulili su samopouzdanje bosanskoj vladi da može da produži rat i vojno prevagne uz pomoć i Amerike i svojih islamskih saveznika. 

Petog februara 1994, u Sarajevu se dogodio još jedan krvavi inscenirani incident koji je omogućio Americi da izvrši pritisak na UN da prihvate sistem zamki po kome bi svaki napad Srba na zaštićene zone mogao da izazove vazdušne udare protiv njih. Ova promena politike se desila posle smrtonosnog granatiranja kojim je ubijeno 49, a ranjeno 200 ljudi na pijaci Markale. Stejt department i američki ambasador Madlen Olbrajt brzo su osudili Srbe za eksploziju, a muslimanska strana je pokušala da prekine pregovore. Ali tog puta je general ser Majkl Rouz, tadašnji komandant UNPROFOR-a u Sarajevu (januar 1994. - januar 1995.), napisao tehnički izveštaj u kome su za ovo krvoproliće optuženi muslimani i otišao kod predsednika Izetbegovića i zapretio da će objaviti izveštaj ako se muslimani ne vrate za pregovarački sto. Lord Oven, koji je znao za izveštaj, priznao je da je pomogao da se on sakrije zbog toga što bi pojavljivanje „i najmanje sumnje da su muslimani krivi" učinilo da bosanski muslimani napuste pregovore. 

Sedmog februara 1994, komandant UNPROFOR-a Fransis Brikmon je izvestio šefa civilne misije UN Jasuši Akašija, da „bosanska armija u Sarajevu svakodnevno provocira Srbe. Od sredine decembra, bosanska armija je pošla korak dalje koristeći tešku artiljeriju protiv srpskih predgrađa Sarajeva". Brikmon dalje opisuje šablon manipulacije kome se pribegavalo u Goraždu, Bihaću i Srebrenici: „Bosanska armija napada Srbe iz zaštićenih zona, a kada Srbi odgovore, uglavnom na liniji sukoba, bosansko predsedništvo napada UNPROFOR da ih ne štiti od napada Srba i poziva na bombardovanje srpskih pozicija." 

Dva meseca kasnije, posle napada muslimanskih jedinica na srpska sela u okolini Goražda, bosanski Srbi su počeli da granatiraju muslimanske jedinice unutar Goražda. Novinski izveštaji su citirali vladine tvrdnje da je ubijeno 700 a ranjeno 2.000 ljudi, kao i da je bolnica u Goraždu uništena. Američki zvaničnici su zahtevali vazdušne udare NATO, a general Rouz je naredio mali napad na srpske položaje. Kada je Rouz, međutim, stigao u Goražde, video je sasvim drugačiju realnost. Njujork tajms je izvestio da su „viši zvaničnici UN ustanovili da je bolnica, opisana kao skoro potpuno unuštena ustvari potpuno funkcionalna sa samo jednim tragom od pogotka na krovu. Nije bilo dokaza o 700 leševa". Ukratko, „izveštaji o Goraždu su bili namerno predimenzionisani kako bi se svet ubedio da nešto učini... Opasno preterivanje je uskomešalo strane prestonice. Priče o široj upotrebi snaga NATO za bombardovanje skladišta municije i infrastrukture otišle su preko granice posle koje se snage UN pretvaraju u borbene trupe." 

Visoki zvaničnik citiran u ovoj neuobičajeno iskrenoj kritici manipulacije UN i medija od strane muslimana i kreatora američke politike, je svakako general Rouz koji je iste ideje izneo Džonu Simpsonu iz BBC-a na kraju svog mandata u Sarajevu. Ali je muslimanska vlada bila ohrabrena svojim uspesima u izazivanju napada NATO na Srbe, ma kako ograničenih. 

Slična strategija je bila primenjena u Bihaću u novembru 1994, kada su vladine snage koristile svoj status zaštićene zone za organizovanje napada i okupaciju Srba koji su živeli u oblasti zaravni Grabež. Kada su Srbi odgovorili, dovodeći svoje na snage na rub zaštićene zone, bosanski ministar inostranih poslova Haris Silajdžić je na zapanjujućoj konferenciji za štampu u Sarajevu izjavio da je „situacija u Bihaću dramatična" i da su „Akaši i Rouz odgovorni za smrt 70.000 ljudi." Kako su borbe jenjavale a general Rouz i oficiri UN doputovali u Bihać, bosanska vlada je smanjila broj svojih žrtava na 14.000. Džon Simpson iz BBC-a je izvestio da su muslimanske snage pretile smrću oficirima UN koji su govorili o manjem broju žrtava, ali su UN procenjivale da je manje od 1.000 ljudi stradalo u borbama oko Bihaća, borbama koje je inicirala muslimanska strana. 

PRIPREMA ZA ŽRTVOVANJE
Neuspeh koncepta zaštićenih zona je do 1994. postajao je sve očigledniji za zvaničnike UN koji su učestvovali u naporima za posredovanje između zaraćenih strana. Krucijalno pitanje je bilo: Hoće li se sudbina ovih zona razrešiti vojnim ili diplomatskim sredstvima? Političkom i vojnom podrškom muslimanskoj vladi, Amerika je stalno umanjivala efeakt napora da se rat završi pregovorima pa su Evropska unija i Ujedinjene nacije pozvali SAD da se dublje uključe u pregovore kroz Kontakt grupu u kojoj je učestvovala i Rusija. Diplomatija je, međutim, imala malo uspeha, uprkos naporima američkog izaslanika Roberta Frejžera, jer su bosanski muslimanski lideri postajali sve uvereniji da će vojno prevagnuti, velikim delom zahvaljujući američkoj podršci. 

Vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić je predložio bosanskom predsedniku Aliji Izetbegoviću zamenu Vogošće, predgrađa Sarajeva koje su držali Srbi, za Srebrenicu. Na kraju su posrednici prihvatili ovu ideju. „Postojao je konsenzus među posrednicima (američka administracija, Ujedinjene nacije i evropske vlade) da je nemoguće održati tri muslimanske enklave i da one treba da budu zamenjene za teritorije u centralnoj Bosni", piše Karlos Martin Branko koji je radio u sekretarijatu UN u Bosni. „Madlen Olbrajt je u brojnim prilikama predlagala Izetbegoviću ovu razmenu na bazi predloga Kontakt grupe... Istina je da su se i Amerikanci i predsednik Izetbegović prećutno složili da nema smisla insistirati na održavanju ovih izolovanih enklava u podeljenoj Bosni... U junu 1995, pre vojnih operacija oko Srebrenice, Aleksandar Veršbou, specijalni pomoćnik predsednika Klintona, izjavio je da „Amerika treba da podstakne Bošnjake da razmišljaju o oblastima sa većom teritorijalnom koherentnošću i kompaktnošću." 

Problem za Izetbegovića je bio u tome što nije mogao javno da prizna ove ideje da ne bi izgubio podršku tvrde linije koja ga je dovela na vlast. U intervjuu iz 1998. sa novinarom muslimanske publikacije Dani, Hakija Meholjić, saradnik Nasera Orića i bivši šef srebreničke policije, se seća da je na Bošnjačkoj konferenciji u Sarajevu 1993, Izetbegović rekao da je sa predsednikom Klintonom razmatrao različite scenarije za Srebrenicu.  

Meholjić: Primio nas je predsednik Izetbegović  i odmah posle dobrodošlice nas upitao: „Šta mislite o razmeni Srebrenice za Vogošću?" Nastala je tišina a onda sam ja rekao: „Gospodine predsedniče, ako je to gotova stvar, onda nije trebalo da nas pozivate ovde jer treba da se vratimo i suočimo se sa narodom i lično prihvatimo težinu takve odluke." 

Novinar: „Dakle odbili ste Izetbegovićevu odluku?" 

Meholjić: "Odbili smo je bez diskusije. Onda je on rekao: 'Znate, Klinton mi je u aprilu 1993. ponudio da četničke snage uđu u Srebrenicu, pobiju 5.000 muslimana a zatim da usledi vojna intervencija.'" 

Meholjić je i kasnije dao intervju o ovoj zapanjujućoj Izetbegovićevoj izjavi za jedan holandski dokumentarac koji je prikazan kao dokaz pred Haškim tribunalom. Ovde Meholjić  objašnjava da je Izetbegović rekao srebreničkoj delegaciji da je „saznao da je vojna intervencija moguća, ali samo ako Srbi upadnu u Srebrenicu i ubiju bar 5.000 njenih stanovnika". Prema ovom dokumentarnom filmu predsednika Izetbegovića su ispitivali islednici UN o ovim navodnim izjavama. On je porekao da ih je dao i izjavio da je prihvatio mišljenje delegacije o razmeni teritorija. 

Nema dokaza niti postoji bilo koji način da se potvrdi da je predsednik Klinton stvarno dao takav predlog Izetbegoviću, koliko god hipotetički, ali ima bar osam preživelih svedoka koji potvrđuju šta je Izetbegović rekao srebreničkoj delegaciji. Niti bi bilo u neskladu sa Izetbgovićevim karakterom da odobri plan kojim bi se žrtvovali životi njegovih građana zarad višeg cilja ili da preuveliča broj žrtava u isprovociranim sukobima sa srpskim snagama. Kad je reč o prebrojavanju žrtava, zamenik komandanta NATO Bojd je primetio da „bosanska vlada ima interese da ove brojeve predstavi što većim". Analitičar američke armije potpukovnik Džon Srej je primetio da su inscenirani incidenti, kao onaj na Markalama, imali dozvolu sa najvišeg nivoa: „Imajući u vidu koliko su Markale bile blizu Predsedništva (bosanska Bela kuća), ko je dao dozvolu da se lansira tako brutalan i suludi napad? To je sigurno morao biti predsednik Alija Izetbegović ili potpredsednik Ejup Ganić." 

Pre svoje smrti u saobraćajnojh nesreći, američki izaslanik Robert Frejžer je radio na diplomatskom rešenju kojim bi se izvršila razmena takozvanih zaštićenih zona Srebrenice, Žepe i Goražda za predgrađa Sarajeva koja su držali Srbi. Ali je ista ona čvrsta američka struja koja je organizovala ilegalno snabdevanje muslimana oružjem, uspela da uništi Frejžerovu diplomatsku inicijativu u proleće 1995. Tako je, prema generalu Bojdu, Amerika „sa odobravanjem gledala na početak muslimanskih ofanziva, iako su ovi napadi uništavali prekid vatre koji su SAD podržavale". Kako će kasnije primetiti izaslanik Evropske unije Karl Bilt:  

„Nije moglo biti mira u Vašingtonu dok nije bilo rata na Balkanu." 

Umesto diplomatskog rešenja, do promene mapa koje je Vašington tražio za sporazum u Hrvatskoj i Bosni će se doći vojnim sredstvima i pretvaranjem u izbeglice stotina hiljada ljudi. U novembru 1994, SAD su ovlastile privatnu vojnu firmu Military Professional Resources, Inc. (MPRI) koja je angažovala „penzionisane" visoke generale da pripremi i organizuje hrvatsku armiju za napade na zaštićene zone UN u Hrvatskoj gde je živelo oko 250.000 etničkih Srba. Za razliku od zaštićenih zona u Bosni, koje su služile za organizovanje napada na oblasti koje su ih okruživale, zaštićene zone UN u Hrvatskoj su uglavnom ostale mirne, izuzev više napada hrvatske vojske protiv njih u 1993. Uzdržanost nije, međutim, spasla krajiške Srbe od hrvatskih vojnih napada iza kojih je stajala Amerika, „Operacije Bljesak" u maju, i „Operacije Oluja" u avgustu 1995, pri čemu je ova druga predstavljala najveću kampanju etničkog čišćenja u ratovima na Balkanu, stvorivši preko 200.000 srpskih izbeglica. 

Efekat pritiska koji su vršili američki pregovarači postao je očigledan za upućene posmatrače kada se vojska bosanskih Srba povukla iz gradova zapadne Bosne kao što su Bosansko Grahovo i Glamoč, ostavljajući srpsko stanovništvo zapadne Bosne na milost i nemilost hrvatskim i muslimanskim napadima. Ova mesta su uskoro postala oblasti za pripremu „Operacije Oluja", hrvatskog napada na susednu oblast Hrvatsku Krajinu i kasnije zajedničke hrvatsko-muslimanske kampanje proterivanja srpske populacije iz oblasti Bosanske Krajine. 

U isto vreme, mesec dana pre nego što će Srbi osvojiti Srebrenicu, bosanska vlada je naglo povukla 18 svojih visokih komandanata iz Srebrenice. General Halilović je potvdio da je lično predsednik Izetbegović ubedio Nasera Orića da sa svojim komandantima napusti Srebrenicu zbog navodne obuke u Zenici. U okviru svog svedočenja pred Haškim tribunalom, Halilović je potvrdio da je vlada „trebalo da bude svesna posledica takvog poteza, tj. da će borbena gotovost... i odbrambena sposobnost Srebrenice biti značajno umanjene." Da je bosanska vlada odlučila da brani grad, 5.500 naoružanih boraca bi bilo više nego dovoljno da odbije 200 vojnika bosanskih Srba sa četiri tenka, kojima je bilo omogućeno da zauzmu grad 11. jula. Prema britanskom vojnom analitičaru Timu Ripliju, holandske trupe su kasnije „videle bosanske trupe kako napuštaju Srebrenicu prolazeći pored njihovih osmatračkih punktova, noseći potpuno novo protivtenkovsko naoružanje još uvek neraspakovano". Ovaj i drugi slučni izveštaji podstakli su sumnjičavost oficira UN i stranih izveštača. 

Nakon odlaska 18 komandanata, Glavni štab bosanske vojske naredio je 28. diviziji da izvrši seriju napada kojima bi uvukli Srbe u sukob. Kako je svedočio general Halilović: „Tih dana je bilo mnogo naređenja za sabotažu iz zaštićenih oblasti." To je uključivalo i vojno besmislene napade na strateški nevažno obližnje selo Višnjicu. Konačna operacija je bio napad na jedinice armije bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, samo nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli skoro nebranjeni grad. 

Ibran Mustafić, vođa muslimanske partije SDA u Srebrenici, koji se sukobio sa Naserom Orićem i bio teško ranjen u dva pokušaja ubistva reako je za Slobodnu Bosnu: 

„Scenario za izdaju Srebrenice bio je pažljivo pripreman. Nažalost, bosansko predsedništvo i komanda armije su bili uključeni u to.... da sam dobio naredbu da napadnem srpsku vojsku iz demilitarizovane zone, bez razmišljanja bih odbio da izvršim to naređenje i tražio bih od onog ko je izdao naređenje da dovede svoju porodicu u Srebrenicu pa bih mu dao pušku da organizuje napade iz demilitarizovane zone. Znao sam da takvi besramni, proračunati potezi vode moj narod u katastrofu. Naređenje je došlo iz sarajeva i Kaknja." 

Britanski potpukovnik Džim Bakster, pomoćnik komandanta UNPROFOR-a Ruperta Smita (januar-decembar 1995), rekao je Timu Ripliju: „Oni (bosanska vlada) su znali šta se događa u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je vredelo žrtvovati je." 


Balkanmagazin

http://www.standard.rs/vesti/63-ostalo/7804-knjiga-na-koju-se-ekalo-15-godina-5-edvard-herman-20-zakljuaka-o-srebrenici-.html

Razumevanje Srebrenice pokazaće hoće li Srbi i dalje biti izloženi napadima za krivicu za sukob koji se desio kada su velike sile ohrabrile raspad Jugoslavije

Nedavno se pojavila u Americi knjiga pod naslovom „Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika" (The Srebrenica Massacre: Evidence, Context, Politics), čiji su autori Phillip Corwin (uvodna reč), Edward S. Herman, George Bogdanich, Tim Fenton, Jonathan Rooper, George Szamuely, Michael Mandel i Philip Hammond. U deset poglavlja, na oko 300 stranica, analiziraju se različiti aspekti događaja u Srebrenici.

Posle Uvodne reči Filipa Korvina, Predgovora i Uvoda (9. juna) Edvarda Hermana i Poglavlja 2 ove knjige, autora Džordža Bogdanića (vidi linkove na dnu teksta), objavljujemo i zaključno razmatranje Edvarda Hermana u Poglavlju 10 ove knjige (oprema teksta je delimično redakcijska a ovaj prevod ne sadrži dodatne napomene - fusnote iz orginala).

---

(5) - EDVARD HERMAN: 20 ZAKLJUČAKA O SREBRENICI

1. I razmere ubijanja i kontekst koji je okruživao ubijanja iz jula 1995. u Srebrenici su bili pogrešno tumačeni u zvaničnim izveštajima vladinih i nevladinih organizacija kao i u mejnstrim medijima. Visoki vojni i civilni zvaničnici UN, obaveštajni oficiri NATO i nezavisni analitičari osporavaju zvaničnu karakterizaciju koju je dao Haški tribunal o padu Srebrenice i evakuaciji stanovništva ove „zaštićene zone" kao jedinstvenom užasu bosanskog sukoba i slučaju genocida. Tvrdnja da je čak 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka smaknuto u toku jedne sedmice, da je srebrenički masakr bio „najgori užas" u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i da je to „najstrašniji masakr koji se dogodio na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata" nemaju osnova u postojećim dokazima i predstavljaju u suštini političku konstrukciju. 

2. Cifru od 8.000 prvi je objavio Crveni krst na bazi svojih grubih procena o 3.000 koje su zarobili bosanski Srbi i 5.000 koji su proglašeni „nestalim". Tačno je utvrđeno da su hiljade „nestalih" uspeli da se domognu sigurnosti u gradovima kao što je Tuzla ili preko granice u Srbiji, ili su ubijeni u borbama na putu ka teritoriji bosanskih muslimana. Ipak, u neobičnoj transformaciji izazvanoj žarkom željom da se bosanski Srbi prikažu kao zli izvršioci užasnih zločina a bosanski muslimani kao njihove nevine žrtve, zanemarene su kategorije preživelih koji su se domogli sigurnosti i poginulih u borbama, i pretvorene u „nestale" koji su zatim izjednačeni sa kategorijom pobijenih. Ovom zbunjujućem spajanju različitih kategorija žrtava doprineo je Crveni krst svojim navodima da je 5.000 „jednostavno nestalo" i propuštanjem da ispravi upotrebu ovog izraza nabijenog političkim značenjem, uprkos sopstvenog priznanja da se „nekoliko hiljada" preživelih domoglo teritorije bosanskih muslimana. 

Tome je pripomoglo i vođstvo bosanskih muslimana svojim odbijanjem da obelodani spiskove onih koji su se domogli sigurnosti. Ali je istovremeno postojala i neobična spremnost zapadnih vlada i medija da zanemare one koji su se domogli sigurnosti kao i poginule u borbama, proglašavajući svako mrtvo telo žrtvom smaknuća. Bezgranična je bila volja da se poveruje u najgore o Srbima. Novinar Dejvid Roudi je prikazao kost koja je virila iz zemlje u blizini Srebrenice, uzimajući zdravo za gotovo da se radi o ostacima žrtve smaknuća i navodeći to kao ozbiljan dokaz „masakra". Postala je standardna medijska praksa da se polazeći od nedokazane tvrdnje o hiljadama nestalih ili otkrića tela u grobnici, ili čak od sumnjivog video snimka šest osoba koje su navodno smaknuli Srbi - zaključi da je time dokazan masakr 8.000 ljudi. 

3. Sa 8.000 navodno pobijenih i mnogo poginulih u borbama, morale bi postojati ogromne grobnice kao i satelitski ili snimci iz vazduha koji bi prikazivali smaknuća, sahranjivanja, ekshumacije i ponovna sahranjivanja. Ali potraga za telima je dala rezultate daleko ispod očekivanih, sa samo oko 2.750 tela pronađenih do 2003, u šta ulaze i tela poginulih u borbama, tela Srba, pa i tela koja datiraju iz perioda pre jula 1995. Oskudnost ovih nalaza prinudila je Haški tribunal da pribegne tvrdnjama o masovnom prenošenju tela, što je bilo malo verovatno i bez ikakvih dokaza. Bio je to period kada je NATO bombardovao srpske položaje, a muslimanska i hrvatska vojska se kretala ka Banja Luci. Armija bosanskih Srba je bila u defanzivi, oskudevajući u opremi i resursima, uključujući gorivo. Organizovanje operacije takvih razmera koja bi omogućila ekshumaciju, transport i ponovno sahranjivanje hiljada tela prevazilazilo je mogućnosti Armije bosanskih Srba u to vreme. Štaviše, teško su se mogli nadati da će u takvoj operaciji izbeći pogledima personala OEBS, lokalnog stanovništva ili špijunskih satelita. 

4. Američki ambasador u UN Madlen Olbrajt je, u kampanji denunciranja Srba, pokazala na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti 10. avgusta 1995. nekoliko fotografija, od kojih je jedna prikazivala ljude okupljene na stadionu, navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice, a druga, navodno snimljena kratko nakon prve, je prikazivala obližnje polje sa „prekopanom zemljom". Samo neke od ovih fotografija su kasnije objavljene, ali čak i da su sve originalne, ne dokazuju ono što se od tog trenutka nadalje smatralo da dokazuju - masovna smaknuća i sahrane. Štaviše, iako je Haški tribunal govorio o „organizovanom i sračunatom naporu" da se prikriju ubijanja i smaknuća sahranjivanjem tela žrtava na izolovanim mestima rasutim u širokoj oblasti, iako je Dejvid Roudi iznosio tvrdnje o „ogromnom naporu koji su uložili Srbi da sakriju tela prenoseći ih sa jednog mesta na drugo" - niko nije pokazao nijednu satelitsku, ili fotografiju iz vazduha na kojoj bi se videla smaknuća, sahranjivanja, iskopavanja i ponovna zakopavanja, ili kamioni koji su prenosili tela na druga mesta. U avgustu 1995, Madlen Olbrajt je upozorila Srbe „Posmatraćemo vas", a sateliti su u to vreme kružili bar osam puta dnevno, a geostacionarne letilice su lebdele i snimale i najsitnije detalje nad Bosnom, u toku leta 1995. Mejnstrim mediji nisu pridavali nikakav značaj činjenici da američka vlada nije obelodanila bilo kakve vizuelne dokaze.  

5. Veliki broj tela je sakupljen u Tuzli, nekih 7.500 i više. Ali to su bila tela sakupljena iz čitave Bosne, mnoga u lošem stanju ili samo delovi. Sakupljana su na način koji ne odgovara profesionalnim forenzičkim standardima. Njihovo poreklo je bilo nejasno, veza sa događajima u Srebrenici iz jula 1995. nedokazana i često malo verovatna, a način smrti obično nejasan. Zanimljivo, iako su Srbi stalno optuživani za pokušaje skrivanja tela, nikada se nije pojavila ideja da su bosanski muslimani, u dugom periodu zaduženi za traženje tela, mogli da ih pomeraju okolo ili da na drugi način manipulišu dokazima, uprkos pozamašnom „dosijeu" o njhovim prevarama. Učinjen je sistematski pokušaj da se DNK analizom dokaže veza sa Srebrenicom, ali on sa sobom nosi mnoge probleme, ne samo zbog očuvanosti materijala i procesa istraživanja, i neće razrešiti problem razlikovanja smrti u egzekucijama od smrti u borbi. Tu su i spiskovi nestalih, ali oni sadrže velike greške, sa dupliranim imenima, osobama koje su umrle pre jula 1995, koje su pobegle da bi izbegle mobilizaciju u Armiju bosanskih muslimana, koje se nalaze na glasačkim spiskovima 1997, a uključuju i osobe koje su poginule u borbi, domogle se sigurne teritorije ili su zarobljene a zatim započele novi život na drugom mestu. 

6. Broj od 8.000 je nekompatibilan sa osnovnom aritmetikom srebreničkih brojeva pre i posle jula 1995. Ukupan broj izbeglica iz Srebrenice, dakle onih koji su preživeli masakr, koje su registrovale Svetska zdravstvena organizacija i bosanska vlada početkom avgusta 1995. iznosi 35.632. Bilo je 3.000 muslimanskih muškaraca koji su se dokopali muslimanskih linija (a da njihove porodice o tome nisu obaveštene) i 2.000 ubijenih u borbama. Ovo daje ukupno 38.632 preživelih plus 2.000 ubijenih u borbi, te bi, ukoliko je bilo 8.000 žrtava egzekucija, populacija u zaštićenoj zoni Srebrenica pre evakuacije 11.7.1995. trebalo da je bila 48.600. Ali populacija pre evakuacije početkom jula je bila pre u opsegu 37.000-40.000. I zaista, haški sudija Patriša Vold je dala brojku od 37.000 kao svoju procenu. Brojevi se jednostavno ne slažu. 

7. Postoje svedoci ubijanja u Srebrenici ili oni koji tvrde da su svedoci. Ali ih nema mnogo, a pojedini su imali lični politički interes ili su iz drugih razloga bili nepouzdani. Dokazi sugerišu da su bosanski Srbi ubili stotine muslimana ali ne 8.000, i ništa blizu ovom broju. Samo je Dražen Erdemović, svedok i direktni učesnik, tvrdio da ih je bilo 1.000. On je etnički Hrvat iz grupe plaćenih ubica koji su plaćeni sa 12 kg zlata za svoju službu u Bosni (prema izjavi samog Erdemovića) i koji su završili u Kongu u službi francuske obaveštajne službe. Njegovo svedočenje je prihvaćeno i pored neodređenosti i nekonzistentnosti, nedostatka potvrda njegovih tvrdnji, njegove problematične prošlosti i veza, njegovih mentalnih problema koji su bili dovoljni da ga oslobode suđenja ali ne i svedočenja pred Tribunalom, bez unakrsnog ispitivanja, u okviru dve nedelje od oslobađanja. Dokazi ovog i drugih svedoka pate od ozbiljne zloupotrebe procesa nagodbe u kome su svedoci mogli dobiti blaže kazne ako su dovoljno sarađivali sa tužilaštvom.  

Vredno je pomena da veliki broj nepristrasnih posmatrača u i oko Srebrenice u julu 1995. nisu primetili nikakve dokaze o masakru, uključujući pripadnike holandskih snaga prisutne u „zaštićenoj zoni". Hubert Viland, glavni istražitelj UN za povrede ljudskih prava, nije uspeo da nađe svedoke zločina ni posle pet dana intervjua koje je vodio među 20.000 preživelih iz Srebrenice u izbegličkom kampu na tuzlanskom aerodromu. „Nismo našli nikoga ko je svojim očima video zločine", rekao je Viland londonskom Dejli telegrafu. Karlos Martins Branko, zamenik direktora posmatrača UN u Bosni, koji je saslušavao posmatrače UN koji su bili zaduženi za Srebrenicu, piše da su procene od 8.000 žrtava „korišćene za manipulaciju u svrhu propagande," i dodaje da je „nesumnjivo bar 2.000 muslimana poginulo u borbama sa bolje obučenom Armijom bosanskih Srba koja je imala i bolje komandovanje" tokom tri godine žestokih borbi. Cifra od 2.000 poginulih je jednaka, grubo govoreći, broju pojedinačnih tela koja su ekshumirana iz grobnica vezanih za Srebrenicu u oblasti koju je označio Haški tribunal do 2002. (između 1.919 i 2.028, zavisno od izvora). Ali mnogi su umrli pre pada Srebrenice, a u mnogim drugim slučajevima uzrok smrti nije mogao biti utvrđen ili se definitivno ne radi o egzekucijama.  

8. Od mnogih anomalija vezanih za zvaničnu verziju srebreničkog masakra, ona koja najviše otkriva je vezana za stabilnost broja muslimanskih žrtava - 8.000 u periodu juli-septembar 1995, i 8.000 sve od tada, uprkos krajnje problematičnoj osnovi za prve procene, dokazima da su mnogi ili najveći broj „nestalih" uspeli da se domognu teritorije bosanskih muslimana ili Srbije ili su poginuli u borbama, i uprkos nemogućnosti da se predoče odgovarajući fizički dokazi i pored ogromnih napora. U drugim slučajevima, kao što je prva procena broja žrtava 11.9, ili čak ukupnog broja žrtava u Bosni ili broja žrtava na Kosovu, prvobitne procene su kasnije znatno umanjenje jer su fizički dokazi i prebrojavanje tela učinili neodrživim početne procene. Ali u slučaju Srebrenice, zbog ključne političke uloge koju je imala za SAD, bosanske muslimane i Hrvate, skoro religiozni zanos je pratio brojku od 8.000 i srebrenički mit je ostao otporan na sve protiv-dokaze, ma kako čvrsti bili. Od početka do danas, broj muslimanskih muškaraca i dečaka koje su navodno masakrirali bosanski Srbi služio je kao neka vrsta više istine. Sumnja u nju bi pokazala nedostatak prave vere ili, još gore, bila predstavljena kao „apologetika" za Srbe, za Miloševića i za „genocid". 

9. Događaji u Srebrenici i tvrdnje o velikom masakru bili su od izrazite koristi za Klintonovu administraciju, vođstvo bosanskih muslimana i hrvatske vlasti. Klinton je 1995. bio pod velikim političkim pritiskom kako medija tako i republikanskog predsedničkog pretendenta Boba Dola da preduzme snažnije akcije u korist bosanskih muslimana i njegova je administracija žarko želela da pronađe opravdanje za agresivniju politiku. Klintonovi zvaničnici su se stuštili na lice mesta u Srebrenici da bi potvrdili i objavili optužbe za masakr, baš kao što će to kasnije učiniti Vilijam Voker u Račku u januaru 1999. Uvećavajući broj žrtava nakon zauzimanja Srebrenice, američki zvaničnici su istovremeno skretali pažnju sa još masovnijih hrvatskih napada koje je Amerika podržavala na zaštićene zone UN u Zapadnoj Slavoniji u maju (operacija Bljesak) i u oblasti Krajine u avgustu 1995. (operacija Oluja). Nakon što su sabotirali dogovor pod pokroviteljstvom UN i Evropske unije koji je mogao sprečiti izbijanje rata 1992. (Lisabonski sporazum iz marta 1992.), kao i druga dva dogovora (Vens-Ovenov i Oven-Stoltenbergov plan) kojima je rat mogao biti prekinut 1993, predstavnici tvrde linije Stejt departmenta su se posvetili nametanju vojnog rešenja čime je rat produžen sve do pred kraj 1995. 

10. Olakšavajući transfer naoružanja snagama bosanskih muslimana i zatvarajući oči pred ulaskom stranih mudžahedinskih boraca, Amerika je pretvorila „zaštićene zone za civile" Ujedinjenih nacija u oblasti za pripremu oružanih napada na bosanske Srbe i kasnije, zamke za intervenciju NATO. Ces Vibes, koji je opširnim analizama doprineo izveštaju holandske vlade o Srebrenici iz 2002, primetio je da je Obaveštajna agencija američke vojske pomagala transport ilegalnog oružja iz muslimanskih zemalja do aerodroma u Tuzli koristeći crne Hercules C-130 transportne avione i organizujući prekide u nadgledanju AWAC-a koji je baš trebalo da sprečavaju ovakve ilegalne transporte oružja. Zajedno sa oružjem dolazili su i mudžahedinski borci i iz kampova za obuku iranskih šiita i iz al-Kaide, uključujući dva od devetnaest otmičara koji su učestvovali u napadima od 11.9. Zvanični izveštaj američke komisije za događaje od 11.9. navodi da su se Navaf al Hazmi i Halid al Mihdar, kao i mozak operacije Halid Šeik Mohamed borili u Bosni i da je Osama bin Laden imao kancelarije u Sarajevu kao i u Zagrebu. Ambasada Bosne i Hercegovine u Beču je izdala pasoš samom Bin Ladenu 1993, prema muslimanskoj publikaciji Dani. Bin Laden je dva puta primećen u kancelariji bosanskog predsednika Alije Izetbegovića.  

11. I američki zvaničnici i zvaničnici Haškog tribunala koje je postavila Amerika potvrđuju politički značaj podizanja optužnica Tribunala. Tako je, nakon podizanja optužnice za „genocid" protiv vođe bosanskih Srba Radovana Karadžića i generala Ratka Mladića 24. jula 1995, glavni sudija Haškog tribunala Antonio Kaseze pohvalio optužnicu kao „dobar politički rezultat" i primetio da „ova gospoda neće biti u prilici da učestvuju u mirovnim pregovorima" - strogo politički stav koji i pored toga nije uspeo da diskredituje Haški tribunal u očima sveta. „Shvatio sam da je Međunarodni tribunal za ratne zločine moćno i dragoceno sredstvo", rekao je BBC-u glavni američki pregovarač Ričard Holbruk. „Koristili smo ga da dva najveća evropska ratna zločinca, Karadžića i Mladića, držimo izvan Dejtonskog procesa i da opravdamo sve što je usledilo." 

12. Vođe bosanskih muslimana su se nekoliko godina trudili da ubede sile NATO da snažnije intervenišu u njihovu korist. Postoje čvrsti dokazi da su bili spremni ne samo da lažu već i da žrtvuju svoje sopstveno stanovništvo i vojnike da bi izazvali intervenciju. Zvaničnici bosanskih muslimana tvrde da im je njihov ratni predsednik Alija Izetbegović rekao da ga je Klinton obavestio da je direktna američka vojna intervencija bila moguća samo ako Srbi ubiju najmanje 5.000 u Srebrenici. Napuštanje Srebrenice pre 11. jula 1995. od strane oružanih snaga bosanskih muslimana pred brojčano mnogo slabijim srpskim napadačima i povlačenje koje je muslimanske snage učinilo ranjivim i izazvalo velike gubitke u borbama i osvetničkim smaknućima - proizvelo je broj žrtava koji je, nakon uvećanja, ne samo dostigao već i prestigao prag koji je postavio Klinton. Postoje i drugi dokazi da povlačenje iz Srebrenice nije bilo vojna neophodnost već je bilo strateško, sa uračunatim gubicima u ljudstvu koji su smatrani potrebnom žrtvom zarad postizanja višeg cilja. 

Devetog jula 1995, dva dana pre nego što su bosanski Srbi zauzeli gotovo prazan grad Srebrenicu i pre nego što su započele iole ozbiljnije borbe, predsednik Izetbegović je već zvao predsednika Klintona i druge svetske lidere požurujući ih da preduzmu akciju protiv „terorizma" i „genocida" snaga bosanskih Srba. Bio je to deo uobičajenog šablona po kome su optužbe za masovna silovanja, logore smrti i inscenirani zločini korišćeni za manipulaciju javnim mnjenjem u korist vojne intervencije. 

Vojni izvori navode da muslimanske vojne snage u Srebrenici koje su brojale 5.500 boraca nisu učinile bilo kakav napor da odbrane grad od 200 vojnika koji su činili srpske snage uz pet tenkova. Tim Ripli, analitičar vojnog lista Džejns, primećuje da su muslimanske snage napustile Srebrenicu i otišle u okolna brda pre nego što su Srbi zauzeli skoro prazan grad. On piše da su holandske trupe „videle bosanske trupe koje su bežale iz Srebrenice kako prolaze pored njihovih osmatračkih punktova noseći potpuno novo anti-tenkovsko naoružanje, neraspakovano. Ovaj i drugi slični izveštaji izazvali su sumnje kod mnogih oficira UN i stranih novinara." Britanski potpukovnik Džim Bakster, pomoćnik komandanta UN Ruperta Smita, rekao je Timu Ripliju: „Oni (bosanska muslimanska vlada) su znali šta se događa u Srebrenici. Siguran sam da su odlučili da je vredelo žrtvovati je." 

Muslimanske vođe iz Srebrenice tvrde da su bosansko predsedništvo i generalštab namerno „žrtvovali"  grad da bi izazvali intervenciju NATO. U svojim svedočenjima pred Haškim tribunalom generali bosanske muslimanske vojske Sefer Halilović i Enver Hadžihasanović su potvrdili da je generalštab bosanske armije naglo povukao 18 najviših oficira 28. divizije iz Srebrenice. Ovo je učinjeno iako je viša komanda naređivala akcije sabotaže protiv bosanskih Srba. Jedna od njih je bio vojno besmislen napad na strateški beznačajno obližnje srpsko selo Višnjicu. Završni napad je bio na jedinice Armije bosanskih Srba na putu južno od Srebrenice, tek nekoliko dana pre nego što su Srbi zauzeli gotovo nebranjen grad. 

U svojoj knjizi Ratnici mira (Les Guerriers de la Paix) iz 2004, Bernar Kušner, bivši šef Lekara bez granica i francuski ministar spoljnih poslova pod Sarkozijem, kaže da je ratni predsednik Bosne i Hercegovine, Alija Izetbegović, na samrti priznao i Kušneru i Ričardu Holbruku da je preterivao u optužbama za srpske zločine kako bi izazvao intervenciju NATO protiv Srba. Izetbegović je konkretno pomenuo zarobljeničke logore koje su držale sve tri strane u bosanskom građanskom ratu, ali za koje je njegova vlada 1992. tvrdila da su to bili „logori za istrebljenje". Ovu optužbu su naširoko objavljivali novinari kao Roj Gatman iz Njusdeja (koji je delio Pulicerovu nagradu za ovu priču) i uzdanica ABC TV Piter Dženings. „To je izazvalo vrlo emotivne reakcije širom sveta", seća se Kušner Izetbegovićevih reči. Izetbegović je priznao pred njim i Holbrukom da zaista „nije bilo logora za istrebljenje, ma kako užasna ova mesta bila" i dodao je da je „mislio da će ovo otkriće ubrzati bombardovanje (bosanskih Srba)". 

13. Hrvatske vlasti su bile oduševljene tvrdnjama o srebreničkom masakru jer je to odvlačilo pažnju od njihovog razornog etničkog čišćenja Srba u Zapadnoj Slavoniji (koje su zapadni mediji gotovo u potpunosti zanemarili) i zato što je obezbeđivalo pokriće za već planirano proterivanje više stotina hiljada Srba iz Krajine u Hrvatskoj. U operaciji „Bljesak", izvedenoj u maju 1995, Hrvati nisu obezbedili bezbedan prolaz za ogromnu kolonu srpskih izbeglica u kojoj je bilo mnogo žena i dece. „Mnogi Srbi su nastradali u teškom tenkovskom, artiljerijskom i vazdušnom bombardovanju... dok su pokušavali da pobegnu preko mosta na Savi u Bosnu", izveštavao je Robert Koen iz Njujork Tajmsa, i „izgleda da je nerealna procena o 450 srpskih žrtava koju je dao Gojko Sušak, hrvatski ministar odbrane". 

Masovno hrvatsko etničko čišćenje Srba iz Krajine koje je usledilo u roku od mesec dana, izvršeno je sa američkom dozvolom i logističkom podrškom. Moguće je da je broj srpskih civilnih žrtava bio veći od broja muslimasnkih civila ubijenih u oblasti Srebrenice u julu mesecu. Najveći broj muslimanskih žrtava su bili borci, a ne civili, pošto su Srbi žene i decu iz Srebrenice poslali autobusima na sigurno. Ali u Krajini, kao i u Zapadnoj Slavoniji, Hrvati to nisu učinili pa je veliki broj žena, dece i starih poklan u Krajini. Okrutnost Hrvata je bila impresivna: „Trupe UN su gledale užasnuto kako hrvatski vojnici vuku tela mrtvih Srba duž puta izvan logora UN a onda su pucali u njih iz AK-47. Posle su gusenicama tenkova gazili tela rastrgnuta projektilima." Ali ovo je prošlo skoro neprimećeno u jeku propagande i ogorčenja stvorenih oko Srebrenice uz pomoć mejnstrim medija koji su u balkanskim ratovima već bili ušančeni na jednoj strani.  

14. Haški tribunal i Ujedinjene nacije su imali da odigraju važnu ulogu u učvršćivanju standardne priče o srebreničkom masakru. Od samog početka, Haški tribunal je služio kao produžena ruka sila NATO, koje su ga osnovale i finansirale i igrale ulogu njegove policije i izvora informacija. Od ove organizacije su očekivale i dobijale odgovarajuće usluge. Haški tribunal se intezivno fokusirao na Srebrenicu i obezbeđivao važnu i nominalno nezavisnu potvrdu tvrdnji o masakru, zajedno sa „pravnim" optužbama za planirani „genocid" na koje se moglo kasnije pozivati. Iako se ukupan broj žrtava u operacijama Bljesak i Oluja meri hiljadama, Haški tribunal nije, nasuprot svom odnosu prema Srebrenici, ali u skladu sa svojom ulogom instrumenta NATO, nikada podigao optužnicu za genocid u slučaju ovih pažljivo planiranih etničkih čišćenja i masakra. 

15. Organizacija UN je bila manje nego Haški tribunal integrisana u zahteve NATO ali je takođe odgovarala zahtevima, a kada se radi o Srebrenici, sve je prošlo baš kao što su Amerika i njeni saveznici želeli. Pod pritiskom Amerike UN su primenjivale dvostruke standarde za iznošenje navodnih zločina srpskih snaga u odnosu na poredive zločine hrvatskih i muslimanskih snaga. U periodu od maja 1992. do aprila 1993, jedva da je prošla ijedna nedelja bez masakra ili napada tipa spaljena zemlja koje je muslimanski gospodar rata Naser Orić vršio po gradovima i selima kao što su Sikirice, Konjević Polje, Glogova, Zalažje, Fakovići, Kaludra, Loznica, Brežani, Krnica, Zagoni, Orliće, Biljaca, Crni Vrh, Milići, Kamenica, Bjelovac, Kravica, Skelani i Zabokvica.  

„Naser Orić je bio gospodar rata koji je uz pomoć terora vladao ovom oblašću i njenim stanovništvom", svedočio je general Filip Morijon pred Haškim tribunalom. „Nije mogao sebi da dozvoli držanje zarobljenika. Koliko se sećam, nije se čak ni trudio da pronađe opravdanje." Orićeve snage su odgovorne za smrt 1.200 Srba u okolini Srebrenice do marta 1993, sudeći prema izveštaju koji je Ujedinjenim nacijama podnela jugoslovenska Državna komisija za istragu o ratnim zločinima, u junu 1993. Srpski istoričar Milivoje Ivanišević procenjuje da se do kraja rata, krajem 1995, broj srpskih žrtava popeo na 3.287. Ipak, i pored brojnih dokaza o direktnom učešću Nasera Orića u ovim užasima, američki Stejt department, UN i najveće medijske kuće su ćutali o ovim zločinima. Rezolucije Saveta bezbednosti kojima bi se osudili zločini hrvatskih i muslimanskih snaga su osujećivane pretećim vetom Madlen Olbrajt. Izveštaj o Oriću je predat Ekspertskoj komisiji UN za ratne zločine, čijeg je predsedavajućeg Šerifa Basiunija postavila ambasador Olbrajt. Ali u završnoj verziji izveštaja Komisije, Orić nije ni pomenut. Kad je Haški tribunal konačno uspeo da podigne optužnicu protiv Orića, 28. marta 2003, vrlo verovatno da bi stvorio iluziju pravne ravnoteže, ona je sadržala samo manje važne tačke, vezane za nekoliko smrti, loše postupanje sa zarobljenicima, uništavanje imovine i, iznad svega, nemogućnost da drži pod kontrolom vojnike koji su bili pod njegovom komandom. Iako se Orić hvalio zapadnim novinarima o masakriranju srpskih civila, portparol Haškog tribunala Florens Hartman je tvrdila da „Haški tribunal nije našao dokaze da je u srpskim selima koja su predstavlja poprište njegovih operacija bilo civilnih žrtava." 

Čarls Bojd, bivši zamenik komandanta NATO koji je bio odgovoran za obaveštajne procene, pisao je u Forin afers da se hrvatski napad na oblasti pod zaštitom UN naseljene Srbima u zapadnoj Bosni „razlikuje od srpskih akcija u okolini Srebrenice i Žepe, takođe zona pod zaštitom UN, samo po stepenu zapadnog uvrtanja ruku i CNN snimaka koji su ove poslednje iznele na videlo. Etničko čišćenje se osuđuje samo ako ga vrše Srbi, a ne ako se vrši protiv njih." 

16. Još jedna anomalija koja ukazuje na sveti, nedodirljivi i politizirani karakter srebreničkog masakra je bio unapred spreman opis ubijanja kao slučaja „genocida". Tribunal je igrao važnu ulogu u tome, sa teško dostižnom lakovernošću, neograničenim psihologiziranjem, problematičnim pravnim rezonovanjem i spremnošću da prihvati sudsko svedočenje svedoka tužilaštva koji su počinili krivokletstvo u procesu nagodbe (najpoznatiji su Dražen Erdemović i Momir Nikolić). Haški tribunal je izmanipulisao izraz genocid, nekada rezervisan za najužasniji zločin, planirano istrebljenje određene grupe, da bi opravdao optužnice podignute pre bilo kakvog ozbiljnog istraživanja događaja vezanih za osvajanje Srebrenice.

Kad je reč o lakovernosti, jedan od sudija Tribunala je kao činjenicu prihvatio trvdnju svedoka da su srpski vojnici naterali jednog starog muslimana da pojede jetru svog unuka. Sudije su ponavljale kao utvrđenu činjenicu tvrdnju da su 7.000 do 8.000 muslimanskih muškaraca bili žrtve smaknuća, istovremeno priznajući da dokazi samo „upućuju" da „većina" od tih 7.000-8.000 nije ubijena u borbi, što daje broj koji je znatno manji od 7.000-8.000. Tribunal se bavio sumnjivim problemom genocidne namere Srba koji su muslimanske žene i decu autobusima poslali na sigurno, navodeći kao argument da su to učinili u marketinške svrhe. Ali kako naglašava Majl Mandel, ako neko ne izvrši kriminalni akt i pored želje da to učini, to jednostavno znači da „zločin nije učinjen". Tribunal nikada nije pitao zašto Srbi nisu opkolili grad pre zauzimanja da bi sprečili hiljade muškaraca da pobegnu, ni zašto su muslimanski vojnici ostavili svoje žene, decu i mnoge ranjene drugove na milost i nemilost Srbima. Tribunal se nije suočio sa činjenicom da je 10.000 uglavnom muslimanskih stanovnika Zvornika potražilo spas iz građanskog rata u bekstvu u samu Srbiju, kako je tvrdio svedok optužbe Borisav Jović. 

Među ostalim slabostima argumentacije sudija Haškog tribunala je i to da je genocid ako ste ubili mnogo muškaraca jedne grupe da biste smanjili njenu populaciju u budućnosti, uklanjajući je na taj način iz neke oblasti. Naravno, moguće je da ste ubili da biste njih sprečili da ubiju vas i vaše ljude, kao deo oružanog sukoba koji je u toku. Ali sud bolje poznaje srpsku psihologiju - ne može to biti jedini razlog, mora da je postojao neki mračniji cilj. Rezonovanje Tribunala nudi mogućnost da uz malo sudskog psihologiziranja naklonjenog tužilaštvu, svaki slučaj ubijanja neprijateljskih vojnika može biti proglašen genocidom. 

Postoji i problem definicije grupe. Da li su Srbi pokušavali da eliminišu sve muslimane iz Bosne ili sve muslimane globalno? Ili samo u Srebrenici? Sudije su sugerisale da je samo proterivanje muslimana iz Srebrenice genocid i u suštini su izjednačili etničko čišćenje i genocid. Haški tribunal, upadljivo, nikada nije proglasio „genocidom" hrvatsko etničko čišćenje 250.000 Srba iz Krajine, iako je u tom slučaju ubijeno mnogo žena i deca, a etničko čišćenje primenjeno na mnogo šire područje i mnogo veću populaciju žrtava nego u Srebrenici. Madlen Olbrajt je, 10. avgusta 1995, pred Savet bezbednosti iznela da je „13.000 muškaraca, žena i dece proterano iz svojih domova u Srebrenici". Ali nikada nije smatrala neugodnim proterivanje 250.000 Srba iz njihovih domova a neaktivnost Haškog tribunala ju je pratila. Ovde je pristrasnost očita a politizacija sudskog predmeta ekstremna. 

17. Medijski tretman srebreničkog i krajiškog slučaja sledio je isti šablon i dobro ilustruje kako mediji neke žrtve mogu da učine vrednim a druge bezvrednim, zavisno od političkih ciljeva. Kako su Srbi bili meta zapadnih vlada u ovim sukobima a američka vlada posebno aktivno pomagala programe masovnog etničkog čišćenja Srba iz Krajine od strane hrvatskih i snaga bosanskih muslimana, zapadni mediji su posvećivali ogromnu pažnju Srebrenici, sa ogorčenjem, zlom namerom, pozivom na akciju i bez navođenja konteksta. A u slučaju Krajine, pažnja je bila minimalna i prolazna, ogorčenje nepostojeće, detaljni izveštaji o stanju žrtava minimalni, jezik izveštavanja neutralan a kontekst koji je ponuđen učinio je događaje potpuno razumljivim. Kontrast je dramatičan. Napad bosanskih Srba na Srebrenicu je bio „jeziv", „ubilački", „divljaštvo", „hladnokrvno ubijanje", „genocid", „agresija" i, naravno, „etničko čišćenje". Za Krajinu, mediji nisu koristili tako oštar jezik - čak je i izraz „etničko čišćenje" smatran prejakim. Hrvatski napad je pre bio veliki „ustanak" koji „smekšava neprijatelja", „munjevita ofanziva" i objašnjen je kao „odgovor na Srebrenicu" i rezultat činjenice da su srpske vođe „preterale". Vašington post je čak citirao Pitera Galbrajta, američkog ambasadora u Hrvatskoj, koji je usred operacije „Oluja" tvrdio da „egzodus Srba nije etničko čišćenje". List nije dozvolio osporavanje ovog mišljenja. Ustvari, hrvatske operacije protiv Srba u Krajini učinile su Hrvatsku etnički najčistijom od svih republika bivše Jugoslavije iako je NATO okupacija Kosova od 1999. nadalje omogućila Albancima etničko čišćenje koje je moglo da parira onom u Hrvatskoj. 

Mnogi novinari koji su pratili Srebrenicu i rat u Bosni su konzistentno prihvatali izjave bosanske i američke vlade kao činjenice, umesto da sprovedu nezavisne provere. Džon Srej, potpukovnik američke armije, koji je bio na licu mesta u Bosni i stručnjak za vojna pitanja na Balkanu, pisao je u oktobru 1995. da „mnogi novinari, koji nesumnjivo rade u teškim i opasnim uslovima...dozvoljavaju sebi da postanu pioni propagandne strukture." Srej nastavlja: 

„Ovi dopisnici često ograničavaju vreme provedeno u Bosni na kratke boravke i propuštaju da shvate prave nijanse koje su u igri u ovom ratu. Gledanje i čitanje njihovih priloga prečesto ostavlja utisak da osećaju pritisak utakmice sa njhovim razmaženim tabloidnim konkurentima za voajersku publiku (kao što su oni koji su pratili suđenje O.J. Simpsonu) i da reaguju u skladu sa tim. Ovaj segment medija oseća da sigurnost njihovog zaposlenja zavisi od toga da li će dobiti tridesetak sekundi dobrog video snimka, praćenog izjavama muslimanskih zvaničnika ili njihovog stanovništva. Kao rezultat se, očigledno, javljaju bezvredni napisi koji podilaze bosanskim stavovima i zavode čitaoce." 

Očigledno, ova karakterizacija ne opisuje kompletno izveštavanje o sukobu ili slučaju Srebrenice, ali dobro opisuje dugoročni pristup mejnstrim medija i objašnjava zašto danas, više od petnaest godina kasnije, javnim mnjenjem dominira vrlo izvitoperena slika onoga što se dogodilo u Srebrenici i kako je to pomoglo donošenju odluka koje su uticale na sudbinu Bosne, Kosova i same Srbije. 

18. Ali zar Srbi nisu „priznali" da su pobili 8.000 civila? Ovo je stav zapadnih medija koji još jednom demonstriraju podložnost političkim ciljevima svojih lidera. Bosanski Srbi su prvi izveštaj o Srebrenici izdali u septembru 2002, ali je taj izveštaj odbio tadašnji Visoki predstavnik Pedi Ešdaun zbog neodgovarajućih zaključaka. U toku sledeće dve godine on je otpustio niz političara i analitičara Republike srpske, preteći čak i obaranjem njene vlade i iznudio pisanje drugog, pa i trećeg izveštaja koji su pripremili ljudi čija se verzija događaja progresivno približavala zvanično odobrenim zaključcima. Treći izveštaj, objavljen u junu 2004, bio je pozdravljen u zapadnim medijima kao razumna potvrda zvanične linije - „Vođstvo bosanskih Srba priznalo odgovornost za masakr 7.000 muslimanskih muškaraca i dečaka u Srebrenici" - bio je uobičajeni refren. Zanimljivo, čak i ovaj iznuđeni i nametnuti izveštaj ne dolazi ni blizu priznanja o 8.000 smaknuća. Umesto toga, on govori o 7.800 „nestalih" i postavlja pitanje integriteta metoda sastavljanja više promenljivih spiskova „nestalih". I dok predlaže da se vlada Republike srpske „pokloni pred žrtvama Srebrenice" istovremeno izražava nadu da će različite institucije Bosne i Hercegovine učiniti to isto za druge nevine žrtve ubijene u toku ovih ratova. Mediji nisu pominjali ove kvalifikacije i verovatnoća da će vlasti sprovesti istragu i pozvati na izvinjenje za hiljade nemuslimanskih (i implicitno bezvrednih Srba) žrtava je izrazito mala.  

19. Još jedna osobina srebreničkog slučaja je insistiranje na dovođenju svih (srpskih) zločinaca pred sud gde će priznati krivicu navodno zbog zadovoljenja pravde i procesa pomirenja. Ovo pravilo nije bilo primenjeno u slučaju Indonezije i Istočnog Timora (1975-1999) gde su američki i britanski saveznici počinili masovna ubistva. Naravno, ono se neće primeniti ni u slučajevima gde su Amerika i Velika Britanija počinile agresiju i pobile veliki broj civila, kao u Iraku. Što se tiče primene ovog pravila u ratovima na Balkanu, problem je u tome što pravda ne može biti jednostrana jer onda prestaje da bude pravda i otkriva svoje pravo lice kao osveta ili pokriće za druge političke ciljeve. Etničko čišćenje širom bivše Jugoslavije nikako nije sprovodila samo jedna strana. Ustvari, broj izbeglih i interno raseljenih lica bio je i ostaje najveći među Srbima. Štaviše, Srbi tvrde i dokumentuju mnogo hiljada ubijenih od ruku bosanskih muslimana i uvezenih mudžahedina, i Hrvata. Imali su sopstvenu grupu za ispitivanje i identifikaciju tela u 63 masovne grobnice. Ovo je prošlo skoro neprimećeno kod zapadnih medija i Haškog tribunala. Kako je uvaženi stručnjak za sudsku medicinu Zoran Stanković primetio još 1996, „tužilac Ričard Goldston nije bio zainteresovan za činjenicu da je njegov tim prethodno identifikovao 1.000 tela (bosanskih) Srba u oblasti Srebrenice." Umesto toga, postoji stalni refren o srpskom jadikovanju, dok se žalbe bosanskih muslimana uzimaju za žalbe pravih žrtava i nikad nisu smatrane jadikovanjem. 

Umesto da doprinese pomirenju, stalno fokusiranje na srebreničke žrtve i Srbe ubojice doprinosi intenziviranju mržnje i nacionalističkih podela, baš kao što su rat i nasilje na Kosovu pojačali mržnju i pokazali da je cilj koji je Klinton proklamovao u aprilu 1999 kao borbu za „principe multietničke, tolerantne i inkluzivne demokratije" bio prevara. Na Kosovu je ova jednostrana propaganda i NATO uprava oslobodila ozbiljno i konstantno nasilje upereno protiv Srba (ali i protiv Roma, Turaka i albanskih disidenata) koje je dodatno pojačano spremnošću NATO vlasti da okrenu pogled dok njihovi saveznici, navodne žrtve, sprovode osvetu i postižu dugoročni cilj etničkog čišćenja. U Bosni je predlog britanskog forin ofisa da se desetogodišnjica srebreničkog masakra iskoristi za „državničku inicijativu" javnog pomirenja različitih grupa navodno primljena kao mogućnost da se na brzinu završi sa tim. Kao što naglašava Dejvid Čendler, „fokusiranje međunarodne zajednice na rat dalo je podršku najreakcionarnijim i najnazadnijim političkim snagama u Bosni...Oni koji su društveno najviše isključeni iz bosanskog života bili su u mogućnosti da diktiraju političke ciljeve i da se suprotstave pomirenju jer je njihova društvena težina veštački uvećana međunarodnom dominacijom u politici ove male zemlje. Bez političke, socijalne i ekonomske zavisnosti od spoljašnjih aktera koja je legitimizovana idejom o bošnjačkim žrtvama, malo je verovatno da bi rat opstao kao centralna tačka života u Bosni." 

I u Bosni i u Srbiji, Srbi su pod stalnim napadom, ponižavani, a njihove vođe i vojna lica kažnjavani, dok oni koji su optuženi za zločine među muslimanima, Hrvatima i silama NATO nisu bili predmet opsežnih istraga i kažnjavanja, pa su čak i prikazivani kao delitelji pravde. Jasno je da stvarni ciljevi onih koji insistiraju na odmazdi nisu pravda i pomirenje. Njihov cilj je, osim puke osvete, da se ojača pozicija bosanskih muslimana da se smrvi i ako je moguće čak i eliminiše Republika Srpska kao nezavisni entitet u Bosni, da se Srbija zadrži u stanju potpune neorganizovanosti, slaba i zavisna od Zapada, da se stvori osnova za formalno odvajanje Kosova od Srbije i da se nastavi sa prikazivanjem u povoljnom svetlu američkog i NATO napada i raspada Jugoslavije. Poslednji cilj zahteva da se skrene pažnja sa uloge Klintona i bosanskih muslimana u davanju Al-Kaidi njenog uporišta na Balkanu, sa Izetbegovićevog bliskog savezništva sa Osamom bin Ladenom, sa njegove Islamske deklaracije (1970) koja je objavila neprijateljstvo multietničkoj državi, sa uvoza 4.000 mudžahedina da se bore u svetom ratu u Bosni uz aktivnu potporu Klintonove administracije, sa veze između OVK i al-Kaide. 

20. Završna napomena: Razumevanje događaja koji okružuju Srebrenicu može takođe da pomogne da se utvrdi hoće li Srbi nastaviti da budu izloženi silini napada za krivicu za tragični sukob koji se desio kada su velike sile - Evropska unija, Amerika i UN- ohrabrile raspad Jugoslavije diplomatskim priznanjem naoružanih separatističkih republika i nisu učinili ništa konstruktivno da spreče nacionalno-političku borbu za teritorije koja je usledila. Ustvari, ova tela su ohrabrila nasilje jer su propustili da reše problem manjinskih enklava, jer su pustili bosanske muslimane i OVK da veruju (s pravom) da provokacije i sukobi mogu da izazovu uključenje Amerike i NATO u borbu na njihovoj strani i jer su prikazivali ove sukobe kao sukob dobra i zla. Ova kontinualna demonizacija i progon jedne strane kao jedino odgovorne za seriju građanskih ratova u kojima je učestvovalo više zaraćenih strana pospešili su mržnju i nasilje širom većeg dela bivše Jugoslavije i sigurno nisu osigurali put pomirenja. To je predstavljalo i osnovu za opasan i pogrešno dobronameran odnos prema „humanitarnoj intervenciji" NATO na Balkanu, koja nije bila ni humanitarna ni legalna, koja je ostavila ostatke u stanju zavisnosti i haosa i obezbedila moralnu osnovu za buduće ilegalne i nehumanitarne intervencije. Kao što smo naglasili, naduvana i politička konstrukcija srebreničkog masakra igra značajnu ulogu u kreiranju ovih nesrećnih rezultata.

Balkanmagazin


Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - onlus
 
sito internet: https://www.cnj.it/
posta elettronica: j u g o c o o r d @ t i s c a l i . i t
notiziario telematico JUGOINFO:
http://groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/messages