Informazione
[Nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA per la serie "Prognana a neizgubljena" ("Esiliata ma non persa"). Per i testi precedenti si vedano:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8892
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm
A cura di I. Slavo]
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm
A cura di I. Slavo]
Prognana a neizgubljena jul-avg. 2018.god.
1) МОНЕТИЗАЦИЈА И ЕСТРАДИЗАЦИЈА У ФУНКЦИЈИ ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈЕ И ПАЦИФИКАЦИЈЕ (21.август 2018)
2) ЕСТРАДИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ И ОСТАЛОГ (28.jул 2018)
3) ЕВРОАТЛАНСКА СУБОРДИНАЦИЈА И ЕВРОПАЗИЈСКА КООРДИНАЦИЈА (14.jул 2018)
4) КРАТАК ПРЕГЛЕД ОПШИРНИХ РАЗЛОГА (7.jул 2018)
=== 1 ===
Прогнана а неизгубљена
МОНЕТИЗАЦИЈА И ЕСТРАДИЗАЦИЈА У ФУНКЦИЈИ ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈЕ И ПАЦИФИКАЦИЈЕ
Пише: Мира Марковић
21.август 2018
21.август 2018
Хуманистичка улога спорта била је мотив са којим је дошло до његове интеграције у човеков социјални и индивидуални живот.
Таква улога је континуирано била присутна, али је ту улогу нарушавала злоупотреба којој је спорт врло рано и нажалост био изложен.
Његова биолошка и социјална злоупотреба почела је брзо и одвијала се паралелно са напорима у првим цивилизацијама да он допринесе менталном и физичком здрављу.
То јест, брзо се показало да се, када је реч о здрављу, оно односило само на здравље мушке популације владајуће класе.
Том здрављу и квалитету њиховог укупног живота је требало да допринесу припадници невладајућих социјалних средина. Њихова физичка активност, која је требало да се третира као спорт, била је у функцији социјалних и културних, а у ствари доколичарских потреба естаблишмента.
То је била улога гладијаторских игара у Старом веку, на пример, и лова у европским монархијама неколико векова касније.
Постмонархистичко, модерно доба, учинило је све што је сматрало да треба учинити да би та прошлост остала далеко, углавном запамћена по злу.
Спортско образовање је институцијализовано, а бављење спортом је временом постајало масовно. Временом је такође дошло и до првих облика његове професионализације.
Њена сврха била је мотивисана потребом да спортска активност у свим областима буде испољена на највишем нивоу, професионализам је могао да је у том смислу најбоље или највише репрезентује.
И то се наравно почело да догађа. Бар у почетку.
Финансијски, и уопште материјално, а затим и организационо, готово институцијализоване, многе спортске гране су своја најбоља својства могла да изразе у професионалном аранжману који је био под покровитељством државе.
Најпре спортски клубови, затим репрезентације и међународна такмичења клубова, односно светска такмичења државних репрезентација, учинили су спорт темељним обележјем савременог друштва и на националном и на глобалном нивоу.
Слаба страна професионализације спорта била је, између осталог, и комерцијализација, најпре у националним размерама а затим и у међународним.
Почело је да се формира спортско тржиште у већини спортова, а нарочито у масовним, односно у најпопуларнијим. Пре свега у фудбалу.
Фудбалски клубови су постали у многим срединама агенције за продају и куповину играча. Играчи су постали роба. Додуше, скупа и све скупља.
Од цене те робе живели су играчи, али и организатори и власници игре.
Монетаризација спорта је компромитовала професионализам и деградирала спорт.
Ако се има у виду да се истовремено одвијао и процес естрадизације и спорта и учесника спорта – играча пре свега, али и тренера, менаџера и осталих руководиоца, постала је реална опасност да спорт губи своју примарну улогу – допринос физичком и психичком здрављу и интегритету личности и хуманој индивидуалној и групној социјализацији.
Та опасност је утолико већа уколико долази из сфере у којој је спорт требало да се манифестује на најбољи начин. Монетаризација и естрадизација врхунског спорта угрожавају сврху спорта уопште, његов смисао.
Спорт је постао ексклузиван, елитистички, скуп и мотивисан материјалним интересима и потребом за естрадним експонирањем.
А масовност, као један од његових циљева, бар у двадесетом веку, је суспендована. Некадашњи, односно потенцијални учесници спорта су се полако трансформисали у навијаче. Уместо физички и социјално активних личности, заинтересованих играча, они постају пасивне и деперсонализоване индивидуе, посматрачи туђе игре, лишени жеље да у њој и сами учествују, али и задовољни позицијом у којој се налазе.
Њихову могућу енергију за игру апсорбовало је посматрање игре. Агресивност, или у бољем случају живописно екстравертно испољавање емоција, емитују енергију која би иначе била коришћена у спорту када би у њој учествовали.
Оваква слика спортске стварности показује да и у сфери спортске игре и у сфери оних који је активно подржавају постоји огромна физичка и социопсихолошка енергија. Природа те енергија је ирационална и несврсисходна. Њена прилична, често велика снага, би у поштеном али и рационалном свету могла да буде искоришћена у социјално праведније, друштвено корисније сврхе.
У сврхе организованог колективног ангажовања, протестног и креативног, за промене у циљу хуманизације и еманципације и данашњег и сутрашњег дана.
Таква улога је континуирано била присутна, али је ту улогу нарушавала злоупотреба којој је спорт врло рано и нажалост био изложен.
Његова биолошка и социјална злоупотреба почела је брзо и одвијала се паралелно са напорима у првим цивилизацијама да он допринесе менталном и физичком здрављу.
То јест, брзо се показало да се, када је реч о здрављу, оно односило само на здравље мушке популације владајуће класе.
Том здрављу и квалитету њиховог укупног живота је требало да допринесу припадници невладајућих социјалних средина. Њихова физичка активност, која је требало да се третира као спорт, била је у функцији социјалних и културних, а у ствари доколичарских потреба естаблишмента.
То је била улога гладијаторских игара у Старом веку, на пример, и лова у европским монархијама неколико векова касније.
Постмонархистичко, модерно доба, учинило је све што је сматрало да треба учинити да би та прошлост остала далеко, углавном запамћена по злу.
Спортско образовање је институцијализовано, а бављење спортом је временом постајало масовно. Временом је такође дошло и до првих облика његове професионализације.
Њена сврха била је мотивисана потребом да спортска активност у свим областима буде испољена на највишем нивоу, професионализам је могао да је у том смислу најбоље или највише репрезентује.
И то се наравно почело да догађа. Бар у почетку.
Финансијски, и уопште материјално, а затим и организационо, готово институцијализоване, многе спортске гране су своја најбоља својства могла да изразе у професионалном аранжману који је био под покровитељством државе.
Најпре спортски клубови, затим репрезентације и међународна такмичења клубова, односно светска такмичења државних репрезентација, учинили су спорт темељним обележјем савременог друштва и на националном и на глобалном нивоу.
Слаба страна професионализације спорта била је, између осталог, и комерцијализација, најпре у националним размерама а затим и у међународним.
Почело је да се формира спортско тржиште у већини спортова, а нарочито у масовним, односно у најпопуларнијим. Пре свега у фудбалу.
Фудбалски клубови су постали у многим срединама агенције за продају и куповину играча. Играчи су постали роба. Додуше, скупа и све скупља.
Од цене те робе живели су играчи, али и организатори и власници игре.
Монетаризација спорта је компромитовала професионализам и деградирала спорт.
Ако се има у виду да се истовремено одвијао и процес естрадизације и спорта и учесника спорта – играча пре свега, али и тренера, менаџера и осталих руководиоца, постала је реална опасност да спорт губи своју примарну улогу – допринос физичком и психичком здрављу и интегритету личности и хуманој индивидуалној и групној социјализацији.
Та опасност је утолико већа уколико долази из сфере у којој је спорт требало да се манифестује на најбољи начин. Монетаризација и естрадизација врхунског спорта угрожавају сврху спорта уопште, његов смисао.
Спорт је постао ексклузиван, елитистички, скуп и мотивисан материјалним интересима и потребом за естрадним експонирањем.
А масовност, као један од његових циљева, бар у двадесетом веку, је суспендована. Некадашњи, односно потенцијални учесници спорта су се полако трансформисали у навијаче. Уместо физички и социјално активних личности, заинтересованих играча, они постају пасивне и деперсонализоване индивидуе, посматрачи туђе игре, лишени жеље да у њој и сами учествују, али и задовољни позицијом у којој се налазе.
Њихову могућу енергију за игру апсорбовало је посматрање игре. Агресивност, или у бољем случају живописно екстравертно испољавање емоција, емитују енергију која би иначе била коришћена у спорту када би у њој учествовали.
Оваква слика спортске стварности показује да и у сфери спортске игре и у сфери оних који је активно подржавају постоји огромна физичка и социопсихолошка енергија. Природа те енергија је ирационална и несврсисходна. Њена прилична, често велика снага, би у поштеном али и рационалном свету могла да буде искоришћена у социјално праведније, друштвено корисније сврхе.
У сврхе организованог колективног ангажовања, протестног и креативног, за промене у циљу хуманизације и еманципације и данашњег и сутрашњег дана.
=== 2 ===
Прогнана а неизгубљена
ЕСТРАДИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ И ОСТАЛОГ
Пише: Мира Марковић
28.jул 2018
28.jул 2018
Техничко-технолошка револуција у другој половини двадесетог века омогућила је, између осталог, мобилност и транспарентност информација у мери толико импресивној и моћној да се доба у коме се та револуција догодила са оправданим разлогом, и у научној литератури и у јавном животу, назива информационом епохом.
Доступност информација све већем броју људи олакшала им је разумевање времена у коме живе и указала на могућност утицаја на то време.
Не би тај утицај у двадесетом веку могао да буде од пресудног значаја за карактер времена, али је и мањи од пресудног утицаја позитивна цивилизацијска промена у односу на претходно време.
Често је и у оним зонама у којима је утицај на прилике био политички могућ, несукобљен са степеном развоја политичке и осталих слобода, фактички био лимитиран одсуством потребних информација на које је требало да се ослања одлучивање, или бар јавно деловање.
Отклањање те препреке се може сматрати великом цивилизацијском тековином двадесетог века.
Али, као и друге, односно, као и све велике позитивне тековине у историји, и ова је временом показала и своју лошу страну.
Односно, злоупотребу коју није могла да избегне.
Или је можда могла, па није.
Нешто због потцењивања опасности које би могле да се догоде због неопрезности у домашају употребе информација. А нешто и због намерног, циљаног стављања информација у функцију интереса чији су носиоци били у стању да их у те сврхе користе.
Ти интереси су испољавани на свим нивоима и у свим срединама. Дакле, и вертикално и хоризонтално су били присутни у политичком, економском, социјалном, културном, професионалном смислу ....
Свако ко је у тим подручјима схватио да коришћење информација доприноси његовим интересима није пропустио прилику да их у том смислу употреби.
Тако су се информације од објективног селиле у зону субјективног. Од друштвено корисне улоге постале су средство манипулације.
У том смислу су нарочито захватиле зону политике.
Зато што је политика имала највише разлога и највише услова да их користи за своје и дневне потребе и дугорочне циљеве. У сфери политике је, дакле, могућност злоупотребе информација била највећа, али и најопаснија.
Једна од последица те злоупотребе или манипулативног коришћења информација била је естрадизација политике.
Спектакуларно скретање пажње на одлуке које су у интересу оних који су их доносили имало је за циљ да те одлуке прећутно, спонтано, стекну подршку јавности или да бар пацификују реакцију од оних од којих се могла очекивати као негативна. И у томе се успевало, временом све више.
Томе је допринела и планирана естрадизација личности које су у одређеној политици, односно у њеним одлукама, учествовале или имале задатак да их јавно промовишу. Њихово позитивно, интригантно али опрезно, дозирано присуство у јавности, путем медија, имало је за циљ да афирмише политику чији су били заступници као креатори или као њихови сарадници.
Истовремено, на политичкој естради су се налазили и противници текуће, владајуће политике, представници политике која је, иако невладајућа, била довољно моћна да се у средствима информисања наметне, са циљем да се противници политички и лично прикажу у светлу које их компромитује или доводе у питање вредност политике коју заступају. А, углавном, са циљем да се постигне и једно и друго.
Временом ће естрадизација политике преузети улогу коју је некада имала њена елаборација.
Оно што је у њој сложено биће симплифицирано, оно што је опширно сведено на кратко, оно што је битно трансформисаће се у банално, сериозност ће бити популаризована, а суштина пероснализована.
На крају ће и најкрупније одлуке бити у сенци визуелног доживљаја оног ко их образлаже, или ће се у бољем случају, налазити у истој равни са њим.
Показало се да је то ефикасан начин да се на мек начин прихвате одлуке, односно, политика, која би без тог меког начина наишла на неприступачан терен. А и да се на индиректан и такође мек начин стварна, а поготово велика политика, безбедно лоцира и задржи у ексклузивном поседу њених креатора.
Естрадизација њихове политике скреће пажњу јавности са њене суштине, са њеног значаја за јавност, односно са њеног значаја за последице које би она за грађане имала, лишава креаторе политике бриге за њену краткорочну, а некад и за њену дугорочну судбину, омогућава им интересно спокојство, чини им руке слободним за даље потезе, пацификује и анестезира јавност, чини је неприродним, апсурдним и лојалним савезником у доношењу одлука које нису у њеном интересу.
На крају друге деценије дведесет првог века све је више одлука које се доносе о судбини човечанства и све више начина да се избегне његово учешће у креирању природе те судбине.
Естрадизација политике је један од тих начина. Она је непланирана негативна последица информационе револуције.
Али се ипак може десити да естрадизација у сукобу са планираним позитивним намерама и тековинама информационе револуције не изађе као победник.
Наравно, под крхком али могућом претпоставком и готово историјски оправданом надом да ће антиципаторски механизми информационе епохе ипак лимитирати и демонтирати њене манипулативне сурогете.
Сличан, мање сложен, али не много мање значајан са историјске тачке гледишта, је и процес естрадизације у сфери културе, у сфери уметности и њених деривата.
Естрадизација културних вредности, односно естрадизација њихових аутора или представника, има за циљ да компензира скромну или никакву вредност.
Умножио се број књижевника у односу на сва претходна времена. Већина тих књижевника је дала већ број интервјуа о свом приватном животу, о свом мишљењу о моди, НАТО пакту, свом јеловнику, надарености своје деце за спорт, и тако даље, него што је број књига које су написали, па некад и број страница једне књиге. Лапидарност садржаја ових интервју има за задатак да прикрије одсуство мисаоног и стваралачког садржаја у „књижевности“ којом се ови књижевници баве. И у томе, захваљујући медијима, су успевали. Јавност ће их више знати по томе како су се обукли, нарочито кад су у питању женски писци, него по томе шта су написали.
Слично је и са сликарима. Изложбе неких од њих, на самом старту су конципиране тако да се у јавности више или чак једино извештава ко је на њима био и како је изгледао, него шта су ликовни стручњаци о тој изложби рекли.
А затим, и најбољи глумци су пристали на естрадизацију своје улоге у професији и своје личности уопште. Чине то прихватајући тривијалне улоге у тривијалним, а популарним телевизијским серијама, не само из финансијских разлога, већ и због медијског експонирања кога су тумачењем Ибзенових и Хамсунових ликова у позоришту лишени. Бирајући између велике уметности и популарности бирају ово друго, популарност је пробитачнија и ласка егу коме камерна природа позорници није довољно провокативна.
По природи ствари, најнижи степен отпорности на естрадизацији је присутан у музици, пре свега народној и забавној, али од те склоности није заштићена ни сфера класичне, сериозне музике. До недавно мање присутна, сада естрадизација увелико ипак куца и на та врата.
А што се тиче народне, а нарочито забавне музике, та су врата естрадизацији широм отворена. Односно, практично су уклоњена. Као и прозори.
У сфери забаве њени учесници суспендују своје дарове за забаву – игру, песму, имитацију, и тако даље, у прилог баналног и вулгарног, сводећи, не само своју уметничко-забавну активност, већ и себе као личност на кловновско арлекинску слику без циркуса.
Такозвана естрада, иако је нижег културног нивоа од књижевности, вајарства, сликарства, балета, опере и позоришне уметности, нема разлога да не буде у добрим односима са етичким и естетским вредностима, дислоцирана од морала и лепоте, чак и од обичне пристојности.
Ако би успела да буде у добрим односима са елементарним цивилизацијским вредностима не би, наравно, привукла њима наклоњене антиподе, оставила би незадовољним њихове „конзументе“, али би савладала у себи јефтину, мада и понижавајућу потребу за простачким саморекламирањем свог спољног и унутрашњег састава и тако би допринела, бар донекле, крхким темељима еманципације чијој је деградацији у масовним размерама својом примитивном егоманијом допринела.
Та индивидулано и друштвено неконтролисана естрадна егоманија разара здраво ткиво националног бића и на дуге стазе чини га слабим на готово инфективне провокације које стижу са самог цивилизацијског дна.
Хуманистичка еманципација путем обједињених напора науке, образовања и политике представља неопходан и ефикасан начин заштите од естрадизације као цивилизацијске деградације. Ти обједињени напори науке, образовања и политике били би један од примарних доприноса, не само хуманистичкој трансформацији постојеће цивилизације, већ и њеном прогресу.
Доступност информација све већем броју људи олакшала им је разумевање времена у коме живе и указала на могућност утицаја на то време.
Не би тај утицај у двадесетом веку могао да буде од пресудног значаја за карактер времена, али је и мањи од пресудног утицаја позитивна цивилизацијска промена у односу на претходно време.
Често је и у оним зонама у којима је утицај на прилике био политички могућ, несукобљен са степеном развоја политичке и осталих слобода, фактички био лимитиран одсуством потребних информација на које је требало да се ослања одлучивање, или бар јавно деловање.
Отклањање те препреке се може сматрати великом цивилизацијском тековином двадесетог века.
Али, као и друге, односно, као и све велике позитивне тековине у историји, и ова је временом показала и своју лошу страну.
Односно, злоупотребу коју није могла да избегне.
Или је можда могла, па није.
Нешто због потцењивања опасности које би могле да се догоде због неопрезности у домашају употребе информација. А нешто и због намерног, циљаног стављања информација у функцију интереса чији су носиоци били у стању да их у те сврхе користе.
Ти интереси су испољавани на свим нивоима и у свим срединама. Дакле, и вертикално и хоризонтално су били присутни у политичком, економском, социјалном, културном, професионалном смислу ....
Свако ко је у тим подручјима схватио да коришћење информација доприноси његовим интересима није пропустио прилику да их у том смислу употреби.
Тако су се информације од објективног селиле у зону субјективног. Од друштвено корисне улоге постале су средство манипулације.
У том смислу су нарочито захватиле зону политике.
Зато што је политика имала највише разлога и највише услова да их користи за своје и дневне потребе и дугорочне циљеве. У сфери политике је, дакле, могућност злоупотребе информација била највећа, али и најопаснија.
Једна од последица те злоупотребе или манипулативног коришћења информација била је естрадизација политике.
Спектакуларно скретање пажње на одлуке које су у интересу оних који су их доносили имало је за циљ да те одлуке прећутно, спонтано, стекну подршку јавности или да бар пацификују реакцију од оних од којих се могла очекивати као негативна. И у томе се успевало, временом све више.
Томе је допринела и планирана естрадизација личности које су у одређеној политици, односно у њеним одлукама, учествовале или имале задатак да их јавно промовишу. Њихово позитивно, интригантно али опрезно, дозирано присуство у јавности, путем медија, имало је за циљ да афирмише политику чији су били заступници као креатори или као њихови сарадници.
Истовремено, на политичкој естради су се налазили и противници текуће, владајуће политике, представници политике која је, иако невладајућа, била довољно моћна да се у средствима информисања наметне, са циљем да се противници политички и лично прикажу у светлу које их компромитује или доводе у питање вредност политике коју заступају. А, углавном, са циљем да се постигне и једно и друго.
Временом ће естрадизација политике преузети улогу коју је некада имала њена елаборација.
Оно што је у њој сложено биће симплифицирано, оно што је опширно сведено на кратко, оно што је битно трансформисаће се у банално, сериозност ће бити популаризована, а суштина пероснализована.
На крају ће и најкрупније одлуке бити у сенци визуелног доживљаја оног ко их образлаже, или ће се у бољем случају, налазити у истој равни са њим.
Показало се да је то ефикасан начин да се на мек начин прихвате одлуке, односно, политика, која би без тог меког начина наишла на неприступачан терен. А и да се на индиректан и такође мек начин стварна, а поготово велика политика, безбедно лоцира и задржи у ексклузивном поседу њених креатора.
Естрадизација њихове политике скреће пажњу јавности са њене суштине, са њеног значаја за јавност, односно са њеног значаја за последице које би она за грађане имала, лишава креаторе политике бриге за њену краткорочну, а некад и за њену дугорочну судбину, омогућава им интересно спокојство, чини им руке слободним за даље потезе, пацификује и анестезира јавност, чини је неприродним, апсурдним и лојалним савезником у доношењу одлука које нису у њеном интересу.
На крају друге деценије дведесет првог века све је више одлука које се доносе о судбини човечанства и све више начина да се избегне његово учешће у креирању природе те судбине.
Естрадизација политике је један од тих начина. Она је непланирана негативна последица информационе револуције.
Али се ипак може десити да естрадизација у сукобу са планираним позитивним намерама и тековинама информационе револуције не изађе као победник.
Наравно, под крхком али могућом претпоставком и готово историјски оправданом надом да ће антиципаторски механизми информационе епохе ипак лимитирати и демонтирати њене манипулативне сурогете.
Сличан, мање сложен, али не много мање значајан са историјске тачке гледишта, је и процес естрадизације у сфери културе, у сфери уметности и њених деривата.
Естрадизација културних вредности, односно естрадизација њихових аутора или представника, има за циљ да компензира скромну или никакву вредност.
Умножио се број књижевника у односу на сва претходна времена. Већина тих књижевника је дала већ број интервјуа о свом приватном животу, о свом мишљењу о моди, НАТО пакту, свом јеловнику, надарености своје деце за спорт, и тако даље, него што је број књига које су написали, па некад и број страница једне књиге. Лапидарност садржаја ових интервју има за задатак да прикрије одсуство мисаоног и стваралачког садржаја у „књижевности“ којом се ови књижевници баве. И у томе, захваљујући медијима, су успевали. Јавност ће их више знати по томе како су се обукли, нарочито кад су у питању женски писци, него по томе шта су написали.
Слично је и са сликарима. Изложбе неких од њих, на самом старту су конципиране тако да се у јавности више или чак једино извештава ко је на њима био и како је изгледао, него шта су ликовни стручњаци о тој изложби рекли.
А затим, и најбољи глумци су пристали на естрадизацију своје улоге у професији и своје личности уопште. Чине то прихватајући тривијалне улоге у тривијалним, а популарним телевизијским серијама, не само из финансијских разлога, већ и због медијског експонирања кога су тумачењем Ибзенових и Хамсунових ликова у позоришту лишени. Бирајући између велике уметности и популарности бирају ово друго, популарност је пробитачнија и ласка егу коме камерна природа позорници није довољно провокативна.
По природи ствари, најнижи степен отпорности на естрадизацији је присутан у музици, пре свега народној и забавној, али од те склоности није заштићена ни сфера класичне, сериозне музике. До недавно мање присутна, сада естрадизација увелико ипак куца и на та врата.
А што се тиче народне, а нарочито забавне музике, та су врата естрадизацији широм отворена. Односно, практично су уклоњена. Као и прозори.
У сфери забаве њени учесници суспендују своје дарове за забаву – игру, песму, имитацију, и тако даље, у прилог баналног и вулгарног, сводећи, не само своју уметничко-забавну активност, већ и себе као личност на кловновско арлекинску слику без циркуса.
Такозвана естрада, иако је нижег културног нивоа од књижевности, вајарства, сликарства, балета, опере и позоришне уметности, нема разлога да не буде у добрим односима са етичким и естетским вредностима, дислоцирана од морала и лепоте, чак и од обичне пристојности.
Ако би успела да буде у добрим односима са елементарним цивилизацијским вредностима не би, наравно, привукла њима наклоњене антиподе, оставила би незадовољним њихове „конзументе“, али би савладала у себи јефтину, мада и понижавајућу потребу за простачким саморекламирањем свог спољног и унутрашњег састава и тако би допринела, бар донекле, крхким темељима еманципације чијој је деградацији у масовним размерама својом примитивном егоманијом допринела.
Та индивидулано и друштвено неконтролисана естрадна егоманија разара здраво ткиво националног бића и на дуге стазе чини га слабим на готово инфективне провокације које стижу са самог цивилизацијског дна.
Хуманистичка еманципација путем обједињених напора науке, образовања и политике представља неопходан и ефикасан начин заштите од естрадизације као цивилизацијске деградације. Ти обједињени напори науке, образовања и политике били би један од примарних доприноса, не само хуманистичкој трансформацији постојеће цивилизације, већ и њеном прогресу.
=== 3 ===
Прогнана а неизгубљена
ЕВРОАТЛАНСКА СУБОРДИНАЦИЈА И ЕВРОПАЗИЈСКА КООРДИНАЦИЈА
Пише: Мира Марковић
14.jул 2018
14.jул 2018
Слабе тачке Европске уније су добиле право грађанства и у земљама чланицама. Дуго су их наводили и образлагали представници земаља које Унији нису припадале или зато што оне нису хтеле да јој припадају или зато што она није хтела да јој припадају.
На почетку формирано уверење да је Европска унија оптималан облик организације европског живота временом су довеле у питање многобројне тешкоће које су се увећавале.
Данас би се оне симплифицирано могле свести на следеће.
1. Неравноправан однос између чланица Уније. Хијерархија која међу њима постоји поделила их је на европску метрополу и на европске провинције. С тим што и међу провинцијама постоји хијерархија.
2. Одлучујућу улогу у метрополи од почетка су имале три најјаче еворпске економије – немачка, британска и француска. Мада је и међу њима постојала лака хијерархија – временом су немачка економија, па прама томе и немачка политика, постале доминантне.
3. Европска унија функционише као наддржава којом влада имперсонална моћ европског тржишта.
4. Процес одлучивања ове наддржаве се одвија по бирократско-административној процедури која би била конкуретнта и Левијатану да се догодио.
Политички став који је заузет у метрополи, а који се односи на провинције, реализује се по процедури која је апсолутистички нормативна и средњевековном окрутношћу временски пролонгирана.
Овим процесом доношења одлука Европске уније обухваћене су често и земље које нису њене чланице. Европска унија је у своју надлежност укључила и оне средине за које је проценила да има интереса за надлежност над њима, односно, за које је добила сагласност од прекоокеанске администрације за право на надлежност над њима.
5. Чланице Европске уније су у перманентној опасности да доведу у питање свој идентитет.
Рестриктиван однос Европске уније према њиховој националној биографији својих чланица, а посебно према традицији, заснован је на образложењу да је то цивилизацијски прилог креирању заједничког, европског друштва (бића).
Међутим, његова својства још нису дефинисана и неће бити у догледној будућности, али се у међувремену може десити да својства појединих народа и нација буду трајно угрожена.
6. Земље чланице су такође суочене са праксом укидања или довођења у питање социјалних тековина које су у њима постигнуте и које су их својевремено чиниле „квалификованим“ за чланство у Европској унији.
Ради се о правима везаним за рад, становање, здравствену заштиту, образовање, ....
Степен у коме су та права била заступљена учинио их је респектабилним адресама за чланство у Европској унији и био најава цивилизацијског стандарда којим се Унија одликује и на чијим темељима има намеру да гради своју будућност.
Међутим, те социјалне тековине су у многим земљама, чланицама Уније, суспендоване и са правом изазвале незадовољство.
Грађански и синдикални протести нису донели резултате јер су националне владе тврдиле да мењање социјалних прилика не спада више у њихову надлежност. Та надлежност је пренесена на Европску унију, која је, међутим, била генератор социјалних промена које су у овим земљама доживљене као социјална катастрофа.
7. На незадовољство чланица Европске уније приликама у земљи генерисаним из политике Европске уније, која се повремено манифестује као жеља за напуштањем Уније, она, Унија, одговара претњама.
Те претње су политичке, економске и социјалне природе.
Колико су оне реалне, односно погубне, тешко је предвидети. За сада је извесно да Европска унија може да формира своје, дакле, марионетске владе, тамо где је за то заинтересована. Уз мање или више прећутну сагласност прекоокеанског „партнера“.
8. Однос Европске уније са САД се формално третира као партнерски, а фактички се ради о субординацији. Тога су свесне и чланице Европске уније, чак и оне које имају доминантну улогу у њеном функционисању, али тај однос за сада не може да се промени.
Огромна економска моћ Европске уније не кооренсподира са одговарајућом политичком улогом Европске уније у свету.
Домашај те улоге креира цивилизацијски џин који би либералнијим односом према Европи направио од ње свог конкурента.
Зато су многи потези од стране америчке администрације усмерени ка пауперизацији Европе. И према потреби, и ка њеној дестабилизацији.
9. Истовремено, политика Европске уније, кад је у питању Руска федерација, не доприноси јачању економске и политичке сарадње. Напротив. Та се сарадња минимизира и пролонгира.
Постоји билатерална сарадња појединих чланица Европске уније са Руском федерацијом, али таква одговарајућа није успостављена са Руском федерацијом на нивоу Уније.
Ових, и других слабих тачака Европске уније свесна је већина земаља у Европи, чак су их свесне и земље које су њене чланице.
Разуме се да је свест о приликама у Европској унији, и у самој Европи, присутна у свету уопште.
Реакције на слабости Европске уније су различите и често противуречне.
Једни се надају да ће Европска унија решити текуће проблеме и да ће се ипак трансформисати у заједницу европских народа које ће бити у њиховом интересу.
Други верују да су квантитет и квалитет проблема толики и такви да Европска унија нема шансе за дужи живот, да ће се у најбољем случају сама угасити, немоћна да савлада тешкоће које је сама изазвала или да ће се, у горем случају, то догодити кроз сукцесивне социо-политичке трауме у којима ће се наћи земље чланице и тиме демонтирати заједницу која је била жртва империјалног егоизма своје метрополе.
Истовремено, прилике у Европској унији су подстакле процесе удруживања широм планете које имају за циљ или да се супроставе империјалној политици Европске уније или да само покажу на свом примеру како би процес повезивања и удруживања нација и држава (па и људи уопште) требало да изгледа у савременом свету.
Односно, како да тај процес буде у интересу оних који у њему учествују, а при том не на штету оних који су ван њега. Осим, наравно, ако они ван њега нису ненаклоњени онима у њему.
Тако је, између осталог, дошло и до концепта Евроазијске уније.
Тај концепт претпоставља, пре свега, принцип равноправности чланица заснован на равноправности интереса.
А, затим и принцип солидараности – богатији у заједницу улажу више на почетку, а то улагање би требало да им се врати у оном временском периоду који заједно процене да је потребан да се пројекат у коме сви учествују реализује.
При том би улога државе у контроли финансијског капитала била одлучујућа, чиме би он био заштићен од корпоративних интереса и манипулација.
Овај начелни концепт захтева додатну операционализацију.
Време ће показати да ли ће та концепција и њена операционализација бити не само антипод Европској унији, не само евроазијски одговор евроатлантским проблемима, већ и ефикаснији и хуманији цивилизацијски образац за повезивање и удруживање народа и држава у првој половини двадесет првог века.
Тај век је имао динамичан историјски и старт и ток, па се могу очекивати нови потези којима би требало да буду превазиђени недостаци претходног времена.
Ни једно доба није пропустило прилику да се потруди да буде боље од претходног. У целини је и успевало да то буде.
На почетку формирано уверење да је Европска унија оптималан облик организације европског живота временом су довеле у питање многобројне тешкоће које су се увећавале.
Данас би се оне симплифицирано могле свести на следеће.
1. Неравноправан однос између чланица Уније. Хијерархија која међу њима постоји поделила их је на европску метрополу и на европске провинције. С тим што и међу провинцијама постоји хијерархија.
2. Одлучујућу улогу у метрополи од почетка су имале три најјаче еворпске економије – немачка, британска и француска. Мада је и међу њима постојала лака хијерархија – временом су немачка економија, па прама томе и немачка политика, постале доминантне.
3. Европска унија функционише као наддржава којом влада имперсонална моћ европског тржишта.
4. Процес одлучивања ове наддржаве се одвија по бирократско-административној процедури која би била конкуретнта и Левијатану да се догодио.
Политички став који је заузет у метрополи, а који се односи на провинције, реализује се по процедури која је апсолутистички нормативна и средњевековном окрутношћу временски пролонгирана.
Овим процесом доношења одлука Европске уније обухваћене су често и земље које нису њене чланице. Европска унија је у своју надлежност укључила и оне средине за које је проценила да има интереса за надлежност над њима, односно, за које је добила сагласност од прекоокеанске администрације за право на надлежност над њима.
5. Чланице Европске уније су у перманентној опасности да доведу у питање свој идентитет.
Рестриктиван однос Европске уније према њиховој националној биографији својих чланица, а посебно према традицији, заснован је на образложењу да је то цивилизацијски прилог креирању заједничког, европског друштва (бића).
Међутим, његова својства још нису дефинисана и неће бити у догледној будућности, али се у међувремену може десити да својства појединих народа и нација буду трајно угрожена.
6. Земље чланице су такође суочене са праксом укидања или довођења у питање социјалних тековина које су у њима постигнуте и које су их својевремено чиниле „квалификованим“ за чланство у Европској унији.
Ради се о правима везаним за рад, становање, здравствену заштиту, образовање, ....
Степен у коме су та права била заступљена учинио их је респектабилним адресама за чланство у Европској унији и био најава цивилизацијског стандарда којим се Унија одликује и на чијим темељима има намеру да гради своју будућност.
Међутим, те социјалне тековине су у многим земљама, чланицама Уније, суспендоване и са правом изазвале незадовољство.
Грађански и синдикални протести нису донели резултате јер су националне владе тврдиле да мењање социјалних прилика не спада више у њихову надлежност. Та надлежност је пренесена на Европску унију, која је, међутим, била генератор социјалних промена које су у овим земљама доживљене као социјална катастрофа.
7. На незадовољство чланица Европске уније приликама у земљи генерисаним из политике Европске уније, која се повремено манифестује као жеља за напуштањем Уније, она, Унија, одговара претњама.
Те претње су политичке, економске и социјалне природе.
Колико су оне реалне, односно погубне, тешко је предвидети. За сада је извесно да Европска унија може да формира своје, дакле, марионетске владе, тамо где је за то заинтересована. Уз мање или више прећутну сагласност прекоокеанског „партнера“.
8. Однос Европске уније са САД се формално третира као партнерски, а фактички се ради о субординацији. Тога су свесне и чланице Европске уније, чак и оне које имају доминантну улогу у њеном функционисању, али тај однос за сада не може да се промени.
Огромна економска моћ Европске уније не кооренсподира са одговарајућом политичком улогом Европске уније у свету.
Домашај те улоге креира цивилизацијски џин који би либералнијим односом према Европи направио од ње свог конкурента.
Зато су многи потези од стране америчке администрације усмерени ка пауперизацији Европе. И према потреби, и ка њеној дестабилизацији.
9. Истовремено, политика Европске уније, кад је у питању Руска федерација, не доприноси јачању економске и политичке сарадње. Напротив. Та се сарадња минимизира и пролонгира.
Постоји билатерална сарадња појединих чланица Европске уније са Руском федерацијом, али таква одговарајућа није успостављена са Руском федерацијом на нивоу Уније.
Ових, и других слабих тачака Европске уније свесна је већина земаља у Европи, чак су их свесне и земље које су њене чланице.
Разуме се да је свест о приликама у Европској унији, и у самој Европи, присутна у свету уопште.
Реакције на слабости Европске уније су различите и често противуречне.
Једни се надају да ће Европска унија решити текуће проблеме и да ће се ипак трансформисати у заједницу европских народа које ће бити у њиховом интересу.
Други верују да су квантитет и квалитет проблема толики и такви да Европска унија нема шансе за дужи живот, да ће се у најбољем случају сама угасити, немоћна да савлада тешкоће које је сама изазвала или да ће се, у горем случају, то догодити кроз сукцесивне социо-политичке трауме у којима ће се наћи земље чланице и тиме демонтирати заједницу која је била жртва империјалног егоизма своје метрополе.
Истовремено, прилике у Европској унији су подстакле процесе удруживања широм планете које имају за циљ или да се супроставе империјалној политици Европске уније или да само покажу на свом примеру како би процес повезивања и удруживања нација и држава (па и људи уопште) требало да изгледа у савременом свету.
Односно, како да тај процес буде у интересу оних који у њему учествују, а при том не на штету оних који су ван њега. Осим, наравно, ако они ван њега нису ненаклоњени онима у њему.
Тако је, између осталог, дошло и до концепта Евроазијске уније.
Тај концепт претпоставља, пре свега, принцип равноправности чланица заснован на равноправности интереса.
А, затим и принцип солидараности – богатији у заједницу улажу више на почетку, а то улагање би требало да им се врати у оном временском периоду који заједно процене да је потребан да се пројекат у коме сви учествују реализује.
При том би улога државе у контроли финансијског капитала била одлучујућа, чиме би он био заштићен од корпоративних интереса и манипулација.
Овај начелни концепт захтева додатну операционализацију.
Време ће показати да ли ће та концепција и њена операционализација бити не само антипод Европској унији, не само евроазијски одговор евроатлантским проблемима, већ и ефикаснији и хуманији цивилизацијски образац за повезивање и удруживање народа и држава у првој половини двадесет првог века.
Тај век је имао динамичан историјски и старт и ток, па се могу очекивати нови потези којима би требало да буду превазиђени недостаци претходног времена.
Ни једно доба није пропустило прилику да се потруди да буде боље од претходног. У целини је и успевало да то буде.
=== 4 ===
Прогнана а неизгубљена
КРАТАК ПРЕГЛЕД ОПШИРНИХ РАЗЛОГА
Пише: Мира Марковић
7.jул 2018
Опозициони однос према текућој власти кроз читаву историју, не само у савременом парламентарном свету, заснива се на три мотива.
1. Прво на идеолошко-политичким мотивима.
Несагласност, одбојност идеолошко-политичке природе, је логичан и у моралном смислу оправдан разлог за испољавање сваке, и јавне и нејавне, несагласности са политиком и властима које су супротне идеолошко-политичке оријентације.
Левичар има све идеолошке, политичке и моралне разлоге да се опозиционо односи према десничарској политици и властима које је заступају.
На такав исти однос имају право националисти према мондијалистима или апотридима на власти, односно њиховој политици. И тако даље.
2. Друга група мотива је само политичке природе. Према текућој политици је испољавају са њом несагласни представници политике која има примедбе на текућу унутрашњу и спољну политику.
На пример – на функционисање банкарског система, на пореску политику, на организацију комуналних служби, на буџет планиран за војску или просвету, на природу сарадње са суседним земљама, на оправданост војних савеза, и тако даље.
Ови мотиви су само политички, дубљи идеолошки карактер би се евентуално могао налазити само индиректно, али често тих индиректних веза између текућег политичког реаговања и идеолошких разлика у позадини нису свесни ни они који ту политичку реакцију испољавају.
Прагматична политичка природа ових мотива чини их оправданим и политички и етички.
У мери, разуме се, у којој опозициона реакција није непринципијелно исфорсирана, сведена на неслагање ради неслагања, лишена оправдане намере да се са свог, другачијег, аспекта допринесе бољем решењу од текућег.
3. Траћа група мотива није политичке природе, а поготово није идеолошке.
Има лични карактер и углавном се односи на одсуство поверења у заступнике текуће политике и носиоце власти и на одбојност према засупницима текуће политике и носиоцима текуће власти.
Одсуство поверења се заснива на уверењу да заступници текуће политике нису њени најбољи представници – да је не разумеју најбоље или да не умеју да је афирмишу на најбољи начин. А кад је реч о носиоцима власти, одсуство поверења у њих заснива се и на уверењу да многи или неки међу њима не располажу потребним образовањем и одговарајућим моралом да би то могли да буду.
А затим, одбојност се односи и на начин на који многи протагонисти текуће политике и текуће власти на нижим хијерархијским позицијама испољавају своју улогу у политици и власти. Као и на начин на који политику и власт на свим нивоима подржавају неке њихове присталице.
Тај начин се у јавности, и индивидуално и колективно, може доживљавати као материјалним и статусним интересима мотивисан избор, као предозирана а неискрена лојалност врху естаблишмента, као привидљива спремност на активну услужност сваком политичком обрту и њиховим носиоцима, као пуко, вулгарно и нескривено пузалаштво ....
Тај доживљај, наравно, може да буде субјективан, или у бољем случају недовољно објективан, али се он, без обзира на то, не може занемарити јер и кад је најсубјективнији великим делом креира енергију опозиције у целини.
Мада тај доживљај пузалаштва, неискрености, користољубља и превртљивости не мора обавезно да се заснива на субјективном. Напротив.
Сваку владајућу политику и власт која је заступа, одувек, од кад постоје политика и власт, прате и користољубље и пузалаштво. Углавном су они, користољубље и пузалаштво, у пару, користољубље се ослања на пузалаштво, а пузалаштво се нада користи.
Али, некад, и не баш ретко, склоност ка пузалаштву је изван сфере користољубља, изван сваког интереса. Улизица је то често генетски, није циљано, није сврсисходно. Стоји на услузи свакој власти и сваком ауторитету (који као такав доживљава) у чијем се домашају налази. На микро и на макро нивоу.
Као што у структури неке личности може да доминира солидарност, брзоплетост, лењост, одговорност, тако исто може да буде доминантно пузалаштво. Социјално окружење, образовање, васпитање, као и индивидуални степен самосвести могу доминацију или присутност неких особина ограничити, кориговати, и тако даље, али је некад нека од њих савршено отпорна да све социо-психолошке, образовне и васпитне колективне или индивидуалне подухвате. Пузалаштво, на пример, спада у те отпорне, виталне, тешко угрозиве особине личности.
У целини, ова група мотива генерисаних из доживљаја неетичког (па и неестетског) понашања носиоца власти и њиховог окружења може понекад у структури мотива за опозициони однос према властима да буде високо, а некад и пресудно заступљена.
Темељна, научно заснована анализа би то вероватно потврдила. Али и без ње са том претпоставком би свака власт морала да рачуна. Не само док је власт, већ и пре него што то постане, ако има намеру да то буде и да то остане, без трауме, док јој траје мандат, ако не и дуже.
1. Прво на идеолошко-политичким мотивима.
Несагласност, одбојност идеолошко-политичке природе, је логичан и у моралном смислу оправдан разлог за испољавање сваке, и јавне и нејавне, несагласности са политиком и властима које су супротне идеолошко-политичке оријентације.
Левичар има све идеолошке, политичке и моралне разлоге да се опозиционо односи према десничарској политици и властима које је заступају.
На такав исти однос имају право националисти према мондијалистима или апотридима на власти, односно њиховој политици. И тако даље.
2. Друга група мотива је само политичке природе. Према текућој политици је испољавају са њом несагласни представници политике која има примедбе на текућу унутрашњу и спољну политику.
На пример – на функционисање банкарског система, на пореску политику, на организацију комуналних служби, на буџет планиран за војску или просвету, на природу сарадње са суседним земљама, на оправданост војних савеза, и тако даље.
Ови мотиви су само политички, дубљи идеолошки карактер би се евентуално могао налазити само индиректно, али често тих индиректних веза између текућег политичког реаговања и идеолошких разлика у позадини нису свесни ни они који ту политичку реакцију испољавају.
Прагматична политичка природа ових мотива чини их оправданим и политички и етички.
У мери, разуме се, у којој опозициона реакција није непринципијелно исфорсирана, сведена на неслагање ради неслагања, лишена оправдане намере да се са свог, другачијег, аспекта допринесе бољем решењу од текућег.
3. Траћа група мотива није политичке природе, а поготово није идеолошке.
Има лични карактер и углавном се односи на одсуство поверења у заступнике текуће политике и носиоце власти и на одбојност према засупницима текуће политике и носиоцима текуће власти.
Одсуство поверења се заснива на уверењу да заступници текуће политике нису њени најбољи представници – да је не разумеју најбоље или да не умеју да је афирмишу на најбољи начин. А кад је реч о носиоцима власти, одсуство поверења у њих заснива се и на уверењу да многи или неки међу њима не располажу потребним образовањем и одговарајућим моралом да би то могли да буду.
А затим, одбојност се односи и на начин на који многи протагонисти текуће политике и текуће власти на нижим хијерархијским позицијама испољавају своју улогу у политици и власти. Као и на начин на који политику и власт на свим нивоима подржавају неке њихове присталице.
Тај начин се у јавности, и индивидуално и колективно, може доживљавати као материјалним и статусним интересима мотивисан избор, као предозирана а неискрена лојалност врху естаблишмента, као привидљива спремност на активну услужност сваком политичком обрту и њиховим носиоцима, као пуко, вулгарно и нескривено пузалаштво ....
Тај доживљај, наравно, може да буде субјективан, или у бољем случају недовољно објективан, али се он, без обзира на то, не може занемарити јер и кад је најсубјективнији великим делом креира енергију опозиције у целини.
Мада тај доживљај пузалаштва, неискрености, користољубља и превртљивости не мора обавезно да се заснива на субјективном. Напротив.
Сваку владајућу политику и власт која је заступа, одувек, од кад постоје политика и власт, прате и користољубље и пузалаштво. Углавном су они, користољубље и пузалаштво, у пару, користољубље се ослања на пузалаштво, а пузалаштво се нада користи.
Али, некад, и не баш ретко, склоност ка пузалаштву је изван сфере користољубља, изван сваког интереса. Улизица је то често генетски, није циљано, није сврсисходно. Стоји на услузи свакој власти и сваком ауторитету (који као такав доживљава) у чијем се домашају налази. На микро и на макро нивоу.
Као што у структури неке личности може да доминира солидарност, брзоплетост, лењост, одговорност, тако исто може да буде доминантно пузалаштво. Социјално окружење, образовање, васпитање, као и индивидуални степен самосвести могу доминацију или присутност неких особина ограничити, кориговати, и тако даље, али је некад нека од њих савршено отпорна да све социо-психолошке, образовне и васпитне колективне или индивидуалне подухвате. Пузалаштво, на пример, спада у те отпорне, виталне, тешко угрозиве особине личности.
У целини, ова група мотива генерисаних из доживљаја неетичког (па и неестетског) понашања носиоца власти и њиховог окружења може понекад у структури мотива за опозициони однос према властима да буде високо, а некад и пресудно заступљена.
Темељна, научно заснована анализа би то вероватно потврдила. Али и без ње са том претпоставком би свака власт морала да рачуна. Не само док је власт, већ и пре него што то постане, ако има намеру да то буде и да то остане, без трауме, док јој траје мандат, ако не и дуже.
Sullo stesso tema si veda anche:
ANVGD chiede revoca dell’onorificenza a Tito (24 maggio 2013) / Lettera Aperta ad ANPI e ANVRG sulla onorificenza a Tito (Redazione Diecifebbraio.info, 25 luglio 2013)
---
Nell'Italia disastrata a cosa deve pensare il Governo? Modificare legge per revocare onorificenza a Tito. Una mozione alla regione FVG
di Marco Barone, 21 agosto 2018
[FOTO: Tito a Ciampino
E' una loro ossessione. Sono anni che ci provano, ma non ci riescono. Nel 1969 Josip Broz Tito, venne insignito della distinzione di Cavaliere di Gran Cordone quale Presidente della Repubblica Socialista Federativa di Jugoslavia in occasione di una visita di Stato. L'onorificenza in questione è quella di Cavaliere di Gran Croce Ordine al Merito della Repubblica Italiana assegnata con decreto del 2 ottobre del 1969.
Cosa dice la normativa
Come si legge nella normativa di riferimento le onorificenze sono conferite con decreto del Presidente della Repubblica, su proposta del Presidente del Consiglio dei Ministri, sentita la Giunta dell'Ordine. L'Ordine "Al Merito della Repubblica Italiana", secondo gli scopi indicati dalla legge 3 marzo 1951, n. 178, che lo istituisce, è destinato a ricompensare benemerenze acquistate verso la Nazione nel campo delle scienze, delle lettere, delle arti, dell'economia e nel disimpegno di pubbliche cariche e di attività svolte ai fini sociali, filantropici ed umanitari, nonché per lunghi e segnalati servizi nelle carriere civili e militari. Ma anche per benemerenze di segnalato rilievo nel campo delle attività indicate nell'articolo precedente e per ragioni di cortesia internazionale il Presidente della Repubblica può conferire onorificenze all'infuori della proposta e del parere richiesti dal primo comma dell'art. 4 della legge 3 marzo 1951, n. 178. Il decreto di concessione è controfirmato dal Presidente del Consiglio.
Il problema per la revoca è data dall'articolo 10 del D.P.R. 13 maggio 1952, n. 458 (Norme per l'attuazione della legge 3 marzo 1951, n. 178, concernente la istituzione dell'Ordine "Al Merito della Repubblica Italiana" e la disciplina del conferimento e dell'uso delle onorificenze).
Fuori dei casi previsti dagli articoli precedenti, le onorificenze possono essere revocate solo per indegnità. Il Cancelliere comunica all'interessato la proposta di revoca e gli contesta i fatti su cui essa si fonda, prefiggendogli un termine, non inferiore a giorni venti, per presentare per iscritto le sue difese, da sottoporre alla valutazione del Consiglio dell'Ordine. La comunicazione è fatta a mezzo di lettera raccomandata con avviso di ricevimento nell'abituale residenza dell'interessato, o se questa non sia nota, nel luogo ove fu data partecipazione del decreto di concessione. Decorso il termine assegnato per la presentazione delle difese, il Cancelliere sottopone gli atti al Consiglio dell'Ordine, per il parere prescritto dall'art. 5 della legge.
Fuori dei casi previsti dagli articoli precedenti, le onorificenze possono essere revocate solo per indegnità. Il Cancelliere comunica all'interessato la proposta di revoca e gli contesta i fatti su cui essa si fonda, prefiggendogli un termine, non inferiore a giorni venti, per presentare per iscritto le sue difese, da sottoporre alla valutazione del Consiglio dell'Ordine. La comunicazione è fatta a mezzo di lettera raccomandata con avviso di ricevimento nell'abituale residenza dell'interessato, o se questa non sia nota, nel luogo ove fu data partecipazione del decreto di concessione. Decorso il termine assegnato per la presentazione delle difese, il Cancelliere sottopone gli atti al Consiglio dell'Ordine, per il parere prescritto dall'art. 5 della legge.
In sostanza essendo Tito morto l'onorificenza riconosciuta dalla Repubblica italiana non può essere revocata. E contro ciò si sono scontrati già tutti coloro che hanno questa ossessione. Non è come revocare insomma una cittadinanza onoraria, il discorso è più complesso.
Ed allora ci penserà la regione del FVG, forse. Come?
Modificare la legge per revocare onorificenza riconosciuta a Tito
Sul sito della regione FVG si legge: "Far sì che la Giunta regionale si adoperi nei confronti del Governo per modificare la legge che disciplina la concessione delle onorificenze (legge 178/1951), al fine di revocare quelle "Al merito della Repubblica italiana" conferite a Josip Broz Tito, dal 1945 primo ministro e dal 1953 al 1980 presidente della Repubblica socialista federale di Jugoslavia. È questo il senso della mozione depositata in Consiglio regionale, che vede come primo firmatario l'assessore regionale a Politiche comunitarie e corregionali all'estero, Pierpaolo Roberti, e punta a far decadere qualsiasi riconoscimento assegnato dallo Stato italiano nei confronti del Maresciallo per i crimini perpetrati contro le popolazioni italiane in Istria, Venezia Giulia e Dalmazia durante il suo periodo alla guida della Jugoslavia. Roberti ha evidenziato che "anche se è inusuale che un assessore proponga e sia primo firmatario di una mozione, ho scelto questa via per dare all'azione di pressing sul Governo una base condivisibile da tutte le forze politiche. La mozione, già depositata, è infatti aperta alla sottoscrizione di chiunque voglia contribuire a far in modo che quell'onorificenza ingiusta ed irrispettosa venga revocata". L'assessore ha quindi precisato che "quest'azione non può e non deve essere vista come un ritorno al passato ma, anzi, come la volontà di volgere lo sguardo al futuro. Revocare le onorificenze a Tito consentirà di relegare al passato una storia che ha lacerato le nostre terre, creando contrapposizioni che solo riconoscendo la verità potranno essere completamente e finalmente sanate".
Storia dell'onorificenza riconosciuta a Tito
Il 2 ottobre del 1969 Saragat e Moro si recheranno a Belgrado, per una visita ufficiale che durerà cinque giorni. Sarà questa la prima visita compiuta da un Presidente della Repubblica italiana in Jugoslavia dalla fine della guerra. Moro ripartirà prima di Saragat, per impegni già concordati, poiché a New York, doveva partecipare all'assemblea delle Nazioni Unite. Si affrontarono varie questioni, dagli investimenti italiani nelle infrastrutture Jugoslave, alla possibilità di prevedere ulteriori contratti tra la Zastava e la FIAT per arrivare alla produzione da 50 mila auto a 180 mila annue. Il 4 ottobre durante una partecipata ed attesa conferenza stampa Tito accetterà l'invito rivolto pubblicamente da Saragat, ovvero venire in Italia e si parlerà pubblicamente del 1970 e la dimostrazione che i rapporti erano non buoni ma ottimi venne evidenziata da un colloquio non programmato tra i due Presidenti tanto che Tito per la prima volta aprì alla possibilità di ridiscutere la questione dei confini con l'Italia.
La difficile visita di Tito tra attentati e colpi di stato
Intanto, contestualmente a ciò, a Trieste ed al confine di Gorizia ci saranno attentati antisloveni, chiaramente collegati alla visita di Saragat in Jugoslavia, ed il 12 dicembre 1969 giorno in cui ci sarà l'espulsione della Grecia dal Consiglio d'Europa, giorno in cui, a Lubiana, si doveva svolgere il difficile incontro, per ovvi motivi, tra Tito e Bascev, ministro degli esteri della Bulgaria, uno dei Paesi che riconobbe la reggenza del regime greco, a Milano esploderà anche la nota bomba di Piazza Fontana.
E veniamo al 7/8 dicembre 1970 ed alla mancata visita di Tito, programmata e come comunicata pubblicamente già ne '69. In Italia si doveva realizzare il noto golpe. Non è un mistero che durante il dibattimento in ordine ai fatti del golpe Borghese emerse che a detta di alcuni il motivo della visita di Tito era lo scorporo della zona B di Trieste per cui il contro-ordine fu emanato nel momento in cui Borghese seppe che l'arrivo di Tito era stato rinviato. Ed emerse anche che l'azione eversiva era stata suggerita dai servizi Segreti proprio per la visita di Tito.
Sarà interessante quanto riporterà anche il The Guardian ovvero che solamente due giorni prima della visita di Tito si era svolto in Italia il tentato colpo di stato e che dovevano essere state coinvolte anche alcune centinaia di emigranti sloveni che avrebbero avuto il compito di dare una mano ai gruppi neofascisti e di rendere impossibile la visita dello statista jugoslavo.( George Armstrong: Italians ready for Tito’s postponed visit. The Guardian, 22. 3. 1971. Il ritaglio si trova per es. in TNA FCO 28/1640 ). Ma a quanto pare la "notte della Madonna" doveva non solo coinvolgere Roma ma contestualmente anche Zagabria e la commissione d'inchiesta come istituita da Tito, che nel marzo del '71 presentò le conclusioni, fece trapelare che il tutto, per quanto riguardava le vicende croate, sembrava essere ricondotto ad un mero intrigo dei servizi segreti locali.
Il messaggio dell'ANPI per la visita del '71 di Tito
[FOTO: Tito e Agnelli (fonte: https://archivioirredentista.wordpress.com/2014/03/08/josip-broz-tito-con-giovanni-agnelli-agli-stabilimenti-fiat-di-torino-marzo-1971/ )
L'importante visita avverrà nel marzo del 1971. Il 24 marzo 1971, il giorno antecedente la vista di Tito in Italia, l'ANPI saluterà il tutto in modo positivo così scrivendo: “la visita affonda le sue radici ideali nella comune resistenza al nazismo, quando tutti e due i nostri popoli lottarono non solo per la cacciata dell'invasore straniero ma anche per il radicale rinnovamento delle vecchie strutture politico sociali ed economiche che avevano fino ad allora impedito lo sviluppo dei nuovi ordinamenti democratici e popolari (...) Nell'impegno che ci deriva dal comune passato di lotte nel nome di una amicizia che nell'odierna visita trova una ulteriore conferma ed alimento. salutiamo il maresciallo Tito, da partigiani a partigiano, col vecchio grido di guerra della resistenza: " Morte al fascismo. libertà ai popoli”. Nel primo comunicato congiunto emesso tra le autorità Jugoslave e quelle Italiane si evidenziava innanzitutto che “le due parti hanno concordato circa la necessita di continuare ad adoperarsi per un rafforzamento di un clima di fiducia e di distensione internazionale che consenta di individuare adeguate soluzioni alle crisi che tuttora turbano la pace nel mondo”. Tito visiterà anche la FIAT e sarà nota la foto sorridente tra Tito ed Agnelli con una delegazione dello stabilimento di Torino, visita che si ripeterà nel 1973. Probabilmente l'elemento più importante della visita di Tito in Italia sarà l'incontro, di oltre due ore, avuto con il Papa Paolo VI. La Jugoslavia veniva considerata come l'unico Paese socialista europeo che aveva completamente normalizzato le proprie relazioni diplomatiche con il Vaticano.
Il messaggio del Papa
A conclusione dell'incontro il Papa, rivolgendosi a Tito ed alla Jugoslavia, riconobbe che “non senza interesse abbiamo visti affermati nei fondamenti della vostra Carta principi come quelli della umanizzazione dell'ambiente sociale e del rafforzamento della solidarietà e della collaborazione fra gli uomini e del rispetto della dignità umana”.
[FOTO: messaggio di Pertini per Tito, conservato a Belgrado
Nell'Italia disastrata, dove succede di tutto e di più, a cosa deve pensare giustamente il Governo? Quale la sua priorità? Modificare legge per revocare la giusta onorificenza riconosciuta a Tito ai cui funerali parteciparono tutti i più importanti capi di Stato del mondo, a partire dal nostro.
Nell'anniversario della strage di Vergarolla, un nuovo approfondimento a cura di Claudia Cernigoi
https://www.facebook.com/notes/la-nuova-alabarda/la-strage-di-vergarolla/769410839896151/
https://www.facebook.com/notes/la-nuova-alabarda/la-strage-di-vergarolla/769410839896151/
La Nuova Alabarda, domenica 19 agosto 2018
[trascrizione del colloquio tra Tito e "Che" Guevara, svoltosi in occasione della prima visita del "Che" in Jugoslavia, solo pochi mesi dopo la vittoria della Rivoluzione cubana]
PRVI SUSRET DRUGA TITA I ČE GEVARE
Na današnji dan 18.avgusta 1959.godine Drug Tito je primio Kubansku delegaciju na čijem čelu je bio drug Ernesto Če Gevara.
TITO je primio Če Gevaru samo pola godine nakon svrgavanja Batistine diktature. Bilješkom (od 4. avgusta 1959) Tito je upoznat da sredinom toga mjeseca u Jugoslaviju stiže kubanska Misija dobre volje, sastavljena uglavnom od predstavnika armije i privrede, sa majorom i izvanrednim ambasadorom Če Gevarom na čelu. Podsjeća se da je u posjeti nizu zemalja Afrike i Azije sa ciljem uspostavljanja bližih veza sa njima. Dok se Misija nalazila u Tokiju, Če Gevara je po instrukciji Fidela Kastra zatražio prijem kod jugoslovenskog ambasadora i zamolio posjetu Jugoslaviji. Naglasio je da “želi prenijeti Titu pozdrave Kastra, jer ga na Kubi smatraju herojem i uzorom u borbi za nezavisnost i ravnopravnost”. Na pomenutoj bilješci u kojoj Državni sekretarijat za inostrane poslove predlaže da predsjednik primi kubansku misiju, Tito je u gornjem lijevom uglu napisao: “Ako ću moći, primiću je.” Vrijeme se našlo iako je u toku bila posjeta etiopskog cara Haila Selasija i do susreta je došlo na Brionima 18. avgusta 1959. godine.
RAZGOVORU su prisustvovali državni sekretari za inostrane poslove i narodnu odbranu, Koča Popović i Ivan Gošnjak, kao i generalni sekretar predsjednika Republike Leo Mates. Bila je to interna prijateljska razmjena mišljenja. Za neke i danas može biti interesantna kao primjer korisnih sugestija starijeg revolucionara mlađem. Na samom početku Kastrove Kube.
Citati su samo dijelovi razgovora.
Tito: – Pozdravljam drugove sa Kube i izražavam radost što su danas naši gosti predstavnici jene nedavno izvršene revolucije, u zemlji koja se bori za svoju nezavisnost… Ako drugovi žele nešto da čuju od mene, rado ću im odgovoriti.
Če Gevara: – Doputovali smo u Jugoslaviju da se upoznamo sa vašim iskustvom i da ga naučimo na najbolji mogući način.
Tito: – Nas mnogo interesuje vaša borba, a naročito vaše sadašnje iskustvo.
Če Gevara: – Mi smo mislili da smo svojom revolucijom ponovo otkrili Ameriku. Međutim, da smo ranije upoznali zemlju kao što je Jugoslavija, možda bismo još prije počeli našu revoluciju…
Tito: – Sudbina je svih revolucija u malim zemljama da imaju teškoće. Prema njima mnogi su oprezni, neki su protiv njih, a vrlo je malo onih koji im daju podršku. U svojoj borbi imaćete još dosta muka. Ali kad ste već zbacili stari režim, teškoće ne treba da vas dekuražiraju. Teže je, doduše, sačuvati vlast, ali vi ćete u tome uspjeti ako budete uporni. Važno je da sada ne napravite neku veću grešku, i da dalje idete postepeno, korak po korak, vodeći računa o međunarodnnoj situaciji, unutrašnjim mogućnostima i odnosu snaga. Neke stvari moraćete odložiti za bolja vremena. Sada je potrebno da se stabilizirate. Po mome mišljenju, opasno bi bilo da se zaletite u potpunu agrarnu reformu. Oružani dio revolucije kod vas je izvršen, narod očekuje nešto i jedan dio agrarne reforme morate sprovesti. Ali ne dozvolite takođe da vas izoliraju u inostranstvu…
Če Gevara: – Na Kubi je agrarna reforma vrlo blaga jer se dozvoljava posjed od 1.300 hektara obradive površine. Ipak, agrarna reforma pogađa 99 odsto latifundista, i to, uglavnom, pet američkih kompanija, koje imaju preko pola miliona hektara obradivih površina.
Tito: – Trebalo bi objasniti, u formi vladine deklaracije, da se stranim kompanijama neće oduzeti zemlja bez naknade, već da će one biti obeštećene. Tako biste u svijetu mnogo dobili u moralnom pogleđu.
Če Gevara: – Mi smo promijenili Ustav i na osnovu te promjene, možemo se obavezati da ćemo naknadu isplatiti u roku od 20 gođina…
Kuba nije malo izolirana. Za vrijeme revolucije u Gvatemali, velike zemlje Latinske Amerike – Argentina, Meksiko i Brazil – bile su na strani progresivnog pokreta u toj zemlji. Sada baš te zemlje ne pomažu revoluciju na Kubi, jer i same imaju tešku situaciju…
Tito: – Utoliko više je potrebna opreznost… Dobro bi bilo da čujemo vaše mišljenje što bi se već sada moglo učiniti u Ujedinjenim nacijama. Trebalo bi već sada da se sondira teren za slučaj nekog jačeg pritiska.
Če Gevara: – Imamo, svakako, u vidu da osiguramo sebi bolju situaciju i pomoću Ujedinjenih nacija.
Tito: – Kako stojite s oružanim snagama? Vrlo je važno da imate čvrstu armiju, moralno–politički učvršćenu… Uslovi za agresiju na Kubi, ipak nisu tako laki, jer je to otok. Invazija nije za vas tako opasna, jer bi to već bila krupna agresija. Daleko je opasniji vazdušni desant koji se može izvršiti sa nekoliko aviona.
Če Gevara: – Desant može doći samo iz SAD. Ali, mi se ne bojimo ovakvih akcija, jer imamo jedinstvo u našoj zemlji, naročito među seljacima.
Tito: – To je vrlo važno.
Če Gevara: – Padobranci koji bi se iskrcali na Kubi ne bi poznavali teren. Oni ne bi mogli da idu dalje od mjesta desanta… Brzo bi bili onemogućeni.
Tito: – Zato je važno da sačuvate seljaštvo na svojoj strani. Ako budete sačuvali jedinstvo u zemlji, i ako budete imali čvrstu i dobro naoružanu armiju, makar ona ne bila velika, teško da će se moći nešto izvana učiniti.
Če Gevara: – Upoznali smo se sa raznim fazama vaše velike borbe. Bili smo u Muzeju u Beogradu, razgledali prostor gdje je vođena Četvrta neprijateljska ofanziva… Smatramo da vaša pobjeda u ratu predstavlja pravu epopeju… Trudićemo se da vaša iskustva na što adekvatniji način prenesemo svom narodu. U spoljnoj politici nastojaćemo da budemo na vanblokovskim pozicijama…
Tito: – Ako vam bude potrebna pomoć i podrška u UN, vi možete na nju računati. Mi ćemo vas svakako podržati kao što podržavamo sve narođe koji se bore za nezavisnost… Gdje, u našoj blizini, imate ambasadu?
Če Gevara: – Ambasade smo imali (misli se na vrijeme prethodnog režima) svuda gdje se dobro živjelo. Ja se izvinjavam za odnose bivše vlade prema Jugoslaviji. Malo je teško to objasniti, ali postojao je izvjestan strah od Jugoslavije kao socijalističke zemlje… Mogu vas uvjeriti da ću čim dođem na Kubu poraditi na tome da se otvori predstavništvo u Beogradu, bilo kao ambasada ili na nivou otpravnika poslova u prvo vrijeme…
PONUDA JE PALA – ŠEĆER ZA PIRINAČ
TOKOM prijema bilo je riječi i o nizu drugih pitanja, u prvom redu iz oblasti ekonomije. Kubanci su se interesovali za kupovinu brodova, nekih industrijskih proizvoda, posebno električnih aparata za domaćinstvo. Izrazili su želju da vide još neka industrijska postrojenja, među kojima i fabrike traktora i poljoprivrednih mašina. Iznijeli su utiske iz zemalja u kojima su bili i u kojima su prevashodno dogovarani mogući trgovinski aranžmani, uključujući, kako su konkretno naveli, i ponude “šećera za pirinač”. Sam razgovor – slika zemlje u zanosu pobjede, ali bez iskustva u rješavanju onoga što poslije dolazi.
Če Gevara, tada još bez oreola slave. Jednostavan i skroman, sa likom koji će docnije ovjekovječiti poznata fotografija. Prenio je na kraju želju predsjednika Vlade Republike Kube Fidela Kastra da od Tita dobije fotografiju sa posvetom, dodavši da bi to bila i njegova želja.
TITO je primio Če Gevaru samo pola godine nakon svrgavanja Batistine diktature. Bilješkom (od 4. avgusta 1959) Tito je upoznat da sredinom toga mjeseca u Jugoslaviju stiže kubanska Misija dobre volje, sastavljena uglavnom od predstavnika armije i privrede, sa majorom i izvanrednim ambasadorom Če Gevarom na čelu. Podsjeća se da je u posjeti nizu zemalja Afrike i Azije sa ciljem uspostavljanja bližih veza sa njima. Dok se Misija nalazila u Tokiju, Če Gevara je po instrukciji Fidela Kastra zatražio prijem kod jugoslovenskog ambasadora i zamolio posjetu Jugoslaviji. Naglasio je da “želi prenijeti Titu pozdrave Kastra, jer ga na Kubi smatraju herojem i uzorom u borbi za nezavisnost i ravnopravnost”. Na pomenutoj bilješci u kojoj Državni sekretarijat za inostrane poslove predlaže da predsjednik primi kubansku misiju, Tito je u gornjem lijevom uglu napisao: “Ako ću moći, primiću je.” Vrijeme se našlo iako je u toku bila posjeta etiopskog cara Haila Selasija i do susreta je došlo na Brionima 18. avgusta 1959. godine.
RAZGOVORU su prisustvovali državni sekretari za inostrane poslove i narodnu odbranu, Koča Popović i Ivan Gošnjak, kao i generalni sekretar predsjednika Republike Leo Mates. Bila je to interna prijateljska razmjena mišljenja. Za neke i danas može biti interesantna kao primjer korisnih sugestija starijeg revolucionara mlađem. Na samom početku Kastrove Kube.
Citati su samo dijelovi razgovora.
Tito: – Pozdravljam drugove sa Kube i izražavam radost što su danas naši gosti predstavnici jene nedavno izvršene revolucije, u zemlji koja se bori za svoju nezavisnost… Ako drugovi žele nešto da čuju od mene, rado ću im odgovoriti.
Če Gevara: – Doputovali smo u Jugoslaviju da se upoznamo sa vašim iskustvom i da ga naučimo na najbolji mogući način.
Tito: – Nas mnogo interesuje vaša borba, a naročito vaše sadašnje iskustvo.
Če Gevara: – Mi smo mislili da smo svojom revolucijom ponovo otkrili Ameriku. Međutim, da smo ranije upoznali zemlju kao što je Jugoslavija, možda bismo još prije počeli našu revoluciju…
Tito: – Sudbina je svih revolucija u malim zemljama da imaju teškoće. Prema njima mnogi su oprezni, neki su protiv njih, a vrlo je malo onih koji im daju podršku. U svojoj borbi imaćete još dosta muka. Ali kad ste već zbacili stari režim, teškoće ne treba da vas dekuražiraju. Teže je, doduše, sačuvati vlast, ali vi ćete u tome uspjeti ako budete uporni. Važno je da sada ne napravite neku veću grešku, i da dalje idete postepeno, korak po korak, vodeći računa o međunarodnnoj situaciji, unutrašnjim mogućnostima i odnosu snaga. Neke stvari moraćete odložiti za bolja vremena. Sada je potrebno da se stabilizirate. Po mome mišljenju, opasno bi bilo da se zaletite u potpunu agrarnu reformu. Oružani dio revolucije kod vas je izvršen, narod očekuje nešto i jedan dio agrarne reforme morate sprovesti. Ali ne dozvolite takođe da vas izoliraju u inostranstvu…
Če Gevara: – Na Kubi je agrarna reforma vrlo blaga jer se dozvoljava posjed od 1.300 hektara obradive površine. Ipak, agrarna reforma pogađa 99 odsto latifundista, i to, uglavnom, pet američkih kompanija, koje imaju preko pola miliona hektara obradivih površina.
Tito: – Trebalo bi objasniti, u formi vladine deklaracije, da se stranim kompanijama neće oduzeti zemlja bez naknade, već da će one biti obeštećene. Tako biste u svijetu mnogo dobili u moralnom pogleđu.
Če Gevara: – Mi smo promijenili Ustav i na osnovu te promjene, možemo se obavezati da ćemo naknadu isplatiti u roku od 20 gođina…
Kuba nije malo izolirana. Za vrijeme revolucije u Gvatemali, velike zemlje Latinske Amerike – Argentina, Meksiko i Brazil – bile su na strani progresivnog pokreta u toj zemlji. Sada baš te zemlje ne pomažu revoluciju na Kubi, jer i same imaju tešku situaciju…
Tito: – Utoliko više je potrebna opreznost… Dobro bi bilo da čujemo vaše mišljenje što bi se već sada moglo učiniti u Ujedinjenim nacijama. Trebalo bi već sada da se sondira teren za slučaj nekog jačeg pritiska.
Če Gevara: – Imamo, svakako, u vidu da osiguramo sebi bolju situaciju i pomoću Ujedinjenih nacija.
Tito: – Kako stojite s oružanim snagama? Vrlo je važno da imate čvrstu armiju, moralno–politički učvršćenu… Uslovi za agresiju na Kubi, ipak nisu tako laki, jer je to otok. Invazija nije za vas tako opasna, jer bi to već bila krupna agresija. Daleko je opasniji vazdušni desant koji se može izvršiti sa nekoliko aviona.
Če Gevara: – Desant može doći samo iz SAD. Ali, mi se ne bojimo ovakvih akcija, jer imamo jedinstvo u našoj zemlji, naročito među seljacima.
Tito: – To je vrlo važno.
Če Gevara: – Padobranci koji bi se iskrcali na Kubi ne bi poznavali teren. Oni ne bi mogli da idu dalje od mjesta desanta… Brzo bi bili onemogućeni.
Tito: – Zato je važno da sačuvate seljaštvo na svojoj strani. Ako budete sačuvali jedinstvo u zemlji, i ako budete imali čvrstu i dobro naoružanu armiju, makar ona ne bila velika, teško da će se moći nešto izvana učiniti.
Če Gevara: – Upoznali smo se sa raznim fazama vaše velike borbe. Bili smo u Muzeju u Beogradu, razgledali prostor gdje je vođena Četvrta neprijateljska ofanziva… Smatramo da vaša pobjeda u ratu predstavlja pravu epopeju… Trudićemo se da vaša iskustva na što adekvatniji način prenesemo svom narodu. U spoljnoj politici nastojaćemo da budemo na vanblokovskim pozicijama…
Tito: – Ako vam bude potrebna pomoć i podrška u UN, vi možete na nju računati. Mi ćemo vas svakako podržati kao što podržavamo sve narođe koji se bore za nezavisnost… Gdje, u našoj blizini, imate ambasadu?
Če Gevara: – Ambasade smo imali (misli se na vrijeme prethodnog režima) svuda gdje se dobro živjelo. Ja se izvinjavam za odnose bivše vlade prema Jugoslaviji. Malo je teško to objasniti, ali postojao je izvjestan strah od Jugoslavije kao socijalističke zemlje… Mogu vas uvjeriti da ću čim dođem na Kubu poraditi na tome da se otvori predstavništvo u Beogradu, bilo kao ambasada ili na nivou otpravnika poslova u prvo vrijeme…
PONUDA JE PALA – ŠEĆER ZA PIRINAČ
TOKOM prijema bilo je riječi i o nizu drugih pitanja, u prvom redu iz oblasti ekonomije. Kubanci su se interesovali za kupovinu brodova, nekih industrijskih proizvoda, posebno električnih aparata za domaćinstvo. Izrazili su želju da vide još neka industrijska postrojenja, među kojima i fabrike traktora i poljoprivrednih mašina. Iznijeli su utiske iz zemalja u kojima su bili i u kojima su prevashodno dogovarani mogući trgovinski aranžmani, uključujući, kako su konkretno naveli, i ponude “šećera za pirinač”. Sam razgovor – slika zemlje u zanosu pobjede, ali bez iskustva u rješavanju onoga što poslije dolazi.
Če Gevara, tada još bez oreola slave. Jednostavan i skroman, sa likom koji će docnije ovjekovječiti poznata fotografija. Prenio je na kraju želju predsjednika Vlade Republike Kube Fidela Kastra da od Tita dobije fotografiju sa posvetom, dodavši da bi to bila i njegova želja.
