Informazione
*** VIDEO: ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ ДР ЈЕЛЕНЕ ГУСКОВЕ О АГРЕСИЈИ НАТО ПРОТИВ СРЈ
Scopo associativo è cioè la continuazione ed il rilancio di tutte le attività culturali, di controinformazione, di difesa dei diritti civili e di solidarietà già avviate in Italia prima, durante o subito dopo la aggressione del 1999 contro la Repubblica Federale di Jugoslavia.
In particolare, siamo qui a portare il nostro saluto e augurio di buon lavoro perché è importante continuare a ricordare l’aggressione del 1999, non solo perché in questo momento Stati Uniti ed Unione Europea sono all’attacco in varie parti del mondo e la Jugoslavia è paradigma delle molte altre guerre succedutesi, ma anche per il ruolo che la Jugoslavia ha avuto nella storia del secolo scorso, e per il comportamento della classe operaia europea di fronte a tali guerre.
La reazione all’aggressione alla Jugoslavia da parte della classe operaia italiana non fu omogenea. Il sindacato più importante, la CGIL, insieme a CISL e UIL giustificarono tale aggressione con un documento spregevole in cui addebitavano alla Jugoslavia la colpa in quanto “avrebbe rifiutato il trattato di Rambouillet”.
Sicché molti operai iscritti a tali sindacati credettero alle bugie. Viceversa, i sindacati di base presero subito posizione contro l’aggressione.
Nello stesso tempo, la scarsa reattività della classe operaia alle fandonie provenienti dai media fu una delle cause della sconfitta della classe operaia italiana a livello nazionale: non rendersi conto che la guerra alla Jugoslavia è stata una guerra per il controllo dei mercati, delle risorse e della forza-lavoro, e dei corridoi con cui queste fluiscono verso i paesi imperialisti, ha indebolito la classe operaia stessa.
Anche gran parte delle forze politiche e degli attivisti dei movimenti di sinistra, antimilitaristi o che nominalmente si richiamavano al comunismo tennero un atteggiamento ambiguo: da un lato si opposero alla guerra, ma dall’altro non solidarizzarono con gli aggrediti.
Ma l’aggressione a un Paese importante nella storia recente come la Jugoslavia, terra del più grande movimento partigiano durante la II Guerra Mondiale, tra i fondatori del Movimento dei non-allineati, scosse comunque coscienze individuali che si raccolsero intorno ai gruppi che autonomamente si venivano formando per non solo opporsi alla aggressione, ma anche per esprimere solidarietà alla popolazione colpita, che resisteva di fronte ad un aggressore così tanto più forte. Sorsero gruppi e associazioni di solidarietà, che inviarono aiuti, a partire peraltro da posizioni differenti.
Per mantenere in collegamento questi gruppi, sparsi su tutto il territorio italiano da Trieste a Torino, da Firenze a Bari, da Roma a Milano, è nato il CNJ, che ha mantenuto tuttavia una specificità perché basato sulla convinzione che l’esistenza dello stato unitario jugoslavo era la soluzione adatta ai problemi dei territori che lo formavano, e che il suo dissolvimento è stato frutto di un progetto a lungo covato da Stati Uniti ed Europa, che hanno appoggiato i vari nazionalismi per ragioni sia economiche sia geopolitiche.
L’aggressione alla Jugoslavia si inserisce nel quadro delle neo-guerre imperialiste, dopo la caduta del muro di Berlino. L’aggressione all’Iraq fu la prima di queste guerre, ma il contesto internazionale non permise il suo completamento, il paradigma è quello della guerra alla Jugoslavia. Senza volere esaurire l’argomento, ci sembra che gli elementi del paradigma siano:
Un elemento caratterizzante l’aggressione alla Jugoslavia fu la scarsa perdita di vite umane dalla parte degli aggressori, mentre le vittime dalla parte jugoslava furono in numero considerevole. Si trattò di una guerra esclusivamente aerea, di sessioni di bombardamenti di incredibili durate e frequenze, i cui danni furono spesso limitati dalla abilità e intelligenza dei tecnici jugoslavi (militari e civili), che riuscirono spesso ad ingannare la grande potenza americana.
Inoltre il disastro ecologico causato dai bombardamenti della NATO fu una vera e propria guerra chimica, in quanto la distruzione programmata e precisa di obiettivi industriali, dalle industrie petrolchimiche a quelle farmaceutiche ed alimentari, dalle centrali elettriche alle fabbriche di automobili, provocò effetti di ordini di grandezza molto superiori agli incidenti che possono comunemente accadere. L’effetto sulla biosfera è stato devastante, ed ancora non completamente analizzato. Le perdite di vite umane dunque non sono solo quelle durante l’aggressione, ma anche quelle diluite nel tempo, dovute agli effetti della catastrofe ecologica (tumori, leucemie,…); un discorso a parte si meriterebbe l’analisi degli effetti dell’Uranio impoverito. Proprio coloro che avevano nella fase preparatoria della aggressione definito i Serbi colpevoli del “genocidio” degli Albanesi della provincia del Kosovo, tentarono uno sterminio della popolazione civile, come del resto era accaduto con gli effetti spaventosi dell’embargo all’Iraq (500000 mila morti, tra cui soprattutto bambini…).
La Jugoslavia, uno dei fondatori del Movimento dei non –allineati, è anche il primo Paese appartenente al movimento a venir distrutto: gli Stati Uniti non sopportano l’esistenza di Paesi che ricerchino una via autonoma di sviluppo, culturale, civile, economico. Infatti uno degli scopi dei feroci bombardamenti è in genere di distruggere le industrie e le infrastrutture, in modo da tentare di riportare il Paese di turno molti decenni indietro (se non all’età della pietra, come sperava un generale americano nella prima guerra del Golfo…). Dopo la Jugoslavia, altri paesi del Movimento dei non –allineati sono stati aggrediti e devastati, come la Libia, o sono tuttora oggetto di pesanti manovre di destabilizzazione.
Lo scopo degli Stati Uniti è quello di dominare il globo, e la tendenza ad accusare il nemico di turno di essere un novello Hitler, in realtà nasconde il disegno questo sì hitleriano statunitense di espandersi a Est e a Sud del mondo. Dietro gli Stati Uniti, l’Unione Europea arranca nella speranza di aprirsi nuovi mercati e di poter usufruire di mano d’opera qualificata a poco prezzo: esemplare la vicenda della FIAT a Kragujevac.
Ricordiamo che anche nel X Anniversario dei bombardamenti, nel marzo del 2009, il CNJ con la Rete “Disarmiamoli!” promosse una grande iniziativa a Vicenza alla quale parteciparono sia relatori stranieri come Juergen Elsaesser e Diana Johnstone, sia i rappresentanti delle molte associazioni italiane protagoniste del movimento di solidarietà, che ancora oggi mantengono migliaia di “adozioni a distanza” dei figli dei lavoratori della Serbia bombardati, tra cui: Non bombe ma solo caramelle, Associazione Zastava Brescia, Un ponte per Belgrado in terra di Bari, Un ponte per... Organizzazione Non Governativa. Al convegno - che volle analizzare, a dieci anni dai bombardamenti della NATO, i vari aspetti dell’aggressione, da quelli mediatici, a quelli ecologici, a quelli economici - parteciparono tra gli altri esponenti del sindacato Samostalni degli operai della Zastava di Kragujevac.
Anche le più recenti aggressioni, quali quella alla Libia, con l’assassinio di Gadafi, l’intervento in Mali, il tentativo in corso di distruggere la Siria, le provocazioni in Venezuela ed il colpo di stato in Ucraina, seguono il modello “jugoslavo”.
In Ucraina attualmente sono intervenute addirittura forze nazifasciste, che hanno contribuito alla vittoria delle forze nazionaliste e hanno poi dato sfogo al solito odio anticomunista, assalendo sedi del partito comunista ucraino.
Questi fatti dimostrano che è indispensabile la continuità dell'analisi e dei valori appresi sulla base dei fatti storici, e non di mere idealizzazioni geopolitiche. Perciò CNJ è una associazione che si richiama ai valori dell’antifascismo e ritiene importante il mantenimento della memoria storica della lotta dei partigiani jugoslavi contro il nazifascismo. In questo contesto organizza ricerche su temi storici, quali i crimini dell’esercito italiano in Jugoslavia nella II Guerra Mondiale, o di recente la storia poco nota dell’operato dei partigiani jugoslavi in Italia: molti jugoslavi, catturati in Jugoslavia dagli Italiani, e imprigionati in Italia, riusciti poi a fuggire dai campi di prigionia o liberati dal 25 luglio 1943 in poi, parteciparono alla Resistenza italiana, e talvolta furono sepolti in Italia.
Anche la nostra campagna contro l'istituzione in Italia, dal 2004, del «Giorno del ricordo» in memoria delle vittime delle foibe, dell’esodo giuliano-dalmata, delle vicende del confine orientale, da commemorare ogni 10 Febbraio, grazie a una legge frutto di un accordo tra destra e sinistra, ha le stesse motivazioni antimperialiste. La data prescelta è infatti quella del Trattato di Pace con la Jugoslavia (10 febbraio 1947): simbolicamente l'Italia mette così in discussione lo stesso Trattato di Pace e, di conseguenza, i confini dello Stato – una enormità, che però appare possibile dopo la frantumazione della Jugoslavia e l’aggressione dei paesi della NATO nel 1999 a ciò che di essa restava. La ricorrenza scelta, in ogni caso, si presta bene all’operazione di revisionismo: essa infatti cade abbastanza vicino al 27 gennaio (Giornata della Memoria dell'Olocausto), cosicché anche gli Italiani hanno la loro giornata in cui presentarsi da aggrediti anziché da aggressori. Aggressori nel 1941, aggressori nel 1999.
Anche sul piano della battaglia culturale, proprio dalla sua fondazione, CNJ intrattiene rapporti con linguisti, registi e uomini di cultura delle varie repubbliche jugoslave, promuovendo dibattiti sulla lingua serbo-croata, sull’arte e la storia dei popoli di quei territori (Lordan Zafranović è stato più volte ospite di CNJ per la proiezione in Italia dei sui film più importanti, quali Okupacija u 26 slika, e Pad Italije).
Per il 15.mo Anniversario anche in Italia siamo presenti con le nostre iniziative. Quest'anno abbiamo voluto proprio celebrare la ricorrenza della Aggressione sotto il profilo del danno culturale, organizzando a Milano una iniziativa incentrata sul tesoro della cultura serbo-bizantina, colpito anch'esso dai bombardamenti e tuttora messo a repentaglio in Kosovo, dove è il cuore della storia, della cultura e della identità non solo serba ma di tutti gli Slavi del Sud. Ai serbi del Kosovo, che continuano a patire per il regime razzista instaurato dalla NATO, va in questo momento il nostro primo pensiero.
Edited time: March 22, 2014 10:38
Fifteen years after NATO invaded Yugoslavia, memories of the 78-day bombing are still haunting present-day Serbia. Above all, people ask why the alliance brought them death and destruction. RT presents its documentary 'Zashto?' from the war-torn country.
On March 24, 1999, when NATO started its ruthless bombing campaign against Yugoslavia, Jelena Milincic was a student at the University of Belgrade, and just 18 years old.
When the first strikes hit in the evening, she, her mother, sister, and best friend cowered under a table. Remembering this now, 15 years later, they laugh.
Back then, it was terrifying. For the next three months, the relentless airstrikes became part of Jelena’s – and many other people’s – lives.
“In ’99, I was 16 and I was studying in a theater school. I had no idea that a country in central Europe was being bombed for three months,” RT America journalist Anissa Naouai says in the film.
Operation Allied Force, as it was code-named, lasted until June 10, 1999. Tragically, NATO’s aggression resulted in more than 2,000 civilian deaths, including 88 children.
The authors of 'Zashto?' – which means “Why?” in English – Serbian Jelena Milincic and American Anissa Naouai traveled through former Yugoslavia to Belgrade, Kosovo, and Montenegro. They spoke to people who endured the atrocities and horrors of the war and lost loved ones.
“We were just looking for important, heartfelt stories. Serbia is not a very large country, and everywhere we went we found people who were personally affected by the bombings, and feel the war’s impact to this day,” said Milincic, a Serbian journalist.
“Our goal was to show the aspects of the conflict that you did not see in the news, the stories of civilians affected by the events,” Milincic added.
NATO was intent on achieving its objective, destroying the General Staff building – a move seen as progress in the fight to bring down Slobodan Milosevic.
“What they didn’t show you was that a young girl living next door was killed in the airstrike,” Milincic said. We did not think this film “would end up being so personal.”
After seeing the destruction with her own eyes, Naouai, said the on-the-ground reality made a mockery of the picture that US media painted of the war.
“I don’t understand how the world can let NATO not say sorry for this,” Naouai says in the film.
“We decided to title the film 'Zashto?' because to this day many people do not understand what exactly NATO’s goal was, what were they able to achieve at such a high price, and whether that goal was really worth the price,” Milincic said.
To watch the documentary 'Zashto?' tune in to RT on March 24.
Avance: RT presenta un documental exclusivo sobre la guerra de la OTAN en Yugoslavia
Este 24 de marzo se cumplen 15 años del inicio de los bombardeos de la OTAN en Yugoslavia. En vísperas de la fecha, dos periodistas de RT —la serbia Jelena Milincic y la estadounidense Anissa Naouai— hablan con testigos de los horrores de la guerra.
Lo que parecía una película de terror se convirtió en realidad para toda una nación: durante la Operación Fuerza Aliada, que duró 78 días entre el 24 de marzo y el 10 de junio de 1999, la OTAN lanzó un total de 2.300 misiles contra 990 objetivos y 14.000 bombas sobre el territorio de Yugoslavia, un país que se desintegró tras una serie de conflictos étnicos en los años 90 y que en 1999 formaban solo las actuales Serbia y Montenegro. Solo la capital, Belgrado, fue bombardeada 212 veces.
Estos dos meses y medio de ataques aéreos incesantes se cobraron la vida de más de 2.000 civiles, 88 niños entre ellos, y dejó 8.000 heridos.
Pero estos datos no son más que frías cifras. Detrás están las tragedias humanas. La corresponsal de RT Jelena Milincic, su familia y sus amigos están entre los que sobrevivieron los horrores de aquellos días de guerra.
"No entiendo cómo el mundo puede permitir que la OTAN no pida perdón por todo esto", insiste la estadounidense Anissa Naouai, y puntualiza que la imagen de la guerra en Yugoslavia que presentaban los medios de EE.UU. fue muy diferente de cómo la retrataban los medios serbios.
Para ver más imágenes de detrás de las cámaras y ver cómo se rodó el documental, haga clic aquí:
УБИЦЕ СУ НА СЛОБОДИ – ПЕТНАЕСТ ГОДИНА ОД НАТО АГРЕСИЈЕ
Поводом 15. годишњице од НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) ће у периоду од 22. до 24. марта низом активности спровести кампању “Убице су на слободи”.
Том кампањом НКПЈ жели да укаже на чињеницу да су они који су починили грозоморне злочине и изазвали хумантарну катастрофу на подручју наше земље слободни уместо да су на вишегодишњим робијама због убијања на хиљаде војника и цивила, држављана Савезне Републике Југославије, гађања цивилних циљева и коришћења војних средстава и опреме која су забрањена пос вим важећим међународним конвенцијама. Треба подсетити и да је тромесечна агресија на СР Југославију представљала кршење свих међународних норми, која је уследила без формалне објаве рата и без сагласности Савета безбедности Уједињених нација под циничним изговором да је реч о “хуманитарној мисији”.
НКПЈ изјављује да је главни и највећи кривац за све жртве и разарања током злочиначког НАТО бомбардовања западни империјализам и његове квислиншке слуге, НАТО пешадија из редова терористичке “Ослободилачке војске Косова”. Стога НКПЈ истиче да правда неће бити задовољена све док не буде суђено челницима западног империјализма и његове ударне војне песнице НАТО, Билу Клинтону, Медлин Олбрајт, Тонију Блеру, Герхарду Шредеру, Жаку Шираку, Хавијеру Солани, Веслију Кларку и њиховим про-империјалистичким послушницима и издајницима албанског народа и Југославије Хашиму Тачију, Рамушу Харадинају и другима. Сви наведени злочинци се налазе на слободи што показује злочиначки карактер, бездушност и двоструке аршине западног империјализма.
Основни циљ НАТО агресије је био окупација јужне српске покрајине Косова и Метохије која је започела потписивањем Кумановског споразума, смена анти-империјалистичких власти у Београду ДОС-овим контрареволуционарним пучем организованим од стране Вашингтона и Брисела 5. октобра 2000. године и разбијања СР Југославије, а касније и Државне заједнице Србије и Црне Горе, као нукелуса за поновно стварање социјалистичке Југославије од Триглава до Ђевђелије.
С обзиром на изречено и да се зна да је Европска унија непријатељ нашег народа и државе НКПЈ понавља да је про-империјалистичка политика коју спроводи режим у Београду на челу са Српском напредном странком и његово залагање за улазак Србије у бриселску тамницу народа срамна и потпуно анти-патриотска. Стога свако обележавање годишњице НАТО агресије и давање помена жртавама од стране челника буржоаског режима представља лицемерје и безобразлук у ситуацији када званични Београд послушнички следи директиве западних имеперијалиста из Вашингтона и Брисела.
НКПЈ користи и ову прилику да се захвали свим сестринским комунистичким и радничким партијама које су током читавог тока агресије организовањем демонстрација широм света пружиле отпор империјализму и солидарисале са са патњама и борбом народа СР Југославије. Како су се те 1999. године чланови НКПЈ са оружјем у руци у редовима Војске Југославије, чувајући мостове и обавештавајући прогресивну јавност у свету о злочиначкој агресији супротстављали западном империјализму тако сада редовно обележавају годишњице бомбардовања. Циљ је да се сачува успомена на све невине жртве империјалистичке агресије на СРЈ зарад интереса мултинационалног капитала и да се укаже на злочиначки карактер НАТО убица које су и данас као окупатори присутни на Косову и Метохији, Босни и Херцеговини и Македонији и у многом другим деловима света. НКПЈ, као интегрални део међународног комунистичког покрета, наставља своју борбу против империјализма како на нашим просторима тако и широм земљине кугле!
Слава жртвама империјалистичке агресије на СР Југославију!
НАТО убице, напоље из Србије!
Секретаријат Нове комунистичке партије Југославије,
Београд,
21.март 2014. године
Stop NATO - March 15, 2014
Ukraine, Syria, Venezuela and beyond: Beware the wars of march
In the 1930s it was a notorious fact the German government of Adolf Hitler chose the month of March to perpetrate its most daring moves in reasserting the nation as a continental power, culminating in the most deadly war in history.
For example:
March 1933:
German federal election brings Hitler to power as chancellor
March 1936:
Germany remilitarizes the Rhineland in contravention of the Treaty of Versailles
March 1937:
The Third Reich's Condor Legion bombs and attacks Durango, Spain and the next month bombs Guernica
March 1938:
Germany absorbs Austria
Over the past fifteen years a not dissimilar pattern has emerged.
In March of 1999 the U.S. and the North Atlantic Treaty Organization began Operation Allied Force, the 78-day air war against the Federal Republic of Yugoslavia.
In March of 2003 the U.S. and several of its NATO allies began Operation Iraqi Freedom, the invasion and occupation of Iraq, ultimately with troops from 23 of NATO's current 28 member states stationed in the country.
In March of 2011 the U.S. launched Operation Odyssey Dawn, nineteen days later taken over by NATO under the code name of Operation Unified Protector, a more than six-and-a-half-month-long air war and naval blockade against Libya.
The above were the first wars ever conducted by NATO and were, respectively, its first wars in three continents: Europe, Asia and Africa.
In the unbroken series of direct, covert and proxy wars waged by the U.S. and NATO since the attack on Yugoslavia on March 24, 1999, the following nations and former nations have been seriously, more than likely fatally, wounded. Destroyed.
The Federal Republic of Yugoslavia (subsequently the State Union of Serbia and Montenegro, now splintered into three entities)
Macedonia
Afghanistan (what was left of it after the U.S. and several of its NATO allies supported a fundamentalist-extremist insurgency operating out of Pakistan from 1978-1992 and then backhandedly supported the Taliban takeover in 1995-1996)
Iraq
Somalia
Ivory Coast
Libya
Yemen
Syria
Sudan
Mali
Ukraine
ЗАШТО СМО НАПАДНУТИ
Ево протиче и петнаеста годишњица агресије НАТО-а на нашу земљу, а ми још увек немамо опште прихваћене одговоре на питање зашто је до тога дошло. Да би прикрила праву суштину тог злочина, западна пропаганда и њоме фасцинирани домаћи политичари и медији исковали су цео арсенал еуфемизама који служе за циљано наметање назива тога догађаја. Наводно, за западну проганду и домаће властодршце то није био рат запада, односно његове ударне песнице НАТО, против Србије и српског народа, већ хуманитарна интервенција за заштиту људских права косметских Албанаца која им је наводно угрожавала њихова држава Србија и то зато што им није дозвољавала сецесију и на српској територији успостављање друге Албанске државе на Балкану. Тај злочин оружане агресије се може и сме називати кампањом, а може и бомбардовањем, али само не онако како је то у суштини било. То се не сме звати оружана агресија на једну суверену и међународно признату државу. Ово зато што је тај напад изведен без сагласности Савета Безбедности УН и као такав би се морао оквалификовати као злочин против мира. Прихватајући те еуфемизме, наси међи, стручна јавност и државни властодршци у ствари амнестирају унапред злочинце и имплиците прихватају кривицу Србије за двоипомесечно разарање њених материјалних и нематерјалних добара и за неконтролисано и неселективно убијање њених недужних грађана.
КО ЈЕ БИО АГРЕСОР
У јавности се не без разлога сматра да је оружану агресију извршио НАТО. Тиме се додатно замагљује права суштина овога злочина. Као да је НАТО некаква самоникла творевина и да државе које у њему партиципирају немају готово никакве одговорности за његова дела и недела. Не, права адреса за оружану агресију као злочин против мира је Запад. Ово зато што се ради о војном савезу држава које припадају западно-хришћанској цивилизацији, без обзира на то што су неке старе чланице као што су Грчка и Турска изван тог цивилизацијског круга, а већина нових чланица као што су Пољска, Чешка, Словачка, Хрватска, Словенија, Мађарска свим силама теже да их се сматра западно-хришћанским државама. Оне то по религијским и по колективно-идентитетским обележјима у суштини и јесу. За Бугарску и Румунију као нове чланице НАТО и за Црну Гору, која не може да дочека да је то светло НАТО интеграција обасја, је сасвим друга прича. Оне су или натеране или привољене да се учлане из чисто геополитичких разлога и на тај начин се повинују свим диктатима западних сила односно Америке.
Дакле, без сумње је агресор био Запад, а на његовом челу САД као најмоћнија сила и предводница тог дела света, уз сваковрстну партиципацију некада великих европских сила као што су Велика Британија, Немачка, Француска, Италија и др. Овде не треба заборавити ни страствено укључивање у агресију на Србију свих нама суседних земаља и то тако што су понудили и уступили свој копнени, ваздушни и поморски простор за маневар, базирање и оперативни ослонац снага НАТО у нападу на Србију, што је равно директној умешаности у агресију.
Иако се тиме не може у потпуности објаснити зашто нас је запад напао, ипак се главној аргументацији мора додати и да се ту делом радило о злочину из страсти. Односно, о некој врсти одмазде Запада према Србима којима се као историјска кривица приписује готово све што су они чинили у прошлости током свог ослобађања од ропства под Отоматском империјом и тирјанства запада оличеног најпре у Аустро-угарској од времена анексије Босне и Херцеговине до краја Првог светског рата, а потом Немачке у Првом, а посебно у Другом светском рату.
Ако је посве неспорно да је агресију на Србију марта 1999. год. Извршио Запад, те да већина европских сателита Америке у том нападу су биле и данас су чланице Европске Уније и то њене главне чланице без којих уније не би ни било, како да се разуме наше безалтернативно, безпоговорно и страствено јуришање наших елита моћи, такозване интелигенције и препарираних медија да се што пре дочепају те обећане земље зване Европска Унија. Никако другачије се то не може објаснити осим као нечувени национални мазохизам који се сликовито може изразити синтагмом „ волети свога непријатеља“.
Заједно са западним заговорницима нашег прикључења тој коалицији зла ( Европска Унија ), наши домаћи трабанти још од времена петооктобарског пуча којим су доведени на власт, знају да је народно памћење дугог трајања и да се мора доста дуго и стрпљиво радити на промени свести нације, како би се у забораву историје, традиције и националне свести, из темеља променио систем вредности и национална идентитетска парадигма и тако ми Србиј очас постали западњаци. У помоћ се призива Вебер и његова „ Протестантска етика и дух капитализма“. Но слаба је вајда од пуних уста Вебера. Промена историјског, националног и цивилизацијског идентитета народа не иде тако лако и брзо како то мисле наши приучени полуинтелигенти и владари. Једино што је при томе известно су националне фрустрације и нове дубоке поделе од којих се не може очекивати ничег добро. Џаба вам, дакле, Вебер, Достојевски нам је ипак дражи и ближи, иако се то не би могло закључити на основу географских координата.
СРБИЈА КАО ПОРАЖЕНА ЗЕМЉА
САД су цео свет прогласиле могућим подручјем својих националних интереса, уосталом како и приличи империјалној сили која је себи приграбила право да буде неприкосновени светски владалац. И свугде где процене да би њихови национални интереси могли да буду угрожени, САД су себи дале за право да могу војно интервенисати. Тако су САД дошле до своје доктрине интервенционизма по мери својих стратешких интереса. Управо је Србија послужила као полигон за тестирање те доктрине, тзв. новог или глобалног интервенционализма. Био је то својеврсни експеримент ин виво.
Агресија на Србију је била централни догађај у свеобухватној прослави јубилеја 50. годишњице од постајања НАТО. Брзом и блиставом војном победом над нејаком Србијом требало је утерати страх у кости свим будућим, потенцијалним реметиоцима тог америчког стратешког мира и доказати и показати свету да у војном погледу НАТО нема равног противника. Истовремено, то је требало да означи и коначну војну победу запада над светом. Али, био је то рачун без крчмара. Уместо брзе и лаке војне победе, односно капитулације српске војске и државе, НАТО је добио неочекивно снжан отпор јединственог фронта народа и његове војске и тај отпор је несмањеном жестином трајао 78 дана. Агресор је био принуђен да уђе у преговоре ради прекида оружане агресије. Резултат тих преговора била је Резолуција 1244 Савета Безбедности УН, која је Србији гарантовала суверенитет над КиМ, а у замену за ту резолуцију Србија је пристала да са КиМ повуче своје војне и безбедносне снаге и да своју јужну покрајину препусти протекторату УН.
Тако је оружана агресија Запада на Србију прекинута. Но, агресија није тиме стала. Она је настављена другим средствима и тим другим средствима траје све до данашњих дана. Изводи се свим облицима, методима и средствима из арсенала тзв. посредне стратегије доминације. Ту спадају политички притисци, претње, застрашивања, уцене, прогон и убијање дела нашег народа који је остао на КиМ, лажна обећања и дозиране припуштање у тзв. евроинтеграције, али уз бројне уступке који значе даљњу ерозију државног суверенитета Србије. Све то је кулминирало високоумним и исто толико лицемерним мишљењем Међународног суда правде да сецесија није била нелегална. Коначно, стигло се до Брселског споразума којим је у ствари стављена тачка на ј тог нашег сталног узмицања пред налетима те тзв. посредне стратегије запада којим смо пристали да зарад добијања
(Message over 64 KB, truncated)
NATO expansion — Yugoslavia to Ukraine
Behind Washington’s hypocritical talk of “national sovereignty,” “territorial integrity” and “international law” in its efforts to undercut the overwhelming vote of the people of Crimea to join Russia stands a stark struggle over whether Ukraine will be dragged into the ever expanding, U.S.-commanded NATO military web.
Since 1995, the year NATO waged its first aggressive war against Yugoslavia, NATO has expanded into nine countries of Eastern Europe and three former republics of the former Soviet Union.
The Obama administration is using more than words in this deepening struggle.
The Pentagon has moved F-16 fighter-bombers, F-15 fighters, C-130 transport planes and RC-135 aerial tankers to Russia’s borders and sent the USS Truxtun destroyer, armed with cruise missiles, which can carry nuclear warheads, into the Black Sea. Washington threatens economic sanctions, putting pressure on Germany and other EU members to join in. A lot is at stake.
NATO membership was a key provision in the agreement that Ukraine’s President Viktor Yanukovych balked at signing with the EU last November. The Maidan Square occupation in Kiev, the capital, aimed at stampeding the government into joining the EU and NATO. Fascist ultraright paramilitary organizations, such as Right Sector and the neo-Nazi Svoboda party took the lead.
During the Kiev occupation and since, these openly armed terror organizations burned political offices of communists, pulled down revolutionary statues, attacked gay people and defaced homes of Ukrainian Jews. Despite their open fascist symbols and criminal acts, Arizona Sen. John McCain, Secretary of State John Kerry and Assistant Secretary of State Victoria Nuland openly met with and embraced these reactionaries.
On Feb. 21-22, the fascist forces overthrew the elected government, seized Parliament and expelled government officials, even though Yanukovych had just reached an agreement with the EU, including many concessions and the scheduling of new elections. The first act of the coup government, after deposing Yanukovych in a rump parliament, without a quorum, was to ban Russian and Greek language usage by Ukrainian minorities and to end Crimea’s autonomy within Ukraine.
Within days, the coup regime named fascists to key posts in the new state — the Svoboda Party’s Andriy Parubiy as secretary of the National Security and Defense Council, Right Sector head Dmytro Yarosh as his deputy and Svoboda’s Ihor Tenhyok as minister of defense. The U.S.-favored right-wing banker Arseniy Yatsenyuk became prime minister.
The immediate attack on Crimea’s autonomy confirms how well the coup government fell in line with NATO’s plan for expansion. The Crimea is the only non-Arctic base to provide a port for the Russian Navy.
Washington and Berlin immediately granted recognition to this coup government. In an effort to lend further legitimacy, the unelected Yatsenyuk was invited to a meeting at the White House and to the United Nations Security Council.
It should be no surprise then that the gut response of most of the population of the Crimea to this fascist threat was to hold a referendum on whether to continue autonomy or rejoin Russia. Nor that Russian Prime Minister Putin decided to order Russian troops, whose presence in Crimea is approved of by treaty with Ukraine, to secure their position in the peninsula. The collective memory of the Russian-speaking majority in Crimea is shaped by stories of the Nazi invasion and massive destruction in World War II.
Remember Croatia and Kosovo
This is not the first time that U.S. imperialism has used terror tactics and economic destabilization, and publicly embraced paramilitary monsters.
The videos of Blackwater mercenaries and right-wing militias operating in eastern Ukraine and movements of Ukrainian military and National Guard raised great apprehension.
If the fascist coup government could in one measure end Crimea’s long held autonomy, the likely next step would be to order the Russian Navy out of its own base. Perhaps it would expel a large part of Crimea’s population. If that seems unbelievable, consider what happened in other U.S. supported rightist coups in Croatia and in Kosovo, a province of Serbia, and their similarities with the Ukraine situation.
During World War II, the fascist Ustashe had welcomed the Italian fascist and German Nazi occupation and carried out genocide against the Jewish and Serbian populations of Croatia. A united multinational partisan resistance movement throughout Yugoslavia finally defeated the fascists, drove out the German army and laid the basis for the Yugoslav Socialist Federation as the war ended.
The return of this same criminal Ustashe organization, its 1991 declaration of independence for Croatia and separation from the Yugoslav Federation were immediately recognized by Berlin and soon by Washington. This political support for a right-wing separatist movement by the U.S. and Germany, combined with the 1995 attack on Bosnia and the 1999 NATO air war, led to the breakup of the Yugoslav Socialist Federation.
After declaring Croatian independence in 1991 and taking command of the police and military, the Ustashe carried out attacks on the Serbian population. It outlawed the rights of the Serbian minority, who had lived in Croatia since the Middle Ages, expelling them from their farms, evicting them from apartments, firing them from state jobs and cancelling their pensions and social services.
Fearing the mass executions like those these fascists had carried out during World War II, the Serbs in Croatia resisted and civil war broke out. By 1995, more than 200,000 Serbs had been driven from the Krajina region in Croatia.
Similar rightist forces unleashed the civil war in Bosnia, another republic of the Yugoslav Federation. This led to even deeper ethnic divisions, great destruction and loss of life.
Before the Ustashe seized power in Croatia, the annual U.S. Foreign Appropriation Law 101-513 in 1990 created a political and economic crisis in the Yugoslav economy. It cut off all aid, trade, credits and loans until each of the six Yugoslav republics held separate elections for independence. At the same time, secretly funded mercenaries and militias flooded into the region, spreading terror.
In both Russia and Ukraine, many are aware of the U.S. role in shaping the civil war in Bosnia to justify NATO intervention. First, in 1995, U.S./NATO used 400 aircraft and 5,000 personnel from 15 nations in the 21-day bombing of Serbian-held positions in Bosnia. Then, Washington imposed the Dayton Accords, which stationed 60,000 NATO troops in Bosnia.
This bombing and occupation of Bosnia was the first crucial step in the expansion of the NATO military alliance into the Balkans, and then into East Europe and the former Soviet republics.
What is NATO?
The North Atlantic Treaty Organization is a military-machine alliance under U.S. domination and run to project Wall Street’s interests. NATO has a U.S.-commanded military structure imposed by U.S. corporate policy since it was founded in 1949, at the peak of U.S. power.
Since the 1991 collapse of the Soviet Union, NATO has aggressively expanded until it is now the biggest political-military alliance in history, with 28 member countries. Its “partnership programs” bring the total number of countries trapped in this U.S.-spun military web to 70 countries. U.S. taxpayers pay 70 percent of NATO expenses, a huge subsidy to U.S. military corporations.
The combined defense expenditures of all 28 NATO countries in 2013 amounted to $1.02 trillion or over $1 million millions. In comparison, Russia spends $90 billion. Iran spends under $7 billion. (Stars and Stripes, Feb. 25 — tinyurl.com/o332a4e)
In addition, NATO troops are part of the 13-year continuing U.S. occupation of Afghanistan. From 2004 to 2011, tens of thousands of troops under NATO command participated in the eight-year occupation that destroyed Iraq.
Starting March 24, 1999, NATO carried out a 78-day bombardment of Serbia that included 38,000 combat missions, using 1,000 aircraft along with cruise missiles fired from aircraft carriers, destroyers and submarines. The targets were overwhelmingly civilian, including bridges, railroads, factories, refineries, power stations, telecommunications facilities, embassies, 480 schools and 33 hospitals.
NATO cut Kosovo province out of Serbia, creating a NATO protectorate with 50,000 troops and building Camp Bondsteel, a massive U.S. military base. Despite the U.S. pledge that Kosovo was historically part of Serbia and would remain so, Washington quickly recognized Kosovo’s independence in 2008.
In 2011, NATO bombed Libya for 220 days, with 26,500 sorties, overwhelmingly flown by the U.S. Air Force, but with 19 countries pulled into the imperialist aggression. Communications centers, apartment buildings, water networks and the electric grid were targeted. The reactionary militias that U.S./NATO funded and backed up militarily brutally tortured and murdered Moammar Gadhafi, the leader of this African country.
The imperialists fraudulently called each of these blatant aggressions “humanitarian acts” to prevent “genocide” or to protect peace. In fact, each NATO operation was a brutal act of colonial conquest and expansion.
Transforming NATO
NATO’s main task at its 1949 founding was to confront and challenge the Soviet Union. But it was also established to secure U.S. military and economic domination in Western Europe, a check against working-class uprisings and the rise of any imperialist competitors. It wasn’t until 1955 that the USSR and East European countries established the Warsaw Pact to counter NATO’s Cold War pressure.
In 1990, as the Soviet Union was retreating under the pressure of 45 years of Cold War, U.S. Secretary of State Baker and German Chancellor Helmut Kohl made a commitment that was quickly broken. They said NATO troops would not expand “one inch” further east, not even into the former German Democratic Republic.
The USSR’s conciliatory Mikhail Gorbachev leadership swallowed this commitment and agreed to withdraw the 380,000 Soviet troops from East Germany, where by treaty they had a right to be stationed since the end of World War II in 1945. This in effect ended the Warsaw Pact military alliance. (Counterpunch, March 13; The Atlantic, March 3)
Despite these talks and agreements, the expansion of NATO right up to the borders of Russia has been the focus of U.S. policy through both Republican and Democratic administrations.
Although U.S. policy had long been to support and fund dissident individuals and organizations of opposition throughout the Warsaw Pact countries, after 1990 the floodgates opened. Western corporations and banks sought resources. Exiled wealthy families surged back into the region to attempt to reclaim ownership of industries, vast estates and swaths of land they had previously owned that had been collectivized.
Fascist groups from the Ustashe in Croatia to Svobodo and the National Socialist Party in Ukraine, the war criminals whom the CIA had smuggled west at the end of WW II and helped to secretly maintain in exile for decades, surged back in. They returned awash in funds for offices, staff, publications, political parties, nongovernmental organizations and civil society organizations. They drafted and printed anti-communist schoolbooks full of extreme sectarian nationalism and ethnic hatred. They also established militias and hired armed thugs to defend their newly seized assets.
For the past 20 years, a handful of pirates and privateers in each of the formerly socialist countries were absorbed in laying hold of every resource, industry or source of formerly collective wealth and making deals and partnerships with U.S. and EU corporations and moving vast sums of money to the West.
These new oligarchs assumed that they would be offered an equal seat at the capitalist table. They foolishly did not realize that they were the main course. This is the age of capitalist overproduction, decline and commodity super abundance. There is no more room at the table.
By clear majorities, country polls of almost every new NATO member showed that the people opposed joining NATO. But imperialist conquest takes place through stealth and deception and through bloody wars and massive destruction, not democratic choice. The lessons of past NATO crimes and the rich history of resistance to fascism throughout the region serve as a model for the anti-fascist, progressive and working-class forces throughout Europe today. The only way to defeat fascism and imperialist domination is through multinational working-class unity, organization and a will to struggle.
The author was in Yugoslavia during the 1999 U.S./NATO bombing and witnessed the massive civilian destruction. She is a co-author and editor of “NATO in the Balkans,” (1998) and “Hidden Agenda — U.S./ NATO Takeover of Yugoslavia,” (2002), both published by the International Action Center.
КАКО ДА ПРЕПОЗНАМО ШТА ЈЕ ИСТИНА А ШТА ЛАЖ
У лавиринту (дез)информација:
Др Рудолфа Хензела
Зигмунд Фројд зачетник психоанализе и утицајни мислилац свога времена, негде
на размеђу двају претпрошлих векова говорио је да је свет лудница. Неколико
година касније почео је Први светски рат. Данас, преко 100 година касније, људи
широм планете Земље поново имају осећај да свет личи на лудницу. Догађаји у
светској политици и привреди се преокрећу, па их већина од нас више не поима. И
поред тога што се по цео дан информишемо преко мноштва канала, једва да ће се
наћи неко ко се сналази у том лавиринту информација и дезинформација. Шта се,
рецимо, заиста одиграва у Украјини и Сирији? Да ли свет иде у сусрет неком
новом великом рату? Да ли ће светска привреда доживети колапс? Коју улогу на
овој светској позорници играју масовни медији? Постоји ли уопште објективна
истина и како да је препознамо?
Желимо ли да се у овом све компликoанијем свету још сналазимо да бисмо личне
одлуке за будућност доносили на сигурнијој основи, онда морамо наћи одговор на
ова питања.
Quo vadis, Украјино, Сиријо, Венецуело, Босно и Херцеговино, Мали?
Куда води пут бившу совјетску републику Украјину и бившу Аутономну Репулику
Крим? Да ли је у Сирији, Венецуели, Босни и Херцеговини и Малију реч само о
немирима домаће израде или о грађанском рату преко заступника великих сила?
Да бисмо могли о овоме да просуђујемо, упућени смо на објективне извештаје
медија и независне аналитичаре. Амерички економиста Пол Крејг Робертс (Paul
Kraig Roberts)1
и франко-канадски професор економских наука Мишел Косудовски
(Michel Kossudovsky)2
, експерт за војну политику САД у Азији и на Балкану, уз
друге личности, спадају у аналитичаре којима се може веровати. А њима се, ја
мислим, може веровати ондна када се њихове анализе потврђују у пракси или
током историје.
Пол К. Робертс, подстакнут новим издањем инсцениране прозападне наранџасте
револуције у Украјини, пита се да ли су то велике силе спремне да о 100.
годишњици од избијања Првог светског рата поново попут месечара крену
путем рушилачког конфликта. Тежња ка светској хегемонији покренула је
Вашингтон да се умеша у унутрашње послове Украјине, међутим, актуелни
развој ситуације све више измиче његовој контроли3
. Још крајем прошле године
он је писао да Вашингтон свет усмерава ка рату и да то Сједињене државе, после
пораза против талибана, прихватају уз Русију и Кину4
. Говор Мишела Косудовског на 19. међународној конференцији о Рози Луксембург
11. јанара 2014. године у Берлину управо се
бавио тежњом Америке као светске силе. Тема: Империјално
освајање: ’дуги рат’ Америке против човечанства (Imperial Conquest Amerika’s
against Huмanity)5
. У том говору он је изразио и став према рату у Сирији,
рекавши: Перманентни рат против Сирије јесте полазна тачка за рат против
Ирана који би могао да доведе до процеса војне ескалације. И Русија и Кина, обе
савезнице Сирије, налазе се на нишану САД, тј. ННАТО-а6
. Преврати у Украјини
и на Криму нису повезани само са геополитичким циљевима империје, већ и са
споља подстакнутим немирима у јужноамеричкој Венецуели, Босни и
Херцеговини и са ратом у северноафричком Малију.
Прикривене психолошкe операцијe (PSYOPS) треба да замаскирају тежњу
Вашингтона ка светском господству
Шта су империјални и геополитички интереси САД? Збигњев Бжежински, бивши
саветник председника Картера за безбедност, у својој књизи Једина светска сила
– америчка стратегија надмоћи (1999) пише да су, по његовом мишљењу,
европске и азијске земље између Лисабона и Владивостока шаховска табла на
којој се одиграва борба за глобалну доминацију. Забрана за Америку значи: ни
једном евроазијском изазивачу који би узмогао да континент стави под
доминацију и који би представљао претњу за Америку не допустити да се
уздигне7
. Према Бжежинском, у политичке интересе велесиле спадају, на пример,
и конкретни економски интереси, као што су сопствена безбедност и
контрола лежишта нафте и гаса у том делу света. Успостављање контроле
над овим сировинским регионима треба да омогући и овладавање привредама
Кине и Индије, које су у успону8
. Пошто агресивној геополитици прети опастост
могућег прекомерног ширења америчке империје, у САД се, после углавном
успешно изведених обојених револуција, тј. постмодерних државних удара9
почетком овог века, све више прибегава мекој сили (Soft Power) или спретно
употребљеној сили (Smart Soft Power).
Операције које Пентагонови ратници пропаганде (Голингер) методама меке силе
изводе широм света називају се психолошким операцијама (PSYOPS) и Пентагон
у њима види моћно оружје. Међу мноштвом PSYOP-ових метода су, између оста -
лог, летци који се бацају из авиона, телевизијске емисије, филмови, часописи за
младе као и нови медији, као што су интернет, мобилни телефони, SMS. Сви ови
продукти различите врсте смишљени су да придобијају ум и срца оних људи у
САД и у иностранству на које је Пентагон бацио око. За ово се користе сазнања
психологије и примењују манипулативне психотехнике, као што je
неуролингвистичко програмирање (NLP) и ангажују професиоални спин доктори
(специјалисти за извртање стварности)10
Истина је умрла и са собом однела у гроб слободу, писао је Пол К. Робертс још
2010. године: Данас се грађанима САД влада помоћу пропаганде. Њих се
Слобода не тиче и једва да имају приступ ка њој и нешто ограничених
способности да је уопште и препознају. За истину се више не пита. Она само
смета. Она је табу. Ко је и упркос томе помене, прети му опасност да буде
жигосан као ’антиамериканац’, ’антисемит’ или ’заклети теоретичар’
Мејнстрим медији као пета колона ратне алијансе
Мејнстрим и водећи медији претежно су власништво високих финансијских
кругова и осталих моћних група, а контролишу их и они и политичари – и то не
само у САД. Које нам онда истине продају ови гласноговорници моћних и
власних? Због овога један просвећени савременик дневне вести и новинске
извештаје једва да може још да подноси. Ови расположени помагачи стално нам
мажу очи некаквим нетакнутим светом коме сметају само Ал Каидини терористи
или зли момци попут руског председника Владимира Путина. Њима пристаје мото:
Audacter calmumniare: Semper aliquid haeret (Кад љагаш, љагај дрско, нешто ће
остати и запамћено.) Извештаји о Зимској олимпијади у Сочију прослеђивали су
нам утисак о садашњој расистичкој антируској антипутинској кампањи Запада
откако Русија под Путином поново игра водећу улогу у светској политици.
А, у ствари масовни медији су дужни да , сходно националним и
интернационалним споразумима, истинито информишу о нама, грађанима, и миру.
Међутим, они су одвајкада – како се изразила Берта фон Зутер – оруђе
министара рата, и служе хушкању на рат, пропаганди мржње и заглуђивању
маса12
. Тиме се они понашају као пета колона ратне коалиције, због које мање-
више субверзивно делују. Зато је аустријски писац и публициста Карл Краус за
своје колеге новинаре, користећи реч из француског, говорио да су они Kanaill,
изведено у погрдном смислу од Journaille, што исто тако пуно значи као и
оттпадник или пробисвет штампе.
Ускоро ће у САД званични надзорници и политкомесари Обамине владе да у
уредништвима вести по целој Америци гледају преко рамена новинарима,
уредницима и издавачима кад год доносе своје редакцијске одлуке13
. Није онда ни
чудо што, према једној Галуповој анкети, тек 23 процента Американаца верује
телевизијским вестима14. У Немачкој само заступницима осигурања (19,4 %) и
политичарима (15,1 %) верује се још мање него новинарима (37 %)15.
Шта је истина?
Истина је подударање мишљења са стварима. Мисао је истинита онда када се
може доказати стањем ствари. Притом међу истинама постоји извесна
рангираност: истине о човековој будућности имају већу вредност од истина о
човековој прошлости или садашњости. Добро је ако се зна шта је било; боље је
знати на чему смо сада и овде; међутим, најбоље је када се зна шта ће бити. Пре
свега, због тога филозофи и остали интелектуалци који (свесно) преузимају
одговорност за себе и друге људе морали би да нам говоре шта треба да чинимо,
јер само истина може да нас ослободи.
Велики руски писац Лав Толстој у свом Говору против рата 1909. г. пише да су у
рукама моћних милијарде пара, милијарде покорних војника, а у нашим је само
једно, али зато најмоћније средство на свету – истина... наша победа је
немсумњива, али само под једним условом, под условом да ћемо, исказујући
истину, да је исказујемо целу, без било каквих околишења, уступака и
ублажавања16
. Енглески писац Харолд Пинтер, добитник Нобелове награде за
књижевност, у свом говору приликом уручења награде 2005. године, говорећи о
трагању писца за истином, Сједињене државе је означио као бруталне, презрене,
и бескрупулозне и при том рекао да, упркос огромним отпорима, коначно морамо
сачувати одлучност да као грађани утврђујемо стварну истину о нашем
животу и нашим друштвима. Даље каже: Ако се та одлучност не оличава у
нашој политичкој визији, онда ћемо бити лишени наде да ћемо обновити оно
што смо готово изгубили – људско достојанство17
.
Како препознајемо шта је истина, а шта лаж
Готово да је објашњено да смо ми, људи, у стању да препознајемо истину. Ово
противречи конструктивистичком схватању да се предмет који посматрач
препознаје конструише само током процеса препознавања; због тога сваки човек
другачије опажа стварност, па се стога ни једном његовом опажању не може
веровати. Онда се из већ реченог може закључити:
- да би требало да се ми, људи, критички односимо према властодршцима, јер они
морају да помоћу пропаганде и манипулације прикривају истину,
- да би, према извештајима мејнстрим и водећих медија, требало да будемо
скептични, зато што их у рукама чврсто држе велики финансијери и властодршци,
- да не би требало да жалимо труда да се обратимо за савет независним
експератима и медијима, јер њихов интегритет стално изнова проверавамо (ко, на
пример, позива на мржњу и тражи позив или чак позива на рат, тај себе
дискредитује),
- да сви ми колико нас има не судимо набрзину, већ да аргументе и
противаргументе, којима располажемо, стално критички преиспитујемо. Од велике
помоћи нам је и самосазнање да смо као деца наше културе, услед осећања мање
вредности или из страха, често заслепљени, па нам уз помоћ државне
манипулације и индоктринације често брзо улију несигурност. Други су пак
лаковерни, дају да их воде општешрихваћене предрасуде, па примају на знање
само оно што воле да чују или нерадо допуштају да њихове инфантилне чежње и
илузије помућују сурове чињенице. Умирујуће самозаваравање понеком је драже
од помисли на опасност за коју он сматра да га већ поштеђује.
Да би се лаж разликовала од истине потребне су правилна представа о човеку и
реалистична слика света као резултат васпитања које је протицало позитивно уз
просвећене васпитаче у родитељском дому и школи. Исто тако, треба знати да је
човек по природи добар, али да може да буде веома иритиран. На пример, жудња
за влашћу у економији и политици толико је тешка иритација која стално води
људским катастрофама. Човек је и друштвено, кооперативно и по природи
неагресивно биће. Ратови се чине зато што су добар посао, а не зато што
одговарају човековој природи. Такође ваља раскрстити са инфантилном
представом о нетакнутом свету. Похлепне плутократе и њима покорне владе
света ништа не препуштају случају; свиме се управља одозго. Ако нам онда пође
за руком да развијемо здрав дух солидарности и свест да је сарадња оно једино
што човечаство може да спасе, онда ћемо се, заједно са својим ближњима, мало
по мало приближавати истини.
Дати шансу посредницима за истину
Низ независних, етичних експерата спремани су за посреднике за истину. Дајмо
им шансу. Ако их слушамо без предрасуда, к срцу ће на прирасти и основни
принцип из Римског права Audiatur et altera pars (слуша се и друга страна).
Будућност наше културе битно ће зависити од тога да ли ће бити довољно оних
просветитеља који ће бити у стању да народима отклањају оне идеолошке
предрасуде које су у позадини људских катастрофа. У времену, у коме је
самоуништење човечанства помоћу атомске бомбе и осталих рушилачких оружја
могуће и те како су нам потребни слободни духови који нас уче шта је истина, а
шта лаж.
1 www.paulcgraigroberts.org
2 www.globalresearch.ca
3 Kopp online од. 24.02.2014
4 Kopp online од 7. и 18.12.1013
5 www.gloabalreseach.ca/imperial-conquest-americas-long-way-against-humanity.html
6 www.jungewelt.de/beilage/art/3280
7 Ибид, с.16
8 Ибид, с 4
9 Tarpley, W. G. (2008). Барак Об
10 S. Golinger, E: (2009). Психолошке операција (PSYOPS) против Венецуеле: Вашингтон и његов
рат прорив боливаровске револуције (Psychologische Operationen (PSYOPS) gegen Venezuela:
Washington und sein Krieg gegen die Bolivarianische Revolution ), с. 3 и даље.
11 www.informationclearinghouse.info/article25066.htm
12 V. Suttner, B. (1889) и (1977). Die Waffen nieder (Доле оружје), с. XIX.
13 Kopp online од 21.02.2014.
13 ибид
14 Ибид
15 Цит. Према: Spiegel online v. 7.12.2005
16 Tolstoi, L. N. (1968). Rede gegen den Krieg (Говори против рата), с. 163f.
17 Цит. према: Spiegel online од 7.12.2005.
Превод: Милан Радојковић
Wie erkennen wir, was Wahrheit und was Lüge ist?
9. März 2014
Sigmund Freud, Begründer der Psychoanalyse und einflussreicher Denker seiner Zeit, soll um die letzte Jahrhundertwende geäußert haben, die Welt sei ein Irrenhaus. Einige Jahre danach begann der Erste Weltkrieg. Heute, über 100 Jahre später, haben viele Menschen rund um den Erdball wieder dieses Gefühl, dass die Welt einem Irrenhaus gleicht: Die weltpolitischen und weltwirtschaftlichen Ereignisse überschlagen sich, sind aber für die meisten von uns nicht mehr nachvollziehbar.
Obwohl wir den ganzen Tag über auf mehreren Kanälen „informiert“ werden, findet sich kaum noch jemand in diesem Labyrinth von Informationen und Desinformationen zurecht: Was z. B. spielt sich wirklich ab in der Ukraine und in Syrien? Steuert die Welt auf einen neuen großen Krieg zu? Wird die Weltwirtschaft kollabieren? Welche Rolle in diesem Welttheater spielen die Massenmedien? Gibt es überhaupt eine objektive Wahrheit und wie erkennen wir sie?
Wenn wir uns in dieser immer komplizierter werdenden Welt noch zurechtfinden und persönliche Entscheidungen für die Zukunft auf gesicherter Grundlage treffen wollen, müssen wir auf diese Fragen eine Antwort finden.
Quo vadis Ukraine, Syrien, Venezuela, Bosnien-Herzegowina, Mali?
Wohin führt die Reise in der ehemaligen Sowjetrepublik Ukraine und der Autonomen Republik Krim? Handelt es sich in Syrien, Venezuela, Bosnien-Herzegowina und in Mali „nur“ um hausgemachte Unruhen oder Bürgerkriege oder um Stellvertreterkriege der Großmächte? Um diesbeurteilen zu können, sind wir auf objektiv berichtende Medien und unabhängige Analysten angewiesen. Der US-amerikanische Ökonom Paul Craig Roberts (1) und der frankokanadische Professor für Wirtschaftswissenschaften Michel Chossudovsky (2), Experte für die Militärpolitik der USA in Asien und auf dem Balkan, gehören neben anderen Persönlichkeiten zu diesen vertrauenswürdigen Analysten. Vertrauenswürdig sind sie m. E. dann, wenn sich ihre Analysen in der Praxis und im Laufe der Geschichte bestätigen.
Paul C. Roberts z. B. fragt vor dem Hintergrund der Neuauflage der inszenierten prowestlichen„Orangenen Revolution“ in der Ukraine, ob die Weltmächte am 100. Jahrestag des Ausbruchs des Ersten Weltkriegs wieder dabei seien, „sich schlafwandelnd auf den Weg in einen zerstörerischen Konflikt zu begeben. Sein Streben nach weltweiter Vorherrschaft hat Washington dazu bewogen, sich in die inneren Angelegenheiten der Ukraine einzumischen, aber die gegenwärtigen Entwicklungen entgleiten immer mehr der Kontrolle Washingtons.“ (3) Bereits Ende letzten Jahres schrieb er, dass Washington die Welt in Richtung Krieg steuere und es die USA nach der Niederlage gegen die Taliban nun mit Russland und China aufnehmen. (4)
Michel Chossudovskis Rede bei der XIX. Internationalen Rosa-Luxemburg-Konferenz am 11.01.2014 in Berlin befasste sich ebenfalls mit Amerikas Weltmachtstreben. Titel: „Imperial Conquest:America’s ‚Long Way’ against Humanity“ („Imperialistische Eroberung: Amerikas ‚langer Krieg’ gegen die Menschheit“). (5) In diesem Vortrag nahm Chossudovski auch zum Krieg in Syrien Stellung, indem er sagte: „Der anhaltende Krieg gegen Syrien ist Ausgangspunkt für einen Krieg gegen Iran, der zu einem Prozess militärischer Eskalation führen könnte. Auch Russland und China, beide Verbündete von Syrien und Iran, befinden sich im Visier der USA-NATO.“ (6) Nicht nur die Umwälzungen in der Ukraine und auf der Krim stehen im Zusammenhang mit den geopolitischen Zielen des Imperiums, auch die von außen geschürten Unruhen im südamerikanischen Venezuela, in Bosnien-Herzegowina und der Krieg im nordafrikanischen Mali.
Verdeckte psychologische Operationen (PSYOPS) sollen Streben Washingtons nach Weltherrschaft verschleiern
Was sind die imperialen Interessen, die geopolitischen Ziele der USA? Zbigniew Brzezinski, ehemaliger Sicherheitsberater Präsident Carters, schreibt in seinem Buch „Die einzige Weltmacht – Amerikas Strategie der Vorherrschaft“ (1999), dass seines Erachtens Eurasien – die europäischen und asiatischen Länder zwischen Lissabon und Wladiwostok – das Schachbrett ist, auf dem sich der Kampf um die globale Vorherrschaft abspielt. Das Gebot für Amerika laute, „keinen eurasischen Herausforderer aufkommen zu lassen, der den eurasischen Kontinent unter seine Herrschaft bringen und damit für Amerika eine Bedrohung darstellen könnte“. (7) Zu den machtpolitischen Interessen zählen nach Brzezinski auch konkrete wirtschaftliche Interessen wie z. B. die alleinige Sicherung und Kontrolle der Erdgas- und Erdölvorkommen dieser Welt. Über die Kontrolle dieser Rohstoffgebiete solle auch die Herrschaft über die aufstrebenden Volkswirtschaften Chinas und Indiens ermöglicht werden.“ (8)
Da die aggressive imperialistische Geopolitik Gefahr läuft, die Möglichkeiten des USImperiums zu überdehnen, setzt man in den USA seit den grossenteils erfolgreich verlaufenden „Bunten Revolutionen“ bzw. „postmodernen Staatsstreichen“ (9) zu Beginn dieses Jahrhunderts vermehrt auf „Soft Power“ (sanfte Macht) oder „Smart Power“ (geschickt genutzte Macht).
Die Operationen, die die „Propagandakrieger“ des Pentagons (Golinger) als „Soft-Power“- Methoden weltweit durchführen, werden psychologische Operationen („PSYOPS“) genannt und vom Pentagon als seine mächtigste Waffe angesehen. Zu den vielfältigen Methoden von „PSYOP“ gehören u.a. Flugblätter, Radio- und Fernsehsendungen, Filme, Jugendzeitschriften und die neuen Medien wie Internet, Handy, SMS. All diese Produkte zielen darauf ab, die Köpfe und Herzen jener Menschen innerhalb und außerhalb der USA zu gewinnen, die das Pentagon ins Visier nimmt. Dazu werden Erkenntnisse der Psychologie angewandt, manipulative Psychotechniken wie das „Neurolinguistische Programmieren (NLP)“ eingesetzt und professionelle Spin doctors (Wahrheitsverdreher) engagiert. (10)
„Die Wahrheit ist gestorben und hat die Freiheit mit ins Grab genommen“, schrieb Paul C. Roberts bereits 2010: „Heute werden die US-Bürger durch Propaganda beherrscht. Sie scheren sich nicht um die Wahrheit, haben kaum Zugang zu ihr und nur begrenzte Fähigkeiten, sie überhaupt zu erkennen. Die Wahrheit ist nicht mehr gefragt. Sie stört nur. Sie ist tabu. Wer sie trotzdem ausspricht, läuft Gefahr, als ‚Antiamerikaner’, ‚Antisemit’ oder ‚Verschwörungstheoretiker’ gebrandmarkt zu werden.“ (11)
Mainstreammedien als „Fünfte Kolonne“ der Kriegsallianz
Die Mainstream- und Leitmedien sind größtenteils im Besitz der Hochfinanz und anderer mächtiger Gruppen und werden von ihnen und der Politik kontrolliert – und das nicht nur in den USA. Welche „Wahrheiten“ werden uns diese Sprachrohre der Mächtigen und Regierenden also verkaufen? Die täglichen Nachrichtensendungen und Zeitungsmeldungen sind deshalb für einen aufgeklärten Zeitgenossen kaum noch zu ertragen. Ständig gaukeln uns diese „willigen Helfer“ eine heile Welt vor, die nur durch Al-Qaida-Terroristen oder böse Buben wie den russischen Präsidenten Wladimir Putin gestört wird. Das Motto lautet: „Audacter calmumniare:Semper aliquid haeret.” („Verleumde nur frech: Es bleibt immer etwas hängen.“)
Die Berichterstattung über die Olympischen Winterspiele in Sotschi haben uns einen Eindruck von der derzeitigen rassistischen antirussischen Anti-Putin-Kampagne des Westens vermittelt, nachdem Russland unter Putin wieder eine führende Rolle in der Weltpolitik übernommen hat.
Eigentlich sind die Massenmedien gemäß nationaler und internationaler Vereinbarungen der wahrheitsgemäßen Information von uns Bürgern und dem Frieden verpflichtet. Doch seit eh und je sind sie – wie es Bertha von Suttner ausdrückte – „Werkzeuge der Kriegsministerien“ und stehen „im Dienst der Kriegshetze und Hasspropaganda“ sowie „im Dienst der Verdummung der Massen“. (12) Damit verhalten sie sich wie eine „Fünfte Kolonne“ der Kriegskoalition, für die sie mehr oder weniger subversiv tätig sind. Der österreichische Schriftsteller und Publizist Karl Kraus sprach deshalb von seinen Journalisten-Kollegen in Anlehnung an das französische Wort„Kanaille“ abwertend von „Journaille“, was so viel wie „Presse-Gesindel“ oder „Presse-Pack“ bedeutet.
In den USA sollen bald offizielle „Aufpasser“ bzw. „Politkommissare“ der Obama-Regierung in den Nachrichtenredaktionen in ganz Amerika „den Journalisten, Redakteuren und Herausgebern über die Schulter schauen, wenn diese ihre redaktionellen Entscheidungen treffen“. (13)
Kein Wunder, dass nach einer Gallup-Umfrage nur 23 Prozent der Amerikaner den Fernsehnachrichten vertrauen. (14) In Deutschland vertrauen die Bürger nur Versicherungsvertretern (19,4 %) und Politikern (15,1 %) noch weniger als Journalisten (37 %). (15)
Was ist Wahrheit?
Wahrheit ist die Übereinstimmung des Denkens mit den Dingen. Ein Gedanke ist nur dann wahr, wenn er durch einen Sachverhalt belegt werden kann. Dabei gibt es eine Rangordnung unter den Wahrheiten: Wahrheiten über die menschliche Zukunft haben einen höheren Wert als Wahrheiten über die Vergangenheit des Menschen (Geschichte) oder die Gegenwart. Es ist gut, wenn man weiß, was gewesen ist; es ist besser, zu wissen, woran man hier und jetzt ist; am besten aber ist es, wenn man weiß, was sein soll. Philosophen sowie andere Intellektuelle, die für sich und andere Menschen (denkend) Verantwortung übernehmen, müssten uns deshalb vor allem sagen, was wir tun sollen; denn die Wahrheit allein kann uns frei machen.
Der große russische Schriftsteller Leo N. Tolstoi schrieb in seiner „Rede gegen den Krieg“ 1909, dass sich in den Händen der Mächtigen Milliarden von Geld und Millionen von Soldaten befänden, dass sich in unseren Händen nur ein Mittel, aber das allerwichtigste Mittel der Welt befände, die Wahrheit. Und deshalb sei uns der Sieg gewiss – aber nur unter der Bedingung, „dass wir die Wahrheit verkündigen und sie rückhaltlos, ohne Umschweife, ohne jede Konzession, ohne jede Milderung heraussagen“. (16).
Der englische Literaturnobelpreisträger Harold Pinter, der auf seiner Nobelpreisrede 2005 über die Suche des Schriftstellers nach Wahrheit sprach und dabei die USA als „brutal, verächtlich und skrupellos“ bezeichnete, meinte abschließend, man müsse „den existierenden, kolossalen Widrigkeiten zum Trotz“, die Entschlossenheit bewahren, „als Bürger die wirkliche Wahrheit unseres Lebens und unserer Gesellschaften zu bestimmen“. Und weiter: „Wenn sich diese Entschlossenheit nicht in unserer politischen Vision verkörpert, bleiben wir bar jeder Hoffnung, das wiederherzustellen, was wir schon fast verloren haben – die Würde des Menschen.“ (17)
Wie erkennen wir, was Wahrheit und was Lüge ist?
Zunächst ist klar zu stellen, dass wir Menschen fähig sind, die Wahrheit zu erkennen. Das widerspricht der Auffassung des Konstruktivismus, dass ein erkannter Gegenstand vom Betrachter selbst durch den Vorgang des Erkennens konstruiert wird, jeder Mensch die Wahrheit dadurch anders wahrnimmt und somit keiner seiner eigenen Wahrnehmung trauen kann.
Sodann lässt sich bereits aus dem bisher Gesagten der Schluss ziehen, – dass wir den Regierenden sehr kritisch gegenüberstehen sollten, weil diese durch Propaganda und Manipulation die Wahrheit zu verschleiern suchen, – dass wir auch gegenüber der Berichterstattung der Mainstream- und Leitmedien sehr misstrauisch sein sollten, da sie fest in der Hand der Hochfinanz und der Regierenden sind, – dass wir keine Mühe scheuen sollten, unabhängige Experten und Medien zu Rate zu ziehen, deren Integrität wir immer wieder aufs Neue überprüfen, (wer z. B. zu Hass und Aufruhr oder gar Krieg aufruft, diskreditiert sich von selbst), und – dass wir insgesamt nicht zu schnell urteilen, sondern die zur Verfügung stehenden Argumente und Gegenargumente immer wieder kritisch überprüfen.
Auch ist die Selbsterkenntnis hilfreich, dass wir als Kinder unserer Kultur aufgrund von Minderwertigkeitsgefühlen oder aus Angst oft verblendet sind und uns durch staatliche Manipulation und Indoktrination schnell verunsichern lassen. Andere wiederum sind leichtgläubig, lassen sich von gängigen Vorurteilen leiten und nehmen nur das zur Kenntnis, was sie hören wollen. Oder sie lassen es nicht gerne zu, dass ihre kindlichen Sehnsüchte und Illusionen durch harte Tatsachen erschüttert werden. Die beruhigende Selbsttäuschung ist manch einem lieber als der Gedanke an die Gefahr, von der er annimmt, dass sie ihn schon verschonen wird.Um die Lüge von der Wahrheit unterscheiden zu können, bedarf es auch eines guten Menschen- und eines realistischen Weltbilds als Resultat einer positiv verlaufenden Erziehung und Bildung durch aufgeklärte Erzieher in Elternhaus und Schule. So muss man wissen, dass der Mensch von Natur aus gut ist, aber sehr irritiert sein kann. Machtgier in Wirtschaft und Politik sind z. B. solch schwere Irritationen, die immer wieder zu menschlichen Katastrophen führen.
Auch ist der Mensch ein soziales, kooperatives, von Natur aus nicht aggressives Wesen. Kriege werden deshalb gemacht, weil sie ein gutes Geschäft sind, nicht weil sie der Natur des Menschen entsprächen. Wertvoll ist es ebenso, sich von der kindlichen Vorstellung einer heilen Welt zu verabschieden. Nichts überlassen die gierigen Plutokraten und die ihnen hörigen Regierungen der Welt dem Zufall; alles wird von oben gesteuert. Sollte es uns aber gelingen, ein gesundes Gemeinschaftsgefühl zu entwickeln und das Bewusstsein, dass das einzige, was die Menschheit zu retten vermag, die Zusammenarbeit ist, dann werden wir gemeinsam mit unseren Mitmenschen der Wahrheit immer ein Stück näher kommen.
Vermittlern der Wahrheit eine Chance geben
Eine Reihe unabhängiger, ethisch handelnder Experten stehen ja als Vermittler der Wahrheit bereit. Geben wir ihnen eine Chance. Wenn wir sie vorurteilsfrei anhören, beherzigen wir auch den Grundsatz aus dem römischen Recht “Audiatur et altera pars“ („Man höre auch die andere Seite“). Die Zukunft unserer Kultur wird wesentlich davon abhängen, ob es genügend dieser „Aufklärer“ geben wird, die imstande sein werden, den Völkern jene Vorurteile zu nehmen, die der ideologische Hintergrund der Menschheitskatastrophen sind. In einer Zeit, in der die Selbstvernichtung der Menschheit durch die Atombombe und weitere verheerende Kriegswaffen möglich ist, bedürfen wir mehr denn je „freier Geister“, die uns lehren, was Wahrheit und was Lüge ist.
(3) Kopp online v. 24.02.2014
(4) Kopp online v. 7. u. 18.12.1013
(5) www.gloabalreseach.ca/imperial-conquest-americas-long-way-against-humanity.html
(6) www.jungewelt.de/beilage/art/3280
(7) A.a.O., S. 16
(8) A.a.O., S. 4
(9) Tarpley, W. G. (2008). Barack Obama. Wie ein US-Präsident gemacht wird, S. 36
(10) S. Golinger, E: (2009). Psychologische Operationen (PSYOPS) gegen Venezuela: Washington und
sein Krieg gegen die Bolivarianische Revolution, S. 3ff.
(11) www.informationclearinghouse.info/article25066.htm
(12) V. Suttner, B. (1889) u. (1977). Die Waffen nieder, S.XIX
