Informazione
VENERDI 10 MAGGIO ore 17.30
presentazione del libro di Domenico Moro
Sarà presente l'autore
c/o Libreria Odradek, via Banchi Vecchi 57 (Rione Ponte)
organizzano:
Centro Studi Gramsci, Ass. Politico-Culturale Marx21, Ass. Culturale Puntorosso
seminarimarxisti@...
Imposimato, in base a documenti, mette sul banco degli imputati il gruppo Bilderberg. Nato nel 1954 per iniziativa di «eminenti cittadini» statunitensi ed europei, esso ha svolto un ruolo fondamentale nelle operazioni segrete in Europa durante e dopo la guerra fredda. «Il gruppo Bilderberg – conclude il magistrato – è uno dei responsabili della strategia della tensione e quindi anche delle stragi» a partire da quella di Piazza Fontana nel 1969. Di concerto con la Cia e i servizi segreti italiani, con Gladio e Stay Behind, con la P2 e le logge massoniche Usa nelle basi Nato, con i gruppi neofascisti e le gerarchie vaticane.
In questo prestigioso club è stato ammesso Mario Monti che, cinque mesi dopo aver partecipato al meeting Bilderberg del giugno 2011, è stato nominato senatore a vita dal presidente della repubblica e incaricato di formare il governo.
Nello stesso club esclusivo, che ha la regola del silenzio (gli atti degli incontri sono segreti), è stato ammesso Enrico Letta. Nel giugno 2012, dopo aver partecipato al meeting Bilderberg, ha confermato che «la discussione era a porte chiuse» (alla faccia della declamata «trasparenza») e che all’incontro c’erano «rappresentanti dell’opposizione siriana e russa». Per concordare che cosa è facilmente immaginabile.
Monti e Letta sono stati chiamati anche nella Trilaterale, la commissione creata nel 1973 da Rockfeller e Brzezinski, che riunisce «esperti leader del settore privato» di Nordamerica, Europa e Asia su «questioni di interesse globale».
Riunisce cioè le più potenti oligarchie economiche e finanziarie che, assieme a servizi segreti e capi militari, concordano le strategie su scala globale: le grandi operazioni speculative per attaccare monete ed economie nazionali, le campagne mediatiche per demonizzare i nemici, le guerre aperte e segrete per disgregare interi paesi e impadronirsi delle loro risorse. Non a caso Mario Monti – consulente del gruppo bancario Goldman Sachs, uno dei maggiori artefici della crisi finanziaria che dagli Usa ha investito l’Europa – è stato presidente europeo della Trilaterale.
Ne fa parte anche Marta Dassù, prima consigliere del premier D’Alema durante la guerra alla Jugoslavia, poi viceministro degli esteri nei governi Monti e Letta, attiva nel gruppo intergovernativo «Amici della Siria» che arma i «ribelli». Quelli che – ha appurato la commissione Onu di Carla Del Ponte – hanno usato anche armi chimiche.
Enrico Letta ha detto alla Camera che il suo è «il linguaggio “sovversivo” della verità». Il termine «sovversivo», in realtà, è più appropriato (senza virgolette) per definire quanto sta accadendo alla democrazia italiana.
Secondo alcune fonti l’archivio accumulato da Giulio Andreotti nei suoi sessanta anni di frequentazione del potere è depositato in un appartamento discreto in via delle Coppelle, secondo altre in un caveau blindato dell'Istituto Don Sturzo a Roma. In questa sede i principali esponenti della Dc hanno lasciato molte delle loro carte. Si tratterebbe di quasi 3.500 grandi faldoni conservati in due stanze dei sotterranei dell'Istituto che già accoglie le 1.400 faldoni di Luigi Sturzo, l'intero archivio della Dc, quello di Flaminio Piccoli, i trecento di Giovanni Gronchi e i 350 di Mario Scelba. Ma i faldoni più delicati, quelli per i palati più difficili, starebbero altrove.
L'Archivio Andreotti nel 2007 era stato definito di "interesse storico particolarmente importante". Chi lo ha visto quello all'Istituto Don Sturzo, descrive che sulle singole scaffalature di due grandi armadi scorrevoli compaia una semplice sigla "G.A." e alcune sezioni recano la scritta "riservato" per le carte di natura personale.
Nei faldoni risultano esserci ritagli di giornali, appunti personali, documenti. alcune foto, testi dei discorsi pronunciati. Le schede sintetizzate sono collocate in due grandi classificatori tematici e legati a fatti storici rilevanti (Alleanza Atlantica, comunismo, De Gasperi ecc.). Ci sono poi 80 fascicoli dedicati agli Usa e 200 al Vaticano. Ci sono fascicoli archiviati sulla base degli anni, in particolare dovrebbe essere interessante quello sul 1978, l'anno del sequestro e dell’uccisione di Aldo Moro, del governo di solidarietà nazionale con il PCI e della elezione di ben due pontefici dopo la morte prioma di Paolo VI e poi di Papa Luciani. Sarebbe interessante sapere se ci sono anche gli accordi bilaterali tra Italia e Usa del 1953 e poi del 1970, accordi secretati anche per il Parlamento, con i quali l’Italia ha ceduto parti del proprio territorio alle basi militari USA, inclusa la presenza di armi nucleari, accordi nei quali la funzione di Andreotti è stata decisiva e onnipresente.
Sin dal 1952, con uno dei primissimi accordi bilaterali segreti, i servizi americani ed italiani si accordarono per la costruzione della base della Gladio di Capo Marargiu in Sardegna. Si trattava "ufficialmente" di una base italiana, tuttavia progettata e pagata dagli Usa, che avrebbe ospitato, in caso di colpo di Stato (auspicato per evitare l'ingresso del PCI nell'area di governo) i personaggi considerati politicamente pericolosi (i cosiddetti enucleandi). La lista di questi "deportabili", circa seicento fra personalità della cultura e politici soprattutto vicini al partioto comunista e socialista, esiste tuttora, ma nessuno si è mai fatto carico di renderla pubblica. In maniera più che esplicita, nell'accordo italo-statunitense del cosiddetto piano Demagnetize (smagnetizzare i comunisti) si può leggere: "I governi italiano e francese non devono essere a conoscenza, essendo evidente che l'accordo può interferire con la loro rispettiva sovranità nazionale".
L’accordo principale rimane comunque il Bilateral Infrastructure Agreement(BIA) firmato il 20 ottobre 1954 dal ministro Scelba e dall’ambasciatrice statunitense Clare Booth Luce. Al governo c’era Fanfani ed Andreotti era il Ministro degli Interni. Un testo mai ratificato dal Parlamento, in palese violazione della Costituzione, e probabilmente destinato a rimanere segreto dal momento che non può essere desecretato unilateralmente dal governo italiano.
C’è poi quello firmato l’accordo bilaterale firmato il 16 settembre 1972 dal governo Andreotti a proposito della base navale statunitense sull’isola di Santo Stefano, nell’arcipelago de La Maddalena in Sardegna. Relativamente al dispiegamento delle armi nucleari Usa in Italia, esiste un accordo – segreto e mai sottoposto all’esame del Parlamento – chiamato Stone Ax(Ascia di Pietra) che è stato firmato tra gli anni Cinquanta e Sessanta. Lo Stone Ax è stato rinnovato nel 2001, ma la sua esistenza è venuta alla luce solo nel 2005.
Oppure sarebbero interessanti i documenti riservati e archiviati da Andreotti sugli anni tra il 1966 e il 1980, quando venne dichiarata dagli Usa e dai loro complici “atlantici” italiani la guerra a bassa intensità contro la sinistra che ha provocato molti morti, feriti, prigionieri politici, violenza di stato. Una guerra sulla quale la DC si spaccò profondamente tra chi diceva “guerra fredda si, ma guerra civile no” come Taviani e quelli che invece volevano un Italia con un regime forte come nella Spagna franchista, la Grecia dei Colonnelli o il Portogallo di Salazar. Andreotti era aperto a tutte le soluzioni, prevalse la prima ma non senza le contraddizioni che vennero alla luce con il sequestro Moro.
Obiettivamente avere la possibilità di scartabellare gli armadi con gli archivi di Andreotti potrebbe essere il desiderio di tutta una vita per molti di noi. Il rischio è quello di non trovare quello che si cerca veramente, magari contenuto in altri armadi, magari come quello con le ante semplicemente rivolte verso il muro situato nei sotterranei del Ministero degli Interni con i dossier sulle stragi e i criminali nazisti insabbiati ... un armadio chiuso per non creare imbarazzo nelle relazioni con la Germania.
===
Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/
=== * ===
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/
Piše: Paulina Arbutina
Na zahtjev Ministarstva branitelja, nalog za šestodnevnu ekshumaciju u Zadru potpisao je istražni sudac tamošnjega Županijskog suda Boris Babić, a prisustvuju joj i pomoćnik hrvatskog ministra branitelja pukovnikIvan Grujić, predstavnica Komisije za nestale Vlade Srbije Zorica Avramović te zamjenik županijskoga državnog odvjetnika Slobodan Denona. Po protokolima koje je još 1996. Hrvatska predala Srbiji, od 59 osoba pokopanih na zadarskom groblju 15 je bilo pod imenom, a ostale pod oznakom NN. Očekuje se da će se na zadarskom groblju ekshumirati 44 tijela, a razloge za to tumači Ivan Grujić.
- Tek kada sve iskopamo, vidjet ćemo što se tu zaista dogodilo. Obitelji su same pokušavale riješiti problem i preko sanitarnih inspekcija ishoditi dozvole za pojedinačna iskapanja, što je moguće, ali ne u slučajevima gdje postoji sumnja u počinjenje kaznenog djela. Pojedinačna iskapanja rađena su mimo nas, bez poštivanja procedure, i moguće je da je došlo do određenih zamjena – kaže Grujić.
Dodaje da je dosad ekshumirano tijelo 941 osobe ubijene 1995, od čega je identificirano njih 585.
- Moram reći da su i neidentificirana tijela obrađena klasičnom sudsko-medicinskom metodom i metodom DNA, samo što ne postoje referentni uzorci krvi najbližih članova obitelji s kojima bismo mogli usporediti izdvojene genotipe i konačno potvrditi identifikaciju. I dalje pozivamo obitelji nestalih da našim stručnjacima na zagrebačkoj Šalati daju svoje krvne uzorke i tako ubrzaju rješavanje jednog od najosjetljivijih pitanja koje nas opterećuje – apelira Grujić.
- Napraviti ekshumaciju radi same ekshumacije, a bez podataka pomoću kojih biste utvrdili identitet žrtve, nema smisla. Pošto su stvoreni preduvjeti koji omogućuju obradu ekshumiranih tijela, krećemo u proces koji je na početku nužno bio vezan uz određene istrage koje je provodio Međunarodni kazneni sud, što znači da su oni određivali i dinamiku i termine provođenja ekshumacija. Evidentno je da je dulje vrijeme postojalo određeno nepovjerenje prema hrvatskim institucijama, no to se, zahvaljujući novom zamahu suradnje Hrvatske i Srbije i jačoj diplomatskoj aktivnosti, sada promijenilo – ističe Grujić, koji smatra da je potraga za nestalima ponajprije humanitarno pitanje, ali i dalje neodvojivo od politike.
- Ako je iskazana politička volja, onda tu odluku treba implementirati tako da je nadležna tijela počnu provoditi i otvarati postupke za rješavanje sudbine nestalih. Od početka hrvatsko-srpske suradnje 1992. imali smo različite uspone i padove, ali ipak je mnogo urađeno. Predajom dokumentacije o stradalima u “Bljesku” i “Oluji” osigurali smo temelje današnjim ekshumacijama i od druge strane dobili 1.100 protokola za ekshumaciju Novog groblja u Vukovaru. Otvoreni su i procesi na području Srbije, gdje je ekshumirano 300 tijela, od čega je Hrvatska tražila i preuzela sto. Bitno je da postoji obostrani dogovor oko statusa promatrača. Naš prioritet je rješavanje ugroženih grobnica, bez obzira na pripadnost i kategoriju žrtve, a sve ostalo ide u skladu s planom i dinamikom identifikacije – dodaje Grujić.
Međutim, identifikacijom žrtve porodica ne dobiva i istinu o njezinoj sudbini i stradanju. Premda svjetski priznati stručnjaci, forenzičari sa Šalate u najvećem broju slučajeva ne mogu utvrditi uzrok smrti ako nije riječ o prostrijelnoj ili eksplozivnoj ozljedi kostiju ili glave. Ne mogu se, dakle, utvrditi slučajevi davljenja, gušenja, silovanja, klanja, odnosno činjenice bitne u eventualnom sudskom postupku.
- Kako vrijeme prolazi, forenzički su nalazi sve slabiji zbog propadanja tkiva na osnovi kojeg bi se moglo dokazati kako je došlo do ubojstva. Važno je da se rezultati identifikacija povezuju s osobnim svjedočenjima, odnosno priznanjima. Nažalost, u Hrvatskoj uglavnom nema priznanja iz redova počinitelja, a s obzirom na to da su obitelji ubijenih rasute po svijetu ili jednostavno nema živih svjedoka, sudbinu ubijenih jedino je moguće ustanoviti istraživanjem dostupne dokumentacije – ističe Sven Milekić, voditelj Programa tranzicijske pravde Inicijative mladih za ljudska prava.
Proceduru otkrivanja istine o stradanju, od ekshumacije i identifikacije do sudnice, objašnjava zamjenik županijskog državnog odvjetnika Slobodan Denona.
- Ne možemo istraživati smrt pojedinih osoba ako ne znamo o kome se radi. Ukoliko se žrtva identificira, u razgovoru s obitelji i susjedima mogu se potvrditi približne okolnosti stradanja. Na temelju nalaza patologa i nekih drugih dokaza mogu se eventualno utvrditi počinitelj i relevantne okolnosti – ističe Denona i dodaje da je nemoguće procijeniti koliko je vremena potrebno od identifikacije do pokretanja sudskog postupka. Moraju se, objašnjava, ustanoviti brojne okolnosti i na temelju njih doći do zaključka koji ukazuje na konkretno kazneno djelo i počinitelja kojeg bi trebalo procesuirati.
Ivan Grujić kaže da ne može govoriti o tome jesu li pokrenute i dokle su stigle neke istrage i sudski postupci, ali da je sva dokumentacija vezana uz ekshumacije i identifikacije predana nadležnim tijelima. Porodicama žrtava sa zadarskog groblja dosadašnja iskustva ne ulijevaju nadu da će uskoro biti pokrenuti odgovarajući postupci. Podsjetimo, za dviju ekshumacija na Baniji – 2007. u Petrinji i 2009. u Dvoru – pronađena su 224 tijela osoba stradalih u “Oluji”, no nijedan sudski postupak još nije pokrenut.
Lo riferisce il ministro croato per i Veterani di Guerra, Predrag Matic.
I cadaveri delle 56 vittime sono stati esumati da una fossa comune nel cimitero civico di Zara: erano stati seppelliti in fretta e furia lì alla conclusione dell’offensiva croata. Si suppone che le vittime provenissero dalla zona circostante alla città dalmata, fino al 1995 sotto controllo delle milizie serbe, e morte in operazioni belliche. Ora gli esperti tenteranno di identificare le vittime, affinché possano essere notificate alle famiglie.
Alcune settimane fa erano stati esumati i resti di 10 civili croati, uccisi nel 1991 nei pressi di Vukovar, all’Est del Paese, dalle forze di Belgrado all’inizio del conflitto. A queste esumazioni si è potuto procedere grazie a una collaborazione tra le autorità giudiziarie serbe e croate che viene interpretata come un importante passo in avanti nella piena normalizzazione dei rapporti tra i due Paesi.
La guerra in Croazia (1991-1995) causò la morte di circa 20 mila tra civili e militari. Tutt’ora 1700 persone, di cui 700 di etnia serba, sono considerate disperse o non se ne conosce il luogo di sepoltura.
Crimes de guerre en Croatie : des casques bleus danois ont fermé les yeux sur une tuerie à Dvor
« C’est la première fois que des représentants du parquet serbe et du parquet croate vont entendre ensemble des témoins pour déterminer ce qui c’est vraiment passé là-bas. » a déclaré Vladimir Vukčević, le procureur serbe pour les crimes de guerre, à la radio-télévision serbe (RTS).
Les témoignages de quatre casques bleus danois et d’un journaliste ayant révélé les faits seront considérés comme des preuves valides sur la base desquelles les justices serbe et croate pourraient ou non décider d’une inculpation. Pour l’instant, Zagreb et Belgrade ne ont désigné des suspects dfférents.
Selon une enquête menée par le Centre de documentation et d’information Veritas, une ONG qui cherche à établir la vérité sur les victimes serbes pendant la guerre en Croatie, neuf handicapés serbes ont été transférés d’une institution de la ville de Petrinja vers une école de Dvor où ils ont été exécutés le 8 août 1995.
Le journaliste danois qui doit être auditionné a révélé le témoignage de casques bleus danois qui avaient rapporté que douze soldats, portant des uniformes sans insignes avaient tué de sang-froid plusieurs civils sans défense, dont certains en fauteuils roulants.
La question de la responsabilité du crime avait été soulevée le 23 avril 2011 par BT TV, une chaîne danoise. Selon ces informations, la tuerie a eu lieu devant 200 soldats des forces onusiennes de maintien de la paix, stationnés à quelques mètres à peine de l’école. Ils ne l’ont pas empêchée parce qu’ils avaient reçu l’ordre de ne pas intervenir.
L’arcivescovo di Zagabria, il cardinale Josip Bozanic, in un’omelia pronunciata ieri a Vukovar, città martire della guerra in Croazia, si è espresso a favore di una proposta di esonerare la città dall’applicazione della legge sul bilinguismo e i diritti delle minoranze etniche che prevede l’introduzione nell’uso pubblico della lingua serba e della scrittura cirillica, con targhe bilingui.
«Vukovar merita una particolare sensibilità che dovrebbe essere espressa in un quadro normativo speciale per alcune questioni delicate», ha detto il cardinale, appoggiando indirettamente in questo modo l’iniziativa di una coalizione di associazioni di veterani di guerra e di alcuni gruppi di destra che insistono per una moratoria di 30 o 50 anni sull’applicazione nella municipalità di Vukovar della legge sul bilinguismo. «Ci sono forze nella società croata che vorrebbero negare la particolarità di questo luogo, come se si trattasse di qualsiasi altro posto, come se qui non fosse successo niente di particolare», ha affermato Bozanic, in una chiara critica alla posizione del governo di centro-sinistra che ha più volte detto che la legge sulle minoranze etniche va rispettata, anche nella città rasa al suolo nel 1991 dalle forze di Belgrado e i paramilitari secessionisti serbi dopo mesi di assedio e migliaia di vittime.
L’ipotesi di istituzionalizzare l’uso della lingua serba, quasi identica a quella croata, e dell’alfabeto cirillico, si è posta alcuni mesi fa visti i risultati del censimento del 2011 che mostrano in città la presenza di 57,4 per cento di croati e 34,9 per cento di serbi. La Legge costituzionale per i diritti delle minoranze etniche prevede l’istituzione obbligatoria del bilinguismo nel caso un gruppo etnico conti più del 33 per cento della popolazione di un comune o città. Contro il bilinguismo sono finora state organizzate due manifestazioni di protesta, una a Vukovar e una a Zagabria, che hanno visto la partecipazione di decine di migliaia di persone.
(fonte ANSAMED 30 aprile 2013)
Sulla tua Dichiarazione dei Redditi puoi indicare il nostro
Codice Fiscale: 97479800589
... Grazie in anticipo!
Per maggiori informazioni consulta: https://www.cnj.it/coordinamentos.htm#005
... e ricorda anche che i versamenti effettuati direttamente a favore di CNJ-onlus (o equivalentemente JUGOCOORD onlus) - sottoscrizioni annuali, elargizioni e donazioni volontarie - sono deducibili o detraibili, purchè siano stati effettuati:
a) sul conto direttamente intestato al nostro Coordinamento, tramite versamento postale o bancario o tramite carte di credito, debito, o prepagate (in questo caso bisogna conservare l'estratto conto), oppure
b) con assegni bancari o circolari intestati al nostro Coordinamento.
Per i dettagli: https://www.cnj.it/coordinamentos.htm#deduci
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
Учесници саветовања истичу да се територија Косова и Метохије и даље налази под мандатом СБ УН. У складу са Резолуцијом 1244, Савет безбедности и даље сноси пуну одговорност за безбедност и поштовање основних људских права свих припадника српског народа у Покрајини, за њихову заштиту од терористичких аката и било каквог угрожавања њихове физичке безбедности и имовине.
Влада Србије има обавезу да својим сталним деловањем и иницијативама према СБ УН, обезбеди извршавање мандата у погледу пуне заштите безбедности Срба и свих других грађана на Косову и Метохији.
Заштита виталних државних и националних интереса на Косову и Метохији налаже да се државни органи и сви њихови представници изричито позивају на Резолуцију СБ УН 1244, да у свим приликама захтевају поштовање свих њених одредби и оквира.
Београдски форум за свет равноправних и сродна нестраначка, независна удружења изражавају пуну солидардност и подршку српском народу на Косову и Метохији у њиховим мирним настојањима и решености да заштите своја људска и грађанска права као грађани Републике Србије, као и подршку ставовима израженим у Декларацији усвојеној на народном Сабору у Косовској Митровици од 22. априла 2013. године.
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 23. април 2013.
L’ accordo di Bruxelles viola la Costituzione della Serbia e la Risoluzione ONU 1244 - Forum Belgrado per un Mondo di Eguali
Il Forum di Belgrado per un mondo di Eguali associazione apartitica ed indipendente dopo una consultazione urgente il 23 Aprile 2013, ritiene che il testo dell'accordo tra Belgrado e Pristina inserisce nel sistema giuridico illegale della "Repubblica del Kosovo", il Nord del Kosovo in violazione della Costituzione della Repubblica di Serbia e la Risoluzione del Consiglio di sicurezza dell'ONU 1244. Esso minaccia gli interessi vitali e nazionali della Repubblica di Serbia ed i diritti inalienabili del popolo serbo nel Kosovo e Metoija. Interpretazioni successive o nuove documentazioni legali circa tali validità, non possono essere legalizzate a posteriori. Esso significa anche riconoscere di fatto l'autoproclamata "Repubblica del Kosovo", e, tra l'altro, ne favorisce il riconoscimento e danneggia i paesi che hanno finora rifiutato di farlo. E’ un “ …prezzo troppo alto ed inaccettabile, qualsiasi siano state le promesse…”.
I membri dell’assemblea del Forum, sottolineano inoltre che il territorio del Kosovo e Metohija è ancora sotto il mandato del Consiglio di sicurezza dell'ONU; in conformità con la risoluzione 1244, il Consiglio di sicurezza rimane interamente responsabile per la sicurezza e il rispetto dei diritti umani fondamentali di tutti i membri del popolo serbo in provincia, per proteggerli da atti di terrorismo, o minacce alla loro sicurezza fisica e delle loro proprietà.
Il governo serbo ha l'obbligo di continuare tutte le azioni e iniziative verso il Consiglio di Sicurezza delle Nazioni Unite, al fine di garantire l'esecuzione del mandato, circa la piena tutela della sicurezza dei serbi e degli altri cittadini in Kosovo e Metohija.
La difesa e la protezione degli interessi vitali e nazionali della Serbia in Kosovo, richiede che tutte le autorità pubbliche ed i loro rappresentanti facciano specifico riferimento alla Risoluzione 1244 nella sua interezza, richiedendone l’osservanza e l’applicazione delle sue diposizioni in tutte le occasioni richieste.
Il Forum di Belgrado per un Mondo di Eguali Associazione apartitica ed indipendente, esprime la sua Solidarietà ed il suo pieno sostegno al popolo serbo in Kosovo e Metohija, nei suoi sforzi pacifici e determinati per proteggere i propri diritti umani e civili, come cittadini della Repubblica di Serbia, oltre a sostenere le posizioni espresse nella Dichiarazione adottata dall’Assemblea Nazionale del Nord del Kosovo a Kosovska Mitrovica il 22 Aprile 2013.
Traduzione a cura del Forum Belgrado Italia
Anche il Forum di Belgrado Italia si associa interamente a questa Risoluzione di urgenza di Belgrado, e rinnova e rafforza, da un lato un impegno di informazione dando voce al popolo serbo del Kosmet, e dall’altro sostenendo il lavoro di Solidarietà con il Kosovo Metohija, delle strutture da anni impegnate concretamente e riconosciute, come l’Associazione SOS Kosovo Metohija-SOS Yugoslavia ed i suoi Progetti solidali. Forum Belgrado Italia, 5 Maggio 2013
Сабор српског народа Косова и Метохије
1. Сабор одлучно и неопозиво одбија Споразум од 15 тачака који су власти Србије парафирале у Бриселу са представницима албанских институција у Покрајини 19. априла ове године (а потврдиле на данашњи дан). Имајући у виду да овај Споразум крши Устав Републике Србије и укида њене институције на северу Косова и Метохије, народ Србије који живи у овом делу земље неће допустити његово спровођење, јер би тиме потпао под власт лажне државе Косово.
2. Пошто се читав преговарачки процес, заједно са парафирањем и потврђивањем Споразума одвијао мимо воље српског народа са севера Косова и Метохије на који се Споразум односи, Сабор га сматра нелегитимним и неважећим. Сабор изражава огорчење на чињеницу да су највиши представници власти Републике Србије предали део Покрајине под српском управом онима који су извршили насилни чин отимања Косова и Метохије
3. Чином потписивања овог Споразума Србија се одриче не само својих институција на северу Косова и Метохије него и свог права, како домаћег тако и међународног, на своју јужну Покрајину. Они који су то учинили заслужују сваку осуду, јер нису добили мандат ни од кога да предају свету српску земљу и српски народ, материјална добра и духовне светиње, а све зарад својих уских политичких интереса.
4. Због свега овог, српски народ са севера Косова и Метохије неће допустити примену овог срамног Споразума. Имамо у виду и светињу Косова коју својим живљењем чувамо, али и нашу егзистенцију и судбину које се доводе у питање ако потпаднемо под власт Албанаца на шта нас овај Споразум тера.
5. Наш непосредан одговор на штетност изнуђеног Споразума јесте поступање по Уставу наше државе Републике Србије који је потврђен од стране народа на референдуму. Ми грађани, као носиоци суверенитета према члану 2. Устава, ћемо поштовати и примењивати Устав Републике Србије.
6. Полазећи од Устава Републике Србије Сабор закључује да је дошло време за оснивање Скупштине Аутономне Покрајине Косова и Метохије.
Скупштина АП Косова и Метохије имаће привремени карактер због околности у којима се оснива. Скупштину ће у почетку чинити одборници – делегати Скупштина општина Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић. Њој ће моћи да приступе делегати свих скупштина српских општина у Покрајини, као и скупштина општина националних заједница.
7. Током свог привременог заседања Скупштина АП Косова и Метохије обављаће надлежности из круга уставних надлежности аутономних покрајина имајући у виду ванредне околности њеног оснивања и деловања.
Сва питања у вези надлежности, организације, органа и служби, као и питање првих избора делегата ове Скупштине, уредиће се привременим Статутом. Овај акт, као и други акти неопходни за рад Скупштине АП Косова и Метохије, биће донети на оснивачкој седници овог представничког тела српског народа на Косову и Метохији. Ови привремени акти важиће до доношења посебног закона о суштинској аутономији АП Косова и Метохије по поступку предвиђеном за промену Устава.
8. Сабор је чврстог уверења да грађани Србије треба још једном, као и када је био усвајан важећи Устав Републике Србије, да на референдуму потврде своју вољу да Косово и Метохија треба да остану у саставу Србије.
Пре оцене о уставности бриселског Споразума и његовог евентуалног потврђивања на референдуму, исти се не може примењивати.
Нисам, ваљда ја, одговоран за то што је Србија увек водила кратковиду политику, што је непотребно подносила толике људске жртве од Косовског боја, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, од буне на дахије и Ћеле-Куле, од Јасеновца и Сајмишта, све до агресије НАТО 1999. године. Крајње је време да схватите, са овом Владом почиње нова, европска историја Србије!
Заборавите на прошлост, окрените се будућности!
Дејтон којим је створена Република Српска и резолуција Савета безбедности УН 1244 којим је свет загарантовао суверенитет и интгегритет Србије а Косову и Метохији аутономију – нису ништа наспрам удружења српских општина које гарантује лично Хашим Тачи!
О чему ви причате!
Нећете ваљда мене, позивати на одговорност за сеобе Срба са Косова и Метохије под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у XVII веку, као да Вам није познато да сам се на свет појавио тек у другој половини XX века.
Ко је одговоран што је Никола Пашић 1908. године прихватио анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске?! Какве везе има то што је потом 1914. Аустро-угарска извршила агресију против Србије! И Хитлер је узео Чехословачкој Судете у којима су кршена људска права немачке националне мањине, Чешка је данас нормална европска држава и, што је најважније, пуноправна чланица ЕУ!
Јесам ли сам ли ја одговоран што неки робују косовском миту, што су окренути историји и прошлости. Ја водим Србију у Европу, у нормалност, а не у Африку колонија, у прошлост тла и крви. Косово је само једна етапа у маратону ка Европској унији. Биће још много сличних.
Нисам ја одговоран што Србија нема војну силу, што нема економију, што је презадужена, подељена, што је ослоњена на оне који су је убијали, разарали и тровали. То је зато што Србија нема времена за чекање, зар не схватате!
Ви којима је пречи Устав Србије него напредак ка Европској унији, немате осећај за реалност. Ставите Устав под мишку па прошетајте Косовом и Метохијом! Нисам ја одговоран што Ештонова, Рикер, Филе и Тачи не могу све вас да просветле!
Нисам ја одговоран што је српски народ чудан, лаковеран и суицидан кроз историју (све до избора ове владе). Доста је молебана за изгинуле, хоћу весељa за младе и новорођене! Такав сам, шта могу!
Нећете ваљда рећи да је књегиња Милица, удовица Кнеза Лазара, била издајица зато што је после Косовског боја удала кћерку за непријатеља Бајазита! И ја чиним све што је у мојој моћи!
Нисам ја одговоран што су нам Косово узели ови који сада притискају Тачија и пружају нам руку спаса – донације, инвестиције и благостање.
Не могу ја бити одговоран што је Србија све изгубила и што више нема шта да бранимо мирним и дипломатским средствима (на Косову и Метохији, а и иначе). Шта ви, уствари, хоћете: инвестиције, пуну запосленост, 200 милиона евра донација ЕУ, приступне фондове, веће и редовне плате, бољи живот, или - санкције, несташице, нередовне плате и пензије, изолацију, сукоб са целим светом!
Докле ће Србија заостајати за суседима! Ни Румунији и Бугарској није било лако да уђу у ЕУ, како то да има оних који очекују да Србији буде лакше, а добро се зна да је у Рамбујеу одбила да прихвати окупацију НАТО!
Да се не обмањујемо, недавно самоспаљивање људи у Софији није конструктивно, нити је одраз напретка те земље после учлањења у ЕУ!
Нисам ја одговоран што је српски народ, наиван и поводљив па је 2006. године, на референдуму изгласао лажни Устав. Зна се да је наш народ склон самообмањивању, митовима, а не реалностима. Срећом, први пут у историји има шансу коју му је створила ова влада, да из заблуда изађе на прави пут!
Нисам ја одговоран што ме независне америчке НВО пореде са Черчилом и Де Голом, али, морамо се суочити са истином.
Нисам ја одговоран за пљачкашку приватизацију и што је Србија у глади и жеђи за страним донацијама и инвестицијама. Везивање преговора у Брислу са датумом је штетно и опасно. Надамо се да ће Брисел уважити наш допринос преговорима са Приштином (и реформама).
Како ја могу бити одговоран зато што је Европској унији, датум за преговоре са Србијом постао опсесија за коју би дала све што се од ње тражи и не тражи?! Уствари, то и нису преговори. То је диктат шта све морамо да добијемо.
Нисам ја дговоран што је претходни режим одустао од Резолуције СБ УН 1244 и решавање питања Косова и Метохије пренео Европској унији. То што сам био неопходан као најважнији партнер у том режиму само доказује моју политику реализма, а неко би хтео и да сам одговоран његове, у суштини, ипак реалистичне одлуке.
Како ја могу бити одговоран за ултиматуме које Европске уније Влади Србије? Не одлучујем ја о испостављању ултиматума. Ја их само прихватам, иако се интимно са њима не саглашавам јер знам да су против Србије.
Нисам ваљда ја одговоран што Европска унија понижава Србију и делегацију Владе Србије. Уствари, хоћу да кажем, Запад први пут у новијој историји уважава Србију.
Људи, о чему ви говорите, зар не схватате, ја уопште нисам одговоран!
Ви сте ме изабрали да одлучујем?! Немојте ме у томе ометати.
Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .
Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.
Дакле, чега у тексту из Брисла нема?
Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.
Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?
Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање?
Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.
Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.
Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.
Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.
У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?
Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».
Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?
У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?
