Informazione

 

[Alcuni nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA.
Per i testi precedenti si vedano: 
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 (fino a novembre 2017)
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .  
(A cura di I. Slavo)]
 
 
Još novih tekstova Mire Marković
 
1) НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ (23.децембар 2017)
2) ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ (15.decembar 2017)
3) НЕДИЛЕМА (5.decembar 2017)
4) ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА (25.novembar 2017)
5) АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАM (18.novembar 2017)
 
 
=== 1 ===
 
http://www.sloboda.org.rs/komentar17.html
 
Прогнана и неизгубљена

НАЈНОВИЈЕ ОРУЖЈЕ 

Пише: Мира Марковић
23.децембар 2017
 
У оквиру климатског рата у чијем знаку, између осталог, протиче и друга деценија двадесет првог века централно место заузима радиоактивни уређај Хаарп инсталиран на Аљасци који има импресивну способност да изазива не само климатске промене већ и земљотресе, поплаве, олује, суше ... снажну противавионску способност, односно јачи је од сваке ракете. Може да угрози и да ликвидира и сваку другу летелицу. Истраживања су показала да има негативни утицај на психу, да може да изазове снажне промене у понашању људи.  

При том треба имати у виду да дејство овог радиоактивног уређаја није лимитирано искључиво локацију на коју је упућен. Све то што прети тој локацији може на сличан начин да прети и њеном најближем окружењу. Земљотрес који је изазван на одређеној територији може изазвати сличне промене тла и у њеном окружењу. Исто важи и за вулкане, олује, суше, и тако даље.  

Све у свему, сматра се да Хаарп има рушилачку моћ неколико хиљада пута већу од атомске бомбе.  

Најшира светска јавност није упозната са глобалном опасношћу која прети од овог најновијег оружја.  

Али политичка јавност у развијеним земљама јесте. Владе многих земаља знају више детаља у вези са Хаарпом од оног што је до јавности дошло, чак више него и што се може наћи у неким стручним часописима који су имали услова да се обавесте о овом најновијем америчком оружју.  

Неке од влада су покушале да подстакну Уједињене нације да се питање Хаарпа стави на дневни ред са циљем да се његова употреба ограничи, стави под контролу, да се заштити свет бар делимично од опасности која му са те стране прети.  

До скоро није било резултата у том смислу.  

Али и да их је било не би ништа помогло људима, не би био заштићен живот на Планети који Хаарп угрожава. Јер није решење да се употреба ове радиоактивне немани ограничи, стави под контролу, већ да се искључи из уоптребе. Њена делимична употребе не угрожава живот делимично, већ шире.  

Али и кад би то делимично било строго лоцирано и фиксирано, одкуд било коме на свету право да легализује макар и делимичну, локалну употребу цивилизацијског Франкештајна као што је Хаарп. Које су то околности под којима би његова употреба била оправдана и дозвољена.  

Владе и свет који се залажу за ограничење Хаарпа немају, дакле, ништа против да он постоји и да се користи. Само им је стало да то коришћење буде ограничено и под контролом.  

А тамо где се ограничено и под контролом користи, тамо је значи опасност за живот допуштена.  

При том нико се не бави тиме ко ће одлучивати где је та опасност за људски живот допуштена а где није.  

Уједињене нације, због све своје ненадлежности за све битне ствари на планети, избећи ће такву одлуку.  

Остаје, дакле, да се дипломатски замоли дотична влада да буде милосрдна, увеђавна колико може и да има у виду људе који живе у суседству територије на којој дејствује Хаарп и да према томе можда мало прилагоде дозу радиоактивног материјала њиховом недужном присуству.  

А што се тиче оних на које радиоактивност циљано упућена, то је ок. Тамо може, они су заслужили са аспекта власника Хаарпа. У то се светске владе, међународна заједница и Уједињене нације не мешају. То је унутрашња ствар власника оружја и његове примене.  

То што важи за Хаарп важи и за исто или слично оружје ако такво постоји на неком другом месту. То што се за њега не зна не значи да је „заштићено“ од одговорности за судбину оних за које је употребљено или за које тек треба да буде употребљено.  

Климатски рат је у току. Све локације његовог оружја нису познате као што нису познати ни његови стратези.  

Одсуство тачних информација као и крхке претпоставке не треба да везују руке онима који тврде да желе добро човечанству и који истовремено том добру могу да допринесу. Напротив.  

Треба да их учине одговорним за живот на планети коме прети опасност да буде угрожен или окончан – старе несавладане мржње стекле су прилично апокалиптично оружје.
 
 
=== 2 ===
 
http://www.sloboda.org.rs/komentar16.html

Прогнана и неизгубљена

ПСИХИЈАТРИЈА УМЕСТО РЕВОЛУЦИЈЕ 

Пише: Мира Марковић
15.decembar 2017

Неолиберализам као империјални капитализам, највиши ниво капиталистичког начина производње и одговарајућег грађанског друштва, данас је планетарно доминантан друштвени процес, егзистенцијално највиталнији и идеолошки најактивнији. 

Са окончањем Хладног рата 1989. године у коме је капиталистички Запад однео победу над социјалистичким Истоком западно капиталистички победник није се пасивизирао у посттријумфалном периоду. 

Разуме се да је нешто мање активан него што је био док је рат трајао, само је, као и сваки победник, заслужио да се одмори. 

Али је његова имеперијална нарав и даље жива. Њом руковођен настоји да укине и теоријске и практичне и симболичке трагове левичарско-социјалистичке идеје и њене примене у деветнаестом и двадесетом веку. 

Суштина те идеје је укидање класног друштва које егзистира на институцији експлоатације већине од стране мањине. 

Та њена симплифицирана суштина обележила је време од када су формиране прве радничке, социјалистичке и комунистичке партије, преко првих социјалистичких држава до пада источноевропског социјалистичког корупса са центром у Москви 1989. године. Тај чин је увео у кризу читав левичарски свет - његову мисао и његову егзистенцију. 

Класе, то јест два егзистенцијално и антагонистички супростављена корпуса на принципу експлоатације једног од стране другог, искључене су из теоријског мишљења и теоријско-политичког вокабулара. Класна борба је уступила место КОНФЛИКТУ а положај експлоатисаног, искоришћеног, без обзира да ли се ради о колективном или индивидуалном субјекту, као НЕЛАГОДНОСТ. 

Та НЕЛАГОДНОСТ се одувек, и пре Марксовог учења о друштву, решавала колико се могло, побунама и револуцијама, без обзира какав им је исход био. Сиромашна и обесхрабљена већина се кроз историју борила против оних које је сматрала одговорним за неправду, иако није знала да је класа и да је та побуна вид прве, пионирске класне борбе. 

Већ више од једног века, скоро два века, та сиромашна и обесправљена већина зна да је класа и да је њена побуна кроз штрајкове, демонстрације, устанке и револуције класна борба као и да победа у тој класној борби укида сиромаштво и обесправљеност. 

Да би шансе за ту побуну биле могуће упркос слома социјализма у Москви 1989. године, победници са Запада су се потрудили да их минимизирају, маргинализују, такорећи укину. 

Могући побуњеници и победници су преведени у НЕАДАПТИРАНЕ, НЕПРИЛАГОЂЕНЕ, које организовано и хумано друштво не сме да игнорише. Напротив. Треба да учини све да им се олакша прилагођавање. У те сврхе постоје многобројне стручне службе – психолошке, психијатријске, уопште медицинске, које су способне да им омогуће прилагођавање стварности. 

Осим медицинских установа на располагању су и многобројна саветовалишта, рубрике у женским часописима, могуће да ту извесну улогу могу да имају и свештеници. 

Стварност је таква каква јесте. И задатак је сваког паметног, одраслог, озбиљног и реалног човека да јој се прилагоди, да је такву прихвати и да на тај начин отклони тензију, фрустрацију и уопште осећање нелагодности у коме се налази. 

Дакле, уместо класа постоје инсоцијални субјекти, уместо класне борбе КОНФЛИКТИ, уместо класног гнева НЕЛАГОДНОСТ, а уместо револуције саветница за писма уредништву из женских часописа. 

Средином деветнаестог века, када је Карл Маркс писао о класној борби као суштини резумевања друштва и примарном односу између људи, његов савременик, отац социологије Огист Конт је класну борбу сврставао у социопатолошке појаве као што су криминал, проституција, алкохолизам и тако даље, сматрајући да као таква треба да буде третирана у оквиру психијатрије и социјалне психијатрије. 

Скоро два века касније неолиберални теоретичари немају тај увредљиви, понижавајући однос према класној борби. Напротив. Односе се према њој крајње хумано. Третирају је као субјективни конфликт који се лечи код психолога, у израженијој форми код психијатра. 

Кад се излечи, а има услова, медицина и све њене гране, па и психијатрија, су напредовале, кад се излечи, дакле, неће бити протеста, устанака и револуција. 

Неоколонијализам може да буде спокојан. Потенцијалне и текуће побуњенике ће психолози, психијатри и саветнице из женских часописа лековима и одговарајућим упутствима успети да прилагоде стварности у којој су сиромаштво, обесправљеност, беда. Па се неће више осећати нелагодно међу њима. Напротив. Прилагодиће им се. 

Уместо да носе устаничке, побуњениче и револуционарне заставе против неправде као што су чинили некад, потенцијалним побуњеницима данас, док иду у апотеку, у рукама ће им се налазити рецепти за лекове који треба да им омогуће прилагођавање неправди. 

Неокапитализам је хумано друштво. Неприлагођени ће добити рецепте за најбоље лекове. Али је и реално друштво – мораће сами да их плате. 

Они што су својевремено протествовали, дизали устанке и револуције, чинили су то, између осталог, и зато да не би плаћали лекове. И неки су успели у томе. А лекови су били не за прилагођавање друштвеној стварности, већ за неприлагођавање болестима. 

Постојало је време и постојала су друштва у којима се сматрало да прилагођавање постојећој стварности није у интересу човека. Напротив. Сматрало се да постојећа стварност треба да се непрекидно мења и поправља у његовом интересу. 


=== 3 ===

http://www.sloboda.org.rs/komentar15.html

Прогнана и неизгубљена

НЕДИЛЕМА 

Пише: Мира Марковић
5.decembar 2017

Већ годинама политички живот у Србији се одвија у знаку дилеме – Европска унија или Русија. То преведено на банално одприлике треба да значи - којој се страни света и каквој политици треба приклонити.  

Не на коју би се од те две стране света, односно две политичке оријентације, требало оријентисали, већ коју би смо ми од те две адресе одабрали да такорећи буде и наша.  

Прикључивање Европској унији би то, разуме се, и подразумевало. Економски, политички, социјални и културни живот у земљи би био усклађен са правилима игре која важе за Европску унију. То је и нормално. Адреса би била једна. И присталице те политике, у власти али и у јавности, би били задовољни.
                                 
Они који подржавају Руску федерацију као адрасу на коју треба да се држава и друштво оријентишу доживљавају на сличан начин ту оријентацију. И у том случају би све сфере друштвеног живота биле усклађене са политиком која се тамо води.   

.На известан начин та дилема и та атмосфера подсећају на не предалеку прошлост – на прилике најпре у Србији, после ослобођења од Турака, када је формирана држава, а касније и на сличне прилике у Југославији између два рата.  

Две династије су се међусобно разликовале по избору патроната над земљом који су бирале.  

Једна је бирала Беч за политичког мецену, друга Москву (кад је била престоница Руска царевина). Док су биле живе те две царевине неко од та два царства било је надлежно за нашу земљу. Или Аустро-угарска или Руска царевина, али никад српско, односно југословенско краљевство. 
                                                                                         
 Народ је надлежност за земљу изван земље сматрао такорећи подразумевајућим стањем. И сам се делио по избору надлежности. Интелектуалци, али и шира јавност, испољавали су јавно та два афинитета.     

 Једни су били склонији Аустро-угарској, односно европској организацији државе као модерном виду друштвеног живота. Давали су у сваком погледу предност европској култури у коју су спадала германска и романска државна и друштвена искуства.                                                                                                                                          

Други су налазили да је Русија земља на коју се могу и ослонити и угледати, ближа због словенства и православља који су нам заједнички и да та блискост представља темељ подршке и заштите моћног царства и темељ друштвеног обрасца по коме треба да живимо .
Када су комунисти 1941. године дигли устанак против фашизма међу народом који се прикључио устанку била је присутна и жеља за подршком совјетској земљи због њене социјалистичке оријентације и грандиозне антифашистичке борбе.

После кратке идеолошке и политичке блискости социјалистичке Југославије са СССР-ом која је окончана 1948. године у наредним деценијама социјалистичка Југославија је водила светску спољну политику. Светска – значи срдачна и рационална сарадња са свим земљама. И на Истоку, и на Западу, и на Северу, и на Југу. Није се прикључила ни једном од два моћна блока који су владали светом, односно који су поделили свет и увели га у Хладни рат који је трајао скоро четрдесет година.

А сама Југославија је била иницијатор за окупљање свих земаља изван ова два блока на платформи мирољубиве и равноправне сарадње у интересу свих земаља и свих људи. 

У последње време у Србији је активирана дилема о избору - Европска унија или Руска федерација, у бољем испољавању те дилеме као о избору између Запада и Истока. У интересу превазилажења те дилеме често се ипак истиче потреба за равноправном сарадњом и са једном и са другом страном, и са Бриселом и са Москвом, позивајући се притом на Титову политику која је на исти начин балансирала. 

Међутим, та политика није ни на који начин балансирала између Вашингтона и Москве. Та међународна политика је била светска у најбољем смислу и у великој мери антиципаторска. Ако човечанство преживи фазу текуће малограђанске ускогрудости, империјалне халапљивости и левичарског кукавичлука, сви ће народи и њихове државе сарађивати између себе настојећи да граде заједнички свет.
                               
А што се тиче дилеме - Европска унија или Руска федерација, она је крхка и неоснована.
                                  
Свет се не састоји само од те две адресе, нити те две адресе једине гарантују мир и просперитет Србији (иако се у Србији сматра да могу бити угрожене без једне од тих адреса).

Као што нису ни једине адресе са којима се може успоставити економска, технолошка, научна и културна сарадња у нашем интересу, али и у заједничком интересу.  

Чак ни улазак Србије у Европску унију не би смео да јој апсолутно веже руке за све те сарадње. То јест, ако би та могућност као опасност постојала, онда Европска унија не би ни требало да буде адреса ка којој се Србија упутила. 

Од блиске сарадње са Руском федерацијом таква опасност Србији не би могла да прети, не постоји никаква организациона форма у том односу која би Србији ограничавала контакте са осталим светом, бар не радикално, бар не на штету економског развоја и друштвеног стандарда.
                                  
У савременом свету мале и сиромашне земље, а поготово мале као што је Србија, не могу постићи апслолутну аутономност, независност, не узимајући у обзир мишљења и интересе великих сила, па чак ни мишљења и интересе најближег окружења.
                                  
О приликама у свету и односима међу државама и народима се, нажалост, не одлучује у Уједињеним нацијама. О тим приликама одлучује се у билатералним односима између великих и моћних земаља какве су у овом тренутку САД, Руска федерација и Кина. (Извесну улогу у том смислу има и други ешалон у који спадају неке од земаља Европске уније, Јапан, Индија, Иран, Бразил, ...) 
                                 
Мале земље треба да имају у виду ту стварност, али због тога не морају нужно да се приклоне ни једном царству. Уважавајући сваку добру намеру и настојећи да избегну лоше, могу да постигну економски и културни развој, али и да сачувају национално и државно достојанство.
                                  
Таква политика је наравно веома тешка, али је могућа. Она је изводљива са протагонистима који су за њу опредељени и који су способни да је заступају.  

То би требало да је заједничка платформа малих и сиромашних земаља. Али и обавеза прогресивних људи у великим, развијеним и моћним земљама - на њима је да подстакну ограничење државног и националног егоизма у сопственој земљи у интересу општечовечанског прогреса и мира.  

Јер, у крајњем случају, ако би општечовечански мир и прогрес били угрожени, онда би у том случају били угрожени сви, и они који су их угрозили.
                                  
Жртве имепријалног егоизма, ма са које стране долазио, били би и његови заступници. У својој егоистичној заслепљености не виде да би на ломачи коју су запалили за друге горели и сами. 
 
 
=== 4 ===
 
http://www.sloboda.org.rs/komentar14.html

Прогнана и неизгубљена

ГЛУПОСТ, АЛИ НЕ НЕДУЖНА 

Пише: Мира Марковић
25.novembar 2017

Стручњак за комуникације, тако себе представља, а тако га и новине представљају, хвали своју струку, једну од парадигми приватног бизниса, па онда, под брзоплетим, кратковидим и егоманским ентузијазмом, глорификује и сам приватни бизнис као оптималан вид егзистенције, тврдећи, између осталог, да је приватни бизнис доступан сваком човеку и ако би се свако за њега определио могао би да се нада најбољем личном просперитету – само би му „небо била граница“. 
Биће, дакле, по овом „стручњаку“, да су милиони људи, од прошлости до данас, пропустили срећу само зато што се нису сетили да се баве приватним бизнисом. 
Трансгенерацијска глад, сиромаштво у чијем знаку живи човечанство од кад као такво постоји, старе и нове болести којима нема лека, сви ратови и свако насиље .... све је то, значи, могло да се избегне, да човек није због своје необавештености, ускогрудости, глупости, лењости, инертности, и тако даље, пропустио да се бави приватним бизнисом па је тако лишио себе и свој род среће у коју спадају, пре свега, мир и благостање. А онда, ваљда самим тим је лишио себе и других пратећих добара као што су, на пример, солидарност, алтруизам, кооперативност, ... 
Дивинизација приватне својине, а нарочито у обличју приватног бизниса, има виталну способност континуитета. Ово је њено олимпијско доба, њени протагонисти су жилав народ, у својим елитним врховима и историјски надахнут и интелектуално респектабилан. На нижим хијерархијским лествицама, са мање дара, а понекад и са мање жара, налазе се заступници приватне бизнис „цивилизације“ који само изражавају лојалност стварности која им омогућава да живе боље од других и да у том животу налазе инстант сигурност. Нијх не краси нарочита интелигенција али ни нарочита глупост. Има је ту и тамо, као и у свему другом на свету. 
Али ретко је има у концентрацији садржаној у интелигенцији овог стручњака за комуникације. 
Доступност приватног бизниса није ограничена само знањем, даром, интересовањем, способностима, интелигенцијом, она је искључиво лоцирана у зонама приватног власништва. А његова успешност која допире до небеских висина има још селективнију локацију – налази се на ретким ексклузивним адресама ограђеним најагресивнијим класним, готово мизантропским егоизмом. 
Те, дакле, небеске висине нису доступне ни сваком приватном бизнисмену – власници бутика који продају чарапе и мануфактуре које производе торбе за пијацу, не само што су далеко и од најближих облака, већ су само неколико корака испред статистички неидентификоване и цивилизацијски занемарене армије невласника. 
Приватни бизнис, дакле, није доступан сваком, већ, посматрано у глобалним размерама, доступан је само понеком. 
А што се тиче неба као такорећи подразумевајуће границе за сваког ко се приватним бизнисом бави, па на тој се граници зауставило до сада један до два одсто становника планете Земље. Оних деведесет осам одсто, укључујући у њих и власнике приватне својине и невласнике било какве својине и често невласнике било каквих материјалних добара, сви они заједно из свог земаљског живота гледају на небо као на територију за коју су надлежни њима недостижни неки други. Али не недостижни по материјалном богатству, већ по интелектуалном, стваралачком, визионарском доприносу општечовечанском развоју и прогресу. 
Међу њима се налазе и они који су и фигуративно и буквално дотакли небо – научници који истражују Свемир и његови први путници. 

Приватни бизнисмени, чак и они који спадају у оних један одсто, једном ће се можда запутити ка небу, али тај пут ће, кад то буде, бити могућ не захваљујући њиховом богатству, већ захваљујући раду, стваралаштву и храбрости других људи. Оних који нису располагали никаквим власништвом, само ретким стваралачким даром, а често и са њим паралелним одсуством потребе да тај дар материјализују и медијализују. 
Иначе, ово мишљење „стручњака за комуникације“ не би било вредно пажње а поготово не би било вредно реаговања да не постоји опасност да буде инспирација заблуди да се не ради о глупости него о истини. И да у ту „истину“ могу да поверују млади, необразовани, наивини људи. Популација која је изложена тој опасности је велика и рањива.
 Они који би могли да је заштите од такве „истине“ уздржавају се, култ приватног власништва влада планетом. Нелојалност том култу, а не дај Боже, сумњичавост у погледу његове сакралности, у најбољем случају представља опасност за способност разумевања и интегрисања у савремени свет, а у горем случају представља утопистичку странпутицу која привремено може да нанесе штету магистралном путу. 
Не може трајно да га угрози, приватно власништво ће трајати колико и вечност, али треба га, кад год се може, заштитити од тих повремених и привремених колективистичких испада. 
Мада, деси се понекад да се магистрални пут временом истроши, а нека пречица, дојучерашња странпутица такорећи, преузме његову улогу. 
Знају то у народу, одавно, не знају само у највећим градовима, па би се могло десити да их промене на главном путу изненаде.


=== 5 ===

http://www.sloboda.org.rs/mm/komentar13.html

Прогнана и неизгубљена

АУТИСТИЧНИ ПРОВИНЦИЈСКИ ПСЕУДОПАТРИОТИЗАM 

Пише: Мира Марковић
18.novembar 2017

Недавно сам прочитала са пребацивањем изражену опсервацију једног познатог патриоте да на демонстрацијама, којих је у Србији подледњих година било много, нема скоро ни једне протестне пароле у вези са Косовом. 
Предмет простеста су били разни поводи – нешто што људима недостаје, нешто са чим се не слажу, нешто што их вређа, нешто у чему су преварени, и тако даље. 
Као уосталом свуда у свету крајем прошлог века и у овом садашњем протести на улицама су добили право грађанства. Додуше, негде само формално, али све више и стварно. 
Стварно, кад учесници демонстрација протестују, на пример због карактера матуре. Те демонстрације нико не спречава, а често донесу и резултате. Само формално право грађанства имају протести кад демонстранти траже, на пример одцепљење дела територије. Тада се често не поштује право на демонстрације, примени се насиље, а до резултата углавном не дође. 
У претходне две деценије у Србији је мање демонстрација него у последњој деценији двадесетог века. Углавном су мирне и тичу се текућих социјалних и материјалних прилика. 
Тачно је – нема протеста посвећених Косову, односно чињеници да већ седамнаест година не припада Србији. А ако би се и појавила и нека анемична парола у том смислу, прошла би незапажено. 
Патриота је, дакле, у праву. Али само на први поглед. Већ на други поглед није у праву. 
Јер Косово је пучистичка власт 2000. године на челу са Коштуницом, предала албанској мањини. Тада је на Косову легализована америчка војна база Бондстил, највећа у Европи. Власт СРЈ на челу са Коштуницом и власт у Србији на челу са Ђинђићем подржале су изборе на Косову на којима је легализована косовска држава. 
Према томе, године 2000., кад је требало протестовати због губитка Косова, до протеста није дошло. Не само што су грађани ћутали кад је реч о Косову, већ су подржали Коштуницу за председника иако је тада за губитак Косова био одговоран он. 
Подржавајући га за председника имали су у виду само то да се на тај начин ослобађају претходне власти и диктатора. Сви остали разлози за и против Коштунице били су изван очију српске јавности. 
Јавност је тада превидела чињицу да је за време те диктатуре Косово било у саставу Србије и да се за такав његов статус диктатур залагао свих шеснаест година његове „владавине“, као и да се за такво Косово и за такву Србију залагао и тешко болестан у затвору и на суду у Хагу до последњег дана свог живота и до последњег даха. 
А тамо се, у затвору и на суду, нашао због своје шеснаест година дуге одбране Косова од албанског сепаратизма и тероризма. А и од последица траљаве бриге за прилике на Косову од стране српских власти седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. 
Српски народ ту борбу није уважио. 
Нови председник Коштуница доведен од стране НАТО одмах је предао Косово, додуше зато је и доведен. Своју марионетску улогу је одиграо брзо и ефикасно. 
Године 2000. јавност није видела да се на власти налзио као једнократна експозитура Вашингтона, ваљда и Брисела. Веровала је његовом „патриотизму“ у који се кичерски клео тада и касније, из пензије. Успео је касније да превари део јавности, да наведе један број наивних људи да поверују у његове родољубиве жалопојке над Косовом, као што их је преварио 2000. године па су му поверовали да је победио на изборима народном вољом. Међутим, победио је вашингтонском вољом. 
Тај једнократни играч НАТО и ондашње америчке администрације се сада повремено слика на петоразредним „патриотским“ приредбама, настојећи да емитује слику скромног интелектуалца коме ето није ни до каквих материјалних и медијских интереса, већ само или углавном само до српске среће и враћања Косова Србији. 
Он се, о темпора о морес, залаже да се сада врати оно што је он својевремено сам и широке руке дао. 
Његов патриотски протест је фингиран, он би иза тог фингираног патриотског протеста да сакрије истину – Косово за председничку функцију, макар и на кратак рок. 
Али народ нема потребу за фингирањем. Може бити да не зна чијом је заслугом изгубио део своје територије и државе, али бар зна да је изгубљен, па нема разлога да се пренемаже на демонстрацијама. 
Косово је као држава то постало незванично одмах после пуча, а званично је постало држава 2008. године када га је као државу велики део међународне заједнице признао. Већ тада је Косово увелико располагало за државу потребним атрибутима – председник, скупштина, влада, министри, полиција, чак и филхармонија. 
Према томе, патетично пребацивање народу да не протестује због Косова представља у ствари јефтино подилажење и улагивање патриотизму и ствари Србије. 
И при том од стране човека која би требало да зна како је и када Косово предато у руке албанске мањине да од њега направи своју државу. 
Додуше, можда човек о коме је реч и не зна. Или је заборавио с обзиром на то да је у одмаклим годинама. Мада, упркос годинама, није пропустио да заборави да пребаци народу небригу за Косово. 
Народ није недужна адреса када је реч о Косову, наравно. Али није једина, ни најглавнија адреса. 
Главну је или заборавио, или неким чудним случајем није разумео да је она главна. 
Па зато ваљда, из забораности или незнања, недужно на патетичним „патриотским“ приредбама истомишљенички тапше по рамену бившег председника за једнократну употребу. Анемична провинцијска кич слика два псеудопатриотизма. 
                                                                                                 ***
А у пост скриптуму и једна заблуда – да је псеудопатриотизам био и остао реткост.  
Није реткост. У ДОС-у, и око ДОС-а, оних година и касније, сви из те приче, сви су тврдили и сви би тврдили и данас да је сарадња са НАТО-ом у интересу Србије. 
Тако разумевајући ствари је и Коштуница својевремено предао Косово албанској мањини. Данас је супротног уверења. Оно претходно му више није у интересу па га одавно више не заступа. Просто је заборавио своју некадашњу улогу (платформу) аутистично се надајући да су је заборавили сви. 
Али, нису. Ето, нису. Бар не сви. 
 

[[ https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8811 ]]

 

Inizio messaggio inoltrato:
Da: Partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana <partigiani7maggio@...>
Oggetto: Rete della memoria e dell\'amicizia per l\'Appennino centrale
Data: 21 dicembre 2017 20:51:33 CET

View this email in your browser
 

* Con la presentazione – il 30 novembre scorso – di una Domanda di cofinanziamento, a valere sul Bando 2018 Progetti Italiani della Tavola Valdese, per interventi nei Comuni di Acquasanta Terme (AP) e Valle Castellana (TE), siamo passati alla fase concreta/operativa della campagna \"Rete della memoria e dell\'amicizia per l\'Appennino centrale\" avviata tramite la associazione Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia (Jugocoord) Onlus.

La campagna è stata concepita a seguito del recente sciame sismico (2016-2017) che ha duramente colpito un\'area, a cavallo tra Abruzzo, Marche, Umbria e Lazio, in cui durante la II Guerra Mondiale trovarono rifugio e spesso si impegnarono nella lotta partigiana numerosi antifascisti montenegrini e altri jugoslavi, ex-prigionieri nei campi di concentramento della nostra penisola. Per questo motivo si è ritenuto giusto esprimere concretamente solidarietà ai territori colpiti, stanziando fondi per il recupero di beni culturali e storici come segno della collaborazione fra i popoli. Per questo primo anno si è dovuta procrastinare la fase operativa relativamente agli altri due Comuni finora sollecitati – Monte Cavallo (MC) e Foligno (PG); d\'altronde, la campagna ha la potenzialità di coinvolgere un numero ben maggiore di realtà locali: sviluppi in tal senso possono venire solo dalla attiva collaborazione di tutte le persone e realtà coinvolte e sensibili a questi temi. Per dettagli si veda la pagina dedicata alla campagna \"Rete della memoria e dell\'amicizia per l\'Appennino centrale\".

 

\"\"
 

** Solo pochi giorni dopo, mentre correva il terzo anniversario della sua morte, il fondo archivistico di Drago Ivanović ha trovato appropriata collocazione nel Centro di Documentazione \"Giuseppe Torre\" di Jugocoord Onlus a Bologna.

I materiali, costituiti da memorie degli anni della Resistenza e dell\'internamento e dagli appunti e documenti su cui Drago ha basato la scrittura delle sue numerose opere, erano stati affidati dai figli agli Autori del libro I partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana ed alla associazione Jugocoord onlus, cui lo stesso Drago aveva aderito all\'inizio del 2014. Ci si ripromette di far classificare i documenti secondo criteri professionali non appena sarà possibile; nel frattempo si dispone di un catalogo provvisorio, compilato dalla stessa famiglia Ivanović: per questo e per eventuali richieste di consultazione e copia di documenti si veda alla pagina dedicata al fondo archivistico


** Il 2017 è stato dunque per noi un anno intenso, ed alla sua conclusione possiamo dire che il nostro lavoro, di ricerca e sensibilizzazione sull\'impegno degli antifascisti jugoslavi in Italia, ha dato frutti importanti. Auguriamoci allora che anche l\'Anno Nuovo 2018 sia proficuo per tutte le persone interessate e sensibili a questi temi... ed aggiungiamo un caloroso augurio, non rituale visti i tempi che corrono, di pace e fratellanza fra i popoli.
 

\"\"
=== * ===  I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA Storie e memorie di una vicenda ignorata  Roma, Odradek, 2011 pp.348 - euro 23,00  Per informazioni sul libro si vedano: Il sito internet: http://www.partigianijugoslavi.it La scheda del libro sul sito di Odradek: http://www.odradek.it/Schedelibri/partigianijugoslavi.html La pagina Facebook: http://www.facebook.com/partigianijugoslavi.it  Ordina il libro: http://www.odradek.it/html/ordinazione.html  === * ===

Copyright © 2016 I partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana, All rights reserved.
Questa è la lista di contatti in lingua italiana degli Autori del libro. Altre info: http://www.partigianijugoslavi.it

Our mailing address is:
I partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana
c/o JUGOCOORD ONLUS, C.P. 13114 (Uff. Roma 4)
Rome, Rm  00100
Italy



\n


I Balcani scacchiere della guerra della NATO contro la Russia

1) Gli avvoltoi atlantici tornano a volteggiare sui Balcani (di A. Fazolo)
Sul convegno \"I Balcani occidentali ad un bivio\" organizzato dalla NATO a Roma il 6-7/12 u.s.

2) I piani di Washington per i Balcani (di Luca Susic)
Sullo studio pubblicato dall\' Atlantic Council (AC) intitolato “Balkans Forward. A new US strategy for the region”

3) La ricetta choc Usa: «I confini di Tito da ridisegnare» (di Mauro Manzin)
L’analista Schindler sul New York Observer, quotidiano del genero e consigliere di Trump, vuole cancellare Dayton 


Sulle incessanti sollecitazioni eversive angloamericane verso i Balcani si veda anche, ad esempio:
British diplomat [Timothy Less] advocates reshaping of Balkan boundaries (Dic. 2016)


=== 1 ===


Gli avvoltoi atlantici tornano a volteggiare sui Balcani

di Alberto Fazolo*, 12/12/2017


Dai primissimi anni \'90 la Jugoslavia si trasformò in un laboratorio per le ingerenze occidentali, vi vennero sperimentate tutte le tecniche di destabilizzazione che poi abbiamo visto applicate nel resto del mondo per un quarto di secolo. Dapprima ci si adoperò per smembrare lo Stato fomentando l\'odio etnico (da cui venne coniato il neologismo \"balcanizzazione\") poi si scatenarono sanguinose guerre fratricide. Dove la NATO non riuscì ad arrivare con le bombe, arrivò con la guerra non convenzionale, varando il modello di regime change chiamato \"rivoluzioni colorate\". Gli avvoltoi atlantici hanno divorato il cadavere della Jugoslavia causando danni immani.

I Balcani si trovano in una fase più avanzata rispetto ai paesi che successivamente subirono la stessa ingerenza, anche per questo è d\'interesse studiare la loro storia e scrutarne il futuro prossimo. A Roma il 6 e 7 dicembre 2017 si è tenuta una conferenza pubblica organizzata dal NATO Defence College dal titolo \"I Balcani occidentali ad un bivio\". Questa è stata l\'occasione per capire quali siano le intenzioni della NATO e cosa potrebbe succedere a breve.

Il dramma dei Balcani sono le tensioni etniche, tuttavia ci sono anche dei problemi consolidati relativi alla criminalità che in particolare si dedica a traffici di droga, sigarette, armi, esseri umani, ecc. In questa fase la NATO individua ulteriori e più pericolose minacce (almeno dal suo punto di vista), rappresentate dall\'azione di tre entità: Russia, Cina e paesi arabi.

La NATO si lamenta dell\'efficace penetrazione russa tra le popolazioni d\'etnia Serba, questa azione si attuerebbe prevalentemente attraverso la cooperazione e l\'informazione. In questo quadro, la NATO è molto allarmata dal fatto che la Serbia abbia deciso di comprare degli aerei da combattimento e dei carri armati di produzione russa. Il timore della NATO è che la penetrazione russa si rafforzi sul piano politico arrivando a trasformarsi in una presenza militare, teme cioè che la Russia possa costruire una \"testa di ponte\" all\'interno della UE: cosa che la NATO impedirà ad ogni costo.

La penetrazione cinese nei Balcani è solo di tipo commerciale, con investimenti in impianti industriali e in infrastrutture. La NATO e la UE vogliono impedire che la Cina diventi un competitor nella regione, non ammettono cioè che altri si intromettano in quello che considerano un terreno di conquista esclusivo.

Più particolare è la minaccia rappresentata da alcuni paesi arabi, nello specifico monarchie del Golfo e Turchia, che stanno promuovendo la radicalizzazione religiosa in Bosnia, Kosovo e Albania.

Si stima che in Siria attualmente combattano circa 800 integralisti islamici balcanici che con l\'imminente capitolazione del Califfato potrebbero tornare nelle proprie terre. La NATO teme che questi possano compiere attentati terroristici in Europa. La vicenda ha degli aspetti grotteschi, infatti da un lato ci si lamenta che alcuni di questi combattenti dell\'ISIS in precedenza lavoravano per la NATO, dall\'altro non ci si interroga su chi sia a sostenere la radicalizzazione: la Turchia è uno dei più importanti membri della NATO e le monarchie del Golfo sono degli stretti alleati degli USA. Se solo lo volessero, gli USA sarebbero in grado d\'arrestare il fenomeno, ma non lo stanno facendo; la cosa è molto interessante, perché potrebbe essere la manifestazione di qualcosa di diverso dalle apparenze.

La Bosnia, la Serbia e il Kosovo non sono né nella UE, né nella NATO, e probabilmente non vi entreranno mai, sono tre distinte testimonianze del fallimento delle ingerenze. La Bosnia non ha risolto gli scontri etnici, vive in un equilibrio estremamente fragile. La Serbia non si doma e non perdona. Il Kosovo è un narco-Stato che non sarà mai presentabile e soprattutto non si sa autorganizzare. In queste tre entità regna un caos che determina un vuoto politico in cui si può inserire l\'azione di Russia, Cina e paesi arabi. L\'unica soluzione che la NATO ha per scongiurare questa evenienza è di andare contro la volontà dei popoli e imporre l\'integrazione, magari ricorrendo anche a qualche forma di commissariamento (andrebbe insediato un plenipotenziario che possa essere espressione della NATO o dell\'OSCE). La NATO è pronta a forzare la mano, i Balcani sono di nuovo ad un bivio: o la sudditanza, o la guerra.

La crisi tra EU e USA non è un mistero, si era già manifestata in molte occasioni (come in Libia e poi in Ucraina), ma forse ora si potrebbe acuire. Facendo la forzatura d\'imporre l\'ingresso di Serbia, Bosnia e Kosovo nella UE si crea una contraddizione che potrebbe far crollare tutti gli equilibri del continente. Dopo aver infiammato il Medioriente con la provocazione di Gerusalemme, ancora una volta gli USA accenderebbero un fuoco nella polveriera balcanica destabilizzando l\'Europa.

Forse il cadavere che gli avvoltoi atlantici vogliono divorare non è solo quello dell\'ex-Jugoslavia.
 

*Articolo esce in contemporanea Contropiano e Antidiplomatico


=== 2 ===


I piani di Washington per i Balcani (secondo l’Atlantic Council)

di Luca Susic, 10 dicembre 2017
 

Nel mese di novembre, il think tank statunitense Atlantic Council (AC) ha pubblicato uno studio di 20 pagine intitolato “Balkans Forward. A new US strategy for the region”, partendo dal presupposto che “mentre gli Stati Uniti e l’Europa sono concentrati sui propri problemi interni, la Russia e altri paesi stanno ridisegnando il paesaggio geopolitico della regione”. Gli autori, infatti, hanno evidenziato quelle che a loro modo di vedere sono le principali azioni con cui Mosca tenta di far precipitare la regione verso uno stato di caos (indebolendo così sia Bruxelles che Washington), nonché le possibili soluzioni per contrastare questa “influenza maligna”.

Per comprendere il testo è innanzitutto fondamentale notare come secondo l’AC lo scopo finale della politica statunitense verso i Balcani dovrebbe essere quello di giungere all’integrazione euroatlantica dell’area, facendo quindi entrare quanto prima nella NATO e nella UE gli Stati non ancora membri. Questa tesi viene ritenuta in linea con lo sforzo intrapreso in seguito agli accordi di Ohrid del 2001, quando emerse l’idea che la partecipazione all’Alleanza Atlantica avrebbe garantito i confini allora esistenti, mentre la possibilità di accedere ai mercati europei avrebbe spinto i governi locali a intraprendere con decisione la via delle riforme interne e ad abbandonare le tradizionali divisioni.

L’insuccesso della politica appena menzionata, viene però fatta dipendere non tanto dagli errori commessi dai cosiddetti policymakers o dagli atteggiamenti spesso paternalistici con cui Bruxelles e Washington si relazionano con gli attori ex – jugoslavi, ma alla combinazione di diversi fattori quali l’influenza russa (Mosca viene apertamente accusata del presunto tentativo di golpe in Montenegro), la Brexit e il referendum olandese sull’Ucraina, nonché le dichiarazioni di Trump sulla politica estera statunitense.

Il risultato di ciò, sempre secondo gli autori, è che “i Balcani occidentali sono diventati un posto molto più pericoloso”, mentre la credibilità dell’Unione Europea, soprattutto dopo la moratoria sull’allargamento imposta da Juncker, è rimasta intatta solo grazie al ruolo della Germania, che ha creato una sua politica indipendente verso l’area sud-orientale del continente.

Partendo quindi da questi presupposti, vengono sviluppate una serie di altre considerazioni, che per semplicità del lettore verranno riassunte nell’ordine in cui compaiono nel paper.

  • LE DIVISIONI ABBONDANO: in questo primo capitolo, grande attenzione viene data all’ascesa al potere di Aleksandar Vucic e alla sua promessa iniziale di avvicinarsi alla UE e trovare una soluzione accettabile per la Serbia sulla questione kosovara. In particolare il presidente serbo viene criticato per aver cercato il supporto della Russia, vista come un possibile appoggio nel caso in cui il progetto europeo dovesse continuare ad affondare. Mosca, dal canto suo, viene attaccata a causa dei suoi stretti rapporti con Milorad Dodik (presidente della Rep. Srpska), ossia il leader che assieme ai suoi più stretti collaboratori avrebbe “speso un decennio a cercare di distruggere le fragili strutture della Bosnia”. Sorprendentemente, però, nell’ambito della crisi del Paese viene anche riconosciuta una certa responsabilità alla comunità croata di Bosnia e, in misura minore, a quella musulmana. La responsabilità del Cremlino, comunque, secondo l’AC si estende ulteriormente al Kosovo, in cui viene accusato di aver realizzato “fake news” per aizzare i serbi contro gli albanesi, al Montenegro e, soprattutto, alla Macedonia. Proprio quest’ultima è l’oggetto di un lungo approfondimento, nel quale, viene elogiato il nuovo Primo Ministro Zoran Zaev, capace di spodestare il VRMO-DPMNE, ossia il partito dell’ex premier Gruevski, considerato troppo vicino alla Russia. Ciò che stupisce di più, però, è l’ammissione che anche in Kosovo il nazionalismo spinto rappresenti una preoccupazione, nonostante Pristina venga spesso rappresentata come un alleato di ferro degli USA e la dimostrazione più chiara del successo della politica estera americana nell’area.
  • COSA VUOLE LA RUSSIA? Si tratta del passaggio probabilmente più controverso dell’intero studio, in quanto, più che di un’analisi, assume i toni di un vero e proprio attacco nei confronti di Mosca. Questa, infatti, viene accusata di condurre una politica distruttiva incentrata sull’ottenimento di 3 obiettivi separati:
    1. Distrazione: ossia la creazione di confusione nell’area balcanica allo scopo di spostare il focus euro-atlantico dalle zone di maggiore interesse (come l’Ucraina) ai Balcani;
    2. Minaccia: destabilizzare scientemente l’ex-Jugoslavia, in quanto un’eventuale escalation (viene fatto esplicito riferimento ad una nuova guerra civile) rappresenterebbe appunto una minaccia diretta all’Europa;
    3. Precedente: mettere cioè in discussione i confini post-Dayton per modificare anche quelli della Crimea, del Donbass e delle Repubbliche Baltiche.

Come già avvenuto nel caso delle simulazioni della Rand e di altri think-tank su un’ipotetica invasione russa del Baltico, emerge qui l’idea che Mosca rappresenti ormai un chiaro nemico non solo dell’Occidente, ma anche delle stesse popolazioni destinate ad essere vittime della Sua politica estera. Proprio l’aspetto relativo alla volontà di queste nazioni assume una notevole importanza in quanto, contrastando parzialmente con quanto scritto nelle pagine precedenti, l’AC evidenza come “la popolazione della regione sa che non c’è futuro assieme alla Russia” che “rimane un attore relativamente debole nella regione”. Questi aspetti, quindi, vengono usati in quella che sembra essere a tutti gli effetti la riproposizione della missione universalistica americana per la liberazione dei popoli oppressi da regimi o influenze non democratiche.

  • SOTTO I RIFLETTORI: CORRUZIONE, NON “ODI ANTICHI”: abbandonando per un attimo il ruolo “malefico” di Mosca, in questa sezione l’accento viene messo sulle ragioni che hanno portato le diverse etnie a combattersi nel corso dei secoli. Secondo gli autori, la causa scatenante di questo fenomeno è da ricercare nella presenza di stati disfunzionali, corrotti e frutto di una scarsa esperienza nell’autogoverno. Conseguenza di ciò sarebbe l’affermazione costante, negli ultimi anni, di uomini forti, attorno ai quali si concentra l’intero potere istituzionale. A sostegno di tale tesi vengono portati i casi di Milo Đukanović (Montenegro), Hashim Thaçi (Kosovo) e Milorad Dodik (Rep. Sprska), ma anche di Aleksandar Vučić (Serbia), Dragan Ćović (Croati di Bosnia) e Bakir Izetbegović (comunità bosgnacca).

Il ragionamento, per quanto sensato, incontra però un grosso limite nel momento in cui ci si accorge che alcuni di questi “big men” sono stati e sono tutt’ora dei partner fondamentali per Washington e Bruxelles, nonché che la loro stessa ascesa al potere è stata fortemente caldeggiata dagli Stati Occidentali. Lo stesso procedimento è infatti attualmente in atto con Zoran Zaev, che sta lentamente sostituendo Gruevski nel ruolo di “uomo forte” della Macedonia. Infine, non va neppure dimenticato che buona parte della politica europea dell’ultimo secolo è stata, nel bene e nel male, dettata e plasmata da singoli leader carismatici o “illuminati”.

  • UNA SVEGLIA PER GLI STATI UNITI: partendo dall’assioma secondo cui i Balcani rappresentano il “ventre molle dell’Europa”, l’Atlantic Council ritiene che la chiave della sicurezza e di conseguenza dell’instabilità dell’area, sia rappresentata dalla Bosnia Erzegovina, la cui unità è messa a repentaglio da quello che viene definito “settarismo” (il nazionalismo). A questa considerazione vengono affiancati anche un approfondimento sulla cosiddetta “rotta balcanica” dell’immigrazione e una breve descrizione del fenomeno dell’estremismo islamico.Lo scopo è quello di evidenziare gli ambiti su cui la Russia (sempre lei) ha investito maggiormente per seminare discordia nella regione. Proprio in risposta a questo sforzo nemico, l’AC ritiene sia fondamentale che gli USA riprendano il proprio ruolo di stabilizzatori, il che sarebbe possibile attraverso 3 azioni potenzialmente in grado di mutare l’intero scenario locale:
  1. Stabilire una presenza militare permanente nell’Europa sud-orientalepartendo chiaramente dalla base di Bondsteel, già in grado di ospitare un contingente di 7000 uomini. Il tutto potrebbe essere facilitato dalla fine della missione KFOR, a cui dovrebbe seguire un crescente impegno militare statunitense nell’area. Come è facile immaginare, infatti, il Kosovo sarebbe ben felice di poter ospitare altri soldati statunitensi, mentre la popolazione serba non avrebbe altra scelta che affidarsi alle truppe straniere per veder garantita la propria sopravvivenza e permanenza. Un contingente “sostanzioso”, inoltre, garantirebbe gli attuali confini degli alleati e permetterebbe di accreditare gli USA come potenza realmente interessata alla difesa dello status quo. Secondo gli autori, inoltre, a ciò dovrebbe essere affiancata la proposta di fornire supporto agli “amici” nelle operazioni di controspionaggio, spingendoli magari proprio a richiedere un tale intervento.
  1. Perseguire uno “storico” riavvicinamento con la Serbia, ossia convincere Vučić ad annacquare i legami con Mosca e i media locali a dare “un’adeguata copertura mediatica” a quelli che sarebbero i risultati (positivi) di un avvicinamento agli USA. Quest’ultimo aspetto, in particolare, è interessante, in quanto evidenzia una parziale verità. Infatti, sebbene il Presidente sia in grado di influenzare pesantemente quotidiani e televisioni, non va dimenticato che una buona fetta dei media locali sono di proprietà straniera (soprattutto tedesca, americana e turca).
  1. Riguadagnare la reputazione statunitense di onesto intermediario, ossia sfruttare le debolezze europee per guadagnare terreno. Nella prima parte di questo paragrafo, infatti, viene ribadita l’attitudine (sbagliata) che ha portato l’Europa a credere che qualsiasi problema potesse essere risolto con la semplice promessa di entrare a far parte dell’unione, usando cioè una leva prettamente burocratica. Nella più classica versione dell’eccezionalismo statunitense, quindi, risulterebbe compito di Washington correggere la miopia di Bruxelles, soprattutto attraverso una diversa gestione del rapporto con gli uomini forti locali.
  • DALLA SICUREZZA ALLA PROSPERITÀ: l’ultimo capitolo, forse quello più politico e meno tecnico, può essere riassunto con una semplice frase: “dovrebbe essere reso chiaro ai Russi che stanno solo perdendo tempo e denaro cercando di spargere caos nella regione”.

Alla luce di quanto sopra, è ora possibile fare una serie di commenti tecnici sul paper. Il primo aspetto da portare all’attenzione è certamente che non si tratta di un lavoro qualitativamente interessante, quanto piuttosto di un manifesto programmatico che risponde ad una serie di esigenze.

La più importante è quella di dare una giustificazione al perseguimento di una politica anti-russa nei Balcani. Nonostante lo sforzo di inserire dei sondaggi relativi al supporto di cui godono gli USA nell’area, però, questa sembra essere motivata più da una chiara ostilità nei confronti del Cremlino unita ad una sorta di “fardello dell’uomo bianco” che da una reale paura delle popolazioni locali per quanto sia in grado di fare Mosca.

Inoltre, risulta anche peculiare il fatto che ad una presunta minaccia asimmetrica, l’Atlantic Council proponga di rispondere nel modo più convenzionale che gli USA conoscono, ossia mettendo sulla bilancia il peso delle proprie forze armate e della propria economia.

Oltre a ciò, emerge con chiarezza la sottovalutazione del pericolo rappresentato dall’estremismo islamico rafforzatosi lungo l’asse Bosnia-Sangiaccato-Kosovo-Albania, il che però non stupisce, in quanto il think tank gode di forte supporto proprio in alcuni dei paesi che hanno maggiormente investito per “reislamizzare” i Balcani. Questo “omissis” è particolarmente grave, in quanto si inserisce in quella diffusa tendenza a sottostimare il ruolo imperialista di alcuni stati musulmani per ragioni economiche e politiche.

Il terzo punto che colpisce è la totale assenza di fonti in lingua locale e la presenza di pochi riferimenti a studiosi o esperti provenienti dall’area. Se ciò è da un lato giustificato dall’oggettiva difficoltà del mondo accademico locale di realizzare opere di qualità, dall’altro finisce per limitare notevolmente le fonti e orientarle inevitabilmente in senso-filo occidentale, dato che solitamente i grandi network in lingua inglese non danno troppo spazio alle voci più critiche delle politiche euro-atlantiche.

Infine, sebbene vi siano numerosi riferimenti al ruolo complementare di USA e UE, il documento sembra tracciare piuttosto le linee guida per sostituire Bruxelles in loco, un’ambizione non esagerata visto che, come sottolineato in precedenza, a causa della debolezza italiana e del disinteresse francese, la politica europea nei Balcani si limita alle azioni tedesche e agli spunti individuali di Federica Mogherini.

Quanto sopra, sebbene non rifletta in pieno la linea dell’attuale amministrazione americana, deve rappresentare un campanello d’allarme per tutti quei paesi (Italia in primis) che hanno forti interessi nell’area e che rischierebbero seriamente di trovarsi “fuori dai giochi” qualora anche solo alcune delle linee guida proposte dovessero essere messe in pratica. In aggiunta a ciò, grande attenzione e cautela dovrebbe essere applicata anche alla tendenza di alcuni ambienti interventisti presenti fra i democratici e i conservatori americani a interpretare qualunque sfida geopolitica con il prisma dello scontro fra Est e Ovest, sia perché ci farebbe nuovamente finire sulla linea di fuoco, sia perché ci impedirebbe di prestare le dovute attenzioni ai competitors più attivi, come Turchia, monarchie del Golfo e Cina.

Foto: Reuters, EPA, KFOR e RT


=== 3 ===


La ricetta choc Usa: «I confini di Tito da ridisegnare» 

L’analista Schindler sul New York Observer, quotidiano del genero e consigliere di Trump, vuole cancellare Dayton 

di Mauro Manzin, 15 maggio 2017


TIRANA Tirana strizza l’occhio al Kosovo per creare la Grande Albania, la Republika srpska non ha mai nascosto le sue ambizioni di diventare parte integrante della Serbia, in Bosnia-Erzegovina i croati chiedono di diventare entità come i serbi e i bosgnacchi. Insomma, tutti contro tutti. In mezzo un’Unione europea che rischia di fare la fine del vaso di coccio tra i due giganti mondiali d’acciaio: Usa e Russia. Lo scenario balcanico anche in vista del Summit di Trieste, prolungamento naturale del Processo di Berlino è decisamente oscuro e pieno di nubi.

A ulteriormente complicare le cose ci mette lo zampino anche la nuova amministrazione a stelle e striscie capitanata da Donald Trump. Il messaggio arriva chiaro dalle righe del New York Observer, il quotidiano è di proprietà di Jared Kushner, genero e consigliere del presidente Usa e reca la firma di John Schindler, esperto di difesa ed ex analista dell’agenzia per la sicurezza nazionale (Nsa) e riprese dal Delo di Lubiana. Ebbene, secondo Schindler, quanto sta succedendo ora nei Balcani altro non è se non il frutto del peccato mortale messo in atto dall’Occidente, Ue e Nato su tutti, che ha accettato le vecchie frontiere comuniste di Tito quali confini delle repubbliche nate sulle ceneri di quella che fu la Repubblica federativa socialista di Jugoslavia. Non è stato capito che quei confini, tra le repubbliche della Federativa, sostiene Schindler, altro non erano se non un capriccio dei funzionari comunisti e non rispecchiavano la realtà etnica del Paese.

Per l’analista americano la Ue e la Nato hanno con cocciutaggine predicato l’illusione di una convivenza interetnica che presupponesse che nella regione fosse possibile vivere nell’unità e nella fratellanza (guarda caso uno dei concetti fondamentali di Tito ndr.).

È una triste realtà, invece, obietta Schindler, che Tito ha preservato la Jugoslavia con una combinazione fatta di carisma personale, saggezza politica e di una sgradevole polizia segreta. L’Occidente, ribadisce l’analista Usa, ha con insuccesso cercato di mantenere i confini comunisti. In Bosnia e in Kosovo poi, continua Schindler, le minoranze che sono fuggite di fronte alla guerra non vogliono tornare nei loro luoghi d’origine. Forse per paura o forse per una sorta di particolarismo etnico. Sta di fatto che non tornano.

Quindi, e qui c’è veramente da aver paura, l’analista statunitense propone di ridisegnare i confini della ex Jugoslavia. Su tutto va, per Schindler, “rettificata” la Bosnia-Erzegovina permettendo che la Republika srspka si unisca alla Serbia e che l’Erzegovina occidentale si riunisca alla Croazia visto anche in quell’area la stragrande maggioranza dei cttadini ha già oggi il passaporto croato. Schindler definisce l’architettura istituzionale degli Accordi di Dayton del 1995 «grottesca» che impedisce il funzionamento di qualsivoglia istituzione statale, e, in effetti, la crisi politica e lo stallo istituzionale permanente a Sarajevo lo sta ampliamente dimostrando.

Ma non finisce qui. Schindler invita la Serbia a riconoscere il Kosovo non prima di aver ottenuto in cambio la regione di settentrionale (serba) e della valle di Preševo. L’analista poi giudica «irrevocabile» la futura unione di Kosovo e Albania nella cosiddetta Grande Albania che comprenderebbe però anche parti della Macedonia. Perché lasciare che ciò avvenga autonomamente e quindi con un conflitto e non pilotare meglio il tutto a livello di mediazione internazionale dando alla Russia lo status di Paese equivalente a quello degli altri attori occidentali? Come contropartita ci sarebbe l’ingresso nell’Ue dei nuovi Balcani occidentali che otterrebbero anche una buona iniezione di finanziamenti. Una compensazione che dovrebbe giungere soprattutto alla Macedonia che in questo processo avrebbe il ruolo di agnello sacrificale.

Diverso però è l’approccio russo. Jelena Ponomarjova, una dei principali esperti di Mosca per i Balcani sostiene che la crisi politica in Macedonia e l’idea di Grande Albania sono strumenti degli Usa per destabilizzare l’Europa e, contemporaneamente, per cercare di togliere l’area dall’influenza russa. Ponomarjova non esclude neppure una guerra civile in Macedonia che spezzerebbe il Paese in due.

Insomma, dipinto da Washington o da Mosca lo scenario balcanico minaccia nuovamente di grondare sangue. Sangue di innocenti nel nome della nuova Guerra fredda.



\n

(italiano / serbocroato)

Solidarietà / Solidarnost s palestinskim narodom

1) Zajednička deklaracija komunističkih i radničkih partija u znak solidarnosti s palestinskim narodom
2) SRP: A proposito del riconoscimento di Gerusalemme quale capitale di Israele / Povodom priznanja Jeruzalema za glavni grad Izraela
3) NKPJ: Stop zločinina nad narodom Palestine
4) Comitato Contro La Guerra Milano: PER IL RISPETTO DELLA CAUSA PALESTINESE


=== 1 ===


Zajednička deklaracija komunističkih i radničkih partija u znak solidarnosti s palestinskim narodom

15. prosinca 2017.

Komunističke i radničke partije koje potpisuju ovu zajedničku deklaraciju:

1. Oštro osuđuju neprihvatljiv stav predsjednika SAD-a, Donalda Trumpa, putem kojeg SAD priznaju Jeruzalem kao glavni grad Izraela.

2. Ova odluka snažno potkopava pravednu borbu palestinskog naroda protiv izraelske okupacije i za stvaranje i priznanje palestinske države u granicama iz 1967. godine, s Istočnim Jeruzalemom kao glavnim gradom. Štoviše, ova odluka, koja predstavlja opasnu provokaciju protiv naroda Bliskog istoka, ide u smjeru povećanja sukoba u regiji radi omogućavanja američkih imperijalističkih planova.

3. EU i općenito vodstvo njenih država članica također snose odgovornosti za takvu odluku, budući da produbljuju svoje odnose s izraelskom državom u isto vrijeme kada izraelska država tlači i ubija palestinski narod.

4. Pozivamo radnike i sve narode svijeta da ojačaju svoju solidarnost s palestinskim narodom kako bi oslobodili tisuće političkih zatvorenika iz izraelskih zatvora; razbili zid sramote; prisilili na povlačenje izraelsku vojsku sa svih okupiranih područja od 1967. godine, uključujući i Golansku visoravan (Siriju) i farme Šeba (Libanon); okončaju sve blokade palestinskog naroda na Zapadnoj obali i Pojasu Gaze; kampanju za povratak palestinskih izbjeglica na svoja ognjišta, u temeljem relevantnih rezolucija UN-a; nastaviti borbu za priznavanje neovisne, suverene i održive palestinske države unutar granica 1967. s Istočnim Jeruzalemom kao glavnim gradom.

 

Komunistička partija Albanije
PADS, Alžir
Komunistička partija Australije
Partija rada Austrije
Komunistička partija Azerbajdžana
Progresivna tribina u Bahreinu
Komunistička partija Bangladeša
Komunistička partija Wallonije – Bruxelles
Radnička partija Belgije
Brazilska komunistička partija
Komunistička partija Brazila
Socijalistička radnička partija Hrvatske
AKEL
Komunistička partija Češke i Moravske
Komunistička partija u Danskoj
Komunistička partija Estonije
Komunistička partija Ekvadora
Komunistička partija Finske
Njemačka komunistička partija
Ujedinjena komunistička partija Gruzije
Komunistička partija Grčke
Mađarska radnička partija

Komunistička partija Indije
Komunistička partija Indije (marksista)
Partija Tudeh  Irana
Iračka komunistička partija
Komunistička partija Irske
Radnička partija Irske
Komunistička partija (Italija)
Socijalistički pokret Kazahstana
Korejska radnička partija

Socijalistička partija Latvije
Komunistička partija Luksemburga
Komunistička partija Malte
Komunistička partija Meksika
Narodna Socijalistička partija Meksika
Nova komunistička partija Nizozemske
Komunistička partija Norveške
Palestinska komunistička partija

Palestinska narodna partija

Paragvajska komunistička partija
Filipinski komunistička partija [PKP 1930]
Portugalska komunistička partija
Rumunjska Socijalistička partija

Komunistička partija Ruske Federacije
Ruska komunistička radnička partija

Savez komunista – KPSS
Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Nova komunistička partija Jugoslavije
Partija komunista Srbije
Južnoafrička komunistička partija
Komunistička partija naroda Španjolske
Komunistička partija Šri Lanke
Sirijska komunistička partija
Komunistička partija Turske
Komunistička partija Ukrajine
Savez komunista u Ukrajini
Komunistička partija SAD


=== 2 ===

DICHIARAZIONE DEL PARTITO SOCIALISTA DEI LAVORATORI DELLA CROAZIA (SRP) 
A PROPOSITO DEL RICONOSCIMENTO DI GERUSALEMME QUALE CAPITALE DI ISRAELE

Il riconoscimento e la dichiarazione del presidente USA Donald Trump, per cui Gerusalemme sarebbe la capitale di Israele, secondo uno schema già noto e tradizionale di sostegno alla aggressiva politica israeliana, non conduce ad alcuna soluzione che soddisfi le parti in conflitto bensì intensifica la crisi nel Vicino Oriente.
Gli USA, con le loro attività nella zona menzionata, proseguono con una furia imperialista e sostengono vergognosamente il regime politico, logistico e militare che da decenni opprime il popolo palestinese, il quale per la sua lotta merita l\'appoggio di tutti gli individui progressisti e amanti della libertà. I grotteschi rapporti degli USA con il governo israeliano e con i regimi reazionari arabi che interloquiscono con il governo statunitense, mettono direttamente in discussione il diritto del popolo palestinese alla autodeterminazione con obiettivo la fondazione di uno Stato palestinese con Gerusalemme Est come capitale, in base alla Risoluzione ONU ed ai confini stabiliti prima del 4 giugno 1967, data in cui ebbe inizio l\'occupazione. Tale decisione calpesta tutte le vittime che il popolo palestinese ha sacrificato dall\'inizio del conflitto e porterà sicuramente a nuove impennate di violenza, di cui siamo già testimoni.
Il presidente americano, con i suoi fedeli alleati, chiarisce che non gli interessano la pace e la giustizia, bensì, deluso per la sconfitta dello Stato Islamico e dalla politica americana in Iraq e Siria, ostinatamente dimostra al mondo la continuità dell\'imperialismo americano con l\'interferenza non richiesta nella politica interna di paesi sovrani ovunque nel mondo.
SRP condanna con la massima decisione la politica imperialista degli USA e delle loro diramazioni nel mondo. Ci battiamo per la fine della occupazione fino alla creazione di uno Stato di Palestina con Gerusalemme Est capitale come base della coesistenza per il bene dei popoli arabo ed ebraico.

11 dicembre 2017
Kristofor Štokić a nome del SRP



IZJAVA SRP-a POVODOM PRIZNANJA JERUZALEMA ZA GLAVNI GRAD IZRAELA

Priznanje i objava američkog predsjednika Donalda Trumpa da je Jeruzalem glavni grad Izraela, u već poznatoj i tradicionalnoj maniri podrške agresivnoj izraelskoj politici, ne dovodi do rješenja koje će zadovoljiti sukobljene strane, već produbljuje sukob na Bliskom Istoku.
SAD, u svojem djelovanju u navedenom području, nastavlja s imperijalističkim divljanjem i besramno podržava politički, logistički i vojni režim koji desetljećima ugnjetava palestinski narod koji u svojoj borbi zaslužuje podršku svih progresivnih i slobodoljubivih ljudi. Nakaradna suradnja SAD-a s izraelskom vladom i reakcionarnim arapskim režimima, koji surađuju s vladom SAD-a, direktno osporavaju pravo palestinskog naroda na samoopredjeljenje u vidu stvaranja palestinske države s Istočnim Jeruzalemom kao glavnim gradom, sukladno rezoluciji UN-a i u granicama utvrđenim prije 4. lipnja 1967. od kada traje okupacija. Ovakva odluka direktno je gaženje svih žrtava koje je palestinski narod podnio od početka sukoba i sigurno će dovesti do nove eskalacije nasilja, čemu smo već i svjedoci.
Američki predsjednik, sa svojim vjernim saveznicima, potvrđuje da mu nije stalo do mira i pravde, već, razočaran propašću Islamske države i uloge američke politike u Iraku i Siriji, nepomirljivo pokazuje svijetu kontinuitet američkog imperijalizma nepozvanim uplitanjem u unutrašnje politike suverenih država diljem svijeta.
SRP najenergičnije osuđuje imperijalističku politiku SAD-a i njegovih ekspozitura u svijetu. Zalažemo se za završetak okupacije te za formiranje palestinske države s Istočnim Jeruzalemom kao glavnim gradom kao temeljem suživota na dobrobit arapskog i židovskog naroda.

11. XII. 2017.

u ime SRP-a,
Kristofor Štokić


=== 3 ===


STOP ZLOČININA NAD NARODOM PALESTINE

Nova komunistička partija Jugoslavije izražava najoštriji protest povodom cinične odluke SAD-a da prizna Jerusalim kao glavni grad države Izrael.

Ovo je još jedan pokazatelj aktivne imperijalističke podrške Izraelu i njihovoj krvavoj politici nastavka okupacije Palestine, nasilja protiv palestinskog naroda, stotine ubistva civila, političkih progona, hapšenja i uskraćivanja elementarnih prava palestinskom narodu.

Potez aktuelnog predsednika Donalda Trampa vodi ceo region Bliskog istoka u pravcu jedne nove eskalacije sukoba i ratnih dejstava i direktno je u suprotnosti sa rezolucijom Saveta bezbednosti UN o statusu grada Jerusalima.

NKPJ polazi od jasnog stava koji je izrečen mnogo puta - postizanje pravičnog i održivog rešenja koje podrazumeva okonačanje okupacije Palestine od strane Izraela i uspostavljanje međunarodno priznate države Palestine u granicama od pre 4. juna 1967. godine sa Istočnim Jerusalimom kao svojim glavnim gradom, uz pravo na povratak palestinskih izbeglica i oslobađanje svih palestinskih političkih zatvorenika iz izraelskih zatvora. Ujedno zahtevamo priznanje Palestine kao punopravne članice UN-a!

Sekretarijat NKPJ, 08. 12. 2017.


=== 4 ===


Per il rispetto della causa palestinese

Il Comitato Contro La Guerra Milano si riconosce nel comunicato del PCPS (https://comitatocontrolaguerramilano.wordpress.com/2017/12/11/comunicato-del-pcps-comitato-palestinese-per-la-pace-e-la-solidarieta), membro del World Peace Council (Consiglio Mondiale per la Pace).

E’ dunque imbarazzante per noi vedere come, in occasione del presidio tenutosi a Milano il 9 dicembre contro la decisione degli Stati Uniti di riconoscere Gerusalemme come capitale di Israele, si possano mostrare le bandiere di presunti “eserciti liberi” addestrati proprio dagli USA e che hanno goduto del sostegno di guerrafondai come il senatore John McCain nonché del supporto di Israele, che ha curato nei propri campi ospedalieri, nel Golan occupato, i cosiddetti “ribelli siriani” feriti in battaglia.

Ciò costituisce una grave provocazione contro il codice di onestà e coerenza a cui dovrebbero ispirarsi tutti i sinceri progressisti che sono in difesa dell’emancipazione della Palestina.

A più riprese, dal 2013, la causa palestinese è stata strumentalizzata da organizzazioni vicine al Free Syrian Army, esercito mercenario formato nel 2011 per combattere il governo siriano, e i cui miliziani sono spesso confluiti tra le fila di al-Nusra, di ISIS e poi all’interno delle forze curde nel Nord della Siria, a seconda della convenienza strategica di fronte ai meriti ottenuti dall’Esercito Arabo Siriano nella lotta contro il terrorismo.

Permettere che certe bandiere compaiano ancora nelle mobilitazioni pro-palestinesi significa non voler comprendere che l’eventuale disgregazione di Paesi come la Siria, così come l’Iran, da parte dell’alleanza tra Stati Uniti, Israele e Arabia Saudita, sarebbe disastrosa per la stessa Palestina.

Le organizzazioni più coerenti, come il Fronte Popolare per la Liberazione della Palestina (FPLP), si sono espresse più volte sulla questione e sanno bene da che parte stare: con l’Asse della Resistenza, che comprende la Siria nella sua integrità e la rispettiva bandiera panaraba con le due stelle verdi.

Comitato Contro La Guerra Milano




\n