Informazione



La Lombardia non è la Catalogna

Quali compiti per i comunisti di fronte al referendum per l'autonomia in Lombardia?

di Alessandro Pascale, 29/07/2017

Il referendum sull'autonomia che si terrà a ottobre in Lombardia (e in contemporanea, in Veneto), ridefinirà i rapporti politici nella regione. L'opposizione di centrosinistra in Lombardia di fatto non esiste. Il Movimento 5 Stelle è altrettanto impalpabile. Il risultato è che la politica lombarda è un campo su cui giocano solo Comunione e Liberazione e le varie cordate della Lega e del centrodestra.

Il referendum è il congresso della Lega in differita

La prima cosa che dobbiamo dire è che il referendum è di fatto il vero congresso della Lega. Per Salvini le elezioni sono andate male. Nei 160 comuni superiori, la Lega ha ottenuto un magro 5,8%, 12,4% nelle regioni del nord, 5,3% al centro e 0,4% al sud. Il tentativo di una Lega nazionale referente dell'estrema destra è bloccato, lo sfondamento al sud di Salvini è fallito. Al congresso della Lega, Salvini ha dovuto rinunciare al progetto di togliere l'indipendenza della Padania dallo statuto. Maroni e Zaia – che hanno vinto le regionali al grido di “prima il nord!” - si sono ben guardati dal presentarsi alle primarie; la loro sfida sono proprio i referendum. Una buona affluenza al referendum (con la scontata maggioranza di sì), sarebbero una vittoria per l'ala “tradizionalista” della Lega: federalismo, alleanza col centrodestra e gestione del potere locale. La totale ininfluenza dell'opposizione di centrosinistra è dimostrata dal fatto che i sindaci del PD provano a salire sul carro del vincitore dando indicazione di voto per il sì, sostenendo che così diventerebbe una vittoria dei lombardi e non della Lega. Ovviamente, nessuno crede veramente che la vittoria del sì al referendum sarebbe una vittoria del sindaco renziano di Bergamo. 

Cos'è il referendum?

Un passo indietro. Per cosa si voterà il 22 ottobre? L'ossessiva campagna pubblicitaria lanciata da Regione Lombardia recita “Referendum per l'Autonomia”. Ovviamente, il voto non sarà sull'autonomia o meno della regione. Il quesito infatti chiede se l'elettore vuole che la Regione avvii il percorso per chiedere – ai sensi dell'articolo 116 della Costituzione – “l’attribuzione di ulteriori forme e condizioni particolari di autonomia, con le relative risorse”. Un percorso che, per arrivare a buon fine, richiede il voto a maggioranza assoluta di Camera e Senato. Dato che il centrodestra e il PD sono – per l'ennesima volta – d'accordo, il percorso potrebbe aprirsi col voto in consiglio regionale e chiudersi col voto alle camere senza bisogno di imbastire questa campagna. Perché farlo, allora? Per necessità di scontro interno alla Lega, per pesare le correnti. E per chiedere un assegno in bianco. Nella campagna referendaria nessuno dice quali poteri e quali autonomie voglia richiedere la regione. La campagna della Regione (sia chiaro, dell'istituzione, non della Lega) si limita a spiegare che la Lombardia è speciale. 

La Lombardia non è la Catalogna

Intendiamoci, l'idea dell'autonomia è molto popolare tra i cittadini lombardi. L'idea di poter gestire i soldi senza dover sostenere “gli altri” è molto popolare. È legittimo chiedersi perchè il referendum catalano riceva simpatia a sinistra mentre quello lombardo con sospetto. Oltre alla storia completamente diversa della Catalogna, il punto è che il processo di indipendenza catalano è davvero popolare – nel senso che mobilita in piazza decine di migliaia di persone ed è in grado di raccogliere centinaia di migliaia di firme sul “Patto Nazionale per il Referendum”. Lo stesso governo indipendentista catalano è una “grande coalizione di indipendentisti” socialdemocratici e conservatori, che sopravvive grazie all'appoggio esterno degli indipendentisti anticapitalisti. Insomma nessuno si illude che quello catalano sia un processo proletario, ma le classi popolari hanno la loro parte lì dentro. Il processo per l'autonomia lombarda invece è costruito per essere un processo delle élites. Al popolo lombardo viene chiesto se affidare un assegno in bianco al governo regionale per andare a contrattare una non meglio precisata autonomia, senza nessuna piattaforma pubblica, mentre il gioco politico è determinato dalla forza delle correnti del centrosinistra e del centrodestra. In pratica, l'esito dell'autonomia lombarda è nelle mani di chi farà la legge elettorale, di chi deciderà le alleanze tra i partiti, di chi deciderà gli equilibri tra le correnti. Nelle mani di tutti, tranne che dei lombardi. Tantomeno dei proletari lombardi.

Il compito dei comunisti

Nella storia del movimento operaio (anche italiano) non sono mancate battaglie più o meno tattiche per la decentralizzazione e la diffusione delle autonomie politico-economiche territoriali. La storia della Jugoslavia dimostra però quanto sia difficile e pericoloso costruire il socialismo in un modello che lasci ampi autonomie ad enti territoriali, specie se fondati su base storico-culturale. I comunisti devono invece battersi per una centralizzazione e pianificazione dell'economia sotto il controllo dei lavoratori. Solo un sistema simile può dar luogo ad un reale intervento politico teso a demolire le differenze di sviluppo territoriale interne ad un Paese. Solo così si può eliminare la storica “questione meridionale”, la quale è evidentemente collegata alla retorica leghista di questo referendum. Rilanciando un programma neo-federalista che risale alla Lega originaria di Bossi la propaganda consiste nel sostenere che i lombardi abbiano diritto a gestirsi i propri soldi contro lo sciupìo delle risorse perpetuato a Roma ladrona e nel Sud. La retorica razzista del meridionale fannullone è dietro l'angolo, così come è evidente il rischio di cercare di distogliere nuovamente i lavoratori dai veri nemici. Il problema di fondo della cattiva gestione delle risorse pubbliche, che spesso è concreto, sta nella malagestione del ceto politico borghese, il quale non osa mettere in discussione il Patto di stabilità che distrugge le amministrazioni locali, né tantomeno la perdita di sovranità (nazionale e popolare) complessiva del Paese, entrambe dovuti ad una subalternità politica, economica e culturale all'Unione europea imperialista. Per queste ragioni è meglio che il 22 ottobre i comunisti disertino le urne, e possibilmente uniscano le loro forze a quelle delle (poche e frammentate) forze popolari e progressiste lombarde per denunciare questo imbroglio, caratterizzando però la propria posizione politica attraverso la denuncia sistematica dei vincoli europei e delle conseguenti politiche neoliberiste e imperialiste. La buona amministrazione sarà tale non quando vedrà il fiorire delle autonomie territoriali, ma quando vedrà il fiorire della gestione diretta dei lavoratori all'amministrazione pubblica.

29/07/2017 | Copyleft © Tutto il materiale è liberamente riproducibile ed è richiesta soltanto la menzione della fonte. 




[Alcuni nuovi testi, e un nuovo libro che li raccoglie nella serie "Esiliata e non sconfitta" ("Prognana i neizgubljena" / "Destierrada e imperdida" vol.4) ad opera di Mira Marković, già leader della Sinistra Unita Jugoslava (JUL) oggi in esilio nella Federazione Russa dopo il colpo di Stato del 3 ottobre 2000 a seguito del quale il marito Slobodan Milošević fu prima arrestato e poi ucciso nella galera dell'Aia. Dal sito della Associazione Sloboda http://www.sloboda.org.rs/ . 
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .  (A cura di I. Slavo)]


Mira Marković "prognana i neizgubljena"

1) Др Зинаида Голенкова о новој књизи Мире Марковић " ("Destierrada e imperdida IV")
2) Novi tekstovi Mire Marković:
– БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ  (April 2017.god.) [su Trump]
– ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ  (30. Maja 2017. god.)
– НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА (12. јун 2017)
– ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ (9. Jula 2017.god.) [sulla privatizzazione dell'Università]
– ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ (19. jula 2017. god.)


=== 1 ===


Др Зинаида Голенкова о новој књизи Мире Марковић  
                              
 НАУЧНИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМИМА САВРЕМЕНОГ СВЕТА

Др Зинаида Голенкова је руководилац Центра Института за социологију Руске Академије наука и професор социологије на Универзитету Дружба Народа

Мира Марковић је позната у својој земљи по својој друштвеној и политичкој активности, али је она, пре свега, професор социологије. 
Објавила је велики број научних и публицистичких радова. 
У последње време и једну аутобиографску књигу. 
У овој књизи разматра опште проблеме савременог света. 
Она се, пре свега, бави социолошком анализом противречних тенденција глобализације и судбином малих народа у последњих четврт века. 
У савременом свету, а нарочито у науци, воде се многе расправе о глобализацији, о њеним предностима и недостацима. Свет се поделио на глобалисте и антиглобалисте. 
Убедљиве аргументе имају и једни, и други. 
Проблеми у вези са глобализацијом су нарочито сложени због распада социјалистичког света и последица који је тај распад имао на глобалном плану. 
Мира Марковић наводи економске и политичке разлоге који упућују на нужност повезивања савременог света и упозорава на опасност од злоупотребе те нужности. 
У својој књизи она социолошки анализира и друге сложене проблеме савременог света. 
Она настоји да укаже на њихову суштину: историјско порекло, текуће противречности и будуће последице. 
Преглед наслова ове књиге говори о ширини проблема којима се бави: Нове колоније, Понижење и лицемерје као институција, Једнопартијска ера,Глобално грађевинарство, Монархистичка инерција, Гвоздене завесе, Пре него што стигне 2025 година, Прилог рзлозима за концепцију глобалног прогреса, Медијска колонизација, Универзална природа двадесетпрвог века, Хладни рат и врели мир, Упозорење старо две хиљаде година... 
Социолошка анализа ових тема праћена је и заузимањем научног и интелектуалног става о њима. по мом мишљењу, свака од ових тема је темељно социолошки анализирана и резултат научног размишљања аутора. 
Желим Мири Марковић даље стваралачке успехе на том, не лаком путу који је изабрала – да се бави социолошким истраживањем савременог света и његове недавне прошлости, и да са резултатима тог истраживања упозна научну и ширу јавност.


=== 2 ===

http://www.sloboda.org.rs/komentar.html 

БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ  

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
April 2017.god.

Недавно бомбардовање Сирије од стране америчке администрације, збунило је, разочарало и забринуло све државе, народе и појединце у свету који су се надали да са доласком Доналда Трампа на чело САД почиње крај америчке империјалне политике, пре свега окончавање милитирастичких интервенција у земљама које су скоро по правилу мале, сиромашне и лоциране у исламском свету. 
` Основа за таква очекивања налазила се у предизборној кампањи Доналда Трампа и у његовом инагуарационом говору. У тим приликама је такву, нову, иземњену спољну политику своје земље најавио. И држао се ње првих неколико месеци. 
Оптимизам у погледу његове неколонијалне политике је био прилично реалан. 
Али, прилично, а не апсолутно какав је, међтуим, био испољен на почетку ове године. 
Тај оптимизам је био ипак брзоплет. 
Предизборна кампања и инагуарациони говор су, наравно, били респектабилни извори наде, али нису и довољан ослонАц за дугорочно креирање и вођење спољне политике. А поготово нису апсолутна гаранција за усклађеност сваког међународног потеза са предизборним иступањима. 
Нису, према томе, најновији потези америчке спољне политике криви за разочарење које је снашло засутпнике брзоплетог оптимизма. За своје разочарење криви су они сами. 
Наивно и неопрезно су се надали да је отворена нова, боља страница у међународној политици која најављује почетак другачијих односа између држава и народа. Можда је и отворена, али је само отворена, није и примењена. 
Одавно, од кад је укинута апсолутистичка монархија, спољна политика не зависи само од расположења, мишљења и намера једног човека. Осим, наравно, у ситуацијама када се ради о бруталним диктатурама, којих је у двадесет и првом веку ипак мало. 
Спољна политика у свакој цивилизованој, савременој држави зависи од економских, социјалних и других интереса које изражава не само власт, већ индиректно и преко ње и нације. 
Претходних тридесет и више година амерички интервенционистички и милитаристички колонијализам под лицемерним именом - ширења демократије и заштите грађанских и људских права - није био само израз политичке платформе америчке администрације, ни израз интереса америчке војне, финансијске и технолошке елите, већ и последица националних материјалних и социјалних потреба. 
Америчком националном свешћу доминира потреба за потрошњом у мери у којој би се грубо, али не и нетачно, могло рећи да је њихова национална свест – потрошачка. Ма колико да имају увек им је потребно да имају више. Не само новца и материјалних добара, већ и других вредности. На пример, повећање територије формирањем своје надлежности над туђим територијама. На пример да примене образац свог начина живота на животе других људи прилагођавајући га у процесу те примене својим потребама, инструментализујући за њих те друге животе. 
Промена власти у САД почетком 2017. године није била само персонална. Најавила је окончање америчког милитаристичког интервенционализма у свету. 
Али не пуком вољом новог председника, већ расположењем оног вишемилионског аудиторијума који је гласао за њега. Могуће је да тај аудиторијум није био баш до краја свестан свог антиколонијалног расположења, своје потребе да се власт коју бира на изборима бави својим народом а не другим народима, својом државом а не туђим државама, али један неинстуцијализована антиимперијалистичка атмосфера била је присутна у ваздуху и довела је Трампа на власт. 
Али досадашња интервенционистичка и милитаристичка политика америчке администрације не може да буде окончана оног тренутка када је нови амерички председник склопи последње странице свог свечаног говора. 
Та политика деценијама интегрисана у мастодонстку државну администрацију САД живеће по инерцији још неко време, можда и прилично дуго време, са бирократском виталношћу, са жилавом недоказаношћу, са искуством, за америчку државу позитивним, као емпиријски моћним аргументом против радикалних промена. 
Зато је можда нова политика америчке администрације само транспарентна транзиција у прилог политике која ће бити не само најављена него и реализована. Која ће тек бити стварно нова. 
Иако је ово време најдинамичније време у историји човечанства не значи да се промене могу апсолутно извести преко ноћи, у једном дану, ни за месец, ни за годину. Отпор новом, виталност претходног је у историји позната препрека и свака намера за радикалним променама са њом мора да рачуна. 
Стрпљење није непријатељ енергичним напорима да се промени старо, већ би, ослањајући се на историјско искуство, требало да буде њихов савезник. 
Зато брзоплети оптимизам, иако знак наивне и најбоље добре воље, треба заменити рационалном, паметном надом и одговарајућим потезима који ће заједно бити у интересу бар мира међу народима и људима, ако не и њиховог бољег живота. 
До даљег, док се не стекну глобални услови и за другачији, хуманији живот. 

---

http://www.sloboda.org.rs/komentar1.html 

Прогнана и неизгубљена  

ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ  

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
30. Maja 2017. god.

Потрошачка цивилизација је заснована на принципу – имати, пре свега материјална добра, и остала пратећа. То значи не само оно што је неопходно за живот, ни оно што је потребно за лагодан живот, већ и оно што није потребно али јесте доступно. 
Неограничен избор роба и материјалних добара уопште, њихова разноврсност и агресивно, свакодневно и циљано психолошко подстицање потребе за власништвом, креирају заједно индивидуалну и колективну свест да је доминантна вредност – имати. Имати је афирмисано као примарни циљ савремене цивилизације и на микро и на макро нивоу. 
Шансе за постизање тог циља расту са местом на лествици социјалне и политичке хијерархије. Статусна позиција олакшава и подстиче потребу за ирационалном и грамзивом потрошњом – похелпу као њихов резултат. 
Тако је, разуме се, било одувек, али све што се догађало раније не значи да треба да оправдано настави да постоји и касније. 
Ако је похлепа могла да се толерише у време средњовековних монархија не значи да је прећутно допуштена и у двадесет првом веку. У двадесет првом веку би морала да се третира не само као морална, већ и као цивилизацијска изопаченост, као појава сукобљена са добом каквим се оно настоји да представи – хуманијим у односу на сва претходна, демократским, нетолерантним према енормним социјалним разликама, и тако даље. 
Монарх у четрнаестом веку у Енглеској се није залагао за цивилизацијску скромност, нити је то од њега неко очекивао, али председник државе у савременом развијеном свету од народа изабран на пет година не би смео да живи разметљиво. Нема потребе да носи униформу као Кастро или Мао Це Тунг, као што нема потребе ни за аскетизмом Лењина и Стаљина. Сви они су се на челу својих држава и народа налазили у револуционираним временима и њихов скроман живот је са разлогом био такав. Можда би тако остало и после револуционарног периода. Кастро је, на пример, живео изразито скромно до последњег дана живота, и када су револуционарна времена, бар она најбурнија, била далеко. 
Данас, у савременом свету, морално неконтролисана похелпа и социјално увредљива разметљивост доводе у сумњу прокламовану демократичност, слику социјалне коректности, грађанске уљудности, која се међутим у време предизборних кампање из петних жила жели да емитује. 
Истовремено та похлепа и разметљивост емитују и слику друштва које није у стању да идентификује лицемерје, а поготово није у стању да га се реши. Не из пуких моралних разлога, мада они нису за потцењивање, већ из најелементарнијих цивилизацијских. 
Толеранција једног лицемерја је ослонац за толеранцију следећег, и свих других. Амнестирање једне неправде је ослонац за амнестирање и свих других, поготово ако за сваку следећу треба више одважности. Анемична одбрана од неправде је извор њеног опстанка. Прогрес у крхким рукама је дуг, спор и тежак. 
Ако су краљеви поданици у четрнаестом и петнаестом веку били не само немоћни пред обешћу својих средњовековних господара, већ и неспособни да њихову обест доживе као неправду њима нанесену, грађани у двадесет и првом веку не само што би требало да су свесни неправде, већ би требало да располажу и средствима да је се реше. 
Али, нажалост, није тако. 
Виталност ове социјалне инерције тежак је камен о врату човека, потребно је да га се реши да би могао да крочи у свет у коме ће за собом оставити материјалну и нематеријалну прошлост која га је чинила беспомоћним бићем, али му и створила свест да је та беспомоћност нужна, оправдана и зато вечна. 
У корпусу неправде и лицемерја, заштићена заблудом о вечној беспомоћности, траје похелпа, грабљивца која се храни плодовима које је отела од лепших али наивних. Зато се не храни само ниховим плодовима, храни се, нажалост, и њима. 

---


Прогнана и неизгубљена  
                              
НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА  

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
12.јун 2017

Несрећна опозиција Предизборна кампања за изборе који су у Србији одржани 2. априла 2017. године била је у знаку активне присутности представника владајуће партије и млаке активности представника опозиционих, односно осталих странака. 
                        Бар судећи по медијима, представници опозиционих и других партија су своју предизборну кампању сводили на идентичне и опште примедбе упућене текућој власти. 
                           Као што су и њихови „програми“ били прилично идентични и саопштени у општим цртама. То су – бољи живот грађана, демократија, интегрисање у савремени развијени свет ... Мање – више то је све. И при том, као да се неко други, било ко други, залаже за нешто супротно. Бар површна и кратко конципирана разрада тих општих места није се ни од једног од представника опозиционих, односно других, партија могла да чује. 
                         Као што су и примедбе текућим властима биле опште природе и углавном личиле на примедбе упућене свим властима на свету у време предизборне кампање од стране њихових противника. Бар у привм реченицама. Негде су те прве реченице разрађене, негде нису. 
                    У случају Србије на недавним предизборним иступањима представника опозиционих, односно других партија, анемична кампања је резултат њихове аутономности. Иза већине опозиционих и других кандидата нису стајале ни политички, ни финансијски, ни морално, ни кадровски интереси и интервенције политичких субјеката изван земље. Скоро сви су били упућени на себе саме. И дали су од себе све што су умели и могли да дају. А то све је било скромно и није могло да привуче неку озбиљнију јавну пажњу. 
      Онима који памте и дуже прате прилике у земљи, неће бити тешко да се сете предизборних председничких и парламентарних кампања деведесетих година које су водиле десничарске партије – СПО и Демократска странка. Те партије су биле агресивне, наметљиве, присутније у јавности од владајуће партије или владајућих партија иако су стално тврдиле да је супротно. 
                  Њихова агресивна присутност била је заснована на политичкој, финансијској и моралној подршци коју су добијале изван земље од стране америчке администрације, бар како каже тадашњи амерички амбасадор у Београду Монтгомери у својим мемоарима, али како кажу и амерички и неки други медији са подручја западне хемисфере. 
                   Додуше, са подручја те хемисфере подршка финансијска, политичка и кадровска је опозиционим партијама у Србији стизала и са тих страна. Углавном нескривено. 
             Али, однекуд, истовремено, са раздражљивом потребом да се за политичку параноју оптуже они који то виде. Ми помажемо финансијски и политички опозицију у Србији, и то не кријемо, али кад се ви сложите са нама ми вас оптужујемо за психијатријске пацијенте. Ето, тако некако је изгледао ванпарламентарни живот у Србији деведесетих година. 
            Наравно, између осталог. 
           Тако је дошло и до десничарских демонстрација марта 1991. године, до демонстрација групације ДЕПОС 1992. године, до демонстрација у организацији коалиције Заједно 1996. године, до пуча 2000. године и до других бенигних протеста, између ових великих, који су трајали у континуитету и у знаку којих је прошла прва деценија успостављања парламентарне демократије и грађанског друштва у Србији.                То је прошлост за оне који су се тада родили. О њој ће знати онако и онолико у зависности од тога ко им је буде тумачио. 
           А тумачи су, историја је то показала, од кад постоји, често врло нереспектабилан извор, танак ослонац истини. 
                Рат са Тројом није вођен због лепе Јелене, већ је то био први, или један од првих колонијалних ратова у свету. Али у историји, књижевној литератури, уметности уопште, третира се као поход мотивисан романтичним осећањима. 
             Цезар, Александар Македонски и Наполеон су били освајачи, прва два антички колонизатори а трећи постмонархистички глобалиста, али их историја, нарочито националне, славе као велике, највеће војсковође којима се њихови народи поносе. 
           Католичка црква је у шеснаестом веку институционализовала Инквизицију, али су јој каснији верници то некако опростили, заборавили, и та необична амнестија траје до данашњег дана. 
            Да су Индијанци дивљи, агресивни насилници који свирепо убијају беле људе, а не трагични и храбри родољуби који бране своју земљу од европских агресора и колонизатора је слика која је неформално добила право грађанства у дечјој литератури, стриповима, музици, филму. А америчка кинематографија се највише потрудила да истину сакрије и да свет у приличној мери прихвати слику која је одговарала америчком народу. И тако даље. 
            Према томе, бруталност десничарске опозиције деведесетих година у Србији није била резултат оправданог гнева према „диктатури“ које објективно није било, већ резултат финансијског и материјалног подмићивања изван земље и обећања да власт чека оне који се супротставе текућој. 
             Данас, дведесет и више година касније, нема таквих финансијских и кадровских иницијатива и подршке из иностранства, јер нема ни интереса за дестабилизацију земље и промену власти као што их је било онда. 
                Земља је дестабилизована и власт је промењена 2000. године. 
              У новим околностима опозиција, ако је буде, није потребна никоме ван земље, па нека се сналази сама како уме и може, уколико жели да постоји. 
                И она се тако сналази, избори су показали како се снашла. Углавном – никако. 

---


Прогнана и неизгубљена  
                              
ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ
9. Jula 2017.god.

Процес приватизације који је захватио бивше социјалистичке земље одмах када су то престале да буду био је вртоглав. 
Прво се догодио у сфери медија, а одмах затим у економском корпусу – индустрији, пољопривреди, трговини, и тако даље. 
Нешто касније, догодио се и у сфери образовања, пре свега високог. Приватни универзитети су у свим некадашњим социјалистичким земљама ницали нешто спорије од приватних фабрика и медија. Иако радикално измењено, кад је реч о приватном власништву, друштво је још гајило спонтани отпор према недржавном утицају на образовање, на формирање интелектуалне личности и професионалних способности. 
Дуго је била доминантна свест да формирању личности, образовању уопште и професионалном, треба да брине друштво преко својих институција, пре свега преко школе и касније универзитета. 
Та је сфера дуго била заштићена од шарлатанства. Друштво и држава су стајали на оправданом становишту да носе одговорност за будућност, а да се та одговорност нарочито налази, пре свега у зони образовања на свим нивоима. 
Али дошло је до развлашћивања државе у многим секторима, па и у овом. При том не у прилог организованог друштва, како би са аспекта историје требало да буде, већ у прилог приватног власништва и одговарајућих интереса. 
Приватни власник одлучује о свему што је његово. То је не примарни, већ једини принцип на коме егзистира приватна својина. У развијеним грађанским друштвима и државама постоје зоне у којима су капитал и приватно власништво уопште у кохабитацији са државом, у процесу трансформације у колективне и контролисане облике својине. 
Али у неразвијеним грађанским друштвима, у почетним фазама капитализма тај процес није ни на видику. 
Тамо се приватни власник понаша као газда у време чартистичког покрета. Нова, тек настала грађанска држава има два решења. Или да Уставом и законима ограничи социјалну самовољу нових капиталиста, чиме се излаже опасности да јој се припише да се није растала од социјалистичких навика па ни намера, или да уважи њихову бахату аутономију и да при том стекне демократску легитимацију од стране неолибералног конзорцијума самозвано надлежног за издавање таквих легитимација. 
У мањим земљама некадашњег социјализма владају та правила неолибералне игре. 
И у нашој, у свим сферама. Па и у сфери образовања. Пре свега, високог. 
Приватни универзитети чија би активност требало да је дефинисана Законом о високом школству и заштићена од самовоље власника, све су бројнији и све самосталнији. Држава и јавност немају увид у њихову активност. Или је тај увид површан, или је из неких разлога занемарен. Власник и његови сарадници, које бира по личном нахођењу, одлучују о општој и професионалној природи студија, никоме не одговарају за њихов квалитет, нису део националне просветне политике, број уписаних и дипломираних студената функционише на принципу Цоса ностре. Тако слично стоје ствари и са „универзитетским“ способностима научног кадра. 
Бивши политичари са завршеним факултетом постају професори на овим приватним универзитетима без и дана претходне научне и наставне активности. Некима се просто признаје политички рад као одговарајућа, односно довољна квалификација за наставу за универзитетску активност. Неки добијају магистарске и докторске дипломе на поклон да би се преко ноћи трансформисали у универзитетске професоре. Тај поклон нису добили само бивши политичари, већ и лични пријатељи. И, наравно, они који су универзитетско звање могли да купе. 
У процесу социјалног раслојавања купаца је све више не само у лицу универзитетских професора већ и у лицу дипломираних студената. Власници приватних универзитета су кад хоће великодушни – поклањају испите и дипломе, али их и продају. Тешко је установити евиденцију оних „студената“ који су платили да би добили документ да су положили испит или да су дипломирали. 
Власнике приватних универзитета савест не гризе, да је имају не би постали власници таквих институција. Можда би постали власници неке самопослуге, продавнице грађевинског материјала, фабрике месних производа ... али произвођачи академских грађана са својим новцем неидентификованог или незаконитог порекла, ако имају и минимум морала требало би да избегну да буду. Због тог минимума морала у друштву се умножава број студената којима у индексу пише да су положили испит на који нису изашли и да су завршили факултет на коме нису студирали. 
То је понижавајући шамар стотинама младих људи који годинама савесно уче, боре се са тремом пред испите, радују се кад их положе, живе скромно у студентским домовима и као подстанари, понекад мало гладују, одлажу куповину гардеробе и одлазак на море док не дипломирају. То је исти такав или и већи шамар њиховим родитељима који се док им деца студирају одричу понекад и елементарних потреба. 
Студије су озбиљан, тежак, леп и достојанствен рад. И док тај рад за хиљаде младих људи траје, нешто лењих, обесних а често и за школу неспособних паразита добија на поклон дипломе од својих богатих и утицајних родитеља, а има их и који их добијају од власника универзитета из ко зна којих разлога. 
Ако нешто држава и њене институције, које желе да буду демократске и правне, треба да ураде, онда је то обуздавање неуниверзитетске самовоље на тобожњим универзитетима, заштита друштва од ове врсте криминала, спречавање те крађе, неморалније од свих других крађа. 

---

http://www.sloboda.org.rs/komentar4.html 

Прогнана и неизгубљена  

ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
19. jula 2017. god. 

Многи образовани људи у свету, од којих један број њих себе доживљава као веома напредне, говорећи о америчкој спољњој политици спомиње је као „либералну“, а представнике те америчке политике на свим нивоима и у свим областима као протагонисте ширења демократије и „увођења“ демократије у земље којима недостаје. 
То разумевање америчке „идеологије“ је прилично распрострањено и они који га изражавају не сматрају себе никаквим проамеричким корпусом. Нису, дакле, наклоњени америчким властима, њиховој администрацији, ни једној партији у САД, само сматрају да подржавају прогресивне и паметне идеје и потезе, политику без обзира ко ту политику заступа. Ако би таква политика била заступљена на крајњем Истоку или на најсевернијем Северу, имала би и тамо њихову подршку. 
Слаба страна те подршке је, за почетак, терминолошка. 
Политика коју они помињу као либералну је неолиберална, односи се на неолиберализам као садашњу фазу развијеног капитализма који води, кад је реч о међународним односима, изразито неоколнијалну, империјалну политику. 
Та политика, дакле, не само што није либерална, ослободилачка, већ је освајачка, колонијална антипод свакој слободи. 
Реч либералан значи слободан. Али када је реч о друштвеним системима та реч је злоупотребљена. 
Либералним капитализмом се сматра прва фаза капитализма када се он одвијао спонтано, без оне улоге државе која би га ограничавала или бар контролисала. 
То ће се догодити много касније, кад „либерални“ раст капитализма буде запретио хаосом на тржишту, даљем економском и уопште друштвеном развоју, па се због тога трансформисао, најпре у монополистички, а затим у државни капитализам, у коме је држава преузела на себе неке од ингеренција приватног капитализма у интересу друштва као целине. 
У садашњој фази капитализам и његова „либерална“ нарав, поново испољена, односи се на неолибералну улогу најразвијенијег капитализма која се изражава као „месијанска“ потреба за ширењем либералних идеја и система широм света. Те либералне идеје и системи су наравно капиталистички али носе друго име. 
То ширење се одвија путем манипулација, пре свега од стране финансијског капитала, које их чини економски зависним, затим успостављањем политичке контроле на основу те зависности и тихом културном колонизацијом, да би се коначно земље изложене таквој политици учиниле потпуно зависним од либералних, односно неолибералних месија. 
Уколико земље којима је месијанство намењено не показују довољно кооперативности са неолибералним намерама најразвијенијег света, тај свет би њихове власти оптужио за диктаторске и предузео оправдане мере да од њих заштити народ, уведе демократију. 
У те мере спада довођење демократских, односно марионетских власти. Уколико би се оне показале недовољно успешним, предузимале би се и друге мере, у виду војних интервенција. И тако даље. 
Тако већ деценијама изгледа ширење и увођење демократије у земље за које су идеолози и заступници демократије материјално (пре свега сировински) и територијално заинтересовани. 
Али и кад би ово „увођење“ демократије било мање колонијалистичко и милитаристичко, ако би за њега постојао неки други начин, остаје и терминолошки и нетерминолошки просто етичко питање – а зашто уопште једна земља, уз помоћ економских, политичких и војних интервенција, уводи било шта у другу земљу, поготово ако та друга земља ништа не тражи да буде уведено. 
То би нетражено увођење требало за сваког да буде третирано као чисто насиље. 
Али, ето, однекуд то се третира као најбоља намера, допринос еманципацији и развоју и то не само до носиоца тог доприноса, већ и од великог броја објективних посматрача, који својом подршком тај допринос храбре, затварајући очи пред истином да се ради о злу чијој експанзији и екалацији и сами доприносе. И чије ће жртве постати једног дана и они сами креирајући свет који је благонаклоно гледао планетарни геноцид над сиромашним и немоћним народима и људима. 


A Bracciano (Roma) sabato 22 luglio 2017 ore 18,00 si svolgerà lo spettacolo di musica dal vivo "l'Estate dell'Amore"

La band I BEATLES A ROMA, ormai nostra sostenitrice da qualche anno, si esibirà in favore della raccolta fondi che stiamo conducendo per la nostra iniziativa nA More con AMore, in pausa di svolgimento per quest'anno, ma in operosa organizzazione per le prossime edizioni!
Allora Vi aspettiamo numerosi presso il Centro Commerciale Bracciano, che gentilmente ospiterà il nostro evento, in Via Sandro Pertini, 2.

SCARICA LA LOCANDINA: https://www.cnj.it/home/images/INIZIATIVE/NMCA/bracciano220717beatles.pdf
INFO sulla iniziativa NA MORE CON AMORE 2013--2017: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/NaMoreConAmore.htm

Diffondete e partecipate! ...E sottoscrivete se potete:

CONTO BANCOPOSTA n° 88411681 intestato a JUGOCOORD ONLUS, ROMA
IBAN IT 40 U 07601 03200 000088411681
Causale “NA MORE CON AMORE”


Generalni štrajk u FIAT-Chrysleru Kragujevac

1) SSSK: Otvoreno pismo predsedniku Aleksandru Vučiću (14. Jula 2017.)
2) SSSK: Izjave i snimke 25.6.--14.7.2017.
3) Kragujevački radnici odlučili stati na kraj neizdrživoj eksploataciji (L. Resanović, 3.7.2017.)
4) Srbija poklonila Fijatu 3,8 milijardi dinara (Danas.rs, 7.7.2017.)
5) NKPJ: Generalnim štrajkom na bahatog poslodavca (28.6.2017.)


isto počitaj: ДА ЛИ КРАГУЈЕВАЧКИ ФИЈАТ ВОЗИ У ПРОВАЛИЈУ? (среда, 28 јун 2017)


=== 1 ===


14. Jula 2017.

Otvoreno pismo predsedniku Aleksandru Vučiću

Господине председниче,

Јуче су радници „ФИАТ“-а у Крагујевцу грубо изиграни од Владе Републике Србије у маниру недостојном одговорних људи.

Ризикујући наш углед који имамо међу 2000 радника „ФИАТ“-а, хтели смо да следимо зов одговорности и верујући да реч људи који заузимају најодговорније положаје у Влади има чврстину, иступили смо пред раднике „ФИАТ“-а и предложили им прекид штрајка на један дан у циљу приступања преговорима током викенда. Намера нам је била да, као друштвено одговорни, изнађемо решење за добробит радника и државе а не на штету „ФИАТ“-а.

Реакција дела радника на наш предлог није била повољна. Поднели смо тај ризик јер позиција вође радника подразумева и тешке одлуке.

Охрабрени тиме и верујући да су нарушили наше јединство, јер им је тако вероватно пренето, одговорни људи из Министарства привреде и Владе јуче су одустали од свега што смо претходно договорили.

Вратили смо се међу раднике јер нисмо имали због чега да се кајемо. Хтели смо да победи разум и преговори. Раднике смо известили о понашању људи из Владе.

Кажемо Вам, са поносом, наша монолитност је опет ту. Видеће је и Србија и свет!

Ми, грађани ове државе, који смо све обавезе према својој држави испунили, очекујемо да држава буде на нашој страни и да страног послодавца натера да поштује наш закон и приступи преговорима у циљу обезбеђивања услова рада и зарада довољних за пристојан живот.

Знамо да ви, као правник, разумете шта значи владавина права и да „страни инвеститори“ не могу бити изван закона.

Ово је наша земља Србија и нећемо допустити да нас и наше породице било ко понижава. Верујемо да сте нам Ви савезник у томе и тражимо од Вас да се хитно укључите у решавање актуелне ситуације у предузећу „ФИАТ“.

ШТРАЈКАЧКИ ОДБОР 
Председник


=== 2 ===

Savez Samostalnih Sindikata Kragujevca (SSSK): 

Izjave i snimke 25.6.--14.7.2017. 


---

25 juna 2017.: Radnici Fijata krecu u strajk! Video! Pocinje borba za njihova prava ali i za kooperante
VIDEO: https://www.facebook.com/SSSKRAGUJEVCA/videos/1696496133979186/

---

26 juna 2017.: Drugi dan strajkia u Fijatu. Video!
VIDEO: https://www.facebook.com/SSSKRAGUJEVCA/videos/1696886910606775/

---

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Позивамо предузеће Фијат Крајслер аутомобили Србија, да се одрекне 0,5% свог профита, који остварује овде у Србији и испуни главни финансијски захтев радника за повећање бруто износа основице зараде са 38.000 на 45.000 динара. Позивамо и доносиоце одлука у Србији, која је власник 33% капитала у овом предузећу, да их подрже у доношењу овакве одлуке.
Захтев за повећањем бруто износа основне зараде за 7.000 динара по раднику, или око 57 Евра, на годишњем нивоу за 2000 радника који су у штрајку, чини износ од 1.371.000 евра.
Како је Фијат у 2016.години, према подацима Народне банке, извезао возила у износу од 1,07 милијарди Евра, а за испуњење захтева радника је потреба 780-ти део новца оствареног од продаје или око 0,5% од профита, уколико претпоставимо да је профит око 20% од оствареног извоза.
Усвајање Захтева ових радника, Фијат би добио поштовање од радника и грађана Србије, а доносиоци одлука у Србији би показали да раде на истинском побољшању услова живота у Србији. 

Савез самосталних синдиката Крагујевца  
Председник  
Југослав Ристић
У Крагујевцу,
28.06.2017.године

---

29 juna 2017.

ЗБОГ ШТРАЈКА У ФИЈАТУ, СТАЈУ ФИЈАТОВИ КООПЕРАНТИ У КРАГУЈЕВЦУ
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Данас је највећи број Фијатових коопераната, који раде у Крагујевцу, обуставио производњу због штрајка у Фијату.
Радници Мањети Марелија и Адиента,некада Џонсон Контролса, су враћени са посла и биће им плаћена надокнада од 65%, за дане које не раде због штрајка у Фијату.
Радници у ПМЦ-у, и у предузећу Аутомотиве, обавестили су нас да је производња умањена и да нису ангажовани радници преко Агенција, који су до сада радили, као и да раде на попуњавању залиха.

Савез самосталних синдиката Крагујевца Председниk  
Југослав Ристић
У Крагујевцу,
29.06.2017.године

---

3 jula 2017.

Podrska strajku radnika Fijata stize i iz Slovenije i Hrvatske. Solidarnost bez granica! Uskoro ce svi evropski sindikati biti uz nas!
https://www.radnicki.org/generalni-strajk-u-fiatu/

---

5 jula 2017.

Strajk u Fiajtu. Oni se ne bore samo za sebe, vec i za buduce generacije!

---

7 jula 2017.

Evo sta je sve Fijat dobio, da bi mizerno placao radnike! Da li je investitor Fijat ili nasa drzava, odnosno mi!
Dobio je 10.000 evra po radniku, 5,5 miliona evra svake godine u kešu, 10 miliona evra u 2016. za "dodatna davanja" po dopunjenom ugovoru, plaća jeftiniju struju, Srbija mu garantuje za kredite, plaća 100 miliona dinara obuku radnika... *Ovaj strani investitor ne plaća poreze i doprinose na plate, PDV na alate za dobavljače, porez na dobit, porez na imovinu, porez na sprovođenje urbanističkog plana, porez za isticanje zaštitnog znaka.
http://www.danas.rs/ekonomija.4.html?news_id=350446

---

Председништво Савеза самосталних синдиката Крагујевца, тражи од надлежних органа Града Крагујевца да се донесе одлука о уклањању знака Фијату, на уласку у Град

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Председништво Савеза самосталних синдиката Крагујевца, тражи од надлежних органа Града Крагујевца да се донесе одлука о уклањању знака Фијату, на уласку у Град, због непоштовања Закона Републике Србије и лошег односа према радницима у фабрици Фијат. Предлажемо да се на истом месту изгради знак фабрици Застава аутомобили и моделу аутомобила Фића.
Трпели смо нелогичности одлуке о изградњи знака компанији која је тек дошла у Србију, под привилегованим околностима.
Одбијање Фијата да преговара са Штрајкачким одбором, којим крши Закон о штрајку, а којим им државни органи толеришу и непоштовање радника у Крагујевцу, који раде за мање зараде од свих радника у Фијатовим фабрикама у свету, разлози су којима смо се руководили.
Застава аутомобили и легендарни модел аутомобила Фића, заслужују то место, јер су најзаслуженији за развој Крагујевца и ово што је Крагуејвац данас.

Председник  
Југослав Ристић
Savez Samostalnih Sindikata Kragujevca
У Крагујевцу,
11.07.2017.године

---

13 jula 2017.

Saopstenje Strajkackog odbora Fijata!

POŠTOVANI ŠTRAJKAČI,
KONAČNO SU PALE MASKE! 
VLADA REPUBLIKE SRBIJE JE IZIGRALA RADNIKE, TAKO ŠTO NIJE DONELA ZAKLJUČAK KOJI NAM JE OBEĆALA. 
ŠTRAJK SE NASTAVLJA.
HTELI SMO DA BUDEMO ODGOVORNI I PRISTUPIMO PREGOVORIMA. VLADA RS POKUŠAVA DA NAS PREVARI.
VAŽNO JE DA DANAS POKAŽEMO JEDINSTVO I NASTAVIMO SA ŠTRAJKOM
SVI ZAJEDNO – DO ISPUNJENJA NAŠIH ZAHTEVA

---

14.7.2017.

Одржан протест радника Фијата пред зградом Скупштине Града

Радници Фијата, из поподневне смене, окупили су се данас на мосту који води ка фабрици Фијат у 10 часова, њих око 600 предвођени Штрајкачким одбором, дошли су до Зграде Скупштине града, где су упутили поруке власти и Градоначелнику Крагујевца предали писмо за председника Републике Србије


14 jula 2017.: Dolazak radnika Fijata, popodnevna smena, dok su radnici prve smene u strajku na svojim radnim mestima, pred zgradu Skupstine grada Kragujevca, oko 11 casova.
VIDEO: https://www.facebook.com/SSSKRAGUJEVCA/videos/1704264716535661/

---

Vecerasnje saopstenje Strajkackog odbora!

Informacija za medije

Štrajkački odbor u preduzeću FCA nije danas 14.7.2017 god. dobio poziv za pregovore ili razgovore od preduzeća FCA, niti od bilo koje državne institucije. Izražavamo spremnost da svakog trenutka, bez obzira na doba dana ili noći započnemo pregovore sa relevantnim sagovornicima.
Umesto poziva na razgovor ili pregovore, dobili smo predlog Protokola o okončanju štrajka, u kome nam se za prekid štrajka ne nudi ništa,osim napora Ministarstva za privredu da pregovori postignu uspeh. Nudi nam se, da se dva puta sapletemo o isti kamen. 
Štrajkacki odbor će Ministarstvu privrede, u roku od nekoliko sati, dostaviti izmenjeni predlog protokola u kome će od Vlade Republike Srbije tražiti da preuzme svoj deo odgovornosti, kao vlasnik 33% kapitala u preduzeću FCA. 
Pozivamo Vladu da privede zakonima preduzeće FCA, da onemogući preduzeće da njihove procedure budu iznad zakona u našoj državi. Tržimo da Vlada, preko predstavnika kapitala republike Srbije u upravlajčkim strukturama preduzeća, inicira pronalaženje rešenja, a da državni organi primene Zakon o štrajku i silom zakona i države, nalože preduzeću FCA da započene pregovore.

Kragujevac, 14.7.2017 god. 
Štrajkački odbor
Predsednik, Zoran Marković


=== 3 ===


Generalni štrajk u Fiatu

KRAGUJEVAČKI RADNICI ODLUČILI STATI NA KRAJ NEIZDRŽIVOJ EKSPLOATACIJI

LUKA RESANOVIĆ , 3. SRPNJA 2017.

Masovan štrajk oko 2000 radnika i radnica započeo je prošli tjedan u kragujevačkom Fiatu, glavnoj perjanici toliko slavljenih stranih investicija u Srbiji. S obzirom na svoju masovnost, kao i sve sličnosti niskih plaća i potpune isključenosti radnika iz procesa poslovanja, ovaj štrajk iznimno je poticajno i važno iskustvo i za radnike u Hrvatskoj i drugim zemljama. Razgovarali smo s Jugoslavom Ristićem, predsjednikom Saveza samostalnih sindikata Kragujevca koji je organizirao ovaj veliki štrajk.

Generalni štrajk radnika tvrtke Fiat Chrysler Automobili Srbija iz Kragujevca danas je stupio u sedmi dan. U ovom masovnom štrajku trenutno sudjeluje oko 2000 radnika i radnica, odnosno 90 posto radnika u proizvodnji, što je svijetli primjer čvrste i složne industrijske akcije kojom radnička klasa pokazuje da nije na koljenima, kako vladajuća klasa poduzetnika i njihovih političara danas priželjkuje u svim zemljama. Investicija Fiata u Kragujevac započeta 2008., koja je odjeknula našim prostorima budući da su se njome na sva zvona hvalili svi lideri Srbije – od TADIĆA do VUČIĆA – razotkrivena je upravo radničkim štrajkom kao još jedna eksploatatorska epizoda udružene bratije politike i kapitala – izvlačenje golemog profita preko pojačanog izrabljivanja radnika.
Automobilska industrija u Kragujevcu ima bogatu povijest koja seže u 1950-e kada je u gradu pokrenuta ZASTAVA, nekoć najveći proizvođač automobila na Balkanu. Nakon značajnih posrtaja usred rata i poslijeratnog perioda, Zastavu 2008. preuzima Fiat čime poduzeće postaje podružnica multinacionalne korporacije Fiat Chrysler Automobiles (FCA), trenutno sedmog proizvođača automobila u svijetu, čija se godišnja dobit vrti u milijardama eura. FCA ITALYvlasnik je 67 posto kragujevačke tvrtke, dok REPUBLIKA SRBIJA ima 33 posto. Kao i ranijih godina, Fiat je prošle godine bio uvjerljivo najveći izvoznik u Srbiji sa 1,07 milijardi eura. Ovaj prihod nije pao s neba, već su ga svojim radom stvorili upravo radnici kojima je ove godine prekipjelo. Osim što su upravi pokazali da neće dozvoliti toliko gaženje, štrajkom su i javnost upoznali sa mizernim plaćama i nametnutim tempom rada.
Nakon dva štrajka upozorenja, generalni štrajk je ujutro 27. lipnja organizirao i pokrenuo SAVEZ SAMOSTALNIH SINDIKATA KRAGUJEVCA u koji je učlanjeno oko 1200 radnika Fiata, a izravan utjecaj na njegovo pokretanje imao je uspješno okončan štrajk u firmi MAGNETI MARELLI, Fiatovu kooperantu iz Kragujevca. 
“Nezadovoljstvo radnika tinja već duže vreme, od kada je otpuštena jedna smena, a posebno od februara, kada je bio štrajk u kooperantskoj firmi Manjeti Mareli i njihove efektne pobede. Manjeti proizvodi branike, a zbog štrajka, Fijat je počeo da staje i ispunili su radnicima sve zahteve”, kaže nam predsjednik Saveza samostalnih sindikata u Kragujevcu JUGOSLAV RISTIĆ te ističe temeljne štrajkaške zahtjeve.
“Zahtevi štrajkača su povećanje bruto osnovice zarade sa 38.000 dinara na 45.000, a sada je zbog spora taj zahtev uvećan na 50.000. Bruto osnovica od 38.000 dinara znači da radnik sa svim dodatcima ima neto zaradu od 36.000 ili oko 300 evra. Drugo, smanjenje opterećenja radnika, jer nakon odlaska jedne smene radnici su prinuđeni da rade posao koji su ranije radila dva ili tri radnika. Treće, isplata uvećanih naknada za prevoz do posla kada se radi izvan termina kada postoji javni saobraćaj. Četvrto, isplata obećanog bonusa”, navodi Ristić. Prema izračunima sindikata, vlasnici bi se za traženo povećanje plaća trebali odreći svega 0,5 posto profita.
Otkako je započeo štrajk, uprava uporno šuti i ignorira masovnu obustavu proizvodnje, računajući na umor i iscrpljivanje radničke borbe. Iako bi uprava po Zakonu o štrajku i nalogu INSPEKCIJE RADA morala pristupiti pregovorima sa štrajkačima, oni ostaju nedostupni, ali ih inspekcija zasada ne kažnjava iako bi morala. Ristić u tome vidi jasnu podršku države.
Unatoč golemoj dobiti koju stvaraju, radnici Fiata u Kragujevcu robovskim tempom rade za plaću kojom ne mogu započeti samostalan ili obiteljski život, a ljeti rade pod teškim vrućinama. Luksuz i visoku profitabilnost automobilske industrije u svijetu danas kragujevački radnici ne osjećaju.
“Plata je nedovoljna za samostalni život. Potrošačka korpa u Srbiji, što može da bude parametar, iznosi 67.000 dinara, ali postoji i minimalna potrošačka korpa koja je 36.000 dinara. Kako je plata u Fijatu neto 36.000 dinara, jasno je koliko se od nje može živeti. Prosečna plata u Srbiji u neto iznosu je nešto viša od 47.000 din. I taj podatak može da se dovede pod sumnju jer se dobija na osnovu uzorka, a ne svih plata. Uslovi rada u Fijatu su prilično dobri, osim leti kada je u halama visoka temperatura. Fabrika je potpuno renovirana, od hala, kancelarija do toaleta, sve je kao novo. Radnici se žale na visoke temperature u halama koje nisu klimatizovane. Ipak, nije lepo u kavezu, čak i kada je on pozlaćen. Povremeno se radi prekovremeno, radnici dolaze sat ranije na posao ili odlaze sat kasnije, što im stvara problem sa prevozom. To je intenzivirano od otpuštanja jedne smene”, objašnjava nam Ristić.
Kao što je slučaj u većini današnjih poduzeća (npr. nedavni uspješno okončani štrajk radnika pilane u Lipovljanima) ni radnici Fiata nemaju uvid u financijsko poslovanje i mjesečne prihode i dobit firme u kojoj rade, kao ni u plaće eksploatatora iz uprave, koje su navedene kao “poslovna tajna”. 
“Radnici nemaju uvid u poslovanje Fijata, osim javno objavljenog završnog računa, što je zakonska obaveza, i podatke koje daje Narodna banka o ostvarenom izvozu. Plate nadređenih su tajna, i sve plate su tajna, radnici su potpisali izjavu o čuvanju te tajne. Pretpostavlja se da su plate menadžmenta i drugih, koji su u Beogradu, visoke”, kaže Ristić.
Srpske političke elite i u ovom štrajku pokazuju svoje izdajničko i kompradorsko lice budući da se ponašaju kao i uprava Fiata – šute i ignoriraju radničku borbu. Od lokalne do državne politike dosada ni glasa. I oni čekaju da se radnici iscrpe.
“Lokalni političari i gradonačelnik RADOMIR NIKOLIĆ (inače sin TOMISLAVA NIKOLIĆA, op.a) do sada se nisu javno izjašnjavali o štrajku. Kako se radi o krajnjoj desnici, čija stranka je zauzela stav o čvrstom odnosu prema radničkim protestima, logično je pretpostaviti stav. Ni političari na republičkom nivou se do sada nisu oglašavali povodom štrajka. Mislim da glume nezainteresovanost. Od premijerke Srbije ANE BRNABIĆ ne očekujemo ništa dobro jer ona dolazi iz organizacije ‘NALED’, koja je ledolomac za krupni kapital u Srbiji. Valjda je to problem Fijata i radnika. Ali kako je država vlasnik 33 posto kapitala, zbog toga i mnogo čega drugoga, to nije tako. Mislim da im smeta štrajk, jer remeti koncept jeftine radne snage. Poznato je da je Srbija platila spot na CNN-u u kome nudi radnike Srbije kao jeftinu radnu snagu”, govori nam Ristić.
Iz bezbrojnih iskustava znamo da su mnogi gradovi i krajevi u Hrvatskoj danas opustošena mjesta bez perspektive i šanse za dostojanstvenim radom i životom. Politika ciljane deindustrijalizacije i uništavanja domaće proizvodnje koju već desetljećima provode domaći političari radi zadovoljenja interesa kapitala zemalja europskog ili svjetskog centra uvelike je promijenila demografsku sliku gradova poput Siska, Požege ili Karlovca, a slična je sudbina zadesila Kragujevac i Šumadijski okrug. Prema riječima Ristića, Kragujevac je 1990. imao 57.000 industrijskih radnika, dok ih danas ima svega 7000, sa tendencijom da ih bude još manje. Sve veći egzodus neizbježna je posljedica.
“Srbija se suočava sa demografskim problemima, pa tako i Kragujevac. Većina mladih, posebno visoko obrazovanih, ne vidi perspektivu u Srbiji. Kragujevac je grad u kome lekari voze taksije ili rade kao automehaničari, a fakultetski obrazovane devojke prodaju šminku ili rade kao promoterke u tržnim centrima. Posao je skoro nemoguće naći. U državnom sektoru zapošljava isključivo stranka na vlasti, SNS. U privatnom sektoru se smatra dobrom platom i 200 evra. Postoje dve vrste egzodusa, jedna koja ide ka Beogradu, i druga širom sveta. Odlaze i oni koji rade kao spasioci na bazenima i vozači kamiona, ali i lekari i medicinske sestre, najviše u poslednje vreme. Visoko obrazovani najčešće odu na školovanje i nikada se ne vrate. Desna strana reke Lepenice bila je industrijska zona, a danas je tu, osim Fijata i ZASTAVE ORUŽJA, industrijsko groblje. Postali smo zemlja jeftine radne snage”, kaže Ristić i navodi kako se najavljuje privatizacija tvornice Zastava Oružje, koja sada zapošljava oko 2400 radnika.
Dok ulazi u sedmi dan, zvon masovne radničke borbe iz Kragujevca mora se čuti i preko granica jer su međusobna radnička iskustva najvrjednije pouke koje se u određenoj mjeri mogu primjenjivati u svim poduzećima budući da je karakter izrabljivanja svugdje isti i ne poznaje nacionalnost. Vrijedi istaknuti kako su radnici Fiata u povoljnijem položaju za štrajk jer imaju sindikat i ugovore na neodređeno, čime ih uprava ne može samo tako ucjenjivati otkazima. U mnogim poduzećima radnici se tek moraju izboriti za takvu pregovaračku i borbenu poziciju, što uprave često dočekuju na nož. 
Kao što su na štrajk radnika Fiata utjecali radnici Magneti Marellija, tako sada štrajk u Fiatu može širiti svoj utjecaj na druge radnike u Srbiji, ali i Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori itd. Bez obzira na državu, u srcu svakog kapitalističkog načina proizvodnje leži temeljna proturječnost i sukob između najamnog rada većine (proizvođača, tj. radnika) i profita manjine (prisvajača, tj. kapitalista/poduzetnika). Kako bi se ovaj sukob razriješio u korist većine, potreban je razvoj klasne svijesti i zajedništva koji se širi upravo u praksi putem industrijskih akcija poput štrajka. Iz njega mnogi radnici zasigurno izlaze svjesniji moći svoje pozicije u procesu proizvodnje kojom mogu zadati izravan udarac profitu prisvajačke manjine koja se bogati i parazitira na njihovom radu.
Osim sindikalnog organiziranja i neposredne borbe na radnom mjestu, nužno sredstvo prema društvenoj promjeni jest političko organiziranje radništva kao one klase i društvene sile koja može zastupati interese najširih slojeva naroda.
“Problem izrabljivanja radnika može se rešiti samo politički, jer je kroz politiku i nastao. Bez političkog organizovanja radnika na klasnoj osnovi biće sve gore. Zato je potrebno da većina radnika razume koren nastanka njihovih problema i da to stanje ne smatra neminovnošću. Mislim da moramo da se okrenemo sami sebi, da prestanemo da sledimo uputstva MMF-a i drugih organizacija, jer je njihov cilj suprotan interesima ljudi na ovim prostorima. Promena privredne strategije je neophodna, ne postoji država koju su razvile strane direktne investicije. Državni novac treba davati za razvoj naših fabrika, jer državni intervencionizam i sada postoji u privredi, samo je sada dobrodošao jer se novac daje strancima, čime mi postajemo siromašniji. Zamislite, dajemo im novac siromašnih građana da bi postali još siromašniji. Mislim da kada te strane delegacije odu iz Srbije, da se grohotom smeju na savete koje nam daju i obaveze koje su nam nametnuli”, zaključuje Ristić, a mi se nadamo da njegove riječi čuju i oni sindikalisti i ljevičari u Hrvatskoj koji svih ovih godina zaziru od političkog organiziranja.
S obzirom na trenutne okolnosti, na nama je da ovim putem svesrdno podržimo radnike i radnice iz Kragujevca koji u praksi svjedoče da radnička klasa nipošto nije mrtva. Pobjeda većine u ranije spomenutom sukobu osnovni je preduvjet za početak oporavka čitavog društva i opustošenih gradova i krajeva jer tada društvo ima mogućnost samostalnog razvitka, bez tereta služenja manjini. Put do pobjede je dug i zahtjeva početne korake.
Neka se štrajk radnika Fiata iz Kragujevca čuje diljem Hrvatske i ostalih zemalja!

=== 4 ===


Italijanski gigant samo u 2016. dobio 30 miliona evra od srpskih poreskih obveznika

Srbija poklonila Fijatu 3,8 milijardi dinara

*Dobio je 10.000 evra po radniku, 5,5 miliona evra svake godine u kešu, 10 miliona evra u 2016. za "dodatna davanja" po dopunjenom ugovoru, plaća jeftiniju struju, Srbija mu garantuje za kredite, plaća 100 miliona dinara obuku radnika... *Ovaj strani investitor ne plaća poreze i doprinose na plate, PDV na alate za dobavljače, porez na dobit, porez na imovinu, porez na sprovođenje urbanističkog plana, porez za isticanje zaštitnog znaka

Ugovor, zajedno sa svima aneksima, protokolima i sporazumima o ulaganju u fabriku Fijata u Kragujevcu će verovatno biti veoma zanimljivo štivo ekonomskim istoričarima kada konačno prestane da bude strogo čuvana državna tajna. 

Piše: Miloš Obradović
 
Beograd 07. jul 2017.

U međuvremenu ponešto od državnih davanja za najveću proizvodnu investiciju u poslednjih 20 ili 30 godina za koju se spekuliše da je koštala državu oko milijardu evra, što kroz subvencije, što kroz naturalna davanja, što kroz poreska oslobađanja za koju je dobila trećinski udeo, može da se vidi u godišnjim finansijskim izveštajima ove kompanije.

Tako se može saznati da je prošle godine država uplatila Fijatu 3,8 milijardi dinara, odnosno oko 30 miliona evra, što je ne samo mnogo samo po sebi, ve} je i za 10 miliona evra više nego 2015. godine.
Najzanimljiviji detalj u prošloj godini je stavka “dodatna davanja” od 1,26 milijardi dinara (oko 10 miliona evra) koje nije bilo u 2015, a “na osnovu dopunjenog i ponovljenog Sporazuma o zajedničkom ulaganju koje su sklopile Republika Srbija, Fiat group Italy i preduzeće (FCA)”. Paralelno sa tim, Fijat je platio državi 1,24 milijarde dinara za PDV dobavljača. Tako proizililazi da je država po svemu sudeći sama sebi platila Fijatov dug za PDV na uvoz.

Duga lista povlastica

Osim toga, lista podsticaja države Fijatu je prilično duga. Ona obuhvata nadoknadu doprinosa za sve zaposlene u periodu od 10 godina, kao i nepla}anje poreza na zarade. Fijat je oslobođen i plaćanja poreza na dobit u periodu od 10 godina i to počevši od godine kada je iskazana dobit. U prošloj godini, recimo, oslobođenje od poreza na dobit je iznosilo 17,3 miliona, a u 2015. godini 31 milion dinara.

Tu su i oslobođenja od lokalnih poreza, kao što su porez na imovinu, porez na sprovođenje urbanističkog plana ili porez za isticanje zaštitnog znaka. Tu su i subvencije za investicije od 10.000 evra po zaposlenom. U prošloj i pretprošloj godini je država u kešu isplatila 674,28 miliona dinara ili oko 5,5 miliona evra godišnje. Slično je urađeno i 2014. i 2013. godine.

Jedna od značajnih stavki u subvencijama je niža kamatna stopa na kredit od EIB-a zahvaljujući garanciji države. Kredit Evropske investicione banke je iznosio 500 miliona evra. Jednu tranšu je garantovala centrala Fijata, jednu italijanska izvozno-kreditna agencija (SACE), a dve tranše Republika Srbija. Ukupna ušteda po tom osnovu u odnosu na tržišne kamatne stope je 6,1 milijarda dinara ili oko 50 miliona evra.

Na spisku je i subvencija države za obuku zaposlenih, takozvanu FAS trening akademiju, za koju se godišnje izdvaja 12,2 miliona dinara, a ukupna cifra koju su srpski poreski obveznici platili i za ovaj trening je blizu 100 miliona dinara. Takođe, Fijat uživa i niže cene energije, mada se u bilansima ne vidi koliko je tačno iznosila ova subvencija. Prvih godina rada italijanske fabrike sprovođen je i program zamene staro za novo koji je finansirala država.

Nije za zanemariti ni to što Fijat ima oslobođenje od plaćanja PDV-a za uvoz alata koji su njihovim dobavljačima potrebni za proizvodnju delova za fijat 500l. Na konto toga Fijat potražuje oko milijardu dinara od države.

Što manje radnika, to više subvencija

U 2016. godini fabrika u Kragujevcu je otpustila 882 zaposlena, pa ih je na kraju prošle godine bilo ukupno 2.405. Ovo je posledica velikog pada u proizvodnji Fijata u Srbiji. U maju je proizvodnja automobila u Srbiji je smanjena za 19 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine, a u prvih pet meseci pad iznosi 10,5 odsto. Na sve to u Kragujevcu već nekoliko dana traje štrajk zaposlenih tako da nijedan automobil ne silazi sa trake pa će tek junski podaci pokazati pad proizvodnje automobila, ali i ukupne industrije. Proizvodnja Fijata učestvuje u prerađivačkoj industriji sa 2,5 do tri procentna poena, pa ako bi zastoj trajao mesec dana, toliko bi najmanje iznosio pad prerađivačke industrije. Međutim, zbog štrajka u Fijatu ne rade ni kooperanti što će doprineti još većem padu.

Zato su sve glasniji oni koji prognoziraju odlazak Fijata iz Srbije s obzirom da se bliži istek desetogodišnjeg ugovora zaključenog 2009, a sa njim i državnih subvencija.

Predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež napominje da ne postoji nijedna informacija o povlačenju, a da su štrajkovi uobičajena pojava i u Evropi.

"Već tri, četiri godine najavljuje se odlazak Fijata, ali se ništa ne dešava. Mi imamo pad izvoza motornih vozila, ali s druge strane rast izvoza drugih proizvoda kao što su automobilske gume. Pozitivno je to što je privreda diversifikovala izvoz. Takođe, nije ni svim kooperantima Fijat jedini kupac", ističe Čadež.

Argumenti za tezu da Fijat neće nikuda iz Srbije su i značajna ulaganja u opremu i proizvodnu infrastrukturu u Kragujevcu, kao i ulaganja u obuku radnika. Takođe tu je i činjenica da je rad u Srbiji i dalje jako jeftin.

Da li Fijat lažira fakture?

S druge strane, iz godine u godinu poslovni rezultati Fijata su sve lošiji, pa je prošle godine, prema analizi ekonomiste Dragovana Milićevića, poslovna dobit ostvarena isključivo zahvaljujući državnoj pomoći od 3,8 milijardi dinara.

- Finansijski pokazatelji poslovanja FCA Srbija ukazuju na pad poslovne aktivnosti, što je i očekivano jer se iscrpeo postojeći poslovni model zasnovan na ovom tipu automobila. Bez novih modela FCA praktično funkcioniše dok traje državna subvencija. Kod FCA je neobično i to što je učešće materijala u prihodima 84 odsto, što je nepojmljivo u automobilskoj industriji. Razlog je pre svega nabavka komponenata po uvećanim cenama od zavisnih društava Fijata. Uvoz delova za automobile, samo iz Italije i Poljske za potrebe Fijata vredan je oko 450 miliona prema podacima o uvozu Srbije, a ta ista roba je prema podacima o izvozu iz ovih zemalja u Srbiju vredna 230 miliona evra - kaže Milićević, pozivajući se na bazu podataka o trgovini UNCTAD-a i Trejdmapa.

Prema njegovim rečima, korist od Fijata ima samo onih 2.400 radnika u neto platama koje su ispod republičkog proseka.

"Sa ovim poslovima stoleća Srbija se polako vraća u srednji vek. Moj zaključak je da Fijat odrađuje ugovor zbog toga što mu država pokriva glavne troškove i da posle toga verovatno sledi razlaz. Sve poslovne i finansijske transakcije govore da oni nemaju namere da se ovde duže zadrže", pesimističan je Milićević.