Informazione
Inizio messaggio inoltrato:
Una serata bulgara, spettacolo teatrale con tanta musica balcanica.Da: Tania Karbova <vitamia1 @ gmail.com>Data: 17 giugno 2010 1:35:33 GMT+02:00A: Coordinamento nazionale per la JugoslaviaOggetto: serata bulgara a MilanoInfo in allegato.Tania KarbovaPresidente A.B.I.L. - Associazione culturale dei bulgari in Lombardia
con il patrocinio Comune di Milano Teatro San Cipriano
Diocesi di Milano
Servizio Migranti Associazione Bulgari in Lombardia
con il Patrocinio del Consolato di Bulgaria
sono lieti di invitare la S.V. alla 105° serata di
Parole e Musiche d’oltre confine
a cura di Laura Moruzzi
sabato 26 giugno 2010 - ore 20.45
Teatro San Cipriano – Milano
Via Carlo D’Adda 31, (ang. Viale Cassala)
20143 Milano
Tel. 02 894 00 363 e-mail : sancip@... www.sancipriano.it
Interverranno con un saluto:
Mariolina Moioli Assessore alla Famiglia, Scuola e Politiche Sociali
del Comune di Milano
don Luciano Sala Responsabile Teatro San Cipriano
Seguirà nella serata
ore 20.00 Animazione per bambini
ore 20.45 “Il Viaggiatore Balcanico”- Spettacolo del Teatro Statale “Ivan Dimov” della città di Haskovo
Testo di Yanko Mitev
Regia di Sabi Sabev
Scenografia di Tomiana Tomova - Natcheva
Pupazzi di Tanya Ganeva
Musica popolare scelta da Vesselin Koytchev
Attori: Silvya Predova, 1° Premio migliore attrice Festival Int. in Galats, Romania
Yanko Mitev
Tutti professionisti, allievi Accademia Teatrale di Sofia, famosa e apprezzata nel mondo.
al termine brindisi con prodotti bulgari
INGRESSO LIBERO - FREE ENTRY
La vergogna dell'Armadio della vergogna. Una iniziativa a Perugia
1) Perugia 20/6: Lo stato di eccezione. Processo per Monte Sole 62 anni dopo
2) Appello al Presidente della Repubblica Giorgio Napolitano / Intervista a Franco Giustolisi
=== 1 ===
(segnalato da F. Guastarazze, che ringraziamo)
----- Original Message -----
From: anpiperugia @...
Sent: Tuesday, June 15, 2010 12:40 PM
Subject: Lo stato di eccezione. Processo per Monte Sole 62 anni dopo
Alla serata interverranno:
- Gian Luca Lucarini: Associazione Familiari delle Vittime delle stragi nazifasciste di Marzabotto, Monzuno e Grizzana.
- Ferruccio Laffi: testimone diretto dell'eccidio
DOMENICA 20 GIUGNO 2010, ORE 19:45
MACADAM
Corso Cavour, Piazza Giordano Bruno
Perugia
MACADAM
Corso Cavour, Piazza Giordano Bruno
Perugia
Durante la serata aperitivo a buffet.
"Processo per Monte Sole 62 anni dopo" ha per oggetto lo svolgimento del processo tenutosi presso il Tribunale Militare di La Spezia, tra il febbraio del 2006 e il gennaio del 2007, sulle responsabilità penali di 17 ex militari tedeschi SS imputati per i delitti perpetrati nell’autunno del 1944 in Italia, durante quella che è considerata una delle più grandi stragi nazifasciste dell’Europa Occidentale: l’eccidio di Monte Sole. La strage avvenne nell’Appennino bolognese, lungo la Linea Gotica, dove un intero Reparto SS, al comando del Maggiore Walter Reder, uccise centinaia di civili inermi, uomini, donne, infermi, vecchi, bambini.
Lo Stato di eccezione, oltre a ricordare nel titolo un noto saggio di Giorgio Agamben, allude anche a un’eccezione che sbigottisce e addolora, quella per cui, dal secondo dopoguerra ad oggi, in merito a questo tragico episodio di storia recente, in Italia si è avuto un solo processo contro un solo imputato: il processo del 1951 in cui il Tribunale Militare di Bologna condannò Walter Reder alla pena dell’ergastolo, interrotto nel 1985 su intercessione del governo austriaco.
L’eccezione, ancora una volta, è quella di un’anomalia che per decenni ha visto 695 fascicoli processuali, riguardanti stragi nazifasciste avvenute in Italia, occultati nei corridoi della Procura Militare Generale di Roma a Palazzo Cesi, dimenticati nel tristemente noto “armadio della vergogna” con un provvedimento di “archiviazione provvisoria” (questa l’insolita formula stampata su quelle carte). Si sarebbero potuti giudicare altri criminali ex-SS coinvolti negli eccidi di Monte Sole, ma ciò non è avvenuto. L’Italia è un paese strano...
Oggi, dopo 62 anni, dopo che nel 1994 quei fascicoli sono stati riesumati, si sono finalmente rese possibili nuove istruttorie. Ecco, quindi, l’eccezionalità del processo che questo film ha documentato. A La Spezia, nell’aula dibattimentale, hanno sfilato, col carico di un dolore ancora bruciante, decine di testimoni tra superstiti e familiari delle vittime dell’eccidio, in un’estenuante rappresentazione processuale. Teatro del processo è stato un Tribunale Militare la cui architettura evoca ambivalenti e assurde suggestioni, poiché mostra ciò che un tempo era stato, cioè la sala di un cinema, un luogo abituato a vedere ben altro tipo di rappresentazioni.
L’eccezione, infine, che suscita sdegno e turbamento, è quella della beffa di un’assenza irreale. L’assenza dei 17 ex-SS accusati di violenza pluriaggravata e continuata con omicidio, in un processo che si è svolto perciò in contumacia. Tutti, infatti, hanno scelto di non presentarsi, rimanendo lontani da ogni situazione di giudizio, come già per 62 lunghi anni.
A cercare di stabilire un punto fermo, la sentenza del 13 gennaio 2007: 10 ergastoli, 7 assoluzioni. Tappa importante di un cammino che non ha comunque raggiunto la fine. Altre responsabilità sono da accertare, fra ricorsi e nuove istruttorie. Altri punti fermi sono da stabilire.
maggiori info su:
http://anpiperugia.noblogs.org/
=== 2 ===
(segnalato dal Comitato Antifascista e per la memoria storica di Parma, che ringraziamo)
Al Presidente della Repubblica Giorgio Napolitano
Egregio Presidente,
martedì 25 maggio, su iniziativa dell'Anpi cittadino e regionale, ci siamo riuniti, nella libreria Rinascita in largo Agosta, a Roma, per affrontare in video conferenza il tema dell'Armadio della vergogna, che, ci scusi il gioco di parole, ma non è un gioco, è diventata la vergogna dell'Armadio. Siamo popolo, partigiani, sindaci, giornalisti, politici, professori…. Ci siamo chiesti, e Le chiediamo, come mai tra i moltissimi ed essenziali temi da Lei affrontati non riesca a trovare spazio quello che riguarda la tragedia più grande subita dai cittadini di questo paese? Decine di migliaia di vittime civili e militari, di cui non si conosce ancora ad oltre 65 anni di distanza neanche l'ammontare approssimativo. Furono uccisi dai nazifascisti nei modi più efferati, cavando i feti dal ventre delle madri, facendo dei più piccoli il bersaglio delle loro armi, fucilando chi pur aveva alzato bandiera bianca perché non si era immediatamente arreso. Non ebbero giustizia e non l'hanno ancora perché i processi, che dire tardivi rappresenta un misero eufemismo, conclusisi con condanne all'ergastolo per gli autori dei massacri, non hanno avuto pratica attuazione dato che la Nazione in cui viviamo non si è neanche degnata di far presente agli altri Stati amici l'elementare necessità che i criminali in qualche modo, magari con arresti domiciliari, paghino questo piccolo e serotino prezzo per le loro colpe. Né si conosce ancora la verità storica di chi, come, quando e perché decise di occultare i fascicoli degli eccidi di quell'Armadio. L'ex presidente della Repubblica tedesca, Rau, chiese perdono a Marzabotto, a nome del suo Paese, alle vittime, ai loro parenti, ai sopravvissuti, a tutti i cittadini italiani. Lo stesso fece a Stazzema un incaricato dell'ambasciata di Germania in Italia. Ma carnefici furono anche gli assassini di Salò, che non hanno chiesto perdono ma, anzi, son rinati. E lo Stato che nascose quei fascicoli? Possibile che nessuno dei tantissimi che hanno responsabilità politiche e istituzionali qui da noi non abbia sentito sinora la necessità di fare come le autorità della nuova Germania? E il silenzio, l'ingiustizia, l'amnesia di comodo non sono anch'essi da condannare?
Franco Giustolisi, giornalista e scrittore; Massimo Rendina, presidente A.N.P.I. Roma e Lazio; Adriano Pilade Forcella, partigiano, presidente sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Modesto di Veglia , partigiano, presidente onorario sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; ZaccariaVerucci , partigiano, presidente sezione A.N.P.I. "Donne nella Resistenza" di Casalbertone; Bianca Bracci Torsi , staffetta partigiana, componente del direttivo provinciale A.N.P.I. Roma; Michele Silicati , ingegnere, sindaco di Stazzema; Marcella De Negri , figlia del capitano Francesco De Negri, trucidato a Cefalonia; Felice Casson , senatore; Vincenzo Maria Vita , senatore; Giovanni Russo Spena , già presidente dei senatori del P.R.C.; Piero Salvagli , architetto; Vito Francesco Polcaro , professore, componente del direttivo provinciale A.N.P.I. Roma; Raul Mordenti , professore; Ernesto Nassi , segretario provinciale A.N.P.I. Roma; Leonardo Rinaldi , segretario sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Pier Vittorio Buffa , giornalista, direttore Finegil; Marta Bonafoni , giornalista direttore Radio Popolare Roma; Gianluca Cicinelli , giornalista, presidente Ciuoti; Luca Telato , giornalista, vicepresidente Ciuoti; Federico Bogazzi , giornalista, redattore di Radio Popolare Roma; Piera Amendola , già segretaria commissioni parlamentari Mafia e P2; Floriana Fusco , segretaria di redazione del gruppo Espresso Repubblica; Marco Molinari , medico neurologo c/o S. Lucia; Giuliana Pasciuto , medica pneumologa c/o Gemelli; Laura Giustolisi , medica psichiatra; Vincenzo Calò , attore, componente del direttivo provinciale A.N.P.I. Roma; Paola Ronzoni , segretario sezione A.N.P.I. "Donne nella Resistenza" di Casalbertone; Tommassini Maria Elena , vicesegretario sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Leonina Rondoni , direttivo sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Renata Pallotti , direttivo sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli".
martedì 25 maggio, su iniziativa dell'Anpi cittadino e regionale, ci siamo riuniti, nella libreria Rinascita in largo Agosta, a Roma, per affrontare in video conferenza il tema dell'Armadio della vergogna, che, ci scusi il gioco di parole, ma non è un gioco, è diventata la vergogna dell'Armadio. Siamo popolo, partigiani, sindaci, giornalisti, politici, professori…. Ci siamo chiesti, e Le chiediamo, come mai tra i moltissimi ed essenziali temi da Lei affrontati non riesca a trovare spazio quello che riguarda la tragedia più grande subita dai cittadini di questo paese? Decine di migliaia di vittime civili e militari, di cui non si conosce ancora ad oltre 65 anni di distanza neanche l'ammontare approssimativo. Furono uccisi dai nazifascisti nei modi più efferati, cavando i feti dal ventre delle madri, facendo dei più piccoli il bersaglio delle loro armi, fucilando chi pur aveva alzato bandiera bianca perché non si era immediatamente arreso. Non ebbero giustizia e non l'hanno ancora perché i processi, che dire tardivi rappresenta un misero eufemismo, conclusisi con condanne all'ergastolo per gli autori dei massacri, non hanno avuto pratica attuazione dato che la Nazione in cui viviamo non si è neanche degnata di far presente agli altri Stati amici l'elementare necessità che i criminali in qualche modo, magari con arresti domiciliari, paghino questo piccolo e serotino prezzo per le loro colpe. Né si conosce ancora la verità storica di chi, come, quando e perché decise di occultare i fascicoli degli eccidi di quell'Armadio. L'ex presidente della Repubblica tedesca, Rau, chiese perdono a Marzabotto, a nome del suo Paese, alle vittime, ai loro parenti, ai sopravvissuti, a tutti i cittadini italiani. Lo stesso fece a Stazzema un incaricato dell'ambasciata di Germania in Italia. Ma carnefici furono anche gli assassini di Salò, che non hanno chiesto perdono ma, anzi, son rinati. E lo Stato che nascose quei fascicoli? Possibile che nessuno dei tantissimi che hanno responsabilità politiche e istituzionali qui da noi non abbia sentito sinora la necessità di fare come le autorità della nuova Germania? E il silenzio, l'ingiustizia, l'amnesia di comodo non sono anch'essi da condannare?
Franco Giustolisi, giornalista e scrittore; Massimo Rendina, presidente A.N.P.I. Roma e Lazio; Adriano Pilade Forcella, partigiano, presidente sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Modesto di Veglia , partigiano, presidente onorario sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; ZaccariaVerucci , partigiano, presidente sezione A.N.P.I. "Donne nella Resistenza" di Casalbertone; Bianca Bracci Torsi , staffetta partigiana, componente del direttivo provinciale A.N.P.I. Roma; Michele Silicati , ingegnere, sindaco di Stazzema; Marcella De Negri , figlia del capitano Francesco De Negri, trucidato a Cefalonia; Felice Casson , senatore; Vincenzo Maria Vita , senatore; Giovanni Russo Spena , già presidente dei senatori del P.R.C.; Piero Salvagli , architetto; Vito Francesco Polcaro , professore, componente del direttivo provinciale A.N.P.I. Roma; Raul Mordenti , professore; Ernesto Nassi , segretario provinciale A.N.P.I. Roma; Leonardo Rinaldi , segretario sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Pier Vittorio Buffa , giornalista, direttore Finegil; Marta Bonafoni , giornalista direttore Radio Popolare Roma; Gianluca Cicinelli , giornalista, presidente Ciuoti; Luca Telato , giornalista, vicepresidente Ciuoti; Federico Bogazzi , giornalista, redattore di Radio Popolare Roma; Piera Amendola , già segretaria commissioni parlamentari Mafia e P2; Floriana Fusco , segretaria di redazione del gruppo Espresso Repubblica; Marco Molinari , medico neurologo c/o S. Lucia; Giuliana Pasciuto , medica pneumologa c/o Gemelli; Laura Giustolisi , medica psichiatra; Vincenzo Calò , attore, componente del direttivo provinciale A.N.P.I. Roma; Paola Ronzoni , segretario sezione A.N.P.I. "Donne nella Resistenza" di Casalbertone; Tommassini Maria Elena , vicesegretario sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Leonina Rondoni , direttivo sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli"; Renata Pallotti , direttivo sezione A.N.P.I. "Giordano Sangalli".
---
«Armadio della vergogna sentenze ferme negli uffici della Farnesina»
Vittorio Bonanni
Liberazione 13 giugno 2010
Franco Giustolisi, scrittore e giornalista, primo firmatario dell'appello al Presidente della Repubblica sul silenzio che si è creato intorno alla vicenda dell' "Armadio della vergogna", ce l'ha con tutti. Politici, media, giornalisti, tutti responsabili di questa nebbia malgrado i processi sulle stragi perpetrate dai nazi-fascisti alla fine della Seconda guerra mondiale si siano conclusi con delle condanne. «Seguito a domandarmi - dice Giustolisi - come mai quella che è la maggior tragedia italiana finisca sempre sotto silenzio. La maggior tragedia per il numero dei morti, decine e decine di migliaia, di cui però non si conosce neanche la cifra approssimativa, perché oltre a quelle citate nei fascicoli dell"Armadio" siamo venuti a conoscenza di tante altre vittime. Per esempio il 25 maggio scorso abbiamo organizzato questa iniziativa a largo Agosta, della quale si parla nell'appello a Napolitano. E si è scoperto che ad Agosta sono stati uccisi quattordici cittadini italiani. Arriva il terremoto ad Onna e si scopre che lì, paesino di neanche trecento anime, ne furono uccisi quarantaquattro. E ancora, è stata la più grande tragedia italiana per come sono stati uccisi. Feti cavati dal ventre delle madri. Oppure come è accaduto a S. Anna di Stazzema, lanciati e sparati per aria, con tanto di testimoni come l'ex rabbino Elio Toaff. Una donna impalata a Fivizzano, un vecchio cieco inseguito e sparato in mezzo alle frasche. Delitti questi ultimi perpetrati dai fascisti, cioè da italiani contro altri italiani. E a Marzabotto dove vennere uccisi tutti i ragazzini che si erano rifugiati nella chiesa».
E poi la mancata giustizia...
E questo è il terzo elemento. Alla fine, quando nel 1994 si scoprono questi armadi, si cominciano a fare dei processi. E vengono comminate inevitabili, del resto che altro si poteva fare, condanne all'ergastolo, a quelli che ormai sono dei vecchi. E si scopre che il ministro degli Esteri italiano Franco Frattini quelle richieste normali e di prassi fatte dai magistrati militari, che hanno speso soldi, tempo e fatica per arrivare a queste condanne, sono rimaste lì, non le ha mandate avanti.
Si è sottratto a quelli che sono i suoi compiti istituzionali. ..
Si è sottratto a quelli che sono i suoi compiti istituzionali. ..
Certo. Non ha fatto il proprio dovere di ministro degli Esteri che prevedeva di trasmettere gli atti ai suoi colleghi tedeschi e forse anche austriaci, dove si dava notizia delle condanne e dove si dovevano richiedere magari degli arresti domiciliari vista l'età degli imputati. E tutto questo non è vergognosamente avvenuto.
Non mi sembra che questo comportamento inqualificabile sia stato stigmatizzato dall'opposizione. ..
Non mi sembra che questo comportamento inqualificabile sia stato stigmatizzato dall'opposizione. ..
La politica ha sempre taciuto. La destra per ovvi motivi. La sinistra, forse legata a vecchi concetti dell'immediato dopoguerra, secondo i quali era meglio non creare frizioni con i fascisti. Concetti sintetizzati dalla famosa frase di Pajetta che, rivolto ad Almirante, disse «i conti con voi li abbiamo chiusi il 25 aprile». Conclusione, il silenzio. Basti pensare che io e Massimo Rendina, presidente dell'Anpi di Roma e del Lazio, ex comandante partigiano della seconda Brigata Garibaldi di cui era Capo di Stato Maggiore, da ottobre, da quando sua maestà Bersani è diventato segretario del Pd, siamo in attesa che si degni di darci un appuntamento per parlare appunto dell'Armadio della vergogna e del problema dell'informazione, non tanto legato ai gravissimi provvedimenti che sta prendendo Berlusconi, quanto al fatto che giornalisti come Minzolini, Mimum e Feltri non mettono quelle notizie che danneggiano il padrone e lo fanno con il silenzio dell'Ordine. Insomma noi siamo in attesa di questo appuntamento. Questo per dire che la sinistra, per motivi che mi sfuggono, non fa praticamente nulla.
Tra l'altro c'è anche un problema di memoria storica. Non parlando di certe cose si rischia di dimenticarle. ...
Tra l'altro c'è anche un problema di memoria storica. Non parlando di certe cose si rischia di dimenticarle. ...
Teniamo conto che il 27 gennaio è il "giorno della memoria". Inizialmente e statutariamente doveva essere la memoria di tutte le vittime. Ma poi è diventato soprattutto il giorno della memoria degli ebrei. L'11 febbraio è il "giorno della memoria" di istriani e dalmati. E perché non istituiscono un "giorno della memoria" per quelli che, come disse il presidente Ciampi, rappresentano la nuova Italia? Perché ci si dimentica di queste persone? Allora ecco che appare naturale chiedere udienza all'attuale Presidente della Repubblica che difende la Costituzione, e rappresenta tutti i cittadini italiani nella speranza che questo silenzio da parte della politica e della stampa finisca. Ed è gravissimo che ancora oggi, ad oltre sessant'anni di distanza, si vada avanti così. E lo è più oggi che ieri. Perché ieri quanto meno De Gasperi e Andreotti, nell'immediato dopoguerra, avevano se non delle giustificazioni, dei motivi, come il fatto che non si poteva gettare ulteriore fango sulla Germania, che si stava disarmando. In secondo luogo c'erano i vari fascisti Roatta, Robotti che avevano fatto stragi in Slovenia peggiori di quelle naziste e non erano stati consegnati agli stati che li richiedevano. Insomma hanno fatto, io do una mano a te, tu dai una mano a me, non chiedo l'estradizione dei nazisti e non do via i fascisti. Ma ormai quei tempi sono passati.
Ora vi attendete una risposta del Quirinale...
Ora vi attendete una risposta del Quirinale...
Certo, anche perché non è questa la prima petizione che abbiamo fatto. Lo stesso Ciampi, all'indomani delle elezioni che portarono al governo Prodi nel 2006, mi promise due cose: che avrebbe chiesto perdono non solo alle vittime e ai parenti delle vittime ma a tutti i cittadini italiani, perché si è trattato di un'offesa a tutti. Come ha fatto l'ex presidente della Repubblica tedesca Rau a Marzabotto. E poi c'è il problema dei fascisti. Bisogna far capire al Paese che tutto questo è successo perché c'era il nazi-fascismo. E che adesso c'è un'altra dittatura che non vuole sentire queste cose e pensa a chiudere ogni spiraglio di libertà.
(english / francais / srpskohrvatski.
Sull'undicesimo anniversario della aggressione dell'Italia e della NATO contro un piccolo paese europeo, allo scopo di smembrarne il territorio creando un "narco-Stato", si veda la documentazione raccolta alle nostre pagine: https://www.cnj.it/24MARZO99/index.htm )
Il y a onze ans ...
1) June 10, 2010: 11 years since end of NATO attacks (Beta)
2) Bombardement de la Serbie - L'anniversaire de la honte (James Bisset)
3) АГРЕСИЈА НАТО 1999. НЕ МОЖЕ СЕ ОПРАВДАТИ (Beoforum.rs)
4) ТРАЈНИ ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999) (Beoforum.rs)
=== 1 ===
http://www.b92.net/eng/news/politics-article.php?yyyy=2010&mm=06&dd=10&nav_id=67710
Beta News Agency - June 10, 2010
11 years since end of NATO attacks
BELGRADE: Today marks 11 years since NATO halted its bombing campaign against the Federal Republic of Yugoslavia (FRY).
The end of the attacks came after the UN Security Council passed Resolution 1244.
Representatives of the Yugoslav Army (VJ) and NATO signed an agreement in Kumanovo the day before, which specified withdrawal of VJ forces from Kosovo and allowed international troops entry into the province.
After several failed diplomatic attempts the war ended with a mediating mission of former Finnish President Martti Ahtisaari and former Russian Prime Minister Viktor Chernomyrdin.
Air raids against Serbia began on March 24, 1999 and lasted for 11 weeks. According to various assessments between 1,200 and 2,500 people were killed in the attacks.
NATO performed its attacks from aircraft carriers in the Adriatic Sea, four airbases in Italy, while strategic bomber aircrafts which were taking off from bases in Western Europe and the U.S. participated in some operations.
The NATO operation, which was referred to as aggression by the Yugoslav government and numerous legal experts, followed after Rambouillet negotiations failed on resolving the crisis in Kosovo.
Beside the loss of human lives, infrastructure, commercial facilities, schools, health care institutions, media companies, cultural heritage sites were all heavily damaged in the bombing campaign which lasted 78 days.
Beta News Agency - June 10, 2010
11 years since end of NATO attacks
BELGRADE: Today marks 11 years since NATO halted its bombing campaign against the Federal Republic of Yugoslavia (FRY).
The end of the attacks came after the UN Security Council passed Resolution 1244.
Representatives of the Yugoslav Army (VJ) and NATO signed an agreement in Kumanovo the day before, which specified withdrawal of VJ forces from Kosovo and allowed international troops entry into the province.
After several failed diplomatic attempts the war ended with a mediating mission of former Finnish President Martti Ahtisaari and former Russian Prime Minister Viktor Chernomyrdin.
Air raids against Serbia began on March 24, 1999 and lasted for 11 weeks. According to various assessments between 1,200 and 2,500 people were killed in the attacks.
NATO performed its attacks from aircraft carriers in the Adriatic Sea, four airbases in Italy, while strategic bomber aircrafts which were taking off from bases in Western Europe and the U.S. participated in some operations.
The NATO operation, which was referred to as aggression by the Yugoslav government and numerous legal experts, followed after Rambouillet negotiations failed on resolving the crisis in Kosovo.
Beside the loss of human lives, infrastructure, commercial facilities, schools, health care institutions, media companies, cultural heritage sites were all heavily damaged in the bombing campaign which lasted 78 days.
(Source: Stop NATO - http://groups.yahoo.com/group/stopnato )
=== 2 ===
(The original text, in english: NATO's Kosovo War, 11 Years Later - By Ambassador James Bissett
Bombardement de la Serbie - L'anniversaire de la honte
James Bisset
Le 24 mars 1999, l’OTAN sous les ordres des Etats-Unis et avec la complicité de ses alliés déclenchait la première agression militaire d’envergure depuis la Seconde guerre mondiale. En bombardant la Serbie pendant 78 jours sans aucune raison valable, l’alliance occidentale achevait de détruire un grand pays fondateur de l’ONU – la Yougoslavie – et commettait un crime sanglant et impardonnable qui ne doit pas être oublié.
Il y a onze ans, l’OTAN a déclenché sa campagne de bombardement de la Serbie, illégalement et sans provocation. Elle a commencé le 24 mars 1999, et a continué pendant 78 jours et nuits. Cela a été l’offensive aérienne la plus intense entreprise contre un pays quelconque depuis la fin de la Seconde guerre mondiale.
Des milliers de personnes ont été tuées et l’infrastructure civile de la Serbie a été détruite, mais l’opération s’est montrée incapable de venir à bout de l’armée serbe. Elle a causé beaucoup plus de souffrances qu’elle n’en a empêchées ; pour la première fois depuis sa fondation, l’Alliance de l’Atlantique nord, dirigée par les USA, a agi en violation de son propre traité et de la Charte des Nations Unies, en ayant recours à la violence pour résoudre un conflit international. Cet acte illégal a marqué un tournant historique et a été un pas fatal vers le démantèlement de la structure de paix et de sécurité qui avait ordonné les relations internationales depuis la fin de la Seconde guerre mondiale. Il a créé un précédent qui souillera pour des années les relations internationales. Il a aussi révélé une troublante réalité qui continue à nous hanter : la facilité avec laquelle nos pays démocratiques peuvent être entraînés à commettre des actes de violence et de guerre par des leaders politiques nous racontant des mensonges.
Le président Clinton, le Premier ministre Blair et les autres chefs de l’OTAN ont dit à leurs citoyens que le bombardement de la Serbie était une intervention humanitaire destinée à empêcher le président de la Serbie, Milosevic, de perpétrer un génocide avec le nettoyage ethnique de la majorité albanaise du Kosovo. C’était évidemment faux. Les recherches scientifiques ont trouvé jusqu’ici environ 2.000 victimes du conflit au Kosovo – serbes et albanaises, civiles et militaires – tuées avant les frappes aériennes de l’OTAN en mars 1999. Aussi triste que puisse être ce chiffre, ce n’est pas un génocide. Malgré cela, les affirmations qu’un génocide a eu lieu au Kosovo continuent a être admises sans hésitation par les médias occidentaux.
L’accusation de nettoyage ethnique a aussi été un mensonge. Alors qu’il est vrai que plusieurs milliers d’Albanais ont été déplacés par le conflit armé entre les forces de sécurité serbes et l’Armée de libération du Kosovo (UCK), l’exode massif de la population albanaise n’a commencé qu’après le début du bombardement. Les chiffres de l’ONU montrent que le grand nombre de réfugiés a fui le Kosovo après la chute des premières bombes, autrement dit, c’est le bombardement qui a provoqué l’exode du Kosovo. Bien que cela ait été prouvé, on continue à voir dans les médias occidentaux que c’est le
bombardement de l’OTAN qui a “arrêté le nettoyage ethnique”.
En réalité, le bombardement de la Serbie n’a rien eu à faire avec un génocide ou un nettoyage ethnique. Il a eu tout à faire avec la démonstration que l’OTAN est encore une organisation militaire viable et indispensable à l’Europe. Il existe aujourd’hui de nombreuses preuves que les services secrets américains et britanniques ont aidé l’UCK à déstabiliser le Kosovo par la violence et à créer un prétexte pour l’intervention de l’OTAN.
Il y a onze ans, l’OTAN a déclenché sa campagne de bombardement de la Serbie, illégalement et sans provocation. Elle a commencé le 24 mars 1999, et a continué pendant 78 jours et nuits. Cela a été l’offensive aérienne la plus intense entreprise contre un pays quelconque depuis la fin de la Seconde guerre mondiale.
Des milliers de personnes ont été tuées et l’infrastructure civile de la Serbie a été détruite, mais l’opération s’est montrée incapable de venir à bout de l’armée serbe. Elle a causé beaucoup plus de souffrances qu’elle n’en a empêchées ; pour la première fois depuis sa fondation, l’Alliance de l’Atlantique nord, dirigée par les USA, a agi en violation de son propre traité et de la Charte des Nations Unies, en ayant recours à la violence pour résoudre un conflit international. Cet acte illégal a marqué un tournant historique et a été un pas fatal vers le démantèlement de la structure de paix et de sécurité qui avait ordonné les relations internationales depuis la fin de la Seconde guerre mondiale. Il a créé un précédent qui souillera pour des années les relations internationales. Il a aussi révélé une troublante réalité qui continue à nous hanter : la facilité avec laquelle nos pays démocratiques peuvent être entraînés à commettre des actes de violence et de guerre par des leaders politiques nous racontant des mensonges.
Le président Clinton, le Premier ministre Blair et les autres chefs de l’OTAN ont dit à leurs citoyens que le bombardement de la Serbie était une intervention humanitaire destinée à empêcher le président de la Serbie, Milosevic, de perpétrer un génocide avec le nettoyage ethnique de la majorité albanaise du Kosovo. C’était évidemment faux. Les recherches scientifiques ont trouvé jusqu’ici environ 2.000 victimes du conflit au Kosovo – serbes et albanaises, civiles et militaires – tuées avant les frappes aériennes de l’OTAN en mars 1999. Aussi triste que puisse être ce chiffre, ce n’est pas un génocide. Malgré cela, les affirmations qu’un génocide a eu lieu au Kosovo continuent a être admises sans hésitation par les médias occidentaux.
L’accusation de nettoyage ethnique a aussi été un mensonge. Alors qu’il est vrai que plusieurs milliers d’Albanais ont été déplacés par le conflit armé entre les forces de sécurité serbes et l’Armée de libération du Kosovo (UCK), l’exode massif de la population albanaise n’a commencé qu’après le début du bombardement. Les chiffres de l’ONU montrent que le grand nombre de réfugiés a fui le Kosovo après la chute des premières bombes, autrement dit, c’est le bombardement qui a provoqué l’exode du Kosovo. Bien que cela ait été prouvé, on continue à voir dans les médias occidentaux que c’est le
bombardement de l’OTAN qui a “arrêté le nettoyage ethnique”.
En réalité, le bombardement de la Serbie n’a rien eu à faire avec un génocide ou un nettoyage ethnique. Il a eu tout à faire avec la démonstration que l’OTAN est encore une organisation militaire viable et indispensable à l’Europe. Il existe aujourd’hui de nombreuses preuves que les services secrets américains et britanniques ont aidé l’UCK à déstabiliser le Kosovo par la violence et à créer un prétexte pour l’intervention de l’OTAN.
La crise du Kosovo et la campagne des 78 jours de bombardement de la Serbie ont été une manipulation soigneusement planifiée depuis le début. Bombarder les gens pour des raisons humanitaires étant une flagrante contradiction, il fallait présenter l’opération comme une urgente mission de sauvetage destinée à arrêter un soi-disant “génocide” au Kosovo. Cela a été fait par une campagne de propagande minutieusement organisée pour prouver à des médias serviles et à un public crédule que Milosevic était le diable et que les Serbes étaient des barbares à bloquer à tout prix. Applaudi comme l’homme qui avait mis fin à la guerre en Bosnie quatre ans auparavant à Dayton, Milosevic était désormais dépeint comme le “boucher des Balkans” et opportunément inculpé de crimes de guerre devant le Tribunal pénal international de La Haye.
L’hypocrisie et le mensonge qui ont atteint des sommets lors du bombardement continuent à sévir aujourd’hui. Ils sont toujours le fondement de la politique des USA et de leurs alliés de l’OTAN, qui reste une menace pour la paix et la sécurité dans le monde.
Le cœur du problème est ce qui semble être la détermination des leaders politiques US – républicains ou démocrates – de considérer l’ouest des Balkans comme leur fief particulier où la légalité internationale n’a pas cours. C’est comme s’ils voyaient ces pays slaves comme une espèce inférieure en marge des lois, où ils peuvent faire ce qu’ils veulent. Cet hubris ou élan guerrier a amené les USA et leurs dirigeants dociles et moralement pourris d’Allemagne, de France et de Grande-Bretagne à mener des politiques aberrantes telles que le bombardement de la Serbie et la reconnaissance du Kosovo, et à le faire sans scrupules.
Peut-être la grave crise financière qui frappe les USA et beaucoup de pays européens va-t-elle freiner leurs interventions dans les petites nations et leur imposer le temps de réfléchir au fait que la loi s’applique à tous et que les conflits internationaux doivent être résolus autrement que par la force.
C’est en tous cas l’espoir formulé par les membres, associés et amis de notre fondation, en cet onzième anniversaire du bombardement de la Serbie.
Source: BI - N°154, mai 2010 - http://www.b-i-infos.com/
C’est en tous cas l’espoir formulé par les membres, associés et amis de notre fondation, en cet onzième anniversaire du bombardement de la Serbie.
Source: BI - N°154, mai 2010 - http://www.b-i-infos.com/
Sur le même sujet, voir le film documentaire de Michel Collon et Vanessa Stojilkovic : Les Damnés du Kosovo.
Michel Collon - Poker menteur: les grandes puissances, la Yougoslavie et les prochaines guerres
=== 3 ===
АГРЕСИЈА НАТО 1999. НЕ МОЖЕ СЕ ОПРАВДАТИ
Навршило се пуних 11 година откако је 10. јуна 1999. године Савет безбедности УН усвојио резолуцију 1244 којом је окончана 78-дневна агресија НАТО против Србије, односно, тадашње СР Југославије.
У препуној Свечаној сали, Матице српске у Новом Саду, промовисана је књига „АГРЕСИЈА НАТО-СУМРАК ЗАПАДА“, коју је издао Београдски форум за свет равноправних. Књига заправо представља Зборник радова са Конференције која је 23. и 24. марта 2009. одржана у Београду, поводом десетогодишњице од НАТО агресије на СР Југославију. У књизи од 527 страница штампано је 73 реферата, учесника те Конференције, на којој је било преко 700 учесника из земље и света, међу којима су светски позната имена из области међународног јавног права, дипломатије, безбедности, екологије, геополитике... Књига је, како је истакнуто, до сада најсвеобухватнија штампана анализа чињеница, повода циљева и последица агресије. Овај јединствен зборник можда и не даје коначне одговоре на питања о правим мотивима и циљевима агресије и које су њене последице, од економских, политичких, еколошких до цивилизацијских, али свакако помаже читаоцу да да потпуније разуме околности и методе припрема и самог извођења тог првог рата у Европи након окончања Другог светског рата како би, можда, и сам дошао до одговора на многа важна питања.
У поздравној речи домаћин, председник Матице Српске академик Чедомир Попов је рекао да Београдски форум за свет равноправних има значајну улогу у чувању и ширењу истине о најзначајнијим догађајима и проблемима из недавне прошлости и садашњости Србије и српског народа. О књизи су говорили: Живадин Јовановић председник Београдског форума и бивши шеф дипломатије СРЈ, Владислав Јовановић, такође, бивши шеф дипломатије СРЈ, др Момир Булатовић премијер тадашње државе СРЈ, Проф. др Радован Радиновић и Драгомир Вучићевић, амбасадор у пензији.
Основна нит у излагањима била је да агресија НАТО 1999. представља злочин против мира и човечности, да се ничим не може оправдати нити се агресори могу амнестирати, као и да се не жртве и разарања не смеју никада заборавити. Покушаји накнадног оправдавања агресије, амнестирања одговорности влада и лидера агресорских земаља и пребацивања одговорности на Србију (СРЈ) и њена тадашња руководства део су кампање за увлачење Србије у НАТО и признавање насилног одузимања Косова и Метохије. Време је показало да су Кумановски споразум од 9. и резолуција Савета безбедности УН 1244, од 10. јуна 1999. једини међународно-правни документи и најпоузданији ослонци за одбрану суверенитета и територијалног интегритета Србије. Зато Србија не би смела да прихвати ни укидање нити измену резолуције 1244, већ да инсистира да тај докуменат има трајни значај и да за такве ставове затражи разумевање и најширу дипломатску подршку. Речено је још да је то био рат против Европе у коме је Европа учествовала и да је агресија означила тачку промена у прелазу НАТО-а из дефанзивног у глобални офанзивни савез.
Скупу, у Матици српској, присуствовао је и његово преосвештенство владика бачки Иринеј.
У Новом Саду, 09.06.2010.
=== 4 ===
11 година од усвајања резолуције СБ УН 1244
Да се не заборави
11 ГОДИНА ОД ОКОНЧАЊА АГРЕСИЈЕ НАТО
ТРАЈНИ ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999)
Војно-техничким споразумом, у јавности познатим као Кумановски споразум од 9. и резолуцијом СБ УН 1244 окончана је 78-дневна оружана агресија НАТО снага против Србије, односно, тадашње СР Југославије. Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.[1]Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од последица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити. Штета од економских разарања, својевремено је процењена око 100 милијарди америчких долара.
Агресији НАТО претходили су тзв. преговори у Рамбујеу и Паризу фебруара и марта 1999. Преговора, у ствари, није било јер се Српско-југословенска делегација коју је предводио потпредседник тадашње Владе Србије, Проф. Ратко Марковић и Делегација Албанаца са Косова и Метохије, коју је предводио Хашим Тачи, вођа терористичке ОВК, ни једном нису среле за преговарачким столом да преговрају. Улогу тзв. преговарача, посредника, вршио је амерички представник амбасадор Кристофер Хил, уз присуство и формално асистирање представника ЕУ, аустријског амбасадора Волфганга Петрича и руског амбасадора Бориса Мајорског.
Како није било преговора тако у Рамбујеу и Паризу није било ни споразума. Помињање тзв. Споразума из Рамбујеа, нарочито у дипломатским и политичким круговима у САД и на Западу, уствари, прикрива чињеницу да се радило о диктату и ултиматуму, а не о о основи за преговоре или папиру који би био резултат преговора. Бивши Државни секретар САД Хенри Кисинџер је оценио:
„Текст из Рамбујеа којим се захтева стационирање трупа НАТО на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за отпочињање бомбардовања. Докуменат из Рамбујеа је био такав да га ни један Србин не би прихватио. Овај ужасни дипломатски докуменат никада није требало да буде презентиран на такав начин“.
Амерички дипломата, шеф одсека за Југославију у Државном секретаријату, Џорџ Кени је рекао:
„Намерно смо подигли лествицу високо како Срби не би могли да је прескоче и дају сагласност“.
Упркос свему, српско југословенска делегација је чинила напоре да приближи ставове, ако не са делегацијом Хашима Тачија, са којом није ни преговарала, онда бар са америчким представником Кристофером Хилом. То није било могуће.
Хил се служио непојмљивим методама. Иако је формално наступао у име Контакт групе и неколико поглавља текста из Рамбујеа предавао Српско-југословенској делегацији тек након што би претходно чланове Контакт групе упознао са текстом, најважније делове, позната поглавља 2, 5 и 7, предао је нашој делегацији без знања, увида и сагласности чланова Контакт групе и готово истог часа позвао на потписивање.
А шта се захтевало у тим поглављима?
То је, пре свега, неограничен приступ снага НАТО на целој територији СР Југославије – копну, води ваздушном простору,
неограничено стционирање, маневрисање и бесплатно кришћење свих комуникација, инфраструктуре и објеката по слободној сопственој оцени;
Ту је затим, дипломатски имунитет и екстероторијалност која не допушта припаднике НАТО ни на једну врсту одговорности – ни кривичну, ни грађанску, ни административну, ни управну,
без обзира на чињенице;
Припадници страних снага - униформисани, или цивилним оделима – могу бити наоружани;
Оно што је мање познато, текст који је Кристофер Хилл уручио нашој делегацији садржавао је овлашћење да стране снаге (САД, НАТО) могу, по својој слободној процени, преузети целокупни електро-магнетни спектар у држави, што практично значи све таласне дужине (фреквенције) које користе радио и ТВ станице, војска, полиција, пошта – без најаве, сагласности, или накнаде;
Такође је мање познато да је текст из Рамбујеа садржавао и
Неограничено овлашћење припадника страних војних снага да на нашој територији могу затворити нашег држављанина без ичије сагласности, олуке или одобрења.
Очигледно је да су се текстом из Рамбујеа за стране војнике на територији тадашње Југославије захтевала већа овлашћења и већа права не само од оних што их имају припадници домаћих оружаних снага, него већа права од држављана Србије (СРЈ). Такве ситуације у међународном праву називају се системом капитулација.
Све то што садрже поглавља 2, 5 и 7, није било познато Контакт групи, није било предато ради преговора, већ искључиво - ради потписа. По систему – „узми или остави“.
Где је онда основ да се, макар и спорадично, говори оли пише о „преговорима у Рамбујеу“, или о „споразуму из Рамбујеа“?
Да ли је неко могао да потпише капитулацију и сагласност за окупацију? Српско-југословенска делегација у Рамбујеу и Паризу то није учинила. Као ни руски представник Контакт групи Борис Мајорски.
Кумановски споразум јесте споразум јер су га 9. јуна 1999. потписале југословенска страна и представник међународне заједнице (КФОР-а).
Кумановском споразуму претходила је серија преговора председника СР Југославије Слободана Милошевића и Виктора Ченомирдина који је наступао као лични представник председника Русије Бориса Јељцина, уз сагласност и по договору са САД, ЕУ. Серија тих преговора завршена је 2. и 3. јуна 1999, у Београду, договором Милошевић – Ахтисари – Черномирдин. Ахтисари је имао улогу представника ЕУ и Генералног секретара УН.
Након првог сусрета Милошевић – Ахтисари – Черномирдин 2. јуна, одржана је седница Народне скупштине Србије 3. јуна на којој је усвојена је одлука: 1. да Скупштина усваја докуменат за постизање мира који су донели Ахтисари и Черномирдин; 2. да се документом потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље; 3. да се потврђује улога Уједињених нација и 4. да је докуменат, изнад свих важности, основ за мир.
После одлуке Народне скупштине о усвајању документа заседала је Савезна Влада СРЈ и такође донела одлуку о прихватању.
Докуменат Милошевић – Ахтисари Черномирдин и одлука Народне скупштине о усвајању тог документа, као и одлука Савезне владе СРЈ, представља основу за Кумановски споразум потписан 9. јуна и за резолуцију СБ УН 1244, усвојену 10. јуна 1999.
Стране потписнице Кумановског споразума су, представници Влада Србије и СР Југославије, с једне стране и представници Међународних безбедносних снага (КФОР), са мандатом Уједињених нација (под контролом Савета бвезбедности), с друге стране. То, дакле, није био споразум Србије и Југославије, на једној, и НАТО-а као агресора, на другој страни. У читавом тексту Кумановског споразума, НАТО се помиње само у једној одредби и то у контексту одређевиња тренутка за суспендовање „ваздушних напада“ (члан 2, тачка 2, под а).
У Споразуму се, поред осталог, наводи да југословенско српска страна даје сагласност на распоређивање међународних безбедносних снага, да је у њиховом мандату, поред осталог, гарантовање безбедносног окружења за све грађане (дакле и Србе и друге неалбанце), да се неће дозволити безбедносни вакум након повлачења југословенско-српских снага, да ће КФОР обезбеђивати међународне границе Србије (СРЈ) према Македонији и Албанији, као и то да ће се делови Војске СРЈ и полиције Србије накнадно вратити на Космет („стотине, не хиљаде“). Има разлога да се нагласи да Споразум није потписан са НАТО-м, који је био агресор, већ са представником међународних снага са мандатом СБ УН.
Ове и низ других одредби јасно говоре да Кумановски споразум не може да се тумачи као капитулација. Тај докуменат није потписан
Наредног дана, 10. јуна 1999. Савет безбедности УН усвојио је познату резолуцију број 1244. Пошто има неупућених, и једностраних интерпретација овог за Србију историјски битног документа, са циљем да се он обезвреди, или да му се бар умањи значај, сматрамо да треба указати на следеће:
Прво, резолуцијом СБ УН 1244 окончана је агресије НАТО, разарање и све друго што што је агресија донела. Као што знате, преко 2/3 жртава и циљева агресора били су цивилне жртве и објекти.
Друго, по резолуцији СБ УН 1244 проблем Косова и Метохије је пренет у руке Уједињених нација, Покрајина је стављена под мандат УН (не НАТО).
Треће, резолуцијом СБ је загарантован суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а за Покрајину је предвиђена „широка аутономија“ у оквиру Србије. Нема помена о референдуму о будућем статусу.
Четврто, прихваћено је да се делови војске и полиције Србије врате на Косово и Метохију, да би, поред осталог, били распоређени и на граници Србије-СРЈ (према Македонији, Албанији) што је показатељ признавања суверенитета и територијалног интегритета Србије (СРЈ) над Косовом и Метохијом.
Пето, резолуција СБ УН 1244 никако не значи жртвовање Срба са Косова и Метохије да би се, наводно, обезбедио мир у другим деловима Србије. Њоме су гарантована једнака људска права свим грађанима на Косову и Метохији као и право свим избеглицама и расељеним лицима на слободн и безбедан повратак (што значи и Србима, као и другим неалбанцима). У Србији се и данас налази око 200.000 Срба протераних са Космета. Озбиљно је питање шта је званична Србија предузела током протеклих 10 година према својим партнерима и међународним организацијама да протерани Срби остваре право на слободан и безбедан повртак кoje су својевремено оствариле избеглице и расељена лица других националности?
Ако истичем да је у Рамбујеу од српско-југословенске делегације ултимативно тражено да потпише докуменат којим се прихвата окупација целе СР Југославије, то је само зато што је у медијима дуго времена присутна теза да је тамо, наводно, тражено да НАТО уђе, да се стационира, само на Космету. Ко и зашто представља искривљено садржину и карактер папира из Рамбујеа јесте питање које тражи одговор. Разуме се, да је тражена окупација било којег дела државне тероторије ни такав захтев не би се могао прихватити јер би прихватње било једнако против-уставно колико и неморалан чин.
Резолуција СБ УН 1244 представља докуменат од изузетног, трајног значаја за Србију. Србија не само да никада не би смела да се одрекне, директно или индиректно умањи
вредност тог документа, да подлегне притисцима да се резолуција 1244 укине или замени, већ треба да изјави (Влада, Скупштина) да тај докуменат за Србију
има трајни, неизаменљиви карактер и интегрални део извора међународног права.
Колико је и како рађено да се обезбеди пуна и целовита примена резолуције СБ УН 1244, да ли се и којим путем инсистирало на остваривању и оних одредаба којима се гарантују и штите легитимни интереси Србије, а пре свега њен суверенитет и територијални интегритет, када и зашто је у пракси дошло до одступања, кршења или чак и до јавног одустајања од примене појединих одредаба резолуције СБ УН 1244, то су питања која би требало анализирати.
[1] Број пострадалих цивила није прецизно утврђен.
11 ГОДИНА ОД ОКОНЧАЊА АГРЕСИЈЕ НАТО
ТРАЈНИ ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ СБ УН 1244 (1999)
Војно-техничким споразумом, у јавности познатим као Кумановски споразум од 9. и резолуцијом СБ УН 1244 окончана је 78-дневна оружана агресија НАТО снага против Србије, односно, тадашње СР Југославије. Током саме агресије живот је изгубило између 3.500 и 4.000, а рањено преко 10.000 грађана тадашње државе.[1]Колико је људи изгубило живот по окончању агресије, било од тешких рањавања, било од последица коришћења забрањених оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом и касетне бомбе, тешко да ће се икада утврдити. Штета од економских разарања, својевремено је процењена око 100 милијарди америчких долара.
Агресији НАТО претходили су тзв. преговори у Рамбујеу и Паризу фебруара и марта 1999. Преговора, у ствари, није било јер се Српско-југословенска делегација коју је предводио потпредседник тадашње Владе Србије, Проф. Ратко Марковић и Делегација Албанаца са Косова и Метохије, коју је предводио Хашим Тачи, вођа терористичке ОВК, ни једном нису среле за преговарачким столом да преговрају. Улогу тзв. преговарача, посредника, вршио је амерички представник амбасадор Кристофер Хил, уз присуство и формално асистирање представника ЕУ, аустријског амбасадора Волфганга Петрича и руског амбасадора Бориса Мајорског.
Како није било преговора тако у Рамбујеу и Паризу није било ни споразума. Помињање тзв. Споразума из Рамбујеа, нарочито у дипломатским и политичким круговима у САД и на Западу, уствари, прикрива чињеницу да се радило о диктату и ултиматуму, а не о о основи за преговоре или папиру који би био резултат преговора. Бивши Државни секретар САД Хенри Кисинџер је оценио:
„Текст из Рамбујеа којим се захтева стационирање трупа НАТО на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за отпочињање бомбардовања. Докуменат из Рамбујеа је био такав да га ни један Србин не би прихватио. Овај ужасни дипломатски докуменат никада није требало да буде презентиран на такав начин“.
Амерички дипломата, шеф одсека за Југославију у Државном секретаријату, Џорџ Кени је рекао:
„Намерно смо подигли лествицу високо како Срби не би могли да је прескоче и дају сагласност“.
Упркос свему, српско југословенска делегација је чинила напоре да приближи ставове, ако не са делегацијом Хашима Тачија, са којом није ни преговарала, онда бар са америчким представником Кристофером Хилом. То није било могуће.
Хил се служио непојмљивим методама. Иако је формално наступао у име Контакт групе и неколико поглавља текста из Рамбујеа предавао Српско-југословенској делегацији тек након што би претходно чланове Контакт групе упознао са текстом, најважније делове, позната поглавља 2, 5 и 7, предао је нашој делегацији без знања, увида и сагласности чланова Контакт групе и готово истог часа позвао на потписивање.
А шта се захтевало у тим поглављима?
То је, пре свега, неограничен приступ снага НАТО на целој територији СР Југославије – копну, води ваздушном простору,
неограничено стционирање, маневрисање и бесплатно кришћење свих комуникација, инфраструктуре и објеката по слободној сопственој оцени;
Ту је затим, дипломатски имунитет и екстероторијалност која не допушта припаднике НАТО ни на једну врсту одговорности – ни кривичну, ни грађанску, ни административну, ни управну,
без обзира на чињенице;
Припадници страних снага - униформисани, или цивилним оделима – могу бити наоружани;
Оно што је мање познато, текст који је Кристофер Хилл уручио нашој делегацији садржавао је овлашћење да стране снаге (САД, НАТО) могу, по својој слободној процени, преузети целокупни електро-магнетни спектар у држави, што практично значи све таласне дужине (фреквенције) које користе радио и ТВ станице, војска, полиција, пошта – без најаве, сагласности, или накнаде;
Такође је мање познато да је текст из Рамбујеа садржавао и
Неограничено овлашћење припадника страних војних снага да на нашој територији могу затворити нашег држављанина без ичије сагласности, олуке или одобрења.
Очигледно је да су се текстом из Рамбујеа за стране војнике на територији тадашње Југославије захтевала већа овлашћења и већа права не само од оних што их имају припадници домаћих оружаних снага, него већа права од држављана Србије (СРЈ). Такве ситуације у међународном праву називају се системом капитулација.
Све то што садрже поглавља 2, 5 и 7, није било познато Контакт групи, није било предато ради преговора, већ искључиво - ради потписа. По систему – „узми или остави“.
Где је онда основ да се, макар и спорадично, говори оли пише о „преговорима у Рамбујеу“, или о „споразуму из Рамбујеа“?
Да ли је неко могао да потпише капитулацију и сагласност за окупацију? Српско-југословенска делегација у Рамбујеу и Паризу то није учинила. Као ни руски представник Контакт групи Борис Мајорски.
Кумановски споразум јесте споразум јер су га 9. јуна 1999. потписале југословенска страна и представник међународне заједнице (КФОР-а).
Кумановском споразуму претходила је серија преговора председника СР Југославије Слободана Милошевића и Виктора Ченомирдина који је наступао као лични представник председника Русије Бориса Јељцина, уз сагласност и по договору са САД, ЕУ. Серија тих преговора завршена је 2. и 3. јуна 1999, у Београду, договором Милошевић – Ахтисари – Черномирдин. Ахтисари је имао улогу представника ЕУ и Генералног секретара УН.
Након првог сусрета Милошевић – Ахтисари – Черномирдин 2. јуна, одржана је седница Народне скупштине Србије 3. јуна на којој је усвојена је одлука: 1. да Скупштина усваја докуменат за постизање мира који су донели Ахтисари и Черномирдин; 2. да се документом потврђује суверенитет и територијални интегритет наше земље; 3. да се потврђује улога Уједињених нација и 4. да је докуменат, изнад свих важности, основ за мир.
После одлуке Народне скупштине о усвајању документа заседала је Савезна Влада СРЈ и такође донела одлуку о прихватању.
Докуменат Милошевић – Ахтисари Черномирдин и одлука Народне скупштине о усвајању тог документа, као и одлука Савезне владе СРЈ, представља основу за Кумановски споразум потписан 9. јуна и за резолуцију СБ УН 1244, усвојену 10. јуна 1999.
Стране потписнице Кумановског споразума су, представници Влада Србије и СР Југославије, с једне стране и представници Међународних безбедносних снага (КФОР), са мандатом Уједињених нација (под контролом Савета бвезбедности), с друге стране. То, дакле, није био споразум Србије и Југославије, на једној, и НАТО-а као агресора, на другој страни. У читавом тексту Кумановског споразума, НАТО се помиње само у једној одредби и то у контексту одређевиња тренутка за суспендовање „ваздушних напада“ (члан 2, тачка 2, под а).
У Споразуму се, поред осталог, наводи да југословенско српска страна даје сагласност на распоређивање међународних безбедносних снага, да је у њиховом мандату, поред осталог, гарантовање безбедносног окружења за све грађане (дакле и Србе и друге неалбанце), да се неће дозволити безбедносни вакум након повлачења југословенско-српских снага, да ће КФОР обезбеђивати међународне границе Србије (СРЈ) према Македонији и Албанији, као и то да ће се делови Војске СРЈ и полиције Србије накнадно вратити на Космет („стотине, не хиљаде“). Има разлога да се нагласи да Споразум није потписан са НАТО-м, који је био агресор, већ са представником међународних снага са мандатом СБ УН.
Ове и низ других одредби јасно говоре да Кумановски споразум не може да се тумачи као капитулација. Тај докуменат није потписан
Наредног дана, 10. јуна 1999. Савет безбедности УН усвојио је познату резолуцију број 1244. Пошто има неупућених, и једностраних интерпретација овог за Србију историјски битног документа, са циљем да се он обезвреди, или да му се бар умањи значај, сматрамо да треба указати на следеће:
Прво, резолуцијом СБ УН 1244 окончана је агресије НАТО, разарање и све друго што што је агресија донела. Као што знате, преко 2/3 жртава и циљева агресора били су цивилне жртве и објекти.
Друго, по резолуцији СБ УН 1244 проблем Косова и Метохије је пренет у руке Уједињених нација, Покрајина је стављена под мандат УН (не НАТО).
Треће, резолуцијом СБ је загарантован суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а за Покрајину је предвиђена „широка аутономија“ у оквиру Србије. Нема помена о референдуму о будућем статусу.
Четврто, прихваћено је да се делови војске и полиције Србије врате на Косово и Метохију, да би, поред осталог, били распоређени и на граници Србије-СРЈ (према Македонији, Албанији) што је показатељ признавања суверенитета и територијалног интегритета Србије (СРЈ) над Косовом и Метохијом.
Пето, резолуција СБ УН 1244 никако не значи жртвовање Срба са Косова и Метохије да би се, наводно, обезбедио мир у другим деловима Србије. Њоме су гарантована једнака људска права свим грађанима на Косову и Метохији као и право свим избеглицама и расељеним лицима на слободн и безбедан повратак (што значи и Србима, као и другим неалбанцима). У Србији се и данас налази око 200.000 Срба протераних са Космета. Озбиљно је питање шта је званична Србија предузела током протеклих 10 година према својим партнерима и међународним организацијама да протерани Срби остваре право на слободан и безбедан повртак кoje су својевремено оствариле избеглице и расељена лица других националности?
Ако истичем да је у Рамбујеу од српско-југословенске делегације ултимативно тражено да потпише докуменат којим се прихвата окупација целе СР Југославије, то је само зато што је у медијима дуго времена присутна теза да је тамо, наводно, тражено да НАТО уђе, да се стационира, само на Космету. Ко и зашто представља искривљено садржину и карактер папира из Рамбујеа јесте питање које тражи одговор. Разуме се, да је тражена окупација било којег дела државне тероторије ни такав захтев не би се могао прихватити јер би прихватње било једнако против-уставно колико и неморалан чин.
Резолуција СБ УН 1244 представља докуменат од изузетног, трајног значаја за Србију. Србија не само да никада не би смела да се одрекне, директно или индиректно умањи
вредност тог документа, да подлегне притисцима да се резолуција 1244 укине или замени, већ треба да изјави (Влада, Скупштина) да тај докуменат за Србију
има трајни, неизаменљиви карактер и интегрални део извора међународног права.
Колико је и како рађено да се обезбеди пуна и целовита примена резолуције СБ УН 1244, да ли се и којим путем инсистирало на остваривању и оних одредаба којима се гарантују и штите легитимни интереси Србије, а пре свега њен суверенитет и територијални интегритет, када и зашто је у пракси дошло до одступања, кршења или чак и до јавног одустајања од примене појединих одредаба резолуције СБ УН 1244, то су питања која би требало анализирати.
[1] Број пострадалих цивила није прецизно утврђен.
FORZA NUOVA E LA SLAVIZZAZIONE STRISCIANTE
Comunicato Stampa
Sono apparsi alle pubbliche affissioni dei manifesti riferiti alla
sagra tricolore promossa da Forza Nuova a Trieste. A leggere le
locandine, nelle quali sono riportate date, orari, luogo di
svolgimento, l’occasionale lettore ha modo di accorgersi che anche
Forza Nuova riesce a vivere con serenità le proprie contraddizioni ed
a introdurre in un contesto iperpatriottico un messaggio di
slavizzazione strisciante. Infatti al centro del manifesto capeggia la
scritta “civa a due euro”. Tutti sanno che civa è la versione
semplificata e sintetizzata in triestino di čevapčiči, che in bocca
(š proprio il caso di dirlo) di generazioni di triestini sono
diventati civapcici per poi divenire civa.
Naturalmente etimologia e provenienza dei gustosissimi bocconcini di
carne hanno poco a che vedere con il tricolore, sono anzi una
prelibatezza gastronomica che si era estesa dalla Serbia in tutta la
Jugoslavia (la radice etimologica è comune anche al kebab), è
riuscita a sopravvivere alla dissoluzione della Jugoslavia e dalle
nostre parti si era “affermata” soprattutto grazie al PCI ed alle
Feste dell’Unità dagli anni sessanta in poi.
E’ possibile che il piatto forte di una festa tricolore sia
rappresentato da una pietanza slava? Fossi un fascista convinto, mica
ci andrei ad una festa del genere...
Trieste, 10.06.2010
Igor Kocijančič
Consigliere regionale PRC – SE
Presidente gruppo consiliare La Sinistra L'Arcobaleno
(per contatti: federazione @...)
Comunicato Stampa
Sono apparsi alle pubbliche affissioni dei manifesti riferiti alla
sagra tricolore promossa da Forza Nuova a Trieste. A leggere le
locandine, nelle quali sono riportate date, orari, luogo di
svolgimento, l’occasionale lettore ha modo di accorgersi che anche
Forza Nuova riesce a vivere con serenità le proprie contraddizioni ed
a introdurre in un contesto iperpatriottico un messaggio di
slavizzazione strisciante. Infatti al centro del manifesto capeggia la
scritta “civa a due euro”. Tutti sanno che civa è la versione
semplificata e sintetizzata in triestino di čevapčiči, che in bocca
(š proprio il caso di dirlo) di generazioni di triestini sono
diventati civapcici per poi divenire civa.
Naturalmente etimologia e provenienza dei gustosissimi bocconcini di
carne hanno poco a che vedere con il tricolore, sono anzi una
prelibatezza gastronomica che si era estesa dalla Serbia in tutta la
Jugoslavia (la radice etimologica è comune anche al kebab), è
riuscita a sopravvivere alla dissoluzione della Jugoslavia e dalle
nostre parti si era “affermata” soprattutto grazie al PCI ed alle
Feste dell’Unità dagli anni sessanta in poi.
E’ possibile che il piatto forte di una festa tricolore sia
rappresentato da una pietanza slava? Fossi un fascista convinto, mica
ci andrei ad una festa del genere...
Trieste, 10.06.2010
Igor Kocijančič
Consigliere regionale PRC – SE
Presidente gruppo consiliare La Sinistra L'Arcobaleno
(per contatti: federazione @...)
