Informazione
– Torino 24/3: SERATA DI MEMORIA STORICA
"Od Vardara do Triglava - Dal fiume Vardar al monte Triglav"
Svakog utorka u 16,30 sati,(petnaest minutna) na sajtu www.radiocittaperta.it emisija "Jugoslavenski glas".
Emisija je dvojezična, po potrebi i vremenu na raspolaganju. Podržite taj slobodni i nezavisni glas! Pišite nam na email, jugocoord@... ili Jugocoord ONLUS, C.P. 13114 Uff.Postale 4, 00100 Roma, potražite na www.cnj.it ... Odazovite se!
Ogni martedì alle ore 16:30, per la durata di 15 min, via internet, sul sito www.radiocittaperta.it potete ascoltare la trasmissione "Voce jugoslava".
La trasmissione è bilingue, a seconda del tempo disponibile e della necessità. Sostenete questa voce libera ed indipendente! Scriveteci all'email jugocoord@... o Jugocoord ONLUS, C.P. 13114 Uff.postale 4, 00100 Roma. Leggeteci su www.cnj.it ... Sosteneteci con il 5 x mille!
Program 22. III. 2016 Programma
24 III 1999
- 17. godisnjica NATO agresije na Jugoslaviju
- 17-esimo anniversario dell' agressione NATO alla Jugoslavia
– 23 marzo Conferenza
– 24 marzo ore 12:00 deposizione corone al monumento dei bambini vittime innocenti - parco Tašmajdan
– 24 marzo ore 13:00 deposizione corone al monumento di tutte le vittime - parco Ušče)
Да се не понови – Објављено под Актуелно | 19. марта 2016.
АГРЕСОРИ ИЗ ЗАСЕДЕ
Пре 17 година, у смирај мартовског дана, натовска војна армада је мучки, ракетама углавном са бродова на безбедној удаљености, напала незаштићену нашу отаџбину.
Ту 1999. годину наш народ, верујемо и сав слободарски поштени свет на планети, никад неће заборавити.
Србија обележава оне тешке дане неспокоја да се никад и нигде не би поновили. Тим пре што и сада, по ко зна који пут, влада снага топуза, а колоне бескућника, неки и инструирани, пролазе и пред нашим очима тражећи мир и кров над главом у туђини.
Све организације СУБНОР-а ће се, у својим срединама, присетити и са пијететом, залажући се против рата и агресора из заседе, жртава напада НАТО снага на недужни наш народ и државу.
У Београду ће, удружени Републички одбор СУБНОР-а Србије са колективним члановима Београдским форумом за свет равноправних и Клубом генерала и адмирала Србије, организовати Округли сто под насловом ”Да се не заборави”.
Скуп је предвиђен у среду, 23. марта, од 10 часова, у дворани Општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167. Говориће еминентни стручњаци из области спољне политике и безбедности.
Da: "info @civg.it"
Data: 22 marzo 2016 11:43:46 CET
Oggetto: Serata Per non dimenticare. 24 marzo 1999- 24 marzo 2016, i bombardamenti sulla Jugoslavia
Serata di memoria storica con
l’Associazione SOS Yugoslavia – Kosovo Methoija
Al SOVIETNIKO – V. Cibrario 9 – TO – Ore 20.00
A seguire degustazione di grappe slave e dolci
Per Info: info @skaski.it – info @civg.it
“GLI ANGELI DI NOVI SAD” in free download!
In free download il primo brano estratto da Sangue e Cenere!
15DIC2014 – Realizzato insieme all’Orchestra Pergolesi diretta dal Maestro Stefano Campolucci, si intitola “Gli Angeli di Novi Sad” ed è senza dubbio uno dei momenti più struggenti del nuovo album “Sangue e Cenere” in uscita a febbraio 2015, a distanza di 14 anni dal precedente album di inediti in studio.
“E’ una canzone che punta dritto e mira all’ultimo inferno di Novi Sad. Alla guerra contro la Jugoslavia, ai bombardamenti sul Kosovo, al capro espiatorio del popolo serbo, all’abbattimento dei Ponti come strategia militare e soprattutto culturale…” (Marino Severini)
La possibilità di ascoltare e scaricare gratuitamente la traccia su questo sito e tramite il nostro canale SoundCloud vuole essere un primo riconoscimento ai tanti sostenitori che hanno contribuito alla realizzazione definitiva del nuovo album attraverso la piattaforma di auto finanziamento BeCrowdy.
Realizzato tra gli Stati Uniti e le Marche e prodotto da Jono Manson, “Sangue e Cenere” sarà disponibile in formato digitale e in CD a partire dal 18 Febbraio e verrà anticipato da un singolo in uscita a metà Gennaio 2015. Il formato LP sarà invece riservato esclusivamente alle persone che hanno contribuito al finanziamento delle registrazioni.
Buon Ascolto!
https://www.cnj.it/INIZIATIVE/Gang2014.htm
Scheda sull'album “Sangue e cenere”
http://www.the-gang.it/wordpress/crowdfunding-sangue-e-cenere/
Sono passati 17 anni dallo scatenamento della guerra di aggressione alla Jugoslavia, che ha inaugurato la lunga catena di massacri e distruzioni che hanno caratterizzato tutte le innumerevoli campagne belliche della NATO destinate ad annientare interi popoli e Stati.
Il 24 marzo 1999, l'Alleanza Atlantica, guidata dagli Stati Uniti (sotto la presidenza del più noto esponente del clan Clinton e in presenza di un'amministrazione “democratica” - in cui si distingueva per ferocia e cinismo il segretario di Stato Madeleine Albright - che si è macchiata dei più atroci crimini di guerra), senza alcun mandato delle Nazioni Unite (Russia e Cina minacciarono il veto nel Consiglio di Sicurezza, impedendone il pronunciamento favorevole), avviava la campagna militare, definita “Allied Force”, che, terminata due mesi dopo con la capitolazione delle autorità di Belgrado, avrebbe determinato in breve tempo il completo collasso della Repubblica Federale della Jugoslavia.
L'anno seguente, attraverso una “rivoluzione colorata”, finanziata in particolare dal faccendiere George Soros (e sostenuta anche, incredibilmente, da settori della “sinistra radicale” dell'Europa occidentale), il legittimo governo jugoslavo veniva rovesciato da un moto di piazza e il presidente Slobodan Milosevic arrestato (nel 2001) e deferito al Tribunale dell'Aia per un processo farsa, conclusosi con la sua morte in carcere; il Kosovo sarebbe stato trasformato in uno stato fantoccio, guidato dai capi delle bande di trafficanti di organi umani dell'UCK, che, in un clima intimidatorio di discriminazione nei confronti delle minoranze nazionali (a cominciare da quella serba), ha consentito la costruzione della più grande base militare USA del nostro continente, utilizzata anche come campo di prigionia, una sorta di Guantanamo europea.
Fu una campagna condotta unicamente dal cielo, costellata di atrocità inaudite, di massacri della popolazione inerme attraverso vigliacchi bombardamenti che non hanno risparmiato le strutture civili, come case, ospedali, scuole, fabbriche, centrali e la stessa sede della Televisione jugoslava, ridotta in macerie, il 23 aprile 1999, da un'incursione che provocò 16 morti. A Belgrado furono allora colpite persino le ambasciate di paesi contrari all'avventura militare, come quella della Repubblica Popolare Cinese, con alcuni morti sotto le bombe: certo non un “errore” come ci si affrettò a comunicare, ma piuttosto un primo deliberato e minaccioso avvertimento, da parte dei fautori di un mondo “unipolare”, al grande paese socialista che stava emergendo come protagonista di primo piano della scena mondiale.
Si trattò di una campagna, iniziata molto tempo prima con l'avvio del processo di disgregazione della Jugoslavia socialista, e caratterizzata dalla massiccia intossicazione mediatica dell'opinione pubblica occidentale. Si era avviata così la stagione di quella “guerra di propaganda” che, in seguito, avrebbe distinto la preparazione di tutte le aggressioni imperialiste - da allora succedutesi nelle più diverse regioni del mondo e tragicamente in corso anche in questo momento - contro paesi e popoli che, come quello della Repubblica Federale della Jugoslavia, non intendono piegare la testa di fronte al “nuovo ordine mondiale” - con i massacri USA-NATO della popolazione civile sistematicamente presentati come “effetti collaterali”, mai come delitti deliberatamente portati a compimento.
A questa criminale impresa diede un apporto decisivo anche l'Italia - guidata allora da un governo di centro-sinistra presieduto da Massimo D'Alema - non solo con il supporto logistico ai 600 micidiali raid giornalieri contro le città e i villaggi jugoslavi, ma anche con la partecipazione diretta di piloti e aerei del nostro paese ai bombardamenti, smentita in un primo tempo dalle fonti ufficiali ma confermata da numerose testimonianze, a cui da parte governativa non si esitò a rispondere con arroganza.
Mai in seguito, dall'allora presidente del Consiglio (e da coloro che ne avallarono le scelte nel suo partito) sono venuti segnali di ripensamento autocritico rispetto a decisioni che hanno coinvolto il nostro paese in una vicenda bellica dalle così tragiche conseguenze, sul piano delle vittime civili (oltre 2.000 secondo alcune fonti), delle micidiali distruzioni che si proponevano di annientare ciò che rimaneva della Jugoslavia, ed anche dei devastanti effetti sull'ambiente, che non hanno risparmiato neppure le acque del Mare Adriatico che bagnano le nostre coste, inquinate da quell'uranio impoverito che, in quantità massicce, fu sganciato nel corso dell'aggressione.
Occorre opportunamente rammentare che fu proprio dalle basi USA-NATO collocate sul territorio italiano che partirono le operazioni di una impresa militare che violava tutte le più elementari norme del diritto internazionale, nel disprezzo assoluto del ruolo delle Nazioni Unite, della sua Carta costitutiva e dello stesso articolo 11 della nostra Costituzione repubblicana. Come pure non va assolutamente dimenticato che l'aggressione imperialista ebbe l'avallo sostanziale ((oltre che della gran parte dell'opposizione di centro-destra) di tutta la coalizione parlamentare che sosteneva il governo italiano e che allora non ne mise in discussione la tenuta, in un contesto vergognoso di ipocriti distinguo, patetiche giustificazioni e spudorate menzogne - smentite in seguito dalle più autorevoli testimonianze -, utili a criminalizzare la Jugoslavia aggredita, allo scopo, da un lato, di carpire l'appoggio dell'opinione pubblica e, dall'altro, di ridimensionare la portata dell'intervento italiano nella guerra.
Oggi, mentre il nostro paese è sul punto di partecipare all'ennesima operazione militare a guida USA/NATO, riteniamo doveroso rinfrescare la memoria su quella pagina oscura della storia patria, perché sono ancora troppi quelli che ne rivendicano la legittimità, come pure quelli che fingono di essersene dimenticati.
NATO AGGRESSION ON SERBIA (FRY) 17 YEARS AFTER
NATO 1999 aggression against Serbia (FRY) was a turning point in world relations towards negating of the World order established after Second World War, weakening of United Nations and International Law, globalization of the interventionism, new arms race and West-East confrontation. Nevertheless, multi-polarization of global world relations is inevitable process based on the rising potentials and roles of Russia, China, the BRICS and other independent countries. In this period of profound global changes the danger and risks for peace and stability come from those forces which have long enjoyed privileges in world relations and which believe that it is possible to protect the privileges using their military power. This kind of reasoning is misleading. The only way to safeguard peace and stability today is in shared responsibility in solving all major international problems, return to respect of the basic principles of International law, primarily, principle of sovereign equality of nations, democratization instead of militarization of international relations, respect of the role of United Nations.
NATO aggression on Serbia (FRY) lasted 79 days and resulted in at least 2,500 dead civilians, plus 1.008 dead soldiers and policemen and more than 12,500 wounded. The aggression was conducted in alliance with the terrorist KLA.
The attacks on Serbia started on March 24, 1999, and the last one took place near Kosovska Kamenica on June 10 at 13:15 CET.
NATO has never disclosed its losses.
The list of civilians killed by NATO has not as yet been completed. Civic Associations like Belgrade Forum for a World of Equals, Generals and Admirals Club of Serbia, Veteran Association of Serbia, Serbian Host Society, Association of Families of Missing and Abducted Persons and others, have been repeatedly demanding competent authorities to complete the list of civilian victims, but so far without results.
The total economic damage was estimated in 1999 at 100 billions of US dollars. Many civic associations have addressed initiative to the competent Serbian authorities to demand war damage compensation from NATO and governments of NATO member countries. The more so that NATO leaders have publically recognized that NATO has violated international Law instigating aggression against Serbia (FRY). Serbian President Tomislav Nikolic in his public address last year declared that NATO is obliged to pay war compensation to Serbia. Many scholars, International law specialists, public figures and politicians from around the world, consider also that Serbia is entitled and should demand war compensation. So far, the public received no information about concrete steps undertaken by the Government.
The decision to attack Yugoslavia was the first in history to be made without the approval of the UN Security Council, and the order was given to U.S. General Wesley Clark, the allied commander at the time, by NATO Secretary General Javier Solana.
Later on, in his book “Waging Modern War”, Clark revealed that the plans for the air strikes against Yugoslavia were well under way in mid-June 1998 and completed in late August of that year.
Yugoslavia was attacked under the pretext of failure of the talks on the future status of the southern Serbian province of Kosovo and Metohija, held in Rambouillet and Paris in January and March 1999. In fact, plans to launch military attacks on Serbia (FRY) were finalized already in August 1999, while so called Rambouillet and Paris negotiation served as mere alibi to make the chosen victim responsible.
The 19-member Alliance launched projectiles from ships in the Adriatic Sea and four military bases in Italy, all with the support of strategic air bombers which took off from bases in Western Europe and latter in the U.S. The first targets were barracks and air defense forces in Batajnica, Mladenovac, Priština and other locations. NATO planners predictions were that they would finish with President Slobodan Milosevic`s defense forces within a couple of days but those estimates proved to be inaccurate. This was prompted NATO to changed the tactics. Its politicians and generals concluded that “in order to protect Alliance’s credibility”, it was necessary to launch massive attacks on civilian targets, including cities, towns hospitals, schools, electricity transformers, passenger trains…
There is practically no city in Yugoslavia which was not targeted on a number of occasions during the 11-week aggression.
The bombing caused damage to 25,000 houses and apartment buildings and destroyed 470 kilometers of roads and 595 kilometers of railway tracks. A total of 14 airports were damaged, as well as 19 hospitals, 20 healthcare centers, 18 kindergartens, 69 schools, 176 cultural monuments and 44 bridges, while 38 more were completely destroyed.
During the campaign, 2,300 air attacks were carried out on 995 facilities around Serbia and 1,150 fighter jets fired nearly 420,000 missiles to the total weight of 22,000 tons.
NATO fired 1,300 cruise missiles, dropped 37,000 cluster bombs. Alliance’s forces also used banned depleted uranium missiles.
A third of the electric energy capacity of the country was destroyed, two oil refineries, in Pančevo and Novi Sad, were bombed, and NATO forces used for the first time so-called graphite bombs to disable electrical power systems.
Facing mounting diplomatic pressure, NATO ended the bombing with the signing of the Military Technical Agreement in Kumanovo on June 9, 1999, and the latest missiles fell near Kosovska Kamenica on June 10 at 13:30 CET.
The NATO secretary general issued an order to stop the bombing on June 10, after which Yugoslav forces began to withdraw from Kosovo.
On that day, the UN Security Council adopted Resolution 1244, and a total of 37,200 KFOR soldiers from 36 countries were sent to the province, with a mission to preserve peace and security.
About 250.000 of Serbs and other non-Albanians have been forced out of Kosovo and Metohija since KFOR and UNMIK took over control of this Serbian Province. Even 17 years after they have not been allowed to safely return to their homes and estates. Great many of them still live in so called Centers for collective shelter in suburbs of Belgrade, Nis, Kraljevo, Kragujevac and other Serbian cities. Those who stayed in the Province continue to be threatened, attacked, and even killed on a daily basis by extremists.
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8494
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8483
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8475 ]
Conferenza stampa del gruppo di RESISTENZA STORICA:
LA VERITÀ DOCUMENTALE SULLA FOIBA “MOBILE” DI ROSAZZO
Mercoledì 23 marzo 2016, alle ore 11
presso la SALA DEL GONFALONE
Palazzo D'Aronco
Via Lionello, 1 – UDINE
Interverranno i ricercatori storici:
Alessandra Kersevan - Claudia Cernigoi - Marco Barone
Nel corso della conferenza si svelerà la vera storia del “famoso” documento della Farnesina sulla cosiddetta foiba di Rosazzo, o Manzano e chissà quanti altri posti.
Si chiarirà l'origine di questa documentazione, che, lungi dall'essere inedita o “scoperta negli archivi dove giaceva da settant'anni” è in realtà già stata riesumata svariate volte e sempre con gli stessi intenti antipartigiani.
Si presenteranno infine i documenti collegati nello stesso incartamento dimostrandone l'inaffidabilità, già resasi evidente a suo tempo in un famoso processo degli anni Novanta.
L'ampio corpus documentale in nostro possesso sarà mostrato attraverso una proiezione video. Ai giornalisti è prevista la consegna dei materiali in uno speciale dossier.
Inoltre durante la conferenza verrà letto un messaggio del Collettivo di scrittori Wu Ming.
– Момир Булатовић: СЕЋАЊЕ КАО БЛАГОСЛОВ
U Moskvi sa našim dopisnikom, o svom bestseleru, suprugu, porodici, oktobarskim lomovima: Izdaja je prilično rasprostranjena pojava među ljudima, pa i u Srbiji, razbeže se kad naiđu teški dani...
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:576328-Mira-Markovic-Ne-boli-me-kukavicluk-drugova
Libro-intervista a cura di Giuseppe Zaccaria – Zambon Editore, Frankfurt 2005
La versione integrale in formato PDF di MEMORIE DI UNA STREGA ROSSA è sul nostro sito: https://www.cnj.it/MILOS/stregarossa.pdf
(8.03.2016.)
Пише: Мира Марковић
- Одмах после промене власти укинута је велика коалиција левице која је на парламентарним изборима септембра 2000. године однела победу.
Та коалиција левице се састојала од Социјалистичке партије Србије, Југословенске левице и Социјалистичка народна партије из Црне Горе. Социјалистичка народне партије из Црне Горе се прикључила Демократској опозицији Србије. А Социјалистичка партија Србије и Југословенска левица су се разишле вољом Социјалистичке партије Србије.
Да није дошло до разлаза три левичарске партије 2000. године била би формирана левичарска Влада и она би функционисала чак и без председника државе из својих редова.
- Упоредо са распадом левичарске коалиције дошло је и до промене идентитета левичарских партија и сходно томе и до промене њиховог политичког деловања.
Социјалистичка народна партија из Црне Горе је прикључивањем десничарском ДОС-у престала да буде левичарска, или бар левичарска каква је била до тада, од кад је формирана. Социјалистича партија је напуштала своју левичарску политику јер није била спремна за опозициону улогу. Део руководства је одмах после пуча показао велику склоност ка компромисима са новим десничарским властима. Југословенска левица је била изложена великом притиску, највећи део руководства је напустио партију, а напустио је и део чланства, нешто из страха, а нешто угледајући се на руководство. Осипање партије довело је до њеног све мањег присуства у политичком животу.
Левица се у земљи гасила великом брзином.
- Марта месеца 2000. године потписан је споразум између Србије, Црне Горе и Европске уније о укидању Савезне Републике Југославије, односно о њеном трансформисању у лабаву заједницу Србије и Црне Горе. Тај споразум су потписали Војислав Коштуница, председник Савезне Републике Југославије и председници влада Србије и Црне Горе Зоран Ђиђић и Филип Вујановић, као и представник Европске уније за спољне послове и безбедност Хавијер Солана.
То је био почетак укидања последње заједничке државе у којој жини више од једног словенског народа.
Тај процес је окончан 2006. године, маја месеца, када је на референдуму у Црној Гори одлучено да се Црна Гора издвоји из заједнице са Србијом и надаље буде самостална држава. Као таква је примљена у Уједињене нације 28. јуна 2006. године, баш на Видовдан.
- Процес издвајања Косова од Србије, започет одмах после пуча, окончан је 2008. године.
После пуча, на Косову су Албанци у договору са Уједињеним нацијама одржали прве „регуларне“ изборе. На основу тих избора формирани су Скупштина и Влада Косова и изабран је предсеник Косова. Излазак Срба на те изборе подржали су Војислав Коштуница као преседник СРЈ и Зоран Ђинђић као председник Владе Србије.
Тако су Албанци на Косову добили своју државу, своје институције власти, уз подршку власти Србије.
Када 2008. године многе чланице међународне заједнице буду признале независност Косова имаће за то као правно, политичко и морално покриће чињеницу да су ту независност подршком избора на Косову, фактички признале власти у Србији.
- После пуча су почеле сепаратистичке тенденције у Санџаку и Војводини, с тим што је Војводини формално правно и политички враћена аутономија коју је имала пре промене Устава Србије 1989. године којим је Србија правно и политички изједначена са другим републикама у Југославији после много година. - Непосредно после пуча дошло је до енормног повећања броја незапослених и пада стандарда. У првих пет година после успостављања нове власти у Србији је било највише незапослених после Другог светског рата. При том је број незапослених био сто посто већи него пре пуча. Била је истовремено и земља са највише незапослених у Европи и једна од најсиромашнијих у Европи.
- Национална добра су продата такорећи у бесцење страним и домаћим купцима. Власници националне имовине су преко ноћи постали странци и грађани Србије чија су средства углавном била неидентификована.
- У администативним и политичким владиним службама су почели да раде странци. Ту колонијалну праксу није пратио чак ни изговор да су ту присутни као стурчњаци.
- Одбрамбене снаге земље су минимизиране, војска је такорећи укинута са у најмању руку необичним образложењем - почетком двехиљадитих година грађани су могли од власти да чују да војска земљи више није потребна јер земља више нема непријатеља.
- Хитро прекрајање историје окончано је инверзијом још нераспрострањеном у Европи. Борци против фашизма у Другом светском рату и ослободиоци земље у најбољем случају су склоњени у заборав, а у горем изврнути потцењивању и подсмеху. А сарадници окупатора проглашени су за патриоте. - Социјалистичка партија Србије која је после пуча саборитала опозициону политику, после убиства Слободана Милошевића у хашком затвору, напустила је левичарску оријентацију, а 2008. године ушла у коалицију са Демократском странком, која је била не само десничарска партија, већ и партија која је била носилац пуча 2000. године који је Социјалистичку партију Србије насилним путем уклонио са власти и из политичког живота.
Данас је то мала партија која истиче да је социјалдемократска, наглашавајући свој разлаз са временом у коме је била највећа партија на Балкану и носилац слободарског духа и заштитиник националне слободе и државне независности у време ратова у окружењу и импреријалних притисака на Балкану.
У време изборних кампања Социјалистича партија Србије активира те вредности и име Слободана Милошевића рачунајући на подршку оног дела јавности који је тим вредностима и Слободану Милошевићу остао привржен.
- Временом ће разлога за то активирање у време кампања бити све мање. Нове генерације формирају свест у условима у којима се деведесете године у Србији сатанизују, приказују као време погрешне, несрећне политике.
То време неће бити за њих инспиративно, ослободилачко, херојско, какво јесте било. Биће онако како га је приказао колонијални арбитар на Западу, стварни и једини креатор тешких година у Србији, и у некадашњој Југославији, такође. Али та истина има све мање заступника. Они који знају шта се и зашто догодило углавном ћуте.
Тешко је двадесет година касније установити разлоге за то ћутање. Страх би био могућ, и логичан одговор.
После пуча, „Сабље“ и дугогодишњег прогона неистомишљеника од стране десничарских власти страх је био можда не баш претерано оправдан али је био прилично објашњив.
Опортунизам, у начелу увек долази у обзир. Он је масовна појава као и страх. А и виталан је, живи у свим временима и на свим просторима.
Али постоји и један разлог специфичне природе. Понекад обележи неко време. То је умор. Индивидуални и колективни. Велики напори сами по себи имају исцрпљујуће дејство. Али непризнавање тих напора, занемаривање њихових резултата, историјска и етичка инверзија у којој ослободилачко бива потиснуто од вазалног, често гаси и последњи пламен ватре са којом су храбри и поштени људи бранили земљу и народ.
Хероји су уморни, по ко зна који пут од кад је света. Ваљда увек кад терет света не падне на сва плећа, чак ни на већину. Кад падне на плећа мањине која после мора већини да доказује да се борила за њу.
BILO JE TO OVAKO - MEMOARI I-II
Izdavač: Novosti
Broj strana: 972
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 24 cm
Posle petnaest godina ćutanja u izgnanstvu, a ispunjavajući poslednju želju svog muža Slobodana, Mira Marković otvara javnosti do sada potpuno nepoznatu priču o svojoj porodici; o precima, tragediji svoje majke Vere Miletić, ocu Momi Markoviću, zaljubljivanju u Slobodana, deci Mariji i Marku, teškom usponu i još težem padu, jugoslovenstvu, ulozi stranaca u razbijanju Jugoslavije, pokušajima Miloševića da se nosi s velikim silama i još većim izazovima, ulozi Holbruka i drugih misionara koji su na Balkan dolazili kao mirotvorci, a suštinski su raspirivali vatre.
Ovo je jedinstvena memoarska knjiga; Mira Marković, uprkos činjenici da su je godinama i levi i desni predstavljali kao veliko zlo i da je u izgnanstvu, ne piše osvetnički, ne obračunava se ni sa kim, već nudi svedočenje o ljudima i vremenu, o poltronima i konvertitima, o saradnicima koji su njoj i njenoj porodici prvi okrenuli leđa, o vođama “oktobarske revolucije” 2000. o izdaji, ružama i trnju, dramatičnoj noći u vili "Mir" kada je uhapšen njen muž, o haškim danima i smrti Slobodana, o tome kako se našla na crvenoj Interpolovoj poternici, o danima izgnanstva u Moskvi.
Sigurni smo da će ovo obimno dvotomno delo simboličnog naslova "Bilo je to ovako" - zbog načina kako je napisano - postati nezaobilazno štivo kada se bude pisala neselektivna srpska istorija.
Mira Marković, pišući o najtežim srpskim godinama, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ni mrzitelje, ni obožavaoce, ni neutralne.
Ovo je priča koja je nedostajala.
Promocija knjige memoara Mire Marković "Bilo je to ovako", u izdanju Kompanije Novosti, u Medija centru 7. oktobra 2015. godine...
AUDIO: https://www.youtube.com/watch?v=Oq1c07QCw6g
U krcatoj sali beogradskog Medija centra danas promovisana knjiga Mire Marković u izdanju "Novosti". Bulatović: Sklonište od ružnih stvari našla u lepim sećanjima...
Supruga bivšeg predsednika Srbije i SRJ Slobodana Miloševića, Mirjana Marković obratila se danas javnosti u Srbiji prvi put posle više od decenije, izjavom snimljenom specijalno za promociju njene poslednje knjige „Bilo je to ovako“ objavljene u izdanju kompanije „Novosti“...
http://rs-lat.sputniknews.com/srbija/20151007/1100112431/Mira-Markovic-Slobodan-Milosevic-kletva-knjiga-promocija.html
Ne čekajte, Mira Marković sigurno neće doći (Nenad Zorić / Sputnik, 08.10.2015)
Da je juče supruga Slobodana Miloševića ušla na teritoriju Srbije bila bi uhapšena, kao što će biti uhapšena ako dođe i sutra...
http://rs-lat.sputniknews.com/analize/20151008/1100139231/Mira-Markovic-Srbija-povratak.html
СЕЋАЊЕ КАО БЛАГОСЛОВ
У предговору својих мемоара, Мира Марковић пише: ”Када сам последњи пут била у Хагу, крајем јануара и почетком фебруара 2003.године, Слободан ми је предложио да напишем књигу о нама – о нашем личном, друштвеном и политичкм животу. Није се надао да је то наш последњи сусрет”.
Мири је требало десет пуних година да испуни овај тешки аманет. Лични, друштвени и политички живот, у сретним државама и мирним временима обично бивају раздвојени. Право на приватност се подразумијева. Породица би требало да је светиња за сваког, па и за највише јавне дјелатнике, а само се о политичком дјеловању могу водити жестоке полемике.
Али, Слободан Милочевић, Мира Марковић и њихова породица нису имали то право. Ускраћено им је као и много других, укључујући право на живот, на слободу од прогона, материјална права и права да кажу своју истину на истим мјестима гдје су извирале лажи о њима. У односу на њих је од стране тадашњих управљача свијетом примјењена логика сурове казне и потпуне одмазде. Зашто? Шта је то могло бити урађено да тадашњи лидер једне мале земље која се прво распала, па онда ушла у транзицију (што је модерно име за растакање државе изнутра) изазове толику мржњу која се ширила и расла све док није потопила кућни праг његове породице?
Е, то је ваљало објаснити, а није било ни мало лако. То је задатак који је Мира прихватила на посљедњем сусрету са човјеком са којим је, како сама пише, имала једно срце подијељено на пола. Стога аутор почиње причу стотину година уназад, од времена када је њен обожавани дјед Драгомир Милетић формирао себе као личност у балканским и Првом свјетском рату. Шест пуних година до велике, ратничке и људске побједе. Стотину година породичног живота и хиљаду страна текста су, изгледа, били минимум минимума да би се остварио овај тежак задатак.
Приче се одвија хронолошки, а на њеном самом почетку је потресно сјећање на судбину њене мајке, Вере Милетић, партизанке и скојевке која је мучена и стрељана у Јајинцима, у својој двадесетчетвртој години. Њено илегално име је било Мира. Гестапо је за њом расписао потјерницу и она је своју ћерку видјела само на порођају. Ћерка Мира је, одмах по рођењу, била скривана јер су преко ње могли уцјењивати мајку. На крају књиге сазнајемо како су преко те исте Мире, уцјењивали и исцрпљивали Слободана Милошевића у Хагу и како је, суптилно и злочиначки, слична мрачна рука односила животе на овим просторима, често и пречесто, независно од броја година које су протицале. Да подсјетим, над Миром Марковић је и даље расписана потјерница због неког “страшног злочина” који би био смијешан, да се не ради о тако свеукупно тужној ствари.
Иза ове, слиједи прича о њеној и Слободановој заљубљености, која је почела у првим годинама пожаревачке гимназије, а траје све до данас, иако једног из тог, већ митског пара, годинама нема међу живима. Та љубавна прича је, у ствари окосница, не само ове књиге, већ читавог њиховог живота. Стога, она траје на свакој страници текста, независно од теме којој је посвећена.
У мемоарској литератури ће се тешко наћи сличан примјер да аутор, отворено и са интимним детаљима (који су увијек у границама доброг укуса) пише о заљубљености у партнера и понавља да је она сам смисао свих његових преосталих активности. Мој је утисак да редове попут ових може да напише само искрено заљубљена, али и јако паметна и много храбра жена. И мудра, након свега што јој се десило, а што сама осјећа и доказује као потпуну и сурову неправду.
Идући хронолошким редом, Мира Марковић групише догађаје по декадама. Педесете, шездесете, све до деведесетих година. Свака цјелина почиње кратком полит-економском и социолошком анализом, да би се касније у њу уклапали призори из политичког, друштвеног и породичног живота. Овакав приступ увијек пријети да изазове галиматијас у којем ће се читалац тешко снаћи. Мој је утисак, ипак, да је написала све што је сматрала битним, а да је поменуту замку вјешто избјегла.
Посебну пажњу ми је изазвала сама завршница књиге, посвећена суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Све. Прије хапшења, прије изручења, за вријеме суђења, до убиства које је над извршено и на много мјеста (а, овом посебно) несумњиво доказано.
У неким од догађаја о којима пише Мира Марковић био сам и сам непосредни судионик. Али, наша сјећања и оцјене се не разилазе, вјероватно зато што се и не сусрећу. Њена визура није политички догађај сам по себи, већ његов одраз на положај, здравље и људску судбину човјека којег воли. Због тога сам и неке од редова доживио као гледање периферним дијелом ока. То је она урођена људска способност да се, у циљу избјегавања опасности, реагује одмах, чак и прије него ли се цјелина слике покаже у глави.
Сумарно, када бих писао приказ ове књиге, његов би наслов био: “Сјећање као благослов”. Колико год да јој се десило ружних ствари у животу, она је склониште нашла у сјећањима на оне лијепе и вриједне живљења. А, њих је пронашла богату прегршт. Као и сви други људи када их задеси зла судбина и она је поставила питање – да ли је могло бити другачије (да су изабрали неки други животни пут) и да ли је све скупа било вриједно толике патње. И оговорила. Не, није могло бити другачије, јер све се десило зато што су они били такви какви јесу. И, да, упркос свему, вриједило је због високих циљева и моралних принципа којима су тежили.
Када предсједник Америке ступа на дужност, његов први акт је аболиција, ослобађање од било којег вида кривично-правне одговорности, свог претходника. Владимир Путин је имао много шта да замјери Борису Јелцину и његовој породици, али га није прогањао и одао му је све државне почасти, у складу са функцијом коју је обављао. Добро или лоше, то није битно. Предсједник државе је важан дио историје своје државе, а држава без историје нема ни будућности.
Војислав Коштуница, Милан Милутиновић и Борис Тадић очигледно нису познавали ову праксу и њене разлоге или, што је друга претпоставка, нису имали дозволу надлежних да је примјене на СРЈ, односно Србију. Према садашњем стању ствари, ни актуелни предсједник Србије, господин Томислав Николић, неће хтјети да исправи нагомилане неправде везане уз Слободана Милошевића и његову породицу. Али, у крајњем, тиме се неће умањити историјски значај ових догађаја, већ ће се само показати достојност оних који, након Слободана Милошевића, заузимају највећи државни положај.
Неправда која је нанешена породици Слободана Милошевића, посебно након његове смрти, потпуно је незаконита, испод било којег нивоа морала и части и апсолутно и сурово непотребна. Она траје и до дана данашњег. Пристојан човјек, чак и када за њу није ништа крив, овим поводом мора да осјети стид.
На крају, волио бих да ову књигу прочитају и поменута господа предсједници, иако сам сигуран да они то неће урадити. Не само да би се, коначно, обавијестили како је то било. Независно од тога и броја читалаца, ова књига лансира неизговорену клетву која ће обиљежити остатак живота многих, а посебно оних који су сматрали да се, зарад очувања свог положаја и привилегија, може лоптати туђом главом. Ваља нагласити да Мира Марковић никога не мрзи и пише да је свима опростила. Али, независно од тога, чињенице постоје и оптужују.
На Балкану су и даље, свуда а посебно у политици, љубав и мржња, успон и пад, врх и дно веома, веома близу. Ближе него што многи мисле.
In primo luogo, non è vero che tutti ci odiano. Non è vero che tutto il mondo, e neanche la maggior parte, nutre avversione per il popolo serbo. Ho l’impressione che nemmeno i tedeschi, da noi considerati come il nostro nemico numero uno nel XX secolo, abbiano un atteggiamento negativo verso l’insieme della nazione serba. In secondo luogo, dobbiamo cercare di vedere in che misura siamo noi stessi responsabili di questa brutta immagine. La cattiva fama acquistata dalla Serbia non è tutta colpa nostra; ma certo il biasimo ricade in parte su di noi.
Il «mondo» ci ritiene colpevoli della pulizia etnica operata dai serbi bosniaci a danno dei musulmani. Noi neghiamo ogni responsabilità. Perché, allora, reagiamo in modo così apatico alle brutali dichiarazioni del vicepresidente della Repubblica serba, il nuovo Stato serbo, invocanti una pulizia etnica nella ex Bosnia-Erzegovina?
Queste dichiarazioni naziste avrebbero dovuto suscitare qui in Serbia un’ondata di proteste, da parte della destra e della sinistra, del governo e dell’opposizione, da parte di tutti. Invece le proteste sono state fiacche. Dai comunisti non si è udita una sillaba; i socialisti si sono limitati a borbottare qualcosa in un breve e anemico comunicato stampa del vicepresidente del partito; qualche protesta è venuta dai democratici, ma tutte sono state sovrastate da altre proteste che al momento ci toccano più da vicino e sono quindi considerate più importanti.
Ho parlato con molta gente di questo episodio; e tutti all’unanimità hanno convenuto sul carattere brutale, fascista e nazista di tali dichiarazioni. Ho tuttavia l’impressione che molti sottovalutino il pericolo che qui da noi si cada in preda al fascismo. Pensano che nel nostro paese una cosa simile non potrebbe mai accadere, che i discorsi fascisti e nazisti non vanno presi sul serio perché chi li fa non merita di essere preso sul serio. Forse è vero che il fascismo non metterà mai radici in Serbia o tra i serbi nostri vicini. Eppure io personalmente ritengo che il minimo sintomo di fascismo sia motivo di preoccupazione e meriti una risposta vigorosa. Meglio reagire con troppa forza che in modo fiacco e incerto; meglio troppo presto che troppo tardi.
Temo, ogni giorno di più, che il popolo serbo confidi troppo nello spirito espresso da Branko Radičević in Kolo, poema umanistico sulla fratellanza di tutte le nazioni slavo-meridionali, esaltante una vita in comune. Temo che il popolo serbo sia troppo convinto e compiaciuto della propria nobiltà d’animo per riconoscere che nel suo seno si annida la vipera dell’odio per altre nazioni e di un potenziale fascismo.
Il tempo ci saprà dire, e non in un futuro remoto. I fatti mi daranno ragione.
– 23 marzo Conferenza
– 24 marzo ore 12:00 deposizione corone al monumento dei bambini vittime innocenti - parco Tašmajdan
– 24 marzo ore 13:00 deposizione corone al monumento di tutte le vittime - parco Ušče)
БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ, СУБНОР СРБИЈЕ, КЛУБ ГЕНЕРАЛАИ АДМИРАЛА СРБИЈЕ И ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА ОРГАНИЗУЈУ ТРИБИНУ „АГРЕСИЈА НАТО 1999. ГОДИНЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА“
Трибина ће се одржати у среду, 23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, са почетком у 10 часова.
На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић, др Станислав Стојановић, проф. др Радован Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др Александар Растовић.
Почасни гости Трибине биће господин Максим Миско, председник Управе Белоруског Фонда за мир и проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.
ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА АГРЕСИЈЕ
У четвртак, 24. марта 2016. године представници наведених организација,студената Београдског Универзитета, дипломатски представници пријатељских земаља и гости из иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.
ПОЗИВАМО ВАС ДА УЧЕСТВУЈЕТЕ У ОВОМ ПРОГРАМУ.
Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, СУБНОР, ратни ветерани, Друштво српских домаћина, Удружења породица киднапованих и несталих, Покрет за Косово и Метохију, студентске организације Београдског универзитета и многа друга независна, нестраначка удружења, и ове године као и увек до сада, одржаће у среду, 23. марта трибину „Агресија НАТО 1999. и глобализациуја интервенционизма“, у сали Скупштине општине Нови Београд, са почетком у 10 часова. У четвртак, 24. марта, у 11 часова положиће цвеће код споменика деци – жртвама агресије у Парку Ташмајдан, а потом, у 12 сати, код споменика жртвама агресије „Вечна ватра“, у Парку пријатељства, на Новом Београду. У свим овим активностима, поред чланова и пријатеља поменутих удружења, учествоваће гости из Белорусије и Бугарске, као и дипломатски представници пријатељских земаља.
Агресија НАТО трајала је непрекидно 79 дана. Извршена је у савезу НАТО и терористичке „ОВК“. Током агресије убијено је укупно око 3.500, а рањено 12.500 грађана. Од тога, према званичном, објављеном списку, у редовима војске и полиције погинуло је 1.008 бораца, од којих 659 војника и 349 полицајаца.
НАТО никад није објавио своје губитке.
Утврдити списак цивилних жртава
Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.
Затражити накнаду ратне штете
Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други.
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама.
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете.
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу.
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.
Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену.
Разарање цивилних објеката и структура
19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.
Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.
У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.
НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.
Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...
Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије
Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.
Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго.
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава.
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда?
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани.
У име чега?
Playwright Harold Pinter presents a powerful case in opposition to NATO bombardment of Serbia
By Ann Talbot
7 May 1999
Playwright Harold Pinter, an outspoken opponent of NATO's war against Serbia, presented a coherent and well-argued case opposing the military action on BBC 2 television last Tuesday evening. Using news footage and interviews specially recorded for the programme, Pinter showed how the media are being manipulated, and that the humanitarian justification for the war is false.
In a powerful condemnation of the war, Pinter described the NATO onslaught against Serbia as "a bandit action, committed with no serious consideration of the consequences, ill-judged, ill-thought, miscalculated, an act of deplorable machismo".
Pinter was shown questioning British Defence Minister George Robertson at a news conference. The playwright, citing the Geneva Convention outlawing military attacks on civilian targets, demanded to know how the bombing of a Serbian TV station could be described as anything other than murder. "Mr. Pinter has obviously got a new occupation now but I know his views," was the arrogant reply from Robertson. He justified the bombing by claiming that such targets were the "brains behind the brutality", and "part and parcel of the apparatus that is driving ethnic genocide".
Such claims--which have been used repeatedly to justify whatever horrors NATO perpetrates--were challenged in the programme. Former Labour Foreign Secretary Dennis Healey rejected the idea that the expulsion of the Kosovar Albanians was the same as genocide. He pointed out that NATO's actions were contrary to the United Nations charter, which Britain had signed. NATO was bombing a fellow UN member, without UN authority.
Jake Lynch of Sky News explained how the news media are being manipulated to support the aggressive war drive. When NATO bombed a refugee convoy there was a delay of several days before the cockpit video, normally shown at the next daily press conference, was released to the media. This was to enable NATO to cause the maximum confusion, he explained. First NATO claimed there had been two separate incidents. The next day this was amended to one incident, and then later a US Brigadier General cited the figure of two again.
Lynch said this was a graphic exercise in news management. When the video was eventually shown, an audible murmur went round the press conference--"that's a tractor". Lynch pointed out that if it had been shown straight away, without the lavishly composed graphics, the "PR impact would have been much more negative for NATO". Reporters were sent to Brussels to report the war, not to help NATO, yet there was a slippage in journalistic technique. NATO "confirms" things have happened; Belgrade only ever "claims" things.
Pinter gave a detailed account of the bombing of the Serbian television station. He showed the letter in which NATO spokesman Jamie Shea had assured the International Federation of Journalists only days before the bombing that the television station would not be attacked. Philip Knightley, author of The First Casualty--History of Propaganda, explained why the TV station was targeted: "NATO didn't want it revealed that it had bombed a civilian convoy and left to itself would never have revealed it until the war was over. But they were forced to admit to the bombing of the civilian convoy because Serbian TV said that it had happened, then took Western reporters in a bus to show them the results of it."
NATO had rightly described the murder of an anti-Milosevic journalist as a brutal act of repression, Pinter said, yet they have never expressed any regret for the killing of those people who were told they were safe at the TV station. "Both are ugly murders of human beings who propagate words or images that somebody else doesn't like."
Turning to the refugee crisis Pinter showed that there is a direct correlation between the number of refugees and the amount of popular support for NATO bombing. He derided the talk of moral authority, demanding to know "who bestowed it on the NATO countries?... Bombs and power--that's your moral authority." The moral position of the US was highly ambiguous, he went on. "When human rights groups discovered US jets used by the Turkish airforce to bomb Kurdish villages within its own territory the Clinton administration found ways to evade laws requiring suspension of arms deliveries. 1.4 million Kurds fled Turkish repression from 1990 to 1994. Yet Turkey is invited to the top of the table at NATO's birthday party."
The US denied that genocide was taking place in Rwanda--with 800,000 dead--because it was not in the interests of the United States to be part of a UN intervention force. But it calls the Serbian ethnic cleansing "genocide" because it was politically expedient to do so, he continued. He also made clear his disgust for Prime Minister Tony Blair: "Under the rhetoric, Blair's real character has become clear. There's nothing like a missile, there's nothing like power, it was really worth waiting for!"
Pinter revealed the US record of complicity with ethnic cleansing in the former Yugoslavia. The greatest single act of displacement and ethnic cleansing in the entire Yugoslav war was that of 200,000 Serbs from Croatia in 1995. He showed an extract from an interview with the then US Secretary of State, Warren Christopher, who said of this episode, "It always had the prospect of simplifying matters." Pinter explained that the "operation was carried out by officers trained by NPRI, an organisation of US army veteran commanders and was armed with a great deal of US weaponry, in an attack of which the US had full knowledge." Its purpose was "creating convenient ethnically-pure maps without committing US ground forces."
In his memoirs, US Ambassador Holbrook admits to encouraging Croatian assaults on the Serbs, telling the Croatians to hurry up before the Serbs regroup, and then merely rebuking the Croatian leader, Franjo Tudjman, during their cosy chats. Madeline Albright, then US ambassador to the UN, timed the release of aerial photos of mass graves of Muslims killed by Serbs at Srebrenica for the same day as the Croats were expelling the Serbs, in order to divert the world media's attention. These photos had been taken weeks before by a US spy satellite but were held back in order to mask one atrocity with another.
Pinter also showed the cynical way in which the US government deals with the UN. In 1995 the bombing of the Bosnian Serbs needed direct authority from the UN, but Secretary General Boutros Boutros Gali was unwilling to grant it. So Madeline Albright by-passed the secretary general, getting permission from his deputy Kofi Annan, while Boutros Boutros Gali could not be contacted as he was on a commercial flight. Kofi Annan effectively secured himself the secretary general's job that day, Pinter declared. Now, the US did not even bother to contact the UN.
The US had exacerbated the situation in Kosovo, Pinter argued. He pointed out that over the course of 10 years, before the West had begun negotiating with the hard line KLA and despite the fact that war was often raging in other parts of former Yugoslavia, Kosovo saw tension but little bloodshed. In fact, a comparable number of people were killed there as in Northern Ireland. However, once the KLA began their uprising 2,000 died in one year of violence.
Mark Almond of Oxford University, and a writer on Balkan history, was interviewed about the Rambouillet talks. "In a little-noticed annexe to the agreement, NATO insisted that its forces should be allowed to have freedom of movement over the whole of Yugoslavia, not just Kosovo. There was no real constraint over what sort of forces there would be, and, to a great extent, what their activities would be." Pinter explained what this meant: whether "you are a dictator, the prime minister of a democratic country, or even Mrs. Thatcher, and your sovereign territory is going to be occupied, you might as well resist or your time in power is over."
Almond said there was a cynical aspect to the build-up of the crisis, with "deliberate provocation of reprisals by the KLA". He went on, "This aspect has been neglected in the press. It wasn't simply unprovoked and meaningless racial violence on the part of the Serbs--though we've seen quite a lot of that too--but a complex struggle for power over Kosovo, in which the loss of lives of ordinary Kosovo Albanians and others were really treated as pawns."
Showing video footage of crowds on a bridge over the Danube inside Serbia, Pinter commented, "Only two years ago hundreds of thousands of young people were out on the streets against Milosevic. Our blundering policy of bombing now finds them linking hands on bridges waiting to be hit." He warned that if ground troops were sent in, civilian casualties would mount and Kosovo would be made a wasteland. "By the time NATO land forces will have finished their work there will be nothing left to liberate". This was the "crazed logic of escalation," he said.
Pinter brought together academics, politicians and relief workers in condemning the war against Serbia. The programme showed that opposition to it runs deep.
