Informazione
di Enrico Vigna, portavoce del Forum Belgrado Italia | civg.it – Marzo 2016
ПРОТЕСТИ ПРЕД ТРИБУНАЛОМУ ХАГУ
(11.03.2016.)
На другом транспаренту писало је "МИЛОШЕВИЋ ЈЕ УБИЈЕН ОД СТРАНЕ ТРИБУНАЛА 11. МАРТА 2006.". Било је и других транспарената, цвећа пред Милошевићевим портретом, а вићена је и застава СФРЈ.
У Франкфурту су активисти поставили постер са Милошевићевим ликом на ограду Генералног конзулата Србије и испред њега положили цвеће и запалили свеће.
ОБЕЛЕЖЕНА 10-ГОДИШЊИЦА ОД УБИСТВА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА У ХАШКОМ ТРИБУНАЛУ
http://christopher-black.com/the-death-of-milosevic-and-nato-responsibility/
11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.
Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.
Смрт Слободана Милошевића свакако је представљала једини излаз из дилеме коју су себи створиле НАТО силе кад су га оптужиле пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега досегла је невиђене размере. У штампи, суђење је приказано као једна од највећих драма на свету, на светској позорници на коју је зликовац доведен да би одговарао за своје злочине. Само што није било других злочина осим оних које је починила Алијанса НАТО, тако да се покушај да се исконструише његово суђење претворио у фарсу.
Са становишта НАТО, суђење је било неопходно да би се оправдала агресија против Југославије и пуч ДОС-иста у Београду извршен уз подршку НАТО, којим је задат завршни ударац демократији у Југославији и којим је Србија сведена на ниво Натовог протектората под квислиншким режимом. Његово незаконито хапшење у изведби НАТО снага у Београду, његов незаконити притвор у Централном затвору у Београду, његово незаконито изручење бившем Гестаповом затвору у Схевенингену код Хага и режирано суђење које је уследило, били су тек делови драме изведене за светску јавност, којој су следила само два могућа завршетка, кривична пресуда или смрт председника Милошевића.
Пошто после извођења свих доказа није било могуће прогласити председника Милошевића кривим, његова смрт је постала једини излаз за силе НАТО. Његово ослобађање би урушило целокупну структуру пропаганде ратне машине НАТО и западних интереса које користе НАТО као своју наоружану песницу.
Јасно је да НАТО није очекивао да ће се председник Милошевић одбранити, ни да ће се бранити уз такву храброст и одлучност. Од почетка суђења, медији су га покривали непрекидно и то на насловним страницама. Све је обећавало да ће то бити суђење века. Па ипак, медијска покривеност је престала врло брзо а извештавање о суђењу је пренето на унутрашње стране. Од самог почетка, ствари су кренуле по злу за НАТО. Кључ проблема садржан је у следећој изјави председника Милошевића датој пред судијама Трибунала у току суђења:
„Ово је политички процес. Овде се уопште не ради о томе да ли сам ја починио неки злочин. Ради се о томе да су мени приписане одређене намере из којих су накнадно изведене последице које не би могао да изведе ниједан адвокат на свету. Суштина је да овде мора бити изречена истина о дешавањима у бившој Југославији. О томе се уствари ради, а не о процесним питањима, јер ја нисам овде зато што сам оптужен за неко конкретно кривично дело. Ја сам овде зато што сам оптужен да сам водио политику супротну интересима ове или оне стране.“
Тужилаштво, што ће рећи Сједињене Државе и њихови савезници, нису очекивали било какву истинску одбрану. То се јасно види из немуштих оптужница, контрадикторних оптужби и потпуног неуспеха да се изнесе било какав доказ који би прошао макар најосновнију проверу. Оптужба се распала још на почетку. Али започет поступак морао је да се настави. НАТО се уплео у сопствену замку. У случају да одустану од оптужби, или да председник Милошевић буде ослобођен оптужби, наступиле би огромне политичке и геостратешке последице. НАТО би морао да објашњава праве разлоге за агресију против Југославије. Његови лидери би се и сами нашли суочени са оптужбама за ратне злочине. Губитак престижа не би се ни могао израчунати. Председник Милошевић би поново постао популаран политичар на Балкану. Једини излаз за НАТО био би да се суђење оконча, али тако да се не ослободи Милошевић и да се не призна истина о рату. Логика је захтевала његову смрт у затвору и прекид суђења.
Паркеров извештај садржи чињенице које указују да се Натов трибунал, у најмању руку, понео криминално у свом односу према њему и да је такво поступање довело до његове смрти. Он је упорно понављао Трибуналу да је тешко болестан и да има срчане проблеме који захтевају одговарајућа испитивања, лечење и потпун опоравак пре наставка суђења. Међутим, Трибунал је упорно игнорисао савете доктора и приморавао га да настави поступак, добро знајући да ће стрес од суђења сигурно да га убије.
Трибунал је одбио преписано лечење у Русији наводно зато што је из политичких разлога, и по ко зна који пут у први план ставио интересе Трибунала, који год да су, науштрб интересима Милошевићевог здравственог стања. Другим речима, свесно су ускратили неопходну медицинску помоћ што је можда довело до његове смрти. То је једна врста убиства, а у земљама обичајног права то и јесте убиство без предумишљаја.
Ипак, у Паркеровом извештају има више необјашњених чињеница које би се морале додатно испитати пре него да се искључи опција давања отрова или лекова намењених да му погоршају здравље: пре свега, присуство лекова рифампицина и дроперидола у његовом систему. Није спроведена одговарајућа истрага да испита на који начин су та два лека могла да доспеју у његов организам. Није размотрено њихово дејство. Њихово присуство, у комбинацији са необјашњеним дугим одлагањем у допремању његовог тела у здравствену установу на испитивање, поставља озбиљна питања на која се мора дати одговор, али која до данашњег дана остају неодговорена.
Паркеров извештај, упркос својим нелогичним закључцима којим ослобађа кривице Натов трибунал, пружа основу за позив на јавну истрагу о смрти председника Милошевића. То је појачано чињеницом да је командант затвора УН у којем је држан председник Милошевић, извесни г. МакФејден, на основу докумената које је обелоданио Викиликс, преносио информације америчким властима о Милошевићу током целокупног трајања његовог притвора и суђења, те је додатно појачано чињеницом да је Милошевић написао писмо Амбасади Русије неколико дана пре смрти, у којем је написао да верује да га трују. На жалост, умро је пре него што је могло да се оствари правовремено реаговање на писмо.
Узете заједно, све те чињенице захтевају спровођење јавне међународне истраге о свеукупним околностима у којима је дошло до смрти председника Милошевића, не само због њега и његове удовице Мире Марковић и сина, већ и због свих нас који смо суочени са непрестаним актима агресије и пропаганде од стране сила НАТО. То тражи правда. То захтевају међународни мир и безбедност.
ЗЛОЧИН НАД МИЛОШЕВИЋЕМ НЕ СМЕ ОСТАТИ НЕКАЖЊЕН
Жалимо за Слободаном Милошевићем. Жалимо за једном изузетном личношћу, једним мудрим политичарем и националним и међународни херојем. С љубављу шаљемо поздраве његовој супрузи Мири, његовој породици и надамо се да ће ускоро моћи поново да буду заједно и да ћемо поново моћи да их поздравимо. Најенергичније протествујемо над чињеницом да његова смрт још није непристрасно истражена. Они који су одговорни за његову смрт и ратни злочинци који су напали и разорили Југославију не смеју остати некажњени.
Као што је наш потпредседник и засупник Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића, Кристофер Блек из Канаде, нагласио у својој најновијој изјави:“ Смрт Слободана Милошевића је очигледно био једини излаз из проблема у који су моћници НАТО увалили сами себе оптуживши га пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега била је без преседана. Суђење се приказивало у штампи попут највеће светске драме, попут каквог светског театра у коме ће један зао човек морати да одговара за своје злочине. Али наравно, није било никаквих злочина, сем оних НАТО пакта, па се покушај да се читав случај против њега исфабрикује суновратио у обичну фарсу.“ Одговорне личности овог лажног суда названог Међународни кривични трибунал за бившу Југославију не треба ни да покушају да се изговорима оправдају пред чињеницом да су све оне добро познавале здравтсвено стање председника Милошевића.
Немачки лекари и терапеути су у више наврата захтевали да се живот председника Милошевижа заштити. Они су на пример писали:
„Овакво поступање са особом чији је живот – са свим евентуалним последицама – у вашој одговорности, може се само назвати неодговорним и покреће питање ваших мотива. Ваше понашање се коси са бројним документима и резолуцијама УН које се односе на третман затворених особа. Те норме морају у целини да поштују представниви институција УН.
У насталој ситуацију - за коју Трибунал сноси пуну одговорност - једино могуће решење је да се господин Милошевић ослободи положаја који је опасан по његово здравље и по његов живот и да се пусти на слободу како би могао да добије неопходну лекарску негу...“
Али НАТО-Трибунал је више пута одбио привремено ослобађање, чак ни не поменувши апеле или захтеве Међународног комитета за одбрану Слободана Милошевића. Наш заступник Госпођа Тифејн Диксон изјавила је пред Трибуналом „да постојећи услови суђена представљају опасност по његов живот, да помањкање адекватне лекарске бриге добија размере мучилишта“ Она је додала: „Међународни комитета сматра неприхватљивим да Претресно веће чека да услови суђења изазову озбиљне срчане компликације, инфаркт или смрт па тек онда да „сматра потребном“ да размотри захтев за привремено пуштање на слободу. Подједнако је неприхватљиво да се чека да се Слободан Милошевић нађе на ивици смрти, па да се „позитивно оцени“ захтев за интервенцију лекара специјалисте“.
На крају, Трибунал је одбио све апеле и ургенције да се одобри лечење у Русији. Његова смрт је директна последица тог злочиначког третмана. Али све до данас, нико није позван на одговорност за тај злочина. Однос према условима под којим је он умро, данас је исти онакав какав је био и према нашим ранијим ургентним захтевима.
То не изненађује – јер колико пута смо уопште имали прилике да чујемо да убице оптужују саме себе? Кристофер Блек је подсетио да је једини захтев да се спроведе јавна истрага о околностима под којима је он умро потекао из Русије - када је министар иностраних послова Сергеј Лавров саопшштио да Русија не прихвата настојање Хашког трибунала да скине са себе сваку одговорност и захтевао да се спроведе непристрасна и међународна истрага.
Данас ми понављамо наш позив Уједињеним Нацијама, свим политичким снагама и међунароној јавности: Тражимо хитну непристрасну, јавни и међународну истрагу свих околности под којима је умро Слободан милошевић.
Председник Милошевић је жртва политичког, судског злочина. Као затвреник злочиначког НАТО-пакта био је ратни заробљеник, политички затвореник. Спада у ред бројих других затвореника попут Сакоа и Ванцетија, Етел и Јулијус Розенбергових, Ханса и Софије Шол, Ернста Телемана, Ангеле Дејвис, Нелсона Менделе и Мумиа Абу Џамала.
Таква је судбина свих оних који стану на пут империји а које она прогласи непријатељем. Ми смо смесни да злочин у Хагу није био први покушај да се убије председник Милошевић, јер су и пре тога они покушали да га убију бомбардовањем његовог приватног животног простора.
Избори - настављени државним ударом у Београду октобра 2000 - функционисали су по принципу који је спонсор Отпора, Џорџ Сорош, објаснио пар година касније:“У старом Риму, само су римљани могли да гласају. У свету модерног капитализма, само американци могу да гласају. Бразилци, они не гласају“. Ове истините речи треба све нас да охрабре и подстакну, посебно у зависним државама, да размислимо и предузмемо кораке да се ослободимо замке. Треба свакоме да буде јасно да врдање пред непријатељем не само да није решење, већ да није могуће.
Ето зашто наш апел да се спроведе међународна истрага о смрти Милошевића представља допринос свету без ратова. Агресија против Југославије био је рат да се отворе врата ратовима који следе. После ње је уследио Авганиста и Ирак, Либан и Либија, Сирија и Украјаина. Диктатори Новог светског поретка убили су и Садама Хусеина и Муамера ел Гадафија.
Диктатура Новог светског поретка захтева од слугу апсолутну покорност, иначе ће се суочити са демонтирањем њихових држава, са ратовима, „обојеним револуцијама“ и „променама режима“. Нато агресија потив Југославије као и третман председника Милошевића били су освета за његово одбијање да се покори диктатури Светске банке и ММФ. Била је то освета за његову борбу за независност а против ропства.
Данас стабла империјализма не расту тако бекрајно високо у небеса. Русија, Кина и друге државе БРИКСА спремне су да пруже снажну подршку свима који бране своју национални
суверенитет против неоколонијализма. Мултиполарни светски поредак постаје реалност. Трагедија Југославије у 1990-тим изазвана је чињеницом да у то време није било тако јаких савезника као што их има данас.
Слободан Милошевић се доследно борио за своје идеале, за нациолани суверенитет, само-опредељење и социјалну правду као основних начела људске цивилизације. Нико није мгао да сломи његову веру, нико га није могао да баци на колена. За своје идеале стајао је усправно и за њих дао свој живот. Он и његова борба су за све нас прави пример. Његово наслеђе ми усвајамо и ми ћемо га следити.
У његовом духу, настављамо бору против империјалистичких ратова, за међународно разумевање и пријатељство са Русијом. (Хвала)
ПОСЛЕДЊЕ ПОРУКЕ ПРЕДСЕДНИКА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋ СУ КАО ЈЕК ЗВОНА – ЈОШ ЋЕМО ИХ ДУГО СЛУШАТИ
У овој сали вечерас трепере и успомене, и драме, и понос, и пркос, и храброст и туга.
Шта је сањао, хтео и могао млад, амбициозан, и од студентских дана политички ангажован човек ?
Данас је јасно бар то да се није мирио са просечним, са достигнутим, са постављеним оквирима и ограничењима – ко год да их је постављао.
Рекао нам је једном: „У војсци ми је било најтеже да носим капу ....“
Предузеће којим је руководио било је изузетно, банка коју је водио била је светска, банкари с којима је радио били су Рокфелер.
Зашто то није врх каријере¬?
Држава у којој смо расли била је партијска, па је зато био корак напред са места преседника Банке на место председника Градског комитета.
Зато је такође нормално да такав човек каже да бирократизована партија производи бирократизовано, достигнутим омеђено друштво. То сви виде само, не знају, не умеју, не смеју да кажу.
Кад човек каже то што сви виде - то није довољно, то је само интелектуални став. Кад каже и на лицу му се види воља, храброст и енергија да мења, онда то постаје харизма и носи и носиоца и слушаоце у нову судбину, чији jе исход мање сагледив уколико се сучељава са више сличних или супростављених друштвених процеса, локалних, регионалних а поготово светских.
Слободанова харизма нас осваја у време које дефинишу светске промене односа великих сила. То је толика промена да се може звати светским ратом, једино што су због нуклеарне блокаде, велике силе ван директног сукоба а све је друго ту.
Слободанова антибирократска револуција буди Србију да се уједини, промени устав и изађе из немогућег уређења по коме покрајине не само да постају државе него блокирају управљање Србијом.
Вишепартијски систем је такође део тог покрета. Стари социјалистички систем је исцрпео свој домет.
Старо се руши, ново још није настало.
Југославија, натајала као резултат светских ратова, по диктату тада победничких сила, у трећем светском рату нестаје по диктату сада победничких сила.
У сва три рата почетак је директно против виталних интереса српског народа. Претње су сличне, субјекти слични.
Овде Трећи светски рат почиње као и други - руши се Југославија.
Хелсиншки печат на европске границе се брише једностраном силом, све је дозвољено онима иза којих стоји та сила. Међународно право, суверенитети, устави ..... више нису тема.
Демократија, избори, референдуми се признају или не признају .... како сила каже.
Да ли треба да подсећамо да крајем 80-тих албански и хрватски сепаратизми већ 30 година у Западној Европи имају организације, орагане и оружане компоненте а у Уставу из 1974. политичко упориште.
Усташе су убијале и у Титовој Југославији ..... Крајем 80-тих изетбеговићева Исламска декларација је пунила 20 година.
У Србији тиња непрекинути сукоб четника и партизана и док се други народи хомогенизују у Београду пада крв у тучи тзв. „црврне банде“ и тзв. „издајника“.
Десили су се ратови, жртве и херојска одбрана – народ све памти.
Судили су судови и време и грађани на изборима и још ће судити и тек ће судити. Књига историје је још отворена.
Поменућу моју Хашку пресуду, па у њој пише да Милошевић и Србија нису криви за пропаст Рамбујеа и да Милошевићев подухват на Косову није почео пре почетка бомбардовања.
Помињем то само као илустрацију како истина, ипак, полако, излази на видело.
Истина, наравно, има своје светле и тамне стране али и оне црне су боље од магле, флоскула и лажи, којих смо се наслушали предходних деценија.
Зато је ова комеморација данас корак ближе сложеној и целовитој истини па тиме и порукама и поукама.
Човек који је храбро стао на размеђе историје носи на себи ране и од туђих и од својих, за своја уверења свесно је платио највећу цену.
Умро је у прогонству, изолован од најближих. За своје евентуалне грешке платио је без остатка.
Они којима није ни суђено наплаћиваће своје грешке будућим генерацијама.
Његови домаћи противници су 10 година на власти понављали лоше научене приче и готово су нестали са политичке сцене а страни противници су поновили модел опробан на Милошевићу и направили су хаос на три континента.
Шта ће бити на крају? Нема краја, процеси теку даље.
Последње поруке председника Слободана Милошевића су као јек звона, још ћемо их дуго слушати.
БРАНИО ЈЕ СВЕ НАС
Поштовани - Велика је част Удружењу Слобода што организује Академију поводом десет година од убиства Слободана Милошевића. Хвала свима који су дошли да својим присуством искажу протест према међународној неправди која се спроводи у Хашком казамату и да одају почаст Сободану Милошевићу који тамо није бранио себе, већ свој народ, сваког војника, старешину и полицајца, борећи се за истину,слободу и правду. Срдачан поздрав свима,
»Das war der Türöffnerkrieg«
Der NATO-Angriff auf Jugoslawien 1999 war ein Verbrechen. Anklage erhob das UN-Tribunal in Den Haag aber gegen die Opfer der Aggression, an der Spitze Präsident Slobodan Milosevic. Heute vor zehn Jahren starb er in der Haft. Ein Gespräch mit Cathrin Schütz
Interview: Arnold SchölzelAm heutigen Freitag, dem zehnten Todestag von Slobodan Milosevic, findet eine Mahnwache vor dem Jugoslawien-Tribunal (ICTY) in Den Haag statt. Im Aufruf wird verlangt, dass diese Einrichtung ihre Tätigkeit einstellt. Sie vertreten diese Forderung schon seit längerem, warum?
1993 hatte der UN-Sicherheitsrat mit der Gründung des ICTY – jetzt »Restmechanismus« genannt – der UN-Charta hohngesprochen. Er kann als höchstes Exekutivorgan der UN kein Justizorgan unter seiner Schirmherrschaft einrichten. Im Statut des Internationalen Gerichtshofs (IGH), der höchsten Rechtsinstanz im UN-System, wird erklärt, dass nur Staaten als Parteien vor dem Gerichtshof auftreten können, aber das Statut des ICTY baut auf das Prinzip der »persönlichen strafrechtlichen Verantwortlichkeit«. Damit wurde dem damals noch bestehenden Jugoslawien und auch den neu gegründeten Teilstaaten ohne ihre Zustimmung das souveräne Recht auf ihre Justizhoheit entrissen. So spielte das ICTY schon durch seine Gründung eine bedeutende Rolle bei der Auflösung des bestehenden internationalen Rechtssystems zugunsten einer »neuen Weltordnung«. Das ICTY agiert als verlängerter Arm der NATO und versucht der Gewaltanwendung gegen Jugoslawien den Anschein des Rechts zu verleihen. Es schützt jene Staaten, die die Sozialistische Föderative Republik Jugoslawien zerschlagen, die kroatischen und bosnisch-muslimischen Kriegsparteien bewaffnet und 1999 einen Angriffskrieg gegen Jugoslawien geführt haben.
Warum halten die USA, Deutschland und die anderen NATO-Mächte bis heute am ICTY fest?
Der NATO-Angriff auf Jugoslawien muss als Türöffnerkrieg für die unzähligen Aggressionen gesehen werden, die ihm folgten. Hier wurde alles erprobt, was wir heute sehen: die Zerstörung des Völkerrechts, die Aushebelung der Vereinten Nationen, die NATO-Aggression ohne UN-Mandat, die Zerstörung souveräner Staaten, massive Kriegspropaganda zur Rechtfertigung angeblich »humanitärer Kriegsgründe«. Jene, die damals zu Kriegsverbrechern erklärt wurden, gilt es zu verurteilen, um die Legende aufrechtzuerhalten, wonach das Eingreifen der NATO unvermeidbar war.
Für den 24. März, den 17. Jahrestag des Beginns des NATO-Angriffskrieges gegen Jugoslawien, ist die Verkündung des ICTY-Urteils gegen Radovan Karadzic angekündigt. Wie beurteilen Sie den Verlauf dieses Prozesses?
Ich habe in meiner Zeit am ICTY viele Prozesse erlebt. Alle sind Schauprozesse. Karadzic wird wegen Völkermords in Srebrenica verurteilt werden. Wer die Bücher von Alexander Dorin kennt, der die Ungereimtheiten wie kein anderer aufdeckt, wird wissen, wie das einzuordnen ist.
Hier geht es in erster Linie darum, dass die Verbreitung der Propagandalügen von damals, die längst als solche entlarvt werden konnten, bis heute forciert wird und diese gar Einzug in die Schulbücher halten. Nach Lesart der NATO-Kriegstreiber sind die Serben das Tätervolk, ist Milosevic der zweite Hitler. Das heutige Bemühen um Serbien ist Teil der aggressiven Politik gegen Russland, dessen Einfluss es zu verdrängen gilt.
Der Publizist Otto Köhler sagte auf der Rosa-Luxemburg-Konferenz im Januar 2015 in Berlin : »Unsere Intellektuellen, Hans Magnus Enzensberger an der Spitze, haben Slobodan Milosevic zum Hitler ernannt, damit die Bundeswehr endlich 1999 den Krieg gegen Jugoslawien fortführen konnte, den Hitler 1941 begonnen hatte.« An der Haltung gegenüber dem früheren jugoslawischen Präsidenten Milosevic, die Leute wie Enzensberger und die großen deutschen Medien 1999 einnahmen, hat sich nichts geändert. Hat er nach Ihrer Kenntnis auf Derartiges reagiert?
Slobodan Milosevic hat sich vor dem ICTY selbst verteidigt. Weil er das Tribunal als politisches Machtinstrument erkannt und die Anklage gegen ihn als politische, nicht juristische bewertet hat, hat er sich ebenso politisch verteidigt. Ähnlich wie Georgi Dimitroff hat auch Milosevic nicht nur sich selbst verteidigt, sondern sein Volk und die Wahrheit. Er hat seinen Prozess genutzt, um die NATO auf die Anklagebank zu stellen, um die Rolle Deutschlands bei der Zerschlagung Jugoslawiens aufzuzeigen und die fatale Einmischung der USA zu beweisen. Umgeben wurde er von jenen, die den Mut hatten, zu seinen Gunsten öffentlich für ihn einzutreten. Darunter fand sich Peter Handke mit seinem unermüdlichen Einsatz für »Gerechtigkeit für Serbien« wie auch viele westliche und auch aus Deutschland stammende Politiker, Journalisten, Polizisten, Militärs, die in das Kriegsgeschehen als Augenzeugen involviert waren und die beschlossen, ihrem Gewissen zu folgen und nicht ihren Auftraggebern und das Schweigen zu brechen. Viele von ihnen haben, unbeachtet von den westlichen Medien, als Zeugen der Verteidigung im Prozess ausgesagt und die Anklage tief erschüttert.
Die Todesumstände von Slobodan Milosevic in der Haft waren dubios. Gibt es neue Erkenntnisse?
Ich würde die Umstände nicht als dubios bezeichnen. Dubios war vielmehr die Untersuchung, die erfolgte. Milosevics Herzkrankheit war weithin bekannt. Ärztlicher Rat, der ausreichende Schonung und adäquate Behandlung forderte, wurde regelmäßig ignoriert, sein Arbeitsvolumen durch enge Prozesstermine und den kurzfristigen Austausch von Zeugen massiv erhöht. Schon Monate vor seinem Tod haben wir davor gewarnt, dass man ihn zermürben und schwächen will, um seiner Verteidigung zu schaden. Wie wir später über Wikileaks erfahren haben, hat man über seinen Gesundheitszustand aus dem Gefängnis heraus stetig an die US-Regierung berichtet. Milosevic hat schließlich eine Behandlung in einer Herzspezialklinik in Russland beantragt. Man sagte, diese sei nur möglich, wenn die nötigen Sicherheitsgarantien seitens Russlands vorlägen. Als diese vorlagen, hat man ihm die Behandlung untersagt. Wenige Tage darauf wurde er tot in seiner Zelle gefunden. Obwohl Milosevic kurz vor seinem Tod in einem Brief an die russische Botschaft die Befürchtung geäußert hat, dass man ihn vergifte, wurden die Todesumstände bis heute nicht unabhängig untersucht. Das ist dubios! Das ICTY hat den Fall mit einem internen Bericht, der die Beteiligten jeder Verantwortung entbindet, abgeschlossen. Milosevics Familie hat den kanadischen Anwalt Chris Black mit weiteren Untersuchungen beauftragt. Unklar bleibt u. a., wie zwei im ICTY-Bericht genannte Substanzen in Milosevics Körper gelangen konnten. Blacks Bemühungen sind jedoch im Sand verlaufen, weil die beteiligten Behörden und forensischen Institute mit Verweis auf ein Abkommen mit dem ICTY keine Informationen herausgeben. Gelungen ist es jedenfalls, einen sich selbst verteidigenden Milosevic, der es wagte, die wahren Motive der NATO aufzudecken, zum Schweigen zu bringen. Sein Agieren widersprach dem Sinn der Erfindung des ICTY und durfte nicht sein.
Vor zwei Jahren bekannte Exbundeskanzler Gerhard Schröder freimütig, er habe 1999 mit dem Jugoslawien-Krieg Völkerrechtsbruch, also ein Kriegsverbrechen begangen. Er sagte damals auf einem Forum der Zeit, »unsere Flugzeuge, unsere Tornados« seien nach Serbien geschickt worden, »und die haben zusammen mit der NATO einen souveränen Staat gebombt – ohne dass es einen Sicherheitsratsbeschluss gegeben hätte«. Gab es Versuche, Schröder juristisch zu belangen?
Bei der Bundesanwaltschaft gingen 1999 viele Strafanzeigen wegen der Vorbereitung eines Angriffskrieges bzw. der Aufstacheln zum Angriffskrieg ein. Es wurden jedoch keine Ermittlungen eingeleitet. Begründet wurde es damit, dass Anhaltspunkte für eine Straftat fehlten. Auch vor dem ICTY wurden Strafanzeigen gestellt. Dabei ging es um die als »Kollateralschäden« bekannt gewordene Bombardierung von Zivilisten, Krankenhäusern, Schulen u. s. w. Das ICTY hat ebenfalls und nicht überraschend keine Anklagen erhoben, weil man den NATO-Staaten keine Absicht nachweisen könne. Aus dem entsprechenden Bericht geht hervor, dass sich die Ermittler des ICTY bei ihrer Untersuchung fast ausschließlich auf NATO-Quellen berufen haben.
Hintergrund: Der Held von Den Haag
Am 13. März 2006 veröffentlichte jW einen Nachruf auf Slobodan Milosevic von Werner Pirker (1947–2014). Ein Auszug:
Der Prozess gegen Slobodan Milosevic vor dem illegalen Kriegsverbrechertribunal in Den Haag ist zu Ende gegangen. Die Todesstrafe wurde ohne Gerichtsurteil vollzogen. Der ehemalige Präsident Serbiens und Jugoslawiens starb geistig und moralisch ungebrochen. Er zerbrach an der physischen Gewalt, der er von einer mör
(Message over 64 KB, truncated)
... Il 10 febbraio scopro sul quotidiano La Nazione, nella cronaca di Grosseto, un evento sorprendente: una foiba è scesa sotto la Linea Gotica, a Roccastrada, in Maremma!...
http://www.wumingfoundation.com/giap/?p=24102
... "Non mi sembra che i profughi giuliani scippassero, stuprassero, aggredissero, pretendessero colazione, pranzo e cena e se non gli van bene le lasagne vogliono la bistecca"... Gli immigrati di oggi sono "bombe umane" pronte a "colpire il futuro dei nostri figli". Parole dure, ma sicure, dette di fronte al memoriale per gli esuli istriano-dalmati di Bologna, imbrattato da anonimi solo qualche giorno fa. Il messaggio del leader della Lega a Bologna e alla sua amministrazione è chiaro: "Questa città è in mano a balordi, una situazione da Unione Sovietica". Quel "comunismo" da cui scappavano gli esuli istriani...
http://www.ilgiornale.it/news/cronache/i-profughi-delle-foibe-non-stupravano-i-migranti-oggi-1231101.html
N.B. Per dichiarazioni sullo stesso tema, si è dovuto dimettere il direttore dell'Istituto regionale per la storia del Movimento di Liberazione nel Friuli Venezia Giulia, ROBERTO SPAZZALI:
"GLI ISTRIANI DIFENDEVANO LA PATRIA. I MIGRANTI INVECE SONO CODARDI" (di Giuseppe De Lorenzo - Mer, 03/02/2016)
http://www.ilgiornale.it/news/politica/istriani-difendevano-patria-i-profughi-invece-scappano-solo-1220213.html
La presidente, Anna Vinci – Trieste, 23 febbraio 2016. >>
Intervento dello storico Sandi Volk e parte dell'intervento di Piero Purini per l'iniziativa LE FOIBE TRA VERITA' E LEGGENDA, organizzato dalla sezione di Rifondazione Comunista Corato il 5 marzo 2016...
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=t5WcKdyqbok
Sulla iniziativa: http://www.diecifebbraio.info/2016/03/corato-ba-532016-le-foibe-tra-verita-e-leggenda/
... DATO CHE "il presidente della Lega nazionale, Luca Urizio, ha annunciato, al termine del sopralluogo, di voler proseguire con l’analisi storica negli archivi della Farnesina, allargando il raggio anche a Lubiana. «Cercheremo di avere un incarico dalla Regione – ha affermato Urizio che nei giorni scorsi ha avuto un colloquio con l’assessore Gianni Torrenti – per continuare lo studio. Abbiamo però bisogno dell’aiuto esterno di uno storico in grado di leggere le carte e condurci sulla strada giusta. [SIC] »".
Ohibò. Ma che ha fatto finora Buttignon, secondo Urizio? non lo ritiene "in grado di leggere le carte"? fossimo in Buttignon, così propenso a minacciare querele e tanto permaloso quando gli si rammentano le sue passate iniziative ospite di CasaPound, ci offenderemmo mica poco...
A PROPOSITO DI SAPER LEGGERE I DOCUMENTI...
Sul "Messaggero" di oggi [15.3.2016] è stata pubblicata parte di un documento (anche questo in "numeri romani") che sarebbe la "prova" di un genocidio operato dai "titini" nei confronti della popolazione manzanese (nel senso di abitanti di Manzano, che, giova ricordare a chi non ha cultura storica, non è mai stata controllata dagli Jugoslavi né durante né dopo la guerra).
Il titolo è "C'è un nuovo documento. Duecento desaparecidos".
A parte che se da Manzano fossero "desaparecide" 200 persone probabilmente qualcuno se ne sarebbe accorto, in settant'anni (nei testi sugli scomparsi durante la guerra curati dall'IFSML di Udine ci sono gli elenchi degli scomparsi, peraltro), si legga attentamente (non c'è bisogno di uno "storico", caro signor Urizio, basta conoscere l'italiano ed avere un minimo di senso logico) il testo.
L'informativa datata 9 giugno 1945 (ad un mese dalla fine delle ostilità) recita
"200 uomini della zona di Manzano, prelevati dalle formazioni slave, si trovano dislocati in Slovenia. Le famiglie sono prive di notizie da diversi mesi".
"da diversi mesi": il che significa che gli "uomini prelevati" non sono stati "arrestati" nel maggio 1945, ma, molto più realisticamente, considerato il termine "dislocati" che viene usato, si tratta di partigiani che non erano ancora rientrati alle proprie abitazioni.
Nella seconda foto (sempre pubblicata nella pagina del Messaggero, che ringraziamo per la quantità di informazioni che fornisce) vediamo Urizio ed un'altra persona che osservano l'apertura di una "foiba", probabilmente per valutare quanta gente può esservi stata gettata dentro (non vorremmo scadere nel macabro, ma difficile che un corpo morto possa essere stato introdotto in quella fessura, figuriamoci 200).
Attendiamo ansiosamente lo sviluppo di questa telenovela che si sta presentando grottescamente offensiva per i vivi e per i morti.
1. «Orbene, l’anno scorso il Presidente Urizio ottiene un finanziamento dal Comune di Gorizia e il supporto operativo del senatore del PD Alessandro Maran per effettuare una ricerca a Roma con Ivan Buttignon e Lorenzo Salimbeni.»
2. «Rimane infine da chiedersi se i finanziamenti stanziati dal comune di Gorizia – e il supporto del senatore PD Maran – potessero essere spesi meglio che per produrre fiumi d’inchiostro e di livore alimentando un clima di isteria che si protrae da settimane.» ...
Parla il presidente Alberto Buvoli. «Non è possibile che le famiglie non abbiano denunciato». C'è anche un problema di date
Nella seduta dello scorso 25 febbraio il consiglio comunale di Verona ha approvato l’ordine del giorno n.205 “Divieto di concessione spazi pubblici per attività revisionistiche sulle Foibe”, primo firmatario il consigliere Vittorio Di Dio; l’atto è stato firmato anche dal nostroMassimo Piubello (capogruppo della “Lista Tosi”) oltre che dai consiglieri Marco Bacchini, Rosario Russo e Salvatore Papadia.
L’Odg in oggetto impegna l’amministrazione a non concedere spazi pubblici a chi nega o mistifica la tragedia delle Foibe; chi vorrà continuare a farlo potrà fruire della disponibilità di spazi nel settore privato.
Rimandiamo ai link del portale del comune di Verona per miglior conoscenza:
https://www.comune.verona.it/nqcontent.cfm?a_id=14555&onum=205&odata=2013&tipo=6
Oggetto dell'Atto Divieto concessione spazi pubblici per attività revisionistiche sulle Foibe
Tipo Atto Odg (Ordine del giorno)
Del 13/02/2013
Primo firmatario Vittorio Di Dio
Firmatari Marco Bacchini
Massimo Piubello
Salvatore Papadia
Rosario Russo
Stato Iter Approvato
In data 25/02/2016
Da: Fabio Muzzolon (Verona)
Data: 8 marzo 2016 23:28:20 CET
Oggetto: censurata una lettera su L'Arena
Nei giorni dedicati al Ricordo delle vittime di foibe ed esodo sul confine orientale, un certo Piergiuliano Beltrame ha scritto una lettera a L'Arena da cui emerge un totale odio verso tutto il mondo slavo e un'interpretazione delle vicende storiche al confine orientale a senso unico che "dimentica" la vile e tragica aggressione italiana alla Jugoslavia nella seconda guerra mondiale come in uso nella moderna vulgata. Mi dicono che per farsi pubblicare delle lettere nell'apposita rubrica bisogna evitare la lunghezza e la polemica. Eppure questa lettera mi pare molto lunga e offensiva. Per esempio quando scrive "intellettuali" slavi tra virgolette, quasi che quei popoli non possano assurgere a questo rango. Zivoslav Miloradovic è un intellettuale ex giornalista noto in Serbia, che vive a Verona dove continua le collaborazioni a testate e svolge il lavoro di autista di camion. Leggendo questa lettera toccato sul vivo si è sentito di scrivere questa risposta, che però non è stata pubblicata dal foglio scaligero (vedi allegato). fm.
Leggendo la lettera del signor Piergiuliano Beltrame pubblicata su “L’Arena” del 23-02-2016 non potevo smettere di chiedermi come mai le osservazioni di questo tipo potevano sfuggire alla vostra gentile attenzione?! Un minimo di conoscenza della storia sarebbe necessaria anche per una leggera chiacchierata da bar (finché la gente è sobria) altroché quando si scrive qualcosa da pubblicare in forma di un serio argomento. Collegare le tristi vicende legate alle foibe con l'arrivo dei popoli slavi nel settimo secolo sarebbe già un bel motivo per buttare questa lettera nell'unico posto che merita: il cestino. Come si può polemizzare con una persona convinta che le tribù slave furono l’unico pericolo per l'impero Romano le cui città in Dalmazia sono state distrutte nel settimo secolo. Cosa facevano, secoli prima, nell'odierna Italia i Goti, Ostrogoti, Longobardi, Unni... Portavano gli aiuti umanitari?
Come si può polemizzare con uno per cui GLI SLAVI sono al giorno d’oggi sempre un popolo unico. Come tanti storici da bar, anche per il sig. Beltrame gli slavi sono una categoria di gente nota solamente a lui. Tutti gli altri che hanno solo la pausa pranzo trascorsa in una scuola qualsiasi, sanno molto bene che slavi sono polacchi, cechi, slovacchi, sloveni, croati, montenegrini, serbi, macedoni, bulgari, ucraini, belorussi, russi… Per gli storici da bar veneti, gli slavi, presumo, sono tutta quella gentaglia che abita dall’altra parte di Trieste sempre pronta a far del male ai poveri italiani, inclusi quei veneti che per più di cinque cento anni erano padroni delle coste adriatiche orientali e come tali soffrivano infinitamente. Per esempio, facendo una gita scolastica a Zara durante la quarta crociata, il doge Enrico Dandolo ordinò un saccheggio cosi dettagliato e sanguinoso, che il papa Innocenzo III fu motivato a scomunicare tutta la Armada misericordiosa.
Come si può polemizzare con uno che vede le relazioni austro-italiane, dopo la caduta della Serenissima, come una dominazione slava, di croati e sloveni, popoli che in realtà sotto gli austriaci erano solo sottomessi al potere degli Asburgici. Dire che le scuole italiane furono slavizzate secondo la voglia di Vienna mi fa ridere. L'Austria faceva slavizzare gli italiani !! Incredibile !
Cosa vuol dire “intellettuali” slavi? Perché le virgolette? Ljudevit Gaj era un “intellettuale” slavo, secondo l’intelletuale di quartiere sig. Beltrame ? Gaj era croato ed era intellettuale senza virgolette. E cosa c’entra Ljudevit Vulicevic, frate francescano? Collegare questi due con Vaso Cubrilovic sarebbe come collegare Mazzini e D’Annunzio. Tutti e due si occupavano di unità italiana. O no?
Parlando di Cubrilovic, Beltrame poteva aggiungere anche qualche pensierino del Duce. Per esempio: "Di fronte a una razza inferiore e barbara come la slava, non si deve seguire la politica che dà lo zuccherino, ma quella del bastone. Io credo che si possano sacrificare 500.000 slavi barbari a 50.000 italiani". (Benito Mussolini, 1920)
Poteva anche ricordarsi che il capo della Croazia fascista, Ante Pavelic, era protetto e finanziato dal Regno Italiano. I suoi seguaci chiamati “ustascia” portavano le camicie nere e praticavano la stessa crudeltà come i fratelli fascisti italiani. Loro hanno inventato le foibe dove finivano i serbi della Croazia sottoposti a una profonda pulizia etnica.
Alla fine mi chiedo, caro sig. Direttore: quale motivo aveva lei pubblicando questa miscela di sonnambulismi pseudostorici?? La ignoranza mostrata dal sig. Beltrame collegata con una pari prepotenza non è il modo giusto per difendere alcunché. Anzi. Così si potrà solo aumentare la già bassissima conoscenza di cose troppo serie per poter giocare con esse. Coprire il passato con il fumo d’un odio puzzolente significherebbe anche offuscare il futuro. Ci basterebbe accendere la TV per poter vedere dove siamo arrivati. Questo di oggi è solo il frutto di uno ieri poco chiaro.
Per essere più chiaro, vorrei dire che anche una unica vittima innocente meritirebbe di essere ricordata. Ma durante la seconda guerra mondiale sulle terre balcaniche, le vittime inocenti non erano solo italiane. Anzi, gli italiani facevano parte anche degli assassini. Come in Italia, d'altronde.
Zivoslav Miloradovic
serbo di origine e italiano di passione, ex giornalista e attuale camionista
IL 28 MAGGIO ANCORA SOTTO ATTACCOIeri sera, venerdì 4 marzo, mentre erano da poco iniziate le relazioni di Alessandra Kersevan e di Claudia Cernigoi, le due studiose delle vicende che durante la seconda guerra mondiale hanno devastato quello che nella retorica nazionalista è chiamato “il confine orientale”, i fascisti non hanno resistito al richiamo della foresta, e dall'alto della rampa che sovrasta il cortile del Centro Sociale 28 Maggio hanno lanciato un fumogeno che ha col suo lampeggiare indotto i partecipanti a precipitarsi fuori dal Centro Sociale, e a correre sulla strada per tentare di intercettare gli autori del gesto.Naturalmente gli attentatori si erano già dileguati, probabilmente a bordo di una macchina, usata per arrivare al punto propizio al lancio e per fuggire subito dopo.L'episodio in sé sembrerebbe di non grave entità, se non fosse il seguito diretto della provocazione compiuta nella notte tra il 10 e l'11 febbraio scorso, quando sull'ingresso del Centro Sociale furono appesi due manifesti, di cui uno, firmato da Brescia identitaria, propagandava una fiaccolata “in onore dei martiri italiani di Fiume, Istria e Dalmazia”; mentre l'altro era né più e né meno che il manifesto ufficiale della iniziativa del comune di Rovato, iniziativa che a sua volta era intitolata “SORDO RIMBOMBO - le foibe e l'esodo giuliano dalmata”.La serata con le due studiose triestine intendeva appunto rispondere con la ragione, con la ricostruzione storica, con l'esame dei documenti, alla rozza propaganda e alla strutturale falsificazione della storia che ormai, dopo l'istituzione dello sciagurato “Giorno del ricordo” non è più armamentario dei soli fascisti, ma in qualche modo sono entrate “ufficialmente” e vergognosamente nel patrimonio della “Repubblica nata dalla Resistenza”.E questa è stata la risposta fascista, che ancora una volta si presenta con sempre maggiore aggressività e spudoratezza, “sdoganata” a livello istituzionale dalla legge istitutiva di questa ricorrenza, punto di caduta di una lunga parabola compiuta negli ultimi decenni dalla politica italiana.Infatti di assoluta gravità è la stessa istituzione di questo equivoco “Giorno del ricordo”, che in sostanza consiste nel riconoscimento da parte della Repubblica italiana di una equiparazione tra vicende non comparabili. Come disse Franco Giordano nel motivare l'opposizione al provvedimento da parte di Rifondazione Comunista, unico gruppo politico presente in parlamento a votare contro questa legge, una simile legge significava considerare la vicenda del “confine orientale” pari a quella : “del 25 aprile e di quella dell'Olocausto, in quanto stiamo parlando di fenomeni che non sono assolutamente equivalenti e la proposta di renderli equivalenti, in realtà allude ad un processo di revisionismo storico che cambia la natura dello Stato e della Costituzione antifascista”.E in questo consiste la irrimediabile gravità di questa ricorrenza: essa legittima di fatto e di diritto la attività politica dei fascisti, che, come dimostrano drammaticamente gli episodi di San Colombano contro i profughi, non hanno affatto cambiato la loro natura; anzi si sono rafforzati e continuano la loro opera, approfittando anche dello spazio aperto dal “Giorno del ricordo” “verso un futuro di autentica riconciliazione della nostra Repubblica”, come pure si disse in Parlamento in occasione della approvazione della legge da parte di un deputato del centro-sinistra. Ed anche a Brescia conosciamo bene chi si è dato da fare molto per questa mortale “riconciliazione”.Ma perché è avvenuto questo rovesciamento? La risposta possiamo probabilmente trovarla negli ultimissimi fatti “internazionali”. È chiaro per noi che “l'autentica riconciliazione della Repubblica” per molti è, del tutto coscientemente, funzionale alla proiezione italiana nelle peggiori avventure neocoloniali, ad esempio nella prossima campagna di Libia. Reversione alla quale, ricordiamolo, ha dato un potente impulso l'ex presidente della Repubblica Giorgio Napolitano, che nel 2007 e nel 2008 ha dettato la linea su entrambi i fronti, quello del “confine orientale” e quello degli interventi armati all'estero: la “riconciliazione” dovrebbe fare degli italiani un unico blocco a sostegno di queste politiche. E ad un simile progetto noi, con le nostre forze, continueremo ad opporci.LE COMPAGNE E I COMPAGNI DEL CENTRO SOCIALE 28 MAGGIO
ODRŽAN XII SKUP KOMUNISTIČKIH OMLADINA U RIMU
Prvi radni dan je otpočeo uvodnim referatom domaćina skupa, Generalnim sekretarom Komunističke federacije omladine Italije, druga Aleksandra Mustila. Nakon tog čina, usledila je analiza zajedničkih aktivnosti povodom koordinisane akcije komunističkih omladina Evrope povodom 9. maja – Dana pobede. Drugarice i drugovi iz SDJ, omladine iz Nemačke, imali su prezentaciju o ovom pitanju, a ocenjeno je da je prošlodišnja aktivnost bila veoma uspešna i da je neophodno nastaviti sa koordinisanim aktivnostima. Zatim je usledila diskusija o uslovima kapitalističke krize i imperijalističkim kontradikcijama u svakoj pojedinačnoj zemlji, a tim povodom drug Aleksandar Đenić je održao referat analizirajući situaciju u Srbiji. Ostali delegati su zdušno prihvatili našu analizu situacije i gromoglasnim aplauzom su pozdravili našeg Prvog sekretara. Nakon uvodnih referata otpočela je diskusija o pitanju rezolucije skupa. Nakon iscrpne dugočasovne diskusije, rezolucija je usvojena, sa dodacima delegata o specifičnostima koji su karakteristični za svaku zemlju.
Drugog radnog dana, otpočeo je seminar o zajedničkoj borbi i akcionoj saradnji komunističkih omladina Evrope. Uvodnu reč je imala omladinska delegacija Komunističke partije Turske. Poučeni prošlogodišnjim iskustvom i uspešno organizovanom koordinisanom akcijom na nivou čitave Evrope povodom 9. maja, došlo se do zaklčjučka da je neophodno uspešnu praksu nastaviti. Usvojen je predlog drugova iz Italije da tokom godine sve omladine uzmu učešća u solidarnositi sa izbeglicama sa Bliskog istoka, pod parolom „ZAUSTAVIMO ZLOČINE EU I NATO.“ Takođe je odlučeno da se 20. juna, na svetski dan izbeglica održe manifestacije koje imaju za cilj da pokažu solidarnost sa izbeglicama.
Tokom skupa, Prvi sekretar SKOJ-a, drug Aleksandar Đenić, održao je bilateralne sastanke sa većinom prisutnih delgata, a takođe je dao intervju o političkoj situaciji u Srbiji i stavovima naše omladine za list Komunističke federacija omladine Italije. Svima se zahvalio na podršci i aktivnostima koje su komunističke omladinske organizacije iskazale organizovanjem manifestacijama i slanjem protestnih pisama Vladi republike Srbije, kada je pokrenut sudski proces protiv druga Aleksandra Đenića od strane proimperijalističke Vlade u Srbiji, kad je naš prvi sekretar bio žrtva fašističkih huligana, kao prepoznato lice borbe za studentska prava. Drug Đenić je istakao da zahvaljujući pritisku koji je izvršen na našu buržoasku proimperijalističku Vladu, drug Đenić i SKOJ su iz ovog slučaja izašli kao pobednici. Drug Đenić je istakao da će naša organizacija uvek stajati na pozicijama proleterskog intrnacionalizma i složio se sa svim delegacijama da komunističke omladine Evrope moraju stajati na učenju Marksa i Lenjina, sa jasno klasnom izraženom linijom. Naš delegat se složio sa ostalim delegacijama da nam predstoji žestoka borba protiv svakog oblika reformizma i oportunizma u omladinskom pokretu. U bilateralnim razgovorima istaknut je stav naše organizacije da se komunistički omladinski pokret u Evropi mora boriti protiv EU i NATO imperijalista i boriti se za socijalističko društvo. U toj borbi, važnu ulogu ima Svetska federacija demokratske omladine, koja okuplja oko sebe sve antiimperijalističke i komunističke organizacije i istaknuto je da ona mora zadržati antiimperijalistički karakter.
Poslednjeg dana, drug Aleksandar Đenić je iskoristio priliku da poseti grob istaknutog italijanskog revolucionara i teoritičara Antonia Gramšija. U ime SKOJ-a, naš prvi sekretar je položio cveće i na taj način odao pijetet velikom revolucionaru radničkog pokreta.
Dragi drugovi,
Sve vas srdačno pozdravljam ispred SKOJ-a. Prvo bih želeo da se zahvalim Federaciji komunističke omladine Italije na gostoprimstvu. Takođe, posebno bih im se zahvalio na solidarnosti sa mojom organizacijom, kada je proimperijalistički buržoaski režim u Srbiji organizovao montirani proces protiv mene, kada ste organizovali demonstracije ispred Ambasade Srbije. Ovom prilikom bih se zahvalio KNE i RKSM(b), koji su takođe uložili protestne note ispred Ambasada Srbije u svojim zemljama, kao i svima koji su našoj organizaciji pružili podršku. Iskoristiću priliku da napomenem da SKOJ šalje snažnu podršku solidarnosti sa svim komunistima u Ukrajini, kao i sa komunistima u Siriji i drugim delovima Bliskog istoka u borbi protiv imperijalizma.
Dragi drugovi,
Danas na vlasti u Srbiji je proimperijalistička vlast, koja kao i sve prethodne od 2000. godine, radi sve u intresu krupnoga kapitala, to jest vodi politiku prbiližavanja Srbije NATO paktu (iako se buržoaska klika stalno poziva na neutralnost, a u praksi čini drugačije) i Evropskoj Uniji. Ta politika podrazumeva vazalski odnos prema lihvarskim institucijama, kao što su Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Obrazovanje se svakodnevno privatizuje, a tome ide u prilog primena Bolonjske deklaracije. Sindikati su sistemski uništavani, tako da mi danas u Srbiji nemamo klasno orijentisani sindikat. Naša zemlja se nalazi pod NATO okupacijom, a poslednjim potpisanim sporazumom između Srbije i NATO pakta, u kojima se NATO vojnicima daje imunitet i neometano korišćenje puteva, kasarni i telokomunikacije, ozbiljno je ugrožena vojna neutralnost naše zemlje. Vladajući sistem u Srbiji svakodnevno rehabilituje zločince iz Drugog svetskog rata i saradnike okupatora. Takva poltika uništava sve ono što je radni narod stekao, a mladi ljudi su ti koji su najviše pogođeni. U Srbiji 51% mladih je nezaposleno, a po odlivu mozgova Srbija je prva u Evropi.
Rat koji je izazvan od strane zapadnog imperijalizma na Bliskom istoku, pokrenuo je veliki talas izbeglica. Naša zemlja je suočena sa velikim protokom izbeglica, a naša partija i naš omladisnki savez su organizovali protestne manifestacije protiv podizanja Mađarskog zida.
Situacija u Srbiji je jako teška za komuniste. No, mi ne kukamo, već se borimo. Mi smo našim svakodnevnim aktivnostima uspeli da znatno osnažimo naš omladinski savez, da pored medijske blokade u kojoj se nalazimo, ipak pridobijemo prostor u njima. Mi smo uspeli u prethodne tri godine da organizujemo tri antifašistička kampa, da preko naše studentske organizacije Studentski front predovodimo brojne studentske proteste, da organizujemo brojne antiimperijalističke i antifašističke proteste. Poseban akcenat smo stavili na izlaženje našeg omladinskog lista GLASNIK SKOJ-a, kao i izgrađivanja kadrova kroz partijsku školu.
Mi kao marksističko – lenjinistička omladina stojimo na pozicijama proleterskog internacionalizma. Mi smatramo da ovo ne sme biti mrtvo slovo na papiru. Danas kada živimo u vremenu imperijalizma kao najvišeg stadijuma kapitlizma, njegovih protivrečnosti i sistemskih kriza iz kojih ne može da se izvuče, mi se moramo žestoko boriti protiv svih oblika reformizma, koji imaju za cilj da otupe našu revolucionarnu oštricu. Pogotovo moramo mi, kao mladi ljudim to da shvatimo, jer pred nama je budućnost, a svakako da ćemo u budućnosti mi biti ti koji će voditi naše partije, koje moraju da budu avangarda u svojim zemljama. Mi moramo krenuti u žestoku kampanju protiv imperijalističkih tvorevina kao što su Evropska Unija i NATO pakt, koji su stvoreni kako bi odbranili interese krupnoga kapitala. Mi se moramo žestoko boriti protiv antinarodnih mera Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke. Mi se moramo boriti protiv imperijalističkih ratova, Bolonjske deklaracije i povampirenja fašizma.
Drugovi, pred nama je težak zadatak. No, mi moramo ubediti omladinu da smo mi svetlo, kako ne bi našla lažno svetlo u nekim reformističkim, ili reakcionarnim organizacijama, koje imaju za cilj odbranu krupnoga kapitala. Da bismo to uspeli mi moramo imati čvrste ideološke organizacije koje će prepoznati određeni dijalektički momenat.
Na kraju bih se osvrnuo na Lenjinov citat koji nam uvek mora biti na pameti.
“Mora se prevazići stil rada i rukovođenja koji se ogleda u zasedanjima, konferencijama, u gubljenju vremena, koji nas zavarava da nešto radimo i umiruje savest da smo nešto preduzeli. Zato: manje političke galame, kićenih reči, saveta i uputstava, više poslovičnosti i praktičnosti. Više konkretnog rada, praktičnog sporovđenja usvojenih linija.”
Neka živi marksizam – lenjinizam!
Neka živi proleterski internacionalizam!
Živeli!
Položаj omlаdine u nаšim držаvаmа nаstаvljа dа se pogoršаvа pod pritiskom ujedinjene politike Briselа, EU i njenih vlаdа. Nezаposlenost, eksploаtаcijа, nesigurnost, ukidаnje prаvа i pogodnosti postignutih tokom godinа borbe rаdničkog pokretа. Obrаzovаnje, zdrаvstvo i svi oblici socijаlnih pogodnosti se pretvаrаju u novа poljа zаrаde povlаšćenih društаvа i u privilegije onih koji ih mogu sebi priuštiti. Ovo su sаdаšnjost i budućnost kаkve kаpitаlizаm stvаrа zа omlаdinu rаdničke klаse i nаrodnih mаsа. Onаkvа sаdаšnjost i budućnost kаkvа je u sklаdu sа potrebom buržoаzije dа odgovori nа kаpitаlističku ekonomsku krizu tаko što će pokušаti dа povećа svoje profite i unаpredi svoj sistem moći.
Ovаj sаvez ne znа zа grаnice između nаših zemаljа i prisutаn je širom kontinentа. Mi govorimo jаsno omlаdini rаdničke klаse i većinskih slojevа (širih nаrodnih mаsа), dа se u kаpitаlizmu ne možemo nаdаti ničemu boljem od togа dа postаnemo novа generаcijа od čijeg rаdа, žrtve i krvi će se buržoаzijа bogаtiti. Nаšа borbа morа krenuti od ovog uslovа, kroz uzrokovаnje mаnjih borbi odgovаrаjućih zа određenu fаzu. Tаko bi se odbio nаpаd i pripremili uslovi zа ponovno stvаrаnje rаdničkog pokretа sа većinskim učešćem omlаdine, što bi promenilo bаlаns između silа.
U godinаmа krize, nivo nejednаkosti u društvu se dodаtno pogoršаo. S jedne strаne postoje oni koji poseduju sredstvа zа proizvodnju, koji drže bogаtstvo, а s druge strаne ogromnа količinа ljudi kojа proizodi to bogаtstvo. Proširivаnjem velikih monopolа nа međunаrodnom nivou, u svim izdаšnim sektorimа, pojаčаće se procesi centrаlizаcije i koncentrаcijа kаpitаlа u vlаsništvu nekolicine ljudi, а u isti mаh produžiti siromаštvo rаdničkih klаsа. Stepen nezаposlenosti mlаdih se povećаvа, stvаrаjući milionimа njih život pun bede. Nаši neprijаtelji su kаpitаlistički sistem - vlаst monopolа kojа trenutno imа prаvi suverenitet nаd nаšim životimа i međunаrodni imperijаlistički sаvezi kаo što su EU i NATO, koji su sredstvа odbrаne interesа krupnog kаpitаlа.
Evropskа unijа i pokrenuti sporаzumi zаdovoljаvаju potrebu zа stvаrаnjem većih tržištа bez preprekа i smetnji dejstvu monopolа. Predstаvljeni su mlаdim ljudimа kаo postignućа i mogućnosti zа mirnu budućnost, rаzvoj, nаpredаk i izobilje. Slobodа kretаnjа kroz evropske zemlje nemа nikаkve veze sа ovim obećаnjimа, аli omogućаvа potpunu slobodu kretаnjа kаpitаlа i korišćenje imigrаcije kаo nаčin dа se osigurа dovoljnа količinа rаdne snаge i opаdаjućа konkurencijа među rаdnicimа.
Svаkа kаpitаlističkа držаvа prаvi bitnu rаzliku između korisnog i nekorisnog migrаntа i kontroliše dozvoljаvаnje držаvljаnstvа. Mi, kаo komunističkа omlаdinа, želimo dа prevаziđemo ovu logiku i, nаročito, dа ukinemo negirаnje prаvа аzilаnаtа/restriktivnu migrаcionu politiku.
Nаročito u vremenimа krize, kаdа reаkcionаrne i neofаšističke sile jаčаju i truju umove mlаdih lаžnim mitovimа i novim oblicimа nаcionаlizmа, izаzivаjući rаtove među siromаšnimа, što oslаbljuje klаsnu borbu. Komunističkа omlаdinа osuđuje svаki oblik rаsizmа, koji je vаzdа oruđe zа rаzdvаjаnje ugnjetenih klаsа, oruđe zа postizаnje poniznosti pred vlаdаjućom klаsom.
Borimo se protiv svаkog oblikа diskriminаcije, grаdimo sаvez između rаdničke klаse i nаrodnih mаsа, čime omogućujemo zаjednički nаpredаk kа novim klаsnim sukobimа sа ciljem dа zаdovoljimo svoje sаvremene potrebe.
Međuimperijаlističke nedoslednosti i nejednаk rаzvoj u svаkoj zemlji ponаosob, аli i u celom svetu, ne isključuju postojаnje zаjedničkog postupkа koji imа zа cilj opšte smаnjenje plаtа kаko bi se povećаo nivo produktivnosti, dok je eksploаtаcijа jedini nаčin zа pаrirаnje novonаstаlim imperijаlističkim centrimа. Nаdmetаnje oko uprаvljаnjа tržištem prevаzilаti scenаrije ostаlih sukobа i vrlo verovаtno će ponovo dovesti nove generаcije i celo čovečаnstvo do prаgа kа svetskom rаtu. Nemoguće je u imperijаlističkom stаdijumu kаpitаlizmа postići mir zа nаrode. To će jedino biti mir pod pretnjom pištoljа – imperijаlistički mir, u konstаntnom zаjedničkom delovаnju sа imperijаlističkim rаtom, nа štа ukаzuju i zаpisi iz prošlog vekа, kаo i skorijа dešаvаnjа u Siriji, Ukrаjini i nа drugim frontovimа širom svetа. Buržoаske klаse se nаdmeću međusobno oko posedovаnjа bogаtstvа i izvorа energije, oko togа kojа će imperijаlističkа silа konаčno preovlаdаti u regionu s političke i ekonomske strаne. To se nikаko ne može poistovetiti sа međunаrodnim fаktorom stаbilizаcije. Ovаkvo kretаnje koje su prouzrokovаli kаpitаlistički ekonomski odnosi ne idu u ruku pod ruku sа mirom koji je nаrodu neophodаn zа grаđenje budućnosti u kojoj postoji nаpredаk i prosperitet zа rаdničku klаsu i zа omlаdinu. Mi osuđujemo vojne аkcije svojih vlаdа, mi se borimo protiv plаnovа i intervencije imperijаlističkih аlijаnsi. Budućnost mlаdih ne postoji u okviru NATO-а i EU. Borićemo se protiv svih imperijаlističkih аlijаnsi do njihovog konаčnog slomа. Izrаžаvаmo solidаrnost i učestvujemo u pokretimа većine, boreći se protiv stvаrаnjа novih vojnih bаzа, zаhtevаjući okončаnje vojnih troškovа zа imperijаlističke operаcije. Doprinosimo pojаčаnju WFDY (Svetskoj Federаciji Demokrаtske Omlаdine) i produbljivаnju njenog аntiimperijаlističkog kаrаkterа.
Smаtrаmo zаbrinjаvаjućom politiku Vlаdа širom kontinentа po pitаnju prаvа mlаdih, а koje zа cilj imаju interese buržujske klаse. Promene u strаtegiji obrаzovnog sistemа u svаkoj držаvi odrаžаvаju potrebu zа fleksibilnom rаdnom snаgom i nižim cenаmа u bližoj budućnosti. Pristup obrаzovаnju svudа prаti klаsne podele. Evropske direktive i nаcionаlne držаve stvorili su privilegovаne obrаzovne sisteme zа decu buržujа, nаsuprot mаnjem ulаgаnju u škole zа decu rаdničke klаse i širih nаrodnih mаsа. Nа svаkom obrаzovnom nivou podstiču se klаsne rаzlike kаo prepreke, tаko dа obrаzovаnje postаje privilegijа, а ne prаvo. Stаtistikа se slаže dа će nаšа generаcijа imаti mаnje prаvа i mаnji stаndаrd životа nego što su imаli nаši roditelji. To je stvаrnost u kojoj živimo, ne sаmo nа poslu i u školi, nego i u svаkodnevnom životu. Većinа mlаdih ljudi dаnаs imа poteškoće u ostvаrivаnju pristojne egzistencije. Uprkos ovome, morаmo se boriti kаko bismo rаzbili uspаvаnost većine mlаđe populаcije, uprkos opštoj prihvаćenosti ovаkvog nаčinа eksploаtаcije i poniženjа kаo prirodnom toku stvаri i jedinom mogućem pogledu u budućnost.
Bilo bi pogrešno suočаvаti se sа svim ovim sаmo gledаjući izа sebe i trаžeći prаvа izgubljenа u proteklim godinаmа. Istorijа pokаzuje dа je svаko osvаjаnje i pokorаvаnje imаlo sаmo delimičnu i privremenu vrednost, sve dok mi ne postignemo potpuno odvаjаnje od kаpitаlističkog sistemа. Dokle god je rаvnovtežа moći nаrušenа, bilo pojedinih držаvа, bilo globаlno, to će imаti zа posledicu sistemаtično brisаnje svаkog nаpretkа rаdničke klаse. Iluzijа socijаlne demokrаtije i njenа strаtegijа kompromisа sа buržujskim sistemimа, sаdа je zаsigurno proglаšenа gubitnikom. Onаj ko i dаlje teži ovom putu u stvаri obmаnjuje omlаdinu rаdničke klаse rešenjimа kojа imаju jedino svrhu jаčаnjа moći buržoаzije. Zbog togа je borbа protiv oportunizmа dаnаs mnogo potrebnijа nego ikаdа među rаdničkim pokretimа i među mlаdimа. Potrebno je boriti se protiv iluzijа koje zаgovаrаju socijаldemokrаtske i oportunističke snаge Evropske Levice dа je moguće promeniti kurs imperijаlističkih silа (kаo što su EU i NATO). To su obmаne i pretpostаvke koje nemаju veze sа stvаrnim ulogаmа i funkcijаmа koje ove sile imаju.
Mi jаsno tvrdimo dа je cilj nаše borbe stvаrаnje socijаlističkog društvа, kаo sistemа u kojem ne postoji ni jedаn vid eksploаtаcije, u kojem su omlаdinа rаdničke klаse i nаrod istinski vlаsnici svoje sudbine. Mi se borimo zа društvo u kome ćemo svi imаti zаposlenje, prаvo nа pristojnu egzistenciju, prаvo nа obrаzovаnje i zdrаvstvenu zаštitu, prаvo nа stаn, nа potpuni rаzvoj nаših ličnosti kroz slobodаn pristup kulturi i sportu bez ikаkvih ekonomskih preprekа. Sаmo kroz propаst kаpitаlizmа i uspostаvljаnjem socijаlizmа-komunizmа je moguće doći do ovih prаvа,nа sigurаn i nedvosmislen nаčin. U društvu su dаnаs prisutni svi mаterijаlni uslovi zа ostvаrenje svegа nаvedenog. Proširenje društvenog kаrаkterа proizvodnje, koji konstаntno rаste, predstаvljа sve jаči kontrаst kаpitаlističkom prisvаjаnju dobаrа. Sve osnovne potrebe rаdničke klаse su omogućene i zаdovoljene u svim аspektimа društvа. Potrebno je dа rаdničkа klаsа, pogotovo mlаđа generаcijа, postаne svesnа mogućnosti i nužnosti ove promene. Mi ne ignorišemo dа buržoаzijа dаnаs proširuje svoji ideološki nаpаd nа veliku većinu omlаdine i nаrodа. Pobedа kontrаrevolucije u SSSR-u i u socijаlističkim zemljаmа je odigrаlа glаvnu ulogu u tom procesu. Prljаvа kаmpаnjа okrenutа protiv socijаlizmа, pokušаj njegovog izjednаčаvаnjа sа nаci-fаšizmom i svođenjа pod totаlitаrizаm (pogrešno u svаkom smislu), аntikomunizаm kroz zаbrаnu komunističkih pаrtijа, komunističkih omlаdinа i komunističkih simbolа imа zа cilj dа novim generаcijаmа prenese iskrivljenu sliku o socijаlizmu. Istovremeno, ogromni medijski аpаrаt, kulturni i politički, ostаvljen nа uprаvu kаpitаlistimа ojаčаvа njihov uticаj nа ostvаrenje sopstvene hegemonije. Ali, krizа i stvаrni uslovi životа mlаdih predstаvljаju sve veće kontrаdikcije sа vizijom vlаdаjuće klаse i njihovog hegemonizmа. Glаvni zаdаtаk komunističke omlаdine je uprаvo dа osvesti i orgаnizuje mlаde širokih nаrodnih mаsа. Kаo i dа uprаvljа ideološkom borbom kroz jаčаnje i zbijаnje redovа, kroz izgrаdnju svesne progresivnosti udružene sа borbenim duhom kа revolucionаrnoj promeni. Ovo znаči prići kritički obmаnаmа iznetim u proteklim godinаmа; boriti se protiv proizvoljnih i subjektivnih logičkih pretpostаvki, protiv stаvovа odustаjаnjа i uspаvаnosti koji su široko rаšireni među mlаdim ljudimа. Orgаnizаcijа probijа put revolucionаrnoj promeni. Citirаćemo Antonijа Grаmšijа koji je poručio omlаdini: "Obrаzujte se jer nаm je potrebnа vаšа pаmet, аktivirаjte se jer nаm je potrebаn vаš entuzijаzаm, orgаnizujte se jer nаm je potrebnа svа vаšа snаgа."
Svesni veličine ovog zаdаtkа, u budućnost gledаmo sа optimizmom ubeđeni dа će nаše dobа biti dobа velikih pobunа i socijаlnih revolucijа. Spremаmo se nа svim nivoimа kаko bismo orgаnizovаli аktivnosti vezаne zа proslаvu stogodišnjice Velike socijаlističke revolucije u predstojećoj 2017. godini, čime ćemo pokаzаti mlаdimа nužnost i аktuelnost socijаlizmа, kаo i dа je društvo zа koje se borimo već jedаnput dostignuto i dostići ćemo gа opet. Mi izjаvljujemo ovde, u Rimu, nаšu težnju u nаstаvku rаdа kаo stvаrivаnju zаjedničkog putа, kа jаčаnju nаših vezа kаko bismo proširili međunаrodnu solidаrnost i kа zаjedničkoj borbi zа ostvаrenje socijаlizmа-komunizmа.
Orgаnizаcije učesnice:
• KJO (Austrijа)
• EDON (Kipаr)
• YS (Hrvаtskа)
• KSM (ČeškаRepublikа)
• SDAJ (Nemаčkа)
• KNE (Grčkа)
• LF-CYA (Mаđаrskа)
• FGC (Itаlijа)
• CJB (Holаndijа)
• RCYL(b) (Rusijа)
• SKOY (Srbijа)
• CJC (Špаnijа)
• UJCE (Špаnijа)
• JCC (Špаnijа-Kаtаlonijа)
• KP (Turskа)
The situation of the youth in our countries continues to deteriorate under the weight of the Capital’s unified policy, the EU and their governments. Unemployment, exploitation, insecurity, cutting the rights and protections achieved in years of the workers movement struggles. Education, health and all forms of social support are transformed into new profit fields for the monopolies and into privileges for those who can afford them. This is the present and the future that capitalism is organizing for the youth of the working class and the popular strata. A present and a future that corresponds to the bourgeoisie need to respond to the capitalist economic crisis trying to increase their profits and their power system.
This dynamic doesn’t know any borders between our countries and is common across the continent. We say clearly to the youth of the working class and the popular strata, that in the context of capitalism we cannot hope for anything better than to become the next generation from whom the bourgeois class is enriched by its work, by its sacrifice, from its blood . Our struggle must start from this condition, developing common struggles appropriate to the current phase to repel the attack and prepare the conditions for the reconstruction of the working movement with a mass participation of youth in order to change the balance of forces.
In the years of the crisis the social inequality has further worsened. On the one hand those who have ownership of the means of production, holding the wealth, and on the other one a huge mass of people who produce that wealth. Through the expansion of the big monopolies at international level, of all the productive sectors, will increase the processes of centralization and concentration of capital in a few hands, and at the same time extends the poverty of the working classes. Youth unemployment is increasing, leaving millions of young people a life of misery. Our enemy is the capitalistic system, the monopoly power, which currently holds the real sovereignty of our lives, and the international imperialist alliances such as the EU and NATO, which are instruments of defense of the interests of Great Capital.
The EU and the promoted agreements meets the need of the creation of larger markets without barriers and obstacles to the action of the monopolies. They are presented to young people as achievements and opportunities for a peaceful future, development, progress and prosperity.. Freedom of movement through european countries has nothing to do with these promises, but allows the full freedom movement of capital and the use of immigration as a way to ensure the required workforce and downward competition between workers. Every capitalist state necessarily distinguishes between useful and not useful migrant and has the control over permitting the citizenship. We, as communist youths want to overcome this logic and reject in particular the cuts in asylum rights/restrictive migration policies. Especially in times of crisis therewith reactionary and neo-fascist forces are strengthening and poisoning the minds of the youth with false myths and new forms of nationalism producing wars among poors that weaken the class struggle. The communist youth reject all forms of racism, always an instrument of division of the oppressed classes, an instrument of submission to the ruling class. We fight all forms of discrimination, we build the unity of the working class and the popular strata giving organization to advance together towards new class conflicts with an objective : the satisfaction of our contemporary needs.
The inter-imperialist contradictions and the uneven development in each country, but also among the world, do not debar the existence of a common process that aims to the general reduction of wages, to the increased of productivity and of the exploitation as the only way to compete with new emerging imperialist centers. The competition for the contention of market control exacerbates scenarios of conflict and is likely to lead the new generations and all humanity once again on the brink of a world war. It is not possible in the imperialist stage of capitalism to reach the peace for the peoples. It will be only the peace with the gun : the imperialist peace, in constant coexistence with the imperialist war, as It shows the history of the last century but also the recent developments in Syria, Ukraine and other fronts around the world. Bourgeois classes are competing each other for the wealth and the energy resources, which transportation will be structured, which imperialist power will finally economically and politically prevail in the region, that couldn’t in anyway mistaken for an international stabilizing factor. The dynamics triggered by the capitalist economic relations is incompatible with the peace that the people need for a future of progress and prosperity for the working class and for the youth. We condemn military actions of our governments, we struggle against plans and the interventions of the imperialist alliances. The future of youth couldn’t be within NATO an EU, we struggle in conflict with every imperialist alliances until their final break. We express our solidarity and we participate in popular movements struggling against the construction of new military bases asking for the end of military spending for imperialist operations. We contribute to the reinforcement of WFDY and the deepening of its anti-imperialist character.
We look with concern to the policy of governments for the rights of youth, whom have as objective all over the continent the interests of the bourgeois class. The changes in the strategy of the education system in each country reflect the needs for flexible workforce and low cost in the near future. Anywhere the access to education follows the class divisions. The European directives and national States create a privileged education systems for the young of the bourgeoisie to whom oppose schools increasingly disqualified and deprived of funding for youth of the working class and the popular strata. In every educational level class barriers are raised and education becomes a privilege and not a right. All statistics agree that our generation will have fewer rights and a lower standard of living than their parents. It is a reality that we already are living, not only in the workplace and in schools, but also in everyday life. The majority of young people today have difficulties to have a dignified existence. Against this condition we must fight to break the passivity of the majority of the young population against the total acceptance of this model of exploitation and misery as a natural order of things and the only views for our future.
It would be wrong facing all this just looking back simply claiming the rights lost in these years. History has shown that any conquest achieved has only partial and temporary value, as long as we do not achieve a complete break with the capitalistic system. As soon as the balance of power, both in individual countries and globally, are aggravated to the detriment of the working class every advance has been systematically erased. The illusion of the social democratic vision and his compromise strategy for the management of bourgeois power, it is now definitely established as loser. Who still pursues this way, in the fact is deceiving the youth of the working class towards solutions that have as unique purpose and result the strengthening of the bourgeoisie power. For this reason, the struggle against opportunism is today more necessary than ever in the labour movement ranks and among the youth. It’s necessary to fight the illusions of reformability of the imperialist alliances (such as the EU and NATO), position advocated today by the new socialdemocratic and opportunistic forces as the European Left. It is an utopia and a fictions that have nothing to do with a real analysis of the role and function of these alliances.
We affirm clearly that our struggle has as objective the construction of a socialist society. Of a system where there are not exploiters and exploited, in which the youth of the working class and popular strata can truly be owner of their destiny. We fight for a society in which we all have a job, right to a dignified existence, to education and universal health care, a house, to the development of our full personality through free access to culture and sport without any economical barrier. Only through the overthrow of capitalism and the construction of socialism-communism these achievements can be realized in a stable and truly universal way.
Today among the society there are already all the material conditions for this to be realized. The extension of the social character of production, which constantly increases, makes the contrast with the capitalist appropriation of wealth increasingly evident. All the necessary needs are provide and satisfy by the workers in every field of our society. It is necessary that the working class and particular the younger generation become aware of the possibility and need for this change. We do not ignore that today the bourgeoisie extends its ideological attack on a large majority of the youth of the popular strata. The victory of the counterrevolution in the USSR and in the socialist countries has certainly played a primary role in this process. The smear campaign conducted against the applied socialism, the attempt of comparison with Nazi-fascism and the creation of the category of totalitarianism (wrong from every point of view), anti-communism and attempting to ban communist parties, communist youth and communist symbols have aims to transmit to the new generation a distorted view of socialism. At the same time the huge media apparatus, cultural and political at disposal of the capitalists have strengthened the possibility of influence they have in exercising their hegemony. But the crisis and the real conditions of life of the youth put today more and more contradictions with the vision provided by the ruling class and its hegemonic apparatus. The main task of the communist youth is exactly to give to the youth of the popular strata consciousness and organization. To conduct an ideological struggle by strengthening and tightening its ranks and building conscious vanguard engaged with militant spirit in the struggle for revolutionary change. This means countering point by point the work of deception carried out in recent years; fight against the individualistic logic, the attitudes of giving up and the passivity now rampant among the young people. Organize through struggles the way for a revolutionary change. We make ours the exhortation that Antonio Gramsci made to the youth ” Educate yourselves because we will need all your intelligence, rouse yourselves because we will need all your enthusiasm, organize yourselves because we will need all your strength.“
Aware of this great task, we look to the future with optimism convinced that our age will be an age of great riots and social revolutions. We prepare at all levels to organize activities to celebrate the centenary of the Great Socialist Revolution in 2017, showing the youth the necessity and actuality of socialism, that the society for which we are struggling was realized and we can achieve it again. We declare here in Rome our willingness to continue to work towards a common path, working for the strengthening of our ties to extend the internationalist solidarity and our common struggle for the construction of socialism-communism.
KJO – Communist Youth of Austria
JCC – Communist Youth of Catalonia
EDON – United Democratic Youth Organisation (Cyprus)
Young Socialist –Young Socialists of the Socialist Workers Party of Croatia (Croatia)
KSM – Communist Youth Union (Czech Republic)
SDAJ – Socialist German Workers Youth (Germany)
KNE – Communist Youth of Greece
Left Front – Communist Youth Alliance (Hungary)
FGC – Front of the Communist Youth (Italy)
JCL - Communist Youth of Luxembourg
CJB – Communist Youth Movement (Netherlands)
RCYL (b) – Revolutionary Communist Youth League – Bolshevik (Russia)
SKOJ – Young Communist League of Jugoslavia (Serbia)
CJC – Collectives of Young Communists (Spain)
UJCE – Communist Youth Union (Spain)
KP – Communist Youth (Turkey)
Il 27 e 28 febbraio scorso si è svolto a Roma il XII MECYO sul tema: “La lotta e il ruolo dell’organizzazione giovanile comunista nel movimento rivoluzionario, contro il potere dei monopoli e le associazioni imperialiste. Uniti e organizzati per il futuro socialista “. Le Gioventù Comuniste che hanno partecipato al XII MECYO invitano i giovani d’Europa a lottare insieme per i nostri bisogni attuali e dichiarano quanto segue:
La situazione della gioventù dei nostri paesi continua a peggiorare sotto il peso della politica unitaria del capitale, dell’UE e dei loro governi. Disoccupazione, sfruttamento, precarietà, riduzione dei diritti e delle tutele conquistate in anni di lotte del movimento operaio. L’istruzione, la sanità e ogni forma di assistenza sociale vengono trasformati in nuovi campi di profitto per i monopoli e in privilegi di chi può permetterseli. Questo è il presente ed il futuro che il capitalismo sta organizzando per la gioventù della classe lavoratrice e degli strati popolari. Un presente e un futuro che corrispondono alla necessità della borghesia di rispondere alla crisi economica capitalistica cercando di aumentare il proprio profitto e mantenere il proprio sistema di potere.
Questa dinamica non conosce confini tra i nostri paesi ed è comune in tutto il continente. Diciamo in modo chiaro ai giovani della classe operaia e degli strati popolari che all’interno del capitalismo non possiamo sperare in niente di meglio che diventare la prossima generazione destinata ad arricchire la classe borghese con il proprio lavoro, il proprio sacrificio, il proprio sangue. La nostra lotta deve partire da questa condizione, sviluppando lotte comuni adeguate alla fase attuale per respingere l’attacco e preparare le condizioni per la ricostruzione del movimento operaio con una partecipazione di massa della gioventù, e per cambiare i rapporti di forza tra le classi.
Negli anni della crisi la disuguaglianza sociale si è ulteriormente acuita. Da una parte quelli che detengono la proprietà dei mezzi di produzione e che si appropriano di tutta la ricchezza, dall’altra un’enorme massa di persone che produce quella ricchezza. Attraverso l’espansione dei grandi monopoli a livello internazionale, in tutti i settori produttivi, aumenteranno i processi di centralizzazione e concentrazione di capitale in poche mani e, allo stesso tempo, si estenderà la povertà delle classi lavoratrici. La disoccupazione giovanile sta aumentando, condannando milioni di giovani ad una vita di miseria. Il nostro nemico è il sistema capitalistico, il potere dei monopoli – che attualmente detengono la reale sovranità sulle nostre vite – e le alleanze imperialiste internazionali come l’UE e la NATO, che sono strumenti di difesa degli interessi del grande capitale.
L’Unione Europea e gli accordi promossi corrispondono al bisogno di creare un mercato più ampio e privo di barriere e ostacoli all’azione dei monopoli. Tali unioni e accordi vengono presentati ai giovani come conquiste e opportunità per un futuro di pace, sviluppo, progresso e prosperità. La libertà di spostsamento nel continente europeo non ha niente a che fare con queste promesse, bensì consente la piena libertà di circolazione del capitale e l’utilizzo dell’immigrazione come un modo per soddisfare la richiesta di forza lavoro e innescare la competizione al ribasso tra i lavoratori.
Ogni stato capitalista necessariamente distingue tra immigrati utili e non utili, e ha il controllo sulla concessione della cittadinanza. Noi, come gioventù comuniste, vogliamo superare questa logica e rifiutare, in particolare, le limitazioni al diritto di asilo e le politiche migratorie restrittive.
Specialmente in tempi di crisi, le forze reazionarie e neo-fasciste si stanno rafforzando e stanno avvelenando le menti della gioventù con falsi miti e nuove forme di nazionalismo, producendo guerre tra poveri che indeboliscono la lotta di classe. Le gioventù comuniste rifiutano ogni forma di razzismo, che è da sempre uno strumento di divisione delle classi oppresse, uno strumento di sottomissione nelle mani della classe dominante. Lottando contro ogni forma di discriminazione, costruiamo l’unità della classe operaia e degli strati popolari dandogli organizzazione per avanzare insieme verso nuovi duri conflitti di classe con obiettivo la soddisfazione dei nostri bisogni attuali.
Le contraddizioni inter-imperialistiche e lo sviluppo diseguale all’interno di ogni paese ma anche a livello mondiale, non impedisono l’esistenza di un processo comune che mira alla generale riduzione dei salari, all’aumento della produttività e dello sfruttamento come unico mezzo per competere con i nuovi centri imperialistici emergenti. Una competizione che, nella contesa per il controllo dei mercati, acuisce scenari di conflitto e rischia di portare le nuove generazioni e tutta l’umanità, ancora una volta, sul baratro di una guerra mondiale. Non è possibile, nella fase imperialista del capitalismo, raggiungere la pace per i popoli. Ci può essere soltanto la pace dei fucili: la pace imperialista, in costante coesistenza con la guerra imperialista, come mostrato dalla storia dell’ultimo secolo ma anche dai recenti sviluppi in Siria, Ucraina e in altri fronti in tutto il mondo. Le classi borghesi sono in competizione fra loro per la ricchezza, per le risorse energetiche, per il controllo sulle vie di trasporto, per determinare quale potenza imperialista alla fine prevarrà economicamente e politicamente nella regione. Questa competizione non può in alcun modo essere confusa per un fattore di stabilizzazione nel quadro internazionale. Le dinamiche innescate dai rapporti economici capitalistici sono incompatibili con la pace ed il bisogno del popolo di un futuro di progresso e prosperità per la classe operaia e per la gioventù. Condanniamo, per tanto, gli interventi militari dei nostri governi e combattiamo contro i piani e gli interventi delle alleanze imperialiste. Il futuro della gioventù non può essere dentro la NATO e l’UE. Combattiamo contro ogni alleanza imperialista fino alla rottura finale; esprimiamo la nostra solidarietà e partecipiamo ai movimenti popolari che lottano contro la costruzione di nuove basi militari, chiedendo che cessino le spese militari per gli interventi imperialisti; contribuiamo al rafforzamento della Federazione Mondiale della Gioventù Democratica (WFDY) e all’approfondimento del suo carattere antimperialista.
Guardiamo con preoccupazione alla politica dei governi sui diritti della gioventù, che hanno come obiettivo comune, in tutto il continente, la tutela degli interessi della classe borghese. I cambiamenti nella strategia di gestione del sistema educativo in ogni paese riflettono la necessità di forza lavoro flessibile e a basso costo nel futuro prossimo. Ovunque l’accesso all’istruzione è ricalca le divisioni di classe. Le direttive europee e gli stati nazionali creano un sistema educativo privilegiato per i giovani di estrazione borghese, al quale si contrappone una scuola sempre più dequalificata e privata di fondi per la gioventù della classe operaia e degli strati popolari. Ad ogni livello di istruzione vengono alzate barriere di classe e l’educazione diventa un privilegio e non più un diritto. Tutte le statistiche concordano che la nostra generazione avrà meno diritti e un tenore di vita più basso rispetto ai propri genitori. Questa è una realtà che già stiamo vivendo, non soltanto nei luoghi di lavoro e nelle scuole, ma anche nella vita di ogni giorno. La maggior parte dei giovani oggi ha difficoltà nel condurre un’esistenza dignitosa. Contro questa condizione dobbiamo combattere per rompere la passività della maggioranza della popolazione giovane, contro la totale accettazione di questo modello di sfruttamento e miseria come naturale ordine delle cose e unica visione per il nostro futuro. Sarebbe sbagliato affrontare tutto questo soltanto guardando indietro e rivendicando i diritti persi in questi anni. La storia ha dimostrato che ogni conquista ha soltanto un valore parziale e temporaneo fin quando non raggiungeremo una totale rottura con il sistema capitalistico. Non appena i rapporti di forza, sia nei singoli paesi che a livello globale, si sono aggravati a scapito della classe operaia, ogni avanzamento è stato cancellato in modo sistematico. L’illusione della visione socialdemocratica e la sua strategia per la gestione del potere borghese si sono ormai definitivamente rivelate perdenti. Chi ancora percorre quella strada, di fatto, sta tradendo la gioventù della classe operaia con soluzioni che hanno come unico scopo e risultato il rafforzamento del potere borghese. Per questa ragione, la lotta contro l’opportunismo è oggi più necessaria che mai tra le fila del movimento operaio e nella gioventù. E’ necessario combattere le illusioni di riformabilità delle alleanze imperialiste (come l’UE e la NATO), posizione sostenuta oggi dalle forze opportuniste e della nuova socialdemocrazia come il Partito della Sinistra Europea. È un’utopia e una invenzione che non ha niente a che fare con un’analisi reale del ruolo e della funzione di queste alleanze.
Noi affermiamo con forza e chiarezza che la nostra lotta ha come obiettivo la costruzione di una società socialista, di un sistema, cioè, in cui non esistono sfruttatori e sfruttati, in cui la gioventù della classe lavoratrice e degli strati popolari potrà veramente essere artefice del proprio destino. Lottiamo per una società nella quale tutti abbiamo un lavoro, il diritto ad un’esistenza dignitosa, all’istruzione e all’assistenza sanitaria universale, alla casa, al pieno sviluppo della propria personalità attraverso il libero accesso alla cultura e allo sport senza barriere economiche. Solo attraverso l’abbattimento del capitalismo e la costruzione del Socialismo-Comunismo queste conquiste potranno essere realizzate in modo stabile e realmente universale.
Nella società attuale esistono già tutte le condizioni materiali affinché questo si possa realizzare. L’estensione del carattere sociale della produzione, che aumenta costantemente, rende sempre più evidente la contraddizione con l’appropriazione capitalistica della ricchezza. Tutti i bisogni e le necessità sono soddisfatti dai lavoratori in ogni settore della nostra società. E’ necessario che la classe operaia e in particolare le giovani generazioni, acquisiscano coscienza della possibilità e della necessità di questo cambiamento. Non ignoriamo che oggi la borghesia estende il suo attacco ideologico sulla maggior parte della gioventù degli strati popolari. La vittoria della controrivoluzione in URSS e nei paesi socialisti ha certamente giocato un ruolo primario in questo processo. La campagna denigratoria condotta contro il socialismo reale, il tentativo di equiparazione con il nazi-fascismo e la creazione della categoria dei totalitarismi (incorretta da tutti i punti di vista), l’anticomunismo e il tentativo di messa al bando di partiti comunisti, gioventù comuniste e simboli comunisti hanno lo scopo di trasmettere alla nuova generazione una visione distorta del Socialismo. Allo stesso tempo, i giganteschi apparati mediatici, culturali e politici a disposizione dei capitalisti hanno amplificato la loro capacità di influenza nell’esercitare la loro egemonia. Ma la crisi e le condizioni di vita reali della gioventù pongono oggi sempre più contraddizioni con la visione imposta dalla classe dominante e dal suo apparato di egemonia. Il principale compito della gioventù comunista, dunque, è precisamente quello di dare alla gioventù degli strati popolari coscienza e organizzazione, di condurre una lotta ideologica per rafforzare e stringere i propri ranghi e costruire un’avanguardia cosciente e animata da spirito militante nella lotta per il cambiamento rivoluzionario. Questo significa contrastare, punto per punto, l’opera di inganno svolta negli ultimi anni, combattere contro la logica individualista, l’atteggiamento di sconfitta e passività oggi dilagante tra i giovani, organizzare attraverso la lotta il nostro cammino verso un cambiamento rivoluzionario. Facciamo nostra l’esortazione che Antonio Gramsci fece alla gioventù: «Istruitevi, perché avremo bisogno di tutta la vostra intelligenza. Agitatevi, perché avremo bisogno di tutto il vostro entusiasmo. Organizzatevi, perché avremo bisogno di tutta la vostra forza.»
Coscienti di questo grande compito, guardiamo al futuro con ottimismo convinti che la nostra epoca sarà un’epoca di grandi rivolte e rivoluzioni sociali. Ci prepariamo ad ogni livello per celebrare il centenario della Grande Rivoluzione Socialista, che cade nel 2017, per mostrare alla gioventù la necessità e l’attualità del Socialismo, che la società per la quale stiamo lottando era stata realizzata e possiamo riuscirci ancora. Quest’oggi a Roma, noi dichiariamo la nostra volontà di proseguire su un cammino comune, lavorando per rafforzare i nostri legami, estendere la solidarietà internazionalista e la nostra comune lotta per la costruzione del Socialismo-Comunismo.
organizzazioni presenti e firmatarie:
KJO – Gioventù Comunista d’Austria
JCC – Gioventù Comunista di Catalogna
EDON – Organizzazione della Gioventù DEmocratica Unita (Cipro)
KSM – Unione della Gioventù Comunista (Rep Ceca)
SDAJ – Gioventù Socialista dei lavoratori Tedeschi (Germania)
KNE – Gioventù Comunista di Grecia
Fronte di sinistra – Alleanza della Gioventù Comunista (Ungheria)
FGC – Fronte della Gioventù Comunista (Italia)
CJB – Movimento della gioventù comunista (Paesi Bassi)
RCYL(b) – Lega della Gioven
(Message over 64 KB, truncated)
On March 11, 2006, President Slobodan Milosevic died in a NATO prison. No one has been held accountable for his death. In the 10 years since the end of his lonely struggle to defend himself and his country against the false charges invented by the NATO powers, the only country to demand a public inquiry into the circumstances of his death came from Russia when Foreign Minister, Serge Lavrov, stated that Russia did not accept the Hague tribunal’s denial of responsibility and demanded that an impartial and international investigation be conducted. Instead, The NATO tribunal made its own investigation, known as the Parker Report, and as expected, exonerated itself from all blame.
But his death cannot lie unexamined, the many questions unanswered, those responsible unpunished. The world cannot continue to accept the substitution of war and brutality for peace and diplomacy. It cannot continue to tolerate governments that have contempt for peace, for humanity, the sovereignty of nations, the self-determination of peoples, and the rule of law.
The death of Slobodan Milosevic was clearly the only way out of the dilemma the NATO powers had put themselves in by charging him before the Hague tribunal. The propaganda against him was of an unprecedented scale. The trial was played in the press as one of the world’s great dramas, as world theatre in which an evil man would be made to answer for his crimes. But of course, there had been no crimes, except those of the NATO alliance, and the attempt to fabricate a case against him collapsed into farce.
The trial was necessary from NATO’s point of view in order to justify the aggression against Yugoslavia and the putsch by the DOS forces in Belgrade supported by NATO, by which democracy in Yugoslavia was finally destroyed and Serbia reduced to a NATO protectorate under a Quisling regime. His illegal arrest, by NATO forces in Belgrade, his illegal detention in Belgrade Central Prison, his illegal rendition to the former Gestapo prison at Scheveningen, near The Hague, and the show trial that followed, were all part of the drama played out for the world public, and it could only have one of two endings, the conviction, or the death, of President Milosevic.
Since the conviction of President Milosevic was clearly not possible after all the evidence was heard, his death became the only way out for the NATO powers. His acquittal would have brought down the entire structure of the propaganda framework of the NATO war machine and the western interests that use it as their armed fist.
NATO clearly did not expect President Milosevic to defend himself, nor with such courage and determination. The media coverage of the beginning of the trial was constant and front page. It was promised that it would be the trial of the century. Yet soon after it began the media coverage stopped and the trial was buried in the back pages. Things had gone terribly wrong for Nato right at the start. The key to the problem is the following statement of President Milosevic made to the judges of the Tribunal during the trial:
“This is a political trial. What is at issue here is not at all whether I committed a crime. What is at issue is that certain intentions are ascribed to me from which consequences are later derived that are beyond the expertise of any conceivable lawyer. The point here is that the truth about the events in the former Yugoslavia has to be told here. It is that which is at issue, not the procedural questions, because I’m not sitting here because I was accused of a specific crime. I’m sitting here because I am accused of conducting a policy against the interests of this or another party.”
The prosecution, that is the United States and its allies, had not expected a real defence of any kind. This is clear from the inept indictments, confused charges, and the complete failure to bring any evidence that could withstand even basic scrutiny. The prosecution case fell apart as soon as it began. But once started, it had to continue. Nato was locked into a box of its own making. If they dropped the charges, or if he was acquitted, the political and geostrategic ramifications were enormous. Nato would have to explain the real reasons for the aggression against Yugoslavia. Its leaders themselves would face war crimes charges. The loss of prestige cannot be calculated. President Milosevic would once again be a popular political figure in the Balkans. The only way out for NATO was to end the trial but without releasing Milosevic or admitting the truth about the war. This logic required his death in prison and the abandonment of the trial.
The Parker Report contains facts indicating that, at a minimum, the Nato Tribunal engaged in conduct that was criminal regarding his treatment and that conduct resulted in his death. The Tribunal was told time and again that he was gravely ill with heart problems that needed proper investigation, treatment and complete rest before engaging in a trial. However, the Tribunal continually ignored the advice of the doctors and pushed him to keep going with the trial, knowing full well that the stress of the trial would certainly kill him.
The Tribunal refused prescribed medical treatment in Russia seemingly for political reasons and once again put the Tribunal’s interests, whatever they are, ahead of Milosevic’s health. In other words they deliberately withheld necessary medical treatment that could have lead to his death. This is a form of homicide and is manslaughter in the common law jurisdictions.
However, there are several unexplained facts contained in the Parker Report that need further investigation before ruling out poison or drugs designed to harm his health: the presence of the drugs rifampicin and droperidol in his system being the two key ones. No proper investigation was conducted as to how these drugs could have been introduced into his body. No consideration was given to their effect. Their presence combined with the unexplained long delay in getting his body to a medical facility for tests raises serious questions that need to be answered but which until today remain unanswered.
The Parker Report, despite its illogical conclusions, exonerating the Nato tribunal from blame, provides the basis for a call for a public inquiry into the death of President Milosevic. This is reinforced by the fact that the Commandant of the UN prison where President Milosevic was held, a Mr. McFadden, was, according to documents exposed by Wikileaks, supplying information to the US authorities about Milosevic throughout his detention and trial, and is further reinforced by the fact that Milosevic wrote a letter to the Russian Embassy a few days before his death stating that he believed he was being poisoned. Unfortunately he died before the letter could be delivered in time for a response.
All these facts taken together demand that a public international inquiry be held into the entirety of the circumstances of the death of President Milosevic, not only for his sake and the sake of his widow Mira Markovic and his son, but for the sake of all of us who face the constant aggressive actions and propaganda of the NATO powers. Justice requires it. International peace and security demand it.