Dagli Stati uniti all’Europa, la «crisi dei migranti» suscita accese polemiche interne e internazionali sulle politiche da adottare riguardo ai flussi migratori. Ovunque però essi vengono rappresentati secondo un cliché che capovolge la realtà: quello dei «paesi ricchi» che sarebbero costretti a subire la crescente pressione migratoria dai «paesi poveri».

Si nasconde la causa di fondo: il sistema economico che nel mondo permette a una ristretta minoranza di accumulare ricchezza a spese della crescente maggioranza, impoverendola e provocando così l’emigrazione forzata.  Riguardo ai flussi migratori verso gli Stati uniti, è attualissimo ed emblematico il caso del Messico.

La sua produzione agricola è crollata quando, con il Nafta (l’accordo nordamericano di «libero» commercio), Usa e Canada hanno inondato il mercato messicano con prodotti agricoli a basso prezzo grazie alle proprie sovvenzioni statali.

Milioni di contadini sono rimasti senza lavoro, ingrossando il bacino di manodopera reclutata nelle maquiladoras: migliaia di stabilimenti industriali lungo la linea di confine in territorio messicano, posseduti o controllati per lo più da società statunitensi, nei quali i salari sono molto bassi e i diritti sindacali inesistenti.

In un paese in cui circa la metà della popolazione vive in povertà, è aumentata la massa di coloro che cercano di entrare negli Stati uniti. Da qui il Muro lungo il confine col Messico, iniziato dal presidente democratico Bill Clinton quando nel 1994 è entrato in vigore il Nafta, proseguito dal repubblicano George W. Bush, rafforzato dal democratico Obama, lo stesso che il repubblicano Trump vorrebbe ora completare su tutti i 3000 km di confine.

Riguardo ai flussi migratori verso l’Europa, è emblematico il caso dell’Africa. Essa è ricchissima di materie prime: oro, platino, diamanti, uranio, coltan, rame, petrolio, gas naturale, legname pregiato, cacao, caffè e molte altre. Queste risorse, sfruttate dal vecchio colonialismo europeo con metodi di tipo schiavistico, vengono oggi sfruttate dal neocolonialismo europeo facendo leva su élite africane al potere, manodopera locale a basso costo e controllo dei mercati interni e internazionali. Oltre cento compagnie quotate alla Borsa di Londra, britanniche e altre, sfruttano in 37 paesi dell’Africa subsahariana risorse minerarie del valore di oltre 1000 miliardi di dollari.

La Francia controlla il sistema monetario di 14 ex colonie africane attraverso il Franco CFA (in origine acronimo di «Colonie Francesi d’Africa», riciclato in «Comunità Finanziaria Africana»): per mantenere la parità con l’euro, i 14 paesi africani devono versare al Tesoro francese metà delle loro riserve valutarie.

Lo Stato libico, che voleva creare una moneta africana autonoma, è stato demolito con la guerra nel 2011. In Costa d’Avorio (area CFA), società francesi controllano il grosso della commercializzazione del cacao, di cui il paese è primo produttore mondiale: ai piccoli coltivatori resta appena il 5% del valore del prodotto finale, tanto che la maggior parte vive in povertà. Questi sono solo alcuni esempi dello sfruttamento neocoloniale del continente. L’Africa, presentata come dipendente dall’aiuto estero, fornisce all’estero un pagamento netto annuo di circa 58 miliardi di dollari. Le conseguenze sociali sono devastanti.

Nell’Africa subsahariana, la cui popolazione supera il miliardo ed è composta per il 60% da bambini e giovani di età compresa tra 0 e 24 anni, circa i due terzi degli abitanti vivono in povertà e, tra questi, circa il 40% – cioè 400 milioni – in condizioni di povertà estrema. La «crisi dei migranti» è in realtà la crisi di un sistema economico e sociale insostenibile.

I riflettori politico-mediatici, focalizzati sui flussi migratori Sud-Nord attraverso il Mediterraneo, lasciano in ombra altri flussi: quelli Nord-Sud di forze militari e armi attraverso il Mediterraneo. Anzi attraverso il «Mediterraneo allargato», area che, nel quadro della strategia Usa/Nato, si estende dall’Atlantico al Mar Nero e, a sud, fino al Golfo Persico e all’Oceano Indiano. Nell’incontro col segretario della Nato Stoltenberg a Roma, il premier Conte ha sottolineato la «centralità del Mediterraneo allargato per la sicurezza europea», minacciata dall’«arco di instabilità dal Mediterraneo al Medio Oriente». Da qui l’importanza della Nato, alleanza sotto comando Usa che Conte definisce «pilastro della sicurezza interna e internazionale». Completo stravolgimento della realtà.

È stata fondamentalmente la strategia Usa/Nato a provocare «l’arco di instabilità» con le due guerre contro l’Iraq, le altre due guerre che hanno demolito gli Stati jugoslavo e libico, e quella per demolire lo Stato siriano. L’Italia, che ha partecipato a tutte queste guerre, secondo Conte svolge «un ruolo chiave per la sicurezza e stabilità del fianco sud della Alleanza».

In che modo, lo si capisce da ciò che i media nascondono. La nave Trenton della U.S. Navy, che ha raccolto 42 profughi (autorizzati a sbarcare in Italia a differenza di quelli dell’Aquarius), non è di stanza in Sicilia per svolgere azioni umanitarie nel Mediterraneo: è una unità veloce (fino a 80 km/h), capace di sbarcare in poche ore sulle coste nord-africane un corpo di spedizione di 400 uomini e relativi mezzi. Forze speciali Usa operano in Libia per addestrare e guidare formazioni armate alleate, mentre droni armati Usa, decollando da Sigonella, colpiscono obiettivi in Libia. Tra poco, ha annunciato Stoltenberg, opereranno da Sigonella anche droni Nato. Essi integreranno l’«Hub di direzione strategica Nato per il Sud», centro di intelligence per operazioni militari in Medioriente, Nordafrica, Sahel e Africa subsahariana.

L’Hub, che diverrà operativo in luglio, ha sede a Lago Patria, presso il Comando della forza congiunta Nato (Jfc Naples), agli ordini di un ammiraglio statunitense – attualmente James Foggo – che comanda anche le Forze navali degli Stati uniti in Europa (con quartier generale a Napoli-Capodichino e la Sesta Flotta di stanza a Gaeta) e le Forze navali Usa per l’Africa. Tali forze sono state integrate dalla portaerei Harry S. Truman, entrata due mesi fa nel Mediterraneo con il suo gruppo d’attacco.

Il 10 giugno, mentre l’attenzione mediatica si concentrava sulla Aquarius, la flotta Usa con a bordo oltre 8000 uomini, armata di 90 caccia e oltre 1000 missili, veniva schierata nel Mediterraneo orientale, pronta a colpire in Siria e Iraq. Negli stessi giorni, il 12-13 giugno, faceva scalo a Livorno la Liberty Pride, una delle navi militarizzate Usa, imbarcando sui suoi 12 ponti un altro carico di armi che, dalla base Usa di Camp Darby, vengono inviate mensilmente in Giordania e Arabia Saudita per le guerre in Siria e nello Yemen. Si alimentano così le guerre che, unite ai meccanismi neocoloniali di sfruttamento, provocano impoverimento e sradicamento di popolazioni. Aumentano di conseguenza i flussi migratori in condizioni drammatiche, che provocano vittime e nuove forme di schiavitù. «Sembra che essere duri sull’immigrazione ora paghi», commenta il presidente Trump riferendosi alle misure decise non solo da Salvini ma dall’intero governo italiano, il cui premier viene definito «fantastico».

Giusto riconoscimento da parte degli Stati uniti, che nel programma di governo sono definiti «alleato privilegiato» dell’Italia.

“Questi non toccheranno mai più terra in Italia. La pacchia è stra-finita”. Nel vocabolario di Salvini le Ong (organizzazioni non governative) sono delle “navi da crociera”, “taxi” e persino “vice-scafisti”. Da togliere ovviamente di mezzo.

Inutile prendersela solo col leader della Lega e a tempo perso ministro dell’interno, nonché vice-premier. Lui è solo il megafono più sguaiato di una trasformazione oramai avvenuta nel fragile imperialismo continentale guida tedesca. Complice la crisi economica mai finita – dopo quasi 11 anni – aggravata dalle politiche di austerità e ora dall’esplosione di quella che era la camera di compensazione dell’Occidente (il G7, ora affossato da Trump), la direzione di marcia dell’Unione Europea sta velocemente delineandosi.

Il caso delle Ong è quasi rivelatore. Queste organizzazioni “umanitarie”, ufficialmente “non governative”, finanziate quasi sempre da potenti strutture finanziarie multinazionali (basta guardare il consiglio di amministrazione di Save the children Italia per farsi un’idea) e solo in minima parte dall’opinione pubblica di buoni sentimenti, sono state spesso, per un quarto di secolo, la “colonna civile” degli eserciti occidentali.

Intervenivano dopo una guerra o poco prima dell’attacco occidentale, inevitabilmente giustificato con “ragioni umanitarie” e la “difesa dei diritti umani”. Non tutte le Ong appartengono alla piccola galassia delle “milizie civili” occidentali; alcune sono effettivamente dei piccoli miracoli della solidarietà organizzata (Emergency è probabilmente la migliore espressione di questo sentimento).

Ma l’epoca in cui le Ong in generale erano benedette anche dai governi occidentali sembra decisamente finita. Il procuratore di Catania, Carmelo Zuccaro, parla da tempo in modo pesantissimo di quelle impegnate nei salvataggi in mare nel Canale di Sicilia. “Fanno parte di un sistema profondamente sbagliato, che affida la porta d’accesso all’Europa a trafficanti che sono criminali senza scrupolo“. 

Lo affianca una voce giudiziariamente autorevole come il procuratore nazionale antimafia, Federico Cafiero de Raho: “quello che rende difficile il contrasto alle organizzazioni che gestiscono il traffico di migranti è il ‘disordine’ negli interventi. Questo determina l’impossibilità di avere appartenenti alla polizia giudiziaria sulle navi che vanno a recuperare i migranti“.

Il discorso di questi due alti magistrati è la versione “beneducata” del ciarpame salviniano, ma non se ne discosta di un millimetro per quanto riguarda l’obiettivo: in mare, d’ora in poi, ci devono essere soltanto i militari. Meglio ancora se “europei” e non solo italiani.

Se alziamo gli occhi dal nostro miserabile teatrino politico e guardiamo a quel che avviene a livello della Ue – fin qui considerata, erroneamente, in parte anche nella cosiddetta “sinistra radicale”, una sorta di bastiona della civiltà contro i rischi di riprecipitare nel fascismo (prima con Berlusconi, ora con Salvini) – la situazione appare assai chiara. Lungi dal considerare un barbaro senza scrupoli il mattatore leghista, i suoi metodi e i suoi obiettivi appaiono integralmente condivisi ai piani alti di Bruxelles.

Intervistato sull’argomento, il capogruppo del Partito Popolare Europeo (quello di Merkel, Rajoy e Berlusconi), Manfred Weber, non fa neppure finta di essere meno drastico: “Mi piace il fatto che con la sua dura decisione sull’Aquarius Salvini abbia fatto chiaramente capire che l’Italia non ne può più, che ha raggiunto il colmo. Un dato positivo. Sono pienamente d’accordo con lui. E lo ero anche con i muri eretti in Bulgaria e in Spagna. Finché ci saranno confini aperti per i migranti illegali questi continueranno ad arrivare”.

Non dice questo perché abbia qualche lontana nostalgia paranazista, ma per un motivo squisitamente economico: “i migranti africani non hanno le competenze lavorative che servono a paesi come Germania e Olanda. E la loro formazione sarebbe troppo costosa per l’Europa”. Quei paesi non hanno neanche pomodori da raccogliere, dunque vanno respinti e riportati nei paesi di provenienza, aumentando il numero dei militari europei impiegati in Frontex.

Di fronte a questa linea europea – Salvini la spiega a suo modo, per specularci meglio sopra, ma non è affatto una sua esclusiva “conflittuale” con la Ue – a nulla vale l’obiezione sollevata ad esempio dalla presidente di Msf Italia, Claudia Lodesani: “le navi delle Ong effettuano i soccorsi sempre in coordinamento con la Guardia Costiera. Ed infatti a bordo dell’Aquarius c’erano 400 persone precedentemente soccorse dalla Guardia Costiera italiana“. 

E’ ovviamente verissimo. Ma non conta più nulla. Prima le Ong servivano, ora si devono togliere dai piedi, la parola passa ai militari.

Perché? E’ meglio non avere civili tra i piedi, quando si devono fare certe operazioni. Ne potrebbe risentire tutta la narrazione che descrive l’Unione Europea come un paradiso “umanitario”, dove si fanno rispettare i “diritti civili” anche a costo di bombardare qualcun altro.

У сусрет 20.ој годишњици агресије НАТО - Да ли је прекинута ,,Уранијумска тишина’’

Вељко Смиљанић

Народна скупштина Републике Србије усвојила је 18. маја 2018. године одлуку о формирању Комисије за утврђивање последица агресије НАТО-а 1999. године по здравље грађана и природну околину Србије. За одлуку је гласало 157 присутних народних посланика без иједног гласа против. После дугог периода, у српском парламенту остварен је консенсус о важном научном и државном питању. 

Комисија је сачињена од народних посланика а њен председник је посланик Српске напредне странке и председник Одбора за здравље Народне скупштине др Дарко Лакетић. Комисију ће чинити посланици владајуће већине, али и опозиције. У раду Комисије биће ангажовани научни и стручни сарадници, а први целовит Извештај о налазима треба да буде поднет Скупштини до краја 2020. године. У међувремену, сваких шест месеци, Комисија ће обавештавати Скупштину о напретку у раду. Задатак Комисије биће да утврди узрочно-последичне везе између коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом, других отровних супстанци и методa, примењених од стране НАТО-а током агресије 1999., с једне стране, и масовног повећања броја оболелих грађана, укључујући децу, од малигних болести и других раније мање присутних опасних болести, с друге стране. 

Најављено је да ће ово тело српског парламента сарађивати са сличним телима других парламената у Европи, посебно са парламентом Италије, чије су истраге довеле до правоснажних пресуда у корист жртава дејства осиромашеног уранијума. Ради се о последицама на здравље војника који су у саставу снага ОУН (КФОР) били распоређени у српској покрајини Косово и Метохија.

Поред ове Комисије Народне скупштине, последице ће паралелно истраживати и Међуресорно тело Владе Србије, које оснивају министарства заштите животне средине, здравља и одбране. У овом експертском телу биће ангажовани најеминентнији стручњаци Србије из области здравља, радијације и заштите  природне околине. Њима ће бити на располагању модерне лабораторије и резултати досадашњих истраживања. 

У прилог потребе рада на заштити и упознавања становништва на овим просторима говори и податак који је изнео Доменик Леђер, заступник око  7000 италијанских војника у саставу КФОР  који су добили тешке облике карцинома, од којих је 359 преминуло од последица изложености осиромашеном уранијуму на простору Косова и Метохије. 

После агресије НАТО 1999. године Савезна влада СРЈ је формирала своју Комисију за утврђивање последица коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом као и бомбардовања рафинерија, постројења хемијске индустрије, трансформатора за пренос електро-енергије услед којих су се стварала и ширила отровна гасовита једињења загађујући ваздух, земљиште и водотокове. После тзв. Демократских промена 2000. о феномену коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних средстава током агресије НАТО завладала је својеврсна „уранијумска тишина“.

Београдски форум за свет равноправних је непрекидно од свог оснивања 2000. године до данас, упућивао јавне, усмене и писане апеле да се покрену званична истраживања о последицама коришћења пројектила са осиромашеним уранијумом и других отровних супстанци и метода током агресије НАТО, да се последице санирају и становништво  заштити, као и да се покрене поступак за накнаду ратне штете. Указивао је да су таква истраживања покренута у институцијама многих европских држава, у Европском парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе и да је нелогичмно да су друге земље и нације забринутије него институције Србије која је директна жртва коришћења преко 15 тона пројектила са осиромашеним уранијумом чији је век разлагања 4,5 милијарди година. Нажалост, није било реакција.

Најновији Апел, у том смислу, упућен је са Конференције поводом деветнаесте годишњице Агресије, одржане 21. марта 2018. године у Дому Војске Србије, у организацији Београдског форума  за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије и Друштва српских домаћина. Овај Апел је достављен Влади Србије као и свим државним институцијама, укључујући Народну скупштину и председника Републике.

Подржавајући рад недавно формираних тела Народне скупштине и Владе, Београдски форум за свет равноправних и многе друге партнерске организације, из земље и иностранства, очекују да државне институције Србије заузму позитивне ставове и о другим апелима Београдског форума, укључујући и Апел за мораторијум на војне вежбе са НАТО-ом током 2019. године, у знак изражавања пијетета према жртвама агресије НАТО поводом 20-е годишњице тог злочиначког акта. Таква одлука била би у складу са принципом војне неутралности и допринос формирању патриотског погледа младих генерација.

Il mondo al contrario: la Serbia dovrà risarcire coloro che l'hanno bombardata?

Копнена агресија НАТО је извршена - Бошко Антић

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

„Српски телеграф“ је објавио 22 маја 2018. године чланак „Српски генерали продали Косово“, који су наводно обманули Милошевића да предстоји копнена агресија и, на основу изјаве Мирослава Лазанског, тврди да та операција није ни планирана.

Копнене агресије је итекако било!

Тврдње разноразних аналитичара да копнена агресија на СР Југославију није извршена, па чак ни планарана, су нетачне. Из само њима познатих разлога настоји се умањити подвиг наше Војске, која је под налетом оружаних снага Албаније и Шиптарских
терористичких снага одбранила нашу територију и није дозволила ни да стопу наше земље заузме непријатељ.

Надчовечанским напором вођене су борбе на Кошарама (од 9 априла до 14 јуна 1999 године) и на Паштрику (од 26 маја до 14 јуна 1999 године). Подржан снагама НАТО-а непријатељ је бесомучно јуришао на браниоце, а стратегијска авијација је бојиште претворила у површину као на Месецу.

Била је то класично изведена ваздушно-копнена битка са свим елементима које она садржи – наша територија нападнута је из ваздушног простора и са копна, чак и стратегијском авијацијом која нигде на овако малом простору није коришћена. Они који објављују овакве изјаве могли су издражати на местима где су били још, а да ли су могли браниоци на Кошарама и Паштрику?

У име храбрих бранилаца и 133 погинула војника не смемо дозволити да неко, због личних интереса, покушава да обезвреди јуначка дела наших војника.

Битка на Кошарама

Кампања НАТО авијације се појачавала из дана у дан, уз истовременни покушај убацивања на Косово и Метохију већих снага тзв. Ослободилачке војске Косова и плаћеника преко границе са Албанијом.

Команде Треће армије и Приштинског корпуса процениле су могуће сценарије за напад копнених снага агресора са простора Албаније, с обзиром да су у рејону Тропоје биле сконцентрисане јаке снаге од око 15.000 Шиптарских терористичких снага, 8.ooo припадника Војске и Министарства унутрашњих послова Албаније и око 12.000 војника НАТО, са око 15 тенкова М1 „Абрамс“, 20 оклопних транспртера „Бредли'', 30 борбених хеликоптера „Апач'', већим бројем транспортних хеликоптера, 27 вишецевних бацача ракета „Atack'' и авиона А-10.

Процењено је да напад копнених снага треба очекивати на правцу Тропоја- Морина-Ђаковица, у захвату „Бакалијевог пута“, јер је он најповољнији за употребу оклопно-механизованих јединица. Напад би отпочео уз снажну артиљеријску припрему и подршку ваздушних снага по циљевима на читавој дубини зоне одбране 125 моторизоване бригаде, са циљем пробоја на фронту између караула „Морина'' и „Ћафа Прушит'', у циљу стварања мостобрана до линије село Пуношевац – село Берковац, ради увођења другог ешелона.

Међутим, напад копнених снага почео је 9/10. Априла 1999 године у 4.05 часа на фронту од Карауле „Морина'' до Карауле „Кошаре'' класичном копненом агресијом уз ангажовање више хиљада терориста, прикупљених широм Западне Европе, Републике
Македоније и Републике Албаније, уз подршку Оружаних снага Републике Албание и непрекидну ваздухопловну подршку НАТО по положајима наших снага на објектима Раша Кошарес и караула „Морина“ и „Кошаре“. Нападом копнених снага НАТО на правцу Тропоја-Кошаре-Батуша-Дечане постигнуто је делимично изненађење јер је изведен на тешко проходном и пошумљеном земљишту са снежним покривачем и до једног метра.
Напад на Кошарама „затекао'' је 125 моторизовану бригаду у ситуацији да је са 2/3 снага посела зону одбране, док су остале јединице биле ангажоване на разбијању Шиптарских терористичких снага у рејонима Бајгора - Стари Трг и планина Чичевица.
На фронту, ширине око 3-4 километра, од објекта Маја Глава до објекта Раша Кошарес, нападало је око 3.000-5.000 терориста, а по дубини у рејону Тропоја - село Вицедољи била је груписана већа групација терориста. На рејон Карауле „Кошаре“ нападало је око 800-1.000 терориста заједно са плаћеницима, црнцима, специјалцима са зеленим береткама и муџахединима.

У таквој ситуацији граничари 53 граничног батаљона, у првој линији ровова на граничној линији, испољили су невиђени херојизам и зауставили све нападе. На објекту Раша Кошарес група од десетак наших војника успела је да одбије први напад дрогираних терориста, али су под налетом новог таласа били принуђени да се повуку.

Терористи су заузели објекат Раша Кошарес и ушли на нашу територију до Карауле „Кошаре“, коју су наши граничари због неповољне тактичке ситуације напустили. Команде Треће армије и Приштинског корпуса предузеле су хитне мере: формирана је Командна група; стабилизован фронт и заустављен напад агресора; у селу Батуша формирно је и Привремено командно место 125 моторизоване бригаде, а командант је преузео команду  над свим јединицама у зони, између караула „Морина'' и„Кошаре''; наша артиљерија и минобацачке јединице отварале су ватру на територији Републике Албаније по нападним колонама терориста, које су се кретале ка нашој граници чиме су створени застоји и велика концентрација терористичких снага на комуникацијама.

То је привремено зауставило увођење нових снага у напад. На Караулу „Кошаре“, као појачање, упућени су: Вод Војне полиције из Батаљона Војне полиције Прве армије из Дечана; Чета Војне полиције из састава Трећег батаљона Војне полиције Треће армије, као и моторизовани вод из састава Другог моторизованог батаљона125. моторизоване бригаде, после чега је уследио противнапад у бок терориста на објекту Раша Кошарес и разбијање и избацивање терориста са наше територије. Део наших снага запосео је погодне положаје на албанској територији. После тог догађаја јединице 125 моторизоване бригаде ојачане снагама 63 падобранске бригаде, 72 специјалне бригаде, јединицама Војне полције Прве армије и извиђачким јединицама Треће армије, све до 10 јуна 1999 године, спречавале су Шиптарске терористичке снаге да заузму и педаљ територије Косова и Метохије.

У току борби на Кошарама за одбрану државне границе погинуло је 93 припадника, а шест је нестало. Највећи број погинулих 61 је у свакодневним борбама са Шиптарским терористичким снагама, а 32 од дејства НАТО авијације.

Борбе на Паштрику

Док су трајале борбе на Кошарама, агресор није одустајао од покушаја да копном уђе на територију Косова и Метохије. Током 26 маја 1999 године извршено је пребацивање око 600 искусних припадника тзв. Ослободилачке војске Косова у рејон села Ђеђен, у близини наше Карауле и Граничног прелаза „Врбница''. Одмах после поноћи, после снажне артиљеријске припреме по предњем крају Првог моторизованог батаљона 549 моторизиавне бригаде извршено је убацивање, више мањих диверзантско-терористичких група на врх Паштрика, где није било наших јединица.

У 5 часова почео је напад пешадијских јединица јачине од око 1 људи на фронту од око 5-6 километара. Циљ агресора био је да Шиптарске терористичке снаге, по сваку цену, остваре дубљи продор и мостобран за увођење јачих копнених снага НАТО ради избијања у рејон Призрена. Интензивном и снажном подршком авијације, због великих међупростора између рејона одбране наших јединица, дошло је до уклињавања нападача на појединим правцима и до 100-200 метара.

Дејством наше артиљерије напад је заустављен а борбе су настављене на блиским одстојањима око граничне линије. Наша артиљерија, ватрама по очекујућим рејонима другог ешелона у околини Круме, где се, налазило око 12 људи, привремено је зауставила довођење свежих анага. Команда 549 моторизоване бригаде, у циљу избегавања већих губитака, плански је повукла јединице са граничне линије на резервне положаје одбране. Команда Треће армије наредила је употребу армијске артиљерије у циљу подршке јединицама Приштинског корпуса, пре свега 549 моторизованој бригади.

Напади агесорских снага настављени су 27 маја 1999 године у 5.42 часова. Шиптарске терористичке снаге јачине једне бригаде, користећи ноћ, успеле су да поседну полазне положаје на фронту од око 2,5 километра, од Карауле „Горожуп'' до јужних падина Паштрика. Напад је извршен уз снажну авио и артиљериску подршку Оружаних снага Албаније. Уследио је одговор наше артиљерије која је контрабатирањем неутралисала непријатељску артиљерију и циљеве у очекујућим рејонима на територији Албаније. Међутим. дрогирани терористи у таласима су нападали на наше положаје вриску и урлике. Прецизним запречним ватрама и активирањем мина са разорним усмереним дејством наши војници, су успели да зауставе први талас, уз помахниталих терориста и нанели им велике губитке. У рејону карауле „Горожуп'' било је на стотине погинулих терориста које су камионима односили са бојишта. Одмах затим уследио је нови напад око 2 до 3 терориста из друге линије. Због бројчане надмоћности, наше снаге су биле принуђене да се плански извуку на другу линију одбране Горожупска бачила – село Бинај – село Тајец.

Ситуација је постајала све озбиљнија и било је само питање времена колико 250- так војника и добровољаца, могу да издрже и одупру се налетима терориста који су се уклинили око 800 до 1 метара од граничне линије.

У нападу агресор је ангажовао, и „Атланску бригаду“ састављену од шиптарских добровољаца из Америке. Команда 549 моторизоване бригаде упутила је на Истурено командно место „549“ групу старешина ради обједињавања командовања и ојачала јединице на предњем крају једном моторизованом четом из Трећег моторизованог батаљона из другог ешелона.

На Паштрику је ситуација била критична. Борбе су се водиле „прса у прса''. Најкритичније је било у рејону Горожупских бачила где је група од 50-так наших војника бранила положаје. Агресор је под заштитом ноћи стално доводио нове јединице и уводио у напад, па су борбе вођене на одстојањима и до 50 до 80 метара. Наша артиљерија, прецизном ватром, успевала је да спречи даље покушаје уклињавања и обухвата наших јединица и наносила велике губитке који су се бројали на стотине. Команда Приштинског корпуса наредила је извршење противнапада и избацивање терориста са наше територије. Уследио је про-ивнапад, уз јаку подршку артиљерије, на више појединачних праваца. У једном од њих поново је повраћена Караула „Горожуп“.

После поноћи 28 маја 1999 године, Команда 549 Моторизоване бригаде известила је да је напад агресора „сломљен'', а фронт стабилизован. О стању на горожупском фронту, ратни репортер Милован Дрецун известио је југословенску јавност: „Овакви призори се и на филму не могу видети. Код терориста видим на десетине погинулих. Запомагање и лелеци рањених чују се са свих страна. Све делује стравично и нестварно. Видим на око 150 метара од мене порушену караулу. У њеној близини је десетак наших  бораца, који успевају да одбију све налете. Простор са једне и друге стране границе је преоран кратерима авионских бомби и артиљериских пројектила. Око мене је гомила чаура и празних сандука од муниције. Фронт је стабилан све до Горожупских бачила. На врху Паштрика, у рејону објекта Врапче, налази се група од десет војника и два водника, који већ неколико дана одолевају нападима терориста и непријатељској авијацији. У том рејону виде се необично црни облаци дима и повремено се чују експлозије. На Врапче је кренуо вод војника да појача одбрану тог важног објекта.
Тома и ја се спремамо да се пробијемо до Карауле да направимо извештај... Ови јунаци су решени да до последње капи крви бране границу и не помишљају да одступе ни педаљ“. После поноћи 29 маја 1999 године агресор је поново покушао да поново преузме иницијативу. Помагала је и стретегијска авијација авионима Б-52. Међутим, терористи су заустављени у 2.3 часа. Агресор се није мирио са губитком позиција на горожупском фронту па је 30 маја 1999 године наставио да стратегијском авијацијом бомбардује наше јединице. Авиони Б-52 гађали су положаје у рејону Карауле „Горожуп“ и села Планеје. Скоро све куће у селу су сравњене са земљом а простор око села је претворен у „спржену земљу''. Дана 31 маја 1999 године агресор је покушао да поврати „изгубљене“ положаје. У 6.3 часова, уз снажну подршку хаубица, вишецевних бацача ракета и минобацача, почео је нови напад снагама јачине од око 1.5 људи, на фронту око 1-1,5 километар, али без подршке из ваздуха.

Уследио је одговор наше артиљерије па су терористима нанети велики губици и заустављен је напад. Међутим, и поред великих губитака, и даље су нападали у талаласима ангажујући и до 2.000 људи. Нови напад почео је у 17 часова, овога пута уз снажну подршку авијације, око порушене карауле „Горожуп'', на самој граничној линији. Најтеже борбе водиле су се на правцима Горожупска бачила - објекат Врапче и Горожупска бачила – село Планеја. У 18 часова, авијација са више пројектила погодила је кућу у којој је размештено Истурено командно место „549“ у Шех-Махали. Тоне авио-бомби збрисале су све куће у селу и Истурено командно место „549“, при чему је око тридесетак војника заробљено у рушевинама. Команда 549 моторизована бригада одмах је ангажовала санитетске екипе, групе за разчишћавање и цистерне са водом за пружање прве помоћи. Почела је најважнија борба, борба за животе затрпаних људи и борба за време. Ситуација је, из минута у минут, постајала је све драматичнија и тежа. Све је зависило од старешина и војника, херојског Првог моторизованог батаљона 549 моторизоване бригаде.

У 22.04 часа из рушевина је извучено 17 војника, и тројица рањених. Напади на Паштрику настављени су и 1 јуна 1999 године. Авијација је почела да бомбардује наше јединице од 1.3 час. Наша артиљерија, прецизним ватрама дуж читаве линије и по дубини, уносила је хаос у њихове редове. Армијска и корпусна артиљерија, планираним ватрама по положајима непријатељске артиљерије, пешадији у покрету ка граници и очекујућим рејонима Шиптарских терористичких снага, на територији Албаније, а корпусна и бригадна  понападним колонама терориста и уклињеним групама, успела је да разбије резерве агресора и убачене терористичке групе на гребену Паштрика и омогуће нашим јединицама да заузму погодне положаје са којих су контролисале прилазне путеве према Горожупу и спречавале сваки покушај пробоја фронта. Током 2 јуна 1999 године авијација агресора истовремено је почела са подршком јединица на Врбничком и Горожупском правцу, али је напад пешадије успешно заустављен.

Трећег јуна 1999 године јачи напад терориста био је усмерен на правцу село Горожуп - Планеја и преко Горожупских бачила. Били су то последњи покушаји терориста да се докопају дела наше територије. Међутим остали су без успеха. У операцији „Стрела-2“ авијација НАТО је гађала 79 пута, са 634 пројектила и 19 светлећих бомби, гранични појас између планина Паштрик и Јуничке планине. Најнтензивнија дејства била су 26, 27 и 31 маја 1999 године, када су авиони Б-52 бацили око 200 разорних бомби. У одбрани државне ганице у операцији ''Стрела 2'' погинуло је 25 а рањено 126 припадника 549 моторизоване бригаде. Према изјавама званичних извора из Албаније агресор је претрпео губитке од око 800 погинулих. Операцијом агресора руководио је тим НАТО, смештен у Куксу, који је координирао дејствима авијације и артиљерије, коју су наводиле специјалне извиђачке групе, убачене на падинама Паштрика. Штаб је био на директној вези са командом НАТО у Вићенци, али и са Вашингтоном. У нападној операцији ангажоване су снаге: „Атланска бригада“ америчких Шиптара, јачине око 500-1.000 људи; око три бригаде Шиптарских терористичких снага, састављене од припадника ОВК са Косова и Метохије, јачине око 4000 људи; делови Друге пешадијске дивизије Оружаних снага Албаније, око 500-1.000 људи; артиљериске јединице и специјалне јединице и групе НАТО, око 300-500 људи.

Обука јединица за „Стрелу 2“ изведена је под руководством инструктора из Израела, Холандије, Норвешке и Албаније, у центрима Хештану и Круми. Пентагон је за акцију „Стрела 2“ одобрио употребу стратегијских бомбардера Б-52, који су долетали из Велике Британије. Планери операције „Стрела 2“ су зону планине Паштрик и простор све до Призрена назвали ''Хог пен'', што значи ''свињски брлог''.

Нека је слава погинулим на Кошарама и Паштрику!

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

La riunione regionale europea del WPC (Consiglio Mondiale della Pace) si è tenuta con successo a Londra dal 26 al 27 maggio

Учешће Београдског форума на регионалном састанку Светског савета за мир, Лондон, 26. мај 2018.

Под окриљем Светског савета за мир (World Peace Council), у организацији Британске скупштине за мир (British Peace Assembly), а у координацији са Португалским саветом за мир и сарадњу (Portuguese Council for Peace and Cooperation), одржан је регионални састанак европских организација - чланова Светског савета за мир, у суботу, 26. маја 2018. године у Лондону. 

Београдски форум за свет равноправних представљала је Сандра Давидовић, докторанткиња Факултета политичких наука у Београду и чланица Управног одбора Београдског форума. На састанку су учествовали представници организација из више од 15 европских држава (Велика Британија, Португалија, Грчка, Швајцарска, Немачка, Ирска, Шпанија, Италија, Кипар, Турска, Белгија и др.), укључујући и госте из САД, као и са Блиског Истока. У конструктивној атмосфери, учесници сасатанка разменили су информације о протеклим активностима, као и предстојећим иницијативама и плановима. На састанку је изражена заједничка забринутост поводом растућег тренда милитаризације Европе и света, агресивне ратне реторике, хистеричне пропаганде, као и једностраних војних мера који стварају атмосферу страхa и неизвесности. Размењена су мишљења и о предстојећим активностима Савета, на Кипру, у Бриселу и у Даблину. 

Представница Форума је указала на актуелне безбедносне проблеме у региону Балкана, посебно проблем Косова и Метохије и у том контексту подсетила да се наредне године обележава 20. годишњица од почетка агресије НАТО на Србију (СРЈ) и формирања НАТО војне базе ,,Бондстил'' на територији Србије, без пристанка домаћих власти. С тим у вези, састанак је искоришћен за упознавање Светског савета за мир са активностима у вези са припремом велике међународне конференције Београдског форума, којом ће бити обележна ова годишњица, као и за анимирање свих мировних организација за што шире учешће и подршку у овој иницијативи Београдског форума. 

У наставку је текст њеног излагања на енглеском:

World Peace Council
WPC European member organizations meeting
London, May 2018

           Dear friends and comrades,
           Ladies and gentlemen,

    Allow me to begin with warmest greetings on behalf of the Belgrade Forum for a World of Equals and to convey our sincere appreciation for this initiative to organise today’s regional meeting of European members of the World Peace Council. I am especially grateful to the hosts of this significant gathering for their successful organization and hospitability. As an independent, non-profit and non-partisan organisation committed to the peace, the Belgrade Forum for a World of Equals finds this meeting to be a convenient occasion that provides constructive atmosphere for exchanging thoughts on our joint activities in the struggle for peace, as the peace is getting increasingly endangered by the forces of imperialism and domination.

    This is also a fine opportunity to recall the successful and constructive cooperation between the Belgrade Forum and the World Peace Council, whose activities strengthened the Council’s reputation and influence in the world and, as such, became an irreplaceable platform for rallying all organisations and individuals genuinelly committed to peace, justice and equality. The Belgrade Forum for a World of Equals gives our full support to all initiatives the WPC raised, as we find them timely and particularly important for all of us.

    Just like in previous years, the Belgrade Forum has been working intensively to promote the idea of peace and equality, both in Serbia and abroad, with a view to contributing to the critical reviewing of the ongoing political processes and the spreading of truth at the times of universally prevailing propaganda, war rhetoric, and global tensions. We share a huge concern of all peace movements caused by the growing trend of militarisation of Europe and indeed the entire world. War rhetoric, hysterical propaganda, unilateral military measures and global uncertainty, combined, leave no room for indifference of any person. The arms race, not dissimilar to one at times of the Cold War -- as evidenced by SIPRI data that world military expenditure has risen to $1,739 billion in 2017, with an upward trend – is an imminent threat to global peace and security. All this was followed by the transformation of economy in Europe, from civilian to military, namely, by the trend of militarisation of the entire system of the EU. Europe has become a channelled direction of NATO action, as revealed by intensive tendencies to establish European military, primarily by means of establishing the Permanent Structured Cooperation that envisages the increase of military budgets and the Member States’ coordinated cooperation with NATO actions in its drive to the East. Once a peace project, as the European Union has defined itself, nowadays its military component is becoming ever more visible. This shift should be viewed in the context of geostrategic ambitions of the USA and NATO, rather than as a stand-alone response of the Brussels administration to security threats to the Continent. This aligning of European capabilities to the military needs is the outcome of a subservient attitude of Brussels administration vis-à-vis the USA and NATO. The Balkana, acting as a precise seismologist of global changes, has invariably been the stage in which such changes could be felt most accurately. Given the price paid by Serbia in World War II, we are particularly concerned that these trends are coupled by increasingly widespread revival of Fascism and Nazism, especially in Europe.

    We hold that the present global instability and degradation of the principles of the international system have their roots in NATO military aggression against Serbia (the Federal Republic of Yugoslavia) of 1999. Expansive spreading of NATO military potential Eastwards began with this aggression and the establishment of the US military Camp “Bondsteel” erected on a part of Serbian territory devoid of consent of the home authorities, after the end of the aggression and forcible occupation of Kosovo and Metohija. The establishment of this camp, one of largest US military camps in the world, has triggered formation of other military bases in Europe, such as: four US camps in Bulgaria, four in Romania, and thereafter in Poland, Czech Republic, and the Baltic states. This is why we are extremely concerned by recent information that instead of closure, plans are to expand Camp “Bondsteel” most notably by constructing a military airport and by substantial increasing of landing capacities for military helicopters, thus making this base fit to serve as a coordinating centre for other US/NATO bases in this part of the world. This all compels us to constantly remind of NATO aggression on Serbia, because understanding this aggression is the key to understanding the continuity of intensified escalation in international relations, the purpose of the military build-up at the East of Europe, of an accelerated militarization and proliferation of military bases, unilateral military campaigns in the Middle East, under a series of false pretexts. The analysis of NATO aggression against Serbia helps better understand why the world of today is in the single most unstable state of affairs since WWII, abounding with tensions, deeply rooted distrust and overall fear.

    With all these extremely dangerous processes and phenomena, the Belgrade Forum for a World of Equals sincerely welcomes initiative to create Global Coalition against US/NATO Military Bases.   With our congratulation to this very important initiative, we fully support and subscribe to it, and we intend to give our input to the common efforts.

    Please allow me to use this venue to inform you that last March, within the marking of 19th anniversary of NATO aggression on Serbia, the Belgrade Forum sent public Appeal for Peace, which was met with great attention of both domestic and international public. Further, the Belgrade Forum requested the closure of Camp “Bondsteel” and other military bases, since all developments that unfolded over the recent years in the Balkans demonstrated that NATO is not a partner for peace but rather a direct threat to the peace and stability of the region. In addition, the Belgrade Forum has recently endorsed the Appeal for Moratorium on Military Exercises with NATO during 2019, in a gesture honouring all civilian and military victims of 78-day NATO aggression, and submitted to relevant state authorities of Serbia. We intend to keep you informed in more detail about all the above in the coming period, so to enable you to support the Forum in our plans to dedicate the next year not only to marking the 20th anniversary of NATO aggression on Serbia but also to take is as an additional impulse in our joint efforts in the struggle against the expansionist US/NATO strategy, against their policy of domination and endangering peace and security.

    19 years since NATO aggression, the leading members of this Treaty continue the original aggression with other means. Key members of both NATO and EU are sponsors of unilateral secession of Kosovo of 2008, they were the first ones to recognize this illegal act, and ever since they seek to steal a part of Serbia’s territory to create another Albanian state in the Balkans, as a stepping stone to the creation of Greater Albania. Nowadays, the additional request these countries demand from Serbia is to accept a deal by trading the recognition of Kosovo for a promise of a possible EU membership. It is most cynical to offer such deal to Serbia, despite five EU member states have not, and do not intend to, recognize Kosovo. The ongoing negotiation format for resolving the Kosovo issue, unfolding under the Brussels auspices, is being misused for the expansion of geopolitical interests of the mightiest members of EU plus the USA, to the detriment of the Serbian people. The evidence thereof is almost two decades long preventing the expelled Serbs and other non-Albanians from Kosovo and Metohija to exercise their universal human right to free, safe, and dignified return to their homes, to their legally guaranteed property.

    The Belgrade Forum advocates the reverting the process of resolving this complex problem to the framework of fundamental principles of international law and the UN Charter, namely, within the framework of the United Nations and UNSCR 12244. We are convinced that only thus brokered resolution is capable of preserving peace and stability in the Balkans, and of creating structural preconditions for a safe and prosperous development of the region.

    I am also using this opportunity to inform you that the Belgrade Forum has already started preparations for the marking of 20th anniversary of NATO aggression on Serbia next March. The central event of these activities is going to be International Conference on 22 March 2019 in Belgrade.  The basic information about this conference and other activities are contained in the preliminary invitation you received. We hold it vital that, on this occasion, from Serbia as the victim of the aggression and of the first war waged in Europe after WWII, should be circulated strong messages voicing energetic appeals for peace, for the observance of the fundamental principles of international law, for equality, for the principles of sovereignty and territorial integrity that underpin the contemporary international order.

    Peace and progress in Europe and the world are presently endangered more than ever before since the end of World War II. The sources of menace are the imperialistic centres of power which refuse to accept the loss of their privileges and the end of a unipolar world order. This is why is necessary to redouble our efforts, and reinforce our unity and coordination, to help the humanity stand against the neo-Fascist and neo-colonial trends. The Belgrade Forum stands ready to provide its full support to this endeavour.
    Thank you.

Sandra Davidović,

Member of the Steering Board of the Belgrade Forum for a World of Equals