Informazione


Costituzione italiana versus Unione Europea

1) Sandro Pertini: L'Unione Europea non è espressione spontanea della volontà e delle esigenze dei popoli europei (1949)
2) Andrea Catone: Costituzione italiana versus architettura attuale della UE
3) Il fallimento europeo visto dagli altri. Recensione di "La quinta Germania" (A. Barile, 13.12.2017)
4) Francesco Delledonne: Il mito reazionario dei padri fondatori dell'UE 


Si vedano anche:

Convergenza, democrazia, sovranità. Europa e politica. Intervento di Vladimiro GIACCHÈ (Pandora Rivista, 5 mar 2017)
Al convegno della rivista Pandora e dell'Istituto della Enciclopedia Italiana tenuto a Roma giovedì 26 gennaio 2017
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=Mf5zE3GGqgg

Sergio CARARO: L’eterna lotta tra il dito, la Luna e l’idiota. A “sinistra” (29 maggio 2018)
... La prima – la Luna – è diventata luminosissima con quanto avvenuto non solo in queste ore, ma in ventisei anni di cosiddetto “vincolo esterno”. Quel “ce lo chiede l’Europa” che dal governo Amato del 1992 a oggi è stato invocato per far ingoiare politiche antipopolari a lavoratori, disoccupati, pensionati. Ma che ha prodotto anche scomposizione, morti e feriti in settori della borghesia italiana più legati al mercato interno e inadeguati a praticare l’applicazione del dogma mercantilista imposto dal capitale multinazionale europeo, soprattutto tedesco; un dogma fondato sulla supremazia delle esportazioni sul mercato mondiale e sui cambi fissi monetari (l’euro)...
http://contropiano.org/news/politica-news/2018/05/29/leterna-lotta-dito-luna-idiota-sinistra-0104435

Michele MERLO: Mattarella, l’ultimo atto della sinistra che fu (29/05/2018)
... Abituati a studiare il nazismo e il fascismo come fenomeni meramente storici, hanno perso la capacità di traslare l’essenza di quei regimi, adattandoli alle condizioni odierne. Non fa paura la dittatura della finanza, delle organizzazioni transnazionali, ma addirittura si auspica un loro intervento per porre fine al governo della plebe, degli ignoranti che non hanno conseguito i master ad Haward o non hanno studiato alla Bocconi...
https://www.lantidiplomatico.it/dettnews-mattarella_lultimo_atto_della_sinistra_che_fu/82_24168/

Jean-Luc MÉLENCHON: «Berlino fatica a formare il governo italiano» (29/05/2018)
«Il deplorevole presidente italiano compie il suo ruolo con la consapevolezza rude di tutti i curatori fallimentari»

Fosco GIANNINI: Contro il commissario Oettinger, per un popolo italiano indipendente e libero (31 maggio 2018)
... la prepotenza verbale di alcuni esponenti politici tedeschi non è che la punta più esposta di un iceberg, di un intero orientamento politico delle classi dominanti tedesche, quelle che traggano enormi vantaggi dal dominio economico-politico di Berlino sull’intera Ue...


=== 1 ===

L'Europa e il Piano Marshall

I federalisti che nell'Unione Europea avevano visto la base dei futuri Stati Uniti d'Europa, prima ancora di quanto ci si aspettasse hanno dovuto riconoscere il fallimento del loro sogno.
È chiaro infatti che una Federazione Europea per poter essere politicamente realizzata debba innanzi tutto trovare la sua attenzione nel settore economico-finanziario. Ora, fuori di tutte le assemblee interparlamentari, vere accademie inutili fatte solo per soddisfare vani esibizionismi, si constata che mai come oggi nel campo economico-finanziario vi è stato così forte contrasto fra i paesi dell'Europa Occidentale.
Uno dei presupposti per dar vita ad una Federazione Europea è sempre stato quello d'una moneta comune o di monete nazionali però convertibili l'una nell'altra a prezzo stabile, invece questo appare più che mai un segno irrealizzabile oggi di fronte alla lotta senza quartiere tra dollaro e sterlina, lotta che ha appunto come terreno e preda questa povera Europa Occidentale.. L'Inghilterra e l'America sono sotto l'incubo d'una grave crisi economica e cercano una via di salvezza nello sfruttamento dell'Europa Occidentale, che finiranno per trascinare nella loro stessa rovina. I due Paesi e le nazioni europee ad essi legate economicamente attraverso il Piano Marshall si avviano verso l'abisso di una crisi simile a quella del 1929 con tutte le gravi conseguenze che ancora si ricordano. (Non abbiamo fatto che parafrasare quanto in proposito ha scritto l' "Evening Standard").
Ormai a tutti è noto che l'Unione Europea e gli organismi derivanti dal Piano Marshall non sono l'espressione spontanea della volontà e delle esigenze dei popoli europei, bensì sono stati artificiosamente creati con lo scopo politico di fare d'un gruppo di nazioni europee uno schieramento in funzione antisovietica, e con lo scopo economico di fare dell'Europa Occidentale un campo di sfruttamento della finanza americana. Ma anche l'Inghilterra, che naviga in così cattive anque, cerca di salvarsi a spese di questa Europa Occidentale esausta. Di qui il contrasto fra dollaro e sterlina.
E i popoli, in balia di questi egoismi, hanno dinanzi a sé due spettri, la fame e la guerra. Le classi dirigenti dell'Europa Occidentale, di oltre Manica e di oltre Oceano sono troppo prese dai loro particolari interessi, per poter risolvere i problemi che angustiano giorno per giorno le masse lavoratrici. In America si è giunti ormai a quasi 6 milioni di disoccupati, nell'Europa Occidentale questo male va assumendo proporzioni preoccupanti.
È un vecchio mondo destinato a perire per le contraddizioni che porta in se stesso. E non vi sono Patto Atlantico, Unione Europea, Piano Marshall e Vaticano che possano arrestare il cammino del mondo nuovo, i cui rappresentanti sindacali sono oggi riuniti a congresso a Milano. Mentre il vecchio mondo si logora nei suoi insanabili contrasti, in queste lotte di feroci egoismi, scavandosi con le sue stesse mani la fossa; il mondo nuovo paziente, tenace e vigile fa la sua strada e perfeziona la sua opera. E dove passa sono i privilegi e la miseria che scompaiono ed è il lavoro che trionfa.

Sandro Pertini
"Avanti!", 30 giugno 1949


=== 2 ===


Costituzione italiana versus architettura attuale della UE

2 Novembre 2017

di Andrea Catone

Testo presentato al Forum «Cina e Ue. I nodi politici ed economici nell’orizzonte della “nuova via della seta” e di una “nuova mondializzazione”», Roma, 13 ottobre 2017.

Perché introdurre in questo IV forum europeo dedicato ai rapporti Cina-UE nel quadro della via della seta e della nuova globalizzazione il tema della Costituzione italiana? A prima vista può apparire fuori luogo rispetto al tema centrale. 

In questo forum, gli studiosi italiani intendono fornire agli studiosi cinesi, in una pluralità di valutazioni e analisi, elementi di conoscenza critica sulla Ue, sulla sua crisi attuale e sull’origine di tale crisi. Da parte mia proverò ad individuare una possibile linea che porti ad affrontare in senso progressivo questa crisi. E in questo la Costituzione italiana può fornire una bussola fondamentale.

Che la Ue sia in crisi, che vi siano diversi elementi di criticità nella sua costruzione, credo che sia incontestabile. E credo si possa anche affermare che tale crisi non è contingente o passeggera, ma radicale, insita in profondità nelle radici stesse della costruzione europea. Gli ultimi discorsi trionfalistici sul cammino della Ue con il suo grande allargamento ad est li abbiamo ascoltati nel 2007, quando entrano a far parte della Ue, dopo il folto ingresso del 2004 di Polonia, Ungheria, Repubblica ceca, Slovacchia, repubbliche baltiche, gli altri due paesi ex socialisti, Bulgaria e Romania.

La grande crisi economica, manifestatasi come crisi dei mutui subprime nel 2007-8 e scaricatasi poi su alcuni paesi europei come crisi del debito pubblico degli stati, ha scosso la Ue molto più che gli Usa, in cui la crisi aveva avuto inizio. Le scelte di politica economica e monetaria dei vertici Ue e della sua banca centrale, legata ai dogmi antinflazionistici funzionali alla politica mercantilistica della Germania, si rivelano disastrose per i paesi meridionali (anche nella Ue c’è una questione meridionale) dell’eurozona – designati sprezzantemente con l’acronimo PIGS (maiali) – su cui si aggira lo spettro del fallimento degli stati. L’attacco della speculazione internazionale al debito pubblico dei paesi meridionali non viene ostacolato dalla Bce, che addirittura innalza nel luglio 2008 il tasso di riferimento al 4,25%. Ai paesi considerati poco virtuosi si impongono le politiche di austerity: in sostanza, decurtazione del salario diretto, indiretto e differito e smantellamento del welfare costruito nei decenni precedenti grazie alle lotte del movimento operaio e anche in risposta a un campo socialista che garantiva i diritti sociali fondamentali ai lavoratori. L’austerity deprime le economie dei paesi meridionali e provoca la peggiore recessione economica del secondo dopoguerra. La scure della “troika” (Commissione europea, Banca centrale europea e Fondo monetario internazionale) si abbatte su greci, spagnoli, portoghesi, italiani. 

L’implementazione delle politiche antipopolari e impopolari di austerità richiede un profondo rimaneggiamento, sostanziale e formale, in senso oligarchico e antidemocratico delle istituzioni politiche e degli assetti democratici dei paesi in questione, dell’Italia in particolare, la cui Costituzione, entrata in vigore nel 1948, era stata scritta con l’apporto determinante delle forze di sinistra ed era figlia della resistenza antifascista e della lotta di liberazione. Lo scrive a chiare lettere nel 2013 un report della banca d'affari JP Morgan, che, dopo aver rilevato – come se fosse una colpa! – che “i sistemi politici della periferia europea sono stati creati in seguito alle dittature, e sono stati definiti da queste esperienze”, per cui “le Costituzioni tendono a mostrare una forte influenza socialista, che riflette la forza politica guadagnata dai partiti di sinistra dopo la sconfitta del fascismo”, indica come un limite da superare la “tutela costituzionale dei diritti dei lavoratori”.

In breve, si tende ad imporre modifiche costituzionali che limitino l’esercizio della sovranità popolare. I governi dei paesi meridionali dell’eurozona, sotto il ricatto del minacciato default, devono trasformarsi da esecutivi delegati a tradurre in azione politica e amministrativa la volontà del popolo sovrano, da custodi della sovranità nazionale-popolare, in portavoce ed esecutori delle direttive del grande capitale tedesco e della Bundesbank, che ha la maggiore voce in capitolo nelle istituzioni della Ue, in quisling al servizio di potentati stranieri. Di qui i tentativi di ricorrere a modifiche costituzionali che limitano l’espressione popolare, con leggi elettorali maggioritarie che negano de jure e de facto il principio della sovranità popolare affermatosi con la rivoluzione francese del 1789. Per imporre le misure antipopolari si attaccano le costituzioni antifasciste.

Negli ultimi 10 anni il consenso e il gradimento dei cittadini dei diversi paesi verso la Ue è notevolmente diminuito, anche tra i paesi est europei che erano stati fortemente affascinati e irretiti dal sogno europeo, trasformatosi in incubo con la spada di Damocle del debito pubblico e del rischio di insolvenza degli stati, e politiche di attacco ai salari diretti, indiretti e differiti.

La causa principale di questo disamoramento per la Ue risiede fondamentalmente nel massacro sociale imposto ai popoli dai vertici Ue, dalla moneta unica. Ma non solo. La crisi è economico-sociale, ma anche crisi ideale. La Ue non è la frontiera della libertà e dei diritti civili e umani. La polarizzazione sociale si è acuita e il futuro non è affatto roseo. Inoltre, in politica estera la Ue si presenta come un’appendice degli USA, che la controllano attraverso la NATO, mentre ha approfondito, in particolare dopo il colpo di stato parafascista di Kiev del febbraio 2014 e la conseguente risposta russa, il solco con Mosca. 

Questa crisi europea è anche crisi del modello politico europeo, dello stato di diritto, della democrazia rappresentativa. È crisi del rapporto governanti-governati. 

L’affermarsi a livello di massa e nell’elettorato tradizionalmente di sinistra dei cosiddetti “populismi” critici della UE o antiUE è stato favorito dalle socialdemocrazie europee che, invece di porsi sul terreno della difesa degli interessi popolari colpiti dalle politiche europeiste, sono stati tra i principali portatori del progetto europeista, contribuendo ad implementare le politiche della Ue di massacro sociale.

L’attuale architettura della UE è stata sostanzialmente ridefiniti a Maastricht nel 1992. La Ue attuale è di fatto figlia del nuovo ordine mondiale seguito alla dissoluzione dell’Urss, e del nuovo assetto europeo che ne consegue. La nascita della Ue è segnata dall’Anschluss della DDR da parte della Germania di Bonn e dal nuovo ruolo europeo e mondiale che la Germania assume con tale annessione: è la fine dello status di minorità politica (pur giganteggiando in economia) impostole dalla rovinosa sconfitta nella II guerra mondiale. La Ue è figlia del pensiero unico, della vittoria USA nella guerra fredda, del trionfo del neoliberismo non solo contro il socialismo sovietico, ma anche contro ogni politica di intervento statale nell’economia che aveva caratterizzato la politica economica dei governi europei nel trentennio postbellico (1945-75). La costituzione formale e materiale della UE è scritta dai vincitori del 1989-91, che cancellano qualsiasi riferimento alla lotta antifascista e all’intervento statale in economia, e limitano la sovranità popolare, la rinchiudono in un recinto stretto. È la Ue dei nuovi poteri oligarchici del capitale finanziario.

Già nel suo atto di origine questa Ue è contro la Costituzione italiana nata dalla resistenza antifascista. Che era non solo di democrazia economico-sociale e non liberal-democratica, ma sottintendeva un percorso di ampliamento della partecipazione democratica, dove i partiti erano organizzatori di una volontà collettiva, e concorrevano con altri organismi di massa alla costruzione di una democrazia che si sviluppava progressivamente e si ampliava (negli anni 1970 con i consigli di fabbrica e di zona). La Ue di Maastricht è invece oligarchica, restringe la partecipazione, riduce i poteri popolari, compie le scelte di fondo in circoli chiusi. L’impianto liberista antistatalista fa il paio con l’antidemocraticità o l’ademocraticità delle sue commissioni e delle sue strutture portanti. 

Diversi studi – e di parti politiche diverse – hanno messo in luce in modo analitico l’incompatibilità di Costituzione italiana e trattati europei [1] e le profonde ferite apportate negli ultimi anni a quest’ultima (si veda in particolare l’inserimento del pareggio di bilancio). 

Nel contesto attuale la Costituzione repubblicana del 1948 può essere una bussola per un’uscita in senso progressivo e non regressivo dalla crisi europea. In primo luogo perché la sua difesa e la sua attuazione richiedono la riconquista della sovranità nazionale-popolare, tanto in campo economico-monetario, rispetto alla BCE, che politico-militare, liberandosi dalla tutela USA-NATO.

Il destino della Ue oggi è di fronte a un bivio. O continuare in questo precario equilibrio, con una duplice regressione: verso un sempre maggiore deficit di democrazia, da un lato, e derive di destra di un risorgente fascismo che si alimenta della crisi europea e della crisi delle socialdemocrazie schieratesi con le oligarchie europee. Oppure riconquistare la sovranità nazionale perduta. Ma essa deve essere nazionale popolare e non nazionale nazionalistica, la nostra idea di nazione è quella di popolo-nazione, non la nazione delle élite e delle oligarchie.

Il bivio che caratterizza la situazione mondiale oggi, tra guerra per mantenere il dominio unipolare USA e una nuova globalizzazione non imperialista di cui la proposta strategica della nuova via della seta è un’articolazione importante, può segnare anche il futuro della Ue. Si tratta di scegliere tra una politica ordoliberista senza sbocco per la Ue e al solo servizio del mercantilismo tedesco e una politica di sviluppo lungo la via della seta e le rotte dell’Eurasia, in un dialogo costruttivo e di reciproco vantaggio con la Russia, rispetto alla quale la continua espansione ad est della NATO tende ad alimentare invece tensioni e contrapposizioni.

Il modello della Costituzione italiana del 1948 di democrazia economico-sociale, in cui lo stato interviene nell’economia e in cui è indicato e prescritto il fine sociale dell’impresa, può essere una bussola per il superamento in senso progressivo della crisi europea.

E vi sono oggi condizioni che possono consentire una svolta. Se la Ue di Maastricht è figlia della sconfitta dell’Urss e del socialismo europeo e ha potuto affermare il suo indirizzo ordoliberista grazie all’eliminazione del nemico strategico, oggi quel nuovo ordine mondiale emerso a seguito del crollo del socialismo sovietico e incentrato sull’unipolarismo USA è decisamente messo in discussione dall’emergere di nuovi soggetti di portata mondiale, dalla riconquistata autonomia politica e militare della Russia – un  paese ineludibile per gli equilibri mondiali – e dall’affermarsi sulla scena mondiale della Cina, che, consapevole del suo peso nell’economia mondiale, si presenta con un progetto strategico di lunga portata per sé e per il mondo. La Cina è l’unico paese che prospetti oggi una “nuova frontiera” per i popoli del mondo. 

La Ue attuale, disegnata a Maastricht sulle ceneri dell’URSS e sull’Anschluss tedesco, ha fatto il suo tempo. Siamo ad un nuovo tornante della storia, verso un mondo multipolare. L’architettura europea non regge e va ridisegnata alla radice, non solo per le insostenibili contraddizioni interne che il progetto Ue sottende e che si sono manifestate apertamente nell’ultimo decennio, ma anche per i mutamenti sostanziali intervenuti nel mondo. Il progetto strategico di nuova via della seta e nuova mondializzazione offre una sponda e un’opportunità storica al mutamento della vecchia architettura europea figlia del collasso dell’Urss e dell’affermarsi dell’unipolarismo. Le ragioni per ridisegnare radicalmente l’architettura europea trovano una sponda e una base essenziale nel mutamento dei rapporti internazionali. Insostenibilità interna e quadro esterno concorrono alla esigenza di disegnare un’altra architettura per i paesi europei, di rompere con la subalternità agli USA che controllano e dirigono la politica militare della Ue attraverso la NATO, di rovesciare il mercantilismo tedesco, che – dopo una fase in cui la Germania è riuscita a schivare per i propri lavoratori i peggiori danni della crisi – è alla lunga dannoso per la condizione sociale dei lavoratori tedeschi (e l’affermarsi di formazioni neonaziste ne è un sintomo). 

La Costituzione italiana si presenta come un’alternativa praticabile non utopica all’ordoliberismo e può essere un modello e una bussola per i paesi europei.. La via della seta può rappresentare per i popoli d’Europa un nuovo percorso e una prospettiva, una via lungo la quale possiamo incamminarci verso una nuova era.

NOTE

1 Cfr. tra gli altri, nella ormai notevole letteratura sull’argomento: G. Bucci, “BCE versus Costituzione italiana”, in MarxVentuno n.2/2012, ora anche in rete; Luciano Barra Caracciolo (2014), L’Unione monetaria europea e la Costituzione italiana, in http://formiche.net/2014/11/20/lunione-monetaria-europea-la-costituzione-italiana/; V. Giacché, Costituzione italiana contro trattati europei. Il conflitto inevitabile, Imprimatur, 2015; Giuseppe Palma (2015), L’incompatibilità tra costituzione italiana e trattati dell’unione europea - I principali aspetti di criticità, in https://www.diritto.it/l-incompatibilita-tra-costituzione-italiana-e-trattati-dell-unione-europea/


=== 3 ===


Il fallimento europeo visto dagli altri

Pubblicato il 13 dicembre 2017 · in Recensioni

di Alessandro Barile

Rafael Poch-de-Feliu, Angel Ferrero, Carmela Negrete, La quinta Germania, Leg edizioni, Gorizia 2017, pp. 244, € 22,00.

A una lettura disattenta dei particolari, questo libro edito nel 2013 in Spagna e nel 2017 in Italia – in una versione aggiornata – potrebbe apparire poca cosa. Interessante quanto retorico, andrebbe a sommarsi alla ormai vasta letteratura sulla crisi dell’europeismo. Il diavolo, notoriamente, risiede però nei dettagli. Alcune specifiche rendono questo libro prezioso: in primo luogo, gli autori sono spagnoli e scrivono per il pubblico spagnolo; in secondo luogo, il loro punto di vista non è il solito “sovranismo” – di destra o di sinistra – entro cui vengono ricondotte le posizioni critiche rispetto al processo europeista e al capitalismo tedesco, quanto un eclettico “sinistrismo” liberale. Due caratteristiche notevoli, che gettano uno sguardo obliquo sulle sorti continentali e che contribuiscono ad affinare gli strumenti della critica all’attuale modello di sviluppo euro-liberista.

La «quinta Germania» nasce dalla riunificazione nazionale del 1990, con l’annessione della DDR da parte della Germania ovest. Sul tema, rimandiamo al fondamentale Anschluss di Vladimiro Giacchè. Il recupero di sovranità territoriale e potenza economica ha trasformato l’intero processo di unificazione economica europeista. Come spiega Poch-de-Feliu nell’introduzione, «la principale novità che questa quinta Germania esibisce rispetto a quella precedente si compone di due elementi. Il primo è costituito dal suo ritorno, graduale ma deciso, a un interventismo militare»: Balcani, Afghanistan, Africa, Ucraina, Lituania, sono solo alcuni dei fronti che vedono una notevole presenza dell’esercito tedesco; «l’altro elemento è costituito da una leadership europea, dogmatica e arrogante, utilizzata come uno strumento per imporre il programma di involuzione neoliberale promosso dagli anni Settanta da parte del mondo anglosassone». La riunificazione tedesca ha prodotto un terremoto economico che ha avuto inevitabili riflessi politici: da una parte, l’economia tedesca è troppo grande rispetto ai suoi partner comunitari (25% più grande della seconda economia, quella francese); dall’altra, è troppo piccola per dominare in via esclusiva il contesto europeo (il Pil tedesco è tra il 20 e il 25% del Pil della Ue). Il risultato è «un paese troppo potente per essere un paese europeo come gli altri, ma troppo debole per pretendere di ripetere un nuovo tentativo di dominio continentale». Di qui, l’esigenza di sfruttare l’Unione europea come moltiplicatore di scala, a scapito però dei suoi partner nazionali e dei lavoratori europei (compresi, come vedremo, i suoi stessi cittadini).

La percezione comune del paesaggio economico europeo è quella di uno Stato ricco con cittadini benestanti (la Germania), che ha saputo resistere meglio di altri alla crisi economica, integrato in una pletora di altri Stati poveri o impoveriti dalla crisi. La realtà è però decisamente diversa, come spiega egregiamente questo libro, in tal senso solo l’ultimo di una serie di lavori che svelano le tare del mercato del lavoro tedesco (rimandiamo al recente Ricca Germania poveri tedeschi. Il lato oscuro del benessere, di Patricia Szarvas).

«L’economia tedesca, “il motore d’Europa”, è un motore che ha bisogno di venire alimentato costantemente con una manodopera a basso costo, che subisce condizioni lavorative sempre peggiori. Nel 2012, in Germania abbiamo assistito alla massima percentuale storica di occupazione dai tempi della riunificazione». Nel vortice della più deflagrante crisi economica dell’Occidente, in Germania si raggiungeva sostanzialmente la “piena occupazione”. Le narrazioni statistiche velano una realtà materiale alquanto differente: dal 2000 ad oggi il monte ore complessivo lavorato in Germania è rimasto identico: 58 miliardi di ore (Mauro Meggiolaro, «Il fatto quotidiano», 3 dicembre 2014). I due milioni di lavoratori in più creati nel frattempo sono il risultato di un impoverimento complessivo del mercato del lavoro: «in molti casi un posto di lavoro a tempo pieno del 2000 si è trasformato in tre mini-job o in due part-time. Ci sono più occupati ma sono occupati per meno ore, meno soldi e con minori garanzie» (Cit. Meggiolaro). In Germania circa il 25% dell’intera manodopera lavorativa, circa 9 milioni di persone, è “contrattualizzata” (le virgolette sono d’obbligo) attraverso i mini-jobs, i tirocini (praktikum), e finte partite iva, cioè lavoro autonomo alle dipendenze materiali di un solo cliente (fatto questo illegale, in Germania come in Italia). Senza contare il lavoro nero, visto che per migranti e cittadini stranieri anche europei, le garanzie dello Stato sociale, necessarie ad accedere a disoccupazione e mini-jobs, non sono (più) previste. Il risultato è quello per cui «la Germania ha smesso d’essere uno dei paesi con i salari più elevati del mondo, per diventare il campione europeo dei salari bassi». I salari reali tedeschi sono infatti costantemente diminuiti in questo decennio, a fronte di un aumento dei profitti dell’11,8%: «un tedesco su quattro guadagna meno di cinque euro all’ora. Secondo l’Ocse, in Germania un bambino ogni sei vive in relativa povertà (mentre in Olanda si tratta invece di un bambino ogni 37)». La decennale stagnazione salariale ha determinato la nota crisi della domanda interna, che non ha solo impoverito i lavoratori tedeschi, ma aumentato a dismisura le disuguaglianze di reddito avvicinando la sperequazione tedesca a quella degli Usa, una delle più elevate al mondo.

La traiettoria sociale così delineata ha portato alla formazione di un mercato del lavoro duale, che prevede una quota – sempre più esigua – di lavoratori super-garantiti, sindacalizzati e dagli alti salari, alle dirette dipendenze delle aziende madri, a fronte di una percentuale sempre crescente di lavoratori senza alcuna garanzia né salariale, né contrattuale, né sociale, alle dipendenze di aziende in subappalto che però lavorano in esclusiva per le suddette grandi aziende (processo di esternalizzazione che ha creato un’aristocrazia sempre meno operaia e una massa proletarizzata). Il problema è che la valorizzazione del capitale privato tedesco avviene esattamente grazie a questo 25% di lavoratori precarizzati su cui viene caricato il costo della competitività delle aziende tedesche. E’ infatti nei settori decisivi per il surplus tedesco che avviene l’uso smodato della “de-contrattualizzazione” e della moderazione salariale: auto e grande industria.

Perché allora la Germania sarebbe “uscita meglio” dalla crisi economica? «A partire dall’introduzione della moneta europea, l’industria tedesca più che raddoppiò le sue esportazioni (che a inizio degli anni Novanta rappresentavano il 20% del suo Prodotto Nazionale Lordo e nel 2010 il 46%)». E’ l’export che ha retto le sorti produttive della Germania, un export fondato sugli elevati livelli di competitività dati dalle riforme Hartz dei primi anni Duemila e che hanno “cinesizzato” il mercato del lavoro tedesco, desertificando la produzione industriale degli altri partner europei con cui condivide una moneta unica che mantiene ultra-competitivo il tenore degli scambi commerciali con l’estero.

I contributi presenti nel libro entrano nel cuore di questa contraddizione originaria, ma il quadro è ormai chiaro: per come sono impostate le relazioni politico-economiche europee a egemonia tedesca, «ci troviamo di fronte a una situazione senza via d’uscita, nella quale ogni serio tentativo di eliminare ciò che sta distruggendo l’Unione europea passerebbe per la negazione dell’intero sistema attuale». La soluzione proposta è «un processo ordinato di decostruzione dell’Unione europea, una soluzione più efficace per uscire dal pantano rispetto al motto “più Europa” e al federalismo autoritario. […] Il primo passo è desacralizzare l’Unione europea, farla scendere dall’altare e collocarla alla portata di una critica realista».

Perché queste conclusioni, ormai accettate e condivise da una parte del dibattito politico italiano, costituiscono uno scarto interessante rispetto a questo stesso dibattito? Come detto in apertura, le posizioni di partenza dei tre autori del presente libro non sono ovviamente di destra, ma neanche “comuniste”: tutta la prima parte del libro racchiude un duro attacco al sistema autoritario sovietico e tedesco orientale. Sono al contrario espressioni di una sinistra liberale, una sinistra che però in Italia (e sempre più “solo” in Italia) è ancora protagonista della difesa a spada tratta dell’europeismo, dell’Unione europea come unico modello di relazioni politico-economiche. Altrove, segnatamente in Spagna, l’insofferenza per l’euro-liberismo a trazione tedesca sembrerebbe essersi introdotta nelle pieghe dei ragionamenti meno “compromessi” con le posizioni ideologiche più radicali. Un libro del genere difficilmente troverebbe pubblicazione in Italia, perché ne mancherebbero gli autori. Questo libro dimostra che la critica al liberismo europeista, una critica che assuma il dato di realtà dell’irriformabilità della Ue, può tracimare dai confini del radicalismo entro cui viene forzatamente ricondotta, per farsi discorso scientifico. In Italia, evidentemente, siamo ancora lontani da un risultato simile.

=== 4 ===


Il mito reazionario dei padri fondatori dell'UE 

Al di là della odierna retorica smaccatamente filoeuropeista, quali sono i reali valori che si celano dietro all’origine dell’Unione Europea?

 di Francesco Delledonne
 
 08/04/2017


Si fa un gran parlare in questi mesi (in particolare dopo lo smacco della Brexit) del necessario ritorno agli ideali delle origini, ai padri fondatori dell'Unione Europea, al mitico Manifesto di Ventotene, per uscire dal pantano, superare gli errori (fatti tutti in buona fede, s'intende) e ripartire verso la panacea dell'unificazione continentale, superando le anacronistiche resistenze di pensionati razzisti e giovani provinciali (a seconda dei casi).

Vale quindi la pena dare un'occhiata un po' meno superficiale alle origini del progetto comunitario e indagare, al di là della retorica, quali sarebbero questi alti ideali da riscoprire.

Partiamo dal mitico Manifesto di Ventotene, scritto tra il 1941 e il 1944 nell'isola-confino da Altiero SpinelliErnesto Rossi e Eugenio Colorni.

Non è un'esagerazione affermare che questo documento rappresenta un diretto attacco polemico – scritto nel pieno della 2° guerra mondiale e pubblicato nel '44 – contro i comunisti e l'ideologia marxista. 

Il principale demerito degli stati nazionali, di cui auspica un superamento coattivo, è infatti per Spinelli il fatto che “hanno infatti già così profondamente pianificato le proprie rispettive economie che la questione centrale diverrebbe ben presto quella di sapere quale gruppo di interessi economici, cioè quale classe, dovrebbe detenere le leve di comando del piano. Il fronte delle forze progressiste sarebbe facilmente frantumato nella rissa tra classi e categorie economiche. Con le maggiori probabilità i reazionari sarebbero coloro che ne trarrebbero profitto. Ma anche i comunisti, nonostante le loro deficienze, potrebbero avere il loro quarto d’ora, convogliare le masse stanche, deluse, assumere il potere ed adoperarlo per realizzare, come in Russia, il dispotismo burocratico su tutta la vita economica, politica e spirituale del paese.” [1]

Per Spinelli quindi il problema degli stati nazionali è che, ponendo immediatamente il popolo di fronte al tema del potere, favoriscono la presa di coscienza di classe e la tendenziale polarizzazione della società tra reazionari e rivoluzionari! 

Ancora: “Una situazione dove i comunisti contassero come forza politica dominante significherebbe non uno sviluppo in senso rivoluzionario, ma già il fallimento del rinnovamento europeo.“ [1]
Vale la pena sottolineare di nuovo che queste parole vengono scritte nel pieno dello scontro europeo e mondiale con il nazi-fascismo, in cui i comunisti già in molti paesi stanno guidando i movimenti partigiani di resistenza.

Nella prospettiva di superamento coattivo degli stati nazionali indicata da Spinelli “possono trovare la loro liberazione tanto i lavoratori dei paesi capitalistici oppressi dal dominio dei ceti padronali, quanto i lavoratori dei paesi comunisti oppressi dalla tirannide burocratica.” [1]

Qui anticipa quello che sarà un tema fondamentale della lotta ideologica nella Guerra Fredda: l'unità europea come grimaldello per scardinare l'unità del campo socialista. 

La tesi fondamentale è infatti che “la linea di divisione fra i partiti progressisti e partiti reazionari cade perciò ormai, non lungo la linea formale della maggiore o minore democrazia, del maggiore o minore socialismo da istituire” ma lungo quella nuova della maggiore o minore disponibilità alla distruzione degli stati nazionali. 

Non a caso dichiara che i gruppi sociali a cui si rivolge direttamente il Manifesto sono “la classe operaia e i ceti intellettuali”, quelli “più sensibili nella situazione odierna, e decisivi in quella di domani”. [1] All'interno di questo quadro vanno quindi intese le proposte sociali e gli elementi di critica al capitalismo presenti nel testo..

Per quanto riguarda il tema dell'Unione Europea come garanzia di pace, è sempre il padre fondatore Spinelli a smentire la vuota retorica di oggi e a mostrare i veri obiettivi politici e militari dell'unificazione europea, tali sin dalle origini. 

Scrive infatti nel suo Diario il 12 aprile 1953: “Per quanto non si possa dire pubblicamente, il fatto è che l’Europa per nascere ha bisogno di una forte tensione russo-americana, e non della distensione, così come per consolidarsi essa avrà bisogno di una guerra contro l’Unione Sovietica, da saper fare al momento buono in cui il regime poliziesco sarà marcio[...].” [2]

L'unità europea non è quindi un qualcosa di a sé stante fatta sulla Luna, ma che va inquadrata nella realtà concreta in cui viene concepita e sorge; sin dall'inizio, in particolare, non è disgiungibile dalla strategia e dagli interessi dell'imperialismo statunitense.

Negli ultimi anni di vita, è ancora Spinelli a riconoscerlo e anzi a rivendicarlo apertamente, intervenendo al congresso del Partito Radicale nel 1985: “Ci sono essenzialmente due metodi che sono contemporaneamente in opera; c'è il tentativo […] di un'Europa che sia fatta dagli europei. E c'è contemporaneamente il tentativo di un'Europa che sia fatta dagli americani. E vorrei che non ci sdegnassimo inutilmente, e in fondo non seriamente, di questa seconda alternativa. L'unità imperiale sotto l'egida americana è certo anche assai umiliante per i nostri popoli ma è superiore al nazionalismo perché contiene una risposta ai problemi delle democrazie europee, mentre il ritorno al culto delle sovranità nazionali non è una risposta. [...]

Le due forme stanno procedendo insieme e noi le vediamo sotto i nostri occhi; e guardate, non si può abolire l'una nella misura in cui si sviluppa l'altra. [...] È attraverso queste due che l'Europa va muovendosi. 

[…] Ebbene, noi abbiamo una serie di eserciti apparentemente nazionali inquadrati sotto il comando americano e nel sistema imperiale americano. E la responsabilità fondamentale della difesa dell'Europa ce l'hanno oggi gli americani. Noi formiamo truppe di ausiliari. [3]

Più chiaro di così

Non può quindi sorprendere quanto appare nero su bianco nei documenti dell'intelligence Usa venuti alla luce grazie al ricercatore della Georgetown University Joshua Paul e ripresi dal Telegraph in un articolo del 2000: nel 1948 venne creato il Comitato Americano per l'Europa Unita (ACUE), guidato dall'ex capo dell'OSS (poi CIA) William J. Donovan e da Allen Dulles, poi capo della Cia. [4]

Il Comitato, attraverso finanziamenti delle fondazioni Rockefeller e Ford, aveva il compito di sostenere e indirizzare la campagna per l'integrazione politica europea in chiave anti-comunista, in particolare finanziando il Movimento Europeo e la Campagna Giovanile Europea. [4]

Secondo questi documenti desecretati, il Comitato disponeva a metà degli anni '50 di circa 1 milione di dollari all'anno; nel 1958, per esempio, fornì il 53.5 per cento dei fondi del Movimento.

Fu ad esempio un memorandum del 26 luglio 1950 firmato dal generale Donovan a dare istruzioni per mettere in atto una campagna per promuovere la creazione del Parlamento europeo. [5]

Non si tratta quindi di complottismo, ma semplicemente della dimostrazione di una lucida e dichiarata strategia politica dell'imperialismo statunitense, accettata da gran parte delle classi dirigenti europee, che ha accompagnato sin dalle origini il mitico progetto comunitario.

Come scrive Brzezinski, “L’ Europa unita doveva fungere da strumento di colonizzazione Usa e testa di ponte verso il continente asiatico. [6] Per caso vi suona familiare?

È del resto ancora Spinelli, con encomiabile schiettezza, a darne conferma nel suo Diario descrivendo il suo viaggio negli Usa del 1955: “Assai più interessante è stato l’incontro con Richard Bissell – Central Intelligence Agency. Ha mostrato subito un assai vivo interesse per i miei piani, ed ha promesso di intervenire presso Donovan e presso la Ford Foundation. [...] Ho visitato Donovan. Era presente anche Hovey, Executive Director dell’American Committee on United Europe [...] entrambi entusiasti del mio piano. Donovan si è impegnato formalmente a cercar fondi. Ha approvato la mia decisione di far in modo che sia io a dirigere l’operazione. […] Praticamente ho ottenuto la garanzia dell’appoggio dell’USIA, della Ford Foundation e dell’ACUE. Più di questo non potevo sperare.” [2]

È cambiato molto dai nobili ideali delle origini a cui molta sinistra europea continua a richiamarsi?

Il fatto che negli anni '70 e '80 un simile personaggio sia poi stato candidato come indipendente dal Pci al Parlamento italiano ed europeo dice molto del grado di degenerazione a cui purtroppo si era già giunti.

Se si sposta l'analisi al versante economico-sociale, la questione non cambia. 

Tra i padri nobili dell'UE figura anche Von Hayek, fautore del liberismo senza freni, a suo tempo teorico di riferimento di Reagan, Thatcher e del dittatore cileno Pinochet. 

Nel 1939 von Hayek delinea profeticamente come obiettivo quello di una “una federazione interstatale che faccia cessare tutti gli impedimenti come quelli al 


 
[Altri nuovi testi di Mira Marković, soprattutto pubblicati sul sito della Associazione SloboDA.
Per i testi precedenti si veda: 
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm 
(A cura di I. Slavo)]
 
Novi tekstovi od Mire Marković
 
1) НЕОКОЛОНИЈАЛНИ АРБИТРИ СУ УКИНУЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ („Вечерње новости“ 1 маја 2018.год.)
2) Прогнана и неизгубљена:

* ДЕЗИНТЕГРАЦИЈОМ СРБИЈЕ ПРОТИВ ИНТЕГРАЦИЈЕ БАЛКАНА                   
* ПРОТИВУРЕЧНИ И КОМПЛЕМЕНТАРНИ ПРОЦЕСИ

* ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА УСАМЉЕНОСТ
* ЛОВЦИ НА ПЛЕН
 
 
=== 1 ===
 
 
Мира Марковић у интервјуу за празнични број "Новости"                             

НЕОКОЛОНИЈАЛНИ АРБИТРИ СУ УКИНУЛИ ЈУГОСЛАВИЈУ                       

У празничном броју 1 маја 2018 године „Вечерње новости“ су објавиле интервју са Миром Марковић, који доносимо у интегралном облику 
 
Питање: Ко Вас је, или, шта највише разочарало после петооктобарског пуча?  

Одговор:Пуних седамнаест и по година новинари ме, између осталог, питају то што ме Ви питате сада – ко ме је највише разочарао. Тих седамнаест и по година ја стално одговарам исто – нико.  

Ево како изгледа један кратак прилог разлозима за то моје – нико.  

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година била сам понекад у друштву човека који је био велики поштовалац ондашње политике у Србији и Југославији, а та политика је, између осталог, изражавала страх од српског национализма који је прикривен, али виталан, претио да угрози све друге народе и народности у Југославији. Тај НН је као поштовалац те политике и њених главних заступника у Србији, испољавао своје опредељење јавно, често и емотивно. И дивио се њеним протагонистима у свакој прилици, а нарочито у приликама када су они били присутни. То предозирано дивљење било је накад непријатно и онима којима је било упућено.  

Али дошла је Осма седница. На њој је тријумфовала другачија, па и прилично супротна политика, бар кад је реч о Србији. Српски национализам не доминира српским народом, а тамо где га има није већа опасност за Југославију и њене народе од других национализама.  

Само неколико дана после Осме седнице тај НН се појавио као љути противник претходне политике и највећи поштовалац нове.  

Сретне ме негде тих дана и објасни ми како је Милошевић вратио српски народ у живот, како је највећа историјска личност у српском народу после Карађорђа, како ја и не знам, такорећи, са којом величином живим ....  

И позове нас да дођемо код њега на вечеру. Да ће то бити највећа част за њега и његову породицу. „Учини ми то, молим те. Хоћеш ли?“ „Хоћу“, кажем ја. „Кад“, пита он. „Други или трећи дан чим се Слободану заврши мандат.“ „Немој да се шалиш. Ја сам озбиљан“, каже он. „И ја сам“ – кажем ја.  

Некако оних дана после пуча, сетила сам се. Нема га да нас позове на вечеру.  

Не може да стигне. Сад помаже организацијама за људска права, демократске промене и прикључење Европској унији.  

Знала сам да је спреман за следећу етапу, каква год да је.  

Ето, зато ме нико није разочарао.  

Морална несолидност је интегрисана у човеково биће. Њена заступљеност и начин испољавања су у различитим временима и у различитим срединама – различити. Али су неизбежни.  

Склоност ка моралном атеизму је прилично распрострањена, временом ће доћи до редукције, али то се не може десити неизбежно и аутоматски.  

Подизање етичких стандарда спада у један од најважнијих еманципаторских подухвата.  

А што се тиче разочарења у догађаје, њега нисам могла да избегнем.  

Десило ми се само једном. Године 1990., када се два милиона чланова Савеза комуниста Југославије дало у стампедо и разбежало у друге партије, од којих је већина била супротног опредељења од опредељења партије у којој су многи провели цео живот, или бар велики део живота.  

Ако је одговор опширан, немојте да га мењајте. Избаците и питање и одговор.  

Питање: Споменици великим државницима и знаменитим људима, не треба да деле већ да обједињују. Слободан је оличавао јединство српског народа, иако има оних који мисле другачије.  

Одговор: Генерацијске вредности, вредности епохе испољавају се и подизањем споменика који су персонализација вредности за које су опредељене генерације или епоха.  

Неке од тих вредности остају дуго, неке и трајно. Па тако и споменици. То се односи, пре свега, на споменике уметницима, научницима, великим војсковођама чији допринос у историјским биткама време није довело у питање. Нарочито кад се ради о далекој прошлости.  

Али кад се ради о политичким личностима, споменици понекад трају колико и политика коју су заступали.  

У другој половини двадестог века гледали смо како споменике дижу и руше у размаку од неколико деценија. И, при том, то раде исти људи. 

Питање: Једном сте изјавили да живите „између снова и бледе месечине“. С тим у вези, дуго сте у Москви, да ли је Русија постала Ваша друга домовина?  

Одговор:Моја домовина, једна једина је Југославија. У њој сам се родила, у њој живела и из ње отишла. Више је нема.  

Некад ми се чини да је у изгнанство са мном отишла и она.  

Питање: Да ли је Европска унија једина алтернатива за Србију, како неки тврде?  

Одговор: Заједница европских народа је једна дивна идеја, једна могућа могућност.  

Али да би то била, неопходно је да у тој заједници сви буду равноправни и да она буде у интересу просперитета свих.  

За сада таква заједница још није могућа.  

Пре свега, постоји хијерархија међу државама, па, према томе, и међу народима.  

Зато одлуке које се тичу свих чланица Европске уније не доносе оне заједно и равноправно. За сада их доноси врх којим владају три најјаче европске економије, импресонална моћ европског тржишта.  

Улазак Србије у Европску унију има добре и лоше стране. Оне су разлог противречног односа грађана Србије према њој.  

Скоро осамнаест година улазак Србије у ЕУ је доминантна политичка платформа државне политике и она има подршку великог броја грађана. Одустајање од ње би их разочарало јер верују да чланство у ЕУ доноси мир, стабилност и просперитет. То чланство заиста штити од рата, обезбеђује извесну стабилност, постоји и могућност, не баш спектакуларног, али континуираног напретка.  

Противници се плаше да би чланство у ЕУ ограничило зоне суверенитета у свим равнима – хоризонталним и вертикалним.  

Та два антагонистичка приступа изазивају логичну тензију не само у политичкој јавности, већ и на националном нивоу.  

Каква год да буде одлука један део јавности, односно један део народа, неће бити задовољан.  

Слабе тачке ЕУ узрок су противречног односа према њој и у јавности њених чланица.  

Дилеме постојећих и потенцијалних чланица ЕУ трајаће док се сама Европска унија концептуално не трансформише у заједницу чији ће цивилизацијски прогресивнији квалитет укинути разлоге њених чланица да преиспитају оправданост свог избора.  

Да ли ће до те трансформације ЕУ доћи постепено, континуирано, споро, или ће због нагомиланих нерешених и могућих нових конфликта, можда доћи до паузе да би се на основу текућег искуства створили услови за креирање равноправне, односно, праве заједнице европских народа, то ће се видети ипак у овом веку.   

Питање: Још 1997. године сте отварајући изложбу кинеских сликара у Пожаревцу нагласили да се „рађа једна нова и моћна Кина заснована на способности да успостави активну равнотежу између своје прошлости и садашњости“. То је тада многе „демокате“ код нас запрепастило и ког њих изазвало подсмех.  

Одговор:Што се тиче мог мишљења да Кина успоставља активну равнотежу између своје прошлости и садашњости, то мишљење је резултат мојих вишегодишњих разговора које сам имала деведесетих година у две Академије наука, на Универзитету, у Институту друштвених наука ЦК КП Кине, са многим политичарима, научницима, публицистима, јавним личностима разних профила, уметницима, ...  

Тај баланс је део њихове платформе за реформу кинеског друштва којој су дали рок од сто година.  

И тада, а поготово сада, показало се да су се тај баланс, као и та реформа, у целини донели велике позитивне резултате у квалитету живота у Кини и на микро и на макро нивоу, и у статусу Кине у међународној заједници.  

Та реформа, и све што се догађа у Кини је резултат мултинаучног изучавања и планирања.  

Два пута сам се у Академији наука у Шангају, у разговору са председником Академије и руководиоцима свих сектора Академије, упознала са комплементарним напорима из сфере свих научних области да се Шангај трансформише у град који би, ако би се показао као успешан пројекат, могао да буде образац за ширу примену.  

И то се десило.  

Мислила сам тада, ако се вековима веровало да Кину чува и штити Кинески зид, сада се зна да је чува и штити наука.  

А што се тиче згражавања које помињете, тих деведесетих су се у Београду не само „демократе“, већ и многи други, ругали мојим научним, публицистичким и политичким контактима у Кини. Као, уосталом, и мојим таквим истим контактима у Русији.  

Тада су Кина и Русија, за велики део наше јавности, биле тривијалне адресе у научном, публицистичком и политичком смислу. И са крајњим се потцењивањем у опозиционој штампи писало о мојим књигама објављеним у тим земљама, о мојим гостовањима на њиховим универзитетима и академијама наука.  

Данас су то престижне адресе, скоро за све, а понекад нарочито за оне који су им се својевремено ругали.  

Када су се Русија и Кина нашле у самом врху светске сцене, када судбина света у великој мери зависи од њихових одлука, запутили су се на Исток – бизнисмени, уметници, забављачи, спортисти, ...  

Свака сарадња са тим делом света (као уосталом са свим другим деловима света) је оправдана ако је реална и корисна. И треба да има државну подршку.  

Али би и држава требало да штити своју нову економску и културну политику у овом делу света од компромитације коју би могли да јој нанесу пословни и уметнички џепароши који за своју алавост нису имали довољно прилика у својој земљи па покушавају да је реализују на другом месту.   

Питање: Која је будућност отетог Космета и да ли Србија може одбранити тај део своје територије?  

Одговор:После пуча, 5. октобра, власт у савезној држави на челу са Коштуницом и у Србији на челу са Ђинђићем је предала Косово албанској мањини да на територији српске државе прави своју.  

То је био концепт оног дела света који је себе прогласио за међународну заједницу. Тај део света и неки други делови света под његовим утицајем су 2008. године признали косовску државу. Ту ће државу, дакле, бранити у свету они који су је направили.   

Судбина те државе зависи од односа снага у свету.  

Колико ће патронат бити спреман да своје штићенике чува и колико ће ненаклоњени том патронату бити расположени да доведу у питање његову надлежност.  

Да су Срби и Албанци сами, без неоколонијалних арбитара, одлучивали о свом животу, тај би живот по свему и даље био заједнички.  

Као што би и даље заједнички био живот некадашњих Југословена.  

И формирање косовске државе и укидање Југославије су резултат неоколнијалне политике, тековина текуће империјалне моћи која разарањем држава и конфликтима међу народима ствара терен који може да стави под своју контролу.  

На етничкој нетрпрељивости малих, али и великих народа, градила је своју моћ црна авет сваког колонијализма.  

Питање: Над Балканом и Србијом се догађају историјске буре које су и данас присутне. Ви сте тај простор одавно сместили „између Истока и Југа“.  

Одговор:Са аспекта неког изван Балкана то је једно живописно полуострво. Живописно и у географском и у историјском смислу. Али не и нарочито препоручљиво за дужи, а поготово не за трајан боравак.  

Сударају се климе, интереси и нарави.  

Они који тамо живе личе на Југ, подсећају на Исток, диве се Западу, сањају о Северу.  

Како да такви организују свој живот.  

Па, заједнички, у заједничкој држави. У заједници балканских народа (са седиштем на једној од висоравни планине Балкан, на пример). Упркос различитих клима, интереса и нарави.  

Југославија је показала да се то може. Није тачно да је Југославија показала да се то не може.  

Да се може данас то жели да докаже Европска унија. Па ако у Европској унији могу заједно и срећно да живе потомци Хамлета и Грка Зорбе зашто не би на Балкану могли да живе заједно, можда још срећније, потомци Матије Гупца, Георги Димитрова и Старине Новака.  

Југославија је била антиципација будуће Европе. Европска унија је, између осталог, и због тога са негодовањем гледала на Југославију, хтела је да она буде родоначелник заједнице европских народа а не Југославија. Али, ето, Југославија је била.  

Зато је платила високу цену. Развила је историјску заставу коју су хтели други, јачи од ње.  

Зато ту заставу неће дати ни балканским народима. Иако им, са аспекта рационалног и етичког, припада.  

Тако је за сада. Не знам како ће бити касније.  

Питање: Дик Мартијев извештај је оголио све страхоте ОВК на Космету, од вађења и трговине српским органима, до отмица, страховитих мучења и сурових егзекуција Срба. Како тумачите да Запад на све то ћути и да до данас нико за те ужасне злочине није одговарао?  

Одговор:Та косовска „држава“ је направљена преко ноћи и изван Косова. Да је прављена дању и да су је правили најбољи представници албанског народа не би јој темељи били постављени на насиљу. То јест, можда им уопште не би била ни потребна.  

Да су интересе косовских Албанаца заступали бољи људи – обрзовани и еманциповани, можда им за остварење тих интереса не би била потребна још једна албанска држава, већ би те интересе нашли у заједничком животу са онима са којима су претходно живели. У заједничкој земљи са њима.  

Али пошто су ту „државу“ правили изван Косова, неалбанци, употребили су у те сврхе на Косову одговарајуће Албанце. Бољи им нису били баш на располагању.  

Зато су о „државним“ пословима својих сарадника принуђени да се не оглашавају.  

Можда се творци те државе изван Косова надају да ће постојећу екипу „државника“, кад им истекне рок трајања, сменити боља, више склона економским и културним пословима него трговини људским органима и шверцу.  

Питање: После свега што се протеклих деценија догађало, није мали број оних који су рушили Слободана, који данас тврде да су били изманипулисани и преварени и да би радо отишли у Пожаревац и да му се на гробу извине.  

Одговор:Па нека иду. Нека се извине.  

Али требало би да се извине и свим оним људима који су подржавали Слободана Милошевића а које су они читаву деценију због те подршке вређали, ругали им се, називали из националистима, црвеном бандом, багром бољшевичком, антиевропљанима, антихристима, ратним хушкачима, четницима, ....  

Све то истовремено нису могли да буду, а ни једно од тога нису били.  

Били су као и Слободан Милошевић опредељени за мир, слободну и независну земљу и равноправност међу народима и људима.  
 
Питање: Које су то крупне тековине које је председник Милошевић оставио у наслеђе, по чему ће се памтити?  

Одговор: Видим повремено у јавности да се његове тековине, па према томе и улога у шеснаест година његовог присуства у политичком и друштвеном животу Србије симплифицира, чак и од оних који имају најбоље намере. Сви помињу Дејтонски споразум и Резолуцију 1244 као његове главне тековине.  

Суштина политике за коју се залагао и коју је водио је борба против конзервативизма и колонијализма.  

Што се тиче конзервативизма Слободан Милошевић је носилац идеје економске, политичке и социјалне реформе крајем осамдесетих година која би, да је била изведена, трансформисала ондашње друштво у виши облик укупног цивилизиацијског развоја. Том реформом су могли да буду превазиђени многи недостаци неолибералног капитализма и реалног социјализма. Ту трансформацију, започету 1987. године, зауставили су окончање Хладног рата и експанзија неоколонијализма у Европи и свету.  

А што се тиче колонијализма, у нашој земљи Слободан је био креатор и носилац отпора новом хегемонизму. Сачувао је независност земље, чији је био председник и успео да земља под санкцијама буде у бољим животним условима него земље у окружењу које санкције нису имале, а јесу имале политичку подршку оних који су их нама увели. Слободан Милошевић је на челу нашег малог народа био не само носилац отпора новом колонијализму већ је био и његова персонификација. Био је то као лидер српског народа, као шеф државе и на суду у Хагу.  

Али ево ипак да прецизирам временски и садржајно његове тековине.  

1. Ослобађање српског народа од комплекса кривице због понашања српске буржоазије пре Другог светског рата. (На сличан начин се понашала и хрватска буржоазија у том периоду.)  

2. Најављивање радиклане друштвене реформе на принципима економске ефикасности и социјалне равноправности средином осамдесетих година.  

3. Изједначавање Србије са другим републикама у Југославији променама Устава Србије 1989. године, које су ограничавале аутономност Косова и Војводине чија је природа била таква да је претила опасност да се трансформишу у републике.  

4. Доношење Устава Србије 1990. године по коме су изједначени сви облици својине, уведен вишепартијски систем, ојачана улога тржишта и председник Србије биран на изборима.  

5. Формирање Социјалистичке партије Србије 1990. године која је изражавала оптимално јединство националних и социјалних интереса и била највећа левичарска партија на Балкану.  

6. Очување независности Србије, избегнут грађански рат у вишенационалној заједници, упркос напорима изван земље да до њега дође.  

7. Квалитет живота у Србији на вишем нивоу него у свим суседним бившим социјалистичким земљама које нису биле под санкцијама и које су биле лишене свих других невоља које су снашле Србију у читавој последњој деценији двадесетог века. 

 8. Прихватање и збрињавање преко милион избеглица из ратова који су вођени на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, међу којима нису били само Срби, већ и припадници других народа. 

 9. Пружање материјалне и моралне помоћи српском народу који се налазио у ратовима изван земље матице током читаве деценије.  

10. Напори да се сачува СФРЈ и формирање СРЈ од Србије и Црне Горе 1992. године, као једине државе у којој живи више од једног словенског народа.  

11. Доношење Дејтонског споразума којим је окончан рат у Босни и Херцеговини и формирање Републике Српске 1995. године.  

12. Највећи лични допринос политици Балкан балканским народима на састанку шефова И влада балканских држава на Криту 1997. године. Ту политику су зауставили насиље на Косову и бомбардовање Србије- империјане мере које су хитно предузете да се та политика не би реализовала.  

13. Доношење Кумановског споразума којим је избгнута окупација СРЈ од стране НАТО и довођење снага УН на Косово са ограниченим мандатом од годину дана 1999. године. И којим је потврђена припадност Косова Србији.  

14. Санација, брза и самостална обнова земље после бомбардовања 1999. и 2000. године.  

15. Залагање за обједињавање левице у Србији и СРЈ.  

16. Извођење Хашког трибунала пред Слободана Милошевића.  

17. Херојска петогодишња борба за правду и истину о Србији и српском народу на суду у Хагу.  

18. Државничко мишљење и понашање.   

Питање: Злонамерни истичу да Милошевић није схватио шта је значио пад Берлинског зида и уједињење Немачке.  

Одговор: Па зашто ти са добрим видом, слухом и одговарајућим мозгом нису њену слепом, глувом и глупом на време рекли шта се догађа па да он у складу са тим догађајима који није разумео води државну политику.   

Имали су прилику да му кажу шта виде, а он не види. Опозиција у својим медијима, деведесетих година она је располагала са више од деведесет одсто медија у Србији. А што се тиче осталих, садашњих мудрих опсерватора, неки од њих седели су у његовој канцеларији и кући по цео дан.  

Биће, међутим, да су се ти окати мислиоци 2017. године досетили да би могли да му припишу још један грех додворавајући се тако његовим моћним противницима док по кафанама, канцеларијама и кућама бистре политику.  

Каква штета што деведесетих такву нису имали прилике да воде.  

Колико се сећам деведесетих су им руке служиле да му аплаудирају а језик да понављају његове реченице, истина лингвистички мало осиромашене. А и прилично допуњене кафанским патриотизмом. Питала сам се онда – Боже, како нису приметили да је пао Берлински зид.  

А што се тог зида тиче, Слободан Милошевић га је не само видео него је и предвидео шта ће се после догађати. То се може прочитати у књизи његових говора под називом „Прилог историји двадесетог века“ и у књизи интервјуа под називом „Лавовска борба“, које сам сакупила, средила и објавила пре десет година и које нису стигле до јавности. Нису стигле до народа за чију је слободу изгубио живот.  

Питање: Данас излазе све махинације и манипулације у вези са хашким казаматом, најновија да тужилац Најс тражи 500 хиљада евра дуга од Хашима Тачија. Како Ви, после свега, оцењујете тај такзовани међународни трибунал?  

Одговор:Недавно сам у једном интервју рекла – као империјално средство насиља над противницима неоколонијализма. Али ево и да допуним. На суду у Хагу Срби су осуђени, израчунала сам, на око хиљаду година робије. А у затвору у Схевенингену се налази нова српска Ћеле кула. Подигли су је нова империја и нови јаничари.   

Питање: Како оцењујете данашње политичке прилике у свету и у том контексту убедљиву победу Владимира Путина?  

Одговор:После окончања Хладног рата западни свет, који је у том Хладном рату био победник, сматра да су му одрешене руке за поход на цео свет. Северно-западни имепријални хегемонизам сматра да располаже свим ресурсима за колонизацију планете. Обновљене су стари и изазвани нови локални ратови са циљем да се оборе на колена многи мали народи и неразвијене земље, али и са надом да ће се временом на коленима наћи и већи, и једног дана и велики. Сви.  

Том империјалном походу на свет препрека су велике земље као што су Руска федерације и Кина које су у међувремену економски, политички и војно постале моћне, али и способне да пруже отпор намерама за колонијално поробљавање планете.  

Тај отпор је присутан и у неким земљама Јужне Америке. Њихов отпор је неповезан, али има много услова да ипак постане снажан интегративни фактор у борби против колонијализма. Тамо сада расте једна лепа, племенита и моћна биљка коју неће моћи да истреби ни најграбљивија грабљивица.  

Што се тиче победе председника Путина, она је израз масовне подршке достојанственој државној и националној политици коју он води. Иако је његова земља највећа на свету, моћна војна сила, један од најутицајнијих субјеката на светској сцени, политика коју он заступа није империјална. Напротив. Та политика је противник и империјализму и колонијализму.  

Питање: Из САД нам данас ултимативно поручују да Србија више не може седети на две столице и да се морамо коначно определити.  

Одговор:Мала земља треба да настоји да има добре односе са свима на свету, поготово оне односе који могу да буду од користи њеном суверенитету и економском, социјалном и културном просперитету. Треба, наравно, и да настоји да заштити себе и свој народ од страна које би угрозиле њене виталне националне, државне и развојне интересе. А сама треба да подржава ону страну света чија политика доприноси општељудској еманципацији, равноправности између народа и слободи човека.  

                                                                                                                                                                          ДРАГАН РАДЕВИЋ
 
 
=== 2 ===
 
 
Прогнана и неизгубљена    

ДЕЗИНТЕГРАЦИЈОМ СРБИЈЕ ПРОТИВ ИНТЕГРАЦИЈЕ БАЛКАНА                   
 
Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
Maj 2018.
 
Састанак шефова балканских држава и влада на Криту у јесен 1997. године, где су се скоро сви учесници састанка сложили да балкански народи сами треба да одлучују о својим животима у својим државама, а нарочито су у том погледу изразили сагласност председник Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић и председник Владе Албаније, био је међутим знак за узбуну на Западу, а нарочито у САД. 

Балкан је важна геополитичка и уопште политичка тачка од глобалног значаја и као таква није смела да буде препуштена било чијој надлежности, осим њиховој. 

Па ни надлежности балканских земаља, односно, нарочито не њиховој надлежности. Јер би тиме могућност било чије контроле изван Балкана била искључена. 

Осим тога, на том састанку шефова балканских земаља на Криту доминантна личност је био председник Савезне Републике Југославије. Због његове велике присутности у свету у претходној деценији и његова улога на том састанку га је лако могла да трансформише у лидерску за подручје Балкана. 

Дакле, са платформом Балкан балканским народима и са лидерском позицијом Слободана Милошевића у тој политици та би политика постала реална и радикално би могла да смањује велики утицај са стране. 

Нарочито би били „угрожени“ велики интереси великих сила. 

Да се то не би догодило прве мере су биле дестабилизовати Милошевићеву политику у Југославији и у Србији и паралелно компромитовати његову личност. 

Дестабилизација његове политике је била континуирана пракса западних земаља у протеклим годинама. У те сврхе је коришћена опозиција која је формирана, финансирана и инструирана са те стране. У те сврхе су Србији уведене санкције. У те сврхе је Србија оптужена за изазивање ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини. 

Те мере су биле окрутне и трајале су од 1990. године као одмазда за антиколонијалну политику Слободана Милошевића и нелојалност правилима колонијалне игре. 

Састанак на Криту је, међутим, доживљен као опасност не само за опстанак Милошевићеве политике већ и за њено ширење на подручје читавог полуострва, па су предузете додатне мере против те политике и притисак на њега лично. 

Зато је убрзо од сепаратистичких и теротистичких група на Косову формирана, финансирана и инструирана тобожња ослободилачка војска Косова. Тим мерама је требало Милошевићеву власт и њега лично усмерити са балканских интеграција на српску дезинтеграцију. 

И, заиста, наредне две године сепаратистичо-терористички покрет на Косову је максимално ангажовао власт у Србији. Требало је зауставити и тероризам и сепаратизам, вратити кући побуњене Албанци и уплашене Србе. 

У томе се успело. 

Али да тај успех не би био дугог века и од великог значаја западна хемисфера удружена у НАТО бомбардовала је Србију 1999. године са лицемерним образложењем да то чини да би заштитила албанску мањиму на Косову од српског геноцида над њом. 

Састанак на Криту 1997. године је био разлог за почетак додатних окрутних мера за дезинтеграцију Србије да не би дошло до интеграције Балкана. 
 
 
---
 
 
Прогнана и неизгубљена    

ПРОТИВУРЕЧНИ И КОМПЛЕМЕНТАРНИ ПРОЦЕСИ
 
Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
14.5.2018.
 
У последње две-три, можда и четири године, све се чешће у теоријској, а нарочито политичкој литератури, помиње, између осталог, да је двадесет први век стартовао као век којим ће доминирати сукоб цивилизација, односно сукоб религија. 

Сублимирајући ту прогнозу она би се могла свести на – сукоб цивилизација на религијској основи. 

Истовремено, није спорно, и за сасвим лаичке очи је видљиво, да је почетак двадесет првог века сав у занку идеје и праксе глобализма, чији је планетарни живот обележио деведесете године прошлог века и наставио свој развојни тренд до данашњег дана. 

Тешко је рећи који је од ова два процеса доминантан. И свакако је несумњиво, бар на први поглед, да су та два процеса противуречна. 

Али, нажалост, само на први поглед. На други, а нарочито на трећи поглед, та два процеса су не само мирољубиво паралелни,већ су и комплементарни. 

Ево зашто. 

Када би глобализам о коме је реч био универзалистичка идеја заснована на науци и мотивисана једним еманципаторским хуманизмом, у својој примени он би настојао да „цивилизације“ приближава једне другима, да тражи и налази заједничке тачке њиховог ослонца, да „цивилизацијске“ разлике не буду полигон нетрпељивости, већ саставни и комплементарни делови целине каква би требало да је планета. 

И сукоб религија, ма како да су различите и склоне трагичној нетрпељивости, би један стварни глобалистички, универзалистички приступ, не само настојао, већ и успевао да ситуира у духовни процес одговарајуће толеранције. 

Једног дана, и не предалеког, захваљујући развоју науке и развоју друштва у целини, људи би могли да живе заједно и сложно, без обзира на различито разумевање порекла и смисла живота, а могуће би такође било и да се управо захваљујући доприносу науке и укупном развоју поводом тих разлика боље разумеју и можда на крају и споразумеју. 

Кад би глобализам то био никакав сукоб цивилизација и религија не би претио двадесет првом веку. Стварни глобализам, напротив, заштитио би овај век од таквог сукоба. Заштитио би га не само од цивилизацијског и религијског сукоба, већ би га заштитио од цивилизацијске и религијске нетрпељивости. 

Али, пошто текући глобализам није стварни, већ само номинални, он нема ту еманципаторску, мирољубиву и коегзистенцијалну улогу. 

Напротив. Има супротну. 

Као што је он супротан свом аутентичном смислу. Текући глобализам има имеперијални, колонизаторски карактер. Његов поход на свет обухвата његову економску, социјалну, политичку и културну димензију. 

Да би тај поход успео, да би човечанство било стављено под контролу, потребно је да се претходно учини слабим, довољно немоћним да би прихватило контролу, да се учини неспособним да пружи отпор, да се учини готово кооперативним са пројекцијом колонизатора. 

Толико кооперативним са својом неслободом човечанство може учинити исцрпљеност после дуготрајних, могуће и крвавих верских, националних и „цивлизацијских“ сукоба, у којима при том неће бити победника. У којима ће жртве бити сви који у њима буду учествовали. 

Жртвама ће их учинити она деперсонализована моћ која их је на сукобе и навела са циљем да их тако ослабљене стави под своју контролу. Истина та моћ ће своју контролу представити као цивилизацијски спас, као избављење од последица бесмислених верских и осталих мржњи и ратова. И нарочито као препреку таквим сукобима и ратовима у будућности. 

Тако ће почети живот пацификована, хармонична заједница свих о чијој добробити брине та моћ изнад раелигија, нација, „цивилизација“. Једина и апсолутна. Чак и ако би се она определила за једну религију, нацију и „цивилизацију“ остала би апсолутна. 

То је суштина текућег процеса глобализације. Зато су тај процес глобализације и сукоб цивилизација и религија само на први поглед противуречни. 

Зато су у ствари комплементарни. Глобализам је тај сукоб цивилизација и религија пројектовао. 

Али, истини за вољу, тај сукоб цивилизација и религија је у неким својим манифестацијама аутентичан. Није произишао из глобалистичке намере да верским сукобима ослабљени свет стави под своју команду. Ти аутентично испољени цивилизацијски и верски сукоби су облик протеста против глобализације као империјалног колонијализма. 

Уверени да текући глобализам заступа само једну цивилизацију и само једну религију припадници других цивилизација и других религија на разне начине изражавају отпор доминацији и асимилацији. 

Ти отпори не доносе, нити могу донети резултате. Прво, зато што су парцијални, наивни и у целини слабашни. А друго, и зато што се ти аутентични цивилизацијско-религијски сукоби често утапају у, од стране глобализма пројектоване цивилизацијско-религијске сукобе, па тако губе на аутентичности.

  Али без обзира на разлике које постоје између цивилизацијско-религијских сукоба који су пројектовани и цивилизацијско-религијских сукоба који су аутентични, заједничка последица су жртве. 

Пре свега њихови учесници. Манипулисани или аутентично гневни, учесници ових сукоба су људи који губе животе, у бољем случају само имовину, здравље, мир, спокојство, ... 

Али постоји још једна жртва. То је глобализам. Онај стварни, прави, цивилизацијски неизбежан, историјски и етички оправдан. 

Постојећи, текући, овај империјални и колонијални глобализам, толико је зла нанео и толико зла још најављује свету, да је компромитовао стварну унивезалистичку идеју и њену примену. Људи, читави народи нису само неповерљиви према тој идеји, они се те идеје и њене примене плаше. 

И са разлогом су неповерљиви и са још већим се плаше. И, заиста, ако тај заједнички живот на планети без држава и граница треба да изгледа тако, како се сада најављује да ће изгледати, онда ће људи, онда ће народи бити резервисани према тој будућности, плашиће се ње. 

Ако буду немоћни да се од такве будућности заштите, доживљаваће је као подвалу историје коју нису могли да избегну.

 Међутим, могли су. 

Да су били мање лаковерни, мање ускогруди и нарочито мање опортунисти, какви су ипак прилично сада. 
 
 
---
 
 
Прогнана и неизгубљена    

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА УСАМЉЕНОСТ
 
Пише: Мира Марковић  
22.мај 2018 
 
И од раније, а нарочито од средине осамдестих година па до данас, у Србији постоји један социо-психолошки профил смештен између образованог, еманципованог света и сасвим необразованог, који је отпоран на време и чињенице, на етику и естетику. 

Ради се о представницима провинцијског национализма. Они су из оне збирке делимично образованих, кафанских патриота који у име тобожње љубави према Србији мрзе све друге, а нарочито друге Јужне Словене. 

Они су се Србији кроз историју у свему замерили, угрожавали су јој територију, слободу, развој, будућност ... И даље имају перманентне зле намере према Србији. 

Пошто су неки од тих Јужних Словена углавном кроз историју били католици, а многи верницу су то и данас, онда ту у корпус ове мржње спадају и „аргументи“ да се ради о мржњи према православљу које персонификују Срби. 

Тај католички јужнословенски бастион је стара, континуирана генетска, вечна опасност за Србију. 

Југославија је била полигон на коме се та мржња испољавала и угрожавала српски народ у свим димензијама. 

Срећом, са њихове тачке гледишта, те земље, тамнице за Србију и Србе више нема. 

Али заступници ове „идеологије“ не престају да је помињу по злу сваког дана. Њихов паорско-кафански патриотизам као солна киселина делује на незаштићено тло – на младе људе и прети да их удаљи од свести којом би требало да доминирају добра воља, солидарност, повезаност међу људима и народима. Да их удаљи од свести да је универзализација нужан исход економског и културног развоја савременог света и да је у интересу свих на свету. 

Тај парохијално – деструктивни социо психолошки профил камен је о врату свим еманципаторским напорима јер се служи тобожњим патриотизмом као заштитним фактором од злих намера ближег и даљег окружења. 

На евидентирању и образлагању тих злих намера диже се зид страха од других, нетрпељивости према другима као заштита од других, он чува цивилизацијску усамљеност. 

У те сврхе се користе старе ране, историјске странпутице, неокончани неспоразуми, одавно архивирани конфликти, слабе тачке најближих Словена.

 На пример. 

Никад довољно реализована хрватска потреба за хрватском државом; словеначко уверење о припадности средњеевропској култури; црногорска склоност ка двојном идентитету; македонска недовољна развојна динамичност; муслиманска мистична инертност. 

Али и слабе тачке суседа.

Албанска патријархална инерција и тежња за територијалном и демографском ескалацијом; мађарско незадовољство домашајима територијалне локације; бугарске експанзинистичке склоности на Балкану; старе италијанске претензије на лепшу обалу Јадранског мора; грчка материјална прагматичност отпорна на православну солидарност; ненаметљиво али повремено аустријско подсећање на улогу Беча на формирању српске интелигенције у деветнаестом веку па и касније; румунски поглед на порекло етичких пограничних сличности. 

Тешко је избећи малициозност, која се у овом случају некако намеће, али могли би ови патриотски одговорни чистунци да нађу разлоге и за ширу и најширу обазривост у погледу свих других, целог света. 

Немачка нерањива убеђеност у генетску супериорност; енглески колонијални егоизам; амерички империјални експанзионизам; јапански милитаризам; кинеска сигурност у сопствену цивилизацијску аутономност; последице шпанског католичког колонијализма; недужно приказан француски национализам; петрификација афричког сиромаштва; арапска суспектност према неисламском свету; индијска зависност од природе климатско-демографске симбиозе; латиноамеричка егзистенцијална несигурност етничко-политички манифестована и колонијално изазвана; скандинавска свестрана хладноћа. 

Ове „слабе тачке“ глобално распрострањене на све стране света нису, наравно, доминантна својства оних на које се односе, део су њиховог идентитета у који спадају и респектабилне цивилизацијске особине и тековине. 

Али провинцијски псудо-патриотизам склон је да опасност за наицоналну ствар види само у својствима других које су њихове слабе тачке, сводећи њихову целину само на њихове недостатке. 
 
 
---
 
 
Прогнана и неизгубљена    

ЛОВЦИ НА ПЛЕН
 
Пише: Мира Марковић  
29.мај 2018
 
У савременом свету, у данашње време, партијска присутност подразумева не само јавно заступање партијске политике већ и очекивање да ће та активна присутност бити од користи ономе ко је изражава. 

Та очекивања су, дискретно испољена, некад и неиспољена. 

Већина људи се устручава да их испољи, превише је неетично. 

У времену инверзије вредности дошло је и до прилично бруталне етичке трансформације. Неетично, неуљудно трансформише се у сасвим морално и нормално. 

Неоткривене карте када се ради о партији као средству за материјално и статусно профитирање сада се откривају. О статусном и личном интересу као мотиву за чланство и активност у партији се говори отворено и јавно. Одсуство устручавања није последица неделикатности већ израз уверења да се ради о мотиву који није неетичан. Напротив. Неетично је не изаћи у сусрет очекивањима тако мотивисаним. 

Чланови и активисти који у својој партији нису од чланства и активности имали личне користи са малим или већим гневом обавештавају јавност да од партије у којој су се налазили нису имали користи. И при том очекују од јавности не само да их разуме већ и да их такорећи сажаљева. Они су наивни и недужни губитници, а партија је избегла да испуни задатак који има према својим члановима и активистима. 

Таква политичка свест је добила право грађанства. Политичко профитерство је легализовано. 

Идеолошки мотиви као једини су суспендовани. Постоје још у комунистичким партијама и партијама екстремне деснице, али и једне и друге су по правилу изван власти, најчешће нису ни парламентарне. 

Данас већина партија, без обзира да ли су на власти или у опозицији, нема идеолошки карактер, углавном су сличне оријентације и сличног програма, са осцилацијама које се односе на неке текуће унутрашње проблеме или на нијансе којима се изражава однос према спољним темама. 

Разлике су међу њима номиналне и, разуме се, персоналне. Те персоналне се пре свега односе на лидерске способности прве страначке личности или првих страначких личности.  

У недостатку политичко-идеолошких разлика избор се заснива на процени шанси везаних за индивидуалне интересе. 

Многима се ти интереси и остваре, велики број, међутим, остаје разочаран и покушава да своје интересе реализује на неком другом месту, односно у некој другој партији. 

А партије нису пробирљиве. Сваки члан је добродошао. 

Партије су заинтересоване за што већи број чланова. А чланови за шансе да од партије имају материјалне и остале користи. Тако се та два интереса сусрећу као врло комплементарна. 

Све ће партије отворити врата свима. А сви ће међу њима, прилично сличним, бирати ону (или оне) од које могу да имају највише користи. 

Такве политичке прилике су нарочито присутне у такозваним транзиционим земљама. Као и у земљама са кратким искуством у парламентарном животу, које су тек изашле из колонијалног статуса или које су фактички и даље у том статусу само су номинално суверене. 

Вероватно ће та распрострањена пракса временом захватити и земље које имају најдуже парламентарни живот, највиши степен парламентарне културе. Иако тамо партије, пре свега оне на власти, нису биле нарочито идеолошке, тамо постоји по инерцији традиционално континуирани обзрац политичког понашања који искључује користољубље или га бар прикрива. А самим тим тај образац понашања смањује могућност перманентног мењања партијске адресе. 

У друштвима у којима је то постала готово легализована пракса могуће је да се налази и почетак историјског краја вишепартијског система. 

Тај историјски крај произилази из квантитета и квалитета партија. 

Велики број партија без обзира на број становника, односно на број гласача, сам по себи компромитује и идеју а не само праксу вишепаритизма. А сто патија на пет милиона гласача није израз политичке слободе и демократије већ лакрдија. 

Из тог лакрдијашког кванитета произилази одговарајући квалитет. Тих сто партија (односно сто програма) се међусобно не разликују битно, а често се не разликују ни небитно. Сличност међу њима је такорећи неизбежна. 

Ни у најразвијенијем друштву, у друштву са најразвијенијом политичком културом и традицијом, није могуће да постоје сто различитих озбиљно образложених политичких концепција развоја друштва. А поготово то није могуће у друштвима у којима је вишестраначки систем тек почео свој живот. 

Мале разлике међу партијама делимично објашњавају, па у истој мери и оправдавају транспорт чланова са адресе на адресу. 

Али, ипак само делимично. Јер тај се транспорт одвија и на релацијама које могу да буду дијаметрално супротне, упркос свег политичког и мисаоног нивелисања, оне понекад и понегде постоје. 

Али чак ни њихово такво постојање не доводи у питање на интересима мотивисан избор. Ако националистичка десница не омогућава очекивано вертикално социјално и политичко кретање следећи избор може да буде либерална левица уколико су на тој адреси шансе за то кретање веће. 

Тај радикални обрт искључује политику и етику. Али не само из понашања учесника ових обрта већ и из система из кога су ти обрти генерисани. 

Вишестраначки систем све мање има политички карактер, а све више има неетички. 

Догађа се апсурд. Да друштва у којима је вишепартијски систем најкасније почео прва ће покренути процес његове компромитације и укидања. 

Истрошеност тог система је, наравно, присутна и на његовим матичним и најстаријим адресама али га од гротескне компромитације штити вишевековна парламентарна и уопште политичка култура. 

Његовом урушавању у тим срединама мање ће допринети његове сопствене слабе тачке, дугу сенку на парламентаризам тамо, и у целини, бациће његова карикатурална примена у земљама у којима је парламентаризам тек стартовао и у којима су га индиректно увеле његове матичне земље. 

Земље које су данас гротескно поприште парламентаризма су, по правилу, земље ограниченог суверенитета. 

Матичне земље парталментаризма су им парламентаризам увеле захваљујући томе што су им претходно ограничиле суверенитет. Па су тако могле да им организују политички и државни живот у складу са својом проценом какав треба да буде. 

Резултат те организације је дезорганизација у којој се одвија и парламентарни и друштвени живот у овим земљама, али и потенцијална, ако не и већ текућа, дезорганизација у земљама организаторима. 

Цивилизацијске мере које су применили на другима стижу и њих. 

Слабости парламентаризма, као и епохе која је у његовом знаку протекла, куцају и на једна и на друга врата. 

Зато чињеница да на парламентаризам у матичним земљама баца сенку парламентаризам из земаља у којима су га оне – земље матице – насилно увеле, није апсурд како на први поглед изгледа. Пре је логичан исход насиља које су јачи и већи применили на слабијим и мањим. 

Слаба тачка насиља је што је оно углавном и ипак спонтано, непланирано на дужи рок, мотивисано историјски краткорочним циљевима. 

Да није тако насиље не би занемарило последице, поготово не оне за које рачун не стиже сутрадан, већ нешто касније. 

Зато није у питању апсурд, већ цивилизацијски исход, логичан и рационалан. Додуше и праведан. 


[[ https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8892 ]]
 

(deutsch / italiano)

Chi tocca l' "Europa" muore

1) Il caso identico del Portogallo, tre anni prima
2) Eurokratie (GFP 29.5.2018)
3) Maastricht: 25 anni bastano (Marco Bersani, 10.10.2017)
4) Alessandro Somma: Europa a due velocità / L’Europa tedesca sempre più irriformabile


Si vedano anche:

Governo, gli attacchi della stampa estera: per Spiegel «Italia scroccona», per l’Economist Conte è Arlecchino (di Silvia Morosi, 25.5.2018)
Il settimanale tedesco contro il Paese: «I mendicanti almeno dicono grazie». Per la Frankfurter Allgemeine: «L’Italia è la principale fonte di preoccupazione dell’Europa». E l’Economist dipinge il presidente del Consiglio incaricato, Giuseppe Conte, come Arlecchino nella commedia di Carlo Goldoni «Il Servitore di due padroni»...



=== 1: Il caso identico del Portogallo, tre anni prima ===

Portogallo. Niente "governo delle sinistre", governeranno i figli di Troika (di Redazione Contropiano, 24 Ottobre 2015)
... Anibal Cavaco Silva, presidente della Repubblica, si è infatti rifiutato di affidare al leader del Partito Socialista il compito di formare un governo, anche se si era assicurata la maggioranza assoluta nel parlamento portoghese grazie ad un accordo con i comunisti e la sinistra radicale europeista ma critica nei confronti dell'austerity...

Staatsstreich in Portugal (Voltaire, 31.10.2015)
... "Während den 40 Demokratie-Jahren hing keine Regierung von Portugal von der Unterstützung von anti-europäischen Kräften ab, nämlich von jenen Kräften, die für die Aufhebung des Vertrags von Lissabon Kampagne machten, die gegen den Haushalts-Pakt, den Stabilitäts- und Wachstumspakt sowie gegen die Währungsunion waren und aus dem Euro austreten wollten, ohne zu vergessen dass sie die NATO verlassen wollten", sagte der Präsident...


In Portogallo golpe voluto dalla troika

Pubblicato il 27 ott 2015 – di Paolo Ferrero

In Portogallo, dove si sono appena tenute le elezioni politiche, sta avvenendo un golpe voluto dalla Troika, dove la fedeltà alle politiche di austerità valgono di più della libera scelta degli elettori. Perchè i giornali italiani non ne parlano? Cosa ha da dire la “libera informazione”? Vediamo i fatti: il partito conservatore che era al governo, ha ottenuto il 36,8% dei voti restando il primo partito, ma ha subito un calo vistoso (ben il 13%) perdendo la maggioranza in Parlamento. Ha tentato senza successo di formare una “grande coalizione” con i socialisti. Un accordo è stato invece raggiunto tra le forze di sinistra che insieme hanno la maggioranza assoluta dei voti e dei seggi: socialisti (32,4%), Bloco de esquerda (10,2) e comunisti e verdi (8,3). In questa situazione chiarissima il presidente Anibal Cavaco Silva, conservatore, si è rifiutato di dare l’incarico di formare il governo al leader socialista perché: “In 40 anni di democrazia, nessun governo in Portogallo ha mai dovuto dipendere dall’appoggio di forze anti-europee”. Quello a cui stiamo assistendo in Portogallo è nei fatti un golpe voluto dalla troika, con un comportamento del Presidente della Repubblica peggiore di quello di Napolitano quando non diede l’incarico a Bersani dopo le ultime elezioni. Chiediamo ai mezzi di comunicazione italiani di dare conto di questa incredibile situazione che va avanti da giorni, evitando di continuare a nascondere questo vergognoso colpo di stato.


=== 2 ===


Eurokratie

29.05.2018

ROM/BERLIN(Eigener Bericht) - Nach massiven Beschwerden aus Deutschland hat Italiens Präsident Sergio Mattarella einen Euro-Kritiker als Finanzminister seines Landes verhindert und einen Berlin genehmen IWF-Mann als Ministerpräsidenten installiert. Die demokratisch gewählte Mehrheit aus den Fünf Sternen und der ultrarechten Lega Nord kommt nicht zum Zuge. Grund für die Zurückweisung ist, dass der Euro-Kritiker Paolo Savona, ein renommierter Karriereökonom, keine Gewähr für den Bestand der EU-Einheitswährung geboten hätte; vielmehr wäre unter seiner Amtsführung wohl mit Widerstand gegen die Berliner Austeritätsdiktate zu rechnen gewesen. Dagegen hat sich der nun zum Ministerpräsidenten ernannte Carlo Cottarelli vor einigen Jahren bereits als "Sparkommissar" der Regierung in Rom bewährt. Savonas Nominierung gründet auf einer wachsenden Euroskepsis in Italien, der sich inzwischen auch andere Ökonomen anschließen. Ein Alternativkandidat zu Savona für den Posten des Finanzministers fasst die Folgen der Euro-Einführung so zusammen: "Deutschland profitiert, Italien verliert."

Der "Deutschland-Feind"

Die Nominierung des 81-jährigen Ökonomen Paolo Savona zum italienischen Finanzminister hatte bereits in der vergangenen Woche zu heftigen Ausfällen deutscher Leitmedien geführt. Rom sei dabei, einen "Deutschland-Feind" an die Spitze des Finanzministeriums zu stellen, hieß es in Kommentaren.[1] Savona sei ein "erklärter Gegner Deutschlands", der den Euro als "Vollendung deutscher Vorstellungen der Vorherrschaft in Europa" begreife, wie sie schon im "Nationalsozialismus propagiert worden" seien. Ziehe der Ökonom, ein ehemaliger Minister und Bankmanager, tatsächlich ins Finanzministerium ein, dann werde dies "vor allem in Berlin massives Stirnrunzeln" auslösen, hieß es in einem Beitrag, in dem unmittelbare Parallelen zum ehemaligen griechischen Finanzminister Yanis Varoufakis gezogen wurden. Varoufakis hatte 2015 in der linkssozialdemokratischen griechischen Syriza-Regierungskoalition erfolglos gegen die Berliner Austeritätspolitik angekämpft.[2] Athen sei damals "ausgebremst" worden, hieß es in dem zitierten Beitrag weiter; Italien allerdings sei - als drittstärkste Volkswirtschaft der Eurozone - ungleich gewichtiger als Griechenland, ein italienischer Varoufakis sei folglich "ein anderes Kaliber". Der Konflikt zwischen Rom und Berlin kreise - ähnlich wie derjenige zwischen Athen und Berlin 2015 - um den wirtschaftspolitischen Kurs in der Eurozone, räumte der Autor ein: Für die Probleme Italiens sei nach Ansicht deutscher Regierungskreise die "Staatsverschuldung Italiens in Höhe von 130 Prozent" des Bruttoinlandsprodukts (BIP) verantwortlich; Rom wiederum führe sie auf die Austeritätspolitik in der EU zurück. Diese werde "vielfach als deutsches Diktat gesehen".

Ein bewährter Sparkommissar

Nicht zuletzt wegen der deutschen Beschwerden hat Savonas Nominierung zum Finanzminister zu einer schweren politischen Krise in Rom geführt.[3] Nachdem Italiens Staatspräsident Sergio Mattarella Savonas Berufung verweigert hatte - mit der Begründung, der erfahrene Banker bringe die "Ersparnisse der Italiener" in Gefahr -, gab der designierte Ministerpräsident Giuseppe Conte den Auftrag zur Regierungsbildung zurück.[4] Mittlerweile zeichnen sich erste Risse zwischen den verhinderten Koalitionären ab: Während die Fünf Sterne ein Amtsenthebungsverfahren gegen Mattarella favorisieren, will die ultrarechte Lega Nord davon nichts wissen. Matteo Salvini, Parteichef der Lega, erklärte, er wolle "nicht über eine Amtsenthebung sprechen". Überdies müsse abgewogen werden, ob seine Partei weiterhin eine Koalition mit den Fünf Sternen eingehen wolle. Derzeit befindet sich die rassistische Lega im Umfragehoch, während die Fünf Sterne in der Wählergunst stagnieren. Als wahrscheinlichstes Szenario gelten derzeit vorgezogene Neuwahlen im Herbst. Mattarella hat einstweilen den ehemaligen IWF-Funktionär Carlo Cottarelli einbestellt, der eine Übergangsregierung leiten soll. Cottarelli fungierte bereits in den Jahren 2013 und 2014 als "Sparkommissar" der italienischen Regierung. Mit seiner Ernennung wird Italien bereits zum zweiten Mal [5] unter die Aufsicht eines nicht demokratisch gewählten "Experten" gestellt, dessen Aufgabe es ist, die von Berlin vorgegebene Wirtschaftspolitik zu exekutieren. Diesmal geschieht das allerdings sogar in direkter Zurückweisung einer frisch gewählten demokratischen Mehrheit.

Steile Karriere

Der verhinderte italienische Finanzminister Savona gilt in Berlin als rotes Tuch, gerade weil man ihm nicht - wie den Fünf Sternen und der Lega - vorwerfen kann, diffusen populistischen Motiven oder einer ultrarechten Agenda zu folgen. Savona hat eine spektakuläre Karriere inmitten der EU-loyalen italienischen Funktionseliten absolviert, bevor er aufgrund der langfristigen ökonomischen Stagnation Italiens zu einem der exponiertesten Kritiker der Einheitswährung und der dominanten Rolle Deutschlands in der EU avancierte. Der am renommierten Massachusetts Institute of Technology (MIT) ausgebildete Ökonom war unter anderem als Generalsekretär des italienischen Arbeitgeberverbandes, als Mitarbeiter der italienischen sowie der US-amerikanischen Zentralbank, als Direktor mehrerer italienischer Banken und als Aufsichtsratsmitglied der Telecom Italia tätig. Regierungserfahrung konnte er bereits in den 1990er Jahren als Wirtschaftsminister und in der ersten Dekade des 21. Jahrhunderts als Vorsitzender des Departements für EU-Politik im dritten Kabinett von Ministerpräsident Silvio Berlusconi sammeln. Den Wandel des einstigen Europapolitikers zum Kritiker des Euro lässt sein jüngstes Buch mit dem Titel "Wie ein Albtraum und wie ein Traum" erkennen, in dem er den Euro als einen deutschen "Käfig" bezeichnet. Deutschland habe nach der Niederlage des NS-Reichs seine imperiale "Idee von seiner Rolle in Europa" nicht aufgegeben, heißt es in dem Band; Berlin verzichte heute lediglich darauf, "sich militärisch durchzusetzen".[6] Dabei betont Savona, "im Prinzip die Idee eines geeinten Europas" immer noch zu unterstützen; doch sei dies angesichts der ökonomischen Realitäten in der deutsch dominierten Eurozone, die "die Kaufkraft der Italiener halbiert" habe, nicht mehr möglich.

Plan B

Schon im Juli 2015, als Berlin die linke Regierung in Athen in die Enge trieb, hat der international renommierte Ökonom die italienische Politik aufgefordert, einen "Plan B" zum Verlassen der Einheitswährung auszuarbeiten. Deutschland sei das "kommandierende Land" in der Eurozone; es benutze Griechenland, um diese Position durch drakonische Sparauflagen zu zementieren. Rom müsse sich deshalb auf einen Ausstieg aus dem Euro vorbereiten, erklärte Savona in einem Interview, das damals auch der Chef der Fünf-Sterne-Bewegung, Beppe Grillo, auf seiner Website verlinkte.[7] Laut Savona werden Italiens hohe Staatsschulden als Hebel genutzt, um das Land zu neuen neoliberalen Reformen zu nötigen - und um sicherzustellen, dass "diejenigen an der Macht bleiben, die diesen Zustand der Unterwerfung perpetuieren". Gemeint sind die alten politischen Eliten Italiens, die laut Savona mit Berlin kollaborieren. Mattarella hat diesen Vorwurf jetzt mit der Ernennung des in Deutschland wohlgelittenen Ex-IWF-Mannes Cottarelli unfreiwillig bestätigt.

Der Wind dreht

Dabei steht Savona mit seiner Einschätzung keineswegs allein. Immer mehr Bürger Italiens machten "Deutschland für die Misere ihres Landes verantwortlich" und würden in dieser Überzeugung immer häufiger durch "prominente Ökonomen bestärk[t]", räumen selbst deutsche Medien ein.[8] Tatsächlich hat sich beispielsweise der italienische Ökonom Luca Zingales, der ebenfalls als Finanzminister gehandelt wurde, für einen "Plan B" und für einen Ausstieg aus dem Euro ausgesprochen, sollten auf EU-Ebene weiterhin keine Umverteilungsmechanismen - als Gegengewicht zu den exzessiven deutschen Handelsüberschüssen - eingeführt werden. Zingales zufolge sollte im Idealfall - auch wenn das vollkommen unrealistisch sei - Deutschland aus dem Euro ausscheiden, da die Einheitswährung die Basis der deutschen Dominanz in der Eurozone bilde. Die Lage für die Bundesrepublik könne "nicht besser sein", schreibt der Ökonom: Berlin zahle nichts "für die Rettung Europas"; zugleich sei Deutschland ein sicherer Hafen für Anleihen, was die Zinsen niedrig halte. Der dominante Export schaffe zudem nicht nur Reichtum, sondern auch Arbeitsplätze. Zingales' Fazit: "Deutschland profitiert, Italien verliert."

Stagnation und Verelendung

Italien verliert tatsächlich; dies zeigt die anhaltende sozioökonomische Krise, die ihrerseits die Wahlerfolge der Fünf Sterne und der Lega erst möglich gemacht hat.[9] Aufgrund fortdauernder ökonomischer Stagnation weist das mit 132 Prozent des BIP verschuldete Mittelmeerland immer noch ein niedrigeres Bruttoinlandsprodukt als vor Beginn der Krise im Jahr 2007 auf. Die Arbeitslosigkeit bleibt weiterhin hoch, insbesondere im Süden des stark gespaltenen Landes, wo sie bis zu 29 Prozent erreicht. Rom hat unter deutschem Druck mehrere neoliberale Reformen - unter anderem eine Liberalisierung des Arbeitsmarktes im Jahr 2014 - durchgesetzt, die die soziale Lage der Bevölkerung weiter verschlechtert haben. Inzwischen bestehen rund 60 Prozent aller neu geschaffenen Arbeitsplätze aus prekären Teilzeitjobs, die das Armutsrisiko in Italien massiv weiter ansteigen ließen: Vor dem Ausbruch der Eurokrise waren rund 15 Millionen Bürger Italiens von Armut gefährdet; heute sind es bereits mehr als 18 Millionen.

 

[1] Tobias Piller: Italien will einen Deutschland-Feind in der Regierung. faz.net 26.05.2018.

[2] Andrea Affaticati: Die Deutschen sind an allem schuld. n-tv.de 25.05.2018.

[3] Oliver Meiler: Ein Konflikt, wie er den Populisten gefällt.. sueddeutsche.de 28.05.2018.

[4] Andrea Spalinger: Conte verzichtet auf das Amt des Ministerpräsidenten - Italien drohen Neuwahlen. nzz.ch 27.05.2018.

[5] S. dazu Europa auf deutsche Art (III) und Eine neue Achse Berlin-Rom.

[6] Paolo Savona, the eurosceptic at the heart of Italy's standoff. thelocal.it 26.05.2018.

[7] Il #PianoB per l’uscita dall’Euro, di Paolo Savona. beppegrillo.it 15..07.2015.

[8] Andrea Affaticati: Die Deutschen sind an allem schuld. n-tv.de 25.05.2018.

[9] Daniele Palumbo: Italy's election: How the economy is performing. bbc.co.uk 02.03.2018.



=== 3 ===


Maastricht: 25 anni bastano

Pubblicato il 10 ott 2017

di Marco Bersani


Per destrutturare l’economia del debito, occorre affrontare l’architettura monetarista dell’Unione Europea, a partire da uno spartiacque fondamentale: il Trattato di Maastricht1 approvato nel 1992. Perché se è vero che l’Europa Unita è stata da sempre pensata come un progetto neoliberale, è altrettanto vero che, con il Trattato di Maastricht, ogni possibile dialettica tra dottrina liberista e politiche redistributive di tipo keynesiano è stata definitivamente accantonata, per imporre un’integrazione continentale basata unicamente su una “economia di mercato aperta e in libera concorrenza”.
Con Maastricht, sull’onda della caduta del Muro di Berlino, avvenuta solo due anni prima, e nel pieno dispiegarsi della dottrina liberista sulla“fine della storia”, si avvia il processo per la costruzione dell’Unione economica e monetaria europea, basata su Stati che devono avere come unico obiettivo “condizioni finanziarie e di bilancio sane ed equilibrate”.
Si porta così a compimento il tragitto iniziato con il Libro Bianco sul mercato interno (Commissione Delors 1985)2 e proseguito con l’Atto Unico europeo del 19863, con i quali si dette l’impulso decisivo all’integrazione dei mercati finanziari.
Il Trattato di Maastricht fissa vincoli monetaristi ai quali tutte le economie nazionali devono conformarsi:a) divieto di disavanzi pubblici superiori al 3% del Pil; b) divieto di un debito pubblico superiore al 60% del Pil; c) programma di stabilità.
A questi limiti, Maastricht ha aggiunto il divieto per i Paesi membri di ricorrere all’assistenza finanziaria dell’Unione, di altri Paesi membri o delle Banche centrali, obbligando gli Stati a rivolgersi ai mercati per il proprio fabbisogno di finanziamento, consegnandogli di fatto la propria autonomia politica.
Questo ha comportato per gli Stati fortemente indebitati la necessità di remunerare il rischio sopportato dai creditori, concedendo interessi talmente elevati da alimentare la spirale del debito e da impedire, paradossalmente, il rispetto degli stessi parametri di Maastricht.
Solo a questo punto possono essere attivate le procedure di assistenza finanziaria, le quali, tuttavia, più che soccorrere chi le ha richieste, servono a salvaguardare la stabilità della zona Euro nel suo insieme e sono soggette a rigorose condizionalità, le riforme strutturali richieste dalla “Troika” (come avvenuto in Grecia, Cipro, Irlanda, Portogallo, Spagna e Ungheria).
Dall’approvazione del Trattato di Maastricht, tutti i passaggi successivi dell’architettura dell’Unione Europea sono serviti a consolidare questo impianto e a rendere sempre più stringenti i vincoli monetaristi sulle scelte di politica economica e di politica sociale degli Stati nazionali: dal Patto di Stabilità e Crescita (PSC), conosciuto anche come Trattato di Amsterdam e sottoscritto nel 1997, attraverso il quale si stabilì una disciplina ancor più severa sia per i disavanzi di bilancio, sia per le procedure applicative e le sanzioni4; al Six Pack, approvato nel settembre 2011, comprendente un pacchetto di cinque regolamenti ed una direttiva volti ad integrare e modificare l’originario PSC5; al Fiscal Compact, sottoscritto nel marzo 2012, che, nel ribadire la disciplina del PSC, come modificata e integrata dal Six Pack, la radicalizza, aggiungendovi il carico da novanta dell’obbligo per gli Stati contraenti di inserire la “regola aurea” del pareggio di bilancio nel proprio diritto interno, “preferibilmente a livello costituzionale”6 (come l’Italia ha prontamente fatto)7..
Il cuore del Fiscal Compact –art. 3 – impone che il deficit strutturale annuale delle amministrazioni pubbliche debba essere inferiore allo 0,5% del Pil, e che tutti i paesi debbano garantire una convergenza rapida verso questo obiettivo, i cui tempi sono definiti dalla Commissione Europea, senza possibilità, se non in circostanze eccezionali, di discostarsi dagli stessi.
Un articolo ideologico senza alcuna giustificazione economica. Infatti, come con grande efficacia hanno argomentato in “Cosa salverà l’Europa. Critiche e proposte per un’economia diversa” a cura di B. Coriat, T. Coutrot, D. Lang e H. Sterdyniak (autori del Manifesto degli economisti sgomenti) : “ (..) il livello del deficit pubblico dovrebbe essere considerato come legittimo non in base a una regola quantitativa immutabile fissata in anticipo, ma perché permette di raggiungere un livello di domanda soddisfacente determinando un livello di produzione che non causi disoccupazione di massa, né un aumento dell’inflazione. Non vi è alcuna garanzia che il saldo di bilancio desiderato garantisca l’equilibrio. (,,) Inserire il pareggio di bilancio nella Costituzione equivale a prescrivere per gli uomini calzature numero 42 e per le donne 40”.
Il Fiscal Compact rafforza inoltre la regola per cui il debito di ogni paese deve rimanere o ritornare al di sotto del 60% del Pil. Un paese, il cui rapporto debito/Pil superi il limite previsto, dovrà obbligatoriamente ridurre tale rapporto di almeno un ventesimo della differenza ogni anno.
Per un Paese come l’Italia, che viaggia con un rapporto debito/Pil abbondantemente sopra il doppio del 60%, significa una riduzione della spesa pubblica pari ad oltre 50 miliardi di euro l’anno per i prossimi venti anni.
Oggi, di fronte agli effetti delle politiche liberiste rese ineluttabili dall’architettura monetarista dell’Ue, avanzano in tutto il continente spinte “populiste” in chiave nazionalista, spesso con radici fasciste e razziste, mentre per contrastare queste ultime le correnti politiche del liberalismo e della socialdemocrazia rinserrano le proprie fila in difesa dell’establishment.
Dal punto di vista dei movimenti sociali, la lotta radicale contro le oligarchie economico-finanziarie che governano l’Unione Europea non può mai far perdere di vista l’obiettivo di un nuovo spazio pubblico europeo, come dimensione necessaria, dentro i processi di globalizzazione, per garantire diritti, beni comuni e democrazia. Ma proprio per questo, un nuovo spazio pubblico europeo può essere costruito solo a patto di rivoltare alle radici l’attuale Unione Europea.
Stracciare Maastricht -e l’architettura monetarista da allora messa in campo- diventa condizione necessaria perché si riapra un processo costituente che, dal basso e attraverso la democrazia partecipativa, definisca valori, diritti e orizzonte di una nuova dimensione continentale.“Se invece la costruzione europea -come scrive Alessandro Somma- non riuscirà a liberarsi di Maastricht, allora non resterà che liberarci della costruzione europea. Altrimenti imploderà rovinosamente, riportandoci alla fase più buia del Secolo breve”8.
Perché 25 anni di deriva liberista sono più che sufficienti.

Note
 
 
2 Il completamento del mercato interno: Libro bianco della Commissione per il Consiglio europeo (Milano 28-29 giugno 1985) Com/85/310/def.
 
3 L’Atto unico europeo (AUE), firmato a Lussemburgo il 17 febbraio 1986 da nove Stati membri e il 28 febbraio 1986 dalla Danimarca, dall’Italia e dalla Grecia, costituisce la prima modifica sostanziale del trattato che istituisce la Comunità economica europea (CEE).
 
4 Con il PSC, il deficit annuale consentito scese all’1% del Pil, precisando che i bilanci nazionali dovevano tendere al pareggio o ad un surplus, in modo che la soglia del 3% potesse essere rispettata anche nelle fasi negative del ciclo.
 
5 Le novità riguardano essenzialmente gli Stati euro: si rafforza la parte di sorveglianza preventiva con l’applicazione di sanzioni -deposito fruttifero – nel caso di squilibri macro-economici significativi o deviazioni rilevanti dall’obiettivo di medio termine; si estende la procedura per i disavanzi eccessivi (e relative sanzioni: deposito infruttifero, ammende) anche al debito, mentre prima si applicava solo al deficit; si stabilisce che il debito, se eccessivo, deve ridursi annualmente ad un ritmo pari a 1/20 della differenza tra il livello corrente e la soglia del 60%; viene introdotta la regola del “reverse majority voting”, per cui le proposte della Commissione si intendono adottate se non sono respinte a maggioranza dal Consiglio.
 
6 Il Fiscal Compact prevede anche un meccanismo “automatico”, in base al quale se la Commissione stabilisce che un paese ha raggiunto, ad esempio, un “deficit strutturale” pari a tre punti percentuali del Pil, questo dovrà mantenere un “deficit strutturale” limitato al 2% l’anno successivo, amputando in tal modo la domanda – taglio delle spese e aumento delle imposte- di un punto del Pil, indipendentemente dalla situazione sociale che attraversa. Infine, nel caso un paese superi i limiti prescritti, viene sottoposto ad una Procedura per deficit eccessivo (Pde), ovvero deve presentare un Programma di riforme strutturali alla Commissione e al Consiglio, i quali dovranno approvarlo e monitorarne l’attuazione
 
7 Art.1, commi 707-729, Legge di stabilità 2006, in applicazione della Legge n. 243/2012
 
8 Alessandro Somma, Rottamare Maastricht, Derive Approdi, Roma, 2016
 
Questo testo è un estratto dal libro “Dacci oggi il nostro debito quotidiano” di Marco Bersani (DeriveApprodi 2017)
 


=== 4 ===

Dello stesso Autore si veda anche:

Alessandro Somma

Europa a due velocità
Postpolitica dell’Unione europea

Reggio Emilia: Imprimatur editore, 2017
ISBN 978 88 6830 604 5 | 16,00 €
14×21 brossura con bandelle | pp. 224

... ha preso corpo il dibattito sull’Europa a due velocità, formula ambigua perché induce a ritenere che Bruxelles intenda mostrarsi paziente e comprensiva nei confronti di chi resiste al consolidamento dell’Unione economica e monetaria. Non è così: si concede ai Paesi riluttanti una tabella di marcia differenziata, ma si sottrae loro la possibilità di metterne in discussione la direzione...

---



L’Europa tedesca sempre più irriformabile. Il non paper di Schäuble e le nuove iniziative della Commissione

17 Dicembre 2017

di Alessandro Somma
da MicroMega Online

Ringraziamo il compagno Vladimiro Giacché, vice presidente dell'Associazione Marx XXI, per la segnalazione dell'importante contributo di Alessandro Somma. 

Cambio di vertice all’Eurogruppo

Buone notizie dall’organo che raccoglie i Ministri delle finanze dei Paesi dell’Eurozona, e che in pratica decide le loro politiche economiche. Tra un mese circa lascerà l’attuale presidente, quel Jeroen Dijsselbloem che ricorderemo per le sue uscite particolarmente odiose, come l’affermazione per cui “il Sud spende soldi per alcool e donne”. Il politico olandese sempre prono ai diktat tedeschi, tanto da meritarsi l’appellativo di delivery boy: il “ragazzo delle consegne” al servizio dei custodi dell’ortodossia neoliberale utilizzata come strumento per asservire Bruxelles agli interessi di Berlino.

Dijsselbloem sarà sostituito da Mario Centeno, Ministro delle finanze portoghese, tra i principali artefici della politica adottata dal Primo ministro Antonio Costa: leader di un esecutivo socialista sostenuto da comunisti e verdi che ha adottato politiche di sostegno alla crescita attraverso aumenti salariali e pensionistici, riduzione dell’orario di lavoro e investimenti pubblici, in particolare nella sanità. Il tutto nonostante l’Unione europea abbia tentato di tutto per impedire la nascita di un esecutivo che con le sue ricette ha risollevato il Paese e sconfessato così le politiche rigoriste imposte dalla Troika.

Ciò nonostante non vi sono margini per gioire della nomina di Centeno, che non avrà alcun margine per scalfire l’architettura europea sempre più saldamente vincolata agli assetti decisi a Maastricht: quelli per cui i Paesi membri devono perseguire il pareggio di bilancio abbattendo la spesa pubblica e con essa lo Stato sociale, e nel contempo limitare i salari e la pressione fiscale sulle imprese per attirare investimenti. Il tutto nonostante le politiche di bilancio siano di competenza esclusiva egli Stati, i quali devono però informarle alla politica monetaria confezionata a Bruxelles, che punta tutto sul controllo dell’inflazione e impedisce così ai parlamenti nazionali di promuovere politiche di piena occupazione, o in alternativa fornisce loro l’alibi per non farlo.

Che questo schema sia immodificabile, lo si ricava da tutte le iniziative intraprese dopo che l’Europa ha assunto la competenza esclusiva a definire la politica monetaria. Ci soffermeremo qui sulle ultimissime uscite della Commissione europea, relative all’istituzione del Fondo monetario e del Ministro dell’economia e delle finanze europeo, ad alcuni aspetti del bilancio dell’Unione, così come alla sorte del Fiscal compact. Le analizzeremo sommariamente alla luce delle indicazioni fornite dai tedeschi, che lasciano ad Emmanuel Macron il compito di pontificare sulle meraviglie di un’Europa sempre più unita, riservandosi quello di ridurla a un’Unione economica e monetaria a cui affidare il presidio della normalità capitalistica. Il francese, tanto, non potrà che allinearsi: il suo Paese è fuori dai parametri di Maastricht e viene risparmiato dalla furia austeritaria tedesca solo perché utile a tenere in piedi la favoletta dall’asse franco tedesco come motore della costruzione europea.

Il non-paper di Schäuble

Tutto questo avviene mentre il Ministro delle finanze Wolfgang Schäuble, dopo aver assicurato per otto anni l’allineamento dell’Europa all’ortodossia neoliberale e agli interessi tedeschi, lascia Bruxelles per assumere il ruolo di Presidente del Parlamento di Berlino. In occasione dell’ultima riunione dell’Eurogruppo a cui ha partecipato, ha però distribuito un documento informale definito con terminologia grillina “non paper”[1]: una sorta di testamento in cui viene riassunta la sua idea di Europa, da utilizzare come punto di riferimento per verificare la persistente e inquietante influenza dell’ottuso teutonico e dei suoi mandanti.

Il documento promuove per un verso la spoliticizzazione dell’Europa di Maastricht, ovvero uno sviluppo dell’Unione economica e monetaria definitivamente affidata all’azione di tecnocrazie. Per un altro mira a impedire la nascita di qualsiasi embrione di solidarietà tra Paesi europei, ovvero a fare in modo che non vi siano forme di assistenza finanziaria non subordinate all’adozione di riforme strutturali di matrice neoliberale. Con ciò consolidando lo schema per cui l’Europa rappresenta non solo un presidio della normalità capitalistica, ma anche un attacco alle prerogative dei parlamenti nazionali esautorati da un p

(Message over 64 KB, truncated)


Scuole militarizzate

1) Antonio Mazzeo: Che nelle scuole si torni a disobbedire ad ogni guerra…
2) La scuola/caserma. Procedimento disciplinare contro insegnante antimilitarista (Contropiano)
3) Vietato criticare la scuola militarizzata! Mazzeo colpito da provvedimento disciplinare (A. Allegra)


=== 1 ===


Che nelle scuole si torni a disobbedire ad ogni guerra…

di Antonio Mazzeo

 

“Aver più volte denigrato l’operato di codesta istituzione scolastica, screditando la figura dirigenziale e danneggiando l’immagine il decoro della scuola sui social networks”. Queste le motivazioni della contestazione di addebito e avvio del procedimento disciplinare nei miei confronti da parte della dirigente dell’Istituto Comprensivo “Cannizzaro-Galatti” di Messina, dove insegno ininterrottamente da 34 anni. Un’accusa grave, che mi ferisce dolorosamente, scaturita dalle mie prese di posizioni in una lettera aperta alla dirigente e in successivi articoli giornalistici, relativamente all’adesione (mai formalizzata dagli organi collegiali) all’evento-progetto “Studenti e Militari uniti nel Tricolore” che la Brigata Meccanizzata “Aosta” dell’Esercito italiano, reparto d’elite e di pronto intervento NATO negli scacchieri di guerra internazionali, ha promosso in alcuni istituti scolastici della provincia di Messina.

Le “ragioni” delle contestazioni addebitatemi sono così elencate: “aver definito tale evento iniziativa gravissima ed in palese contrasto con i valori didattici-educativi della nostra istituzione scolastica”; “aver definito tale attività didattica uno pseudo-progetto, illegittimo perché mai discusso ed approvato dal collegio dei docenti”; “aver definito il suddetto evento una parata bellico-musicale con la partecipazione obbligatoria di bambini e preadolescenti della scuola dell’infanzia, primaria e secondaria”; “aver definito una doppia mistificazione storico-sociale, quella dell’Esercito e di quei dirigenti scolastici che in violazione del dettato costituzionale e con ordini di servizio palesemente illegittimi hanno imposto le attività musico-militare ai propri docenti ed alunni”; “aver paragonato l’attività didattica svoltasi nel cortile alle parate fasciste del 1942, scrivendo pubblicamente Era perlomeno dal 1942 che nel cortile dell’Istituto Comprensivo Cannizzaro-Galatti di Messina non si teneva una parata bellico-musicale, dando adito e seguito a commenti indecorosi senza alcuna Sua replica o diniego”; “aver definito tale attività didattica vergognosi spettacoli di manipolazione della verità e delle coscienze”; “Aver scritto gli atti del tutto illegittimi della dirigenza impediscano de facto l’obiezione di tanti insegnanti e ha definito ancora una volta la manifestazione illegittimo e indegno evento-attività obbligatoria di ‘formazione’ per alunni delle terze classi della scuola media… Al peggio non c’è mai fine”. In conclusione, si rileva nei miei confronti che “in più di un’occasione ed in più di un contesto, aver tenuto in pubblico comportamenti integranti violazione dei doveri fondamentali ed elementari di fedeltà e correttezza che gravano al lavoratore” e che le “esternazioni in pubblico riguardanti l’istituzione scolastica e la figura dirigenziale non possono essere ricondotte ad una legittima critica dell’operato del datore del lavoro e ciò sia per la loro offensività e per i termini utilizzati con potenziale gravissimo pregiudizio per l’istituto scolastico stesso”.

Non è questa la sede per rispondere alle contestazioni; di certo, quanto da me affermato, risponde a ciò che ho sempre espresso relativamente ad ogni attività di “militarizzazione” delle istituzioni scolastiche e del sapere e di manipolazione a fini bellici delle coscienze di alunni e studenti. Ciò che si dimentica o si omette di ricordare in tutta questa triste vicenda, è che la mia opposizione ad ogni progetto tra forze armate e scuola è stata espressa da sempre in iniziative pubbliche, incontri, seminari, riunioni di collegi e consigli di classe, assemblee studentesche e di insegnanti, finanche corsi riconosciuti dal MIUR e in cui ho pure ricoperto il ruolo di formatore o relatore. Si dimentica e si omette il mio impegno di sempre di attivista pacifista e antimilitarista; di peace researcher, giornalista e blogger specializzato proprio sui temi della pace, della guerra e dei processi di militarizzazione del territorio; nonché di saggista proprio sul tema specifico della crescente e pericolosissima “occupazione” da parte delle forze armate italiane, USA e NATO delle istituzioni scolastiche di ogni ordine e grado.

Continuerò a battermi in ogni modo al processo di aziendalizzazione, privatizzazione e militarizzazione della scuola, nel pieno rispetto dei principi costituzionali. Continuerò ad oppormi, ad obiettare e disertare, qualsivoglia attività di “relazione” tra forze armate e studenti, a difesa delle sacrosante prerogative didattico-pedagociche che spettano solo agli insegnati e agli educatori. Continuerò a sostenere ed argomentare in tutte le sedi che ogni attività o programma che vede “cooptare” i minori in ambito bellico-militare rappresenta una grave violazione dell’art. 38 della Convenzione internazionale a difesa e protezione dei diritti del fanciullo, così come viene fatto da anni a livello internazionale da giuristi e pedagogisti o dalle organizzazioni sindacali degli insegnanti e degli educatori di numerosi paesi europei e latinoamericani.


=== 2 ===


La scuola/caserma. Procedimento disciplinare contro insegnante antimilitarista

di Redazione Contropiano, 25.5.2018

Antonio Mazzeo, oltre ad essere un noto e stimato giornalista d’inchiesta, è anche un docente dell’ICS “Cannizzaro – Galatti” di Messina. Contro di lui la Dirigente scolastica dell’Istituto , ha emesso un procedimento disciplinare. Il motivo è sempre il solito: “avere pubblicamente danneggiato l’immagine della scuola”. Ma il contesto in cui tutto questo è avvenuto è importante. Ne trovate traccia anche sul nostro giornale di poche settimane fa.

I fatti risalgono allo scorso 17 aprile quando in all’istituto Cannizzaro di Messina viene ospitata una delegazione della Brigata Aosta con la sua banda, per esibirsi a scuola.

Nei giorni precedenti, Antonio Mazzeo, attivista da sempre impegnato in difesa della pace e nella promozione della soluzione non violenta di tutti i conflitti, aveva inviato una lettera alla Dirigente Scolastica nella quale sottolineava di aver appreso dell’esistenza dell’iniziativa dalla stampa.

Mazzeo evidenziava come la stessa iniziativa fosse in contrasto con i valori didattico-educativi dell’istituzione scolastica e sottolineava che non era stata regolarmente deliberata dagli organi collegiali.

Il docente concludeva esprimendo un totale dissenso “per questo pseudo-progetto “Militari-studenti […] realizzato proprio nei giorni in cui si consuma l’ennesima tragedia di guerra internazionale utilizzando ancora una volta come piattaforma di morte la Sicilia e le sue basi militari”.

Successivamente, il docente aveva espresso pubblicamente le medesime riflessioni, che venivano divulgate su alcuni blog ed anche sul nostro giornale.

Il 15 maggio scorso la Dirigente scolastica contestava al docente di avere pubblicamente danneggiato l’immagine della scuola poiché aveva screditato la dirigente e denigrato l’istituzione scolastica.

Va notato che la dirigente, nella contestazione mossa a Mazzeo, sostiene, fra l’altro, che non c’era nessun obbligo a partecipare all’iniziativa del 17 aprile.

Ciò in palese contrasto con la circolare 102/DS del 13 aprile 2018 nella quale, in riferimento alla contestata attività, si legge: “tutti gli studenti dei tre gradi di istruzione prenderanno parte all’evento”.

L’obiettivo svolgimento dei fatti dimostra la pretestuosità dell’accusa e, soprattutto, la mal dissimulata volontà di negare la libera espressione delle opinioni, anche quando queste ultime sono perfettamente coerenti con il dettato costituzionale.

In particolare, ma non solo, con l’articolo 11 “L’Italia ripudia la guerra come strumento di offesa alla libertà degli altri popoli e come mezzo di risoluzione delle controversie internazionali”.

Riteniamo opportuno esprimere la massima solidarietà ad Antonio Mazzeo come insegnante e come cittadino coerente con il dettato Costituzionale

Fonte: http://www.scomunicando.it/notizie/monellaccio-antonio-mazzeo-in-castigo-subito-dietro-la-lavagna/


=== 3 ===


Vietato criticare la scuola militarizzata! Mazzeo colpito da provvedimento disciplinare

di Antonio Allegra, 25.5.2018

Antonio Mazzeo, giornalista noto per la sua battaglia antimilitarista e per le sue indagine sulla borghesia mafiosa del messinese, è anche un docente dell’ICS “Cannizzaro-Galatti”. La scuola dove insegna – come molte altre nel territorio italiano – aveva organizzato un evento con la presenza di corpi militari, in questo caso quelli della Brigata Aosta. Il giornalista, in una sua ricostruzione pubblicata nel suo blog, scrive: «Con una lettera ai dirigenti di tutte le scuole statali e paritarie della Sicilia, l’Ufficio Scolastico Regionale del Ministero dell’Istruzione, dell’Università e della Ricerca ha invitato ad aderire e partecipare alle “Celebrazioni del centenario della Grande Guerra” organizzate dal Comando della Brigata Meccanizzata “Aosta” in sinergia con il Comando Militare dell’Esercito “Sicilia”. Si tratta nello specifico di “un insieme di eventi con lo scopo di coinvolgere gli studenti delle scuole secondarie di I e II grado della Regione Sicilia per rievocare i fatti salienti del Primo conflitto mondiale». 

La “finalità formativa”, espressa dall’Ufficio scolastico regionale, è quella di «favorire, attraverso la partecipazione all’evento commemorativo, una conoscenza più approfondita della grande Guerra e la valorizzazione del contributo di una generazione di giovani italiani al conflitto bellico». 

A queste parole dell’USR Mazzeo affianca il suo duro commento: «Ovviamente nessun accenno agli immani massacri di quella orribile guerra o ai comportamenti di tanti generali dell’esercito che mandarono a morire inutilmente i propri uomini in impossibili attacchi lanciati contro le trincee nemiche o, peggio, che decretarono la condanna a morte di chi ebbe l’ardire di dire signor no.

La “celebrazione” di fine maggio segue di qualche settimana gli eventi di occupazione da parte della brigata “Aosta” di alcune scuole di Messina per l’ennesima operazione di manipolazione storica sulla Grande Guerra con il progetto “Esercito e studenti uniti nel Tricolore”, realizzato in sinergia con i dirigenti scolastici “per promuovere tra i giovani il valore dell’identità nazionale”». Evidentemente, questa capacità di critica non può essere ammessa nella “buona scuola” che non brilla certo per il peso che dà allo sviluppo del senso critico non solo negli allievi, ma nemmeno nei suoi dirigenti e spesso nei suoi insegnanti, passivi ricettori di ordini dall’alto, resi “professionali” dall’essere dei passacarte ministeriali.

Iniziative come quelle denunciate da Mazzeo si ripetono ormai a centinaia nelle scuole italiane e vengono spacciate come iniziative “formative”. Iniziative in cui vengono coinvolti non solo i corpi militari e di polizia italiani, ma anche quelli dei contingenti USA. 

Forse qualcuno lo ricorderà, ma circa 5 anni fa fu proprio in occasione di un’iniziativa simile in cui l’arma dei Carabinieri del luogo si era presentata in una scuola della Val Susa per tenere un corso su cyberbullismo e i pericoli di internet. Peccato che i ragazzi a un certo punto si videro propinare un video di 20 minuti sulla storia dei Carabinieri (“Nei secoli fedeli”, anche al governo che varò le leggi razziali). Fu in quella occasione che una studentessa di 11 anni sollevò qualche dubbio sulla correttezza morale di chi andava a sparare lacrimogeni ai manifestanti No Tav. Scoppiò un caso locale che divenne nazionale e finì sulle pagine di “Repubblica” e “Il fatto quotidiano”. 

Al carabiniere che contestava la legalità dei cortei notturni dei No Tav, la ragazza rispose “Ma a me sembra che i primi ad essere illegali siete voi. Sparate dei gas lacrimogeni che sono vietati da tutto il mondo, proprio voi che dovreste essere legali”…

La lotta antimilitarista di Mazzeo, che ha da sempre documentato tutti i rapporti tra scuola e corpi militari e i rapporti tra università, centri di ricerca, industrie militari e apparati militari, non è unica nel suo genere. 

Dal suo versante, quell’organizzazione estremistica che è Paxchristi da cinque anni porta avanti la campagna “Scuole Smilitarizzate”. Anche il movimento No Muos ha assunto tra i suoi temi pure questo tema e il prossimo campeggio di agosto lo affronterà in una platea di centinaia di studenti proveniente un po’ da tutta Italia. 

Si tratta di un problema sentito tra la società civile e nei movimenti. Mazzeo è noto per la sua produzione e per le sue posizioni. Sembra che a voler essere colpita sia la posizione politica, più che un atteggiamento dannoso verso l’istituzione… 

Immediate sono arrivate le manifestazioni di solidarietà dei sindacati di base, in particolare dei COBAS, che ha lanciato una campagna in sostegno dell’insegnante. Solidarietà sta piano piano arrivando da altri sindacati, movimenti e organizzazioni politiche.