Informazione
Da: "l.candreva @ tiscali.it"Data: 11 febbraio 2013 19.26.50 GMT+01.00A: <This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.>Oggetto: [storia_e_conflitto] 19 febbraio, giorno dei martiri
Ciao,
allego comunicato stampa sul giorno dei martiri. Gino
MEL (Belluno)
Palazzo delle Contesse
23 febbraio 2013 ore 18
Inaugurazione della Mostra
“Quando morì mio padre”, testimonianze e disegni di bambini sloveni e croati nei campi di internamento italiani tra 1941 e 1943
Saluto: Stefano Cesa, Sindaco di Mel
Introduzione: Roberto Tacca, Presidente Anpi sez. “La Spasema”
Interventi:
Metka Gombac, Archivio di stato della Repubblica di Slovenia
Boris M Gombac, Museo nazionale della Repubblica di Slovenia
Dario Mattiussi, Segretario Centro isontino di ricerca “Leopoldo Gasparini”
La mostra resterà aperta fino al 3 marzo 2013.
Orari: da lunedì a venerdì dalle 18 alle 20 – sabato e domenica dalle 10 alle 12 e dalle 15 alle 19
INGRESSO LIBERO
Detlef D. Pries - 15.02.2013
Proteste gehören zum Alltag
Wirtschaftliche Krise, schamlose Bereicherung: Am Jahrestag der Unabhängigkeit gibt es nichts zu feiern
Zum 5. Jahrestag der einseitig ausgerufenen Unabhängigkeit am 17. Februar gibt es in Kosovo nicht viel zu feiern. Selbst hart gesottene albanische Nationalisten sehen ihre Träume in weite Ferne gerückt. Die UN-Resolution 1244, nach der Kosovo ein »integraler Bestandteil Jugoslawiens« bleibt, ist nach wie vor in Kraft, und mit ihr die sogenannte »Statusneutralität« des kleinen Balkanlandes, womit die Weltgemeinschaft ihre Ratlosigkeit in Bezug auf die Lösung der Statusfrage juristisch umschreibt. Immer noch tummeln sich Tausende »Internationale« in allerlei zivilen, rechtlichen und militärischen Missionen und dokumentieren mit dicken Allradautos und fetten Gehältern den kolonialen Charakter ihres Aufenthalts.
Noch nicht einmal eine nationale Telefonvorwahl konnte erreicht werden, weshalb man seit Jahren mit monegassischen Mobiltelefonnummern operiert. Und seit das Parlament in Prishtinë (serbisch Priština) vor eineinhalb Jahren die Einführung von islamischem Religionsunterricht sowie das Tragen von Kopftüchern für Mädchen an den Schulen verboten hat, ist die Zahl der Staaten, die Kosovo anerkennen, sogar zurückgegangen: Das arabische Sultanat Oman interpretierte die religionskritischen Töne offensichtlich als islamfeindlich und zog sein Anerkennungsschreiben »mangels Vollzug«, wie es hieß, zurück.
97 (von 193) UN-Mitgliedstaaten sehen in Kosovo einen unabhängigen Staat, selbst innerhalb der EU herrscht in dieser Frage keine Einigkeit. Die größten Probleme liegen jedoch im wirtschaftlichen und sozialen Bereich. Europaweit führend ist das 1,8 Millionen Einwohner zählende Land bei der Arbeitslosigkeit. Offiziell wird sie mit 44 Prozent ausgewiesen, die Gewerkschaft BSPK spricht von 60 Prozent. Die Armutsstatistik folgt dem Befund vom faktisch nicht existierenden Arbeitsmarkt: Jeder sechste Kosovare hat weniger als einen Euro pro Tag zur Verfügung. Arbeiterlöhne liegen zwischen monatlich 200 und 300 Euro, Renten von 50 Euro sind keine Seltenheit. Ohne regelmäßige Überweisungen von Familienmitgliedern aus der kosovarischen Diaspora, die jährlich mit schätzungsweise 500 Millionen Euro zu Buche schlagen, könnten viele Menschen hier nicht überleben.
Proteste gegen Preiserhöhungen und die korrupte politische Elite gehören mittlerweile zum Alltag. Zuletzt waren am 7. Februar wieder knapp 2000 Menschen auf den Straßen, um gegen die Verdoppelung des Strompreises innerhalb eines Jahres zu protestieren. Der einzige Stromversorger des Landes, die KEK, hat unter neuer türkischer Eigentümerschaft die Preisschraube angezogen. Daraufhin versuchten die Demonstranten, die Zentrale des Strommonopolisten zu stürmen, wurden aber - wie schon im Oktober 2012, als 66 Personen verhaftet worden waren - von der Polizei zurückgedrängt.
Der billige Ausverkauf ehemals sozialisierter Betriebe stößt vor allem bei der links-nationalen Gruppe Vetëvendosje (VV - Selbstbestimmung), die bei den vergangenen Wahlen 12,5 Prozent Zustimmung erhielt, auf Widerstand. Zu schamlos und offensichtlich bedienen sich ehemalige Weggefährten aus den Zeiten, in denen gemeinsam Krieg gegen Belgrad geführt wurde, an den wenigen Filetstücken der kosovarischen Wirtschaft.
Die schamlose Bereicherung findet indes nicht nur vermittels mafiotischer Strukturen innerhalb der albanischen Elite statt, sondern auch die Alliierten des Jahres 1999 sind daran beteiligt. So ritterte die US-Firma »Albright Capital Management« der gleichnamigen ehemaligen US-Außenministerin um den Mehrheitsanteil des Post- und Telekomunternehmens PTK und der frühere NATO-Oberkommandierende Wesley Clark hält als Vorsitzender des Konzerns Envidity die Hand über große Kohlevorkommen in Kosovo. Für US-amerikanische Kriegsherren hat sich der Einsatz für Kosovo also auch persönlich gelohnt, die Mehrheit der Kosovaren lebt heute allerdings schlechter als zu jugoslawischen Zeiten.
Protektorat der EU: Zahlen und Fakten
● Mit einer Fläche von knapp 11 000 Quadratkilometern ist Kosovo etwa halb so groß wie Hessen. Das Durchschnittsalter der mehr als 1,8 Millionen Einwohner wird auf rund 27 Jahre beziffert. Nach Schätzung der OSZE sind davon 91 Prozent Albaner, 4 Prozent Serben und 5 Prozent übrige Minderheiten. Neben der muslimischen Mehrheit gibt es vor allem orthodoxe Christen. Offizielle Amtssprachen sind Albanisch und Serbisch.
● Obwohl Kosovo nicht der Euro-Zone angehört, wird dort in Euro gezahlt. Früher war auf Beschluss der Vereinten Nationen schon die D-Mark offizielles Zahlungsmittel. Das Durchschnittseinkommen betrug 2010 rund 300 Euro. Das Bruttoinlandsprodukt pro Einwohner lag bei knapp 2000 Euro (Deutschland: 30 500 Euro). Seit Jahren liegt die offizielle Arbeitslosigkeit bei über 40 Prozent.
● Zwar wurde Kosovo im September 2012 offiziell aus der »überwachten Unabhängigkeit«, wie sie der Plan des ehemaligen finnischen Präsidenten Martti Ahtisaari vorsah, in die »volle Souveränität« entlassen, doch bleibt die Selbstständigkeit des »jüngsten Staates in Europa« eingeschränkt. Die EU unterhält dort ihre größte Auslandsmission, die »Rechtsstaatsmission« EULEX. Bis zu 2000 Polizisten, Staatsanwälte und Verwaltungsbeamte mit weitreichenden Befugnissen »beobachten und beraten« die örtlichen Behörden. Missionschef ist seit Anfang Februar der deutsche Diplomat Bernd Borchardt.
● Für ein »sicheres Umfeld« soll die NATO-geführte Kosovo-Truppe KFOR mit derzeit noch 5100 Soldaten aus 31 Staaten sorgen. Kommandiert wird sie seit September 2012 vom deutschen Generalmajor Volker Halbauer.
● Auch die 1999 eingesetzte UN-Mission in Kosovo (UNMIK) ist – in erheblich reduzierter Stärke – noch aktiv. Sie fungiert unter anderem als Vermittler für jene Staaten, die Kosovos Unabhängigkeit nicht anerkannt haben. Gegenwärtiger Chef ist Farid Zarif aus Afghanistan. UN-Mitglied kann das Land nicht werden, solange Russland und China als ständige Mitglieder des Sicherheitsrates dem nicht zustimmen. (dpa/nd)
Timur Blochin - 31.01.2013, 18:07
Tschechien kann seine Anerkennung des Kosovo abberufen. Der neue Präsident des Landes Miloš Zeman hatte schon während des Wahlkampfes versprochen, im Fall eines Wahlsieges nicht zuzulassen, dass Tschechien seinen Botschafter nach Priština entsendet. Wie jetzt die serbischen Massenmedien mitteilen, habe der neue tschechische Staatschef bereits die Erörterung der Kosovo-Frage mit seinem Team begonnen.
Zeman ist nicht der erste tschechische Staatschef, der hinsichtlich der südlichen serbischen Provinz mit der eigenen Regierung nicht einer Meinung ist. Der frühere Präsident Václav Klaus erklärte seinerzeit, er schäme sich für die Entscheidung der Regierung, das Kosovo anzuerkennen. Man könnte auch daran erinnern, wie er den Präsidenten des Kosovo Atifete Jahjaga bei dessen Besuch in Prag nicht empfangen hatte. Dabei ist interessant, dass eine Meinungsumfrage, die mehrere Monate nach der Ausrufung der Unabhängigkeit des Kosovo durchgeführt wurde, erbrachte, dass mehr als die Hälfte der Tschechen meinte, das würde sich auf die Stabilität auf dem Balkan negativ auswirken.
Unwillkürlich denkt man da an die in Tschechien existierende „slawische Solidarität“ mit dem serbischen Volk. Hören Sie hierzu die Meinung des tschechischen Journalisten und Politikwissensch aftlers Libor Dvořák:
„Herr Zeman demonstriert eine beneidenswerte Beständigkeit in seinen Meinungen, und dass er gegen die Unabhängigkeit des Kosovo ist, ist kaum erstaunlich. Aber es muss gesagt werden, dass gerade Zeman in der Eigenschaft als Ministerpräsident im Jahr 1999 für die Bombardierung des damaligen Jugoslawiens eingetreten war und auf diese Weise im Grunde genommen einen Beitrag zum Entstehen des eigenständigen Staates Kosovo geleistet hatte. Und zweitens, und das sagten ihm bereits die Vertreter unserer Demokratischen Bürgerpartei (ODS), darf er nicht vergessen, dass die Außenpolitik eine Prärogative der Regierung, nicht aber des Präsidenten ist. Demnach wird es ihm kaum gelingen, ein solches Projekt zu realisieren.“
Seinerseits meint der stellvertretende Vorsitzende der Serbischen Radikalen Partei Nemanja Šarović, dass der Präsident Tschechiens durchaus die Initiative äußern könne, die Anerkennung des Kosovo zu revidieren, und das Ergebnis sei nicht so sehr vorauszusagen:
„Auch bei uns in Serbien haben wir das parlamentarische System, und die Vollmachten des Präsidenten sind oft protokollarisch. Aber in Fällen, wo eine prägnante politische Figur das Amt des Präsidenten ausübte, da folgte im Grunde genommen das Parlament dem Präsidenten, und nicht umgekehrt. Wie die Staaten ihre Position zum Kosovo formulieren werden, das hängt im ernsten Maße von Serbien selbst ab.“
Doch wie dem auch sei, Tschechien bewegt sich auf einer Bahn, die Brüssel gelegt hat. In der EU herrscht, was das Kosovo betrifft, keine einhellige Meinung. Allerdings sollte man zum Beispiel daran erinnern, dass das Europaparlament im Jahr 2010 eine Resolution verabschiedet hatte, die einen Appell an jene EU-Länder enthielt, die das Kosovo wegen der Territorialstrei ts und der Probleme mit den nationalen Minderheiten nicht anerkannt haben (das waren Zypern, Spanien, Griechenland, die Slowakei und Rumänien), das dennoch zu tun. Wird es gelingen, die Zeit zurückzudrehen?
=== * ===
Предсједник московске Академије за геополитичке проблемe и руски генерал Леонид Ивашов оцијенио је, у интервјуу за портал ИН4С, да би Црна Гора уласком у НАТО само постала топовско месо за реализацију освајачких циљева тог војног савеза.
Генерал Ивашов је један од најугледнијих руских војних стручњака, а познат је по томе што је 1999. године први ушао са руским трупама СФОР-а на Косово и Метохију и заузео аеродром Слатина код Приштине.
Он је нашој јавности познат и по томе што је био један о свједока одбране на суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом.
Ивашов за портал ИН4С говори о томе како је предухитрио НАТО и запосјео приштински аеродром, о освајачким плановима Сјеверноатланске алијансе, враћању Русије на глобалну сцену, новим безбједоносним ризицима, односу Подгорице и Москве...
Он је казао да је НАТО криминална организација и да би Црна Гора прикључењем том војном савезу ушла у друштво разбојника.
"НАТО је међународни разбојник кога плаћају да пљачка и као у било којој криминалној структури треба крвљу повезати што је могуће више земаља савезника. Шта ће од тога добити Црна Гора, не усуђујем се да кажем, али сваки црногорски држављанин треба да зна да је њихова земља позвана да се придружи банди разбојника и да ће бити приморани да пљачкају друге народе, да убијају цивиле, односно нападају друге државе као што се то догодило у Југославији, Ираку, Либији или што се дешава данас у Сирији", навео Ивашов.
Он је истакао да НАТО једино занима да грађани Црне Горе постану топовско месо за реализацију освајачких циљева тог војног савеза.
"Њима је потребно топовско месо, потребни су им војници који ће се умјесто енглеских и америчких војника борити за интересе супербогатих људи, за интересе Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и можда још неке друге земље. Не видим никакву корист Црне Горе од уласка у банду разбојника каква је НАТО", казао је Ивашов.
"Сваки црногорски држављанин треба да зна да је њихова земља позвана да се придружи банди разбојника и да ће бити приморани да пљачкају друге народе, да убијају цивиле, односно нападају друге државе као што се то догодило у Југославији, Ираку, Либији или што се дешава данас у Сирији"
НАТО банда разбојника
Он није искључио могућност да се војници из Црне Горе, уколико приступи НАТО-у, једног дана нађу у првим редовима напада на Русију.
"Американци не желе лично да се боре са нама, они желе да се Европљани боре, можда не у великом рату, већ у неким мањим сукобима са Русијом. Чињеница је да када постоје трупе разних страна на терену нико те не пита да ли си ти Србин, Црногорац или Енглез. Али, ако Црна Гора уђе у НАТО, први које ће послати у рат против Русије биће наша словенска браћа. За њих је геополитички веома важно да разбију јединство словенских народа, да дође до крвопролића међу Словенима. То је сасвим могуће. Ради тога они сада спроводе мјере на Балкану и уопште у цијелом православно-словенском свијету, мјере за осујећење нашег духовног савеза, а проливање братске крви би им то омогућило", упозорио је руски генерал.
Ивашов је оцијенио да Русија и Црна Гора данас нијесу у нарочито блиским односима.
"А, ако се осврнемо на даљу прошлост, ако се сјетимо Његоша и ранијих времена, тада су постојали заиста братски савезнички односи, а данас можемо видјети да се, под утицајем Запада, и у Русији догађају понекад ненормалне појаве. Али Русија се данас сабира, утире пут свог дјеловања и спрема се да дјелује снажно, моћно. Русија је мајка Словена и та се мајка данас, заузета својим проблемима, мало уморила. Није баш јака, тако да су се дјеца Словена мало размазила, неки желе да иду у НАТО, а други на друге стране. Ово нејединство је привремена појава. Животна ситуација ће нас натјерати да, као и у прошлости, дјелујемо заједно", казао је он.
Према његовим ријечима, моћне западне компаније свјесно гуше националне економије словенских држава.
"Тога смо данас свједоци и у Црној Гори. Они кажу - ми ћемо вам давати кредите, али живјети од кредита и заснивати економију само на туризму, то је све бајка. Потребна је развијати сопствену производњу, али колико видим у Црној Гори данас чак ни сокове не производе, већ их увозе из Италије, као што и минералну воду увозе", навео је Ивашов.
Повратак Русије
Он сматра да је НАТО творевина за освајање свијета, за успостављање глобалне финансијске диктатуре засноване на, првенствено, војној моћи.
"Чему данас служи НАТО? Ко ће то да нападне Европу или САД? За борбу против терористичких напада, нелегалне имиграције или, рецимо, дроге, НАТО није прилагођен. Тај војни савез је снажно, моћно средство за освајање свијета. НАТО је средство глобалне финансијске олигархије која машта да, под владавином новца, покори свијет", навео је Ивашов.
Из тих разлога, сматра он, Русија је на мети Запада, односно англосаксонске елите.
"Прво, Русија је веома богата ресурсима, а 21. вијек је вијек борбе за рудне ресурсе, за енергенте, контролу стратешких комуникација, као и контролу над кључним областима свијета. Али, с друге стране, Русија плаши Запад својом историјом, славном прошлошћу, тиме што је Русија одбранила и очувала Европу од најезде монголско-татарске хорде, ослободила је од Наполеона, од Хитлера. Европа, односно незахвални европски лидери, а данас елита Запада, плаше се поновног препорода Русије, што ће се заправо и десити. Русија ће се обновити и промијенити свијет у корист правде", истакао је Ивашов.
Према његовим ријечима, Запад се плаши да ће Русија поново постати лидер човјечанства заједно са Кином, Индијом, са Латинском Америком и Африком.
"НАТО је средство глобалне финансијске олигархије која машта да, под владавином новца, покори свијет"
Ивашов сматра да се западна цивилизација показала као најбруталнија свјетска цивилизација, која функционише на сили и пљачки.
"Западна цивилизација живи и развија се захваљујући каматним стопама, пљачкајући друге народе, односно захваљујући ресурсима цијелог свијета. И прије него што проговори о употреби руског богатства, препоручио бих Медлин Олбрајт да смањи ову ужасну злоупотребу на Западу, да заустави пљачкање других народа и да живи од сопственог рада, од својих ресурса. Русија не крије своја богатства у џепу, спремна је да, на темељу правде, стави на располагање своје резерве свим другим земљама, али Русија не може, а да не мисли и на будућа покољења", казао је он.
Ивашов види велике потенцијале евроазијског савеза који би предводиле Русија, Кина и Индија.
Српска војска би стигла до Брисела
Говорећи о запосједању аеродрома Приштина 1999. године, Ивашов је казао да у тој ситуацији није пријетио сукоб са НАТО, јер су се припадници тог војног савеза плашили од руских и снага тадашње Војске Југославије.
"Имали смо одговарајуће мјере осигурања. Прво, Савјет НАТО-а није био јединствен по том питању. Њемци, Грци, Италијани, а ја мислим и неке друге чланице, нијесу били спремни да гласају за рат са Русијом. А имали смо и другу осигуравајућу мјеру - знали смо да ако се упути почетни хитац на нашу страну, ми ћемо позвати Војску Југославије да нас подржи", навео је он.
Ивашов је рекао да је знао да у Генералштабу и међу припадницима Војске Југославије постојало пуно расположење да се стане на руску страну у случају сукоба.
"Када сам поднио извјештај министру одбране, а потом он предсједнику Русије, они су ми рекли да је то главно осигурање. Снаге НАТО-а би биле приморане на копнену операцију, које су се ужасно плашили. Морали би да заустављају Србе негдје око Брисела, којима бисмо ми помогли свим потребним средствима", истакао је Ивашов.
Према његовим ријечима, руско запосједање приштинског аеродрома изведено је у складу са међународним планом, а постојала су и наведена осигурања у случају напада, па је команда енглеске бригаде затражила преговоре.
"Британци су прву ноћ провели у нашем табору, јер су се бојали да ће их Срби и Албанци напасти. Плашили су се за своје животе, а кад су се већ плашили Албанаца, како се онда не би плашили да ратују против заједничких снага Русије и Србије. Тако да сматрам да је све то било нормално, природно и ми смо, наравно, увели батаљон у договору са руководством Савезне Републике Југославије и предсједником Слободаном Милошевићем, тако да су наше војске дејствовале заједнички и усаглашено", казао је Ивашов.
Он је додао да је читава акција запосједања аеродрома Слатина код Приштине имала подршку руског руководства, односно предсједника Бориса Јелцина.
"Јељцин је дао овлашћење, али пошто је то војна операција, нико осим уског круга из војног врха није знао за то. За то није знао ни министар спољних послова, нијесам му вјеровао, због могућег цурења информација. И замислите, већ шест часова наш батаљон из Републичке Српске иде у правцу Косова, а НАТО о томе ништа није знао, јер ми још увијек имамо природну словенску сналажљивост и увијек можемо да их преваримо", навео је руски генерал.
Словенска породица
Ивашов је српском народу поручио да треба да одбаци међусобне размирице и да снажније приступи својој словенској породици, односно више пажње посвети вредновању православних вриједности.
Ивашов је био у бројној руској делегацији која је недавно присуствовала сахрани дугогодишњег југословенског дипломате у Москви Борислава Милошевића.
"Жељели смо да искажемо поштовање Бориславу Милошевићу, јер је он био велики борац за јединство словенских народа и јединствен православни простор. Борио се против агресије, против фашизма НАТО-а и зато се Русија опрашта од њега као од свог вјерног пријатеља и оданог сина", навео је он.
Руски генерал је додао да сматра да је Борислав Милошевић заслужио поштовање и Срба и Црногораца.
"Чини ми се да је од стране и србијанске и црногорске јавности ову мисију испунио једино митрополит Амфилохије са свештенством. Предсједници Србије и Црне Горе нијесу упутили саучешће породици, није било њихових представника, али то је већ њихова лична ствар. Ствар њихове савјести. Њихове части и човјечности", казао је генерал Ивашов.
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/
Da: Scintilla Onlus <scintilla.onlus @ gmail.com>Data: 12 febbraio 2013 12.00.55 GMT+01.00Oggetto: Neruda su StalingradoCari compagni e amici,
in questi giorni ricordiamo con emozione la vittoria di Stalingrado, svolta decisiva della grande guerra contro il mostro nazi-fascista.
Inviamo a tale proposito una poesia del grande poeta cileno Pablo Neruda.
Questa poesia venne pubblicata per la prima volta nell’opera “Poesia politica” (1953), e non ha avuto una vasta diffusione nel nostro paese. Scrive Ilya Ehremburg nella sua prefazione: “La grandiosa ode ai combattenti, in alcune parti suonava come un anatema contro gli alleati della Russia Sovietica,che intenzionalmente avevano rinviato l’apertura del secondo fronte. […Neruda] sapeva che dalla sorte di Stalingrado, dalla guerra nella lontana Russia dipendeva il futuro dell’America e della cultura umana. Però egli non scrisse quei versi solo per il gusto di scriverli, tanto per manifestarsi, ma come politico, come uomo libero, come un uomo, infine, la cui voce era ascoltata da tutti i popoli dell’America”.
Vi invitiamo inoltre a visitare il nostro sito, contenente tantissimo materiale interessante.
Saluti fraterni.
Canto a Stalingrado
Nella notte il contadino dorme, ma la mano
sveglia, affonda nelle tenebre e chiede all'aurora:
Alba, sole del mattino, luce del giorno che viene,
dimmi se ancora le mani più pure degli uomini
difendono la rocca dell'onore, dimmi aurora,
se l'acciaio sulla tua fronte rompe la sua forza,
se l'uomo rimane al suo posto, ed il tuono al suo posto,
dimmi, chiede il contadino, se la terra non ode
come cade il sangue degli eroi arrossati, nell'immensa notte terrestre,
dimmi se ancora sopra l'albero sta il cielo,
dimmi se ancora risuonano spari a Stalingrado.
E il marinaio in mezzo a mare tremendo
scruta le umide costellazioni,
e una ne cerca, la rossa stella della città ardente,
e scopre nel suo cuore quella stella che brucia,
e quella stella d'orgoglio le sue mani vogliono toccare,
quella stella di pianto creata dai suoi occhi.
Città, stella rossa, dicono il mare e l'uomo,
città, chiudi i tuoi raggi, chiudi le tue porte dure,
chiudi città il tuo famoso lauro insanguinato,
e che la notte tremi con lo splendere cupo
dei tuoi occhi dietro un pianeta di spade.
E lo spagnolo ricorda Madrid e dice: sorella,
resisti, capitale della gloria, resisti:
dal suolo si alza tutto il sangue sparso
dalla Spagna, e per la Spagna si solleva nuovamente,
e lo spagnolo chiede, già contro il muro
delle fucilazioni, se Stalingrado vive;
e c'è nel carcere una catena di occhi neri
che bucano le pareti col tuo nome
e la Spagna si scuote col tuo sangue e i tuoi morti,
perché le offristi l'anima tua, Stalingrado,
quando partoriva la Spagna eroi come i tuoi.
Conosce la solitudine, la Spagna:
come oggi conosci la tua, Stalingrado.
La Spagna strappò la terra con le unghie
quando Parigi era bella più che mai.
La Spagna dissanguava il suo immenso albero di sangue
quando Londra, come Pedro Garfias ci racconta,
pettinava le sue aiuole, i suoi laghi di cigni.
Oggi di più conosci questo, forte vergine,
oggi, Russia, conosci di più la solitudine ed il freddo.
Mentre migliaia di obici squartano il tuo cuore,
mentre gli scorpioni con crimine e veleno
accorrono, Stalingrado, a mordere le tue viscere,
New York balla, Londra medita, e io dico "merde"
perché il mio cuore non resiste più
e i nostri cuori non resistono più, non resistono,
in un mondo che lascia morire soli i suoi eroi.
Li lasciate soli? Ora verranno per voi.
Li lasciate soli?
Volete che la vita
precipiti alla tomba, e il sorriso degli uomini
sia cancellato dalla latrina e dal calvario?
Perché non rispondete?
Volete più morti sul fronte dell'Est
finché riempiano tutto il vostro cielo?
Ma allora non vi resta che l'nferno
Già si stanca di piccole prodezze
il mondo, dove al Madagascar i generali,
con eroismo, uccidono cinquantacinque scimmie.
Il mondo è stanco di congressi autunnali,
ancora con un ombrello a presidente.
Città, Stalingrado, non possiamo
giungere alle tua mura, siamo lontani.
Siamo i messicani, siamo gli araucani,
siamo i patagoni, siamo i guaranì,
siamo gli uruguaiani, siamo i cileni,
siamo milioni di uomini.
E abbiamo altra gente, per fortuna, nella famiglia,
ma non siamo ancora venuti a difenderti, madre.
Città, città di fuoco, resisti finché un giorno
arriveremo, indiani naufraghi, a toccare le tue muraglie
con un bacio di figli che speravano di tornare.
Stalingrado, non esiste un Secondo Fronte,
però non cadrai anche se il ferro ed il fuoco
ti mordono giorno e notte.
Anche se muori non morirai!
Perché gli uomini ora non hanno morte
e continuano a lottare anche quando sono caduti,
finché la vittoria sarà nelle tue mani,
anche se sono stanche, forate e morte,
perché altre mani rosse, quando le vostre cadono,
semineranno per il mondo le ossa dei tuoi eroi,
perché il tuo seme colmi tutta la terra.
Pablo Neruda
“Poesia politica, 1953”
--Scintilla Onlussito web: http://scintillaonlus.weebly.comemail: scintilla.onlus@...
Erklärung der FIR zum 70. Jahrestag des Sieges von Stalingrad
Am 27. Januar wird weltweit der Befreiung des faschistischen Vernichtungslagers Auschwitz durch die Rote Armee 1945 gedacht. In diesem Jahr erinnert die Internationale Föderation der Widerstandsk mpfer (FIR) – Bund der Antifaschisten an ein weiteres Datum: Am 2. Februar 2013 jährt sich zum 70. Mal der welthistorische Sieg der Roten Armee bei Stalingrad. An diesem Tag kapitulierten die deutsche 6. Armee unter Generalfeldmarschall Paulus und ihre Verb ndeten vor den Verb nden der 62. und 64. Roten Armee unter General Schukow. Dieser Sieg war ohne Zweifel die milit rische Wende im Zweiten Weltkrieg.
Der vom deutschen Faschismus angezettelte imperialistische Krieg zielte von Anfang an auf Mord, Totschlag, Ausbeutung, Unterdrückung und Vernichtung. Coventry, Rotterdam, Warschau und Belgrad sind die Symbole des Luftterrors, den die Wehrmacht über die Städte Europas trugen. Auschwitz, Buchenwald, Majdanek, Sobibor haben sich in die Erinnerung der Menschheit eingegraben als Orte, an denen die Vernichtungspolitik des deutschen Faschismus stattfand. Babi Jar, Oradour, Lidice sind Stätten des faschistischen Mordens, die keiner Erklärung bed rfen.
Die Schlacht von Stalingrad stellte hingegen den historischen Wendepunkt im Kampf der Anti-Hitler-Koalition mit dem expansionistischen Anspruch des deutschen Faschismus dar. Milit risch wurde hier zum ersten Mal der faschistische Vormarsch gestoppt und der „unbesiegbaren“ Wehrmacht eine vernichtende Niederlage beigebracht.
Für die Widerstandsbewegung in allen okkupierten L ndern und in Deutschland symbolisierte die Schlacht von Stalingrad die kommende Niederlage des Faschismus. Die Frauen und Männer im Widerstand zogen daraus Kraft, Motivation und Optimismus für die Fortf hrung ihres antifaschistischen Kampfes.
Die Schlacht von Stalingrad wurde dank der Standhaftigkeit und des Heldenmuts der sowjetischen Truppen und der Bev lkerung gewonnen. Wir erinnern der Toten und gedenken all derjenigen, die sich mit ihrem Leben und ihrer Gesundheit für die Befreiung ihres Landes von der faschistischen Okkupation und die Zerschlagung der faschistischen Bestie eingesetzt haben. In der Stadt Wolgograd erinnern heute mehr als 200 Orte an diese Geschichte. Die FIR grüßt die Einwohner der Stadt und dankt ihnen für die Bewahrung des Andenkens.
Für alle antifaschistischen Organisationen bleibt der Sieg von Stalingrad ein Gedenktag. Wir verbinden unseren Dank an die Kämpfer mit dem Versprechen, diese Erinnerung an die heutigen Generationen weiterzugeben.
Internationale Föderation der Widerstandskämpfer (FIR) – Bund der Antifaschisten
70. godina od pobede u Staljingradskoj bici
Na današnji dan, pre tačno 70 godina, 02. februara 1943. godine desio se konačan slom nemačko-fašističke vojske kod Staljingrada. Ovaj datum predstavlja zasigurno prekretnicu u Drugom svestkom ratu, te otud i dan kada se s dužnim poštovanjem sećamo heroja Staljingrada, Crvenoarmejaca koj su uspeli da slome napad hitlerovaca.
U leto 1942. godine, koristeći se odsustvom drugog velikog fronta, nemačka komanda je prebacila više divizija iz Zapadne Evrope na Istok i koncentrisala velike snage (oko 6 miliona vojnika) na Istočni front. 28. Juna 1942. godine fašisti su započeli novo nastupanje, ovoga puta radi probijanja ka Kavkazu (prema velikim naftnim izvorima), kao i radi zaobilaženja i okruživanja sa juga i istoka prestonice SSSR-a Moskve. Radi postizanja tog cilja nemačke jedinice su morale da izbiju na reku Volgu i zauzmu grad Staljingrad. Zbog toga su fašisti na ovaj grad poslali 13 divizija (oko 270 hiljada vojnika i oficira, 3 hiljade topova i minobacača, 500 tenkova i oko 1200 aviona).
Započela je gigantska borba, neviđena do tada, a ni posle u ljudskoj istoriji, koja je trajala više od 6 meseci. Grad je od avgusta 1942. godine bez prekida bombardovan iz vazduha, a ipak su u gradu i dalje radile ustanove i preduzeća (npr. fabrika traktora „Crveni oktobar“ koja je i dalje proizvodila i remontovala tenkove i tegljače).
Posle tri meseca krvavih borbi, fašistčki tenkovi i motorizovana pešadija su uspeli da se probiju do Volge, ka središtu grada, ali više od toga nisu uspeli da postignu. Borbe su sada vođene za svaku ulicu, kuću ili sprat. "Sve dok je neprijatelj kod Staljingrada, iza Volge za nas zemlje nema", ove reči legendarnog snajpreiste iz Staljingrada, V. Zajceva, prihvatili su kao svoju parolu svi branioci Staljingrada. Neprijatelj je sada poslao čak 80 divizija na Staljingrad. Branioci su pojedine tačke i zgrade u gradu pretvorili u prave tvrđave. Na primer čuven je bio "Dom Pavlova", trospratna zgrada koju su borci gardjiskog narednika Pavlova branili i odbranili posle 58 dana, ili čuveno uzvišenje Mamajev Kurgan koje je mnogo puta prelazilo iz ruke u ruku.
Čitava sovjetska zemlja je pomagala front u Staljingradu. Uporna i herojska odbrana obeskrvila je i izmorila protivnika i omogućila da sovjetska Vrhovna komanda koncentriše kod Staljingrada sveže jake snage i pripremi se za kontranapad. 19. Novembra 1942. godine frontovi Crvene armije (jugozapadni, staljingradski i donski front) posle jake artiljerijske pripreme su prešli u kontrofanzivu, i u toku nekoliko dana neprekidne borbe uspeli su da zatvore obruč oko nemačkih jedinica koje su opsedale grad. U kotlu su se našle 22 fašističke divizije ( više od 330 hiljada vojnika i oficira) pa je Crvena armija započela likvidaciju opkoljenih fašista. Hitlerovska komanda je uputila opkoljenim nemačkim armijama novih 30 divizija sa oko 650 tenkova i 500 aviona, ali su i oni bili uništeni. Svi pokušaju fašista da se spasu iz obruča propali su, i 02. februara 1943. godine grandiozna bitka je završena. Prilikom likvidacije opkoljene grupe koja je nastavila da se bori skor 148 hiljada nemačkih oficira i vojnika je ubijeno, 91 hiljada je zarobljena, među njima 24 generala i komandant Šeste armije feldmaršal Fon Paulus. Ukupni gubici u toku bitke hitlerovaca su bili kolaosalni: oko 1,5 milion ubijenih i ranjenih, potpuno su uništene dve nemačke elitne armije, Šesta i Četvra oklopna armija, a razbijene su i dve rumunske i jedna italijanska armija, jedna ustaška legija, fašistički odredi iz Španije, Mađarske... Zarobljeno je ili uništeno više od 3 hiljade aviona, 3,5 hiljade tenkova, 12 hiljada topova i minobacača... Sve je to činilo oko jednu četvrtinu ukupnih fašističkih snaga na Istočnom frontu.
Staljingradska bitka je označila početak masovnog proterivanja okupatora iz sovjetske zemlje i prektertnicu u toku čitavog Drugog svetskog rata. Strategijska inicijativa prešla je u potpunosti u ruke Crvene armije. Hitlerovska komanda je dugo skrivala od svog sopstvenog naroda katastrofu nemačke vojkse kod Staljingrada, i tek je kroz dva i po meseca bila proglašena trodnevna žalost.
Crvena armija i hrabri sovjetski narod podneli su najveću žrtvu u Drugom svetskom ratu. To nije bilo slučajno. Oni su branili ne samo svoju prebogatu domovinu, već i socijalizam i sva dostignuća socijalizma izgrađena od Velike oktobarske socijalističke revolucije u Rusiji. Oni su branili progres ljudske civilizacije. Kapitalizam je porodio fašizam, porađa ga i danas kada se nalazi u novoj krizi najsličnijoj onoj u kojoj se našao 30-tih godina prethodnog veka. U Srbiji buržoaske vlasti čine to, između ostalog, rehabilitacijama narodnih neprijatelja i kvislinga iz perioda Drugog svetskog rata, onih koji su u svakom smislu bili na suprotnoj strani u odnosu na heroje Staljingrada. U svakom novom obliku u kom se fašizam bude pojavio mi ćemo ga poraziti.
Progres je neminovnost, fašizam/kapitalizam je varvarstvo!
Pamtimo heroje Staljingrada, branimo njihovo nasleđe!
Sekretarijat NKPJ,
Beograd,
02.02.2013.
