Informazione


(dal Nuovo Partito Comunista di Jugoslavia - NKPJ - sulla partecipazione al 15.mo Congresso del Partito Comunista della Federazione Russa)



NKPJ NA 15-tom KONGRESU KPRF-a

Na održanom XV Kongresu Komunističke partije Ruske federacije (KPRF) Novu komunističku partiju Jugoslavije (NKPJ) predstavljao je član najužeg rukovodstva drug Teodor Stanković. Kongresu su pored NKPJ prisustvovali još predstavnici 94 komunističkih i radničkih partija koji su uzeli učešće i u okruglom stolu u organizaciji KPRF koji je održan posle Kongresa.

XV Kongres KPRF protekao je u znaku jubileja – 20 godina postojanja KPRF. Prvom kongresu KPRF kao jedini strani delegat u ime NKPJ prisustvovao je pre 20 godina drug Branko Kitanovič, osnivač i dugogodišnji generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije.

Kongres KPRF otvorio je predsednik Centralnog komiteta KPRF drug Genadij Zjuganov. On je u svom uvodnom izlaganju ocenio da danas svet karakteriše sve agresivniji udar kapitala na radnička prava, ali i jačanje radničkog, opšte narodnog pokreta i intenziviranje uloge komunista i levih snaga u borbi protiv snaga kapitala za prava čoveka.

Prvi dan rada XV Kongres KPRF usvojio je i rezoluciju podrške socijalističkoj Kubi u kojoj se naglašava da „Pod vođstvom Komunističke partije Kuba je primer vernosti odabranog puta i socijalne kreativnosti. Kubanska dostignuća su dobro poznata posebno u oblasti obrazovanja, medicine, biotehnologije i sporta. Kubanska revolucija otvorila je nove mogućnosti za stvarno učešće ljudi u upravljanju, kreiranju i donošenju odluka na Kubi u svim sferama. Uprkos svojoj maloj veličini Kuba je moralna supersila. Ona inspiriše ljude u Latinskoj Americi, Aziji i Africi da vode politiku koja je nezavisna od volje imperijalističkih snaga. Mi snažno podržavamo ukidanje blokade Kube koja u najtežim uslovima brani svoj suverenitet i pravo da odlučuje o svojoj sudbini. Zahtevamo hitno oslobađanje Pet kubanskih patriota zatočenih u SAD zbog svojih anti terorističkih aktivnosti“.

Sa Kongresa je upućena poruka ruskim vlastima da daju Siriju svu političku i materijalnu pomoć kako bi se zemlje mogla suočiti i obraniti od agresije. "Ruski komunisti objavljuju punu podršku hrabroj borbi sirijskog naroda protiv modernog kolonijalizma", navodi se u rezoluciji Kongresa.

Kongres su pozdravili brojni strani delegati iz čitavog sveta. Između ostalih pročitano je pismo aktuelnog predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka u kome se između ostalog kaže: „Komunistički ideali inspirisali su mnoge generacije sovjetskih ljudi. U ovim teškim vremenima svetskog previranja i krize, Komunistička partija čvrsto brani ideale humanizma i patriotizma. Uveren sam da će u sledećoj fazi svog razvoja KPRF nastaviti nesebično da služi ideji jedinstva bratskih zemalja“.

Predstavnik KP Kube izjavio je pozdravljajući Kongres KPRF-a: „Socijalizam je jedina alternativa varvarstvu i haosu potrošačkog društva. KP Kube je posvećena idealima socijalizma. Ekonomska strategija u našoj zemlji je planirana, socijalistička, ekonomija“.

Delegat KPRF na Kongresu drug Paršin pozdravljajući učesnike Kongresa i čestitajući 95 godina Crvene armije, 20 godina postojanja KPRF i 70 godina od završetka Staljingradske bitke izrazio je uverenje da će komunisti „vratiti crvenu zastavu na Kremlju, a okupićemo se proslavljajući 100 godina Oktobarske revolucije u crvenom Kremlju“.

Kongres KPRF za predsednika centralnog komiteta partije izabrao je Genadij Zjuganova koji je najavio obnovu partije i veće uključenje novog mladog kadra. Njegov zamjenik i dalje ostaje Ivan Melnikov. Žuganov je fokus svog govora stavio na privlačenje mladih u KPRF. On je žestoko kritikovao aktuelnu ekonomsku politiku Rusije i istaknuo kako je povratkom kapitalizma Rusija postala zavisna od naftnih prihoda i stranog kapitalu.



Nastup NKPJ na XV Kongresu KPRF-a


Dragi drugovi,

pozdravljam vas srdačno u ime Nove komunističke partije Jugoslavije, i ujedno se zahvaljujem Komunističkoj partiji Ruske federacije na organizovanju ovog važnog seminara kao integralnog dela XV kongresa KPRF.

Odgovor na zadatu temu seminara „Slika socijalizma za koji se borimo“ je po našem stavu nemoguće razmotriti i pravilno oceniti bez uzimanja u obzir savremenih konteksta u kojima mi vodimo našu borbu, što po sebi podrazumeva da ona ne sme ni na koji način negirati objektivno činjenično stanje. U isto vreme naš pogled na novo socijalističko društvo ne podrazumeva ni za korak odstupanje od autenitčnih imperativa utvrđenih naučnim socijalizmom, poput potrebe za ukidanjem privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, podrazumevanje diktature proletarijata u novom socialističkom društvu, pobeda revolucije i izgradnje socijalizma u svakoj zemlji ponaosob gde bi socijalistička država u prvo vreme imala kao svoju glavnu ulogu zaoštravanje klasne borbe i tome slično. Međutim za ostvarenje svih ovih imperiativa neminovno je razmotriti trenutne pozicije i okolnosti razvitka kapitalizma, i to posebno na prostoru zemalja koje su imale vlastito istorijsko iskustvo razvitka socijalizma, a u kojima je trijumfovala kontrarevolucija i rekonstruisan je kapitalizam, kao i trenutno stanje komunističkog pokreta, strategije i tendencije borbe komunističkih i radničkih partija. Razmatranje ove dve glavne teme i određenje prema njima implicira odgovore na pitanje kakvo društvo budućnosti mi komunisti želimo, za nas, našu decu i buduća pokolenja čovečanstva.

Kontrarevolucija kao privremeno zaustavljanje progresa

Kontrarevolucije koje su se odigrale u većini socijalističkih zeamlja pre već više od 20 godina, predstavljaju u punom smislu tragediju za ogromnu većinu naroda tih zemalja. To je potvrdilo iskustvo naroda bivšeg SSSR-a, kao i brutalno iskustvo koje su doživeli građani naše domovine u krvavim bratoubilačkim ratovima koji su buknuli na tlu bivše Jugoslavije.

Konsolidacija kapitalizma i njegov neravnomeran razvitak na prostoru bivših socijalističkih zemalja nagomilao je i iznova porodio brojne antagonizme koji će biti grobari samog tog sistema. Iskustvo restauracije kapitalizma je potvrdilo njegov varvarski karakter ne samo u smislu antagonističkog odnosa rad i kapitala koji je omogućio akumuliranje ogromnog bogatstva u rukama šačice, već je potvrdilo i antagonističan odnos između kapitalističkog sistema i elementarnih ljudskih i demokratskih prava.

Restauracija kapitalizma podrazumeva širenje imperijalističke interesne sfere koja porađa i zaoštrava najbrutalnije pretnje miru, nezavisnosti, teritorijalnom integritetu naroda i država. Širenje imperijalističkih saveza i uključivanje u mašinerije imperijalizma, često nasilno, bila je i i dalje je neminovnost u procesu restauracije kapitalizma uz brutalno kršenje težnji i volje ogromne većine radnih ljudi. Budući svet mira i harmoničnih međunarodnih odnosa nezamisliv je uz prisustvo imperijalizma, njegovih saveza i njegove rušilačke mašinerije.

Sloboda misli i govora brutalno je zatrta tržišnom cenzurom kao posledicom privatizacije i komercijalizacije medija, koji se predstvaljaju kreatorijma istine i tumačenja svakodnevice i stvarnosti. Degradacija i omalovažavanje znanja prateći je saveznik tzv „reformi“ obrazovanja koja se svode na minimalno obrazovanje za sve manje mladih ljudi, a koje je jedva dovoljno potrebama tržišta. Po prvi put u istoriji mlade generacije su manje obrazovane od svojih roditelja, što je uskladu s opštim trendom debilizacije populacije koja građane pretvara u puke konzumente. Neznanje nikad i nikome nije korsitilo, a najmanje može koristiti razvoju kritičke svesti koja je zalog rađanja novih kvaliteta, širenja horizonata znanja, svesti i progresa.

Može se slobodno konstatovati da je na višestruke načine kontrarevolucijama pored stradanja, oskudice i bede zaustavljen progres. Međutim, u istoriji postoje brojni primeri privremenih trijumfa kontrarevolucija poput slučaja sa Engleskom revolucijom ili Velikom francuskom buržoaskom revolucijom, koje su imale periode privremenog zaustavljanja revolucionarnih težnji koje su na kraju kao napredniji društveno-ekonomski obrasci razvitka ipak trijumfovale. Progres se ne može trajno već samo privremeno zaustaviti. Progres neminovno uvek trijumfuje, kao u slučaju zamene apsolutističkog ili feudalnog društva parlamentarnim odnosno buržoaskim sistemom, tako i u slučaju zamene buržoaskog socijalističkim. Socijalizam stoji u antagonističnom odnosu u odnosu na kapitalizam jednako antagonističnom odnosu između progresa i varvarstva. Zato je socijalizam, nama kao progresivnim ljudima, svetionik ka cilju života u budućnosti dostojnoj življenja. Do tog cilja se stiže borbom, i zato je ona nešto najvažnije što imamo u današnjem momentu. Sreća je u borbi, kao što je rekao Marks, a karakter te borbe odrediće i njenu sudbinu.

Nema pobede socijalizma-bez pobede nad revizionizmom

Danas smo suočeni sa pokušajima da se marksizam-lenjinizam pod izgovorom „novih objektivnih uslova“ liši njegove sadržine, da se razvodni njegova revolucionarna suština i zameni buržoaskim reformizmom. Ide se putem degradacije marksističko-lenjinističkog učenja o socijalno-klasnoj strukturi buržoaskog društva, degradaciji teorije o strategiji i taktici radničke klase u revolucionarnoj borbi sve do napuštanja pozicija klasne borbe i pozivanja na humanizaciju kapitalizma i njegove transformacije u „socijalizam“.

Istorija komunističkog pokreta nas uči da je borba protiv oportunizma i revizionizma dobijala najoštrije oblike u trenucima revolucionarnih uspona i kapitalističkih cikličnih kriza. Upravo u takvim situacijama buržoazija je nastojala da ojača reformizam u radničkom pokretu i pretvori ga u svoj socijalni oslonac.

Vođa Velike oktobarske socijalističke revolucije V.I. Lenjin učio je da revizionizam uvek predstavlja političku kapitulaciju pred teškoćama, pred klasnim neprijateljem, napuštanje proleterskih pozicija i zamenu marksizma buržoaskim koncepcijama. Svoju anti-proletersku liniju revizionisti pokušavaju da maskiraju pozivanjem na “nove objektivne uslove” koji su nastali u savremenom svetu idući na frontalnu reviziju marksizma-lenjinizma tvrdeći da su mu potrebne “modifikacije” i “ispravke”. Napuštanje klasnih pozicija jasno govori da revizionisti u stvari kapitalističko i socijalističko uređenje stavljaju u istu ravan. Napuštanje revolucionarnog puta i pozivanje na nekakve reforme rezultat je njihovog tehnokratskog prilaženja u ocenjivanju kapitalističke stvarnosti i njihovog faktičkog izmirenja sa kapitalizmom. Ovde se više može govoriti o pokušaju ne rušenja eksploatatorskog kapitalističkog društvenog uređenja već o njegovoj modernizaciji. Ovakve pojave objektivno nanose štetu razvitku stvarnih revolucionarnih partija.

Revizionizam pod maskom „modernizacije“ nije nova pojava. Posle razbijanja prve zemlje socijalizma SSSR-a i evropskog socijalističkog bloka neke komunističke partije pod pritiskom intenzivne ideološke kapitalističke kampanje napustili su revolucionarnu bit marksizma-lenjinizma prigrlivši komunistima stranu i neprihvatljivu social-demokratsku liniju nanevši ozbiljne gubitke komunističkom i radničkom pokretu u celini. Pod rukovodstvom marksističko-lenjinističkih partija koje su slom socijalizma u Evropi videli kao privremen poraz preduzeti su ozbiljni napori kako bi se pregrupisao međunarodni komunistički pokret i okupile sve one komunističke i radničke partije koje su nastavile da veruju u osnovne postavke marksizma-lenjinizma i kako bi se stalo na put revizionizmu koji je odgovoran za privremen slom socijalizma u Evropi.

Demarkaciona linija između komunista i buržoaskih partija je stav o svojini. Komunisti smatraju da sredstva za proizvodnju moraju biti u opštenarodnom vlasništvu a da privatna svojina može da postoji samo tamo gde nema eksploatacije tuđeg rada. Glavni uzrok podele društva na antagonističke i različite klase, socijalne kategorije, slojeve i grupe upravo je sistem privatne svojine, koji stavlja ljude u nejednak odnos. Dok se ne uništi vladavina kapitala i buržoazije i njihova osnovna baza – privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, ne mogu se likvidirati klasne razlike i podele.

Budućnost pripada socijalizmu—komunizmu!

Komunistička ideologija nije mrtva kako to uporno ponavljaju antikomunistički ideolozi. Komunistička ideologija je bila i ostala velika zbirka humanističkih ideja i stalan poziv svim ljudima za aktivno učešće u izgradnji društva bez klasa i eksploatacije.

Čovečanstvo se danas, više nego ikada ranije našlo pred izborom – ili nastaviti sa upotrebom grube sile i razaranjem prirode u interesu profita ili savladati kapitalizam, sistem antagonizma, eksploatacije i potčinjavanja.

Mi smo dužni da se suočimo sa istorijom komunističkog pokreta, sa svim plusevima i minusima, sa greškama, zabludama, porazima i dostignućima i na bazi marksizma-lenjinizma pokažemo da je socijalizam moguć i ostvarljiv.

Iz krize u koju je komunistički pokret upao razbijanjem socijalizma u Evropi kapitalizam izvlači ogromnu korist, ali mu to ne može pomoći da prevlada sopstvena ograničenja i neminovni kraj.

Svet ide napred. Sledeći puteve koje socijalizmu otvara dugotrajna i teška klasna borba mi se krećemo ka ostvarenju razumnijeg, pravednijeg i humanijeg ljudskog društva, društva čiji će prosperitet koristiti svi, društva koje više neće biti ugnjetačko već će omogućiti pun razvoj svakog pojedinca, društva slobodnih ljudi, gospodara vlastite sudbine u svetu mira. Danas i najreakcionarniji krugovi koji uporno ponavljaju da je „komunizam mrtav“ svesni su da budućnost pripada socijalizmu i stoga čine sve da uspore kretanje čovečanstva ka tom cilju.

Moguće je sutra, svuda pobediti bedu, nezaposlenost, iscrpljujući rad, ugnjetavanje i nekulturu, moguće je – sa socijalizmom!

Hvala!




(The original text, in english: 
Reflections on Yugoslavia’s socialist past and present-day colonization. The destruction of a nation
By Milina Jovanović, November 16, 2012
https://www.lifeinthemix.info/2012/11/reflections-yugoslavias-socialist-present-day-colonization/

Bilan de la destruction d’un rêve

Milina Jovanovic

14 février 2013

Milina Jovanovic a passé la première partie de sa vie à Belgrade avant d’émigrer aux Etats-Unis en 1990. Titulaire de plusieurs diplômes, auteur de nombreux articles de sociologie et d’un livre de poèmes, elle vit à Sunnyvale en Californie, où elle est membre du Bureau de relations humaines et chargée de cours aux immigrants du comté de Santa Clara. Son essai est publié sur deux numéros de Balkans Infos que nous reproduisons ici. La première partie analyse la forme particulière du socialisme yougoslave. La seconde – le mois prochain – traitera de la situation actuelle de la Serbie.



Dans cet essai je présente mes réflexions personnelles sur la vie dans l’ex-République socialiste fédérale de Yougoslavie et sur les tendances actuelles de privatisation et de prise de contrôle des ressources naturelles, économiques et humaines du pays. Il y a des années, j’ai fait l’expérience personnelle de la meilleure période du socialisme yougoslave en travaillant dans un organisme d’études et de recherches. Dans les pages qui suivent, j’essaie de décrire brièvement et d’expliquer les plus importantes institutions et les aspects du système socio-politique et économique yougoslave, en évoquant le “style de vie” yougoslave et ce qu’il signifiait pour les populations différentes du pays. Sept petits pays désorientés et colonisés – les restes de la Yougoslavie – se battent aujourd’hui pour survivre, déchirés entre leur passé unique et leur présent perturbé. Désespoir et apathie se mêlent aux guerres et à l’occupation étrangère. Pourtant le peuple yougoslave est dur au mal, ce qui me fait achever cet essai par quelques exemples de luttes ouvrières actuelles et de résistance populaire.
 
Ma génération a eu la chance de grandir à Belgrade, dans la Yougoslavie socialiste. En tant qu’enfants à l’école élémentaire, nous avons participé au moment de l’auto-gestion. L’école entière était dirigée à l’époque par les écoliers, depuis l’administration jusqu’à l’éducation en classe, au nettoyage et à l’entretien des cuisines – tout était géré par les étudiants sans présence d’adultes. Les écoliers appliquaient et adaptaient les programmes, maintenaient la régularité des horaires, faisaient des exposés et jugeaient des progrès de leurs compagnons d’études. Je me souviens parfaitement des fois où j’ai joué le rôle de professeur. Les notes que je donnais à mes compagnons avaient la même importance que celles données par nos vrais professeurs. Nous nous sentions habilités, fiables, responsables, et entièrement libres. Nous allions à l’école par tournées parce qu’il était admis que certains enfants (et adultes) apprennent mieux le matin et que d’autres sont plus alertes et créatifs l’après-midi.
 
L’accent de toute la société était mis sur le développement des valeurs collectives. Tout ce qui se passait dans une salle de classe, y compris les performances individuelles des écoliers, étaient discuté en présence de tous les parents et étudiants. Pendant toute la durée de ma croissance, ma génération s’est sentie en sécurité. En tant qu’un des trois fondateurs du Mou-vement des non-alignés, le seul but de la Yougoslavie était d’apprendre aux nouvelles générations à défendre leur pays, nous n’avons jamais songé à nous mêler des affaires d’autres pays. Ma génération ne se préoccupait pas de l’avenir (1). Nous grandissions relaxés et optimistes, nous attachant à des priorités telles qu’un bon développement personnel et l’affranchissement des relents idéologiques du capitalisme et du patriarcat.
 
Comme étudiante à l’université et plus tard comme chercheuse et scientifique en matière de société, j’étais convaincue qu’une de mes priorités était de développer et d’entretenir une approche critique du système socio-économique et politique yougoslave, pour qu’il puisse continuer à évoluer. Il est possible que ma génération ait été la dernière des idéalistes et rêveurs yougoslaves. La Yougoslavie ne ressemblait à aucun autre pays de l’histoire récente. Je m’en suis rendue compte de façon bien plus profonde lorsque j’ai émigré aux Etats-Unis. Mon ami Andrej Grubacic l’écrit avec éloquence : “La Yougoslavie pour moi, et pour des gens comme moi, n’a jamais été qu’un pays – c’était une idée. A l’image des Balkans eux-mêmes, c’était le projet d’une existence interethnique, d’un espace transethnique et multiculturel de mondes différents, un foyer de pirates et de rebelles, un refuge de féministes et de socialistes, d’antifascistes et de partisans, un lieu de rêveurs de toutes sortes se battant à la fois contre la “péninsularité” provinciale et les occupations et interventions étrangères.” Comme mes grand-parents, moi aussi je crois à une région réunissant différents univers et où tout est à tout le monde. Je n’ai pas d’autre émotion qu’un mépris total pour les gens qui ont aidé à détruire la Yougoslavie, et je ressens la même chose à l’égard de ceux qui vendent aujourd’hui ce qui en reste. (2) Je fais à coup sûr partie des gens qui partagent les opinions de M. Grubacic.

 Le modèle socialiste yougoslave


Par certains côtés, le modèle yougoslave de socialisme est reconnu comme unique même par ceux qui sont à priori opposés au socialisme. Pourtant, la plupart des études savantes publiées en dehors de la Yougoslavie n’ont pas compris ce qui constituait ce caractère unique. Ni les concepts théoriques ni les applications pratiques ne sont bien connus en Occident. Je n’emploie pas la formule “Yougoslavie communiste” parce que je n’assimile pas la gouvernance d’un parti communiste au communisme. Je ne me sers du terme “communisme” que dans son sens original marxiste de nouvelle formation socio-économique. En fait, je pense que le mot “socialisme” convient mieux à la réalité sociale qui existait en Yougoslavie entre 1945 et 1990. Toute société socialiste est transitoire et contient des éléments des systèmes sociaux anciens et nouveaux.
 
La Yougoslavie socialiste se fondait sur plusieurs principes de base, institutions et pratiques. Les plus importants étaient l’auto-gestion et la propriété sociale. Le contrôle sur place des ressources locales était garanti par des associations de producteurs libres dans le monde du travail alors que les gens participaient directement à la gouvernance locale dans leurs associations de voisinage. La société avait créé une branche spéciale de légalité appelée loi d’auto-gestion avec des tribunaux correspondants. Certains critiquaient cette dualité légale et l’abondance de lois et de règlements d’auto-gestion.
 
Il était considéré que personne ne devait avoir de revenu provenant de la propriété privée, autre que celui basé sur le travail. Les théoriciens de l’auto-gestion socialiste arguaient que cela pouvait être assuré par une catégorie unique de propriété sociale. La propriété sociale n’était pas la même chose que la propriété d’Etat. Les moyens de production, la terre, le logement, les ressources naturelles, le bien public, l’art, les médias et les organismes d’enseignement devaient appartenir à la société dans sa totalité – à tout le monde et à personne en particulier. Seulement environ 20 % des ressources agricoles et des petites affaires demeuraient dans le secteur privé. (3) La terre appartenant aux fermiers était limitée à 10 hectares par individu. La plupart des habitations étaient construites pour les travailleurs et leurs familles. Selon des critères spécifiques, on allouait des appartements aux travailleurs pour qu’ils en usent sans en être propriétaires. Leurs enfants et les générations à suivre pouvaient aussi s’en servir sans en avoir la propriété. Ils n’en étaient pas non plus locataires. Ce système légal est difficile à expliquer, parce qu’il dépasse la compréhension de l’Occident.
 
Dans la Yougoslavie socialiste, un principe de base était que les citoyens locaux avaient le droit inaliénable de contrôler les ressources locales. Dans les associations de producteurs libres, les travailleurs avaient beaucoup d’occasions de prendre des décisions en connaissance de cause sur leurs besoins, ressources disponibles et dépenses. Le peuple yougoslave décidait de ses ressources naturelles, de ses moyens de production et de la production elle-même. Par exemple ; la production d’énergie électrique était destinée à subvenir aux besoins domestiques pendant plusieurs décennies. Jusque dans les années 80, la majorité des produits yougoslaves étaient destinés à l’usage domestique, pas à l’exportation. Les documents officiels montrent qu’entre les années 50 et le début des années 90, les partenaires commerciaux habituels des ex-républiques yougoslaves étaient les autres républiques yougoslaves.
 
En plus de la propriété sociale, l’auto-gestion était l’autre institution fondamentale. Les deux étaient vus comme l’idéal et les principes de base de l’organisation sociale. Les groupements de producteurs libres (OUR) étaient les unités de base du travail associatif et étaient organisés à plusieurs niveaux. Les travailleurs avaient décidé de travailler ensemble pour subvenir à leurs besoins communs et défendre leurs intérêts, et ont créé ces associations. Ils travaillaient collectivement en utilisant les moyens sociaux de production et leurs produits. Les associations de producteurs libres existaient dans le domaine de la production matérielle, mais aussi dans ceux des services sociaux, de la culture, de l’art, de l’éducation et de la santé. Dans chacune d’entre elles, les décisions étaient prises par référendum. Des conseils ouvriers se réunissaient régulièrement pour diriger le quotidien des associations.
 
Certains auteurs américains, comme Michael Albert (4) parlent souvent de l’économie participative comme étant une nouveauté. Ils reconnaissent rarement l’importance du modèle yougoslave d’auto-gestion existant depuis plus de quarante ans. Mon propre père était à la fois un travailleur dans la production et un gestionnaire. Dans ma jeunesse, j’ai pu voir l’auto-gestion en pratique et mesurer son efficacité. Par exemple, c’était l’ensemble des membres d’une association qui se réunissait pour choisir les candidats au conseil ou planifier la production annuelle. C’est vrai qu’avec le temps, l’économie de marché et d’autres facteurs ont limité le pouvoir économique et politique des travailleurs. Mais cela ne doit pas diminuer la valeur de l’expérience yougoslave d’auto-gestion, à la fois en théorie et en pratique.
 
Les associations de voisinage (Mesna Zajednice) étaient un autre type d’unités de base du self-gouvernement. Les gens y prenaient les décisions concernant leur vie quotidienne et leur entourage. Ils y choisissaient leurs délégués aux gouvernements communaux et nationaux et organisaient leurs conditions de vie et de travail, le traitement des besoins sociaux, le soin des enfants, l’éducation,, etc. Chaque association avait ses propres statuts créés par les habitants du secteur. Les décisions importantes y étaient aussi prises par référendums.
 
Les communes étaient des unités territoriales plus larges, fondées sur les principes de la Commune de Paris (5), et destinées à assurer la décentralisation et la participation directe du peuple à son auto-gouvernement. Les communes, les provinces autonomes, les républiques et :la Fédération étaient inter-connectées dans la même pyramide du système. Les constitutions de toutes les républiques reconnaissaient la commune comme l’unité de base socio-politique, d’une importance capitale pour les gouvernements des républiques et de la Fédération. Le but principal de toutes les structures économiques et politiques de la Yougoslavie socialiste était d’assurer à, tous les travailleurs les meilleurs conditions de travail et de vie.
 
Pendant toute la période socialiste, et particulièrement entre les années 60 et 80, la Yougoslavie était un pays prospère où chacun avait la garantie de pouvoir travailler, recevoir un salaire décent et bénéficier d’une éducation de grande qualité jusqu’après le doctorat, d’un minimum d’un mois de vacances payées, d’un congé maladie illimité selon les besoins de santé, d’un congé payé d’un an de maternité-paternité et d’un droit au logement. (6) De plus, la Yougoslavie était le seul pays au monde à avoir inclus dans sa constitution les droits et libertés de la femme. Les femmes ont fait des percées multiples dans les domaines de l’éducation et de l’emploi, investissant en grand nombre ces espaces traditionnellement à dominance masculine. Ma thèse de maîtrise comparait les progrès des femmes dans ces deux domaines en Yougoslavie et en Californie. Les documents que j’ai réunis montrent que les femmes yougoslaves ont réussi plus d’avancées et mieux défié les habitudes patriarcales que les Californiennes. (7)
 
Pendant la même période, les transports publics fonctionnaient bien, la vie culturelle et artistique était florissante et même, sur beaucoup de points, était considérée comme d’avant-garde. Toutes les performances et tous les événements artistiques et culturels étaient réalisés pour le peuple, il n’y avait pas de “culture d’élite” ou d’”art d’élite”. La participation à toutes les manifestations était d’un prix très abordable. Les enfants apprenaient la musique, l’art et un nombre de langues étrangères dès un âge précoce (déjà au kindergarten). Dans la tradition originelle du marxisme, on considérait que toute personne devait être élevée en individu bien développé. Dès l’école élémentaire, on nous apprenait à équilibrer le travail manuel et le travail intellectuel, et à résister à un excès de spécialisation. L’éducation générale était hautement prisée. Les classes d’histoire et géographie comprenaient des leçons sur tous les continents. Surtout lors des premières années du socialisme, des gens de tous âges, les jeunes en particulier, se portaient volontaires pour travailler ensemble à construire des ponts et des routes, à planter des arbres et des forêts. Participer à des travaux publics leur donnait un sentiment de fierté et fournissait les occasions de nouvelles amitiés et d’élargissement de l’horizon. Ma génération avait des plans annuels d’école, qui comprenaient des sorties d’une semaine, qui nous menaient à des sites différents où nous faisions la connaissance des bijoux naturels des autres républiques. Le multiculturalisme yougoslave est rarement compris en Oc-cident. Pendant la période socialiste, il y a eu une forte proportion de mariages mixtes et un grand nombre de gens avaient embrassé la cause de ce qu’on appelait la “fraternité et unité” yougoslaves. La Yougoslavie socialiste avait une bonne réputation dans le monde entier : elle était vue comme un membre essentiel des nations non-alignées et un partenaire important des relations internationales.

Un cauchemar pour les politiciens US


Comme l’a souvent répété Michael Parenti, elle a l’exemple d’un pays qui indispose les politiciens américains, surtout depuis les années 1980. Ce genre de pays défie la recherche US de domination globale, les projets mondiaux des grandes compagnies et la “tiersmondisation” de toute la planète. (8)
 
Au début de 1990, le temps est venu pour les USA et ses alliés de l’OTAN d’intervenir : ils ont fait tout ce qu’ils ont pu, y compris en utilisant la force brutale, pour effacer la Yougoslavie de la carte de l’Europe. La Yougoslavie (et surtout la Serbie et le Monténégro) était le seul pays de la région à ne pas rejeter ce qui restait de son socialisme pour installer le système du marché libre. (9) Son démembrement, et les guerres des années 90 ne sont pas le sujet de cet essai. Beaucoup de choses ont été écrites à ce propos, surtout pour justifier les guerres des USA et de l’OTAN, et l’occupation qui a suivi. Pourtant, pour un petit nombre de chercheurs et de militants, il était évident déjà dans les années 90 que les objectifs de l’empire mondial étaient les mêmes en Yougoslavie que dans beaucoup d’autres pays du globe. Citons encore Parenti : “Le but des USA était de transformer la Yougoslavie en un amas de faibles principautés de droite avec les caractéristiques suivantes : a) l’incapacité de se fixer une perspective indépendante de développement propre ; b) des ressources naturelles entièrement accessibles à l’exploitation par les grandes compagnies internationales, y compris l’énorme richesse minière du Kosovo ; une population appauvrie mais instruite et qualifiée, travaillant pour des salaires à peine suffisants pour vivre, une main d’œuvre à bon marché aidant à réduire les salaires en Europe de l’ouest et ailleurs ; d) le démantèlement des industries pétrolière, d’ingéniérie, minière, pharmaceutique, du bâtiment, automobile et agricole de manière à ce qu’elles ne concurrencent plus les producteurs occidentaux.”
 
Les Etats-Unis et leurs alliés de l’OTAN voyaient d’autres profits à détruire la Yougoslavie. Celle-ci était considérée comme une puissance régionale et le germe d’une fédération balkanique. Ils savaient que leur présence physique dans la péninsule balkanique leur apporterait des gratifications supplémentaires telles qu’un meilleur contrôle des ressources et développement européens, du trafic de l’héroïne et des organes humains, et du pipeline de la mer Caspienne. Les soi-disant missions de paix sont devenues des programmes d’occupation assurant la construction et l’entretien de bases militaires permanentes et de centres de détention.
 
A beaucoup de points de vue, les USA et l’Union européenne ont atteint un certain nombre de leurs buts. Lors de ma visite annuelle à la ville où je suis née, je vois de nouvelles réalisations à chaque fois. Mais l’occupation complète, la privatisation de toutes les ressources économiques et naturelles, ainsi que la totale démoralisation du peuple, ne sont pas faciles à achever dans les Balkans. Dans son film documentaire “The Weight of Chains” (le poids des chaînes), le réalisateur serbo-canadien Boris Malagurski a montré que bien des peuples se réveillent, se rendant compte que l’économie de marché et la domination étrangère n’ont rien amené de positif. C’est ce qui se passe dans tous les pays qui constituaient jadis la Yougoslavie. Ce que les idéologues du marché libre appellent la “yougonostalgie” se renforce avec la conscience d’une grande perte. Il y a l’affirmation d’une mémoire collective du peuple, et le preuve que des oppositions existent dans leur unité dialectique : certaines forces sociales luttent pour leur entrée dans l’UE alors que d’autres se battent pour retrouver leur tradition socialiste et maintenir leur indépendance.
 
Les peuples yougoslaves n’ont pas pu effacer leur expérience positive de la vie sous le socialisme. Les idéologies imposées qui glorifient les valeurs capitalistes et le consumérisme, les avantages de l’Europe et les projets du business international sont influentes, mais un nombre significatif de travailleurs essaient de reconquérir leur pouvoir. Ils se battent contre les privatisations, le pillage de leurs établissements, les pertes d’emplois et les mesures d’austérité. La résistance n’e jamais cessé.


La progression de l’empire global


Le programme néo colonial s’est développé au cours des dernières années. Voici ce que j’ai vu à Belgrade, il y a quelques mois.
En me promenant dans la ville, j’ai été frappée par le nombre de banques étrangères. A certains endroits, elles sont à chaque coin de rue, avec leurs entrées proches les unes des autres. Le nombre de bureaux de change n’a pas diminué depuis leur multiplication au début des années 90. Cela correspond à la mainmise sur le secteur financier serbe par les puissances de l’UE et les organismes de la haute finance internationale. Les employés serbes qui travaillent dans ces banques sont souvent de mauvaise humeur et désagréables avec les clients, et ne semblent pas heureux des conditions de travail qui leur sont imposées.
 
Les effets de la nouvelle idéologie capitaliste à la mode, qui glorifie la consommation, sont clairement visibles dans les rues, les magasins, les institutions et les médias. Chaque année, il y a un nombre légèrement accru de restaurants “fast food”. Les boissons et aliments malsains accompagnent ce que beaucoup de Belgradois considèrent comme se produisant en coulisse – l’importation de nourriture et de semences OGM, malgré les affirmations du gouvernement qu’il n’autoriserait jamais ce genre d’opération. La même chose s’applique à la viande remplie d’hormones et de bactéries infectieuses. Le résultat est qu’on voit plus de gens en surpoids dans les rues de Belgrade. Cela dit, il semble que ce soit un problème encore marginal, car les Belgradois marchent beaucoup, et se sont mis au jogging, à la bicyclette et aux classes de yoga. L’aspect le plus alarmant semble être l’accroissement du nombre de personnes dans la quarantaine ou la cinquantaine souffrant d’hypertension, de crises cardiaques ou d’attaques.
 
Les compagnies étrangères ont acheté beaucoup de sociétés précédemment yougoslaves ou serbes. La privatisation des ressources yougoslaves en eau est un exemple frappant de ce processus. Rosa Water est une société Coca-Cola hellénique ; Voda Voda est la propriété d’Arteska International Co., BB Minaqua Co. est partagé entre l’allemand Krones, l’italien Sidel et Thomson Machinery pour sa production à Chypre. Même si beaucoup de ces compagnies affirment qu’elles utilisent des conditionnements écologiques, comme la “bouteille Rosa à base végétale”, les emballages plastiques et leurs déchets saturent l’environnement et laissent filtrer des substances chimiques toxiques dans l’eau en bouteille que beaucoup de Belgradois achètent aujourd’hui et trimballent avec eux. Jadis, l’eau du robinet était de bien meilleure qualité, et presque personne ne pensait avoir besoin d’eau en bouteille. Jusque dans les années 1990, toutes les boissons étaient contenues dans des bouteilles en verre.
 
Les entreprises de vêtements ou de cosmétiques sont soit étrangères, soit serbes achetées par des étrangers. Par exemple, si l’on considère les vêtements d’enfants, les souliers, les produits de beauté ou les aliments, on trouve un mélange de marques étrangères connues qui profitent de l’ouverture de tous les marchés : Avent, Disney, Chicco, Graco, Bertoni, Peg-Perego, Bambino, Pavlogal, Humana, Frutek, Hipp, Nestlé, Juvitana, Bebelac. Kosili et Dr Pavlovic sont des exceptions. Alors qu’avant les guerres de 1990-1999, nous n’avions à Belgrade que quelques firmes italiennes de produits pour enfants, Nestlé et Disney sont abondamment présents. Même des sociétés serbes veulent des noms anglais, comme Beba Kids ou Just Click, etc.
 
La firme belgradoise Dahlia Cosmetics fabriquait des produits à base minérale ou végétale. Aujourd’hui, elle est privatisée et, comme le dit son site internet, est possédée à 100 % par le belgradois Bechemija. Celui-ci à son tour a été formé par une fusion entre Delta de Zrenjanin et le slovénien Sanpionka. Au cours de toutes ces privatisations et fusions, des milliers d’ouvriers ont perdu leurs emplois. Et il est difficile de croire que Dahlia ne remplace pas les produits d’origine naturelle par des ingrédients synthétiques. Rien qu’en regardant certaines étiquettes, on peut se poser la question.
 
Duvanska Industrija Nis (l’industrie du tabac de Nis) a été bombardée à répétition durant les frappes de l’OTAN en 1999. C’était une des usines les plus importantes, employant 2.500 personnes (11). Les bombardements ont préparé le terrain pour la récupération ultérieure. En 2003, le géant du tabac Philip Morris s’est emparé de l’usine à cigarettes serbe. Philip Morris se sert de tabac OGM saturé de pesticides au cours de sa culture et d’autres substances toxiques lors de la production des cigarettes.
 
En ce qui concerne les privatisations et pertes d’emplois, beaucoup d’affaires ont cessé d’exister, et d’autres se sont créées depuis ma dernière visite, il y a deux ans. Il y avait un magasin de souvenirs dans la rue face à la mairie de Belgrade, mais cette fois il y avait un magasin différent et aucune personne que j’ai interrogée n’a pu me dire ce qu’était devenu le magasin de souvenirs. La Serbie n’a plus d’industrie du vêtement depuis que Centrotekstil, Kluz, Beko, Tekstilna Industrija Zemun ont tous cessé d’exister. La même chose est vraie de l’Elektronska Industrija Nis (l’industrie électronique de Nis) et de l’INSA de Zemun, qui produisait des horloges et des montres. Ces deux industries domestiques viables ont disparu. Zastava, le fabricant automobile de Kragujevac, a été détruit. L’industrie jadis prospère de la chaussure est réduite à Boreli, une firme dont la production, les sites et les magasins ont été la cible du croate Borovo pour des achats éventuels. De longues luttes ouvrières à Boreli n’ont pas résolu le problème de sa privatisation.
 
L’ensemble de l’industrie serbe se monte aujourd’hui à 37 % de ce qu’elle était en 1986. En plus des grandes compagnies, des politiciens comme Madeleine Albright ont l’œil sur l’industrie les services et les ressources de l’ex-Yougoslavie. L’Albright Capital Management (ACM), la société de l’ex-secrétaire d’Etat US, ont cherché à acheter le Telecom du Kosovo, comme m’ont rapporté Tanjug et RTS le 18 août. Madeleine Albright a servi sous Bill Clinton et a été l’artisan de la “guerre humanitaire” contre la Yougoslavie et la Serbie.
 
Apple a aujourd’hui plusieurs bureaux à Belgrade et vend des équipements coûteux au secteur fortuné de la population.
 
On considère souvent que le niveau de colonisation d’un pays se mesure au degré d’incorporation de la langue étrangère dans la langue locale. Aujourd’hui, les colons sont multiples. La langue serbe est truffée de mots étrangers, mais ils sont surtout anglais. Dans beaucoup de cas, ils paraissent même ridicules, comme d’étranges hybrides écrits en cyrillique avec une orthographe serbe. On a du mal à les écouter et à se retenir de rire. Nous avons déjà une quantité de mots turcs profondément enracinés dans la langue serbe en raison des siècles de domination ottomane, malgré le fait que nous ayons résisté à leur intégration et protesté contre leur emploi, mais beaucoup d’entre eux paraissent plus naturels que ceux qui envahissent aujourd’hui notre langue. D’innombrables affaires locales, groupes musicaux, offices de tourisme, ont des noms anglais. Les populaires restaurants au bord de l’eau sont plus actifs que jamais. L’un d’entre eux s’appelle “Bollywood”.
 
Les transports publics fonctionnent toujours bien à Belgrade, bien que l’introduction récente dans les autobus de machines à billets électroniques ait semé une certaine confusion parmi les usagers. Il y a dans la ville trop d’affiches qui célèbrent le nouveau consumérisme capitaliste, vantant les mérites des banques, des corporations et des productions étrangères. D’énormes placards font la publicité d’équivalents du Viagra. La population serbe a même son propre Viagra baptisé “Vulkan” (volcan).
 
Tout cela génère des profits, ainsi que des consommateurs fidèles et dépendants.
 
Ma fille a expliqué dans sa thèse que la culture urbaine de Belgrade demeurait déchirée entre la pression des marchés globaux dirigés par les pouvoirs politiques des USA et de l’UE, et sa polyculture originale à la fois passée et présente. Le peuple serbe, et les Belgradois en particulier, résistent à ces pouvoirs de beaucoup de façons différentes. Ils peuvent penser qu’il est profitable d’incorporer certains éléments de la culture US dominante à la leur. Mais pour la plupart, ils maintiennent leurs traditions. Les citadins connaissent beaucoup d’événements d’été, tels que des théâtres en plein air, des concerts gratuits de jazz dans la rue, des parcours touristiques dans le environs de la ville où les traditions villageoises se marient aux progrès technologiques. On organise aussi des camps de jeunes, des cours de yoga sur la plage belgradoise d’Ada. Il semble que les Serbes veuillent profiter au maximum des mélanges culturels tout en résistant à l’effort colonialiste de supprimer ce qui est exclusivement national.
 
Il y a aussi des groupes comme le Freedom Fight Movement (mouvement de combat pour la liberté). Le Freedom Fight est actif sur de nombreux fronts, depuis le soutien des travailleurs dans leurs luttes jusqu’à l’opposition à la conférence de l’OTAN de l’année dernière. Le groupe collabore aussi avec de nombreux organismes internationaux qui travaillent à des systèmes indépendants d’alimentation organique locale. Les actions déterminées des Belgradois ont forcé l’ambassade américaine à supprimer toutes les fenêtres du bâtiment du côté de la rue. Il y a maintenant des murs où il y avait de larges fenêtres. L’année dernière, quand les médias ont rapporté qu’on allait ouvrir le plus grand site d’Europe de déchets nu-cléaires à Vinca, près de Belgrade, la colère populaire a apparemment eu de l’effet. Les autorités ne disent plus un mot du projet.
 
Les décennies de crise économique, de guerres, d’embargos, de bombardements de l’OTAN, ainsi que la perte de propriété de la presque totalité des industries et systèmes financiers, les emprunts forcés, les programmes qui ont imposé des “réformes de l’éducation” et la constante dégradation des conditions de vie, ont eu de graves conséquences. La dette nationale serbe est aujourd’hui plus importante que celle de l’ex-Yougoslavie en 1990, quand les Etats-Unis affirmaient qu’elle était trop importante et impossible à régler, présentant cela comme un motif de démantèlement de la Yougoslavie. L’année dernière, le revenu moyen mensuel en Serbie était de seulement 320 euros. Avec cette dégradation des conditions de vie, j’ai noté cette année que la mode féminine avait changé. Pour la première fois, les Belgradoises n’avaient pas leur élégance habituelle. Les jeunes font évidemment exception à toute règle. Ils paraissaient aussi à la page, cosmopolites et rebelles que d’habitude.
 
Cela dit, la Serbie a un autre grand problème, le vieillissement de sa population. C’est aujourd’hui l’un des 10 pays du monde où la population est la plus âgée. Tant de gens parmi nous ont quitté leur patrie pendant leurs années d’activité et ceux qui sont restés n’ont ni les moyens ni la motivation d’élever des enfants. La Serbie vit sa septième année de proportion négative de naissances et se trouve dans une crise démographique dramatique.
 
Il serait erroné de penser que les Serbes acceptent tout en silence. Même dans les situations d’extrême danger, comme durant les 78 jours de bombardement, ils ont formé des chaînes humaines pour défendre les bâtiments et les ponts, ils ont organisé des concerts et des manifestations pour envoyer le message qu’ils résisteraient à l’occupation dans l’esprit de leurs ancêtres. Greg Elich l’a bien souligné. (12) Andrej Grubacic a décrit (13) comment les travailleurs serbes ont lutté pendant des années contre les privatisations et la perte de leurs moyens de production. Cette année, j’ai rencontré plus de Serbes qui étaient critiques de leur gouvernement, de l’UE et des diktats globaux des USA qu’au cours de mes précédentes visites. Malgré tout, je n’ai pas quitté Belgrade sans espoir.
 
Les Serbes, et tous les peuples des Balkans, ont démontré au cours des siècles leur force, leur sagesse commune et la fermeté de résistance à tous les oppresseurs qui leur ont permis de survivre, de s’adapter et de vivre le mieux possible dans des conditions défavorables.
 
Tous les peuples de la Yougoslavie ont perdu beaucoup au cours des vingt dernières années. Mais aussi ceux de la Tchécoslovaquie, de la Pologne, de la Hongrie, et d’autres pays européens. Dans sa chasse au profit et sa volonté de domination, l’empire global exige encore plus d’exploitation, de sacrifices et de mesures cyniques d’austérité. Les politiques funestes dans l’économie, l’écologie, l’éducation, la santé et le reste de la société sont enfoncées dans la gorge des travailleurs dans le monde entier. On peut espérer que nous puissions éveiller l’intérêt pour le passé unique de la Yougoslavie et les combats actuels de ses travailleurs, qui ouvrent la voie à une meilleure compréhension et solidarité par-dessus les frontières. 
 
 
Source : Balkans Infos
 
Notes

(1) Anna Nevenic a présenté une description semblable de ce qu’ont vécu nos générations dans la Yougoslavie socialiste dans “A Short History of Serbia, Yugoslavia and the Balkan People”. 2003. Palm Springs, CA : United Children’s Network, p. 111-129
(2) Andrej Grubacic. 2010. “Don’t Mourn, Balkanize ! Essays After Yugoslavia”. Oakland : PM Press, p. 11-13
(3) Harold Lydall. 1984. Yugoslav Socialism. New York : Oxford University Press, p. 268. Même Lydall s’est servi de certains chiffres montrant qu’en 1980 30 % de la force de travail active se trouvait dans le secteur privé, laissant près de 70 % dans le secteur public.
(4) Grubacic, Ibid, pp. 220-241
(5) Mile Ilic and Branislav Markovic. 1996. Lokalna Samouprava u Jugoslaviji. Gradina.
(6) Certains de ces faits soulignés par Michael Parenti. 2000. “To Kill a Nation : The Attack on Yugoslavia”. New York : Verso. p. 17
(7) Milina Jovanovic. 1998. “Women’s Education and Employment in Yugoslavia and California”. Ann Arbor, MI : UMI
(8) Parenti, Ibid, p. 17
(9) Ibid, p. 18
(10) Parenti, Ibid, p. 19
(11) Greg Elich. 2006. “Strange Liberators : Militarism, Mayhem and the Pursuit of Profit”. Coral Springs, FL : Lumina Press, p. 213
(12) Elich, Ibid. p. 224
(13) Grubacic, Ibid. pp. 185-250 ; des exemples de luttes ouvrières à Zastava Elektro, Srbolek, BEK, Jugoremedija, et autres.




(italiano / srpskohrvatski)

Unendoci al cordoglio, che in queste ore accomuna i progressisti e gli antimperialisti di tutto il pianeta, per la morte del presidente compagno Hugo Chavez, segnaliamo che per avere informazioni aggiornate dal Venezuela e sulle reazioni a livello internazionale si può fare riferimento al sito della Rete transnazionale latinoamericana TeleSUR: http://www.telesurtv.net/ evitando così il filtro del giornalismo ostile e prezzolato che ci affligge in Occidente.
CNJ-onlus

---

Da:  Retedeicomunisti

Oggetto:  Hasta la victoria siempre, Comandante Hugo Chavez !

Data:  06 marzo 2013 


Hasta la victoria siempre, Comandante Hugo Chavez !!

Alle ore 17,00 di fronte all’Ambasciata del Venezuela, in via TARTAGLIA 11, ROMA, invitiamo tutti i compagni, gli amici della rivoluzione bolivariana, a dare un saluto al Comandante Chavez ,e la più sentita fraternità e solidarietà  al governo e al popolo bolivariano , portando ognuno un semplice omaggio floreale con un  solo significativo garofano rosso.

Rete dei Comunisti,mercoledì 6 marzo 2013.



Con profondo dolore apprendiamo la notizia della morte fisica del Comandante Hugo Chavez Frias, ma il suo insegnamento vive dentro di noi e sarà sempre presente nelle lotte di tutti gli antimperialisti, gli anticapitalisti , i comunisti e i rivoluzionari di tutto il mondo.

 L’azione del governo bolivariano  guidato dal Presidente Hugo Chavez  ha dato vita ad un formidabile protagonismo politico  del popolo venezuelano,   chiamato  a lottare  per la propria indipendenza e autodeterminazione contro l’ordine reazionario delle oligarchie borghesi sostenute dagli Stati Uniti e dall’Unione Europea.

Hugo Chavez  Frias è un uomo dalle umili origini, un uomo del popolo,  e come tale meglio di altri ha condiviso le condizioni di vita e l’aspirazione ad una società più giusta ed equa della sua gente. Da giovane militare,  nel 1989 si oppose  alle politiche repressive dell’oligarchia fascista rifiutandosi di sparare sulle manifestazioni popolari. Negli anni che seguirono diede vita al “Movimiento Bolívariano MBR-200”,  continuando a battersi  contro l’ordinamento reazionario e finendo in carcere una prima volta  nel 1992.  La seconda volta fu arrestato da Presidente della Repubblica Bolivariana , l’11 aprile del 2002,  in seguito ad colpo di Stato organizzato dall’Ambasciatore USA Shapiro e da un gruppo di oligarchi fascisti tra cui  Henrique Capriles,  candidato della  destra, sonoramente sconfitto  alle ultime elezioni presidenziali.  Un figlio del popolo e del processo rivoluzionario venezuelano e bolivariano  che per ben due volte, nel 1994  e  nel 2002 , ha visto il popolo scendere dai barrios e  dai ranchitos ed  imporre  la sua liberazione alla borghesia reazionaria e ai gorillas che lo avevano arrestato.

I successi del governo bolivariano si  esprimono negli  avanzamenti del processo di transizione al socialismo, con una decisa e massiccia redistribuzione della ricchezza sociale prodotta, che si è tradotta in una forte politica di pianificazione socio-economica rivolta a soddisfare i bisogni dei lavoratori,dei proletari e  di  tutti gli sfruttati venezuelani  che hanno potuto conquistare in pochi anni  l’accesso alla sanità pubblica e gratuita, il diritto all’istruzione gratuita, l’allargamento e l’aumento della previdenza sociali e delle pensioni. Il sostegno popolare alla rivoluzione bolivariana e al suo Comandante sono intimamente legati all’emancipazione politica, sociale , culturale ed economica di milioni di uomini e donne.

Questo  è un giorno triste, innanzitutto per il popolo della rivoluzione bolivariana e per l’America Latina, ma l’esempio di vita di combattente  per il socialismo del Comandante Chavez tocca il cuore e la mente dei rivoluzionari e degli sfruttati in tutto il mondo. Il  suo contributo di una vita dedicata al popolo bolivariano e al  riscatto del proletariato di Nuestra America  è sotto gli occhi di tutti, anche dei nemici di classe, perché   con lui  la rivoluzione bolivariana ha rimesso in moto la storia non solo in Venezuela e in America Latina,  ma ha detto  ai popoli del mondo che è possibile ribellarsi, conquistare e difendere il potere popolare con la democrazia di base partecipativa.

La politica del  governo rivoluzionario venezuelano  oggi ripropone l’attualità del socialismo nel contesto  storico politico ed economico del XXI secolo, il socialismo possibile  nell’attuale contesto storico caratterizzato dalla crisi sistemica del modo di produzione capitalistico e dalla conseguente aggressività dei paesi imperialisti e da una debolezza soggettiva del movimento internazionale anticapitalista organizzato. Grazie alla rivoluzione bolivariana e ai paesi dell’ALBA, i rapporti di forza tra le classi a livello internazionale hanno visto il movimento operaio e progressista  assestare un duro colpo all’imperialismo, privato dell’egemonia sul continente latino-americano.

In questo quadro l’alternativa socialista della rivoluzione bolivariana, dell’ALBA e l’alleanza con i governi progressisti rappresentano il  punto  più avanzato oggi  della lotta anticapitalista. Dopo la caduta dei paesi socialisti,  nel momento in cui l’imperialismo statunitense e europeo si immaginavano privi di ostacoli, la rivoluzione bolivariana, insieme alla Bolivia del MAS e del socialismo comunitario, a  Cuba rivoluzionaria  socialista,alla rivoluzione cittadina dell’Ecuador , hanno riaperto la prospettiva dell’ emancipazione, della sovranità autodeterminata e  dell’indipendenza del continente latino-americano, e della  fuoriuscita dal capitalismo mettendo concretamente in campo la prospettiva  Il socialismo nel  e per il XXI secolo.

Il Comandante Chavez  e la dirigenza politica del governo bolivariano hanno fatto della solidarietà internazionalista e dell’antimperialismo un elemento centrale della propria azione politica, guadagnandosi l’affetto e la stima dei popoli oppressi. Ricordiamo le parole di condanna nei confronti delle aggressioni sioniste in terra di Palestina, delle ripetute aggressioni imperialiste in Libia , in Siria, ed in altri paesi dell’Africa, posizioni coraggiose che sono state accompagnate dal sostegno ai movimenti di liberazione e alle forze antimperialiste. 

Ci  stringiamo  vicini con tutto il cuore e l’affetto alla  famiglia del Comandante per questo tremendo  momento.Vogliamo ancor più intensamente  rinnovare tutto  la nostra fratellanza e sostegno rivoluzionario  ai compagni del PSUV,  del PCV, al vice-presidente Maduro,  a tutto il governo rivoluzionario, alle forze politiche,  sindacali e sociali  venezuelane, e a tutto il popolo che è linfa vitale e spina dorsale dell’intero  processo rivoluzionario bolivariano. Siamo a fianco della gente  umile e dignitosa dei barrios, delle missioni, ai  militari bolivariani, ai lavoratori e ai contadini,   alla folla proletaria  che di  nuovo tornerà a riempire di  rosso le piazze per stringersi intorno al suo Comandante e per dire forte e chiaro all’oligarchia fascista e agli imperialisti di Washington e Bruxelles a che il governo è e resterà del   popolo  bolivariano .

CHAVEZ VIVRà PER SEMPRE NELLA LOTTA RIVOLUZIONARIA DI TUTTI GLI SFUTTATI !!

La lotta continua e si rafforza  perché il comandante Chavez è vivo e vincerà, e resterà un indimenticabile esempio di ricchezza rivoluzionaria e patrimonio vivo dell’intera umanità che lotta per la libertà , la giustizia, l’uguaglianza , il socialismo.  

Alle ore 17,00 di fronte all’Ambasciata del Venezuela, in via TARTAGLIA 11, ROMA, invitiamo tutti i compagni, gli amici della rivoluzione bolivariana, a dare un saluto al Comandante Chavez ,e la più sentita fraternità e solidarietà  al governo e al popolo bolivariano , portando ognuno un semplice omaggio floreale con un  solo significativo garofano rosso.

Rete dei Comunisti



---

http://www.skoj.org.rs/130.html

UMRO JE DRUG UGO ČAVEZ - ŽIVELA BOLIVARSKA REVOLUCIJA

Vođa Bolivarske revolucije i jedan od najistaknutijih pripadnika međunarodnog radničkog pokreta, Ugo Čavez umro je nakon dvogodišnje borbe sa kancerom, danas 5. marta 2013. godine. Drug Čavez nas je napustio istog datuma kada i četvrti klasik naučnog socijalizma Josif Visarionovič Staljin, samo 60 godina kasnije. Smrću El komadantea narod Venecuele i čitav slobodoljubljivi i pravedoljubljivi svet pretrpeo je ogroman gubitak. Sa svetske pozornice otišao je tiho i dostojanstveno, borac protiv imperijalizma i neokolonijalizma, iskreni i ubeđeni pristalica socijalne pravde i stvari radničke klase - Ugo Čavez, presednik Venecuele. Preminuo je jedan od najvećih boraca protiv globalizacije i američkog imperijalizma. Istorija će ga pamtiti kao čoveka koji je imao hrabrosti da očuva dostojanstvo svoje nacije.

Poput Simona Bolivara, Če Gevare i Kastra, Ugo Čavez pošao je putem najtežih iskušenja i bitaka za dostojanstvo čoveka. Pobedama koje je ostvario nadahnuo je mnoge, ne samo u Venecueli već i u svakom delu planete gde postoje ugnjetavani i eksploatisani. Čavez više nije fizički sa nama, ali njegova ideja nastaviće da živi u svakom čoveku željnom slobode i pravde. Velikih heroja poput njega gotovo da nema, ostavio nam je viteški primer kako se bori. Njegova borba biće nastavljena.

Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) izražavaju najdublje saučešće članovima porodice druga Uga Čeveza, narodu Venecuele i svima koje je potresla ova bolna vest. NKPJ i SKOJ poručuju neprijateljima progresa da se ne raduju, Čavesovom smrću neće prestati da živi i Bolivarska revolucija! Heroji radničke klase i antiimperijalističke borbe žive u našim srcima i kad nisu pored nas. Sećanje nas teši i hrabri da nastavimo borbu za slobodu i pravdu, za socijalizam!

VEČNA SLAVA DRAGI DRUŽE!


---


Da:  Gennaro Carotenuto 

Oggetto:  [gc] Hugo Chávez, la leggenda del Liberatore del XXI secolo

Data:  06 marzo 2013 08.25.11 GMT+01.00

A:  articoligennarocarotenuto@...
Rispondi a:  garibaldiuy  @  gmail.com


Hugo Chávez non è stato un dirigente come tanti nella storia della sinistra. È stato uno di quei dirigenti politici che segnano un’intera epoca storica per il suo paese, il Venezuela, e per la patria grande latinoamericana. Soprattutto, però, ha incarnato l’ora del riscatto per la sinistra dopo decenni di sconfitte, l’ora delle ragioni della causa popolare dopo la lunga notte neoliberale.

è particolarmente gradita la condivisione

di Gennaro Carotenuto

L’America nella quale il giovane Hugo iniziò la sua opera era solo apparentemente pacificata dalla cosiddetta “fine della storia”. Questa, in America latina, non era stata il trionfo della libertà come nell’Europa dove cadeva il muro di Berlino. Era stata invece imposta nelle camere di tortura, con i desaparecidos del Piano Condor e con la carestia indotta dal Fondo Monetario Internazionale. Il migliore dei mondi possibili lasciava all’America latina un ruolo subalterno e ai latinoamericani la negazione di diritti umani e civili essenziali. Carlos Andrés Pérez, da vicepresidente dell’Internazionale socialista in carica, massacrava nell’89 migliaia di cittadini inermi di Caracas per ottemperare ai voleri dell’FMI. L’America che oggi lascia Hugo Chávez, ad appena 58 anni, è un continente completamente diverso. È un continente in corso di affrancamento da molte delle sue dipendenze storiche e rinfrancato da una crescita costante che, per la prima volta, è stata sistematicamente diretta a ridurre disuguaglianze e garantire diritti.

Non voglio tediare il lettore e citerò solo un paio di dati indispensabili. Nella Venezuela “saudita”, quella considerata una gran democrazia e un modello per l’FMI, ma dove i proventi del petrolio restavano nelle tasche di pochi, i poveri e gli indigenti erano il 70% (49 e 21%) della popolazione. Nel Venezuela bolivariano del “dittatore populista” Chávez ne restano meno della metà (27 e 7%). A questo dato affianco la moltiplicazione del 2.300% degli investimenti in ricerca scientifica e il ricordo che, con l’aiuto decisivo di oltre 20.000 medici cubani, è stato costruito da zero un sistema sanitario pubblico in grado di dare risposte ai bisogni di tutti.

Oggi che il demonio Chávez è morto, è sotto gli occhi di chiunque abbia l’onestà intellettuale di ammetterlo cosa hanno rappresentato tre lustri di chavismo: pane, tetto e diritti. Gli osservatori onesti, a partire dall’ex-presidente statunitense Jimmy Carter, che gli ha rivolto un toccante messaggio di addio, riconoscono in Chávez il sincero democratico e il militante che si è dedicato fino all’ultimo istante «all’impegno per il miglioramento della vita dei suoi compatrioti». No, Jimmy Carter non è… chavista. Semplicemente è intellettualmente onesto ed è andato a vedere. Tutto il resto, la demonizzazione, la calunnia sfacciata, la rappresentazione caricaturale, è solo squallida disinformazione.

Chávez entra oggi nella storia ed è già leggenda perché ha mantenuto i patti e fatto quello che è l’essenza dell’idea di sinistra: lottare con ogni mezzo per la giustizia sociale, dare voce a chi non ha voce, diritti a chi non ha diritti, raggiungendo straordinari risultati concreti. In questi anni ha cento volte errato perché cento volte ha fatto in un paese terribilmente difficile come il Venezuela. Ha chiamato il suo cammino “socialismo”, proprio per sfidare il pensiero unico che quel termine demonizzava. Chávez diventa così leggenda perché, in pace e democrazia, ha realizzato quello che è il dovere di qualunque dirigente socialista: prendere la ricchezza dov’è, nel caso del Venezuela nel petrolio, e investirla in beneficio delle classi popolari. Lo ha fatto al di là della retorica rivoluzionaria, propria di anni caldissimi di lotta politica, da formichina riformista. Utilizzo il termine “riformista” sapendo che a molti, sia apologeti che critici, non piace pensare che Chávez non sia stato altro che un riformista, ma radicale, in grado di raggiungere risultati considerati impossibili sulla base di defaticanti trattative e su politiche basate sulla ricerca del consenso e sulla partecipazione. Chávez è già leggenda perché ha piegato al gioco democratico un’opposizione indotta, in particolare da George Bush e José María Aznar (molto meno da Obama), all’eversione, esplicitatasi nel fallito golpe dell’11 aprile 2002 quando un popolo intero lo riportò a Miraflores e nella susseguente serrata golpista di PDVSA, la compagnia petrolifera nazionalizzata. È il controllo di quest’ultima ad aver garantito la cassaforte di politiche sociali generose.

È questo che la sinistra da operetta europea non ha mai perdonato a Chávez. Per la sinistra europea l’America latina è un remoto ricordo di gioventù, non un continente parte della nostra stessa storia. È troppo facile archiviare la presunta anomalia chavista, che è quella di un Continente, l’America latina dove destra e sinistra hanno più senso che mai, ed è necessario schierarsi, come un’utopia da chitarrate estive, Intillimani e hasta siempre comandante. È troppo scomodo riconoscerne la prassi politica nelle due battaglie storiche che Hugo Chávez ha incarnato: la lotta di classe, che portò Chávez, il ragazzo di umili origini che per studiare poteva fare solo il militare o il prete, a scegliere di stare dalla parte degli umili, e quella anticoloniale che ha preso forma nel processo d’integrazione del Continente.

Il consenso, la partecipazione al progetto chavista, si misura proprio nella vigenza, nelle classi medie e popolari venezuelane, di un pensiero contro-egemonico rispetto a quello liberale dell’imperio dell’economia sulla politica. I latinoamericani hanno maturato nei decenni scorsi solidi anticorpi in merito. Chávez ha catalizzato tali anticorpi riportando in auge il ruolo della lotta di classe nella Storia, la continuità della lotta anticoloniale, perché i “dannati della terra” continuano ad esistere e a risiedere nel Sud del mondo e non bastano 10 o 15 anni di governo popolare per sanare i guasti di 500 anni. Lo accusano di aver usato a fini di consenso la polemica contro gli Stati Uniti. C’è del vero, ma non è stato Chávez a tentare sistematicamente di rovesciare il presidente degli Stati Uniti e non è il dito di Chávez ad oscurare la luna di rapporti diseguali e ingiusti tra Nord e Sud del mondo.

Si conceda a chi scrive il ricordo dell’intervista quasi visionaria che Chávez mi concesse a fine 2004 proprio sul tema della Patria grande latinoamericana. Sento ancora la forza del suo abbraccio al momento di salutarci. Con lui c’erano Lula e Néstor Kirchner, anch’egli scomparso neanche sessantenne nel momento di massima lucidità politica, dopo aver liberato l’Argentina dalla morsa dell’FMI e restaurato lo Stato di diritto in grado di processare i violatori di diritti umani. Poi vennero Evo Morales e tutti gli altri dirigenti protagonisti della primavera latinoamericana. A Mar del Plata nel 2005 tutti insieme sconfissero il progetto criminale di George Bush che con l’ALCA voleva trasformare l’intera America latina in una maquiladora al servizio della competizione globale degli USA contro la Cina. Dire “no” agli USA: qualcosa d’impensabile!

Adesso, seppellita la pietra dello scandalo Chávez, tutti sono certi che l’anomalia rientrerà, che Nicolás Maduro non sarà all’altezza, che il partito socialista esploderà per rivalità personali e che la storia riprenderà il proprio corso come se Hugo non fosse mai esistito. Chissà; ma cento volte nell’ultimo decennio i venezuelani e i latinoamericani hanno dimostrato di ragionare con la loro testa. Hanno dimostrato di non voler tornare al modello che hanno vissuto per decenni e che oggi sta divorando il sud dell’Europa. La forza del Brasile di Dilma come potenza regionale ha superato con successo vari esami di legittimazione. Il processo d’integrazione appare un fatto irreversibile che fa da pilastro all’impedire il ritorno del «Washington consensus». No, una semplice restaurazione non è all’ordine del giorno anche se dovesse cambiare il segno politico del governo venezuelano, cosa improbabile sul breve termine, anche per l’enorme emotività causata dalla scomparsa di un leader così popolare.

Da oggi qualunque governo venezuelano e latinoamericano si dovrà misurare con la leggenda di Chávez, il presidente invitto, quattro volte rieletto dal suo popolo, in grado di sopravvivere a golpe e complotti, che aveva tutti i media contro e che solo il cancro ha sconfitto. Di dirigenti come lui o Néstor Kirchner non ne nascono tanti e il futuro non è segnato. Ma il suo lascito è enorme ed è un patrimonio che resta nelle mani del popolo.

Gennaro Carotenuto su http://www.gennarocarotenuto.it


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



Mišljenja iz Slovenije

1) Rastko Močnik: Slovenija je njemačka kolonija, Jugoslavija je bila bolja od EU
2) Primož Krašovec: Slovenska pobuna traži svoju boju


=== 1 ===

(en francais: 
Rastko Močnik: « Mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
http://balkans.courriers.info/article21889.html 
ou http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7605 )


http://www.seebiz.eu/mocnik-slovenija-je-nemacka-kolonija-jugoslavija-je-bila-bolja-od-eu/ar-57776/

Močnik: Slovenija je nemačka kolonija, Jugoslavija je bila bolja od EU

Autor/izvor: Milica Mančić / RTS 
Datum objave: 23.02.2013. - 00:26:00 
Zadnja izmjena: 23.02.2013. - 10:18:48 

BEOGRAD - Slovenija je nemačka kolonija, a Jugoslavija je za Sloveniju bila bolja od Evropske unije, ocenio je uticajni slovenački intelektualac, sociolog Rastko Močnik. Močnik je u intervjuu za Radio-televiziju Srbije govorio o tome zašto se Slovenci danas bune protiv vlasti i o mogućem razvoju dogadjaja u njegovoj zemlji, al i u Evropi.

„Ja sam bio protiv razbijanja Jugoslavije i još uvek mislim da je to bila velika istorijska greška. Prošle subote slovenački ekonomist Maks Tajnikar napisao je članak u Delu gde pravi paralelu izmedju slovenačkog otcepljenja i sadašnje situacije i kaže: Sloveniji nije bilo dovoljno da bude sever Jugoslavije, da ima privilegovan dostup na trzište od 20 miliona ljudi, a sada u Evropi, ona je zapravo jug. Mi smo nerazvijena zemlja u evropskoj konstrukciji, a i evropska konstrukcija se promenila za ovo vreme od kad smo mi unutar nje. Namera one tradicionalne evropske konstrukcije bila je da podiže standard nerazvijenih kao što su bili Portugal, Španjolska i Grčka i da stvara zajedničku privredu koja bi bila na više – manje istom nivou. Međutim, zbog svetske krize i zbog toga što Amerika i Evropa gube primat ekonomski, pa i politički, mozda čak i vojni, Evropa je ušla u krizu i promenila je koncepciju. Sada je koncepcija unutrašnje kolonije. To znači da su si razvijene privrede kao što su Nemačka, Francuska ili skandinavske zemlje, stvorile unutrašnje kolonije u južnim, mediteranskim zemljama, do kojih imaju privilegovan dostup, jer je to jedno privredno područje, a u velikom delu i jedinstveno monetarno područje."

- Čija ste vi kolonija?

„Nemačka. Možete pogledati statistiku, naš privilegovan partner u vanjskoj trgovini je Nemačka, razmena je nejednaka, znači da novoproizvedena vrednost iz Slovenije odlazi u Nemačku.

- Slovenački intelektualci su se u vreme bivše Jugoslavije, krajem 80-ih, protivili Beogradu kao autoritarnom centru. Znači li to da sada postoji ta intelektualna elita koja se protivi Berlinu, ako je to tako kao što kažete?

„Elita je sada u Briselu. Autoritarizam u Jugoslaviji, ako ga je uopšte bilo, nije bio ništa do folklor spram onog koji postoji danas. Danas mi imamo komesarsku vladu. Vlada u Briselu nije pod demokratskim nadzorom, to je vlada koja radi sa drugim vladama i njene procedure su više – manje tajne diskusije. To je vlada koja proizvodi zakone koji se zovu direktive, baš tako, otvoreno."

- Slično kao CK SKJ?

Da, samo ipak je bilo drugačije. Prvo, postojale su nacionalne partije gde je moralo doći do nekog konsenzusa, a komunisti nisu uvek izgurali svoje, jer je bila jaka ekonomska elita. Menadzerska elita je bila vrlo jaka u Jugoslaviji.

- Sad ne možete da izgurate svoje?

„Kao država sa dva miliona stanovnika i sa ne baš jakom ekonomijom, ekonomijom koja je propala u poslednjih 10-15 godina, Slovenija ne može gura svoje u Briselu. Ono što je tipično je da je slovenačka industrija postala podizvodjač velikih transnacionalnih kompanija sa sedištem u Nemačkoj ili u Francuskoj."

- Da li je Slovenija imala alternativu Evropskoj uniji, ili je to bio jedini put?

„Predstavljeno je kao da je to jedini put. A, u ono vreme, Evropa je bila mnogo bolja, humanija za male privrede. Mislim da bi Slovenija vrlo teško ostala van EU. Nisam siguran da to isto važi za Srbiju i za Hrvatsku, jer su one jače i pozicionirane su tako da u svakom slučaju treba da ih se integriše, ali ne nužno na isti način kao što se Slovenija integrisala. Sada ipak ulazi Hrvatska. Ako će eks-Jugoslavija ući u EU, onda bi možda postojale nade da se EU promeni. Evropska unija, kao ideja je racionalna, samo što treba dve stvari da uoči: prvo, da ne može više da vlada svetom, drugo, da ne može biti konkurentna Kinezima koji imaju drugačije standarde, niže nadnice, mnogo brutalniji kapitalizam nego ovaj naš, koji mi možda ne volimo, ali je još uvek relativno blag u odnosu na treći svet ili Kinu."

- Kreću li protesti u Sloveniji iz stomaka, srca, ili glave?

„Kreću iz stomaka i srca, a glava tek počinje da razmišlja. Kriza koja je tu sa nama od 2007-2008. i prilično je upropastila slovenačku privredu i sada imamo 120.000 nezaposlenih radnika i radnica. (...) Problem je u tome što su sadašnji protesti protiv cele političke klase. Nije vlada izgubila legitimitet, nego cela politička klasa, jer su se u isto vreme objavili korupcijski škandali i u opoziciji i u vladajućoj koaliciji, tako da narod u ovim protestima ide protiv cele političke kaste, a alternative nema."

- Zar to nije naivno gledanje na politiku, ako se kaže da su svi loši?

„To je idealna situacija za autoritarne varijante, kad se digne neko i kaže: 'Ja imam plan." Ako je ta osoba karizmatična, ona može da uzme vlast i dobije mandat koji je prejak i koji vodi u autoritarizam. Obično se najpre dogadja populistička pobuna, pa onda autoritarni režim. Kod nas u Sloveniji je redosled obrnut, mi već imamo autoritarni režim i zbog toga je došlo do narodne pobune: zbog arogancije, nesposobnosti vlasti, i zbog pljačke. Jasno je da su pljačkali i jedni i drugi. Ljudi koji podržavaju Janšu su zapravo oni koji najviše trpe od njegove politike, ljudi sa niskom stručnom spremom, industrijski radnici, ljudi u manjim mestima, baš ovi koje najviše pogadja ova sadašnja politika ograničavanja dohotka. Oni ga podržavaju zato što politika nije racionalno delo, postoji nešto gde, kako kažete, rade stomak i srce, a glava eventualno, ne nužno."

- Zašto u Jugoslaviji nije uspostavljena parlamentarna demokratija?

Parlamentarna demokratija u kasnim osamdesetim ne bi više mogla da ide, jer su sve političke snage u zemlji već bile grupisane nacionalno. Bila je jedna teorija da je Jugoslaviju upropastio Ustav iz 1974. Ja sam blizak toj tezi. Ako uzmete poslednji kongres SKJ, koji su Slovenci razbili, da je bila situacija normalna, Slovenci koji su izašli sa kongresa bi odmah išli u Zagreb, u Skopje, u Sarajevo, u tada Titograd, da traže saveznike da stvore neku političku alternativu. Oni to nisu uradili. Oni su se vratili u Ljubljanu. Znači, u tom trenutku je već bilo nemoguće organizovati političku snagu na federalnom nivou, a to je uslov da jedna federacija funkcioniše.

- Kakav razvoj očekujete unutar Evropske unije?

„Mislim da će se u Evropi postaviti pitanje konformizma razvijenih zemalja, koje imaju višak kapitala, i nerazvijenih, koje imaju manjak kapitala i koje traže da taj kapital dođe. Taj kapital može doći samo da bi stvorio profit, i to ne sedam ili osam posto, nego petnaest, dvadeset, dvadeset pet! Kapital koji dolazi iz takozvanih razvijenih kapitalističkih zemalja, iz centra, dolazi da dovede jednu prilično brutalnu eksploataciju. One će tu pre ili kasnije biti u situaciji kad će trebati, ili će ih njihovi vlastiti narodi na to navesti, da kažu da tako ne može dalje, da traže evropsku alternativu. Mislim da će se to pre ili kasnije dogoditi."

- Gde je Slovenija u toj podeli?

„Slovenija je nerazvijeni jug. Slovenija je danas u situaciji Grčke, Portugala, Španjolske. Demonstracije su pomogle da se pamet malo brže kreće. Pre pola godine sam bio usamljen u toj teoriji, a sada je to prilično usvojena teorija. Mislim da će biti većih promena, ali koje se neće odmah ispoljiti. Imaćemo još dve - tri vlade koje će biti ovakve, sa manjom podrškom, 'kompradorske', koje će služiti vanjskim interesima više nego vlastitom narodu, ali se menja klima, atmosfera.
Nekako liči na kasne osamdesete. Ljudi su skeptični, nema više dogmatskog verovanja u ispravnost onog što vlast govori. U 80-im je u taj vakuum pala nacionalistička ideja. Danas to više ne može. Ne može zbog toga što je nacionalistička ideja ta koja nas je dovela do ove situacije.
Krajem 90-ih imali smo realno postojeći fašizam u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i u Sloveniji. Fašizam je kolateralni rezultat nacionalne buržoazije. Mi više nemamo nacionalnu buržoaziju. Odnosno, barem u Sloveniji, nacionalna buržoazija je doživela istorijski poraz. Ona nije uspela da stvori nacionalnu privredu i sada izgleda da je na vlasti ono što se naziva 'kompradorskom' buržoazijom, ono što poznajemo iz Južne Amerike. To su lokalni agenti stranog kapitala čiji je zadatak da obezbede socijalni mir i organizuju okruženje koje može prihvatiti strane investicije. To je više policijska funkcija. To je jedna klasa koja nije produktivna. Oni ne umeju da organizuju nacionalnu privredu. Oni su samo agenti stranog kapitala.
Mislim da se sad menja situacija u Hrvatskoj i Sloveniji u tom smislu. To ne znači da neće moći doći do autoritarnih režima. U Južnoj Americi su imali generalske hunte vrlo često, to je bila opšta pojava, ali mislim da onaj fašizam koga poznajemo istorijski više nema socijalnog osnova."


=== 2 ===

(di Primož Krašovec si veda anche l'intervista: 
»Obdobja barbarizma so nujni pogoj za nadaljnjo akumulacijo kapitala.«
http://www.mladina.si/117826/primoz-krasovec-obdobja-barbarizma-so-nujni-pogoj-za-nadaljnjo-akumulacijo-kapitala/
i na srpskohrvatskom:
http://www.slobodnifilozofski.com/2013/01/primoz-krasovec-razdoblja-barbarizma.html )


http://pe.org.rs/osvrti/primoz-krasovec-slovenska-pobuna-trazi-svoju-boju/

04.03. 2013.

Primož Krašovec: Slovenska pobuna traži svoju boju


Razvoj i potencijali ustanka u Sloveniji

Dugo smatrana pokaznim primjerom uspješne tranzicije, Slovenija je posljednjih mjeseci pozornica masovnih prosvjednih valova. Posljedice ekonomske krize i smjer političkog rukovođenja njezinim učincima politizirali su velike dijelove javnosti. Prvi put od samostalnosti, na ulicama se mogu čuti i glasovi koji otvoreno dovode u pitanje socio-ekonomski status quo. No koji su stvarni dometi i perspektive tih recentnih zbivanja?

Unatoč učestalim predstavama o Sloveniji kao modelu, barem u usporedbi s ostalim postjugoslavenskim zemljama, uspješne tranzicije i europske integracije, upravo je razdoblje od ulaska u Europsku uniju (2004) bilo razdoblje izuzetne ekonomske krhkosti, socijalne regresije i političke nestabilnosti. Slovenija, doduše, i unatoč većoj izloženosti konkurentskim pritiscima zajedničkog europskog tržišta, gubitku monetarne suverenosti preuzimanjem eura (2007) i krizi, ima manju stopu nezaposlenosti i siromaštva te je uspjela sačuvati više tekovina socijalne države od ostalih postjugoslavenskih zemalja, ali ta se razlika ubrzano gubi u zakašnjeloj šok-terapiji, koju od svog dolaska na vlast u jesen 2011. primjenjuje aktualna desničarska vlada

Ekonomski i politički razvoj Slovenije od 1991. do 2012.

Sumirajmo ukratko općepoznate posebnosti slovenske tranzicije: odsutnost destruktivnog rata koji se u Sloveniji sveo na nekoliko dana oružanih okršaja 1991. i uspješna blokada ekstremne desnice od strane koalicije lijevog centra 1992. spriječili su razdoblje autoritarnog desetljeća, koje je u Hrvatskoj i Srbiji bilo ujedno i razdoblje agresivne privatizacije i deindustrijalizacije. Šokovi tranzicije u vidu masovnih otpuštanja, privatizacijskog uništavanja industrijske baze i fiskalnih kriza, izazvanih sniženjem poreznih prihoda zbog deindustrijalizacije, i u Sloveniji su u devedesetima bili prisutni, ali su ublaženi njihovim gradualnim tempiranjem. S druge strane, većina financijskog sektora i društvene infrastrukture ostala je u državnom vlasništvu, dok je industrija koja je preživjela privatizaciju većinom ostala u vlasništvu domaćih menadžera.

Socijalno-ekonomski sustav, koji je proizašao iz tog procesa “gradualne tranzicije”, na početku 21. stoljeća bio je blizu njemačko-austrijskom modelu korporativizma. Sindikati su ostali snažni i relativno brojni – iako je postotak radnika učlanjenih u sindikate, posebno u privatnom sektoru, pao, taj je pad bio manje izražen nego u usporedivim zemljama. Uslijed toga uspostavile su se čvrste institucije bipartitnog i tripartitnog kolektivnog pregovaranja. Institucije socijalne države nisu se bitno ili kvalitativno promijenile od vremena socijalizma, samo su se socijalna prava kvantitativno smanjivala (recimo, vrijeme i iznos nadoknade za nezaposlenost ili iznos socijalne pomoći). Većina nekadašnje teške (rudnici, željezare) i tekstilne industrije je propala, a preostatak se restrukturirao u laku, izvozno orijentiranu proizvodnju poluproizvoda (poput automobilskih dijelova) za strane, prije svega njemačke, firme. Za uspjeh tog tipa industrijske politike bio je bitan nizak tečaj tolara, s kojim se održavala cjenovna konkurentnost izvoza. Sektor javnih usluga nije se privatizirao, barem ne direktno, ali se putem davanja državnih koncesija počeo razvijati paralelni sektor privatnog školstva i zdravstva. Na prvi pogled kontradiktorno, barem sa stajališta dominantnih ideologija u regiji, Slovenija u razdoblju od 1991. do 2004. nije bila u boljem položaju od ostalih postsocijalističkih zemalja zbog svoje spretnosti u prilagođavanju na kapitalizma, nego zbog toga što je očuvala više socijalističkih elemenata.

Ubrzani proces europskih integracija na početku 21. stoljeća uspio je postići ono što lokalne političke i ekonomske elite, oslonivši se samo na svoje snage, dotad nisu uspjele. Ulazak u EU i preuzimanje eura drastično su pogoršali uvjete izvozno orijentirane industrijske strategije. U istom razdoblju, na vlast prvi put stupa desna koalicija s ambicioznim neoliberalnim programom. Velike sindikalne demonstracije 2005. i 2007. uspijevaju spriječiti uvođenje jedinstvene porezne stope (flat tax rate) i povećati minimalnu plaću, ali su istovremeno uvedene mnoge druge neoliberalne reforme, poput sniženja poreza za najviše osobne prihode. Ekonomski se fokus zbog dostupnosti jeftinih kredita i pada cjenovne konkurentnosti izvozne industrije preusmjerava u građevinarstvo. Slovenske se banke u godinama pred nastupanje krize sve više zadužuju u inozemstvu i taj novac plasiraju domaćim, prije svega građevinskim poduzećima. Izniman gospodarski rast u tim godinama je iluzoran jer se ne kreditiraju produktivne industrijske grane, nego izgradnja šoping-centara i elitnih stanova.

S dolaskom krize 2008. godine, vlast ponovno preuzima koalicija lijevog centra, ali ovaj put ne uspijeva pronaći progresivni izlaz iz krize niti sprovesti neoliberalne reforme, poput reforme tržišta rada i mirovinske reforme, koje na referendumima blokiraju sindikati, dok se istovremeno ekonomsko i socijalno stanje u zemlji rapidno pogoršava. U 2009. BDP drastično pada, dok se od 2010. polako oporavlja, ali je u 2012. još uvijek ispod razine iz 2008. godine. Nezaposlenost je od 2008. do 2012. porasla sa sedam na 12 posto. U 2012. godini, u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti živi već 400 tisuća ljudi ili 20 posto stanovništva.

Godine 2011. koalicija lijevog centra se raspada i vlast na izvanrednim izborima preuzima desnica. Istovremeno, nekretninski mjehur puca i građevinski se sektor – a time i prividni gospodarski rast posljednjih nekoliko godina – raspada. Bankama ostaje puno nenaplaćenih kredita i traže dokapitalizaciju, dok je proračun opterećen pritiskom novih nezaposlenih i mladih koji ne uspijevaju dobiti prvo zaposlenje. Odgovor nove vlade na ekonomski krah i eksploziju socijalnih antagonizama su drastični rezovi proračunskih izdvajanja: novi zakon o socijali, koji je blizak britanskim workfare[1]načelima, rezovi u zdravstvu i školstvu, sniženje plaća javnim činovnicima, sniženje mirovina koje se isplaćuju iz proračuna, a istovremeno i sniženje poreza na profit i slične mjere za “poticanje privrede”, što dodatno smanjuje proračunska sredstva i pogoršava stanje već ionako financijski pothranjenih socijalnih institucija. Ekonomskoj krizi tako se pridružila i politički uzrokovana socijalna kriza.

Krajem 2012. najavljeni su još i plan rješenja problema banaka osnivanjem tzv. loše banke i koncentracija političkog nadzora nad poduzećima u državnom vlasništvu putem centraliziranog državnog holdinga. Zbog sumnje da to samo predstavlja paravan za nadolazeću privatizaciju, sindikati traže referendum za oba zakona. Ustavni sud odbacuje oba referenduma, a ministarstvo financija odmah nakon toga najavljuje opsežan plan privatizacija, koji uključuje Telekom, najveću slovensku banku NLB i osiguravajuću kuću Triglav. Svi elementi neoliberalne šok-terapije time su na broju: rezovi, mjere štednje, reforma socijalne politike, mirovinska reforma i reforma tržišta rada, snižavanje poreza za najbogatije i rasprodaja državne imovine.

Agresivnom neoliberalnom politikom trenutačne vlade razdoblje gradualističkog modela, koji se temeljio na poštivanju pravila socijalnog dijaloga, definitivno je zaključeno. Ustankom, koji je počeo u studenom i eskalirao u prosincu 2012. godine, mase onih koji su u procesu zakašnjele šok-terapije ostali obespravljeni, siromašni, politički marginalizirani i bez budućnosti, umiješale su se u proces odlučivanja o tome kakve će biti političke i socijalno-ekonomske značajke razvojnog modela koji će ga naslijediti: autoritarni neoliberalizam koji nameće trenutačna vlada ili neki novi, demokratičan i socijalno pravedniji model.

Dinamika ustanka u osnovnim crtama

Ustanak je započeo u studenom 2012. u Mariboru, drugom najvećem slovenskom gradu, koji je nekada bio industrijsko središte, a time i grad koji je platio najveću cijenu tranzicije. Dok je Ljubljani donekle, barem do aktualne recesije, uspjela tranzicija iz industrije u ekonomiju dominantno uslužne djelatnosti, turizma i kulturno-kreativne “industrije” (koliko god se u retrospektivi njezin uspjeh pokazao prividnim, jer se nije temeljio na realnoj proizvodnji nego na nenaplativim kreditima, svejedno je u nekom razdoblju mogla nuditi relativno visoku stopu zaposlenosti i materijalnog standarda), za Maribor iste godine nisu značile samo visoke stope nezaposlenosti i siromaštva stanovništva, čiji je životni standard tradicionalno bio vezan uz gradsku industriju, nego i rapidno poskupljenje životnih troškova u vrijeme posljednjeg gradonačelnika Franca Kanglera.

Kangler je privatizirao komunalne gradske službe, poput vodovoda i grijanja, što je rezultiralo dramatičnim povećanjem iznosa režija i život u Mariboru učinilo još težim. U svom privatizacijskom žaru nije se zaustavio ni pred gradskim pogrebnim poduzećem, zbog čega je danas sahraniti nekoga u Mariboru dvaput skuplje nego u Ljubljani, gdje se o istom poslu još brine javno poduzeće. Proces javno-privatnih partnerstva, čiji je pionir u Mariboru bio Kangler, vodio je u iscrpljivanje gradskog proračuna i u brojne sudske procese zbog sumnje u korupciju.

Iskra koja je započela pobunu možda na prvi pogled izgleda banalna, ali zapravo u zgusnutom zgusnutom obliku ilustrira svu perverznost logike javno-privatnih partnerstava. U jesen 2012. gradske su vlasti u partnerstvu s privatnom firmom uz gradske prilaznice instalirale prometne radare, koji su automatizirali proces nadzora nad prebrzom vožnjom. Međutim, visoke kazne za prometne prekršaje nisu popravile stanje gradskog proračuna, nego su se slijevale na privatni račun firme koja je radare postavila. Dakle, novac koji je tim putem oduzet stanovnicima Maribora nije bio naplata za neke socijalno korisne usluge, nego za daleko pretjerane kazne za blage prometne prekršaje. Pored toga, nije koristio ni gradskom proračunu i time barem indirektno omogućio i više nego potrebno širenje ponude i dostupnosti komunalnih usluga.

Ustanak u Mariboru tako je počeo paljenjem i razbijanjem tih radara, što su dežurni medijski moralizatori odmah prozvali vandalizmom i pritom koristili bizarnu preradu klasičnog nečajevskog asketskog ideala revolucionara, koji ne mari za prozaične stvari poput troškova grijanja ili vode, ne bi li time čin građanske nepokornosti denuncirali kao suviše materijalistički. No tu bi kritičarima trebalo odgovoriti pitanjem: kako bi se inače ljudi u kapitalističkom društvu, gdje je pristup društvenom bogatstvu nužno uvijek posredovan novcem, trebali boriti protiv socijalne nepravde i izvlaštenja? Duhovnom kontemplacijom?

Prve spontane direktne akcije uništavanja radara s vremenom su prerasle u masovne proteste protiv korupcije gradskih vlasti, na kojima se od Kanglera tražila ostavka. Na najbrojnijim mariborskim protestima skupilo se 20 tisuća ljudi ili 20 posto stanovnika grada. Proteste u Mariboru pratilo je intenzivno policijsko nasilje – protiv prosvjednika korišteni su suzavac, policijska konjica i helikopteri. Oko 30 mladih prosvjednika provelo je više tjedana u zatvoru. Na slobodu su pušteni tek krajem prosinca. Nije pretjerano reći da su bili zadržani kao taoci, što potvrđuje i argumentacija tužiteljstva da su protesti poslije hapšenja “izgredničkih elemenata” bili mirni. Eskalacija policijske represije, posebno u Mariboru, ali i u drugim gradovima koji su se uskoro pridružili protestima, u Sloveniji je dosad neviđena, kao i autoritarnost vlade, koja unilateralno i po brzom postupku donosi jedan neoliberalni zakon za drugim i krši sva pravila socijalnog dijaloga.

Kako je već rečeno, nakon ustanka u Mariboru uskoro su uslijedili ustanci i u drugim slovenskim gradovima, koji su u prosincu prerasli u sveslovenski ustanak, usmjeren kako protiv pojedinačnih gradskih vlasti tako i protiv vlade. Prosvjedi su organizirani jednom ili čak više puta tjedno i rasli su i po posjećenosti i po militantnosti i ogorčenju koje su izražavali. U jednom trenutku u prosincu, bilo je gotovo nemoguće prošetati se Ljubljanom a da se ne naleti na neki od svakodnevnih manjih ili većih protesta. Protesti su organizirani i po školama i fakultetima, koji su ostali bez sredstava za normalan rad. Profesori ljubljanskog Filozofskog fakulteta izašli su i držali predavanja na ulicama i javnim prostorima u gradu, dok su studenti opkolili parlament vičući: “Nećemo platiti vašu krizu!” Kulturnjaci su organizirali protestival, sastavljen od uličnog kazališta, koncerata i recitacija poezije, dok su radnici u velenjskom Gorenju na vijest o prepolovljenoj božićnici reagirali spontanim štrajkom i vikanjem “Gotov si!” direktoru, koji se odmah povukao i odobrio punu isplatu božićnica.

Politika i budućnost protesta

Koliko god elan, atmosfera i brojčanost recentnih protesta u Sloveniji bili zadivljujući, njihove su političke poruke i zahtjevi ambivalentni. Tu ambivalentnost ćemo teško razumjeti ako ne poznajemo razvoj slovenske ljevice u posljednjih 20 godina. Dok je službena, parlamentarna ljevica zapravo predstavljala liberalni centar, vaninstitucionalna je ljevica u tom razdoblju zauzimala relativno marginalan položaj u politici, kulturnim institucijama, medijima i na univerzitetima. Politiku sindikata u istom razdoblju mogli bismo označiti kao lijevu ukoliko time mislimo borbu za radnička prava i protivljenje neoliberalnim reformama, ali je uvijek bila defanzivna i nije imala alternativni politički i razvojni program. A to je značilo da su sindikati antisocijalne procese karakteristične za neoliberalizam mogli samo usporiti, ali ne i zaustaviti, jer nikada nisu bili u stanju – barem ne samostalno i vlastitim snagama – preuzeti inicijativu u socijalnom dijalogu i dati joj ofenzivan karakter.

S druge strane, ljevičarski su pokreti dugo ostavljali radničko pitanje po strani i bavili se prvenstveno kulturnim pitanjima i pitanjima ljudskih prava. Dok te borbe nipošto nisu nevažne ili zanemarive, same po sebi su, ako ne uzimaju u obzir širi društveni kontekst restauracije kapitalizma i njegove transformacije u europsku verziju neoliberalizma, osuđene na analitičku površnost, pa stoga i nesposobne ugroziti univerzalni sistem koji generira svakovrsne partikularne diskriminacije i isključivanja. Recentnu povijest vaninstitucionalne (izvan političkih stranaka i sindikata) slovenske ljevice mogli bismo ugrubo podijeliti na tri faze: kulturalističku u devedesetima, koja predstavlja nastavak civilnog društva iz osamdesetih i prvenstveno se bavi pravima na priznanje marginalnih društvenih grupa i manjina (radi se o borbama za autonomne kulturne prostore poput Metelkove u Ljubljani, za prava izbrisanih, etničkih manjina, izbjeglica, žena i LGBT skupina); tranzicijsku proto-antikapitalističku u godinama 1999-2003, kada se uspostavila lokalna verzija globalnog “antiglobalističkog” pokreta, koja kulminira u masovnim mobilizacijama protiv ulaska Slovenije u NATO; te antikapitalističku od 2004. nadalje, koju karakteriziraju manji intenzitet i masovnost akcija, ali uz širenje područja borbe na radničko pitanje i kritiku eurointegracija, intenzivan teorijski rad i izgradnja infrastrukture za dugoročne antikapitalističke borbe, u kojima se solidariziranje sa žrtvama diskriminacije polako pretvara u klasnu svijest.

Budućnost ustanka i njegov potencijal za ozbiljne društvene promjene ovise o tome hoće li se energija i entuzijazam, koji se izražavaju u protestima, uspjeti preliti u trajne i održive nove političke formacije. Posljednji veliki sindikalni protesti protiv neoliberalnih reformi i za socijalnu državu 17. studenog u Ljubljani pokazali su veliku sposobnost mobilizacije i dobru organiziranost sindikata, ali i ozbiljna ograničenja njihove pitome forme protesta, koja nije sposobna politički kanalizirati rastuće ogorčenje masa. Spontani protesti, koji su uslijedili nedugo nakon sindikalnih, pokazali su, s druge strane, relativnu slabost (u smislu brojčanosti i organizacijske discipline) vaninstitucionalne ljevice, čija subjektivna razvojna dinamika zaostaje za eskalacijom objektivnih društvenih antagonizama.

Dok su sindikati isprva bili najavili generalni štrajk zaposlenika u javnom sektoru za 21. prosinca, dakle na dan prvog sveslovenskog ustanka, ubrzo su se povukli i štrajk premjestili za kraj siječnja 2013. Dosad uspješna sindikalna strategija usporavanja i blokiranja neoliberalnih strukturnih reformi, rezova i mjera štednje, koja se temeljila na redovitoj upotrebi referenduma i na očekivanju da će vlada i poslodavci poštovati pravila socijalnog dijaloga, donekle je iscrpljena. Prije svega zbog nedavne političke instrumentalizacije ustavnog suda po pitanju referenduma o lošoj banci i državnom holdingu, najavljenih  promjena ustava koje zabranjuju referendumsko odlučivanje o pitanjima javnih financija i sve autoritarnije vladine politike. Sada je na sindikatima hoće li se ukloniti ili radikalizirati primjenom militantnijih oblika borbe i zagovaranjem odlučnijih političkih stavova.

S druge strane, vaninstitucionalna ljevica danas plaća račune za dosad nedostatno bavljenje radničkim pitanjem i deficit eksplicitnije kritike kapitalizma. U nedostatku prisutnosti artikuliranih ljevičarskih političkih ideja u javnosti, hegemoniju u protestnom pokretu preuzimaju kritika korupcije i klijentelizma te pozivanje na pravnu državu, koji sadrže i određenu dozu nacionalizma. Dakle, u spontanoj ideologiji protesta prevladavaju pozivi na baštinu 1991, “kada smo se izborili za vlastitu državu” i postavili osnove za vladavinu prava i demokraciju. Tu demokraciju i pravnu državu u nekom momentu uzurpirale su nam “korumpirane elite”, pa se narod mora ujediniti i prognati korumpirane uzurpatore iz njihovih palača.

Ta pozicija je višestruko problematična. Kao prvo, probleme locira isključivo u endogenom razvoju Slovenije i zanemaruje egzogene momente, poput monetarne i fiskalne politike EU, zbog čega je latentno nacionalistička i ranjiva za populističke ideje i politike. Drugo, nije svjesna klasne dinamike aktualnih društvenih antagonizama, koje vidi isključivo na relaciji narod – elite, što je, u najboljem slučaju, predmarksistička politička teorija iz vremena Francuske revolucije. Treće, isključivo se fokusira na vidljive procese privatne aproprijacije zajednički proizvedenog društvenog bogatstva (korupcija) i građenje kohezije vladajuće klase u javnom sektoru (klijentelizam), dok zanemaruje nevidljivi proces eksploatacije radnika (profit) i procese reprodukcije privatnog sektora kapitalističke klase (poslovna izvrsnost i inovativnost). Štoviše, ponekad se poslovna izvrsnost, inovativnost i poduzetnički duh čak zazivaju kao opreka korupciji i klijentelizmu te kao izvor spasa iz krize. Četvrto, brkaju se uzrok i posljedice, jer nije pravna država ona koja će počistiti ekscese kapitalizma, nego je tek promjena načina proizvodnje ona koja omogućava pravednije i transparentnije odnose na neekonomskim društvenim područjima.

Budućnost ustanka ovisit će o napretku političke artikulacije protesta i širenju područja borbe s kritike ekscesa kapitalizma do kritike kapitalističkog sustava kao takvog. Za dugoročne društvene promjene nužna će biti suradnja između sindikata, vaninstitucionalne ljevice i nanovo radikaliziranih masa te povezivanje s naprednim snagama u međunarodnom prostoru. Drugačije rečeno: ako ne nađe načina da postane crven, slovenski ustanak riskira da ostane zabilježen kao samo još jedna od politički inkonzekventnih “šarenih revolucija” u Istočnoj Europi.


[1] Pojam workfare označava reformirane sustave socijalne pomoći (eng. welfare) u kojima je primanje uvjetovano aktivnim angažmanom primatelja na poboljšanju vlastite “zaposlivosti”, a nerijetko i volonterskim radom. U pravilu podrazumijeva i obavezu prihvaćanja i loše plaćenih i prekarnih oblika zaposlenja izvan ili ispod stručne spreme radnika. Brojni kritičari ističu neoliberalni karakter kako samog koncepta, tako i praksi koje obuhvaća (nap. uredništva).

Primož Krašovec je sociolog, aktivist i član Delavsko-pankerske univerze u Ljubljani.

Tekst je uz odobrenje prenet iz januarskog broja hrvatskog izdanja Le Monde diplomatique: 

Prvi broj LMD, siječanj 2013. - http://lemondediplomatique.hr/prvi-broj-lmd-sijecanj-2013/



=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


  1. 7606 Armi da Croazia, Bosnia e Kosovo per i terroristi anti-siriani
  2. 7605 Cosa dice la piazza slovena
  3. 7604 Réconciliation franco-allemande?
  4. 7603 Protiv rehabilitacije četnika i ustaša
  5. 7602 Roma 2/3: "BONO TALIANO" e "I PARTIGIANI JUGOSLAVI..."
  6. 7601 NON VOTARE I GUERRAFONDAI / 3
  7. 7599 Il nostro terrorismo contro la Siria
  8. 7600 La NATO ed il suo "esercito kosovaro"
  9. 7597 Giorno del Ricordo 2013
  10. 7598 Visnjica irredenta n.6

Subcategories

Jugoinfo

Voce jugoslava / Jugoslavenski glas